FANTASTIC FOUR

Pogledao sam FANTASTIC FOUR Josha Tranka, novi Foxov reboot Marvelovog stripa koji je izgleda osuđen da podnese svu kritičarsku žuč, akumuliranu protiv strip-ekranizacija. Vidim da je i publika dosta indoktrinirana protiv filma, u Tuckwoodu je na projekciji bilo četrnaest ljudi od toga pet stranaca u dve grupe i odmah posle filma počeli su spontano da negoduju.

Da li je film toliko loš?

Ne samo da nije. Rekao bih da je jedini ozbiljan gaf u filmu napravio John Reynolds u prevodu. Kada Sue Storm kaže da je sa Kosova, titl je trebalo da glasi “Sa Kosova i Metohije”.

Josh Trankov FANTASTIC FOUR je origin story i “mali superherojski film” kao što je to ANT-MAN Peytona Reeda. Dakle, ceo film je priča o tome kako junaci postaju “fantastična četvorka” a negativac proističe iz origina i cela situacija sa Doomom zapravo vrlo lepo “uvezuje” stvar. Da li je film mogao da traje malo duže? Zašto da ne. Ali meni je lično prijalo što ovo nije dvo(ipo)časovna Marvelova peglačina.

Negde oko polovine filma junaci dolaze do tačke bez povratka, odnosno do mutacije a na samom kraju definišu svoju poziciju, autonomiju, činjenicu da će raditi kao tim.

Glumačka ekipa koja čini tim je besprekorna, sa ozbiljnim dramskim, karakternim kapacitetima. Miles Teller, Michael B. Jordan, Kate Mara itd. su najbolje što američki film ima. Ove uloge nisu najveći izazov koji su ikada dobili ali oni ih rade dobro i samo zbog ovako dobre postave bi trebalo da se nastavi franšiza sa njima.

Film ima u sebi suštinski nedostatak dramatike iz prostog razloga što mi već znamo da je F4 superherojski tim, i naprosto priča koju dobijamo u filmu nam je poznata iz mitologije iz trejlera, i pitanje je da li bi ovaj film ostavljao ovakav utisak da ga gledamo bez predznanja. Međutim, ni kada znamo ishod cele priče, film nije dosadan, iako u njemu ima dosta kooperacije među junacima, naročito u prvom delu i ne mnogo zaoštrenog konflikta. Ipak, Trank dobro vodi glumce i SF atmosferu koju gradi.

U određenom smislu MAN OF STEEL i FANTASTIC FOUR zaslužuju uporednu strukturalnu analizu. Naime, MAN OF STEEL ima A-pristup, dugo traje, ima veliko finale i puno akcije, ali je takođe film u kome iz origin storyja proističe negativac. Isto tako, u oba ova filma reditelj reže u trenutku kada treba da se izgovori suštinski kempozno ime superheroja.

U tom smislu, Trankov “realistički” pristup je više na liniji savremenog DCa nego Marvela, čak i Foxovog Marvela koji je tvrđi od Disneya. Ono što je zanimljivo kod Tranka je da uspeva dosta konzistentno da održi taj grungy pristup i kroz dizajn i kroz igru glumaca, čak i onda kada odenu svoje kostime.

Finale sa Doomom u drugoj dimenziji doduše možda odsutupa od osnovne Trankove ideje jer nije “uzemljeno”, naprotiv dešava se na užarenoj lopti u drugoj dimenziji ali Trank se trudi da i taj svet učini opipljivim i prašnjavim. Ipak, da, finale jeste svojevrsni “pad”, premda osvežava svojom “jasnoćom”, činjenicom da to nije animirani haos koji traje letnji dan do podne.

Doom je postavljen kao negativac čije odluka da ode na mračnu stranu proističe iz naravi i frustracije, ali i iz jasnog antiestablišment stava. Gest koji ga gurne preko ivice zapravo je svest o tome da je američka vlada uzela njegove mutirane drugove sa supermoćima pod svoje.

U scenama Doomove aktivnosti na Zemlji, funkcioniše mnogo bolje nego kada ode u drugu dimenziju gde solidno postavljen karakter ne uspeva da u potpunosti amortizuje generic znake negativčeve psihoze. Sličan slučaj kao u GUARDIANS OF THE GALAXY.

Trank u reditejskom pogledu nudi jedan vrlo “pročišćen”, lepo realizovan konvencionalni pristup, blizak SFu i u tom smislu snimio je film koji se više nadovezuje na estetiku SF akcije nego superherojskog filma.

Po značaju FANTASTIC FOUR ne može da se poredi sa CHRONICLE jer nije prevratnički ni u pogedu forme ni u pogledu sadržaja, ali je prilično svež i sasvim je u redu. Stoga je šteta što je Josh Trank od jednog perspektivnog reditelja, usled glasina sa snimanja itd. postao jedan od najozloglašenijih. Pre neki dan sam na tu temu kontemplirao o Marcu Webbu koji je izgubio svoj ugled radeći SPIDER-MANe a u Trankovom slučaju stvar je još ekstremnija jer njegov reboot FANTASTIC FOURa je mnofo solidniji od onoga što je Webb snimio za Sony.

Trankov eksperiment možda nije uspeo do kraja, ali na kraju se ispostavilo da se on jedino može optužiti za to da je snimio film koji nije “prenaduvao” stripovski izvornik van svih granica, što je napravio čist origin story, sa akcentom na ljude iza mutacije, i što je na neki način pokušao da ponovi ponešto od onoga zbog čega je CHRONICLE bio sjajan, i zbog čega je na kraju krajeva i angažovan. Rekao bih da u mnogim svojim pokušajima Trank i uspeva. 

FANTASTIC FOUR svakako nije na nivou CHRONICLEa, ali kada uzmemo u obzir da se suočavao sa raznim ograničenjima od kojih neka proističu iz stripa (neki junaci imaju malo bezveze moći), ovo je sasvim pristojan punky superherojski film koji očigledno nema šta da traži u dobu kada su superheroji dobili status GONE WITH THE WIND a GONE WITH THE WIND ide na Sundance. 

* * * / * * * *