ДУРАК

Jurij Bikov je posle odličnog filma MAJOP mogao da snimi antologijski film ДУРАК i u tome ga je sprečila samo potreba da kroz dijalog eksplicira dubinu korupcije u ruskoj unutrašnjosti. Paradoksalno, film je smešten u milje koji je već u drugim kinematografijiama, naročito u američkoj definisan kao prostor duboke korupcije. Od CHINATOWNa pa do TRUE DETECTIVEa, gradske službe i infrastruktura su poistovećene sa korupcijom.

Biće da je Bikov želeo da stranoj publici kroz dijaloge prikaže mehanizme funkciionisanja sveobuhvatne korupcije, ali time je ubio svaku uverljivost svog filma. Negativci koji jedne druge podsećaju kada su i šta ukrali naprosto ne funkcionipu i to je šteta, između ostalog i zato što je među njima napravljeno nekoliko odličnih karaktera.

Uprkos teškoj neuverljivosti forme u kojoj su izraženi, negativci su zanimljiviji od glavnog junaka koji je skoro pa kaprijanski dobrica, vodoinstalater koji se školuje za građevnskog inženjera i shvata da će jedna stara devetospratnica da se sruši. O tome upozorava gradske oce ali su oni toliko ogrezli u korupciju da ne znaju kako, i da li da reaguju na to upozorenje.

Pored društvene kritike, Bikovljev film naravno tematizuje u odustvo solidarnosti u savremenom ruskom društvu, korupciju iz vrha koja je iskvarila i ljude ispod koji ni nemaju priliku da budu iskvareni. Otud je naslovni junak ДУРАК, budala, pre svega zato što želi da spase nekoliko stotina nedužnih građana.

Bikov je u vizuelnom smislu ponovo energičan i priča o zgradi koja se ruši je odličan zamajac za junake. Međutim, silna potonuća u polemičku dramu čine da se ova energija razvodni, i da film žrtvuje jako mnogo svoje uverljivosti i konzistentnosti. 

Film je inače posvećen sećanju na Alekseja Balabanova, sa kojim ipak ne deli puno toga, pre svega zato što kod Bikova nimalo nema humora. Producent filma je Aleksej Učicelj, jedan od zanimljivijih reditelja i producenata savremenog ruskog filma.

* * / * * * *