1990. je izašao TV film THE PLOT TO KILL HITLER prilično ambiciozan film sniman na hrvatskom lokacijama koje spontano evociraju atmosferu nacističke Nemačke, naročito u tom trenutku.
Von Stauffenberga igra Brad Davis, koga znamo iz MIDNIGHT EXPRESSa gde je ostvario jednu od najupečatljivijih uloga u istoriji, a ovde je verovatno najgori glumac u podeli, sa teatralnom i početničkom glumom kakva se ne bi očekivala od glumca u punoj zrelosti. Nažalost, ovo je bila jedna od Davisovih poslednjih uloga pa ne čudi da je pred svoj prerani kraj bio dosta daleko od najbolje forme.
Reditelj Lawrence Schiller je stara televizijska faca i svakako je u rediteljskom smislu imao i uspelijih izdanja od THE PLOT TO KILL HITLER. Međutim, na nivou realizacije, ako se izuzme Davisova skandalozna gluma na svim nivoima, reč je o TV filmu koji stoji relativno pristojno.
Ono što su razlike u odnosu na VALKYRIE pored formalnih a to je da THE PLOT TO KILL HITLER kreće iz flešbeka, i da se na kraju izneti istorijski podaci recimo za generala Fromma razlikuju, i sam prikaz Frommovog stava se razllikuje. Kod Singera je Fromm drugačiji, karikaturalniji nego kod Elkinsa, i dok je kod Elkinsa on donekle tolerantan prema ideji puča on ne traži da bude glavnokomandujući vojske već samo da ne bude sklonjen. To je najkrupnija razlika u iznošenju istorijskih činjenica.
Otsale se razlliku u detaljima, recimo kod Elkinsa je Rommel uključeniji a Goebbels ne stavi cijanid pod jezik već ga spremi u džep za svaki slučaj.
U pogledu "ukidanja logora" i ovde Stauffenberg inisitira na tome ali ipak u drugačijem kontekstu, više pragmatično u smislu da je to stvar "nemačke unutrašnje politike koja iritira Saveznike". Isto tako Elkins uvodi motiv straha aristokratije i old money ekipe od Himmlera i njegovog izrazito antiaristokratskog stava. Očigledno je da deo nemačke elite uprkos famoznom "dogovoru elita" nije simpatisao socijalistički aspekt nacionalsocijalizma ali mu je on odgovarao u periodu planske privrede kao vid represije koji je omogućio izvesne vidove tehnološkog i infrastrukturnog progresa kao i razvoj vojne industrije. Dakle, Elkins načinje pričo o klasnoj raslojenosti u samom vrhu Trećeg Rajha i otud je automatski produbljeniji od Singerovog filma.
Zanimljiva razlika između dva filma je to što Von Stauffebnerg kod Singera ima nerazdvojnog ađutanta kao i u drugim ekranizacijama, i kod Singera je jasna homoerotska dimenzija, naročito kada ađutant primi metak umesto starešine otpozadi na streljanju što je navedeno kao istorijska činjenica a kod Elkinsa je prikazano obično streljanje. Ovde nema ađutanta uopšte, von Haeften se ne pojavljuje ali se zato homoerotizam čuva za Axel von dem Busschea koji je takođe bio umešan i istorijski je potvrđen kao činilac. Axela igra mladi Rupert Graves, i prikazan je kao anđeoski lik što je i logično ako imamo u vidu da je Axel u dva navrata trebalo da ubije Hitlera zahvaljujući svojoj fizičkoj lepoti, naime plan je bio da se detonira na "modnoj reviji" novih zimskih uniformi. U svakom slučaju, von Haeftenovu toplinu zamenjuje Axelov anđeoski lik.
Ironija sudbine je takva da je Axel jedini imao hrabrosti da se samoubije da i se rešio Hitlera a od cele ekipe je on jedini preživeo rat i kasnije posle rata uspeo da se izuzetno afirmiše kao stručnjak i diplomata.
Uprkos razumevanju konflita između katoličke aristokratije i nacističke partije, ipak ni THE PLOT TO KILL HITLER ne prikazuje Clausa Von Stauffenberga kao nacionalistu i tek uzdržanog Hitlerovog simpatizera koji je takođe verovao u pokoravanje i kolonizaciju istočnoevropskih naroda, naročito Poljaka i delio nacionalističke ideale sa nacistima.
Otud je THE PLOT TO KILL HITLER za nijansu politički zreliji od VALKYRIE ali je sa druge strane u svojoj nenamernoj pronacističkoj dimenziji VALKYRIE bliži suštinskoj Von Stauffenbergovoj odanosti pojedinim nacističkim idealima.
Istorija pokazuje dakle da je Von Strauffenberg bio priličan bećar, a anglo-američki filmovi o njemu bave se prevashodno glorifikacijom. Razlog za to možda leži u tome što su ratni filmovi ovog profila u američkoj kinematografiji još uvek preskupi da bi se bavili tako provokativnim likovima ambivalentnih ideoloških gledišta.
Von Stauffenberga igra Brad Davis, koga znamo iz MIDNIGHT EXPRESSa gde je ostvario jednu od najupečatljivijih uloga u istoriji, a ovde je verovatno najgori glumac u podeli, sa teatralnom i početničkom glumom kakva se ne bi očekivala od glumca u punoj zrelosti. Nažalost, ovo je bila jedna od Davisovih poslednjih uloga pa ne čudi da je pred svoj prerani kraj bio dosta daleko od najbolje forme.
Reditelj Lawrence Schiller je stara televizijska faca i svakako je u rediteljskom smislu imao i uspelijih izdanja od THE PLOT TO KILL HITLER. Međutim, na nivou realizacije, ako se izuzme Davisova skandalozna gluma na svim nivoima, reč je o TV filmu koji stoji relativno pristojno.
Ono što su razlike u odnosu na VALKYRIE pored formalnih a to je da THE PLOT TO KILL HITLER kreće iz flešbeka, i da se na kraju izneti istorijski podaci recimo za generala Fromma razlikuju, i sam prikaz Frommovog stava se razllikuje. Kod Singera je Fromm drugačiji, karikaturalniji nego kod Elkinsa, i dok je kod Elkinsa on donekle tolerantan prema ideji puča on ne traži da bude glavnokomandujući vojske već samo da ne bude sklonjen. To je najkrupnija razlika u iznošenju istorijskih činjenica.
Otsale se razlliku u detaljima, recimo kod Elkinsa je Rommel uključeniji a Goebbels ne stavi cijanid pod jezik već ga spremi u džep za svaki slučaj.
U pogledu "ukidanja logora" i ovde Stauffenberg inisitira na tome ali ipak u drugačijem kontekstu, više pragmatično u smislu da je to stvar "nemačke unutrašnje politike koja iritira Saveznike". Isto tako Elkins uvodi motiv straha aristokratije i old money ekipe od Himmlera i njegovog izrazito antiaristokratskog stava. Očigledno je da deo nemačke elite uprkos famoznom "dogovoru elita" nije simpatisao socijalistički aspekt nacionalsocijalizma ali mu je on odgovarao u periodu planske privrede kao vid represije koji je omogućio izvesne vidove tehnološkog i infrastrukturnog progresa kao i razvoj vojne industrije. Dakle, Elkins načinje pričo o klasnoj raslojenosti u samom vrhu Trećeg Rajha i otud je automatski produbljeniji od Singerovog filma.
Zanimljiva razlika između dva filma je to što Von Stauffebnerg kod Singera ima nerazdvojnog ađutanta kao i u drugim ekranizacijama, i kod Singera je jasna homoerotska dimenzija, naročito kada ađutant primi metak umesto starešine otpozadi na streljanju što je navedeno kao istorijska činjenica a kod Elkinsa je prikazano obično streljanje. Ovde nema ađutanta uopšte, von Haeften se ne pojavljuje ali se zato homoerotizam čuva za Axel von dem Busschea koji je takođe bio umešan i istorijski je potvrđen kao činilac. Axela igra mladi Rupert Graves, i prikazan je kao anđeoski lik što je i logično ako imamo u vidu da je Axel u dva navrata trebalo da ubije Hitlera zahvaljujući svojoj fizičkoj lepoti, naime plan je bio da se detonira na "modnoj reviji" novih zimskih uniformi. U svakom slučaju, von Haeftenovu toplinu zamenjuje Axelov anđeoski lik.
Ironija sudbine je takva da je Axel jedini imao hrabrosti da se samoubije da i se rešio Hitlera a od cele ekipe je on jedini preživeo rat i kasnije posle rata uspeo da se izuzetno afirmiše kao stručnjak i diplomata.
Uprkos razumevanju konflita između katoličke aristokratije i nacističke partije, ipak ni THE PLOT TO KILL HITLER ne prikazuje Clausa Von Stauffenberga kao nacionalistu i tek uzdržanog Hitlerovog simpatizera koji je takođe verovao u pokoravanje i kolonizaciju istočnoevropskih naroda, naročito Poljaka i delio nacionalističke ideale sa nacistima.
Otud je THE PLOT TO KILL HITLER za nijansu politički zreliji od VALKYRIE ali je sa druge strane u svojoj nenamernoj pronacističkoj dimenziji VALKYRIE bliži suštinskoj Von Stauffenbergovoj odanosti pojedinim nacističkim idealima.
Istorija pokazuje dakle da je Von Strauffenberg bio priličan bećar, a anglo-američki filmovi o njemu bave se prevashodno glorifikacijom. Razlog za to možda leži u tome što su ratni filmovi ovog profila u američkoj kinematografiji još uvek preskupi da bi se bavili tako provokativnim likovima ambivalentnih ideoloških gledišta.
No comments:
Post a Comment