Pogledao sam THE DOUBLE Richarda Ayoadea, adaptaciju novele Fjodora Dostojevskog. U Ayoadeovom filmu ima ponajmanje Dostojevskog, neko bi rekao da ima više Kafke, međutim ukupno uzev ne bih rekao da se literarni klasici mogu iskoristiti kao iša više od okvirne, formalne reference. Naime, Ayoadeov film je svojevrsna muzejska reinterpretacija jedne revashodno filmske škole promišljanja kafkijanskog košmara koja korene ipak više vuče iz Gilliama nego iz književnosti. Naime, i Dostojevski i Kafka su u svojim knjigama zarobljavali autentični egzistencijalni užas, na različite načine, a Ayoade u svom filmu ipak nikada ne radi tako nešto.
Ayoadeov film je ponajmanje okrenut suštini, ponajmanje zaista emituje egzistencijalni užas, cepanje ličnosti na kriške itd. Da, film formalno govori o tome ali zapravo funckioniše kao jedan briljantan artefakt, kao jedna obnova muzejske filmske avangarde koja uspeva da oživi na zaista impresivan način. Naravno, u zavisnosti od gledalačkog senzibiliteta, a ova priča i njena stilizacija nisu bliski mom senzibilitetu, film možda može malo više prožeti pojedince. Isto tako, u zavisnosti od mogućnosti da uživate u briljantnoj realizaciji, postoji mogućnost da delu gledališta Ayoadeov rediteljski domet bude znatno manje impresivan.
Jesse Eisenberg se dobro snašao u glavnoj ulozi, i njegov glumački senzbilitet savršeno odgovara Ayoadeovoj sposbnosti da stvori teskobu, da proizvede tenziju i neprijatnost koja je bila jedno od najsnažnijih obeležja njegovog debitantskog filma SUBMARINE, takođe literarne adaptacije, sa doduše pitkijom premisom.
Ako imamo u vidu da THE DOUBLE u sebi nesumnjivo nosi i malo te atmosfere "umetničkog predaha" da ne kažem izleta za mejnstrim glumce, nema sumnje da je ovde reč o filmu koji odlazi korak dalje od tipičnog indie imaginarijuma. Iako me svet koji Ayoade ovde stvara gotovo nimalo ne zanima, ne mogu da ne budem impresioniran načinom na koji ga je do detalja osmislio i predstavio.
* * * / * * * *
Ayoadeov film je ponajmanje okrenut suštini, ponajmanje zaista emituje egzistencijalni užas, cepanje ličnosti na kriške itd. Da, film formalno govori o tome ali zapravo funckioniše kao jedan briljantan artefakt, kao jedna obnova muzejske filmske avangarde koja uspeva da oživi na zaista impresivan način. Naravno, u zavisnosti od gledalačkog senzibiliteta, a ova priča i njena stilizacija nisu bliski mom senzibilitetu, film možda može malo više prožeti pojedince. Isto tako, u zavisnosti od mogućnosti da uživate u briljantnoj realizaciji, postoji mogućnost da delu gledališta Ayoadeov rediteljski domet bude znatno manje impresivan.
Jesse Eisenberg se dobro snašao u glavnoj ulozi, i njegov glumački senzbilitet savršeno odgovara Ayoadeovoj sposbnosti da stvori teskobu, da proizvede tenziju i neprijatnost koja je bila jedno od najsnažnijih obeležja njegovog debitantskog filma SUBMARINE, takođe literarne adaptacije, sa doduše pitkijom premisom.
Ako imamo u vidu da THE DOUBLE u sebi nesumnjivo nosi i malo te atmosfere "umetničkog predaha" da ne kažem izleta za mejnstrim glumce, nema sumnje da je ovde reč o filmu koji odlazi korak dalje od tipičnog indie imaginarijuma. Iako me svet koji Ayoade ovde stvara gotovo nimalo ne zanima, ne mogu da ne budem impresioniran načinom na koji ga je do detalja osmislio i predstavio.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment