Pogledao sam COP OUT Kevina Smitha. To mi je bio jedan od najočekivanijih filmova godine iako od samog filma nisam previše očekivao.
U sklopu industrijske špijunaže, pročitao sam scenario Robba i Marca Cullena i taj tekst je na mene ostavio solidan utisak. Bio je to pismen i sasvim artikulisan buddy cop flma koji je aproprirao sve tradicije ovog podžanra, dodajući im izvesne aspekte žanrovske samosveti pre svega kroz uzimanje u obzir teorije o homoerotskoj dimenziji odnosa među junacima u buddy cop filmu. To preplitanje teorijskih postavki koje se smatraju konvencionalnim i same žanrovske prekse nije novo u ovom podžanru i najbolji primer toga je Edgar Wrightov HOT FUZZ.
Ono što je od njihovog scenarija ostalo netaknuto jeste sam zaplet i upravo je ta mehanika razvoja priče neštop što je adut ovog filma krajnje preopterećenog glumačkim samoupravljanjem.
Bruce Willis se već naizgovarao provokativnih one-linera u MOONLIGHTINGu tako da je on ovde u underplayu. Seann William Scott je isto tako prilično miran ako imamo na umu rarzuzdanu glumu koju je Kevin Smith dopustio. Međutim, Willisov buddy u filmu Tracy Morgan je nepodnošljivo agresivan i on je nosilac većine problema ovog filma. Svi njegovi pokušaji humora, imitacije, monologa, one-linera su upadljivo nesmešni i kad god je u sceni fokus na njemu, film se zaustavi.
One-lineri, i to često u iritantnom modusu su obeležje buddy cop filma od samih njegovih korena u filmovima FREEBIE AND THE BEAN i BUSTING pa sve do rada Shane Blacka koji u KISS KISS BANG BANG čak i namerno insistira na iritantnoj količini one-linera koji su tu svesno plasirani i na svu sreću jako su uspeli i duhoviti. Nezavisno od toga da li je isti postupak primenjen u COP OUTu ili ne, ali u njemu humor ne funkcioniše i po tom aspektu više podseća na dekadentnije buddy cop naslove poput BULLETPROOFa Ernie Dickersona ili LETHAL WEAPON 4.
Ono što je, međutim, neočekivani adut filma jeste sama inscenacija koja dosta podseća na krimiće i čini se da je iskusni David R. Ellis kao reditelj druge ekipe uradio dobar posao da COP OUT približi žanru. Čak su i dramske scene režirane uz upotrebu objektiva i planova koji se koriste u trilerima.
Što se dizajna tiče, film vrlo simpatično izgleda, goonovi su sasvim u redu a Willis je u punoj formi. Naročit detalj je dizajn zvuka oslonjen na soundtrack koji je mešavina skora legendarnog Morodervog asistenta i učenika Haralda Faltermayera koji je pisao čuvene teme za BEVERLY HILLS COP i 80s cop flickove poput TANGO & CASH ili FATAL BEAUTY kao i velikih hitova osamdesetih i devedesetih. Između ostalih, film otvara Beastie Boys himna NO SLEEP TILL BROOKLYN koja je krasila soundtrack za film OUT FOR JUSTICE sa Stevenom Seagalom.
Akcionih scena nema puno, ali one koje su prisutne deluju vrlo pristojno, i to se od Kevina Smitha nije očekivalo. Zapravo, Smith je ponajviše podbacio upravo u onome što je trebalo da mu bude adut a to je humor.
Prava je šteta što COP OUT nije bolji i što u montaži nije istaknuta Willisova možda već dosta puta viđena ali efikasna persona već je u igri ostala Morganova zaista preagresivna i potpuno neuspela kreacija.
COP OUT nije bio koncipiran kao dekonstrukcija Willisove cop persone, i ovo nije SHOOTIST za tu vrstu likova, iako su porodični odnosi u priči svakako sledeća faza onih uspostavljenih u osamdesetim, u smislu da policajčeva ćerka više u pubertetu a on rasteruje momke nego je sad već pred udajom koju otac podržava.
BAD BOYS 2 ostaje savremeni standard za ovu vrstu prljavog buddy cop fima a jedan od atributa koji se ne mogu osporiti COP OUTu jeste to da je pun neukusnog humora i samim tim izuzetno prljav. Reč je o propuštenoj prilici koja je oslonjena na žanr zahvaljujući kome ovaj konkretan naslov ostaje gledljiv a sporadično i zabavan.
