Reprizirao sam MAD MAX George Millera. To je jedan od granddaddy naslova ozploitationa i jedan od ključnih filmova za razvoj savremenog repertoarskog filma uopšte. Ipak, realno, značaj prvog MAD MAXa je pre svega u tome što je omogućio da bude snimljen ROAD WARRIOR koji je zapravo ostavio trag i uticaj.
Prvi MAD MAX je u tom smislu više poštovan iz pijeteta nego zbog nekog realnog značajna a njegov uspeh je u svakom smislu bio poguran uspehom nastavka/rimejka. I zaista, ROAD WARRIOR koji je već pretendovao da bude ozbiljan bioskopski film sa internacionalnom ambicijom nudi mnogo više žanrovske ortodoksije od originala. I što je još paradoksalnije nudi mnogo više Mad Maxa iako se tako ne zove od MAD MAXa samog.
Čitajući recimo Pajkićevu kritiku a on je ponudio jednu od dosta artikulisanih među rezervisanim kritikama ovog filma, sasvim je jasno da je jedan od sistemsnkih problema u recepciji ovog filma zapravo njegovo odstupanje od tipične žanrovske strukture.
Pre svega, glavnog, naslovnog, junaka, praktično nema u gotovo celom prvom činu, da bi on zapravo tek negde oko polovine počeo da dominira pričom a tek u trećem činu preuzeo stvar u svoje ruke. Iako je Mel Gibson i u ovom filmu, na vrlo malom prostoru uspeo da se nametne kao ikona, naročnito u završnici kada izvršava prvu od svojih brojnih kasnijih osveta na velikom ekranu, i iako je ova uloga izuzetna naročito u toj završnici kada igra praktično bez dijaloga, i koristi telo kao vrlo bitno, gotovo ballardovsko izražajno sredstvo, tek će u ROAD WARRIORu, on postati svojevrsni naslednik Clint Eastwooda, uključujući i njegovu Man With No Name personu,
Zatim, film obiluje digresijama, satiričnim pasažima, raznim vidovima genrebendovanja kojima nisu bili neskloni čaj ni najoštriji eksploatatori poput Italijana, ali rekao bih da to kod Millera najbolje funkcioniše jer je uspeo da stvori stripovski stilizovan svet koji truli na svim nivoima.
U tom smislu, MAD MAX je znatno bliži naslovima kao što je CLOCKWORK ORANGE nego što su Leoneovi vesterni, ali u filmskom izrazu ima i jednog drugog, i što je još važnije film funkcioniše na oba plana.
Ono gde je Miller svakako ubedljiviji jeste leoneovski segment. MAD MAX i danas impresionira svojom surovošću i rediteljevim instinktivnim umećem da prikaže nasilje na najživopisiniji način, čak i onda kada ga daje u elipsi. MAD MAX je i za današnje standarde zapanjujuće surov film. Mnogi filmovi su pomerili granice što se tiče krvoprolića i raznih tipova stvari koje se dešavaju u ljudima ali retko ko je uspeo da postigne taj gotovo opipljivi osećaj nasilja, povređivanja, sakaćenja kao Miller u ovom filmu.
Učinivši film vrlo ozbiljnim, kako na polju surovosti, tako i na polju satire, MAD MAX zapravo nije previše zabavan film u nekom striktno repertoarskom smislu jer ima i određene pretenziju a i vidove surovosti koji nisu baš zabavni. Ipak, teško mu se mogu osporiti dinamičnost i senzacionalne akcione sekvence koje svojim low-budget stuntovima koje je Miller snimio u saradnji sa DPjem David Eggbyjem i kaskaderom Grant Pageom daje filmu dodatnu dimenziju surovosti.
Kada se uzmu u obzir svi elementi kojima je baratao Miller u ovom filmu, zaista je jako kritikovati ovaj naslov iz pozicije žanrovske ortodoksije jer sam narativ nudi više dokaza koji dokazuju da ovo nije bio film koji isključivo pretenduje na exploitation status. Štaviše, Millerov film je dosta cronenbergovski (opsesija automobilima na stranu) upravo zbog tog spoja exploitationa kao puta do filma i pokušaja da se preko toga iskaže još nešto - s tim što je kod Cronenberga to "nešto" mnogo zanimljivije.
* * * 1/2 / * * * *
Prvi MAD MAX je u tom smislu više poštovan iz pijeteta nego zbog nekog realnog značajna a njegov uspeh je u svakom smislu bio poguran uspehom nastavka/rimejka. I zaista, ROAD WARRIOR koji je već pretendovao da bude ozbiljan bioskopski film sa internacionalnom ambicijom nudi mnogo više žanrovske ortodoksije od originala. I što je još paradoksalnije nudi mnogo više Mad Maxa iako se tako ne zove od MAD MAXa samog.
Čitajući recimo Pajkićevu kritiku a on je ponudio jednu od dosta artikulisanih među rezervisanim kritikama ovog filma, sasvim je jasno da je jedan od sistemsnkih problema u recepciji ovog filma zapravo njegovo odstupanje od tipične žanrovske strukture.
Pre svega, glavnog, naslovnog, junaka, praktično nema u gotovo celom prvom činu, da bi on zapravo tek negde oko polovine počeo da dominira pričom a tek u trećem činu preuzeo stvar u svoje ruke. Iako je Mel Gibson i u ovom filmu, na vrlo malom prostoru uspeo da se nametne kao ikona, naročnito u završnici kada izvršava prvu od svojih brojnih kasnijih osveta na velikom ekranu, i iako je ova uloga izuzetna naročito u toj završnici kada igra praktično bez dijaloga, i koristi telo kao vrlo bitno, gotovo ballardovsko izražajno sredstvo, tek će u ROAD WARRIORu, on postati svojevrsni naslednik Clint Eastwooda, uključujući i njegovu Man With No Name personu,
Zatim, film obiluje digresijama, satiričnim pasažima, raznim vidovima genrebendovanja kojima nisu bili neskloni čaj ni najoštriji eksploatatori poput Italijana, ali rekao bih da to kod Millera najbolje funkcioniše jer je uspeo da stvori stripovski stilizovan svet koji truli na svim nivoima.
U tom smislu, MAD MAX je znatno bliži naslovima kao što je CLOCKWORK ORANGE nego što su Leoneovi vesterni, ali u filmskom izrazu ima i jednog drugog, i što je još važnije film funkcioniše na oba plana.
Ono gde je Miller svakako ubedljiviji jeste leoneovski segment. MAD MAX i danas impresionira svojom surovošću i rediteljevim instinktivnim umećem da prikaže nasilje na najživopisiniji način, čak i onda kada ga daje u elipsi. MAD MAX je i za današnje standarde zapanjujuće surov film. Mnogi filmovi su pomerili granice što se tiče krvoprolića i raznih tipova stvari koje se dešavaju u ljudima ali retko ko je uspeo da postigne taj gotovo opipljivi osećaj nasilja, povređivanja, sakaćenja kao Miller u ovom filmu.
Učinivši film vrlo ozbiljnim, kako na polju surovosti, tako i na polju satire, MAD MAX zapravo nije previše zabavan film u nekom striktno repertoarskom smislu jer ima i određene pretenziju a i vidove surovosti koji nisu baš zabavni. Ipak, teško mu se mogu osporiti dinamičnost i senzacionalne akcione sekvence koje svojim low-budget stuntovima koje je Miller snimio u saradnji sa DPjem David Eggbyjem i kaskaderom Grant Pageom daje filmu dodatnu dimenziju surovosti.
Kada se uzmu u obzir svi elementi kojima je baratao Miller u ovom filmu, zaista je jako kritikovati ovaj naslov iz pozicije žanrovske ortodoksije jer sam narativ nudi više dokaza koji dokazuju da ovo nije bio film koji isključivo pretenduje na exploitation status. Štaviše, Millerov film je dosta cronenbergovski (opsesija automobilima na stranu) upravo zbog tog spoja exploitationa kao puta do filma i pokušaja da se preko toga iskaže još nešto - s tim što je kod Cronenberga to "nešto" mnogo zanimljivije.
* * * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment