Još od FIGHT CLUBa Fincher je počeo da tone u sve dublju irelevantnost kroz filmove koji su s jedne strane samoživi a s druge potpuno lišeni dramaturgije i bazirani na tome da je Fincher toliki velemajstor da polako treba da se odriče svega što na bilo emotivnom bilo racionalnom nivou veže publiku, i otud se ređaju naslovi od ispraznog FIGHT CLUBa do potpuno dramaturški zalutalog ZODIACa. Ipak THE GIRL WITH THE DRAGON TATTOO je nova pregrada dna za Finchera. U svojoj 49. godini, Fincher ne samo da se pretvorio u visokotehnološkog Šotru, reditelja koji više ne vlada time šta je važno, šta je nevažno, šta je priča filma, koji likovi su nosioci, već bi se slobodno moglo reći da je Šotra u njegovim godinama bio znatno relevatniji. On je tada ipak snimio odličnu seriju PRIČE IZ RADIONICE u kojoj su postojali i priča i likovi, i emocije i određena idejna ravan.
U DRAGON TATTOO nema ničega na suštinskom planu. Ovo je film-slikovnica u najboljoj tradiciji LOTR i sličnih robovanja knjigama, a u ovom slučaju reč je o robovanju knjizi koja niti ima književni kvalitet niti je čitana na način da bi iko poželeo da se u njoj nešto očuva.
DRAGON TATTOO pre svega nema nikakvu dramsku nit. Film je ilustracija jedne istrage i jedne životne priče, a te dve stvari su prilično tano povezane. Film ima glavnog junaka, novinara Blomquista i ima njegovu saradnicu istražiteljku Lisbeth Salander. Ipak, to nije razlog da priča o njegovoj istrazi i njenom životu pre nego što ga je srela nemaju ipak neku snažniju vezu.
Međutim, ako ostavimo po strani taj usiljeni origin story, još je zanimljivije to kolika količina beznačajnih likova bez ikakve funkcije i neuverljivih a i prilično besmislenih događaja dolazi u naš fokus i biva nam prikazano. Fincher opterećuje gledaoca nizom detalja koji kasnije nemaju nikakvu funkciju i sve to, naravno, izgleda kao čista greška, nimalo ne liči na postupak.
Film je realizovan na tehnički solidan način ali un rediteljskom smislu je ravan, bez akcenata, bez potentnih scena, bez pravog dramskog sukoba, sa glumcima koji više galerijski izlažu svoje likove nego što ih zaista igraju sa punim ubeđenjem tako da na kraju sve deluje kao karikatura. Daniel Craig je naročito slabo postavljen jer se njegov lik nimalo ne promeni do kraja priče, a LIsbeth u interpretaciji Rooney Mare prođe nekakvu transformaciju, međutim njeno snalaženje na ekranu je krajnje pretenciozno, odbojno i previše bazirano na spoljnim efektima.
Objašnjenje misterije se u određenoj meri razlikuje od ishoda u romanu i švedskom filmu, s tim što je u šokantno slaboj Zaillianovoj adaptaciji ne samo potpuno uverljivo već i nejasno. Srećom u tom trenutku, gledalac oseti da je na kraju dvoipočasovne agonije pa je samim tim već i potpuno nezainteresovan za ono što je krajnji ishod svega ovoga.
Larssonov roman je bio simpatičan populistički fenomen, a Fincher je uspeo da nam izloži sve slabosti tog romana, ne samo zato što ga je tretirao sa više poštovanja nego što bi trebalo već i zato što je potpunio izgubio nerv da prepozna filmičnost i dramski naboj u materijalu na kome radi.
Englezi i Ameri koji fejkuju švedski akcenat su posebna priča. Fincher očigledno oseća problem zbog toga što junaci govore engleski a Šveđani su i to rešava na najgori mogući način. Kroz akcenat nam stvara utisak da su oni "stranci" - problem je u tome što oni nisu "stranci", oni su Šveđani u Švedskoj i uverljivije je da govore onako kako glumci govore inače nego da se izmotavaju sa "skandinavskim" akcentom.
Fincher se u ovom filmu malo stidi što je tezgaroš, a malo pokušava da od svoje tezge napravi nešto "više", i na tom putu uspeva da potpuno promaši pravljenje pristojnog filma. Švedska ekranizacija je takođe bila slabo gledljiva ali je Danac Niels Arne Oplev barem snimao neku mešavinu TV serije i filma pa tu niko nije ni očekivao ništa naročito. Od Finchera se po defriniciji očekivalo više, ali ruku na srce, odavno je jasno da on više ništa ne može da pruži...
* 1/2 / * * * *
U DRAGON TATTOO nema ničega na suštinskom planu. Ovo je film-slikovnica u najboljoj tradiciji LOTR i sličnih robovanja knjigama, a u ovom slučaju reč je o robovanju knjizi koja niti ima književni kvalitet niti je čitana na način da bi iko poželeo da se u njoj nešto očuva.
DRAGON TATTOO pre svega nema nikakvu dramsku nit. Film je ilustracija jedne istrage i jedne životne priče, a te dve stvari su prilično tano povezane. Film ima glavnog junaka, novinara Blomquista i ima njegovu saradnicu istražiteljku Lisbeth Salander. Ipak, to nije razlog da priča o njegovoj istrazi i njenom životu pre nego što ga je srela nemaju ipak neku snažniju vezu.
Međutim, ako ostavimo po strani taj usiljeni origin story, još je zanimljivije to kolika količina beznačajnih likova bez ikakve funkcije i neuverljivih a i prilično besmislenih događaja dolazi u naš fokus i biva nam prikazano. Fincher opterećuje gledaoca nizom detalja koji kasnije nemaju nikakvu funkciju i sve to, naravno, izgleda kao čista greška, nimalo ne liči na postupak.
Film je realizovan na tehnički solidan način ali un rediteljskom smislu je ravan, bez akcenata, bez potentnih scena, bez pravog dramskog sukoba, sa glumcima koji više galerijski izlažu svoje likove nego što ih zaista igraju sa punim ubeđenjem tako da na kraju sve deluje kao karikatura. Daniel Craig je naročito slabo postavljen jer se njegov lik nimalo ne promeni do kraja priče, a LIsbeth u interpretaciji Rooney Mare prođe nekakvu transformaciju, međutim njeno snalaženje na ekranu je krajnje pretenciozno, odbojno i previše bazirano na spoljnim efektima.
Objašnjenje misterije se u određenoj meri razlikuje od ishoda u romanu i švedskom filmu, s tim što je u šokantno slaboj Zaillianovoj adaptaciji ne samo potpuno uverljivo već i nejasno. Srećom u tom trenutku, gledalac oseti da je na kraju dvoipočasovne agonije pa je samim tim već i potpuno nezainteresovan za ono što je krajnji ishod svega ovoga.
Larssonov roman je bio simpatičan populistički fenomen, a Fincher je uspeo da nam izloži sve slabosti tog romana, ne samo zato što ga je tretirao sa više poštovanja nego što bi trebalo već i zato što je potpunio izgubio nerv da prepozna filmičnost i dramski naboj u materijalu na kome radi.
Englezi i Ameri koji fejkuju švedski akcenat su posebna priča. Fincher očigledno oseća problem zbog toga što junaci govore engleski a Šveđani su i to rešava na najgori mogući način. Kroz akcenat nam stvara utisak da su oni "stranci" - problem je u tome što oni nisu "stranci", oni su Šveđani u Švedskoj i uverljivije je da govore onako kako glumci govore inače nego da se izmotavaju sa "skandinavskim" akcentom.
Fincher se u ovom filmu malo stidi što je tezgaroš, a malo pokušava da od svoje tezge napravi nešto "više", i na tom putu uspeva da potpuno promaši pravljenje pristojnog filma. Švedska ekranizacija je takođe bila slabo gledljiva ali je Danac Niels Arne Oplev barem snimao neku mešavinu TV serije i filma pa tu niko nije ni očekivao ništa naročito. Od Finchera se po defriniciji očekivalo više, ali ruku na srce, odavno je jasno da on više ništa ne može da pruži...
* 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment