THE FIRST DEADLY SIN

Poslednja glavna uloga Franka Sinatre na filmu, sva je prilika uopšte nije trebalo da bude poslednja.

U filmu THE FIRST DEADLY SIN, ekranizaciji romana iz serijala DEADLY SINS Lawrence Sandersa, Chairman of the Board je zaigrao lik Eda Delaneya, njujorškog detektiva za krvne delikte pred penzijom koji će se kasnije pojavljivati i u ostalim romanima u ovoj liniji pomenutog pisca.

Film je režirao Brian G. Hutton, i on nikada u karijeri nije dostigao tu čistotu izraza iz WHERE EAGLES DARE, ali pošteno govoreći, reč je o ozbiljno šljakeru koji je znao da svaki dinar mora da se zaradi, i ko sedne da gleda nešto njegovo ima šta da vidi.

THE FIRST DEADLY SIN je film o serijskom ubici kog Sinatra, slično svojoj pretposlednjoj ulozi u ovde predstavljenom televizijskom filmu CONTRACT ON CHERRY STREET, želi da ulovi mimo policijskog protokola jer prosto nema snage za gluposti. Na neki način možemo reći da u poslednje dve uloge, Sinatra okajava grehe što ipak nije prihvatio DIRTY HARRY i što mu je Magnum 44 bio preveliki. Ipak, istorija pamti Sinatru kao glumca koji je zamalo zaigrao Harry Callahana i igrao Johna McClanea van DIE HARD što su sve ozbiljne stative.

Doduše, zanimljiv je kuriozitet da se dva glumca koje igraju detektiva Rodericka Thorpa na kraju sretnu baš u ovom filmu jer se Sinatra mimoiđe sa Willisom u jednom kadru. Uostalom, iako ovo nije ekranizacija istog pisca, ovaj film jeste na neki način u istom redu sa DETECTIVEom Gordona Douglasa, sa kojim deli neke zanimljive sličnosti.

Ono što je u adaptaciji Manna Rubina evidentno jeste da je ovaj film planiran kao iniciranje serijala. Ceo zaplet sa Faye Dunaway kao suprugom glavnog detektiva koja boluje od nečeg vrlo komplikovanog ne doprinosi fundamentalno zapletu filma, ali svakako može biti veoma bitno u nekim sledećim fazama razvoja serijala. Uostalom, Faye nikada ne bi ni prihvatila ovako malu ulogu u to vreme da nije bilo nekog šireg okvira u kom bi to imalo smisla.

Paralela koja je interesantna sa Douglasovim DETECTIVEom jeste to što i tamo imamo neke produžene deonice u kojima se razjašnjava odnos glavnog junaka i supruge koju igra Lee Remick, i to definitivno čini film neobično strukturiranim, ali je njegov istorijski značaj izuzetno veliki, konkretno zbog prikaza marginalizovanosti homoseksualne scene u tadašnjem Njujorku.

U FIRST DEADLY SIN nema istorijskog značaja kao kod Douglasa, premda Lawrence Sanders spada među pisce koji su bili značajni za razvoj "psihološkog trilera", podžanra koji se kretao ničijom zemljom prema hororu.

U ovo vreme su već postojale serijske ubice na filmu, ali zločinac ovde ima jednu dužu situaciju u kojoj se upoznajemo sa njegovom traumom i simptomom i sve do te scene o njemu ne znamo mnogo što evocira razne ubice iz slashera.

Reč je o zanimljivom filmu, veoma komotnog tempa, bez čijeg gledanje je mozaik poznavanja američkog krimića potpun. Međutim, ko voli ovaj milje i epohu, svakako može da nađe nešto za sebe. Tako će ga i doživeti, između * * 1/2. i * * *.

EL BONAERENSE

EL BONAERENSE Pabla Trapera je sirova priča o provincijalcu, bravaru po struci, koji posle naivnog prestupa gde ga neki mangupi nagovore da im obije sef misleći da radi sa vlasnicima kase, odlazi u zatvor a potom preko veze u Buenos Aires gde se zapošljava u policiji.

Trapero potom slika policiju Buenos Airesa kao neizlečivo korumpiranu grupu improvizatora i pokvarenjaka, gubitnika i neznalica koji surovošću na ulicama nadoknađuju svoju sistemski gajenu nekompetenciju. U tu grupu se ovaj junak teško uklapa jer je ipak previše naivan provincijalac za standarde tih međuljudskih odnosa.

Gledao sam puno policijskih filmova. Među njima i puno onih i korupciji i nekompetenciji policije, međutim, ovako nešto do sada nisam video. Slika je surova ali verujem da je uverljiva pre svega zbog toga što Trapero nikad ne izbegne da naglasi banalnost okolnosti koje produkuju ovakve greške u sistemu.

U stilskom pogledu ovo je veoma jednostavan i sirov film. U njemu Trapero radi drugačije nego inače, i estetiku gradi na temelju "prljavog", svedenog, bazičnog pristupa.

* * * / * * * *

CONTRACT ON CHERRY STREET

William A. Graham je pretežno televizijski reditelj kog sam zapazio gledajući televizijski film 21 HOURS IN MUNICH u kom je posebno veliki domet ostvario nemački direktor fotografije Jost Vacano koji je obeležio karijere mnogih velikana evropskog filma i u njihovim domovinama, i kasnije kada su dospeli u Holivud. Među njima bih svakako istakao Volkera Schloendorffa, Wolfganga Petersena i naravno Paula Verhoevena.

William A. Graham režirao je i dvoipočasovni televizijski film CONTRACT ON CHERRY STREET u kom se Frank Sinatra vratio glumi posle sedmogodišnje pauze tokom koje se prevashodno bavio muzikom. Krajem šezdesetih, pred kraj ugovora sa Warnerom, Sinatra je snimio jedan od svojih ponajboljih filmova THE NAKED RUNNER koji je bio i umereni hit ali ga je kritika skroz odbacila, dočim neki drugi filmovi nisu dobro prošli i na blagajnama. To je generalno zagorčalo njegovu ljubav s Holivudom pa je i ovaj kambek krajem sedamdesetih bio kratkog veka.

Sinatra je ozbiljno zadužio krimić svojim raznim rolama, od kojih ja najviše cenim ono što je radio u tri saradnje sa Gordonom Douglasom. Ovu ekranizaciju romana Philipa Rosenberga, Chairman of the Board je odabrao da radi jer je to omiljena knjiga njegove majke, i Graham ovde opet uz pomoć jednog značajnog direktora fotografije Jacka Priestleya uspeva da postigne izgled filma. Neka literatura navodi da je razmatrano puštanje ovog filma u bioskope van Amerike, ali koliko shvatam do toga nije došlo.

Sada već šezdesetogodišnji Chairman predvodi ansambl u kom se nalaze i takve face kao što su Martin Balsam (koji je toliko igrao policajce da je čak i razvijen kritičarski pojam "fenomena Martina Balsama" u analizi horora) i Henry Silva (sa kojim je decenijama ranije overio zajedno Frankenheimerovo remek-delo THE MANCHURIAN CANDIDATE).

Dvoipočasovno trajanje ove ekranizacije Rosenbergovog romana je dosta komotno, i sve je moglo trajati kraće iako sam film nije težak za gledanje, niti je spor. Sama priča diktira praktično dve ravnopravne linije radnje jer se zaplet tiče grupe policajaca koji se bore protiv kriminalaca i odlučuju da reše probleme tako što će krenuti da ih ubijaju a potom da krive rivalske grupe i tako izazovu rat i s druge strane samih mafijaša koji nasedaju na plan.

Lako je zamisliti isti ovaj scenario Edwarda Anhalta samo fokusiran na grupu policajaca sa mnogo manje uvida u mafijaške aktivnosti.

Ono što je najvažnije jeste da ovaj film - iako slabiji od moje omiljene ekranizacije Rosenbergovih knjiga BADGE OF THE ASSASSIN sa Jamesom Woodsom i Yaphet Kottom - funkcioniše pre svega na nivou likova policajaca koji su zanimljivi i duboko uronjeni u sivu zonu, gde čak i Chairman igra lika više vođenog mačističkim narcizmom nego nekom romantičnom vizijom pravde.

U tom smislu, iako je Sinatra nekoliko godina pre toga vratio DIRTY HARRY jer mu je revolver bio preveliki i nije osećao da je u formi, ovde deluje prilično ubedljivo kao policajac pred penzijom koji je kadar stići i uteći, za toliko koliko mu treba. Film u tom smislu nije apsurdan, već naprotiv, u finalu nosi dozu melanholiju pošto postaje jasno da se ovaj junak kad je iskoračio izvan zakona polako nalazi jednom nogom i izvan svog ovozemaljskog života.

CONTRACT ON CHERRY STREET svakako nije nešto zanimljivo za najširu gledalačku publiku, kao uostalom i malo koji televizijski film iz 1977. Ali za hardkor fanove epohe ili nekog od glumaca, svakako zaslužuje da se zabeleži.

LEONERA

Pablo Trapero u svom filmu LEONERA iz 2008. godine pravi jedno ozbiljno objašnjenje kako se pravi estetizovani naturalizam - odnosno film koji ima svoju dinamiku, ima svoje načine stilizovanja stvarnosti a da opet zadržava jednu hiperrealističku dimenziju.

Sama priča je jako zanimljiva. Mlada narkomanka završava u zatvoru zbog zamršenog ubistva o kom nikada ne saznamo baš sve potanko, niti deluje da i ona zna kako se sve zbilo, i tamo se ispostavlja da je trudna. Pošto po zakonu ima pravo da bude s detetom do četvrte godine a onda ono ide ili njenoj familiji ili u sirotište, u početku ga gaji u zatvorskim uslovima, međutim razdvajanje ne može da podnese i upada u krizu...

Film je zanimljiv na mnogo nivoa, počev od tog motiva odgajanja deteta u zatvoru. Imali smo doduše i život cele porodice u meksičkom zatvoru u GET THE GRINGO Mela Gibsona ali se film ipak nije bavio time. Imamo međutim i zanimljivu psihološku studiju osobe koja iz jednog neodgovornog života ulazi u fazu brige o sebi i o drugima i načinima na koje se to reflektuje.

Fotografija Guillerma Nieta daje svemu zaista poseban kvalitet. Koliko je Martina Gusman u naslovnoj ulozi zaista zvezda pred kamerom, toliko je on bitan Traperov saradnik iza nje.

LEONERA je impresivan film koji izmiče žanrovskoj klasifikaciji, i ostavlja utisak na svakog gledaoca.

* * * 1/2 / * * * *

YELLOW DOOR: 90s LO-FI FILM CLUB

Lee Hyuk-rae snimio je predivan dokumentarni film YELLOW DOOR: 90s LO-FI FILM CLUB, priču sa kojom se mogu identifikovati u većoj ili manjoj meri svi filmofili na svetu, a naročito oni koji su uspeli da uđu u filmsku industriju i prave nešto svoje.

Ovo je film o ponajboljem među njima - protagonista je Bong Joon Ho i ovo je priča o kino klubu u kom je to tokom ranih devedesetih, dok je južnokorejska kinematografija kakvom je danas znamo bila u povoju, stajao kao okupljalište grupe ljubitelja filma koji su prosto voleli to što gledaju ali nisu imali jasne planove šta bi dalje.

Otud, ovo nije priča o kružoku budućih reditelja, iako Master Bong nije jedini među njima koji se dokopao filma, već pre svega filmofila koji su ušli u sve to sa najrazličitijim namerama i napravili jednu zajednicu koja je postojala sve do momenta kada se južnokorejska kinematografija konsolidovala - napravila distribuciju art house filma, osnovala festival i filmske škole i tada se ta priča i završila.

Yellow Door je institucija čiji je Bong najslavniji izdanak, a on je bio najagilniji član kao student sociologije. Međutim, možda najbolju definiciju daje učesnica koja je kasnije postala logoped, kako joj gledanje filmova van kino kluba više nije bilo zanimljivo kada je odlazila u bioskop kasnije.

Film opisuje sve aktivnosti kino kluba i muke koje su svim filmofilima dobro poznate, recimo nabavka i kopiranje filmova na VHSu, pa nabavka knjiga, samouko savladavanje osnova kritike, pisanje fanzina, a okosnica je nastanak Bongovog kratkog stop motion filma LOOKING FOR PARADISE.

Ne znam koliko ovo može biti interesantno onima koji ne znaju protagoniste ili nemaju ovakva iskustva, ali meni je bilo zaista izuzetno i katarzično gledalačko iskustvo.

* * * * / * * * *

SUITABLE FLESH

SUITABLE FLESH je pokušaj Joe Lyncha da se nadoveže na filmove Stuarta Gordona, direktno ili indirektno bazirane na pričama H.P. Lovecrafta.

Dennis Paoli, scenarista Gordonovih filmova koji su koketirali sa lavkraftovštinom iako su to zaista veoma razlićiti naslovi, potpisuje i ovaj film a Brian Yuzna, Gordonov verni saborac, pojavljuje se kao jedan od producenata. Na sve to, bitno je naglasiti da se sam Joe Lynch veoma diči idejom da radi u StuartGordonverseu, šta god to značilo i da mu je očigledna namera da napravi neki throwback.

Međutim, vreme Gordonovih filmova sa Combsom se ne može vratiti, a SUITABLE FLESH nije DAGON. Naprosto, ono što Lynch na kraju isporučuje je jedan oskudan, idejno šupalj film koji se vrti oko jedne situacije koju ne uspeva da razradi onoliko koliko bi mogao. Unutar toga, svi pokušaji da snimi film koji liči na Gordona, nisu baš uspeli. Iskreno, da nisam znao da mu je to namera, ne bih baš ni pomislio toliko na Gordona gledajući ovaj film. Lynch je potpisao sjajan i veseo film MAYHEM, sa kojim kopču čini Judah Lewis, partner Samare Weaving iz filma BABYSITTER, ali pošteno govoreći to je izgleda bio eksces u njegovoj inače mlakoj karijeri. Gordon je kao pozorišni reditelji koji je postavljao Mameta dramski ozbiljniji, a kao majstor koji se upustio u težak Grindhouse i neuporedivo, usto i spontano luđi od Lyncha kad je reč o goreu i exploitationu. Ova dva atributa Gordonovog rukopisa, Lynch nikada ne postiže.

Dakle, kad je reč o toj referenci i Gordonu, najbolje što mogu reći je, "Aha, pa jeste malo", ali i to tek kad pročitam Lynchov intervju.

Otud, ovo je jedan od onih filmova koji su bolji kad autor o njima daje intervju nego kad se zaista gledaju.

Judah Lewis i Heather Graham su uložili energiju u ovaj film i kritika će im taj napor uzvratiti. Sve ostalo je međutim veoma skromno.

* 1/2 / * * * *

MARSHAL LAW

MARSHAL LAW je film posle kog se sin Johna le Carrea, Stephen Cornwell oprostio od američkog B-filma. Nisam ga gledao u ono vreme, za razliku od ostalih njegovih dela, i rekao bih da nisam mnogo propustio.

U izvesnom smislu, podsetio me je na film THE TAKING OF BEVERLY HILLS koji je izašao nekoliko godina ranije. Samo ovog puta, reč je o elitnom naselju van grada koje napada jedna banda propaliteta koji su surovi ali nisu previše organizovani.

Otpor im pruža jedan od prvih građana tog elitnog naselja, nekadašnji šerif kog igra Jimmy Smits. James Le Gros igra vođu bande, i manje više to se svede na pokušaje Smitsovog lika da sakrije decu, da pobegne, sakrije se i bori se - po RUN HIDE FIGHT protokolu.

Međutim, borbe su nezanimljive. Naselje je nezanimljivo. Kuće po kojima se biju su prazne. Sve je šuplje i bezveze iako je moglo biti dobro. Ali u ovom izdanju, nije.

* 1/2 / * * * * 

HERMANA MUERTE

HERMANA MUERTE je samostanski horor u kom Paco Plaza pokušava da izvede obaveznu figuru svakog španskog žanrovskog reditelja a to je da se malo dotakne i katolicizma i strave koja bi iz njega mogla da se izmuze.

Međutim, ovde nema neke preterane maštovitosti, sve se vrti oko devojčice kojoj se možda ukazala Gospa a možda i nije, ali koja sad prolazi kroz suočavanje sa duhovima i mora da vidi šta je to - jel to neki demon zaposeo njenu okolinu ili je to neki greh iz prošlosti koji ih progoni.

Scenario De La Iglesijinog redovnog saradnika i prvog pera španske žanrovske produkcije - a to je naravno Jorge Guerricachevarria - ne donosi apsolutno ništa novo i malo toga dobrog je tu, tako da film koliko toliko opstaje zahvaljujući glumicama i Plazinoj generalno elegantnoj egzekuciji nečega što je u stvari veliko ništa.

* 1/2 / * * * *

LA QUIETUD

LA QUIETUD se može ukratko opisati kao "francuski film Pabla Trapera". U njemu Pablo Trapero zbilja uzima lepršavost nekog francuskog porodičnog "trilera" kakav bi snimio Claude Chabrol i kombinuje ga sa svojim visceralnim stilom.

Rezultat je chabrolovski film koji nije pretenciozan i dosadan, a to je već uspeh, ali naravno uz niz inherentnih chabrolovskih karakteristika, neko će reći nedostataka.

Svakako među njima je osnovni chabrolovska lapidarnost koju je Trapero ubedljivo zarobio. U filmu ima puno toga dramatičnog, teškog i dramski izazovnog ali sve to je izvedeno sa tom chabrolovskom dekadencijom u kojoj ništa ne mora biti baš toliko preozbiljno, i zbog toga ispada perverzno.

U određenom smislu, LA QUIETUD ostavlja utisak jednog dosta svesnog omaža Chabrolu ali istovremeno to je i Traperov film jer se usput dotiče i političkih tema koje njega zanimaju, pre svega naravano vojne diktature, tranzicije u demokratiju i onoga što se do danas dešava sa elitama iz vremena represije, a koje nisu do kraja razmontirane.

Francuski element istaknut je i angažovanjem Berenice Bejo, koja jeste iz Argentine ali je prevashodno francuska glumica, a internacionalnu ambiciju podvlači i Edgar Ramirez. Ipak, ovo je argentinska priča, sa tim elementom da su junakinje živele i da jedna i dalje živi u Francuskoj, pa je taj produkciono-reputacijski element dobro uklopljen.

* * * / * * * *

GONDOLA

Samo par dana posle izdaje koju je priredio Vojvoda Stamat, pogledao sam novi film Veita Helmera GONDOLA.

Ovde Veit Helmer ponovo režira kao jedan od najdoslednijih sledbenika Emira Kusturice, ali rezultati su bitno manji nego u prethodnim naslovima kao što su BAIKONUR i BRA.

GONDOLA je naročito uporediva sa filmom BRA jer je i ovo sveden film bez reči, ali nažalost ni u 75 minuta "krtine" ne uspeva da izgura viziju na podjednako uspešan način kao prethodni naslov, jednim delom zato što ima scena u kojima je govor ipak bio neophodan i Helmer ih nije baš sjajno rešio.

Uvek je zanimljivo videti film bez dijaloga i to je vrsta ekscesa koji ja ponajviše volim. Helmer je u filmu BRA uspeo da napravi to u jednom doslednom kusturicijanskom maniru. Ovde je taj manir prisutan, a konačno ta ideja opseda i samog Kusturicu u poslednje vreme - setimo se završnice MLEČNOG PUTA, međutim, priča nije dovoljno dobro realizovana, nije adekvatno osmišljena, potreba za dijalogom nije skroz prevaziđena.

Pa ipak, GONDOLA koliko god da nije uspela i da se ponavlja, opet stoji kao zanimljiv artefakt.

* 1/2 / * * * *

MANIFEST WEST

Joe Diestch i Louie Gibson u svom drugom filmu MANIFEST WEST snimaju nešto potpuno drugačije ali opet veoma zanimljivo. Dok je HAPPY HUNTING bio film koji je u žanrovskom pogledu na ničijoj zemlji između mentalitetskog trilera i horora, MANIFEST WEST je u suštini socijalna melodrama režirana kao triler. Na sličan način ovaj film je na ničijoj zemlji između radikalne levice i radikalne desnice jer govori o ljudima koji žele da pobegnu od sistema jer u njemu shvataju da ne mogu opstati kao porodica pošto majka ima izvesni psihički poremećaj a otac takođe ne nalazi lako svoj mir u "organizovanom društvu". 

Sa dve ćerke, među kojima ona starija naslućuje da se porodicom nešto nije u redu ali da je opet primarno da opstane kao porodica a mala je prosto naivno dete, odlaze u planinu, sa idejom da će sve rešiti ako odu van sistema i sklone se. Međutim, bekstvo je nemoguće, odlazak na Zapad je ostao mit iz perioda naseljavanja Amerike i bliži se tragičan kraj, kao i u mnogim slučajevima ljudi koji su poverovali u priču da u Americi svako može da gleda svoja posla, iako odavno ne može.

Film u svakom slučaju osuđuje rigidni sistem koji nudi rešenja iz kojih može proizaći samo radikalizacija sukoba, nema takta i razumevanja. S druge strane, ne beži od romantične slike naoružanih odmetnika koji brane svoj dom i žele da očuvaju porodicu, ali ih na kraju ipak osuđuje za doprinos svojoj nesreći, dok lik starije kćerke oličava svest o tome da ni porodica kad bi bila ostavljena na miru ne bi bila baš idealno mesto.

Ipak, na kraju filma, u monologu shvatimo da je porodica, kakva takva ipak temelj. To je svakako stav koji nikada ne izlazi iz mode.

Činjenica da sam morao da izložim ideološku dinamiku priče pre svega služi da bi bi se uopšte moglo diskutovati o ovom filmu, ali ništa od toga nije spoiler. Naime, kretanje ove priče prema tragičnom ishodu jasno je gledaocu. Pitanje je samo kako se do njega stiže.

No, svaki element iznet ovde izuzetno je ideološki potentan. Ovaj film zaista mogu da vidim kao uspeo indie rad koji pravi posao na Sundanceu i gleda se na televizijama - i u tom pogledu HBO Max zaslužuje pohvale da je uvrstio ovaj film, mada, oni kod nas često uzimaju i radove Cinestatea. Ali, isto tako nema mnogo relevantne mejnstrim kritike o njemu što mi stvara utisak kako je ipak ostao off, i percipiran kao jedna elegija koju bi rado pogledala neka naoružana porodica u nekoj flyover državi.

Naprosto, MANIFEST WEST kao i Taylor Sheridan razume ljude koji su glasali za Trumpa, koji se zaista osećaju izgubljeno u savremenoj Americi, iako i sami možda imaju neke probleme sa kojima se nose na pogrešan način.

Diestch i Gibson sve ovo realizuju mišićavo, efikasno a estetizovano, što nimalo nije lako. Film priča priču efikasno a opet veoma lirično u vizuelnom pogledu. Film na koji me je podsetio, iako sa njim ima vrlo malo veze jeste Lapeyreov i Wilsonov I DECLARE WAR, ali isto tako i Terry Malick kada bi bio maksimalno strukturalno i narativno disciplinovan.

Louie Gibson je pozvao brata Miloa za glavnu ulogu a tu je i njegova supruga Annet Mahendru koju znamo kao Ninu iz AMERICANSa. Nigde na filmu se ne pominje i ne pojavljuje Mel, ali veruje da u slučaju ovog filma itekako ima razloga da bude ponosan na ove momke. 

Lexy Kolker u ulozi starije kćerke je otkriće ovog filma u ravni Dafne Keen iz LOGANa i nadam se da će posle ovoga dobiti neke supstancijalne ponude u kreativnom i poslovnom pogledu.

Ipak, ponovo naročitu pohvalu zaslužuje Joe Diestch koji je i reditelj i direktor fotografije, za sve ono što je postigao u pogledu izgleda filma.

Verujem da bi i ljudi na nacionalnim frekvencijama voleli da vide ovaj film i da ima više da pruži od života na HBO Max.

* * * 1/2 / * * * *

THE QUANTUM DEVIL

THE QUANTUM DEVIL je američki horor film sniman u Srbiji, sa dosta srpskih članova ekipe koji mu nažalost, iako su suštinski nepotrošeni u hiperprodukciji ovog žanra jer nje kod nas nema, nisu nimalo pomogli.

THE QUANTUM DEVIL je pokušao da kombinuje naučnu fantastiku u smislu uvođenja pseudo nauke i lavkraftovski horor, u smislu uvođenja nekih monstruma iz drugih dimenzija i ravni postojanja, ali najvećim delom izgleda kao jedna od sapunskih opera sa Prve televizije, gde očajni glumci skupljeni s koca i konopca izgovaraju gluposti u dva i po enterijera.

Larry Wade Carrell nije morao da putuje čak do Srbije da bi snimio ovako nešto jer realno nije uspeo da iskoristi apsolutno ništa što ova zemlja može da mu pruži i u pogledu lokacija i u pogledu stručnjaka - recimo ni Miroslav Lakobrija nije dobio priliku da briljira a na špici nije potpisan dizajner zvuka, no užasni zvuk koji sam gledao na ripu deluje kao da je neko pogrešio prilikom ripovanja zvuka jer je nemoguće da neki film u 21. veku ovako užasno zvuči. Ali, evo to su barem dve oblasti gde nam je barem SRPSKI FILM pokazao da smo u stanju da napravimo nešto na svetskom nivou a to nije iskorišćeno.

Ovaj film sam gledao iz samo dva razloga, jedan je što se zaista trudim da sve pogledam do kraja, a drugi je pošto se radi o filmu snimanom kod nas jer me zanima šta sve kod nas posle svake nove pružene usluge dolazi kao novo znanje za naše ekipe. U ovom slučaju, nažalost, rekao bih da smo imali posla sa ljudima koji bi imali štošta da nauče od naših filmadžija u bukvalno svakom pogledu.

DA LI STE VIDELI OVU ŽENU

Film Dušana Zorića i Matije Gluščevića ne samo da potvrđuje činjenicu da su mladi autori nosioci svega najboljeg i najinteresantnijeg u našoj kinematografiji već u izvesnom smislu donosi ono što nam je nedostajalo poslednjih godina a to je razbarušen mladalački debi koji je "lud", za koji će neko govoriti da je "izdrkavanje", koji nije starmali i usmeren ka tome da se na najbolji mogući način falsifikuje neka postojeća strana "uspešnica".

Otud ne čudi da su baš Zorić i Gluščević otišli u Veneciju, u program kritike, da su po izboru lista Variety bili među filmovima koji imaju potencijal za "oskara", a Variety im je pružio dosta pažnje i inače, pratio izlazak trejlera, uzimao izjave i sl. To naravno u konačnom zbiru ne mora ništa da znači ali film je stekao vidljivost i nadam se da će to ovim momcima pomoći.

DA LI STE VIDELI OVU ŽENU je film o sredovečnoj ženi koju pratimo u tri različite inkarnacije, tri različite sudbine, a one možda čine celinu a možda i ne. Film je otvoren za interpretaciju i u tom pogledu nudi jedan zanimljiv spoj kriptičnosti koja je evidentna ali i jedne veoma čudne narativnosti koja je zapravo dosta jasna i konsekventna. Dakle, film je uspešan spoj jedne enigme koja je pravljena da bude otvorena za interpretaciju i osnovnog toka radnje koji je zapravo veoma razumljiv.

U samoj radnji ima bizarnosti, nekada građenoj kroz sama dešavanja, nekada kroz trajanja određenih scena i to daje filmu jednu veoma posebnu pikantnost. Međutim, film isto tako ima i emociju koja se nije izgubila u svim ovih zahvatima, naprotiv. Kad god se nađemo u predelu nečega što može da probudi emociju, to se i desi.

Film je izuzetno vešto realizovan, atmosferičan je, uspeva da zarobi toplotu i vlažnost letnjih ambijenata u kojima život postaje nepodnošljiv i potreba da se čovek izvuče iz svoje kože veoma velika. Mizanscen i pokreti kamere su veoma precizno izvedeni i DA LI STE VIDELI OVU ŽENU nosi dinamiku na svim nivoima filmskog izraza.

Teško je reći posle ovakvog filma kuda će dalje ići karijere Dušana Zorića i Matije Gluščevića, oni inače razdvojeno režiraju kratke filmove do sada, ali definitivno ih stavlja u prvi red autora na koje treba obratiti pažnju.

* * * / * * * *

THE PACKAGE

Odlučio sam da se počastim jednim minulim i ranim radom dvojice značajnih filmadžija danas - Dallasa Sonniera i Dereka Kolstada.

Dallas Sonnier doduše na ovom filmu nije bio producent u kreativnom pogledu već pre svega u formalnom, kao tadašnji agent Stone Cold Stevea Austina, ali zato je Kolstad bio scenarista na početku karijere.

Kao što znamo Kolstad je danas značajna figura kao čovek koji je pisao i osmislio Johna Wicka ali je u ovom filmu interesantno to da je Steve Austin trebalo da igra lika s tim imenom, s tim što je baš u vreme snimanja Kolstad promenio ime jer je prodao scenario JOHN WICK. I tako je Austinov lik postao Tommy Wick.

Jesse V. Johnson je režirao THE PACKAGE kao i mnoge stvari pre i posle toga, na granici kao da će se desiti nešto zanimljivo, na granici kao da će akcija biti dobra ali na kraju ništa od toga nije postigao. Pa ipak, film u kom je Steve Austin heroj a Dolph Lungren negativac ne može biti isključivo loš, sa dve takve telesine u kadru i količinom fizičkog nasilja koje mogu da nanesu, iako akcije ovde nema baš previše ali je ima koliko mora.

Zaplet je jednostavan, Tommy Wick ide da naplati dug i isporuči paket kako bi mu bratu bilo oprošteno ono što je ostao dužan velikom bosu koji mu može ozbiljno nauditi dok je u zatvoru. Motivacija je takva da slutimo kako Tommy Wick neće lako odustati od zadatka a usput srećemo jednu galeriju raznih negativaca.

Jasno je da je Helgelandov odnosno Gibsonov PAYBACK velika inspiracija Dereku Kolstadu pa je ima i ovde, ali ukupno uzev ovo je možda za nijansu bolji DTV sniman u Severnoj Americi i ništa više od toga.

* * / *.* * *

KILLING STREETS

Repizirao sam film koji je režirao sin Johna le Carrea, Stephen Cornwell.

On je danas ozbiljan gospodin koji producira prestižne filmove i serije po očevim IPjevima, ali radi ponešto i svoje, ima partnera za pisanje Olivera Butchera i radili su nekoliko solidnih akcionih trilera među kojima bih posebno izdvojio Serrin UNKNOWN.

Elem, Stephen je otišao u Ameriku, završio faks i postao potpuno grindfather, ali imao je očigledno ipak love da u tom svetu ne ostane. Prvi film je snimio za Menahema Golana u post-Cannon fazi, kad je držao 21st Century, znači posle Cannona kad je nastupio totalni grind, u onoj fazi kad još nije uzeo opet sam i da režira.

Stephenov film zapravo spada među početne projekte 21st Centuryja i na svakom nivou izgleda kao neki "zdrav Cannon", izuzev što se snima van Amerike, tu su Michael Pare i Lorenzo Lamas i stvar se kreće pouzdanom VHS linijom kako valja i trebuje.

U Izraelu, Cornwell snima libanske lokacije, u priči o američkom vojnom obaveštajcu kog kidnapuju tamošnji teroristi. Kako mi onomad kad sam uzimao kasetu, ispravno reče jatak, "Znam da ne izbegavaš..."

I to eto važi već preko trideset godina od te izjave. Da, zbilja, ne izbegavam.

I ovde Cornwell po priči Menahema Golana pravi jedan prilično decentan film o Amerikancima na Bliskom Istoku i pripadajućim teroristima, osvežavajući premisu time da američki obavetajac ima brata blizanca koji dolazi da ga spasi. Premda se taj gimmick u filmu ne koristi previše, niti se trik s dva Parea u kadru nešto mnogo koristi.

Cornwellu ovo nije jedina režija, ali moram priznati da mi je u sećanju ovo bio propulzivniji film nego što zaista jeste. Sada kad ga repriziram osećam da je mogao biti malo "glatkiji", da ima malo akademskog grča i da nije čudo što se Cornwell ipak skrasio u pisanju a ne u inscenaciji. No, snimio je on još ponešto dok se nije skrasio. Podsetićemo se i na to.

* * / * * * *

IF YOU WERE THE LAST

IF YOU WERE THE LAST režirao je Kristian Mercado i on bi trebalo posle ovog filma ponajviše da se pokrije ušima, ali nije jedini.

Premisu o dvoje astronauta koji pomisle da su izgubljeni u svemiru i da ih čeka neumitni kraj te odlučuju da vide mogu li biti nešto više nego drugovi i kolege, realizovao je kao nevešti sitkom u kom su straćeni harizma i talenat glumaca kao što su Anthony Mackie, Zoe Zhao i Natalie Morales.

Na kraju, ovo je film koji je jedino mogao imati smisla u briljantnoj izvedbi, vešto insceniran i odlično glumljen jer sama premisa, a naročito kad imamo u vidu kako je napisana, ne nosi ni trunku drame. Nažalost, Mercado to ne prepoznaje, maltene se ponašajući kao da će scenario - kog jedva da ima - izneti ceo film.

Film je naišao na topao prijem. Pretpostavljam zato što ljudima deluje nemoguće da ovakva ekipa do te mere ne pruži ništa.

* 1/2 / * * * *

THE PIGEON TUNNEL

John le Carre je svoj poslednji intervju pred smrt dao Errolu Morrisu za potrebe filma THE PIGEON TUNNEL. Da li je ovo televizijski program ili film sad već i ne znam ali kako je imao premijere na filmskim festivalima, tretiraću ga kao film.

John le Carre je sjajan sagovornik. I prava je šteta što Morris to nije bio u stanju da iskoristi. Čak bih rekao da je način vođenja razgovora bio ne samo loš nego na momente infantilno uvredljiv. Opaske koje Morris izbacuje van ekrana kad ga kao neka izjava ili otkriće oduševe nije prilagođeno ni sedoj kosi sagovornika a ni gledaocima, ko god da su.

John le Carre ovde najviše priča o svojim uspomenama iz istoimene knjige, a Morris to seče rekonstukcijama koje su montažno vešto integrisane ali su u realizaciji malo iznad nečega što bi recimo snimio RTS u školskom programu. 

Nije sporno da je John le Carre čovek imao zanimljivo detinjstvo, i fokus na odnos sa ocem i na porodicu u prvom delu filma itekako ima smisla. Međutim, kada kasnije Morrisa iz nekog razloga krene da opseda motiv izdaje i da se oko toga vrte u krug i on i le Carre, sve u nekom pokušaju da se dođe do nekog dubokog mehanizma pišćeve "tajne", dok pritom isti taj pisac govori kako misli da se politika i istorija odvijaju igrom slučaja, gledanje svega ovoga postaje mučno u intelektualnom pogledu.

S druge strane, le Carre je veliki gospodin i jako harizmatičan čovek i sat i po sa njim nije protraćeno vreme. Međutim, Morris jeste protraćio svoje vreme s njim.

* * / * * * * 

CARACARA

Graeme Clifford, prekaljena montažerska i asistentska njuška, režirao je televizijski film THE LAST WITNESS, poznat još i kao CARACARA sa Natashom Henstridge i Jonathonom Schaechom koji tada još nisu bili svesni koliko ih surova DTV sudbina čeka.

Međutim, ovaj televizijski film je zapravo unutar maloekranskog standarda solidan suspenser u kom Natasha Henstridge igra ornitološkinju u čiji se stan useljavaju agenti FBI da nekoga nadgledaju a onda se ispostavi da je to tim plaćenih ubica, a Schaech igra najopasnijeg i najharizmatičnijeg među njima.

Clifford uspeva da filmu pruži malo upmarket vajba kroz odnos glavne junakinje sa najboljom drugaricom iz foldera SEX AND THE CITY i time stvara utisak da će film biti "još nešto" pored suspensera o nemilosrdnom i opasnom ubici koji progoni poslednju svedokinju njegovog atentata.

Film je snimao Wooov direktor fotografije Bill Wong sa kojim je radio svoje minorne američke projekte jer je na velikim produkcijama radio sa američkim asovima kao što su Russell Carpenter ili Oliver Wood. Bill Wong radi solidan, konvencionalan posao.

U kontekstu televizije, ovo je solidan rad koji bi se naravno bitno teže snašao u bioskopima.

ATJAROHAZ

Isti Madarasz ostavio je dobar utisak svojim filmom HUROK koji je bio relativno bajat u pogledu kreacije ali izveden sa ubeđenjem. Njegov novi film ATJAROHAZ sa izvesnim uspehom prošao je turnir četiri fantastičarske skakaonice i čak dobio nešto u Sitgesu, međutim, ovo je takođe jedna dosta bajata parafraza Terry Gilliama pre svih, a zatim i Tima Burtona, da se ne lažemo.

Ovde Isti govori o momku koji upoznaje devojku, zakasni na prvi sastanak ali je ubrzo sreće na svom radnom mestu - u mrtvačnici gde ona dolazi kao mrtva duša. On je međutim usvojenik jedne veštice i kreće u proces njenog oživljavanja.

Film je bajkovit, i žanrovski bi možda bilo čak i u redu nazvati ga fantasyjem iako ne spada u okvir onoga što najuže povezujemo sa ovim nazivom. Međutim, film je ipak u osnovi jedna stripovski stilizovana melodrama sa elementima crne komedije u kojoj se druge žanrovske premise mahom tretiraju kao okosnica.

Nažalost, ovog puta Isti za razliku od HUROKa najmanje ubedljivosti nudi u realizaciji. Ovaj film je vrlo ambiciozan ali je aljkav, ambiciozan ali nedorastao, i sve u svemu ovo je film koji na kraju dobija dozu milosti baš zato što je mađarski.

* 1/2 / * * * *

THE TURKEY BOWL

THE TURKEY BOWL je film koji je režirao Greg Coolidge po scenariju koji potpisuje zajedno sa Kirkom Wardom. Nažalost, njihova reputacija iz serija WAYNE i CONTINENTAL u ovom filmu nije dosegnuta.

THE TURKEY BOWL je sportska komedija kakvu smo videli dosta puta i njen najmanji problem je svakako to što je reč o razgaženom klišeu. Naprotiv, upravo ta mustra i njeno dosledno praćenje čine jedan od aduta ovog filma.

Problem je u tome što film nije naročito smešan. Jasno se prepoznaju situacije koje su mišljene kao duhovite ali film ne dobacuje do smeha, više do toga da nam nije neprijatno kako humor promašuje. Ono što sam gore naveo kao kliše stoga tu umnogome pomaže jer film barem ima "priču" koja može da se prati kada smeha nema.

Coolidge i Ward su uspeli da skupe solidnu podelu. Glavnog junaka igra Ryan Hansen, njegovog najboljeg druga Matt Jones a antagonistu Alan Ritchson. Ipak, reklo bi se da ovi momci previše B da bi izneli film, uprkos činjenici da Ritchson sada ima solo seriju koja me unekoliko osporava.

Sama realizacija je korektna, THE TURKEY BOWL spada među one komedije čiji autori vode računa o tome šta će se dešavati na ekranu i kako će izgledati. Ipak, uprkos mejnstrimičnom izgledu, film nije uspeo da ostavi trag u bioskopima.

* * / * * * *

THE PARTS YOU LOSE

THE PARTS YOU LOSE dolazi sa neobičnom autorskom reputacijom. Darren Lemke je scenarista koji spada u red onih top tier pisaca tentpole naslova čiji ozbiljan spisak realizovanih naslova nadilazi još impresivniji spisak onih koji nisu realizovani. Darren Lemke je recimo onomad Tony Scottu i Bruckheimeru prodao GEMINI MAN. Film je u međuvremenu snimljen, ali sanjani projekat je ostao nedostignut. U ovom slučaju, Lemke je napisao scenario, jednu svedenu indie krimi priču koja uzima dobro znanu mustru deteta koje pomaže odmetniku i daje joj neke nove elemente, dete je hendikepirano, roditelji ne mogu da mu pomognu da se izbori za svoju poziciju i sl. Ali, to je to, Lemke radi s poznatim elementom i radi sasvim solidno, ništa se ne dešava epohalno ali je izvedeno dobro.

Zatim, režira Christopher Cantwell, čovek kome dugujemo nastanak serije HALT AND CATCH FIRE, jedan vrlo zanimljiv svat čiji rad treba pratiti s pažnjom i njegova inscenacija je vrlo mirna, vizuelno bogata, rad s glumcima je odličan i okupljena glumačka ekipa - Mary Elizabeth Winstead, Scoot McNairy i Aaron Paul kao odmetnik je vrhunska.

Moguće je da se od spoja Lemke + Cantwell iza kamere plus ovi što su ispred očekivalo nešto bitno više. Ali ono što smo dobili je vrlo solidno i zapravo dobro na jedan nenametljiv način. Moguće je da su se i oni nadali nekom važnom filmu, ne znam, ali nisu barem usput zaboravili da naprave dobar.

* * * / * * * *

AWARENESS

Daniel Benmayor se malo zaigrao i AWARENESS je nažalost sve ono što je uspešno izbegavao dok je usavršavao svoj format fino upakovanog euro-akcijaša B-formata. Ovo je nažalost skoro dvočasovni film koji je rip-off svega i svačega, pritom profilisan kao franchise starter za šta ipak ima nedovoljno atributa.

Benmayor u toj količini rip-offa pravi nekoliko kardinalnih grešaka. Prvo nijedan od elemenata ne unapređuje, što i nije lako ako se opredeliš da kradeš SCANNERS, MATRIX i pomalo DREAMSCAPE/ INCEPTION, međutim, na momente se opredeljuje za imitaciju pa onda sve to ispada još gore nego da je barem ono što je maznuo prebacio naprosto u drugi kontekst.

Benmayor je delovao kao svoj na svoje na Netflixu sa XTREMOm. U ovom projektu za Amazon Prime je krenuo korak napred ali je zagazio u prazno.

* 1/2 / * * * *

ILLYRICVM

ILLYRICVM Simona Bogojevića-Naratha se može otpisati kao "šiptarski APOCALYPTO" ali i glorifikovati kao ekranizacija Bajaginih RIMLJANA.

Ovaj hrvatsko-slovenačko-italijansko-bosansko-kosovski* film zaslužuje poštovanje, pa možda i divljenje zbog svog koncepta. Naime, da, ovo je bukvalno ekranizacija Bajaginih RIMLJANA, o južnim plemenima ratničkim koja su stigla ispod zidina, i to baš Ilirskih, za koje Albanci tvrde da su im preci, kao što su u pesmi ta plemena simbolika za demografsku bombu kosovskih Albanaca koja na kraju moraju postati dominantna u odnosu na pogranične rimske postaje.

Simon Bogojević-Narath snima film na latinskom i na tom jeziku koji su, kao, koristili Iliri i to svakako zaslužuje posebnu pažnju pa i fetišizaciju.

Međutim, na nivou koncepta koliko sve ovo bilo briljantno, Bogojević-Narath se nije proslavio na nivou samog filma. Prosto, film nema dovoljno etnografskog da nam dočara nešto zaista autentično iz života Ilira i Rimljana. Štaviše, ovo su neke stereotipne predstave tog vremena, a ja moram da naglasim kako nisam nešto previše upoznat, znam o tome koliko i većina ljudi, dakle bilo je prostora da me neko nečim prijatnim iznenadi.

Isto tako, ljudi koji igraju Ilire i Rimljane su dosta "savremeni", odnosno imaju anatomiju i dimenzije savremenih ljudi a u to vreme su ljudi ipak bili dosta manji u šta sam se uverio na nekim rimskim nekropolama. Tako da ni u tom smislu rekonstrukcija nije verodostojna.

Ono što je svakako ubedljivo i dobro jeste pustoš, nenaseljen prostor i relativna oronulost opreme i odeće koja je u ovoj vrsti produkcija nova novcijata i sija se od uglačanosti. Bogojević-Narath uspeva da zarobi taj vajb granične postaje u izumiranju.

Nažalost, film nema neku dinamiku, ovo nije ratni film, i samim tim nema borbe da ga učini uzbudljivim, ovo je praktično "isečak iz života" Ilira i Rimljana sa nekom rudimentarnom pričom o osveti u svom središtu koja to baš i nije.

Za koncept i sve što smo ipak dobili, film zaslužuje * * * ali samo gledalačko iskustvo ću počastiti ako mu dam * *.

SCANNER COP 2

Steve Barnett režirao je SCANNER COP 2, nastavak spin-offa koji je režirao eminentni producent serijala Pierre David i u ovom filmu Patrick Klipatrick u ulozi glavnog negativca stoji kao kohezivni materijal koji povezuje sve u celinu.

Kilpatrick je u svoje vreme bio upečatljiv negativac a u filmu koji je i policijski akcioni triler i horor o telekinezi od koristi su ikonični negativci koji mogu da prerastu u "horor monstrume" a da ne izađu iz osnovne konvencije koja čini okosnicu.

Barnettov rukopis je propulzivan, tako da on i Kilpatrick uspevaju da održe isti nivo kao David u prvom filmu, ali ipak na drugi način. Ovde je suspense razrađeniji, i film se gradi dosta uspešno iz manjeg broja detaljnije razloženih situacija.

Ovde se i završio prvi period ove franšize.

* * 1/2 / * * * *

JE VERRAI TOUJOURS VOS VISAGES

Jeanne Herry snimila je frustrirajući film JE VERRAI TOUJOURS VOS VISAGES koji u jednoj svojoj recimo trećini ili polovini deluje kao potentna psihološka drama a u ostatku deluje kao naivan školski program.

Osnovni razlog ove raspolućenosti proističe iz okolnosti da je ovo film koji zapravo predstavlja program komunikacije između robijaša i žrtava zločina u Francuskoj. Dakle, organizuju su seanse na kojima počinioci krivičnih dela razgovaraju sa žrtvama dela, ali ne konkretno svojih ngo tuđih ali sličnih. Pa tako razbojnik komunicira sa žrtvom razbojništva koje je počinio neko drugi i onda krivac shvata dubinu traume koju je izazvao a žrtva prevazilazi strahove i sl.

Taj deo u filmu je na granici potpune debilnosti, a čak i da te seanse tako izgledaju, teško mi je da zamislim kako ih u igranom filmu autorka nije mogla malo dramski obogatiti i začiniti ili barem učiniti "životnim" a glupim, ako već moraju biti glupe.

Ono što je dobar film međutim jeste paralelna priča o mladoj ženi koja želi da stupi u komunikaciju sa polubratom koji ju je godinama silovao kad je bila dete i dogovori se s njim kako će živeti u istom gradu a da se nikada ne sretnu. Adele Exarchopoulos nominalno nije najveće glumačko ime ovde ali definitivno je dobila da igra najbolji lik i najbolje je nastupila. Ova priča ima sve što čini dobar film - intrigantnu premisu, delikatnu dimenziju raznih okolnosti u životima junaka. I veoma je frustrirajuće kada moramo da "pauziramo" ovu priču da bi gledali scene u kojima se bonduju prepadnuta baba kojoj su momci na skuteru oteli tašnu prilikom čega su stvari pošle nizbrdo i džanki povratnik u zatvor.

Jeanne Herry nažalost ovu stvar čini zapravo gorom nego što jeste, pokazujući da je ipak ono što je dobro u ovom filmu izuzetak a ne pravilo.

S druge strane, film je dosta dobro prošao u svakom pogledu tako da...

* * / * * * *

BLACK LOTUS

BLACK LOTUS Todora Chapkanova je relevantniji za nas nego inače zbog njegovog angažmana kojim postaje deo naše kinematografije kao reditelj projekta MEGDAN Alekse Balaševića. 

Chapkanov je pekao zanat kao pomoćnik režije na produkcijama Avija Lernera. Neke od njih su bile njegovim najboljim i najspektakularnijim radovima, i onda je u nekom trenutku počeo da režira. Isprva to su bili neki manje zahtevni C-horori da bi mu potom bili prepušteni ključevi franšize UNDISPUTED a potom je krenuo da radi zaista svašta, između ostalog i neke romantične TV filmove.

Chapkanov u BLACK LOTUSu radi geezer teaser sa Frankom Grillom iako bi se lako moglo postaviti pitanje ko li je pa glavnjak ako je Grillo geezer teaser. Međutim, da, Grillo je ovde ime za omot a zapravo glavnu ulogu igra Rico Verhoeven, koji otprilike ima harizmu Alaina Moussija, iliti, nema je baš napretek.

Međutim, iako Rico ima ime kao glavni junak STARSHIP TROOPERSa a prezime kao njegov reditelj, nije on problem. Najveći problem filma je u tome što zapravo ima vrlo malo akcije za standarde jednog akcionog filma.

Todor nas kako zna i ume vodi kroz niz scena u kojima se priča. I to niti je njegova jača strana niti su glumci kalibrirani za to. I to manje-više izgleda kao neka srpska serija. Kada akcija krene, tu se pokazuje Todorova second unit kompetencija ali toga je premalo i nažalost čini BLACK LOTUS jednim skromnim žanrovskim proizvodom, ipak ispod nivoa koji danas iziskuje DTV.

Štaviše, da li je to Todorove subalterne pozicije ili je nešto drugo po sredi, ali kao što je DTV knock-off mejnstrima, tako ovo izgleda kao knock-off DTVa.

SCANNER COP

Producent Pierre David je napravio spin-off SCANNERSa, SCANNER COP - o policajcu koji je scanner i nerado prekida uzimanje lekova kada slučaj zahteva telepatske i telekinetičke moći. Naravno, to junaka dovodi u rizičnu situaciju da ga velika moć izopači i sl. i filmovi obrađuju njegove borbe sa drugim modifikovanim ljudima i zločincima i borbe sa samim sobom.

Pierre David nije Christian Duguay i uprkos tome što je SCANNER COP jedan kompetentno sastavljen B-film i što mi je sada u reprizi ostavio bolji utisak nego onomad na VHSu, kada je to bio savfemeni film i poredio se sa drugim filmovima tog vremena, a govorimo o 1994. u odnosu na koju je dosta arhaičan, njemu ipak nedostaje jedan sloj filmske uverljivosti da bi se kvalifikovao u sam vrh produžetaka Cronenbergovog klasika.

SCANNER COP bih u toj hijerarhiji postavio negde između Duguayevog drugog i trećeg dela po dometu, a to samo po sebi čini SCANNERS franšizu jednom od kontinuirano kvalitetnijih među onim koje su od theatrical filma skliznule u dominantno DTV sfere, čak i onda kad su nominalno išle u bioskope.

* * 1/2 / * * * *

EXPEND4BLES

EXPEND4BLES Scotta Waugha je izgleda zaključenje EXPENDABLES serijala i iskreno, spadam među one koji misle da ga nije trebalo ni započinjati. Čak ni treći deo sa Melom Gibsonon nije uspeo da ovoj olupini unese dozu života.

Četvrti deo je tužan na mnogo nivoa, kao što je svaki bio. Ali ovaj je nekako možda tužniji.

Prvo imamo reditelja Scotta Waugha, manje talentovanog od Braće Waugh, ali svejedno, opet on je bolji od ovoga što radi ovde. Film je tehnički slabo izveden, efekti deluju nedovršeno, kao da je film u nekom trenutku prosto prepušten sudbini.

Isto tako deluje i priča u kojoj Stallone kao šatro umre - da ne bi morao da se pojavljuje u većem delu filma - a da i dalje bude tu jer je verovatno imao neka preča posla od ovoga, a među potpisnicima skripta su i neka velika imena iz bliske prošlosti kao što je Kurt Wimmer koji je neobjašnjivo skliznuo u neki brutalan B/DTV gas iz jedne komotne A- a ponekad i A pozicije. Kako se to desilo, teško je objasniti, naročito jer se i njegov aktuelni scenaristički output tobože ceni.

On nije jedini potpisan na ovom scenariju ali jeste prvopotpisani i žalosno je videti takvo ime kako vadi kestenje iz vatre na jednom ovakvom podbačaju.

I glumci koji su hteli da igraju su straćeni. Iko Uwais ima jednu tuču - nije prošao mnogo bolje od Jet Lija koji je u trećem delu bio mitraljezac umesto da se bije. O ostalima ne treba trošiti reči. Jedini koji se časno izvadio od starih kajli je Jason Statham a od novih Jacob Scipio koji je sličan zadatak imao i u BAD BOYS FOR LIFE.

Film je doživeo fijasko na bioskopskim blagajnama, ali znajući Avija Lernera to ne znači da će ovo biti nepovoljno za producente. Ipak, čini mi se da serijal ovo sve ne može da preživi.

SCANNERS 3: THE TAKEOVER

SCANNERS 3: THE TAKEOVER je na neki način bio preteča DTV serijala proisteklih iz bioskopskih hitova. Dakle, posle Cronenbergovog klasika, nastala su četiri B-filma smeštena u taj milje. Ovi filmovi su išli i u bioskope ali su im VHS i kasniji kućni formati bili naravno glavno tržište.

Christian Duguay je režirao i drugi nastavak ali ovaj prosto nije toliko dobar kao prethodni. Priča u kojoj Liliana Komorowska igra stidljivu scannerku koja usled primene eksperimentalnog leka postaje samouverena i agresivna do tačke da želi da zavlada svetom, na neki način ima i veći zamah od prethodnog filma ali zapravo ga produkciono nema.

Ima zanimljivih rešenja i Duguay sve čini brzim i propulzivnim međutim, suštinska statičnost i nedovoljno razrađenost premise sa ovako ambicioznim planom glavne negativke na kraju ostavljaju utisak ipak hendikepiranog B-filma.

* * / * * * *

DAN-DREAM

DAN-DREAM je specifičan film utoliko što je reč o komediji koju su radili rasni i prepoznatljivi komičari, sa ciljem da zasmeju gledaoce a govori o istinitom događaju. Stoga, zaista imamo istiniti slučaj pokušaja danskog inženjera da napravi električni automobil tokom osamdesetih, i taj čovek Thorkil Bonnesen postoji.

S druge strane, uprkos tome što u Americi Adam McKay predvodi trend komediografa koji snimaju istinite priče, ovo nije isto. Naime, DAN-DREAM je komedija o grupi frikova koji odlaze u malo mesto i u njemu kreću da prave svoj "nemogući" projekat, usput donoseći novi život u to učmalo mesto.

Sam nastanak električnog automobila ima jako mali značaj u ovoj celini i uglavnom gledamo neke njihove shenaniganse i porodične odnose.

Film je jako duhovit. Casper Christensen i Frank Hvam su kultne figure, i ja nisam neki hardkor fan, ali pokušavam da pratim, i ovo im je zaista uspeo nastup. Jesper Rofelt, televizijski reditelj se prilično dobro snašao u ovom smart and simple postupku u kom uspeva da stvori neku atmosferu a da naravno ostavi prostor za iživljavanje komičara.

* * * / * * * *

TEUKSUYOWON

TEUKSUYOWON Jae-Myeonung Shina je atipično skroman južnokorejski B-film u kom se ekipe južnokorejskih i severnokorejskih operativaca obračunavaju na nekoj vetrometini. I to je otprilike sve. Akcija je osrednja, neupečatljiva, priče maltene nema. Zbilja, nema šta da se vidi.

BALLERINA

Chung-Hyun Lee je u filmu BALLERINA koji je osvanuo na Netflixu snimio baš onu vrstu rutinskog lošeg filma koji je gurnuo hongkonšku produkciju nazad na marginu u poslednjim godinama postojanja Hong Konga kakvim ga poznajemo. Mada hongkonški film i danas postoji, on je ipak daleko manje značajan nego što je bio u onih tridesetak godina od kraja šezdesetih do kraja devedesetih.

Jedan od razloga "propasti" hongkonškog pre svega žanrovskog, da ne kažem "izvoznog" filma je prosto bio u tome što je uporedo sa filmovima značajnih autora nastajalo jako puno nusproizvoda koji su takođe stizali van zemlje i polako odbijali publiku. Japanski novi talas je doduše potom trajao još kraće. Južna Koreja se drži dosta dobro, već dvadeset godina su na vrhu dalekoistočnog filma za zapadnu publiku, ali naslovi kao što je BALLERINA dospevaju pred globalno gledalište a to ne zaslužuju.

BALLERINA nema puno obeležja južnokorejskog akcijaša. Za početak traje samo sat i po vremena. Nema tu sad nekih naročito zanimljivih odnosa, nema neke preterano kreativne akcije mada postoji želja koja nije ispraćena znanjem, ima natruha dizajna ali ni to se ne desi.

Sve u svemu, pamtim ovakve HK filmove baš iz perioda kad sam prestajao da ih pratim.

* 1/2 / * * * *

RETRIBUTION

Kada je Dani de la Torre snimio EL DESCONOCIDO bilo je jasno da je taj film zreo za rimejk a reditelj za holivud. Dani de la Torre nije otišao u Holivud ali je ostao altivan u Španiji, nažalost sa projektima koji nisu dobacili do celovečernjeg debija. Film je s druge strane rimejkovan i snimio ga je Nimrod Antal sa Liam Neesonom u glavnoj ulozi, u produkciji Jaume Collet-Serre.

Serrina produkcija je značila i da će film slikati maestro Labiano ali nažalost, nije se ponovila alhemija iz UNKNOWNa iako je priča ponovo smeštena u Berlinu. Naprosto, Liam Neeson nije više na nivou. Iako se uloga dešava preko telefona, ne možemo reći da Neeson "phones it in", ali prosto premator je i neuverljiv kao otac dece kojoj bi morao biti deda, ali i kao dinamičan čovek koji se snalazi sa tehnikom i sl.

Dok je EL DESCONOCIDE bio estetizovana, podmazana. mašina, dobro sastavljena od polovnih delova iz drugih filmova, RETRIBUTION - kako se zove rimejk - izgleda kao olupina originala koji je snimio de la Torre, kao pokupljena sa nekog auto otpada i doneta pred nas.

Imajući to u vidu, ovo staro gvožđe je još koliko-toliko srećno uspelo da uđe u bioskope, iako se verovatno produkcija zadovoljila tax incentiveima i stvarima koje je uspela da skupi pre snimanja.

Ovaj rimejk doduše, iako je bio očekivan, nije nikada obećavao da može doneti nešto bitno jer ova priča jeste holivudska ali u holivudskom kontekstu nije sveža. Pa ipak ova hronika očekivanog rimejka ima neočekivano tužan kraj.

* 1/2 / * * * *

TOTALLY KILLER

Nahnatchka Khan režirala je za Blumhaus TV striming film TOTALY KILLER u kom pokušava da prožme koncept teen slashera sa BACK TO THE FUTURE, kao da to nismo imali jako uspešno izvedeno u HAPPY DEATH DAY, i pravi jedan otužan film koji nije ni duhovit, ni inteligentan a o tome koliko je strašan nema ni šta da se kaže.

Prosto, i HAPPY DEATH DAY je za ovo previsok kriterijum a ostali filmovi koji se referišu, što kroz zaplet što kroz dijalog zaista ne zaslužuju da im se im provlači tako nezasluženo.

Doduše, možda ima publike kojoj TOTALLY KILLER može biti gateway drug. Ipak, ne smemo potceniti koliko nova publika ne zna šta je pre bilo, ali čisto sumnjam jer ovaj film ne samo da je sramotan u poređenju nego je i sam za sebe čist promašaj.

* 1/2 / * * * *

DESPERATION ROAD

DESPERATION ROAD Nadine Crocker je old school indie južnjačka melodrama sa elementima trilera u kojoj Garret Hedlund i Willa Fitzgerald igraju dvoje ranjenih ljudi koje sudbina iznova upliće kada on izađe iz zatvora a ona u samoodbrani ubije šerifa.

Mel Gibson nije šerif ali jeste u šerifskim godinama i igra Garrettovog oca koji ga prihvata po povratku na slobodu i ima razumevanja za njega, pa će lako biti uvučen u sinovljeve nevolje.

Ovaj film je melodrama u klasičnom smislu, sa elementima krimića i nekim stilskim rešenjima trilera. Nažalost, kada su ga Lionsgate i Grindstone pustili, na omotu su bili naoružani Hedlund i Gibson, ali ovo definitivno nije taj tip filma iako ima situacija u kojima ova dvojica mahom mašu oružjem ali s vrlo malo ispaljenih hitaca.

Ko takav film bude očekivao, biće jako razočaran.

Ovo je film o gubitku i krivici u kome poneko biva ubijen, a poneko dobija batine. I to je što se akcije tiče, to. Ipak, anticipiram da se i dalje dosta publike može osetiti prevareno.

Pisac romana je adaptirao vlastiti roman i zanimljivo je da ga je dosta redukovao, slično kao Ferić kada je radio SMRT DJEVOJČICE SA ŽIGICAMA nedavno i taj postupak me je podsetio, premda filmovi nisu srodni. Međutim, pisac je malo presložio svoj roman, malo ga pojednostavio i redukovao, no to je ta esencija.

DESPERATION ROAD je socijalna melodrama o gubitku ali nije prestige film. Ponekad takvi filmovi svoju poziciju ne mogu da kapitalizuju. Ipak, verujem da će ovaj dobro glumljen, solidno ispričan film fino plasirati na duže staze pre svega na televiziji i strimingu.

Svakako da su ovakve uloge nešto što je bolja strana Gibsonove Geezer Teaser faze i voleo bih da ih bude više.

* * * / * * * * 

PASSAGES

Ira Sachs se u novom filmu PASSAGES opredelio za malo jače gejstvo i pokušaj da napravi francusku erotsku melodramu. 

U tom cilju, vrlo inventivno i nesvakidašnje, priču je smestio u Parizu, a u glumačkoj podeli uz Bena Whishawa i Adele Exarchopoulost, glavnu ulogu tumači Franz Rogowski koji igra nemačkog reditelja sa teškom govornom manom, izobličen intervencijama šminkera i kostimografa do neprepoznatljivosti.

Priča se tiče gej reditelja koji otkriva heteroseksualnost sa Adele Exarchopoulos koja inače ovde kao i kod Kechichea i u još nekim filmovima, igra osnovnoškolsku ili predškolsku učiteljicu. I to dovodi do problema sa njegovim momkom kog igra Whishaw i njegova neodlučnost šta će, kako će i s kim će počinje da uništava obe veze.

Melodrama je, kao i inače kod Sachsa, dosta mehanička ali barem ovaj film nudi Pariz i francuski film kao uzor pa ima dobrodošlu dozu grunginessa. Ipak, oseća se ono što meni najviše nedostaje kod Sachsa a to je nedovoljna eksperimentalnost da bi bio Fassbinder i nedovoljna ubedljivost filmskog prizora da bi bio konvencionalniji filmmaker.

Ovog puta doduše uspešnije koketira sa oba pa verujem da će mnogima ovaj "mali" film dosezati i do * * * ali meni je ipak

* * 1/2 / * * * *

HAUNTED MANSION

HAUNTED MANSION će Justina Simiena sasvim sigurno uključiti u neki budući dokumentarni film o afroameričkim rediteljima horora jer je reč o jednom od onih upečatljivih promašaja koji s godinama postanu kultni baš zato što su tako pozamašni.

U ovom konkretnom slučaju, Disney je u proteklih dvadesetak godina pokušao da po drugi put izvede na film svoju atrakciju iz zabavnog parka. Prvi put sa Robom Minkoffom kao rediteljem i Eddiejem Murphyjem kao glavnim glumcem bio je to slab rutinski porodični film. U novoj verziji to je slab ali nikako rutinski već veoma izrađeno slab porodični film u kom Justin Simien radi sve samo ništa ne izvodi rutinski.

Scenario Katie Dippold rezultira jednom ležernom celinom sam predugim dijaloškim tenzijama, bez ozbiljnog zapleta, bez napetosti, bez strave čak i one namenjene desi, sa sjajnim glumcima koji prosto nemaju šta da pametno igraju i Simienovom jalovom pokušaju da bude Tim Burton a nije. On je nešto drugo, ali nažalost to što on nije jeste ipak nije za decu.

Ljudski je oprobati se u Disneyevom filmu po atrakciji iz zabavnog parka, ali prava je retkost uneti ovoliko "autorskog" u njegovu promašenost.

* 1/2 / * * * *

FLORA AND SON

FLORA AND SON Johna Carneya je stilski već jasno definisan rad ovog reditelja koji pravi filmove sa pevanjem. Ovog puta, reč je raspuštenici koja odlučuje da nauči da svira gitaru i kroz odnos sa svojim online učiteljem kog igra Joseph Gordon-Levitt ali i razvijanje porodičnog odnosa kroz muziku sa sinom, uspeva da popravi svoj život.

Carneyev film je sporadično duhovit u dijalozima, ali je dramski vrlo nerazvijen, što je karakterisičmo za mjuzikle. Međutim, ovaj film nije mjuzikl već romantična drama ili dramedija, i prosto ne trpi takvu pojednostavljenost. Kada se na to doda da muzika koju potpisuje između ostalih i sam Carney nije naročito spektakularna, onda je ovo za mene jedan priličan promašaj.

No, izgleda da je tako samo za mene jer je film inače jako dobro prihvaćen.

* * / * * * *

SOUND OF FREEDOM

SOUND OF FREEDOM je jedan od najupečatljivijih fenomena na američkim bioskopskim blagajnama ove godine. Uprkos tome što je fenomen uspeo da se medijski prenese van granica Amerike, na drugim tržištima ovaj film nije postigao neki naročit uspeh ali jeste dosegao nešto nedostižno - izašao je u bioskope a nije tip filma kakav bi se inače u njima našao.

Film je snimljen pre nekoliko godina i Fox je figurirao kao studio koji će ga pustiti na tržište. Fox je imao određena iskustva sa faith based filmovima, premda ovo nije zapravo faith based film po formi, mada jeste po glumačkoj podeli jer glavnu ulogu igra Jim Caviezel.

Međutim, onda je Disney kupio Fox i film se našao u jednoj nejasnoj situaciji koja je kasnije tumačena kao teorija zavere premda samo se zapravo pridružio čitavom nizu Foxovih naslova sa kojima Disney nije znao šta da radi.

No, suđenje Disneya sa De Santisom na Floridi i generalna tenzija američke desnice sa ovim studijem, što je paradoksalno ako imamo u vidu svetonazore pokojnog Walta, svakako je doprinela utisku da je Mouse House imao nečasne namere.

Na kraju je Angel Studios, inače firma specijalizovana za faith based filmove i povezana sa mormonskim investitorima otkupila film od Disneya i kroz niz crowd funding kampanja uspela da ga dovede do bioskopa gde je preko unapred kupljenih karata došao na vrh box officea ali potom je uspeo da ostane tu negde i da na kraju prođe bolje od INDIANA JONESa ili MISSION IMPOSSIBLE u apsolutnoj cifri bioskopskih prihoda u SAD, a o poređenju budžeta i zarade da i ne govorimo.

Film su podržale razne ličnosti među kojima je najviše pažnje dobio Mel Gibson, dok je Donald Trump organizovao privatnu projekciju a i čitav niz mejnstrim zvezda je pokazao veliko interesovanje za podršku.

Prihod je bio toliki da su na kraju investitorima isplaćene obećane dividende što se inače jako retko dešava u crowd fundingu.

Bez ikakve sumnje, kada se film pogleda, jasno je da je reč o jednom velikom adutu u ratu kultura koji se odvija u Americi i da je ovaj konkretan naslov dobio naprosto blagoslov jedne šire zajednice koja je krenula da gradi ideološko-religiozno-zabavni kompleks. Proteklih nekoliko godina, razni investitori na različite načine pokušavaju da se obrate ugrubo rečeno polovini Amerike kojoj holivudski filmovi više ne prijaju. Dok su holivudski studiji ranije prepoznali svojevrsni geto faith based filma i  povremeno ulazili u taj biznis, poslednjih godina su tu sve agilnije nezavisne firme koje sa "podobnim" glumcima snimaju filmove te vrste, pa je raskol postao još veći. Jedini segment holivudskih studija koji ima određenu težinu kod te publike jeste Paramount + čije serije iz univerzuma YELLOWSTONE se sviđaju toj ciljnoj grupi a čini se i da Amazon postepeno želi da pridobije deo tog miljea. S druge strane, Dialy Wire će uložiti 100 miliona dolara u animirane sadržaje za decu kako bi dodatno smanjio zavisnost od Disneya, tako da ovaj sukob nije sasvim gotov. Ista kuća upravo ovih dana snima fantasy seriju u Mađarskoj i Italiji po ciklusu romana THE PENDRAGON CYCLE Roberta Lawheada koji je dovoljno poznat da je izdat čak i kod nas i to je neočekivan vid žanrovske raznovrsnosti i popunjavanja ponude na striming servisu.

SOUND OF FREEDOM nije klasičan faith based blokbaster kakvih je u poslednjih nekoliko godina bilo. Štaviše, osim što glavni junak u jednom momentu kaže "God's children are not for sale" i što se film bori protiv trgovine ljudima i ropstva i nudi jednu humanu poruku, teško da u njemu ima izrazitijih verskih elemenata.

Borba junaka recimo nije na bilo koji način preuzela matricu neke biblijske situacije ili sudbine, junaci u filmu ne doživljavaju nikakva proviđenja, savremena čuda i sl. i u tom pogledu, ovde je kultura presudila.

Sam film je zapravo veoma konvencionalan. I na neki način, njegova nesvakidašnja sudbina u bioskopima samo dodatno tera da se kaže kako smo ovakve filmove u stvari "videli puno puta".

SOUND OF FREEDOM je film koji traje puna dva sata plus ima špicu od desetak minuta, i ono što ga izdvaja od neke uspelije televizIjske ekranizacije istinitog događaja ili klasičnog žanrovskog filma jeste upravo trajanje i to što u postupku ima dosta akcenata kojima se jako naglašava da gledamo nešto veoma "važno". Izvan tih intervencija koje na nivou formata dižu ovaj film na nivo freske, nema tu ničega što ne karakteriše tipičan film o policajcu koji se toliko posveti nekom slučaju da zbog njega daje otkaz i rešava ga sam mimo institucija.

Jim Caviezel igra Tima Ballarda, nekadašnjeg agenta Homeland Securityja koji se posvetio spasavanju dece kojom se trguje širom sveta, ali to sada radi preko svoje firme za bezbednost i nekih NGO. Ovaj film govori o istinitom događaju, i na kraju čak i vidimo snimke sa hapšenja počinilaca, međutim, sama izvedba i ponašanje pojedinih junaka odaje utisak da je vrlo teško da su događaji baš ovako išli.

No, promene nekih elemenata istinitih priča je legitimna strategija kada se prave ovakvi filmovi. No, u slučaju SOUND OF FREEDOM, možemo reći da se svakako moglo raditi malo više na uverljivosti određenih elemenata, ali i da je sam vid kriminaliteta koji se obrađuje dosta redukovan u prikazu.

Naime, uprkos onome što na kraju piše na špici gde se ispravno navodi da se danas trguje sa više ljudi nego u vreme kada je ropstvo bilo legalno i da su mnogi od njih deca, sam film se isključivo fokusira na seksualni rad, stvarajući utisak kao da je to jedini ishod takvih aktivnosti. I onda samim tim film dobija jednu bizarnu dimenziju i paranoidni aspekt po kom ispada da se svim ljudima i decom trguje samo radi seksa, što zapravo nije tačno i zanemaruje čitav niz drugih zlopupotreba koje se dešavaju i u poljoprivredi, manuelnom radu u zanatskim radionicama i fabrikama, kućnim poslovima ali i u svetu sporta, medicine i trgovine organima, prosjačenju itd.

Međutim, i ta dimenzija fokusa na seksualni rad ne čini ovaj film na bilo koji način bliskim Q.Anonu, ako zanemarimo činjenicu da je Caviezel onomad bio ljubitelj i poznavalac te škole mišljenja. Ovde zapravo, izuzev neke žurke na koju su dovedena deca što podseća na slučaj Epstein, ali što posle na autentičnim snimcima prepoznajemo kao istinit detalj, zapravo nema apsolutno ničega što podseća na Q.Anon i to je svakako tendenciozna optužba.

S druge strane, i sama ekipa je pružila svoju dozu paranoičnih teorija o samoj sudbini filma, kao što je i mejnstrim štampa dosta napadala Tima Ballarda i ta bitka u ratu kultura se rasplamsala.

Međutim, sam film zapravo teško da može biti povod za bilo šta od toga. Što se mene tiče, njegova najveća vrednost je u tome što je vratio klasičniji triler u bioskope. I mogu reći da je recimo u prvih pola sata bio dosta zanimljiv i sofisticiran u nekim rešenjima, da bi onda pri sredini malo počeo da luta i ponavlja se i onda se "popravio" u trećem činu.

U svakom slučaju, svaki aspekt ovog filma sam u proteklih par godina viđao u boljem izdanju - trgovinu ljudima recimo u vrlo uspelom indie filmu CATCH THE FAIR ONE a spasavanje otetih ljudi u Južnoj Americi u seriji ECHO 3.

ECHO 3, serija Marka Boala, podsetio me je na možda najadekvatnije objašnjenje gde se desilo to potonuće SOUND OF FREEDOMa u kič. Boal je kao što znamo radio i ZERO DARK THIRTY i kao što je ovaj film uspeo da se nametne kao definitivni filmski spomenik Ratu protiv terorizma, tako neke monumentalne ambicije su se rodile i u SOUND OF FREEDOM. Ipak, rekao bih da se ambicija rodila kasno, kad je film već snimljen, i kad je verovatno bio mišljen kao neka jednoipočasovna priča. Pretvoren u dvočasovni pokušaj da se objasne neke stvari, definitivno nije uspeo, niti ono što vidimo na ekranu deluje kao krajnja obrada ove priče.

Isto tako, SOUND OF FREEDOM je korektan, bezazlen film, za koji je možda i bolje ne pogledati ga jer on samo u teorijama zavere svojih protivnika ali i samih autora deluje kao nešto nesvakidašnje.

U slučaju SOUND OF FREEDOM, istorija se desila svuda sem na samom ekranu.

* * / * * * *

LGBT_SLO_1984

LGBIT_SLO_1984 Borisa Petkoviča je dokumentarni film o slovenačkoj aktivističkoj sceni koja će izduće godine slaviti četrdesetu godišnjicu od održavanja prvog Magnus festivala u Ljubljani, u organizaciji tamošnjeg SKCa i nazvanog po Magnusu Hirchfeldu, prvom aktivisti modernog doba za LGBT prava i seksologa koji je poznat po mnogim stvarima među kojima su prva neuspela operacija promene pola i snimak kad nacisti pale knjige jer je to bila njegova biblioteka.

U Sloveniji, i još nekim delovima SFRJ legalizovani su homoseksualni odnosi 1977. a 1984. kreću aktivnosti kao što je Magnus, osnivanje prvih gej večeri, klubova, predstava, drag nastupa i sl. Sve se to dešava u komunizmu, u državi koja u svom većem delu i najvećoj federalnoj jedinici nije legalizovala homoseksualnost, ali isto tako u onim koje jesu ima političke elite koje su spremne na sve ne bi li ostale na vlasti.

U Sloveniji su politički procesi i blizina zapadnoevropskih zemalja uticala na sve to, ali film začuđujuće malo tretira širu geopolitičku sliku i načine na koji su elite mogle da zloupotrebe ove tokove i da izvrše pinkwashing slovenačke nezavisnosti. Činjenica da su razni kulturni pokreti, pa i sam dizajn u Sloveniji stavljeni u službu nezavisnosti, već je obrađena na dokumentarnom filmu. Ovde se to nije desilo.

Međutim, ovaj film jeste vredan dokument o decenijama prvog organizovanog LGBT aktivizma i delovanja u kulturi u SFRJ. Ima jako zanimljivih snimaka a aktivisti koji govore su već dovoljno išlifovani da slože svoju priču i lepo je predstave. Isto važi i za njihove umetničke radove, a ima i začuđujuće puno snimaka, ako imamo u vidu karakter tih dešavanja. Recimo, ima VHS snimaka sa gej žurki gde se vide posetioci, neki od njih i u vrlo otvorenom homoseksualnom ponašanju, što je pomalo neočekivano ako imamo u vidu potrebu za diskrecijom.

Kasnije, kad priča dođe u 21. vek stvari se manje-više kreću rutinski i Slovenija je zemlja koja je imala veliku uključenost otvoreno LGBT osoba u političke i druge društvene tokove.

Zanimljivo je da su političke okolnosti zapravo više pogodovale LGBT aktivizmu u samrtnom hropcu pot-titoizma nego u nekim fazama prozapadne demokratije, ali isto tako nigde zapravo nije bilo fundamentalnih prepreka što je na kraju dovelo do toga da je Slovenija usvojila sve evropske propise, ali da oni nisu proistekli iz borbe i situacije na terenu pa je mnogo šta od toga u stvari mrtvo slovo na papiru.

I tu tom pogledu film jeste dosta otvoren jer neki aktivisti priznaju kako je u periodu nastanka višestranačja, režim dopuštao sve a nove stranke prihvatale razlićitost nekritički, dakle okolnosti su im baš išle na ruku.

Muzika u filmu je zanimljiva, čuju se Max & Intro, Borghesia, Videosex i još štošta. Ima inserata iz filmova Hladnika i Duletića, mnogo isečaka iz poezije, novinskih članaka i iz performansa. Iskorišćena arhiva je veoma bogata a sagovornici kompetentni, i što je zanimljivo zadovoljni i ostvareni ljudi.

* * * / * * * *

L'ASTRONAUTE

Nicolas Giraud je režirao i odigrao glavnu ulogu u filmu L'ASTRONAUTE.

Neko bi mogao da zada studentima da napišu uporednu analizu filmova THE ASTRONAUT FARMER Michaela Polisha i Giraudovog L'ASTRONAUTE u pokušaju da dokuče razliku između evropskog i američkog filmskog postupka.

Međutim, L'ASTRONAUTE nije preagresivno "evropski" i zapravo sve ono što uzima od francuske porodične melodrame zapravo je jako zanimljivo u odnosu na vrlo američku premisu. U toj premisi nije toliko američko to što je glavni junak etablirani raketni inženjer koji želi da samog sebe lansira u orbitu koristeći manju raketu na novo gorivo, već pre svega odmetnički duh i preduzimljivost.

Ovde imamo inženjera koji radi na raketi Ariane i na sitno potkrada delove kako bi napravio svoju raketu da bi na kraju skroz napustio posao i uz pomoć nekada legendarnog a danas otpuštenog astronauta i studentkinje poznatog matematičara krenuo da finalizuje svoj projekat.

Atmosfera je zanimljiva jer je low-key, nije tehnomanska, nije ni u klasičnom smislu ni pustolovna ni trilerska ali svega toga ima ovde pomalo. Jedino na samom kraju, Giraud odvrne amerikanizovanu melodramu na trojku ali i to je negde u redu iako u određenom smislu odstupa od svega viđenog na Zemlji. Međutim, svemir ima drugačija pravila od svakodnevice na Zemlji, pa je onda logično da se tu i film malo promeni.

Giraudov film je zanimljiv, nije uzbudljiv ali ima svoju dinamiku i svoju intrigantnost.

* * * / * * * *

MUZZLE

Da je Pauline Kael živa, i da pogleda film MUZZLE Johna Stalberga, verovatno bi ponovo umrla.

Doduše, da je živa, ne bi ga verovatno gledala jer bi se fokusirala na velike studio naslove i prestiž produkcije koje pretenduju na nagrade, a MUZZLE je film koji istog dana izlazi reda radi u bioskope i odmah na kućne formate.

Uprkos tome što nema mnogo argumenata da ga ne smatramo DTV naslovom, MUZZLE ima puno atributa koji bi ga učinili bioskopskim filmom sedamdesetih, pa i osamdesetih.

Filmovi o odnosu službenih lica i pasa su dosta prisutni u holivudu, ne samo u hitovima kakvi su bili TURNER & HOOCH ili K-9 već i u novijim naslovima kao što su DOG i MEGAN LEAVEY. I od zabavnih sidekickova likovima policajaca postali su im terapeutski partneri i podnosioci trauma vojnika iz raznih savremenih ratova u kojima psi imaju veliku ulogu u detekciji podmetnutih eksplozivnih sredstava.

U tom smislu, manje verziranom gledaocu MUZZLE može delovati kao veoma originalan film ali zapravo pravi mešavinu detektivske priče o policajcu i njegovom partneru koji je sticajem okolnosti pas i priče o posttraumatskom poremećaju koji se u ovom slučaju odnosi i na policajca i na psa.

Ovaj film je zanimljiv po tome što u svom centru ima dva karaktera, policajca kog igra Aaron Eckhart i psa i njihovi likovi imaju character arc i borbu sa traumom da bi se vratili u svet "normalnih" odnosno da povrate sposobnost da rade i vole.

Eckhartov lik je bivši marinac, već traumatizovan ratom, jedan od onih hardkor nezadovoljnih ljudi koji ide okolo i uprkos tome što profesionalno radi posao remeti socijalnu ekologiju svojim cinizmom i ogorčenošću. Kada mu pogine pas na zadatku, otkrivamo da ga je on percipirao kao osobu, kao biće sebi ravno, o psu govori kao o čoveku, i biva poslat na terapiju. Progonjen sećanjima na situaciju kada mu je pas ubijen, on kreće putem osvete ne bi li pronašao bandu koja je odgovorna za smrt psa. Da bi to postigao vraća se na posao i bira sebi novog psa, traumatizovanu kučku koja je preživela nešto strašno i koja takođe ima svoje demone kao i on.

Film u suštini ima dva karaktera a svi oko njih su manje-više vešto izvedeni tipski likovi koji se uklapaju u jednu pesimističku sliku sveta.

Istovremeno, uprkos tome što ovaj film nije išao za Daily Wire već u klasičnu distribuciju, u njemu ima dosta pečata producenta koji ga potpisuje a to je Dallas Sonnier.

Ovo je film smešten u sličan urbani pakao kao BRAWL IN CELL BLOCK 99 ili DRAGGED ACROSS CONCRETE, sa kineskim sintetičkim drogama koje unose meksički karteli, policijom koja je obezglavljena političkim pritiscima i živi samo jedan mali korak iznad gradske sirotinje koja baulja drogirana i bez krova nad glavom.

Stalberg nije imao ni uslove ni ambicije kao Zahler čiji su filmovi po obimu veći i nastaju bez obaziranja na konvencije o trajanju i zahtevima publike, a i skuplji. Međutim, u Stalbergovom filmu od sat i po i sa skromnim budžetom, zapravo ništa ne fali već to baš doprinosi sirovosti.

Lokacije su izvanredno izabrane. Aaron Eckhart je raspoložen da ne izgleda kao filmska zvezda ali donosi sve atribute filmske zvezde kada treba i fino se uklapa sa jednom skoro po naturalističkom podelom u ostalim ulogama gde se ističu Stephen Lang i Nick Searcy, takođe ikona američkog desnog filma.

Enigmatični lik glavnog negativca ili negativke je možda jedina instanca gde se zbog te rodne ambivalencije, i to u samo jednoj sceni, možda malo nagazilo u pravcu neuverljivosti a zarad agende, ali i to se može podneti jer je delom prenaglašeno a delom ipak kriptično i dosta uklopljeno u ideološki svetonazor filma.

Bez premijere u Veneciji i festivalske infrastrukture, MUZZLE je krenuo sa reputacijom manjom od Zahlerovih uspeha, tako da će tek izlaskom na teren izboriti svoje mesto.

* * * / * * * *