SARAJEVO SAFARI

Posle gledanja tzv. dokumentarnog filma SARAJEVO SAFARI Marina Zupaniča mogu da kažem kako je osnovna atrakcija tog ostvarenja pronalaženje jedne bizarne i morbidne zgode iz perioda opsade Sarajeva u kojoj su Srbi krivi.

Film započinje ispovešću nekog Slovenca kome se ne vidi lice, ali on kaže da je bio pripadnik KOSa pre raspada države i da je u Bosnu stigao kao saradnik američke agencije. I on svedoči o tim bogatašima sa kojima se susreće na srpskim položajima. Njegov opis tih ljudi, toga kako pucaju, prepun je opštih mesta, bez detalja, bez imena, bez ičega. Tako je mogao biti snimljen bilo ko i ispričati bilo šta. Sigurno bi neko ko zna personal KOSa tog vremena mogao da iznese ko je to i da li je ikada tamo radio.

On recimo tvrdi da je JAT leteo iz Trsta triput sedmično i da je to trajalo za vreme opsade Sarajeva. U zemlji u kojoj tada nije bilo međunarodnog avio saobraćaja, verovatno je lako naći svedoke tih letova za Trst. Ali nijednog nema. Niti autori naglašavaju da su ih tražili.

Onda slede priče ljudi koji su nastradali od hitaca koje su ispalili snajperisti. Ali ne oni koji su plaćali nego nekih i te duge ispovesti služe da nam pokažu kako je strašno biti pogođen metkom ali to neke veze s ovim nema.

Ti ljudi zaista postoje, našao sam ih na FB ali opet njihove tragedije nikakve direktne veze sa safarijem kao takvim nemaju. Međutim, da nema njihovih opširnih, zanimljivih i dobro uvežbanih priča, ovo bi bila reportaža za emisiju Vesti, ako i toliko.

Bez ovih žrtava, ovde ne bi bilo maltene ničega sa utemeljenjem u proverljivim podacima.

Jedini drugi relevantan sagovornik je sarajevski policajac Edin Subašić koji ima konkretniju informaciju od jednog srpskog zarobljenika, šešeljevca iz Paraćina koji opet nema ime, pojavljuje se opet samo eto kao neka apstraktna ličnost. I ostatak te priče nadalje ima pomen još jednog imena, nekog od muslimanskih komandanata i zaključenje da su oni prijavili da su čuli da su dolazili Italijani pa su to preneli italijanskim službama i ovi su ih obavestili da su to razjasnili i ukinuli tu aktivnost.

Arhivski materijal su neka opšta mesta, prizori iz vremena rata. Apsolutno nijedan se ne tiče teme u užem smislu, i uglavnom se vrte u krug.

Sve u svemu, jedino nešto gde postoji neko ime je Subašićeva ispovest a i ona je izrečena dosta ležerno bez ijednog obavezujućeg detalja, i jedino konkretno ime u njegovoj vlastitoj ispovesti je on sam.

Rečju, svi bi vrlo lako mogli reći da su se šalili i da im je tako neko nekad ispričao, ne sećaju se tačno ko.

U svakom slučaju, 75 minuta ovog ostvarenja Marina Zupanića je mnogo zanimljivije kao povod da se namami klik nego što može zadovoljiti čak i nekog najhisteričnijeg mrzitelja Srba kome treba vrlo malo da se dobro zabavi.

Film je u estetskom pogledu krajnje oskudan, štedelo se na arhivskom materijalu koji se često ponavlja, jedini put kad se desi nešto u bilo kom pogledu jeste kada tokom ispovesti upucanog studenta naiđe arhivski materijal situacije kada je pogođen. Ostatak svega skupljenog uglavnom ostavlja gledaoca ravnodušnim.

Televizijski prilog koji su napravili saradnici Al Džazire deluje uzbudljivije i angažovanije od filma ali osim jednog detalja iz Haga opet ne dolazi ni do kakvih dokaza no izostanak dokaza uzimaju kao znak da su otkrili nešto jer to što nisu dobili odgovore na pitanja tretiraju kao aluziju da to ima nečega.

Sve u svemu, ova puška uperena iz Sarajeva je potpuno prazna ali pošto nema nikakve konsekvence za ovakva uznemirenja javnosti, reklo bi se da je dosta zgodno da se njome mahne ponekad. No, koliko je puška prazna najbolje svedoči potreba da se posle filma od 75 minuta napravi još i TV prilog da se sve to malo pojača. Ali, opet ni prilog ne doprinosi znatno i ne daje ništa bitno konkretnije sem jednog svedoka iz Haga i jednog italijanskog pisca kome je neko nešto rekao. Dakle, jedino svedok iz Haga uopšte ima iskaz dat u nekim formalnim uslovima ali i to je vrlo sažeto, uz pominjanje sličnih dešavanja iz Bejruta i izrečeno usput.

Slovenski filmski centar je dao javni novac za ovu trećerazrednu podmetačinu i u suštini to deluje kao jedina institucija iz koje bi se neko mogao pozvati na odgovornost jer su se svi ostali zaštitili time da su privatnici, neko im je rekao i da konačno imaju pravo da budu glupi i veruju u laži, prenoseći ih dalje. Jedino je Slovenski filmski centar mesto gde bi neko bio dužan da ne bude vidno glup, i to je sve.

Ako je Slovenskom filmskom centru u redu da daje novac za nešto što je potrošna tabloidna roba bez ikakve ozbiljne težine i angažmana, onda je dobio ostvarenje kojim može biti zadovoljan.

SHOWDOWN AT BOOT HILL

SHOWDOWN AT BOOT HILL Gene Fowlera Juniora je B-vestern sa Charlesom Bronsonom u glavnoj ulozi. Reč je o njegovom ranom radu, crno-belom filmu od sedamdesetak minuta, sa relativno zanimljivom pričom, solidnom glumom, dobrim korišćenjem generic vestern setova ali bez mnogo akcije pa ni dinamike o priči u kojoj deputy ne može da unovči ucenu jer niko ne želi da identifikuje begunca kog je ubio.

Premisa je zanimljiva ali se nedovoljno razvija u odnosu na to, a posle inicijalnog obračuna, akcije praktično i nema. Otud, ovaj vestern se izražava pre svega u formi melodrame što nije baš najidealnije za Bronsona.

No, imajući u vidu format, ovo je solidan rad.

* * / * * * *

KNIGHTS OF THE SOUTH BRONX

KNIGHTS OF THE SOUTH BRONX je zapanjujuće vanilla televizijski film Allena Hughesa, jednog od Hughes Brothersa, o deci šahistima iz osnovne škole u Bronksu koje pokreće poluumirovljeni biznismen - belac - došavši da im predaje.

Ted Danson, televizijski sitkom star i od filma MADE IN AMERICA, prilično jak simbol mejnstrim belca u afroameričkoj zajednici igra tog ex-biznismena koji želi da se relaksira predajući u školi. Među decom ima nekoliko kasnije uspelih glumaca, a među njima se i tada i sada izdvajala Keke Palmer.

KNIGHTS OF THE SOUTH BRONX osim narativne efikasnosti, ne nosi naročita Hughesova obeležja, mogao je režirati bilo ko u suštini, ali film je simpatičan, konvencionalan do nivoa nelagode ali simpatično igran, sa punim ubeđenjem.

BORDERLINE

Jerrold Freedman je snimio BORDERLINE dve godine pre THE BORDER Tony Richardsona, i ovog filma se možda još i bolje sećam sa televizije. Nažalost, za razliku od BORDER koji mi sada izgleda bolje, BORDERLINE mi posle nove reprize izgleda slabije.

Naime, kad sam bio dete mama me je učila da je Charles Bronson garancija da će film biti dobar. I to je bilo tačno ako su stvari ispraćene propisnom dozom akcije. Naravno, INDIAN RUNNER Seana Penna je dokaz da Bronson može da napravi ozbiljnu karakternu ulogu, ali uglavnom ipak ne može.

BORDERLINE je triler o istrazi ubistva američkog graničara i šefu granične policije koji shvata da ima posla sa do sada najopasnijom bandom trgovaca ljudima. Njega igra Charles Bronson ali ne rešava situaciju na bronsonovski način već istražuje, istražuje, istražuje, i na kraju se to nekako reši.

Bronson je na sve to okružen sjajnim glumcima. Glavni negativac je Ed Harris, ipak viša klasa glumca a to su i pouzdane njuške poput Michaela Lernera ili Bruno Kirby, u jednoj od svojih manjih sporednih rola, i to sve ne pomaže ovom filmu koji jeste krimić ali onaj u kom bi se bolje snašao bolji glumac.

Otud, poređenja između THE BORDER i BORDERLINE ipak već na nivou glumačke podele i snazi Jacka Nicholsona, Harvey Keitela i Warrena Oatesa, pokazuju gde će stvari prevagnuti. A da ne govorimo i o priči, pa na kraju krajeva iako nije akcioni film i o boljoj akciji kod Richardsona (iako se oseća na on nije vešt reditelj takvih scena).

BORDERLINE s druge strane ostaje kao dobro slikan, dobro dizajniran, dinamičan ali ipak nekako prazan film gde filmski negativac i filmski heroj na kraju ne dobijaju "film" kao poligon za svoj sukob.

* * / * * * *

FIVE EASY PIECES

Reprizirao sam možda i najznačajniji jugoslovenski film u proteklih pedeset godina - FIVE EASY PIECES Boba Rafelsona.

Ako ste se nekada pitali zašto nezadovoljni ljudi u našim filmovima imaju te neke epizodične priče ili uopšte nemaju priču, nestanu u sred filma pa se onda vrate ili se ne vrate, ili na kraju se ništa ne reši nego opet negde odu, koreni svega toga su kod Rafelsona.

To ne znači da nema tih jugoslovenskih kopija koje su mi možda čak i draže i bolje od Rafelsonovog originala, recimo TAJVANSKA KANASTA Gorana Markovića. Čini mi se da se TAJVANSKA KANASTA bavi realnim socijalnim problemom i u tom smislu je ubedljivija od FIVE EASY PIECES, ali to je manje-više to.

Nezadovoljnog pojedinca ovde igra Jack Nicholson i provodi nas kroz priču u rasponu od proleterskog šika do maltene elitističke porodične drame. Film i ima i nema strukturu. Kreće se od simptoma prema traumatskom jezgru, od života radnika nadničara na naftnoj buštotini do korena te sudbine a to je neslaganje sa porodicom okrenutom visokoj kulturi, konkretno pijanizmu.

Uprkos tome što film ima epizodičnu, ponekad hronološki zbunjujuću strukturu, u stvari je jasno koncipiran i najveći nesklad stvara dugo putovanje sa parom stoperki u kom se fokus pomera sa glavnog junaka i iskazuje jedna anksioznost koja jeste istinita ali nije iz ovog filma. Naravno, koliko će vam smetati ova deonica varira od gledanja do gledanja, ali meni je sad u ovom novom smetala više nego u davnašnjem prvom.

Rafelson je krenuo silovito, i posle nekoliko novoholivudskih klasika u kojima je promenio film ne samo u Americi nego eto i u SFRJ, ustalio se u mahom neuspešnom ili poluuspešnom klasicizmu, trošeći kredite stare slave. Ipak, FIVE EASY PIECES stoji kao delo u kom je Rafelson stekao te kredite.

* * * / * * * *

WENDELL AND WILD

Veliko je priznanje za Jordana Peelea to što je Henry Selick odlučio da za svoj novi film parazitira na njemu kao onomad na Timu Burtonu. Ovog puta, Peele radi isto što i onomad Burton, daje Selicku svoj kredibilitet scenariste, producenta i deo svoje estetike. Međutim, Selickovim krvotokom se i dalje kreće Burton pa je on i dalje tu, naročito jer Peeleova poetika nije za decu.

Naime, Peeleovi filmovi prosto nisu za decu, i to nije pitanje gorea ili strašnih zamisli, već opšteg tona, bio on žanrovski ili intelektualni. Burton je s druge strane od prvog kadra bio na ivici animacije jer on izvorno i jeste animator, tako da kada Selick uzme, napravi karikature od likova kako bi delovali prilagođeni deci i krene da se poigrava arhetipskim mitemama horora na pedagoški ali ipak ne istinski strašan način, eto nama opet Burtona.

U međuvremenu se pojavio i Travis Knight, tako da Selick više nema ni taj "zlatne ruke" momenat da ovakav stop motion nikada nismo videli, ali opet veoma je lepo videti ovog veterana iznova u akciji.

Od Peelea ovde imamo priču smeštenu u milje afroameričkih junaka, imamo njega i Kaya kao naslovne demone, imamo punk rock pesme koje vole i Peele i Selick, dakle zanimljivu kulturnu arheologiju. A ostalo je sve ono što smo viđali kod saradnji Selicka i Burtona. I to je i dalje sve na nivou.

Peeleova poetika osim što je više za odrasle, za razliku od Burtonove prikladnija je za igrani film, pa onda naravno da i u tom segmentu, Selick pokazuje recidive Burtona.

No, rezultat je film koji je vešto izveden, dinamičan, sa izvesnom dozom kamernosti u broju junaka i dešavanja koja nije svojstvena animaciji ali verno oslikava Peeleovu poetiku, on je majstor za priče "zatvorene situacije", i ukupan utisak je osvežavajući.

Opet, upravo oni koji su privučeni Peeleom biće razočarani. No oni i nisu ciljna grupa, iako film obiluje detaljima za njih. Čitav zaplet ima socijalno kritičku dimenziju koja deci ne smeta ali kod odraslih ima odjeka (recimo, privatni zatvori).

Peeleovi fanovi na ovo treba da gledaju kao na jednu muzejsku postavku i omaž velikom autoru u kom je on sam doprineo, ubacivši neke detalje da deca mogu da se zabave uz ponešto iz njegovog rada što je njima prilagođeno.

Međutim, da nemamo Peeleov kult u jednačini - a nemoguće ga je nemati - ovo je Selick u dobroj formi, na mestu na kom je već bio.

* * * / * * * *

SLASH/BACK.

Nyla Innuksuk snimila je simpatičan kanadski horor s decom SLASH/BACK u kom se grupa devojčica bori protiv body snatching vanzemaljaca. Film je niskobudžetni ali vešto izveden u kanadskom maniru, sa atraktivnim skorom koju potpisuje inuitski bend Halluci Nation i smešten u milje male inuitske zajednice koju šikanira vanzemaljac iz broda palog u sneg i led.

SLASH/BACK ne nudi ništa novo. Štaviše navikli smo da Kanađani prave ovakve dobre derivate filma za decu & omladinu i drugih žanrova, ovog puta creature featurea i horora. Imajući u vidu ciljnu grupu, a to su ipak klinci, film nije previše strašan ali je dinamičan i lepo izveden.

Glavni adut su mu deca u glavnim ulogama i njihov efektno izgrađen odnos i pogled na svet.

* * * / * * * *

DON'T WORRY DARLING

Belci su snimili svoj GET OUT, i nadam se da neću biti pogrešno shvaćen ako kažem da je neuporedivo bolji.

Slično Jordanu Peeleu, skeč-komičaru koji se ispostavio kao unikatan horor autor ogromne erudicije, tako je i Olivia Wilde od glumice sa karijerom promenljivog intenziteta i jedne ambciozne omladinske komedije koja je bila vešto izvedena ali ne preterano duhovita i ne peterano nadahnuta, snimila zreo, veoma inspirisan i višeslojan žanrovski film koji uspeva da transcendira čisto repertoarsku dimenziju i uzme sebi i problemsku sferu.

Razlika između GET OUT i DON'T WORRY DARLING je u tome što je Peeleov film refleksija jednog prisutnijeg realnog socijalnog problema, dočim Wilde ipak ide sferama anticipacije i pretnje građanstvu. No, ako to ostavimo po strani, Peele je oko svog problema isključiviji dok je ovaj film s više razumevanja prema društvenoj dinamici koju anticipira.

Film je smešten u imaginarijum pedesetih godina, jednu idealnu zajednicu koja to nije, i ispod savršene glazure svog doba u kojoj nastaju savršene porodice jednog izolovanog mesta za tehnokratsku elitu javljaju se duboke kotradikcije, probija Id, ali ne samo on jer se on umiri, javlja se i Ego, ali na neobičan način.

Cronenberg je uz Peelea nezaobilazna referenca. Iako nema mnogo body horrora, ima mnogo odnosa prema telesnosti i ballardovske socijalne dinamike gde se kroz utopistički ambijent rešava duboka društvena trauma. Verujem da je Ballard video svoj ciklus urbanih utopija koje prerastaju u košmar negde na ovaj način.

Da nije došlo do implozije u odnosima među članovima ekipe i da se pred premijeru priča oko ovog projekta nije estradizovala preko svake mere, da nisu potrebe glamura, tračeva i zauzimanja strane zasenile kvalitete ovog filma, verujem da bi ga kritika unisono prihvatila bez dosta čestih veoma ozbiljnih rezervi.

Da, deo kritike možda ima pravo da je žanrovska matrica u ovom filmu jedan deo koji se odvija u okviru očekivanog ali - moram primetiti - sa veoma dobro podmazanom i zanimljivo postavljenom mehanikom - i da on u stvari nema u svakom segmentu podjednako puno smisla, ali ako imamo ideju da ovde imamo problemski i žanrovski spoj, onda su ti elementi sasvim adekvatno zastupljeni.