* * 1/2 / * * * *
U sklopu industrijske špijunaže, pročitao sam scenario Robba i Marca Cullena i taj tekst je na mene ostavio solidan utisak. Bio je to pismen i sasvim artikulisan buddy cop flma koji je aproprirao sve tradicije ovog podžanra, dodajući im izvesne aspekte žanrovske samosveti pre svega kroz uzimanje u obzir teorije o homoerotskoj dimenziji odnosa među junacima u buddy cop filmu. To preplitanje teorijskih postavki koje se smatraju konvencionalnim i same žanrovske prekse nije novo u ovom podžanru i najbolji primer toga je Edgar Wrightov HOT FUZZ.
Ono što je od njihovog scenarija ostalo netaknuto jeste sam zaplet i upravo je ta mehanika razvoja priče neštop što je adut ovog filma krajnje preopterećenog glumačkim samoupravljanjem.
Bruce Willis se već naizgovarao provokativnih one-linera u MOONLIGHTINGu tako da je on ovde u underplayu. Seann William Scott je isto tako prilično miran ako imamo na umu rarzuzdanu glumu koju je Kevin Smith dopustio. Međutim, Willisov buddy u filmu Tracy Morgan je nepodnošljivo agresivan i on je nosilac većine problema ovog filma. Svi njegovi pokušaji humora, imitacije, monologa, one-linera su upadljivo nesmešni i kad god je u sceni fokus na njemu, film se zaustavi.
One-lineri, i to često u iritantnom modusu su obeležje buddy cop filma od samih njegovih korena u filmovima FREEBIE AND THE BEAN i BUSTING pa sve do rada Shane Blacka koji u KISS KISS BANG BANG čak i namerno insistira na iritantnoj količini one-linera koji su tu svesno plasirani i na svu sreću jako su uspeli i duhoviti. Nezavisno od toga da li je isti postupak primenjen u COP OUTu ili ne, ali u njemu humor ne funkcioniše i po tom aspektu više podseća na dekadentnije buddy cop naslove poput BULLETPROOFa Ernie Dickersona ili LETHAL WEAPON 4.
Ono što je, međutim, neočekivani adut filma jeste sama inscenacija koja dosta podseća na krimiće i čini se da je iskusni David R. Ellis kao reditelj druge ekipe uradio dobar posao da COP OUT približi žanru. Čak su i dramske scene režirane uz upotrebu objektiva i planova koji se koriste u trilerima.
Što se dizajna tiče, film vrlo simpatično izgleda, goonovi su sasvim u redu a Willis je u punoj formi. Naročit detalj je dizajn zvuka oslonjen na soundtrack koji je mešavina skora legendarnog Morodervog asistenta i učenika Haralda Faltermayera koji je pisao čuvene teme za BEVERLY HILLS COP i 80s cop flickove poput TANGO & CASH ili FATAL BEAUTY kao i velikih hitova osamdesetih i devedesetih. Između ostalih, film otvara Beastie Boys himna NO SLEEP TILL BROOKLYN koja je krasila soundtrack za film OUT FOR JUSTICE sa Stevenom Seagalom.
Akcionih scena nema puno, ali one koje su prisutne deluju vrlo pristojno, i to se od Kevina Smitha nije očekivalo. Zapravo, Smith je ponajviše podbacio upravo u onome što je trebalo da mu bude adut a to je humor.
Prava je šteta što COP OUT nije bolji i što u montaži nije istaknuta Willisova možda već dosta puta viđena ali efikasna persona već je u igri ostala Morganova zaista preagresivna i potpuno neuspela kreacija.
COP OUT nije bio koncipiran kao dekonstrukcija Willisove cop persone, i ovo nije SHOOTIST za tu vrstu likova, iako su porodični odnosi u priči svakako sledeća faza onih uspostavljenih u osamdesetim, u smislu da policajčeva ćerka više u pubertetu a on rasteruje momke nego je sad već pred udajom koju otac podržava.
BAD BOYS 2 ostaje savremeni standard za ovu vrstu prljavog buddy cop fima a jedan od atributa koji se ne mogu osporiti COP OUTu jeste to da je pun neukusnog humora i samim tim izuzetno prljav. Reč je o propuštenoj prilici koja je oslonjena na žanr zahvaljujući kome ovaj konkretan naslov ostaje gledljiv a sporadično i zabavan.
* * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment