Pogledao sam GONE BABY GONE Bena Afflecka, po romanu Dennis Lehanea. Ovaj film sam pogledao sa zakašnjenjem. Ipak, nikada nije kasno za jedan vrlo solidan krimić i vrlo interesantan, neočekivano zreo rediteljski debi Bena Afflecka koji me je moram priznati izuzetno prijatno iznenadio ovim filmom. Naime, još od vremena kada je bio ko-scenarista GOOD WILL HUNTINGa, Affleck je pokazivao afinitet prema filmmakingu, tako da u tom smislu nije potpuno iznenađenje da je snimio dobar film. Ipak, zrelost ovog debija je nesvakidašnja.
DP na filmu bio je John Toll, čovek koji ima iskustva u radu sa debitantima i rediteljima koji dolaze iz nekog drugog miljea, tako da je sigurno i on pomogao Afflecku da se lakše snađe. Međutim, u ovom filmu, gluma je izvanredna a Affleck uspeva da na nivou celog filma održi visok nivo psihološke ozbiljnosti i ubedljivosti.
Roman kao misterija sa dva glavna junaka, parom privatnih detektiva, ima određene uslovnosti sa kojima Affleck nije uspeo da se do kraja izbori. Pre svega u filmu junakinja deluje kao višak, kao nepotreban dodatak glavnom junaku. Iako on uspeva da na nivou scenarija iskoristi ženski lik kako bi se promene unutar slučaja odražavale na njihov ljubavni odnos, i to radi dosta dobro, a žena služi i kao katalizator dilema za glavnog junaka, uprkos vrlo veštom prikrivanju ona deluje kao višak.
Ipak Casey Affleck i Michelle Monaghan su odlični u glavnim ulogama tako da se disfuncionalnost ovih likova zaista svodi na dramaturški detalj.
Affleck tretira Lehaneovu priču kao dramu, konkretnu priču o konkretnim likovima, bez prevelikog oslanjanja na žanr i žanrovske konvencije, ali ne i potpuno bez njih, i u tom postupku je konsekventan čak i na samom kraju kada integritet priče ozbiljno uzdrma bizaran obrt koji bi savršeno pasovao južnokorejskom filmu ali ne i američkom.
Završni obrt je svakako jedna od ključnih tačaka za diskusiju o GONE BABY GONE. On se u izvesnom smislu može braniti, ali je potpuno neuverljiv u kontekstu ove same misterije i uzevši o obzir milje iz koga junaci dolaze. Međutim, pored onih koji smatraju da je obrt neuverljiv ima i onih koji doživljavaju da je taj preokret u stvari ključno osvežavanje žanra koje nudi ovaj film. Dakle, ta neuralgična tačka nekome može biti primer autentičnosti, nažalost meni nije.
Ipak, posle niza filmova koji gledaoca ostavljaju ravnodušnim, lepo je naići na film u kome se nalazi nešto što otvara polemiku.
* * * / * * * *
DP na filmu bio je John Toll, čovek koji ima iskustva u radu sa debitantima i rediteljima koji dolaze iz nekog drugog miljea, tako da je sigurno i on pomogao Afflecku da se lakše snađe. Međutim, u ovom filmu, gluma je izvanredna a Affleck uspeva da na nivou celog filma održi visok nivo psihološke ozbiljnosti i ubedljivosti.
Roman kao misterija sa dva glavna junaka, parom privatnih detektiva, ima određene uslovnosti sa kojima Affleck nije uspeo da se do kraja izbori. Pre svega u filmu junakinja deluje kao višak, kao nepotreban dodatak glavnom junaku. Iako on uspeva da na nivou scenarija iskoristi ženski lik kako bi se promene unutar slučaja odražavale na njihov ljubavni odnos, i to radi dosta dobro, a žena služi i kao katalizator dilema za glavnog junaka, uprkos vrlo veštom prikrivanju ona deluje kao višak.
Ipak Casey Affleck i Michelle Monaghan su odlični u glavnim ulogama tako da se disfuncionalnost ovih likova zaista svodi na dramaturški detalj.
Affleck tretira Lehaneovu priču kao dramu, konkretnu priču o konkretnim likovima, bez prevelikog oslanjanja na žanr i žanrovske konvencije, ali ne i potpuno bez njih, i u tom postupku je konsekventan čak i na samom kraju kada integritet priče ozbiljno uzdrma bizaran obrt koji bi savršeno pasovao južnokorejskom filmu ali ne i američkom.
Završni obrt je svakako jedna od ključnih tačaka za diskusiju o GONE BABY GONE. On se u izvesnom smislu može braniti, ali je potpuno neuverljiv u kontekstu ove same misterije i uzevši o obzir milje iz koga junaci dolaze. Međutim, pored onih koji smatraju da je obrt neuverljiv ima i onih koji doživljavaju da je taj preokret u stvari ključno osvežavanje žanra koje nudi ovaj film. Dakle, ta neuralgična tačka nekome može biti primer autentičnosti, nažalost meni nije.
Ipak, posle niza filmova koji gledaoca ostavljaju ravnodušnim, lepo je naići na film u kome se nalazi nešto što otvara polemiku.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment