NEVESINJSKA PUŠKA

Reprizirao sam NEVESINJSKU PUŠKU Žike Mitrovića. Prvi put sam je gledao davnih dana u neudobnosti Kinoteke. Ova repriza je bila u udobnijim kućnim uslovima ali na kopiji istog kvaliteta. Ovaj film je nastao u periodu kada je Žika Mitrović već snimio neke od svojih najboljih filmova, ali NEVESINJSKA PUŠKA nažalost ne spada među njih. Ovaj film ima više problema od kojih je jedan od osnovnih nategnuta konstrukcija scenarija Slavka Goldsteina i Žike Mitrovića i u pogledu ideološkog angažmana i interpretacije prošlosti, odnosno u domenu forme.

Formalno, NEVESINJSKA PUŠKA pati od statičnosti i neopredeljenosti jer se nalazi na klackalici između combat movieja,  odnosno vesterna ili partizanskog filma, i klasične pozorišne drame u kojoj se između okršaja dešavaju razne intrige. Međutim, ta teatralna struktura scena između bitaka uticala je i na segmente bitaka samih. One su umnogome statične, bez jasnog ugla gledanja, ali povremeno izbija Mitrovićev autentičan žar za inscenaciju borbe.

Međutim, toj nategnutosti i unutar bitaka i unutar dijaloških scena doprinosi pokušaj da se događaji Nevesinjske puške usklade sa titoističkim standardima istorijske progresivnosti. Glavni negativci su Turci kao kolonijalna sila koja nija prikazana ni sa jednim zaokruženim likom, naravno i bez prikaza lokalnih Muslimana koji su eventualno mogli biti na njihovoj strani.

Prvo naravoučenije jeste da ne treba verovati stranim silama i biti njihova marioneta, što je svakako na titoističkoj liniji. Pre ili kasnije, na strani Hercegovaca ostaju samo Garibaldinci a austrougarska imperija ih djae Turcima na tanjiru čim ne ispune njene zahteve. Zatim, tu su dinastičke borbe i izdaje Petrovića i Obrenovića, i naravno nesloga među Srbima koji vode pobunu.

Hrvati, Slovenci i ostali prikazani su kao razumni učesnici ustanka koji su uvek na konstruktivnoj strani Mićana Ljubibratića koji je prikazan kao svojevrsni proto-socijalista koji je uvek u pravu, a njegov kosmopolitizam je dodatno pojačan romansom sa bogatom Holanđankom koja pomaže ustanike a ponaša se po svim romantičnim konvencijama zapadnoevropske gospođice koja želi da se ukljući u oslobodilačke pustolovine malog ali prkosng naroda.

Pored Mićana Ljubibratića, drugi najzaokruženiji lik je hajduk Pero Tunguz koga kao svojevrsni comic relief sa moralno nadmoći tumači Mitrovićev stari saradnik Petre Prličko.

Uloga Crkve je minimizovana i uslovno rečeno prikazana kao negativna. Naime, posle masakra monaha u manastriu, siroče-samozvanac koje je živelo od milostimanastira oblači monašku odoru i preuzima zlobnu demonsku ulogu, ali to nije dovoljno razrađeno u scenariju, pa na kraju ono što eventualno politički zadovoljava cenzore jeste činjenica da se pojavljuje groteskni negativac u mantiji, iako ni sam film ne može da prikaže sveštena lica kao de facto negativce. Štaviše, hrvatski vojskovođa Musić prikazan je kao ratnik i sveštenik, takođe u jednom duhovitom kontekstu koji relativizuje njegovu verodostojnost ali ne i kao negativac.

Žika Mitrović je suviše dobar reditelj da bi snimio film koji sasvim ne funkcioniše ali na nekoliko mesta ideološki balansira što filmu daje neke dosta duhovite momente. U jednoj tipično rezigniranoj “srpskoj sceni”, Bata Živojinović koji igra poručnika Kostića kaže, "Lepo je Srbin biti, ali teško” ali kada potom povede srpske borce u bitku usledi čudnovata razmena -

“Srbi! Napred da osvetimo Kosovo!”

“Čekaj” Stoj! Basta!”

“Šta je bre?”

“Poručniče, pa di si potego Kosovo? Otkad smo ga osvetili?”

Potom sledi rez, poziv nekih drugih komandanata da povedu vojnike u bitku a onda se vraćamo u ovu situaciju u kojoj zamenik podseti poručnika Kostića na to da su Obrenovići tražili da se vojska povuče i kako otprilike ne treba srpski poklič koristiti u ovoj situaciji.

Doduše, naravno, Mitrović je veteran priča o našoj nemirnoj pokrajini, i tada je samo Kosovo delovalo rešeno ili se barem tako predstavljalo pa je njegov “srpski simbolički kapital” morao biti umanjen, rekontekstualizovan.

Mnoge istorijske priče ekranizovane za vreme komunizma stoje i danas, jednim delom zato što su skrupulozno obrađene, jednim delom zato što ih se potom niko nije latio. NEVESINJSKA PUŠKA nažalost ostaje film koji ipak ne komemorira događaje na adekvatan način, i to ne samo zbog zuba vremena koji ga je ipak ozbiljno nagrizao već i zbog ideologizovanog pristupa koji ga čini danas neprihvatljivim istorijskim falsifikatom. 

* * 1/2 / * * * *