Pogledao sam Jean-Pierre Jeunetov MICMACS. U izvesnom smislu, Jeunet je parafrazirao Kusturični ZAVET, samo dve-tri godine kasnije i pokazao da je Profa u svom naizgled najvećem promašaju bio zapravo trendeseter. Meni je lično ZAVET jedan vrlo drag film, verovatno lično najdraži u Kustinom opusu i drago mi je da je neko Jeunetovog profila pokazao da to zapravo nije dead end. Doduše, nije to vrsta filma u koju se ja previše investiram, niti me naročito zanima šta će biti trend, ali, u plimi ORDINARY PEOPLEova, ovo je lep protiv-otrov.
Ono gde je Jeunet superiorniji od Profe u ovoj fazi, dakle post-filačevskoj jeste tehnička realizacija. MICMACS je glossy i fetištistički urađen, što Kusta od razlaza sa Vilkom i Krekom nije uspevao da postigne. Međutim, tatijevski humor u spoju sa postavkama savremenog repertoarskog filma je nepogrešivo sličan, s tim što je ZAVET divlji, pun bizarnog nasilja i nekontrolisane seksualnosti, dok je Jeunetov film više fetišizacija francuskog pogleda na svet.
Ono gde je Emir superiorniji storytller od Jeuneta jeste i to što su kod njega svi junaci konzistetntno nenormalni dok Jeunet ima problem sa tim što pokušava da pravi konflikt između ekscentričnih pozitivaca i relativno normalnih, blago karikiranih negativaca, i tu nastupa disbalans jer da bi ta vrsta ludila egzistirala čitav univerzum dosledno mora biti pomeren.
Obojica dele političku poruku iza osavremenjenog tatijevskog ludila, a kod Jeuneta se kao jedna od zavera internacionalnih trgovaca oružjem pominje i "eksplozija na sarajevskoj pijaci" u inače dosta konvencionalnoj poruci o štetnosti vojnoindustrijskog kompleksa.
U svakom slučaju, Jeunet je snimio film sa snažnim autorskim pečatom, sa dosta oslanjanja na tradiciju i uopšte pretenzija na bioskopski rezulatatom sa ovakvim filmom je dostojna poštovanja. Ljubitelji art-house komedije i te vrste quirkinessa sigurno će ceniti ovaj film više od mene.
* * 1/2 / * * * *
Ono gde je Jeunet superiorniji od Profe u ovoj fazi, dakle post-filačevskoj jeste tehnička realizacija. MICMACS je glossy i fetištistički urađen, što Kusta od razlaza sa Vilkom i Krekom nije uspevao da postigne. Međutim, tatijevski humor u spoju sa postavkama savremenog repertoarskog filma je nepogrešivo sličan, s tim što je ZAVET divlji, pun bizarnog nasilja i nekontrolisane seksualnosti, dok je Jeunetov film više fetišizacija francuskog pogleda na svet.
Ono gde je Emir superiorniji storytller od Jeuneta jeste i to što su kod njega svi junaci konzistetntno nenormalni dok Jeunet ima problem sa tim što pokušava da pravi konflikt između ekscentričnih pozitivaca i relativno normalnih, blago karikiranih negativaca, i tu nastupa disbalans jer da bi ta vrsta ludila egzistirala čitav univerzum dosledno mora biti pomeren.
Obojica dele političku poruku iza osavremenjenog tatijevskog ludila, a kod Jeuneta se kao jedna od zavera internacionalnih trgovaca oružjem pominje i "eksplozija na sarajevskoj pijaci" u inače dosta konvencionalnoj poruci o štetnosti vojnoindustrijskog kompleksa.
U svakom slučaju, Jeunet je snimio film sa snažnim autorskim pečatom, sa dosta oslanjanja na tradiciju i uopšte pretenzija na bioskopski rezulatatom sa ovakvim filmom je dostojna poštovanja. Ljubitelji art-house komedije i te vrste quirkinessa sigurno će ceniti ovaj film više od mene.
* * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment