Pogledao sam LA PLAISIR (ET SES PETITS TRACAS) Nicolas Boukhriefa, jedan od ranijih filmova u francuskom Novom Novom Talasu, na čijoj su špici svi na okupu. Boukhrief je režirao, Kassovitz i Cassell glume a na špici se autor zahvaljuje Janu Kounenu, Gasparu Noeu i Lucili Hadžihalilović.
Reč je o jednom od tipičnijih "francuskih" filmova za ovu ekipu pošto tematizuje međuljudske, ljubavne odnose, seks i sl. Međutim, Boukhriefov prilaz tome je brutalan, seedy i dosta crnohumoran, s time što je struktura filma bazirana na pričama iz kojih po jedan junak prelazi u sledeću (dosta slično BURETU BARUTA iz iste godine) više arty pa zato prvi utisak može da zavara.
Ipak, Boukhriefov univerzum je postavljen po zakonitostima koje poštuju Noe i Kounen s tim što je u stilskom polazu naizgled nešto konvencionalniji i u izvesnoj meri parodira blagu atmosferu francuskih filmova. Na početku PLAISIR izgleda kao neki francuski film u kome će se za dva sata desiti tri i po stvari i stvaranje takve atmosfere je namera, sa sve akcentovanim pariskim lokacijama, izletima na lepa italijanska mesta i sl. Međutim, na svakom od tih mesta dešavaju se vrlo dinamične i zaokružene priče, sa dosta vrlo prljavog seksa i perverznog nasilja koje potpuno remeti izvorna očekivanja.
Ipak, uprkos toj parodiji "francuskog filma" kao stilskog opredeljenja, Boukhrief ne uspeva da odoli i nekim vrlo flashy rešenjima sa pokretima kamere i upotrebom subjektivnih planova no to ne remeti utisak o stilskoj zaokruženosti filma.
Među pričama ima snažnijih i slabijih ali na svu sreću, film nije hit and miss već je vrlo solidan pa je pitanje šta je slabije a šta bolje više individualno.
Cassell i Kassovitz su glavne zvezde, međutim show ipak krade Michele Placido, zvezda mog detinjstva iz serije PIOVRA koji ovde igra ocvalog advokata vikend-homoseksualca i nudi jednu potpuno drugačiju ulogu od onih na koje smo navikli.
Iako se u osnovi služi pripovedačkim strategijama jedne već dosta prevaziđene vrste filma, Boukhrief ih obogaćuje potpuno drugačijim sadržajem.
* * * / * * * *
Reč je o jednom od tipičnijih "francuskih" filmova za ovu ekipu pošto tematizuje međuljudske, ljubavne odnose, seks i sl. Međutim, Boukhriefov prilaz tome je brutalan, seedy i dosta crnohumoran, s time što je struktura filma bazirana na pričama iz kojih po jedan junak prelazi u sledeću (dosta slično BURETU BARUTA iz iste godine) više arty pa zato prvi utisak može da zavara.
Ipak, Boukhriefov univerzum je postavljen po zakonitostima koje poštuju Noe i Kounen s tim što je u stilskom polazu naizgled nešto konvencionalniji i u izvesnoj meri parodira blagu atmosferu francuskih filmova. Na početku PLAISIR izgleda kao neki francuski film u kome će se za dva sata desiti tri i po stvari i stvaranje takve atmosfere je namera, sa sve akcentovanim pariskim lokacijama, izletima na lepa italijanska mesta i sl. Međutim, na svakom od tih mesta dešavaju se vrlo dinamične i zaokružene priče, sa dosta vrlo prljavog seksa i perverznog nasilja koje potpuno remeti izvorna očekivanja.
Ipak, uprkos toj parodiji "francuskog filma" kao stilskog opredeljenja, Boukhrief ne uspeva da odoli i nekim vrlo flashy rešenjima sa pokretima kamere i upotrebom subjektivnih planova no to ne remeti utisak o stilskoj zaokruženosti filma.
Među pričama ima snažnijih i slabijih ali na svu sreću, film nije hit and miss već je vrlo solidan pa je pitanje šta je slabije a šta bolje više individualno.
Cassell i Kassovitz su glavne zvezde, međutim show ipak krade Michele Placido, zvezda mog detinjstva iz serije PIOVRA koji ovde igra ocvalog advokata vikend-homoseksualca i nudi jednu potpuno drugačiju ulogu od onih na koje smo navikli.
Iako se u osnovi služi pripovedačkim strategijama jedne već dosta prevaziđene vrste filma, Boukhrief ih obogaćuje potpuno drugačijim sadržajem.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment