Pogledao sam novi Von Trierov film MELANCHOLIA. Utisak posle gledanja ovog filma poziva da se setimo kako je Marina Tucaković rimovala reči melanholija i monotonija, jer to su stvari koje su pojednako prisutne kad se laćamo Von Triera.
MELANCHOLIA je film o kraju svetu ali zapravo je to film o depresiji. Podeljen je na dva dela, JUSTINE i CLAIRE. JUSTINE je bolji i po svemu osmišljeniji i konzistentniji deo. CLAIRE je međutim deo u kome je Von Trier trebalo da se pokaže kao majstor ali nije.
Naime, JUSTINE je jedna gotovo eksplicitna psihoanalitička slika depresije, prikazana kroz priču o depresivnoj nevesti na svadbi koju sama na razne načine sabotira. Svadba ima u sebi ritualni karakter i iako po svom miljeu podseća na FESTEN ovo nije svadba na kojoj će se otkriti bilo kakva mračna tajna. Naime, Von Trier gotovo pa eksplicitno pokazuje da je ova svadba organizovana kao ritual kojim će se depresivna "Justine" izlećiti. Svi se ponašaju kao da je ova svadba jedini lek i zanimljivo je da je kum na svadbi njen poslodavac, dakle, poenta o psihičkom zdravlju kao sposobnosti da se "voli i radi" dobija eksplicitnu dimenziju. Istog dana kada se udaje, Justine dobija i unapređenje i to je situacija u kojoj se "ljubav i rad" pomeraju u "višu brzinu" ali ona doživljava slom i do kraja ovog segmenta ona gubi sposobnost da voli i da radi, tako da je na kraju napušta i mladoženja čije slabižko ponašanje (odgovor ponovo na Cecino pitanje da li to ljubav pravi od ljudi slabiće) ne može da apsorbuje ozbiljan poremećaj simboličog poretka, tako da je na kraju i on napušta. JUSTINE je priča o tome kako naslovna junakinja definitivno gubi svoje duševno zdravlje i od materijala za psihoanalitičara postaje materijal za čika doktora.
JUSTINE je segment koji je urađen u maniru skandinavskog realizma, ibzenovskog tipa, i to je bolji deo filma zato što je konzistentan, čitljiv i u određenom smislu čak i intrigantan.
Zatim usledi drugi deo CLAIRE, koji govori o njenoj sestri, ali u ovom delu je opet Justine glavni lik. Justine je sada već završila u bolnici, na lekovima je, i pojednostavljeno rečeno poludela je. Ali, kad se dođe do tako duboke depresije, do ludila totalnog, tu već Von Trier ne zna šta da radi i očigledno mu bolje idu od ruke granična stanja. Otud, kada se apokalipsa približi, osim inverzije da oni koji su depresivni i običnim okolnostima počinju da se ponašaju normalno jer su "svoji na svome" a to smo očekivali, sve drugo postaje šuplje, sporadično prebanalno u metaforama a u pojedinim aspektima čak i potpuno nejasno.
Jasno je da CLAIRE možda čak i ima usiljeno trajanje kako bi bila deo diptiha sa JUSTINE. Von Trier ne bi smeo da prizna poraz i skrati taj deo u meri u kojoj bi se otkrilo da je loše procenio, međutim film u jednom momentu naprosto počne da se gasi, kao i sami junaci, kao i sama planeta i MELANCHOLIA se završava sa slabijim utiskom od onog koji je mogla da ima, čak i da je isti materijal malo ekonomičnije tretiran.
U tehničkom smislu, ovo je ponovo glossy Von Trier i bar u tom smislu publika je dobila jedan respektabilan artefakt za koji se vidi da se autor potrudio a američki glumci su dobili arty film za filmografiju iako recimo Kiefer Sutherland slabo koristi ovu priliku i pokazuje da je postao ozbiljno deformisan svojom najznačajnijom ulogom Jacka Bauera iz serije 24.
* * 1/2 / * * * *
MELANCHOLIA je film o kraju svetu ali zapravo je to film o depresiji. Podeljen je na dva dela, JUSTINE i CLAIRE. JUSTINE je bolji i po svemu osmišljeniji i konzistentniji deo. CLAIRE je međutim deo u kome je Von Trier trebalo da se pokaže kao majstor ali nije.
Naime, JUSTINE je jedna gotovo eksplicitna psihoanalitička slika depresije, prikazana kroz priču o depresivnoj nevesti na svadbi koju sama na razne načine sabotira. Svadba ima u sebi ritualni karakter i iako po svom miljeu podseća na FESTEN ovo nije svadba na kojoj će se otkriti bilo kakva mračna tajna. Naime, Von Trier gotovo pa eksplicitno pokazuje da je ova svadba organizovana kao ritual kojim će se depresivna "Justine" izlećiti. Svi se ponašaju kao da je ova svadba jedini lek i zanimljivo je da je kum na svadbi njen poslodavac, dakle, poenta o psihičkom zdravlju kao sposobnosti da se "voli i radi" dobija eksplicitnu dimenziju. Istog dana kada se udaje, Justine dobija i unapređenje i to je situacija u kojoj se "ljubav i rad" pomeraju u "višu brzinu" ali ona doživljava slom i do kraja ovog segmenta ona gubi sposobnost da voli i da radi, tako da je na kraju napušta i mladoženja čije slabižko ponašanje (odgovor ponovo na Cecino pitanje da li to ljubav pravi od ljudi slabiće) ne može da apsorbuje ozbiljan poremećaj simboličog poretka, tako da je na kraju i on napušta. JUSTINE je priča o tome kako naslovna junakinja definitivno gubi svoje duševno zdravlje i od materijala za psihoanalitičara postaje materijal za čika doktora.
JUSTINE je segment koji je urađen u maniru skandinavskog realizma, ibzenovskog tipa, i to je bolji deo filma zato što je konzistentan, čitljiv i u određenom smislu čak i intrigantan.
Zatim usledi drugi deo CLAIRE, koji govori o njenoj sestri, ali u ovom delu je opet Justine glavni lik. Justine je sada već završila u bolnici, na lekovima je, i pojednostavljeno rečeno poludela je. Ali, kad se dođe do tako duboke depresije, do ludila totalnog, tu već Von Trier ne zna šta da radi i očigledno mu bolje idu od ruke granična stanja. Otud, kada se apokalipsa približi, osim inverzije da oni koji su depresivni i običnim okolnostima počinju da se ponašaju normalno jer su "svoji na svome" a to smo očekivali, sve drugo postaje šuplje, sporadično prebanalno u metaforama a u pojedinim aspektima čak i potpuno nejasno.
Jasno je da CLAIRE možda čak i ima usiljeno trajanje kako bi bila deo diptiha sa JUSTINE. Von Trier ne bi smeo da prizna poraz i skrati taj deo u meri u kojoj bi se otkrilo da je loše procenio, međutim film u jednom momentu naprosto počne da se gasi, kao i sami junaci, kao i sama planeta i MELANCHOLIA se završava sa slabijim utiskom od onog koji je mogla da ima, čak i da je isti materijal malo ekonomičnije tretiran.
U tehničkom smislu, ovo je ponovo glossy Von Trier i bar u tom smislu publika je dobila jedan respektabilan artefakt za koji se vidi da se autor potrudio a američki glumci su dobili arty film za filmografiju iako recimo Kiefer Sutherland slabo koristi ovu priliku i pokazuje da je postao ozbiljno deformisan svojom najznačajnijom ulogom Jacka Bauera iz serije 24.
* * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment