Pogledao sam BUICK RIVIERU Gorana Rušinovića. Rušinović se sa ovim filmom potpuno reinventovao posle "dokoskastog" MONDO BOBOA i "kroječaevatajnastog" SVJETSKOG ČUDOVIŠTA kao ozbiljan indie reditelj euroamerikanskog profila. Film je snimljen u Americi a fotografiju je radio Igor Martinović, jedan od talentovanijih ex-jugoloscvenskih DPjeva na radu u inostranstvu, tako da BUICK RIVIERA zaista izgleda kao inostrani art-house film. Rušinović na nivou ritma, kadriranja i generalnog pripovedačkog koncepta prati reditelje poput Wendersa koji su sa izvesnim evropskim senzibilitetom prišli Americi, a na nivou odnosa prema priči, na početku filma pravi jedan od onih art-house naslova koji su više pravljeni da se uz njih razmišlja nego da se prate kao priča u koju se gledalac uživljava u konvencionalnom smislu.
Film ulazi u pšrobleme onda kada započne odnos Srbina i Muslimana u Americi koji celu priču počinju kao Bosanci, međusobno se identifikujući i pomažući a završavaju je u konfliktu koji je nažalost potpuno nemotivisan i nije u samoj osnovi nacionalno obojen. U svom bežanju od konvencionalnog filma, u neku vrstu vizuelno ekspresije, artizma, suptilnosti, višeznačnosti i sl. Rušinović je izbegao i da definiše svoje junake a naročito njihove motivacije tako da na kraju njihov sukob koji je nažalost izuzetno konvencionalan i gotovo banalan u dramatarškom smislu zahteva itekako dobro motivisanje, a toga nema. Očigledno je da sam scenario nastao po Jergovićevoj prozi nije onoliko iznad konvencije koliko je Rušinović priželjkivao.
Slavko Štimac je prilično slab u glavnoj ulozi. Iako je i on sam imao emigrantsko iskustvo, a reklo bi se da spada među one koji su traumatizovani raspadom Jugoslavije, on se u toj ulozi nije našao, i uprkos Rušinovićevom generalnom tone-downovanju filma, Štimac je sav u spoljnjim gestovima, bez ikakve vere u lik, iako bi njegov Hasan trebalo da čini centar cele teskobe. Leon Lučev s druge strane ima drugačiji lik mnogo više oslonjen na klišee o vatrenim Bosancima tako da on bolje prikriva svoje odsusutvo odnosa prema karakteru o kome na posnpvu filma saznajemo još manje nego o Hasanu.
U suštini, BUICK RIVIERA je u svojim najboljim delovima, hermetična, atmosferična studija o čoveku izgubljenom u stranoj zemlji a u najslabijim pokušaj da se snimi film o karakterima po scenariju u kome ti karakteri ne postoje.
U krajnjem zbiru, Rušinović je ipak snimio jedan film koji se pre svega po svojoj vizuelnoj artikulaciji i američkim lokacijama i izdvaja od ostatka ponude u regionu. Šteta je samo što je ipak dosta slab za neke internacionalne okvire u koje je po svom hardveru mogao da zakorači.
* * / * * * *
Film ulazi u pšrobleme onda kada započne odnos Srbina i Muslimana u Americi koji celu priču počinju kao Bosanci, međusobno se identifikujući i pomažući a završavaju je u konfliktu koji je nažalost potpuno nemotivisan i nije u samoj osnovi nacionalno obojen. U svom bežanju od konvencionalnog filma, u neku vrstu vizuelno ekspresije, artizma, suptilnosti, višeznačnosti i sl. Rušinović je izbegao i da definiše svoje junake a naročito njihove motivacije tako da na kraju njihov sukob koji je nažalost izuzetno konvencionalan i gotovo banalan u dramatarškom smislu zahteva itekako dobro motivisanje, a toga nema. Očigledno je da sam scenario nastao po Jergovićevoj prozi nije onoliko iznad konvencije koliko je Rušinović priželjkivao.
Slavko Štimac je prilično slab u glavnoj ulozi. Iako je i on sam imao emigrantsko iskustvo, a reklo bi se da spada među one koji su traumatizovani raspadom Jugoslavije, on se u toj ulozi nije našao, i uprkos Rušinovićevom generalnom tone-downovanju filma, Štimac je sav u spoljnjim gestovima, bez ikakve vere u lik, iako bi njegov Hasan trebalo da čini centar cele teskobe. Leon Lučev s druge strane ima drugačiji lik mnogo više oslonjen na klišee o vatrenim Bosancima tako da on bolje prikriva svoje odsusutvo odnosa prema karakteru o kome na posnpvu filma saznajemo još manje nego o Hasanu.
U suštini, BUICK RIVIERA je u svojim najboljim delovima, hermetična, atmosferična studija o čoveku izgubljenom u stranoj zemlji a u najslabijim pokušaj da se snimi film o karakterima po scenariju u kome ti karakteri ne postoje.
U krajnjem zbiru, Rušinović je ipak snimio jedan film koji se pre svega po svojoj vizuelnoj artikulaciji i američkim lokacijama i izdvaja od ostatka ponude u regionu. Šteta je samo što je ipak dosta slab za neke internacionalne okvire u koje je po svom hardveru mogao da zakorači.
* * / * * * *
No comments:
Post a Comment