Monday, March 31, 2008

FRONTIERE(S)

Pogledao sam FRONTIERE(S) Xaviera Gensa, courtesy of Ginger.

Reč je o jednom od najočeikivanijih filmova prošle sezone, i debiju reditelja koji će ekspresno dobiti svoj holivudski film. I sasvim je jasno zašto je Gens tako brzo uspeo da pridobije Luc Bessona. Iako je sam film beskrajno derivativan, i to ne samo u odnosu na američke filmove poput TEXAS CHAINSAW MASSACRE i HILLS HAVE EYES, nego čak i u odnosu na francuske filmove poput SHEITAN, A L'INTERIEUR, RIVIERES POURPRES pa i na američke rimejke TCMa i HILLS HAVE EYES (koji je radio Francuz Aja), Gens je pokazao da je vrlo energičan, pismen i ekonomičan egzekutor.

Ne mogu reći da je ovaj film pravi eye candy pošto bi eye candy podrazumevao da je Gens uspeo da nam pruži ne samo lepe slike, već i ponešto što do sada nismo videli, a toga u ovom filmu upadljivo nema, ali svakako jeste reč o energične realizovanom pastišu savremenih horora.

Štaviše, vrlo je zanimljivo da poput autora filma A L'INTERIEUR, Gens smešta svoj film u dane pariskih političkih protesta i rušilačkih demonstracija. Očigledno je da savremena generacija francuskih horor reditelja doživljava te proteste kao svoju 1968. i u odnosu na njih pokušava da gradi neku vrstu romerovskog političkog stava.

Lep je detalj i to što se na špici Gens zahvaljuje čitavoj novoj generaciji francuskih horor reditelja, Aji, Bustillu,... ui naravno tatku himself Kounenu.

* * 1/2 / * * * *

Sunday, March 30, 2008

LES INVISIBLES

Pogledao sam LES INVISIBLES Thierry Joussea, courtesy of Ginger.

Rec je o francuskom erotskom trileru koji ce se sigurno dopasti Mehu Krljicu pošto glavni junak pravi ekspšerimantalnu elektroniku, čita WIRE i povremeno polemiše o jazz velikanima poput Bill Evansa.

Zaplet prvo poprima Beinexovska svosjtva sa konceptom sličnim njegovom klasiku DIVA u kome kompozitor proisluškuje okolniu i snima zanimljive zvuke, a potom poprima lynchovske atribute kada film pođe prema razrešenju celog zapleta.

Nažalost, film nije previše zanimljiv i dramaturški razvijen ali traje 82 minuta i u principu je engaging za gledanje, a ko voli takvu muziku još je zanimljiviji za slušanje.

* * / * * * *

PU-239

Pogledao sam film PU-239 Scott Z. Burnsa, courtesy of Ginger.

Reč je o HBO produkciji u kojoj je kao reditelj debitovao Scott Z. Burns, scenarista Greengrassovog sequela BOURNE ULTIMATUM. Čoveka očigledno zanima bivši istočni blok čim se njime bavi i u svom pet projectu baziranom na priči Ken Kalfusa.

PU-239 govori o inženjeru iz nuklearne elektrane koji nesrećnim slučajem biova ozračen, a zatim, kada shvati da umire i da će biti još dodatno ponižen kako bi uprava elektrane prikrila havariju, odlučuje da ukrade i proda weapon grade plutonijum.

Na putu do prodaje upoznaje sitnog ruskog krimosa koji hoće da mu pomogne i iz tog posla izvuče neki lični profit. Da nije vrlo žovijalnog guyritchiejevskog prikaza kriminalnog miljea, PU-239 bi bio vrlo solidna loachovska drama. Međutim, čini se da Scott Z. Burns nije umeo da se odluči ni kao scenarista ni kao reditelj, i zato je film ostao krajnje nekoherentan, kako na nivou stila, tako i na nivou namere, iako bih mogao reći da je iz raspleta same priče ipak negde jasno kuda bi ovaj film želeo da ide.

Iako se kao producenti na spisku pojavljuju Steven Soderbergh, George Clooney i Peter Berg, ova film deluje pre svega producentski zapišteno i ubeđen sam da mu je malo falilo da bude vrlo solidan.

Film je sniman u Rumuniji i Rusiji, a Burn je vešto rešio koncept dijaloga pošto svi govore engleski sa teškim akcentom, i iako nema tilova nigde, i ničeg nema na ruskom sem bilborda i muzike, film odaje utisak neameričkog proizvoda i dodaje na auetntičnosti. Pa ipak, određeni glumci poput Radhe Mitchell ne uspevaju da pobegnu od svoje holivudskosti.

Paradoksalno, sa spojem teške socijalne priče o slomu sistema i pseudo-noir zapleta, Burnsov film u suštini pripada talasu naslova poput KLOPKE, a čak je i nastao pre KLOPKE.

* * / * * * *

Friday, March 28, 2008

IRONIYA SUDBI 2

Pogledao sam film IRONIYA SUDBI 2 Timura Bekmambetova, courtesy of Ginger.

Ovo je Bekmambetovljev povratnički film u Rusiji, snimljen praktično za vreme postprodukcije njegovog holivudskog debija WANTED i predstavlja nastavak kultne novogodišnje TV drame IRONIYA SUDBI koja je nastala u SSSR i govori o čoveku iz Moskve koji mrtav pijan dospe u Lenjingrad, ode na svoju adresu pošto u Lenjingradu postoji ulica sa istim imenom kao u Moskvi, nađe stan koji ima isti broj i zaspe da bi se ujutru ispostavilo da je to tuđi stan. Međutim, u tom stanu upoznaje jednu ženu i dešava se ljubav iz žanra BRIEF ENCOUNTER, MADISON COUNTY...

O ezoteriji alkoholizma, Rusi naravno imaju najvise prava da govore i ovaj film se moze citati kao zanimljiva parabola o coveku koji ne podnosi alkohol koji je primoran da zivi u alkoholicarskom drustvu.

Kod Bekmambetova, njegov sin ima slabu rezistentnost na alkohol, dospeva u Petorgrad, dolazi u isti stan i tamo zatiče ćerku žene koju je tatko overio u prvom filmu. E sad, ono što je kinky kod Bekmambetova je to što kod njega nema one naivnosti iz sovjetskog TV filma već junak počinje podlo i taktički radi protiv njenog verenika ne bi li je osvojio, i njihova veza stoji kao nešto
krajnje moralno ambivalentno pošto verenik nije nikakva zver i njegova osnovna loša osobina je što je japi. Međutim, on nije japi tipa Gordon Gecko već je japi koji je u mnogo manjoj opsednutosti poslom nego što je ona koja se katarzira u rutinskom američkom božićnom filmu.

Da budem iskren, gledajući film bio sam iskreno zainteresovan šta će da se desi, and not in a good way pošto je ovo vrsta filma u kojoj takvoj ambivalenciji nema previše mesta. Naprosto, bio sam prilično zaintrigiran razvojem priče što bi trebalo da bude dobro, no čini mi se da je film pokušavao da postigne nešto drugo a to je da me veže za karaktere u čemu nije uspeo.

Na kraju, film se uvezuje u solidan romcom čvor, čime pokazuje da su moje primedbe opravdane. Ja nisam neki žanrovski purista koji insistira na poštovanju žanrovskih pravila, štaviše, volim kada ih neko krši, ali čini mi se da u ovom slučaju sama priča nije opravdala tu vrstu transgresije pošto film postaje težak za praćenje. S druge strane, Bekmambetov očigledno ne pokušava da prepusti karaktere sudu publike i da ih oslobodi stega žanra pa da tobože gledaoci sami odluče za koga će navijati. Ovo nije ta vrsta ambivalentnosti.

Konačno, verovatno je da veliku ulogu u svemu igraju i neke mentalitetske razlike koje ne možemo da dokučimo, pošto nam je ruska kultura pa samim i tim i dramaturgija nedovoljno poznata.

Ipak, dinamična feelgood završnica, omogućuje je sa film zavije u jedan solidan emotivni mehur.

Reč je o TV projektu koji je izašao u bioskope i zaradio pedesetak miliona dolara do danas, što je zaista velika cifra čak i za ruske uslove gde je box office jako izdašan. Kada bi se u maniru high concepta film sumirao, IRONIYA SUDBI 2 je kao da najbolji scenario Predraga Perišića režira Renny Harlin. Bekmambetov ne preza od svih vizuelnih trikova koji su mu na raspolaganju, i moram priznati da je krajnje dekadentno videti film u kome se na tako spektakularan i vizuelno ambiciozan način revitalizuje socijalistički screwball. Kada bi naša kinematografija nekada dostigla rusku, voleo bih da vidim ovakav omaž nekom od naših trivijalnih pravaca.

Po povratničkom konceptu, količini product placementa, konceptu sequela jednog jako dragog filma i sl. IRONIYA SUDBI 2 je najsličniji Dragojevićevom povratničkom filmu A2, s tim što ovde Bekmambetov nije radio sequel vlastitog filma a holivudski naslov mu se još krčka.

U svakom slučaju, Bekmambetov je u ovom primerku isporučio jedan vrhunski proizvod, jedan vrhunski komercijalni komad koji sasvim

odgovara bombastičnosti svojih novogodišnjih namera.

* * * / * * * *

Tuesday, March 25, 2008

99 FRANCS

Pogledao sam 99 FRANCS Jan Kounena, bez prevoda, klot na francuskom, courtesy of Ginger.

Pošto sam prethodno čitao roman, u principu sam ispratio priču i nije mi bilo dosadno. Ostao sam uskraćen za dijaloge no nadam se da će se nekada pojaviti i titlovi i da će mi dijalozi samo dopuniti povoljan utisak o ovom filmu. 99 FRANCS mi je sigurno bio jedan od najočekivanijih filmova prošle sezone pošto sam ogroman Kounenov fan a isti tako volim i Beigbederov roman.

Kounen je sasvim sazreo u ovom filmu i mogu reći da bi se 99 FRANCS mogao posmatrati kao njegov FIGHT CLUB. Uostalom i Kounen se po svom autentičnom maverick statusu nekada mogao porediti sa Fincherom iako ta teza sada deluje apsurdno ako imamo u vidu koliko se Fincher prodao. Beigbeder bi se na tom cred kriteruijumu mogao smatrati spornim ali Kounen svakako ne pošto je on zaista totalni maverick o čemu najbolje svedoče njegovi doukumentarci ili BLUEBERRY. Otud me i raduje da je 99 FRANCS bio komercijalni hepiend za njega, odnosno novi početak. Sve kontroverze oko Beigbederovog koketiranja sa šik scenom, razbija Kounen koji uz vrlo ciničan odnos prema advertajzingu daje vrlo moćno ofilmotvorenje njegove knjige. Ovakvu vizuelnu ekspresiju stalno očekujemo od lažnog genija Michel Gondryja, a dobijamo je od pravog genija Jan Kounena koji ovde svoju nepredvidljivu i raskošnu vizuelnost obogaćuje ozbiljnom polemikom sa svetom reklame, estetikom reklame, gotovo godardovskom agresivnošću pokazuje kako pravi majstor koristi sve moguće trikove koje nudi savremena tehnologija.

Kounen uzima estetiku videoklipa i reklame i pretvara je u ultimativnu estetiku košmara, ono što bi trebalo da je lepo i privlačno pretvara u pretnju. istovremeno, Kounen vlada fundamentima zanata. Na fakultetu smo učili kako se dobar film razume bez dijaloga i u dramskim scenama zaista režija i igra vrlo jasno pokazuju kako se likovi osećaju, u kakvim su odnosima, između koga je sukob,
itd. U tom smislu, Kounen pokazuje da svi oni koji su ga osporavali iz akademske pozicije nemaju pravo i da bi on zaista umeo da snimi "konvencionalan" film da hoće.

U svakom slučaju, kao jedan od najočekivanijih naslova 2007. Kounen je opravdao svu nestrpljivost koju sam za njega gajio.

* * * * / * * * *

Monday, March 24, 2008

LE PRIX DU DANGER

Kunac i ja smo pogledali LE PRIX DU DANGER Yves Boisseta, jednog od najoirtodoksnijih francuskih žanrovaca.

Ovaj film je sniman u Beogradu, i nešto malo u Parizu, čisto da se zamuti slika, i što se mene lično tiče Beograd je prikazan u svom vrlo zanimljivom svetlu. Naime, u ovom filmu novobeogradska arhitektura, mesta poput Sava centra, zgrade Genexa, Knez Mihajlove, sporednih ulica oko nje, i sl. služe kao ilustracija antiutopije.

U betonski Beograd smeštena je priča o svetu u kome postoji televizijska emisija u kojoj takmičari pokušavaju da pobegnu od ljudi koji ih love u zamenu za milion dolara. Premisa je vrlo slična Kingovom romanu i Glasserovom filmu RUNNING MAN sa Arniejem, ali je Boisset prvi snimio film tako da se na više mesta RUNNING MAN navodi kao rip-off ovog filma.

Kunac i ja smo gledali dubbovanu verziju koja se zove PRIZE OF PERIL (kao i roman Robert Scheckleya) i koju smo našli i u literaturi (konkretno u Halliwellu), dakle ovo je verzija za anglosaksonsko tržište. U njoj nije sasvim jasno gde se film dešava, remda upravo unos u pomenuitom vodiču kaže da je reč o Parizu.

Tokom nekih scena potere u pariskom metrou nisu sakriveni francuski natpisi, ali mi se čini da se Boisset nije bavio ozbiljnijom rekonstrukcijom pariske lokacije pa ni nema kadrova pariskih obeležja.

Od naših u filmu najveću ulogu ima Zlata Numanagić koja igra jednog od lovaca na glavnog junaka, a zapazili smo još i Janeza Vrhoveca, Marka Nikolića, reditelja Jovana Ristića, Vladana Živkovića, a sigurno bi našli i još ponekog u drugom gledanju. Naravno, tu su i naši kaskaderi, Bata Kameni i ekipa.

Sam film je na Boissetovoj liniji političke priče smeštene u žanrovski kontekst. Čini se da je to Boissetu opsesivnu tema, a u filmu se smenjuju polemičke scene karakteristične za francuski politički film i akcione situacije. Moglo bi se reći da politika i akcija nisu baš najbolje integrisani u filmu, da je to sve danas prilično datirano, ali da ima određeni dignitet.

Film donosi barem jednu odlično postavljenu scenu potere koja se inače barem u eksterijernom delu dešava u zgradi u kojoj je čitaonica Kinteke, iako mislim da autori nisu planirali nameran omaž srpskim filmofilima.

VHS rip, srpske lokacije, koje sa sobom nose tradicionalno sporan srpski prop work i generalni nedostatak budžeta čine da LE PRIX DU DANGER više zaliči na neki jugoslovenski film iz osamdesetih, svakako ambiciozniji, tipa CRNI BOMBARDER (koji je sa početka devedesetih ali je mentalno u osamdesetim).

U svakom slučaju, imajući sve u vidu, ovaj film je bio vrlo zabavan, naročito zato što u naš prepoznatljiv milje smešta priču koje je znatno zanimljivija od onih koje se tu inače dešavaju.

* * 1/2 / * * * *

KOLLEGIET

Pre nekoliko dana sam teškom mukom pogledao danski horor KOLLEGIET Martina Barnewitza, courtesy of Ginger.

Zanimljivo je videti danski horor pošto je Danska vrlo razvijena kinematografija tako da u ovom domenu nema izraženu exploitation, quicky liniju. I sam KOLLEGIET je vrlo lepo snimljen, međutim scenario je već odavno sažvakani i ispljunuti ghost story koji koketira sa ispraznom dramom, i zaista ne može da prođe u kontekstu čak i najskromnijeg gledalačkog predznanja.

* 1/2 / * * * *

Saturday, March 22, 2008

LE PORNOGRAPHE

Pogledao sam film LE PORNOGRAPHE Bertrand Bonella, courtesy of Ginger.

Ovaj film mi je bio zanimljiv zbog toga što govori o old school reditelju pornića iz vremena kada gonzo još preuzeo scenu, i njegovom (ne)snažaženju u savremenim pornografskim i životnim odnosima.

Bonello kroz promene paradigmi u porno filmu pokušava da govori i o promenama paradigmi u francuskom društvu, međutim ispod naslaga cinizma se teško može dokučiti šta zapravo želi da kaže time što govori. Mislim da su u filmu jasni i neki Houellebecqovi uticaji mada je to konačno ipak rdaicionalna francuska mušičavost.

LE PORNOGRAPHE je unikatan po nekoliko regularnih hadcore scena koje s vide na snimanju filma, aiko je sam život junaka mimo snimanja gotovo sasvim lišen seksa.

Međutim, ono što je najzabavnije u ovom filmu jeste generalni koncept egzekucije. Naime, Bonellov film izgleda kao parodija na francuski film iz SOUTH PARKa i to ovom filmu daje neku naročitu patinu i kvalitet.

Mislim da će ljubitelji pornografije uživati u određenim tezama koje iznosi ovaj film dok bi svi ostali trebalo da ga izbegnu.

* * / * * * *

CLEANER

ogledao sam CLEANER Renny Harlina, courtesy of Ginger.

Malo je reći da sam dugo očekivao novi film jednog od najomiljenijih reditelja. Iako od samog filma nisam previše očekivao, dobio sam još od manje od toga, štaviše ostao sam malo začuđen nad filmom.

Naime, CLEANER je film koji za razliku od COVENANTa koji je nesrećan na svoj način, na kraju cele priče nija imao čak ni naročitu komercijalnu satisfakciju pošto će tek u maju eventualno izaći u bioskope na nekim evropskim tržištima a dosadašnji skor u svetu mu je 100 000 dolara u Finskoj. Naravno, Avi Lerner je to radio i nema sumnje da on zna kako će se sve to isplatiti na kraju na videu i televiziji, a cast koji je okupljen oko ovog filma zaista ima veliku težinu čak i u Srbiji.

Ono što je bilo zanimljivo od starta vezano za ovaj projekat jeste da su se na njemu ujedinili kompanija Anoymous Content koja je najpre poznata po arty projektima i Avi Lerner. Ovo je delovalo kao match made in heaven pošto je sugerisalo da izvorni materijal, odnosno scenario Matthew Aldricha ima određeni kvalitet i potencijal a da je Avi samo tu da poturi leđa u finasijskom smislu.

Međutim, Aldrichev scenario je lošiji čak i od mnogih Avijevih solo produkcija, ispod nivoa stvari koje se rade za tivu i uopšte mi nije jasno kako de ovaj scenario prošao development, čak i u Arijevim uslovima. Naime, imao sam iskustvo rada na projektu koji je developovala Arijeva ekipa i znam da oni imaju vrlo jasne, uglavnom exploitation kriterijume kada oblikuju neki scenario, a te kriterijume ovaj scenario ne ispunjava.

CLEANER je prilično tupav, naivan i bezopasan triler, promašaj vrlo benigne prirode, koji u današnjim okolnostima, sa gledalačkim iskustvom koje ima čak i najprosečniji gledalac ne stoji.

Odlična podela sa Sam Jacksonom, Ed Harrisom, Evom Mendes, Luis Guzmanom i Robert Forsterom, čini da Rennyjev vrlo visok tempo koji nameće ne bude uzaludan, ali bezidejnost scenarija se probija kroz taj sveobuhvatni profesionalizam sa kojim je ovo snimljeno.

Naprosto ni glumcima ni Rennyju nije postavljen pravi izazov, sve se kreće u okvirima najmanje dinamične interpretacije opštih mesta, pa stoga ni tehnička veština sa kojom Renny to beleži ne uspeva da se nametne kao adut. Naprosto, svima su ruke vezane apsolutnim odsustvom scenarističke građe.

COVENANT je bio problematičan zbog svoje šuplje exploitation koncepcije fokusirane na niže ešelone omladine u kome Renny nije imao puno prostora pošro su video spotovi i specijalni efekti bili neka vrsta ready madea od kog je taj film sačinjen. Međutim, CLEANER je decentan ali isprazan film u kome Renny još manje ima šta da traži.

Naime, da je Cronenberg ovo snimio, CLEANER bi bio tretiran kao HISTORY OF VIOLENCE ili EASTEN PROMISES, i nije ništa slabiji od tih filmova. Međutim, od Rennyja se traže rezutati, adrenalin, on je kao reditelj uvek bio vrlo konkretan, a ovaj materijal mu nije ponudio ulogu za to.

Na kraju, čak se i svetska kritika koja je Harlinu slabo naklonjena slaže da je on jedna od jačih karika ovog minornog filma, pošto je svojom rediteljskom kultivisanošću uspeo da CLEANER učini gledljivim uprkos svemu.

Šteta je što se ovaj reteaming Rennyja i Sama ovako neslavno završio pošto su svi raniji bili senzacionalni.

* * / * * * *

Thursday, March 20, 2008

MADE

Ponovo sam pogledao film MADE Jon Favreaua. Gledao sam ga u vreme kada je izašao, dakle 2001. godine, i upamtio sam ga kao solidnu indie krimi komediju.

Sada sam ga ponovo pogledao i u principu film sasvim stoji. Buddy hemija između Vince Vaughna i Jon Favreaua je tu, ti likovi i danas funkcionišu, i tenzija koju proizvode njihovi postupci i situacije i dalje piju vodu.

Iako su mi indie krimići u principu manje omiljeni podžanr saremenog američkog filma pošto se u toj formi prave ogromne količine netalentovanog smeća, i razni polusvet je koristi kao formu debitantskog filma, neki naslovi poput MADE ipak daju smisao indie krimiću.

Zanimljiva je paralela sa Cassavetesom i njegovim indie krimićima pošto iz ove vizure se čini da dok su njegovi indie krimići bili smerno ozbiljni, danas su uglavnom bliži komičnom i ironičnom pogledu na žanr. MADE je takođe vrlo komičan, premda, u suštini ima vrlo ozbiljne karaktere kojima se na kraju dese vrlo ozbiljne stvari vrlo ozbiljne transformacije.

* * * / * * * *

Tuesday, March 18, 2008

SACRIFICE

Pogledao sam SACRIFICE Mark L. Lestera.

To je film o serijskom ubici sa Michaelom Madsenom i Bookeem Woodbineom sa kojim je Mark L. Lester bio na ivici da se vrati u neku vrstu mejnstrima, nažalost ne theatrical nivoa, ali svakako televizijskog. Uostalom na špici filma vidimo potpis Lions Gatea, jedne ipak ozbiljne kompanije.

Sam film se kanim da gledam već godinama, još od kada sam pročitao negativnu kritiku u Fangoriji u vreme izlaska što je bilo jako, jako davno. I sada sam ga slučajno locirao i pogledao i mogu reći da je film sasvim solidan. Ni u kom slučaju se ne radi o DTV naslovu koji bi mogao biti theatrical, svakako ne u sadašnje vreme, niti je to TV projekat koji pomera granice televizijskog izraza. Međutim, reč je o sasvim legitimnom old school B-filmu koji uživa u svojim old school rutinama i ne pokušava da bude fancy kao ostatak DTV ponude. U trenutku kada je ovaj film izašao, Lester je bio past his prime, ali još uvek nije bio duboko mariniran u DTV paklu, te je samim tim imao i motiv da se potrudi i to se u ovom filmu vidi.

Madsen, iako već prilično gojazan u ovom filmu, igra vrlo ubedljivo već uvežbanu rutinu B-antiheroja. Lesterova režija je znalačka i mišićava. On solidno realizuje scene kakve smo već viđali desetinama puta i pritiska svu pravu dugmad.

Čak bi se moglo reći da u izvesnim momentima, ima i nekih linija trajnijih autorskih opsesija, kao što je recimo motiv abortusa kao povoda za zločin koji Lester vuče još iz MISBEGOTTENa, nastalog po scenariju Larry Cohen, a koji je Cohen pak napisao kao reciklažu DADDY GONE A-HUNTING.

U svakom slučaju, SACRIFICE je legitiman time killer, sa prijatnim old school pristupom i odličnim leading manom.

* * 1/2 / * * * *

Sunday, March 16, 2008

SOUTHLAND TALES

Pogledao sam SOUTHLAND TALES Richarda Kellyja, courtesy of Ginger.

Reč je o vrlo zanimljivom sophomore slumpu za koji moram reći da je za mene prijatno iznenađenje pošto ne spadam među one kojima se DONNIE DARKO dopao. U SOUTHLAND TALESu, Kelly se kreće jednom mid-nineties liberalnom linijom koju su reprezentovali ozbiljni SF projekti poput serije WILD PALMS i filma STRANGE DAYS, s tim što ih on dodatno opterećuje svojom potrebom da bude divlje relevantan, pop kulturno referentan i sl. Kelly intencionalno pravi ambicioznu psihodeličnu antiutopiju koja se dešava 2008. (film je trebalo da izađe 2006. kada je i prikazan u Kanu) sa dosta refrenci na philipkdickovski radikalizam, sva moguca aktuelna
medijska izopačenja i skretanja i jako bogatu tradiciju pop kulture.

Imajući WILD PALMS u vidu, iako je WILD PALMS koherentniji i bolji jer je više old school, SOUTHLAND TALES bi bolje funkcionisao kao vrlo ekskluzivna mini-serija za HBO nego kao film. Isto tako čini mi se da u ovom filmu ima dosta radikalnih dickovskih koncepata koji su svojstveni savremenom američkom stripu, piscima kao što je Grant Morrison (ne očekujte previše od ove
reference), tako da na nivou strukture, Kelly nudi sve sem klasične filmske dramaturgije. Otud toliko digresija, veliki broj
karaktera sa svojim apartnim pričama i povremena konfuzija i zapletu.

Iako je dosta stvari u zapletu bazirano na opštim mestima, a dosta na elementima koji su nam već poznati ako smo gledali STRANGE DAYS, WILD PALMS i čitali stripove, i film ima nimalo nežno trajanje od 145 minuta, ipak uspeva da bude sasvim engaging u celom toku i da na kraju uprkos sveprisutnoj, mada sasvim sigurno delimično nametnutoj atmosferi promašaja, da se izbori za status jednog ipak upečatljivog, pa i važnog filma.

Konfuzija u vođenju likova, prilično negližozan odnos prema smenama lokacija i protoku vremena, čest prazan hod, slabo
razlikovanje važnog od nevažnog, apsolutni gubitak kompasa pred kraj u kome treba doći do poente, sve su to veliki problemi, ali opet čini se da su manji od vrlina. Kelly je evidentno tip koji uživa u tome da bude maverick, i sve do ovog filma je delovalo da je to bez pokrića. No, sad možda i nije.

Čini mi se da su i mnogo slabiji filmovi uspevali da steknu kultni status pa zašto ne bi i ovaj koji je na hardverskom nivou
vrhunski uređan. Kelly je iznenađujuće pismen reditelj u ovom filmu, odlično koristi Los Anđeles kao lokaciju, i SOUTHLAND TALES je zaista vrlo privlačan za gledanje i nudi niz visceralnih zadovoljstava.

U tom smislu, rekao bih da me zanima ova linija Kellyjevog rada i da mnogo bolje vlada formatima epskih razmera nego kamernim
pričama na koje bi vrlo lako mogao biti osuđen posle ovog flopa. SOUTHLAND TALES je kritika sahranila potpuno nepravedno, ako imamo u vidu šta se inače hajpuje, međutim negde je jasno da je ovakav film teško etiketirati pošto je art u nameri ali je pulp u egzekuciji, i sasvim je dovoljno trapav da bude riskantan ulog za uglednog kritičara.

Međutim, iako tehnički ne mogu reći da je reč o dobrom filmu, ovih dana su sve ređi naslovi koji zaslužuju ovoliku pažnju.

* * * / * * * *

ASTERIX AUX JEUX OLYMPIQUES

Pogledao sam ASTERIX AUX JEUX OLYMPIQUES koji su režirali producent Thomas Langmann i reditelj Frederic Forestier, Death Wishu odranije poznat kao reditelj filma PEACEKEEPER sa Dolph Lundgrenom.

Ovaj neobični tim snimio je najskuplji evropski film svih vremena koji je koštao čak 93 miliona dolara, odnosno 76 miliona eura, i kako se čini izgleda da će taj novac biti i vraćen pošto je film za sada zaradio 59 miliona dolara u Francuskoj, 9 miliona u Rusiji, 44 000 dolara u Srbiji, itd.

Od novog ASTERIXa sam dobio ono što sam i očekivao. Dok je prvi bio promašaj, a drugi sa Kleopatrom bio nešto dinamičniji, ekranizacija stripa o Olimpijadi, pre svega raduje zbog snažne skepse prema olimpizmu. I strip i film tretiraju sudije i MOK kao korumpirane a napitak pomaže da se u priču uvuče motiv sveprisutnog dopinga. Ništa od ovoga svega naravno nije novo, ali do sada nije plasirano tako eksplicitno u filmu koji je namenjen deci. Iako deci sećanja vrlo brze hlape, volim da vidim da im neko nudi ovoliku skepsu prema savremenom olimpizmu u ovako razdraganoj oblandi. Šteta je samo što film na neki način nije adresovao i minhensku olimpijadu.

Trajanje od 116 minuta je malo surovo i čini mi se da je film morao biti kraći no priču ponajviše zaustavljaju celebrity cameos sportista kao što su Michael Schumacher koji praktično ima i čitavu ulogu u zapletu, zatim Zinedine Zidanea, Tony Parkera, Amelie Mauresmo, i sl. Da njih nije bilo, i film bi bio dinamičniji a opet ne bi imao taj vanfilmski celebrity star power po kome je ASTERIX poznat.

Ukratko, iako je retko kada zaista zanimljiv i smešan, kao što je to strip, novi ASTERIX se zaista trudi i na tom nivou ispunjava gledaoca energijom. I samim tim čini mi se da je izuzev trajanja sasvim ispunio svoj cilj a to je zabava dece. Ono što me je takođe obradovalo je da ima publike u Domu Sindikata i da očigledno ovakve franšize još uvek mogu da rasteranu publiku.

* * / * * * *

BOARDING GATE

Pogledao sam BOARDING GATE Olivier Assayasa, courtesy of Ginger i moram priznati da sam neizmerno uživao. Film je bio na Autorskom Festivalu ali nekako ne stigoh da ga pogledam.

U ovom filmu, Assayas produžava liniju započetu u DEMONLOVERu, reč je o glossy trileru, neopterećenom smislu, zu kome majstorska egzekucija do te mere premašuje sadržaj da sam naprosto bio zaključan za ekran.

Čini mi se da je u ovom filmu, kao i u DEMONLOVERu, Assayas pokazao da je jedan od retkih evropskih reditelja koji bi ravnopravno mogao da radi holivudski film i da je velika šteta što ga to očigledno ne zanima i što ga ni oni ne doživljavaju na takav način.

Mimo briljantne egzekucije, BOARDING GATE bi se mogao definisati kao euromaerikana, kinky evropski triler u kome američki B-glumci i muzičari (Michael Madsen i Kim Gordon) sa coolest evropskim zvezdama (Asia Argento) igraju u pseudo B-zapletu koji zapravo govori o sudaru kultura, filma i života i sl. Međutim, dok su evropski reditelji poput Wendersa to obično realizovali kao evropski film, Assayas ga radi kao američki film, gde su upravo američke stileme na vizuelnom planu dovedene do perfekcije, i što se mene lično tiče, popravlja ono što je bio Wendersov problem, kao i većine ostalih autora euroamerikane.

Nažalost, čini se da ovaj koncept kog se drži Assayas nekako ne uspeva da se etablira. Kritika je potpuno nepravedno (naročito ako ima u vidu šta kritika danas ume da pohvali) napadala filmove iz ove faze On nastavlja da radi međutim njegovi evropskiji projekti imaju neuporedivo više uspeha od ovih koketiranja sa euroamerikanom.

Nadam se da Assayas neće odustati od ove linije i da će povremeno izbacivati i filmove ovog tipa. S druge strane, kao disclaimer moram navesti da sam ja fan DEMONLOVERa tako da ovu preporuku treba shvatiti vrlo uslovno.

* * * / * * * *

Friday, March 14, 2008

ČITULJA ZA ESKOBARA

Pogledao sam ČITULJU ZA ESKOBARA.

Film je užasan na mnogo nivoa ali je zanimljiv za gledanje. Ne mogu da kažem da dostiže guilty pleasure razmere jer sam se ja jedva na prvo gledanje izborio sa filmom, ali definitivno će imati neku vrstu ekskluzivnosti u svakom sledećem pregledu kurioziteta srpske kinematografije.

Za razliku od MRTAV LADAN, RINGERAJE, POTERE ZA SREĆKOM i sličnih pokušaja, ovaj je barem po nečemu atipičan, mada je negde na toj liniji, give or take.

Ja sam oduvek, na neki način, imao soft spot za Debelog zato što smatram da je jedini problem njegovih filmova bio u tome što naprosto nisu dobri, što se za okolnosti naše kinematografije u kojoj nevolje većine naslova tek počinju time što nisu dobri.

Pokojni profesor Aca Đorđević, inače veliki reditelj i profesionalac, govorio je kako je za svakiog reditelja važno da ispuni tri kriterijuma da snima brzo, jeftino i dobro, s tim što na jednom filmu može da ispuni samo dva od ta tri kriterijuma. Kod Debelog je uvek bilo brzo i jeftino i time se može objasniti činjenica da je stigao do trećeg filma iako mu nijedan nije bio dobar. Međutim, i tu negde imam soft spot za njega, pošto je barem vrlo praktičan razlog kako dolazi do filmova. Uostalom MRTAV LADAN je bio veliki hit šta god ja mislio o njemu.

ESKOBAR je njegov najzanimljiviji film.

Pre svega zato što mislim da je Debeli ovim projektom nasamario producente pošto uopšte nije reč o komediji, čak ni o krimi komediji kako ga najavljuju. Ovo je film koji je prepun scena koje ne samo danisu smešne nego su po svojoj postavci i tragične a sam zaplet je isti takav.

Naime, zaplet govori o novobeogradskom dečaku gandiju, sinu brutalnog DBovca koji ga molestuje, koji polazi stranputicom delinkvencije usput zlostavljajući svog feminiziranog školskog druga Borka, koga će se potom roditelji odreći preko novina zbog feminiziranosti. Gandi postaje kriminalac, i ostaje sam pošto majka ubije oca i ode u zatvor, a Borko odlazi u Amsterdam i menja pol. Posle više od deset godina, novobeograđanin Borko se vraća u Srbiu u liku Hrvatice koja govori asinhrono, upoznaje se sa Gandijem i oni se smuvaju.

U isto vreme, Gandijeva banda ubija čoveka koji se zove Srpski Eskobar. Međutim, pre ubistva u novinama izlazi čitulja za Pabla Eksobara koju je iz zezanja dao par beogradskih stonera, čime se navlači cop heat na osumnjičene ubice pošto se policija uvredi što su najavili ubistvo preko novina. Iako je to naslov filma, ovaj zaplet praktično i nije tema filma sem zamajca za neke krimi sukobe.

Konačno, celu ovu priču sa neba priča Anđeo.

Film je neraskidivo i eksplicitno vezan za niz srpskih naslova, od MI NISMO ANĐELI, RANA, MALOG SVETA do KAD PORASTEM BIĆU KENGUR. Naravno, ti filmovi su imali neke svoje srane uzore ali je besmisleno povezivati ESKOBARA sa tim stranim uzorima kada postoje srpski filmovi koji su te reference eksplicitno koristili i assess to material je nedvosmislen. na neki način ESKOBAR je kao KILL BILL za poslednju deceniju našeg filma.

Plotline sa Anđelom je baš test inteligencije i nije mi jasno kako nije izbačen na nivou scenarija iili u post-produkciji kroz montažu i minoran rewrite sa još minornijim dosnimavanjem. Taj plotline zaista zasustavlja film, donosi besmislene uloge ljudi koje gledamo na televiziji svaki dan-Zijaha Sokolovića, Seke Sablić i Borisa Komnenića, i morao je da leti.

Međutim, taj plotline sa Anđelom ima jedan samoreferentni detalj. Naime, u tom plotlineu, Anđeo stalno kontemplira o tome kako u životu postoje slučajnosti itd. Svaka priča je bazirana na određenim sticajima okolnosti i kontemplacija o prirodi sticaja okolnosti u filmu, osim ukoliko film ne govori o nekoj seriji nesrećnih događaja je potpuno besmislena. U filmu kao što je ESKOBAR, takva kontemplacija je uvredljivo besmislena. No, imajući u vidu karakteristiku scenarija koje je ranije pisao Debeli u kojima slučajnost igra veliku ulogu u zapletu, člini se da ovaj plotline negde pokušava da rekapitulira tu fazu njegove karijere.

U tehničkom smislu, film prilično loše izgleda. Fotorgrafija pokušava da bude glossy bez pokrića, sa konstantnom preosvetljenošću svih scena koje filmu daju izgled neuspele reklame, i radnju čine tromom. Debelom zaista ne idu od ruke ti eksperimenti sa glamuroznom fotogafijom, videlo se to još u SREĆKU i čini mi se da mu je bolje pristajao prljaviji stil iz MRTAV LADAN.

Rekonstrukcija protoka vremena pošto film obiluje flešbekovima je takođe prilično sporna, pošto je ovo film smešten u svetu u kome ljudi pored toga što govore asinhrono uglavnom i ne stare, deca imaju neodredive godine i sl.

Jedan od detalja koji posebno nerviraju je to što se u filmu demoliraju i lome uglavnom domaća jeftina kola i to u dva navrata, tako da kad god se pojavi domaći auto znaš da će biti demoliran. Nije problem patriotske prirode već naprosto previše razotkriva niskobudžetnu prirodu filma. Uostalom u psihološkom smislu mnogo veći efekat ima lomljenje stranog auta. U tom smislu respekt za MILOŠA BRANKOVIĆA u kome se demolira SAAB (inače omiljeni auto srpskih reditelja-tokom devedesetih su ga vozili Srđan Dragojević i Emir Kusturica, često se koristi i u filmovima tipa DIŠI DUBOKO, JUG JUGOISTOK).

Gluma je mixed bag. Deca u flešbekovima su očajna. Tamara Garbajs izgleda "k'o avion" ali je njen tonski deo užasno slabo urašđen u postu tako da lik govori jako asinhrono. Njen glumački range je evidentno ograničen, ona manekenski raspolaže sa tri osnovna izraza lica, i još ima ograničenje što mora da glumi Beograđanku. rene Bitorajac je potpuno miscast, ovaj heavy duty Purger igra policajca Miletu , i jedva govori u pokušaju da prikrije izvorni i doda neki imaginarni srpski naglasak. Ceo taj regionalni deo je prilično sporan naročito zato što mislim da neće doneti neki regionalni skor jer je film vrlo lokalan beogradski. Uostalom videli smo kako je kod nas prošao makedonski film KONTAKT u kome glumi najpopularniji srpski glumac, pa to publici nije značilo aposlutno ništa.

Vojin Ćetković je ono što smo mogli da očekujemo od njega sa dodatkom da njegov lik naizmenično govori normalno a u pojedinim scenama govori kao agresivni zeldi. To je nedopustiv previd.

Marko Živić je jedini uspeo da se izvuče dostojanstveno, simpatičnom ulogom klišetiziranog Ćetkovog freaky sidekicka.

Boris Milivojević i Miša Samolov rutinski igraju rutinske stonere čiji likovi su do te mere opšte mesto da se čini kao da se fabrički ugrađuju na traku u Sonyjevoj fabrici pre isporuke u Srbiju. Oni kao da su počeli da glume pre četiri godine u KENGURU i sad su se nekako dovukli do nas.

Čitava genderbending priča se svakako mora uzeti u obzir kada se budu pravile antologije o rodnim,queer i ostalim pitanjima u jugoslovenskom filmu, međutim, promena pola zapravo nije naročito tematizovana. Film je tretira kao big deal i veliki plot point ali na kraju nije ozbiljnije istražio to pitanje, osim kao gimmick u zapletu. Međutim zanimljivo je koliko se srpki film liberalizovao ove sezone po pitanjima seksualnosti a naročito seksualnih manjina. kada saberemo MILOŠA BRANKOVIĆA, ESKOBARA, NA LEPOM PLAVOM DUNAVU, vidimo da su naši autori sa par decenija zakašnjenja počeli da otkrivaju draži preispitivanja seksualnosti na filmu.

Publika je došla u bioskop očekujući komediju i osim u tragovima, nije je dobila. Ipak postoje jedno tri-četiri mesta koja su dobila, meni nerazumljivu, esktatičnu reakciju publike. Stoga, očigledno je da je marketing uspeo da ubedi narod kako je reč o komediji i narod će ići u bioskop naštimovan na smeh. No, film to u suštini ne pruža.

Debeli je očigledno želeo da snimi svoje RANE, i u tom cilju zaista nije snimio komediju već mali niche film koji bi, da je ukrajinski, verovatno gledali prepodne na FESTu u programu EVROPA VAN EVROPE, a jedino u Srbiji, ovo dobija status totalnog mejnstrima.

* 1/2 / * * * *

Wednesday, March 12, 2008

ZHMURKI

Pogledao sam ZHMURKI Alekseja Balabanova, courtesy of Ginger.

Ovaj film bi se mogao tumačiti kao remix serijala BRAT sa uzimanjem izvesne doze, krajnje artificijelne socijalne odgovornosti za ležište priče. Naime, jedna neo noirična, violentna priča iz života kriminalaca je uokvirena red herringom u obliku poente u primarnoj akumulaciji kapitala u postsovjetksoj Rusiji.

Međutim, sasvim je jasno da je fokus filma na mafijaškim pustolovinama, drug dealovima koji pođu po zlu, nasilju, mučenju i sl. tako da ta socijalna priča gotovo da podseća na pseudosocijalne motive i angažmane koji su lužili kao opravdanje za snimanje krimića u vreme Hayesovog koda.

ZHMURKI je po svim svojim makroelementima strukture jedan vrlo derivativan film kome osobenost daje Balabanovljev reditljski postupak, svedenost do granice javašluka, smrtno ozbiljan tretman raznih bizarnosti, akcentovanje atipičnih situacija na kojima običan krimić ne insistira i sl. Time Balabanov uspeva da stvori odličnu atmosferu unutar koje ti je lakše da progutaš jedan u suštini krajnje običan, moglo bi se reći čak i minoran film. Ipak, svojim idiosinkratičnim pristupom, Balabanov uspeva da učini da se jedan takav, nevažan film, ipak izdvoji kao zanimljivo gledalačko iskustvo.

* * 1/2 / * * * *

CRNA MARIJA

Sinoć smo Kunac i ja pogledali film CRNA MARIJA Milana Živkovća.

Reč je o prilično slabom, ali istovremeno vrlo uniktanom filmu za našu kinematografiju koji zbog nekih od svojih glumaca ima priličnu istorijsku vrednost.

Unikatnost ovog filma je u tome što govori o hemiji unutar rokenrol benda i fokusira se na tu temu, što ranije u našoj kinematografiji nije bio slučaj, i nije se dešavalo u toj meri. Doduše, iako je kasnije bilo filmova koji se bave radom rok bendova, retko koji film se isključlivo bavio time.

CRNA MARIJA je u tom smislu jedinstven slučaj. isto tako, moglo bi se reći da CRNA MARIJA spada u tu vrlo neobičnu liniju srpskih filmova o diskografskoj industriji među kojima se nalaze i NOŽ, ŠPIJUN NA ŠTIKLAMA, SLATKO OD SNOVA i A3, i u toj grupi spada u one koji idealizuju srpsku diskografsku industriju i čine da ona više liči na Ameriku nego SFRJ.

U ovom filmu imamo bend čiji vođa, već umoran i potrošen umire, i grupa mora da isporuči novi album, pritisnuta rokovima i unutrašnjim tenzijama. teško je reći koji bend je paralela ovoj grupi. Van Gogh tada nije postojao, možda bi paralela bilo Bijelo Dugme, recimo, mada više liči na neki imaginarni bend nastao po američkom filmskom uzoru. Sudbinu benda pratimo po priči izdavača koji objašnjavaju da su ranije radili za drugu kuću pa su onda prešli kod njih. Takav bidding war bi bio svojstven narodnjacima u SFRJ.

Ono što je muzički problem filma jeste slab skor Srđana Jula, sa kojim je još u vreme snimanja Milan Mladenović imao veliki problem. Otud on kao svoju pesmu svira obradu NOVCA U RUKAMA. Problem tog skora nije samo u problematičnom kvalitetu pesama već i u tome što iz pesama nije jasno kada je bend o kome govori film bio dobar, kada je propao, i kada se ponovo obnovio. Sve pesme zvuče vrlo slično, a nijedna ne nosi u sebi neki veći umetnički kredibilitet od prethodne.

Isto tako same scene snimanja albuma su prepune jednolične svirke koja očigledno nema veze sa pripovedanjem i izražavanjem karaktera kroz muziku.

Glumačka podela je naročito dekadentan segment filma. Naime, u glavnoj podeli, nema 10cm zdrave vene. Tu su Sonja Savić i Bane Vidaković koji zavide mrtvima, njima sličan Igor Pervić, zatim pokojni Milan Mladenović i Goran Čavajda-Čavke. Onako gadna pajdomanska ekipa.

Bane Vidaković je legitiman u ulozi upornog, u suštini dobroćudnog sleazy menadžera.

Milan Mladenović glumi loše, ali ima neku vrstu personalityja, tako da i on, doduše jedva dobija prelaznu ocenu.

Ipak, Sonja je negledljiva. To je stvarno strašno. Ko je nju proglasio sex simbolom, to zaista ne mogu da razumem. Očigledno je na srpskom filmu dovoljna volja da se skineš da bi postao sex simbol.

Inače, na konceru I ROKERI SU LJUDI koji ima humanitarni karakter, nastupa sarajevska grupa Valentino. To sve naravno daje filmu još više estetske i ideološke konfuzije u rokenrol aspektu.

Inače, prvobitno je Sonjinu ulogu trebalo da igra Jasmina Ranković. Međutim, nije htela da se skida te je sklonjena.

* 1/2 / * * * *

Sunday, March 9, 2008

ARMED AND DANGEROUS

Pogledao sam ponovo ARMED AND DANGEROUS Mark L. Lestera, courtesy of Ginger.

Film sam gledao kao dete kada mi je bio znatno bolji nego sada. Reč je o filmu iz 1986. tokom u suštini kratkotrajnog Lesterovog rada u domenu vrhunskog major mainstreama pre nego što je pošao cormanovskim putem.

Ovaj film bi se mogao posmatrati kao klasična, prilično neuspela high concept komedija, nastala u proukciji danas vrlo uglednog Briana Grazera koji je jedan autora priče, sa scenarijem na kome je radio i Harlod Ramis. Nažalost, scenario nije dovoljno smešan, štaviše film u previše navrata poprima prerogative drame sa socijalnom konotacijom i umesto komičnih doživljaja dvojice junaka, vrlo često postaje neka vrsta priče o snalaženju prilikom pada na socijalnoj lestvici američkog društva.

No, Lesterova rediteljska energija i znanje su nesporni i zato još i više stoji poređenje sa Cormanom. Lester je definitivno mogao da bude vrlo uspešan major egzekutor no očigledno ga je privlačila veća poslovna kontrola radi koje je nepovratno skliznuo u B-film a samim tim i na DTV teritoriju.

Nažalost, šteta je što danas on ne radi ni kvalitetan highprofile DTV.

* 1/2 / * * * *

INVASION USA

Chuck Norris je glumac koji je danas postao predmet sprdnje, iako ja i dalje mislim da je u svom opusu imao nekoliko vrlo solidnih pa čak i odličnih filmova, koji bi ga mogli činiti repektabilnom figurom B-filma. Iako je i Charles Bronson na kraju postao predmet sprdnje, ona je ipak znatno manja nego sa Chuckom, jednim delom i zato što je Bronson overio dosta značajnih reditelja poput Leonea, Siegela i sl.

Chuck nije imao tu sreću, ali da je sledio liniju svog zaista odličnog filma CODE OF SILENCE mogao bi imati solidnu B-reputaciju.

Međutim, upravo posle uspeha svojih dobrih filmova, Chuck ulazi u zonu ekscesa čiji je INVASION USA najbolji predstavnik. U odnosu na ovaj film naslovi pupot DELTA FORCE koji bi vredelo ponovo overiti deluju kao sveden art triler.

INVASION USA je bizaran primer reganističkog eskcesa, film o bivšem CIA agentu koji živi sam sa nekim živopisnim seljacima u močvari, i biva pozvan da se vrati u akciju kada se na Floridi pojavi poznati, verovatno ruski špijun. Da zlo bude veće, taj verovatno sovjetski agent planira da izazove destabilizaciju reda i mira, čak i ustavnog poretka u Americi tako što će sa grupom uvezenih terorista da vrši terorističke akte koji će zavaditi narod.

Chuck onda kreće sam protiv svih, i do kraja filma uspeva da pobedi prilično nedefinisane teroririste spojem čiste fizičke sile i rudimantarne taktičke lucidnosti.

Eksces ovog filma pre svega proističe iz toga što je ovde Chuck već u fazi da sam piše svoje scenarije, a da koncepti kojih se poduhvata zajedno sa kompanijom Cannon u priličnoj meri prevazilaze njihove budžetske moći tako da INVASION USA u mnogim stvarima ostaje nedorečen, pa čak i diletantski, što svakako nije karakteristika uspešnog B-filma.

Međutim, s druge strane, INVASION USA je zanimljiv za gledanje, naročito kada se iz današnje vizure gleda kao istorijski artefakt. Nažalost, kada sam ga prvi put gledao kao dete nisam bio dovoljno zreo da bih mogao da ga smestim u neki savremeni okvir.

Film obiluje akcijom, uglavnom apsurdno nemotivisanom, koja priču uglavnom ne vodi nikuda, i Zito je realizuje sa dosta razdragane energije. Dramske scene su uglavnom nepodnošljive. Obavezni ženski lik je jedan od najslabijih u istoriji likova nametnutih konvencijama.


U ideološkom smislu, linija koju gaji film je jasna. Sam negativac kaže u jednom trenutku da "Amerikanci ne shvataju da je sloboda koju imaju njihov najveći neprijatelj."

Međutim, kada apstrahujemo "suvišnu slobodu", zanimljivo je eda nikada ne uspevamo da dokučimo ko su ljudi koji tako uporno destabilizuju Ameriku i odakle su došli. Njih predvodi Rus, ali su oni mešavina raznih etničkih grupa, i niko ne objašnjava koji endgame sledi iz te destabilizacije.

S druge strane, oni su na neki način upoznati sa figurama iz podzemlja i noćnog života, pa ih na osnovu tih veza Chuck i locira, što sasvim kontaminira njihovu izvornu inostrano-špijunsku priču.

U svakom slučaju, INVASION USA je istovremeno i zabavan i frustrirajući film.

* * / * * * *

HAPPY HELL NIGHT

Pogledali smo Žika, Kunac i ja HAPPY HELL NIGHT Briana Owensa.

Ideja je bila da pogledamo kako su se naše glumice Gala Videnović i Tanja Pujin (Pyun ) snašle u ovom C-slasheru.

I otprilike je to jedino što smo dobili od ovog filma, plus par zabavnih rola Irfana Mensura i Janeza Vrhoveca.

Nažalost HAPPY HELL NIGHT, iako nudi par zanimljivih detalja, nije film vredan pažnje i čudno je da je Ownes kasnije radio sa Andrew Kevin Walkerom na scenariju za odlični BRAINSCAN pošto bi se po ovom filmu reklo da je ekstremno lišen talenta.

Od naših je naročito deliverovala Tanja Pujin koja se u filmu ponaša kao da misli da ovaj film nikada neće doći do Srbije.

No, kao što je poznato, ništa ne promiče starim sagitašima.

Thursday, March 6, 2008

RAGE TO KILL

ahvaljujući Kuncu, juče sam ponovo pogledao jedan film koji sam mnogo puta gledao u detinjstvu, RAGE TO KILL Davida Wintersa koji je kod nas na videu, čini mi se, bio distribuiran pod naslovom MAŠINA ZA UBIJANJE.

Računao sam da že film biti neviđeno smeće sad kad ga gledam dobrih 20ak godina kasnije, međutim čak i nije toliko strašan,
naprosto je samo loš, no Oliver Reed, u ulozi negativca, MIAMI VICE 80s score na kome je radio i kasnije vrlo afirmisani Mark
Mancina, egzotične južnoafričke lokacije, i ceo taj bestidni gung ho duh mu daju neki šarm i čine da tih 88 minuta trajanja ne
deluju kao izgubljeno vreme.

Štaviše, RAGE TO KILL je i zanimljiv kao nekakva fusnota u okvirima akcionog žanra, naročito njegovog najreakcionarnijeg segmenta koji je operisao u A- i B vodama tokom osamdesetih.

Isto tako ljubitelji egzotičnog naoružanja mogu uživati u ovom filmu pošto se u filmu koriste razna egzotična borbena vozila, kao i vrlo različit asortiman ručnog naoružanja. Konačno, ljubitelji old school stuntworka imaju šta da vide. Inače, na filmu je kao
ko-scenarista, epizodni glumac i vojni konsultant radio Ian Yule, nekadašnji SASovac, nastanjen u JAR, koji je u svoje vreme bio i plaćenik u četi čuvenog Jimmy Hoarea.

* * / * * * *

Wednesday, March 5, 2008

DIE FALSCHER

Pogledao sam ovogodisnjeg dobitnika `oskara` za najbolji strani film DIE FALSCHER Stefana Rusowitzkog, courtesy of Ginger.

Film je snimljen po knjizi Adolfa Burgera koji je bio jedan od ucesnika u dogadjajima o kojima govori film. DIE FALSCHER je prica o strucnjacima za grafiku, slikarstvo, štampu i sl. koje su od zarobljenih Jevreja i kriminalaca, regrutovali nacisti kako bi napravili svoju operaciju "Bernhard" čija je ideja bila da falsifikuju novac savezničkih sila ne bi li destabilizovali njihove ekonomije i koristili ih u međunarodnoj trgovini.

Odabrani zarobljenici su bili premešteni u poseban deo logora i u njemu su imali sve uslove za rad i bolje uslove za život nego ostali zarobljenici. Novostvorena okolnost naravno stvara određene moralne dileme među zarobljenicima pošto oni ne žele da pomažu Rajhu i osećaju grižu savesti u odnosu na druge koji su ostali u teškim logoraškim uslovima.

Nažalost, moralne dileme koje junaci imaju nisu valjano dramski postavljene, nisu filmične i ne utiču previše na njihove postupke. Ovo je film o teškoj situaciji u kome junaci maltene ne učine nijednu tešku odluku, nemaju neke veće lične lomove i sve ostaje u nekim nedorečenim oblicima. Dopunski problem je što sve ono što je dramaturška i rediteljska nadogradnja priče nije naročito uspelo, i nije vredno pažnje.

Film je profesionalno realizovan, ozbiljno glumljen, i negde mi je jasno da je zahvaljujući spoju istorijske priče i relativno pismene realizacije ostavio dobar utisak na Akademiju. Međutim, ako se apstrahuje nedovoljno podvučena moralna dilema logoraša koji postaju privilegovani, a po čemu se ovaj film izdvaja od ostalih logoraških filmova, DIE FALSCHER je jedno teško opšte mesto.

* * / * * * *

Tuesday, March 4, 2008

THE LOVELESS

Pogledao sam THE LOVELESS debitantski film Kathryn Bigelow koji je ko-režirala sa Monty Montgomeryjem, courtesy of Kunac.

Moram priznati da sam jako dugo tragao za ovim filmom, iako je iz sadržaja i kritika bilo jasno da u njemu neću naći kanonsku
Kathryn Bigelow. Međutim, ono što sam u ovom filmu našao je jedan vrlo dobro osmišljen i koncipiran ultraniskobudžetni debi u kome se spajaju tradicije niskobudžetnog filmmakinga sa obiljem namernih stilskih referenci na kojima je izgrađen čitav film.

Film uprkos niskog budžeta i malog broja lokacija, pre svega karakteriše sjajna rekonstrukcija epohe, kako vezano za vozila tako i za garderobu. Amerika u kojoj se LOVELESS dešava je pop kulturna Amerika koju znamo iz filma, ali u kojoj žive ljudi, sa nekom vrstom realističke psihe oblikovane filmom, pop kulturom i konfliktima koji su u njima prikazani. Ovo je film u kome tipske tenzije između tipski različitih ekipa, iako imaju koren u filmu i pop kulturi, nekako deluju istinito.

Filmofilske reference, na globalnom nivou priče i socijalnih grupacija koje vidimo se pre svega mogu vezati za čuveni WILD ONE Laszla Benedeka, ali u stilskom smislu, film obiluje fetišizmom Kennetha Angera koji je potpuno transformisao tretman kožne odeće u konotativnom smislu. Isto tako, ni francuski Novi talas nije bez uticaja na ovaj film, s tim što su Kathryn Bigelow i Monty Montgomery suviše racionalni da bi ih ovaj uzor pokvario. Konačno, u energičnosti nekih konflikta može se prepoznati i Novi Holivud, recimo Walter Hill.

THE LOVELESS je po količini referenci dosta blizak pajkićevskom pogledu na svet. Film je toliko američki, i toliko je uronjen u
američku kulturu da polako postaje srpski, i jako je sličan nečemu na šta bi se pajkićevci ložili tipa ČOVEKA U SREBRNOJ JAKNI.

* * * / * * * *

Sunday, March 2, 2008

CARGO 200

Pogledao sam CARGO 200 Alekseja Balabanova.

Mogu reći da je to jedan drag film u kome Balabanov uspešno produžava osnovni kvalitet svoje poetike a to je da razne idiosinkrazije sovjetskog i postsovjetskog društva učini potpuno uverljivim i normalnim unutar svog filma. Iako bi se Balabanovu štošta moglo zameriti na nivou čitavog opusa, činjenica je da on ima tu sposobnost da stvori univerzum u kome bizarnosti deluju uverljivo, i da to sve spakuje u kontekst nekakve priče koja relativno stoji pa na kraju čak biva zaokružena i dobije nekakav smisao.

CARGO 200 je priča o truloj imperiji u kojoj je korupcija potpuno korodirala društveno tkivo, život se potpuno prebacio u neku vrstu paralelnog podzemlja, van institucija, reda i sl. i tu se stvara plodno tlo za razne psihopate da vrlo neprikriveno operišu, integrišu se u centre moći i sl.

Ona je ispričana kroz jednostavan, gotovo banalan slučaj izopačenog policajca koji kidnapuje mladu devojku, kćer jednog funkcionera, i meni je u socijalističkim ili postsocijalističkim kinematografijama uvek drago kada vidim jednu jednostavnu priču ili naprosto slučaj kroz koji se reflektuje bigger picture, to jest mali događaj koji pokreće lanac događaja, kao u NEMIRNIMA Kokana Rakonjca, recimo.

U svakom slučaju, za ljubitelje bizarnog, hosteličnog filma, CARGO 200 je prava poslastica.

* * 1/2 / * * * *

Saturday, March 1, 2008

LORDS OF DOGTOWN

Pogledao sam LORDS OF DOGTOWN Catherine Hardwicke, sa zakašnjenjem im žao mi je zbog toga, zato što bih ovaj film u ono vreme kada sam ga gledao verovatno uvrstio na neku Top-10 listu.

Čitao sam nekoliko eseja koji govore o tome kako se u socijalizmu moraju zabraniti kompetitivne sportske forme, i kako se fizička kultura mora upražnjavati u raznim nekompetitivnim formama kako se iz sporta ne bi razvila klica kapitalizma koja bi kasnije uništila i sam sport i čitav socijalizam. U neku ruku ima istine o tome, i o tome na najbolji način govori ovaj film. Savremeni profesionalni sport je zapravo najveća antireklama za bavljenje sportom kao vidom fizičke kulture. Naime, ono što profesionalni sportisti rade na terenu u toj meri prevazilazi moći običnog čoveka da deluje obeshrabrujuće na svakoga želi da se time bavi. LORDS OF DOGTOWN se u formi priče o grupi momaka iz Venice Beacha, "geta na moru" zapravo vrlo koncizno i mehanički precizno bavi time kako jedna forma druženja, dobre zabave, rekreacije, pa čak i izvesnog antiestablišment kreda kao što je skejtbording u roku od dve godine biva pretvorena u jedno podeljeno, ekskluzivno društvo u kome virtuozi obeshrabruju manje talentovane, komercijalizuju se na najbestidnije načine, i na kraju uništavaju nešto što je počelo kao vrlo simpatična aktivnost.

Završne scene, nesporno emotivne, u kojima se stvarne ličnosti Stacy Peralta, Tony Alva i Jay Adams okupljaju da posete bolesnog prijatelja i voze u bazenu kao nekada kada su bili mladi, podseća na samu esenciju onoga čime su se bavili ali isto tako vidi se da tu labudovu pesmu, izvode ljudi koji su celu ideju i upropastili.

Ovaj film je drama bazirana na istinitoj priči. Navodno su dokumentarci na ovu temu koje nisam gledao još bolji. uostalom Stacy Peralta je već za vreme svog vrhunca imao sklonosti ka filmmakingu.

Catherine Hardwicke je u Peraltinom scenariju dobila jedan vrlo jasan i precizan prikaz dešavanja među "original seed2 skejterima u Veniceu, i što je najzanimljivije u svemu tome, Peralta ponajmanje štedi sebe kao nekoga ko se najviše komercjalizovao. Iako, na kraju ne možemo reći da u filmu ima pozitivaca i negativca,a sve se kreće u sivoj zoni, Peralta ipak stavlja akcenat na temperamentnog Jay Adamsa kao na "original seeda" i na čuvara indie vatre koji je bio najbolji i najavangardniji čak i u periodu dok su on i Alva putiovali po svetu i zarađivali ogroman novac.

Catherine je film zaista energično i vešto izrežirala, sa dosta pokreta kamere koji ovoj istorijskoj rekonstrukciji daju energiju i pseudodokumentarnost, i iz glumaca je zaista uspela da izvuče pored raznih stuntova sa skejtovima i poletnu igru, vrlo jasno portrete karaktera, za koje se gledalac vezuje, može da ih prati i razlikuje.

Za razliku od mnogih biopicova, LORDS OF DOGTOWN ima i odličnu završnicu, koja zaista predstavlja odličan emotivni mehur filma.

* * * * / * * * *