U vizuelnom pogledu, Olivia Wilde je u prvom filmu nagovestila da je veoma angažovana i da ima dobro volju. U DON 'T WORRY DARLING nudi jednu perfekcionističku egzekuciju, bez slučajnosti, bez nepreciznosti, sa maksimalno iskorišćenim znanjem i umećem ekipe koja joj je pomogla da autorski uobliči film.

Konačno, činjenica da su Van Dykeovi sada potpisani samo kao autori priče a da scenario potpisuje samo Katie Silberman, inače rediteljkina saradnica s prethodnog filma, a sve to praćeno izuzetnom transformacijom scenarija od verzije sa Black Lista do ove koja je snimljena, itekako pokazuje snagu autorske intervencije.

U svakom slučaju, u slučaju filma DON'T WORRY DARLING stvari nisu onakve kako izgledaju, ni u povodu samog filma niti u njegovoj priči i svetu u kom junaci borave.

* * * * / * * * *

CRY BABY KILLER

Justus Addiss je bio prilično aktivni televizijski reditelj sa povremenim izletima na film. 1958. godine snimio je CRY BABY KILLER koji je danas poznat po prvoj filmskoj ulozi Jacka Nicholsona.

Uprkos tome što je Nicholsonov lik centralni, ne može se reći da je glavni, ali ovaj jednočasovni B-film ni nema dominantnog glavnog junaka. Nicholson igra momka koji upada u tuču sa krimosima čiji se pripadnik udvara njegovoj simpatiji, i kada pomisli da je u gušanju ubio jednog od njih uzima taoce jer ne želi u zatvor.

Film je zanimljiv jer uvodi motiv medija koji prate otmicu i postepeno utiču na nju, kao i razne interese raznih učesnika tih dešavanja. Addissova realizacija je korektna i imajući u vidu uslove rada, dobro mu je došlo televizijsko iskusto.

CRY BABY KILLER danas ne bi bio upamćen da u njemu nije debitovao Jack Nicholson, i to ne bi bila nepravda. Ipak, nesporno je reč o korektno izvedenom programmeru koji ima glavu i rep, i kakvi se snimaju i danas.

* * 1/2 / * * * *

GANG IN BLUE

Mario Van Peebles je imao možda pet godina priliku u ozbiljnim ešelonima američkog mejnstrima. Ipak, uprkos uspehu NEW JACK CITYja koji je imao neki trajniji odjek u periodu buđenja američkog geto filma, na kraju je Mario ostao sporedni igrač u toj priči, i na margini je već od kraja 20. veka sa povremenim prestižnijim angažmanima kod Michaela Manna i na televiziji mahom iza kamere.

Kako je Mario tako kratko trajao ostaje pitanje ali verovatno da su razlozi povezani sa njegovom željom da bude i glumac i reditelj, da se rasplinuo na sto strana, a da tada affirmative action nije baš bio toliko jak da se njegova ambicija ipak nedovoljno ispraćena kvalitetom isprati. U svakom slučaju, mnogo je hteo i mnogo je započeo.

U tih pet godina bljeska, sa ocem Melvinom, opet pa kultnom facom u čijoj je svojevrsnoj senci ostao Mario, režirao je televizijski film GANG IN BLUE, jedan old school televizijski policijski triler kakav je ranije (pa i tada) lako mogao da se nađe u bioskopu.

Ipak, ovog puta je za Showtime snimio zanimljiv, klišetiziran, u pojedinim deonicama na granici parodije a opet nostalgično efektan policijski film u kom dobri crni policajac nanjuši kako bela većina u jednoj stanici LAPD zapravo funkcioniše kao rasistička banda. Tog junaka, i to je problem film, igra Mario Van Peebles. Korektan je, ali nije leading man.

Banda dobija novo pojačanje. To je mladi ex-marinac i žestoki rasista kog igra Josh Brolin. Deluje da je sve došlo do grla kada se ispostavi da je ovaj u stvari ubačeni FBI agent i da će pomoći našem junaku da sa bandom izađe na kraj.

Film je efikasan, i kad je tupav ili nevešt barem nije dosadan. Fotografija i atmosfera su kako treba, i nema tu ničega što bi eventualno Melvinovo autorstvo moglo da pokvari.

GANG IN BLUE je televizijski film, i kao takav podseća na slavna vremena kada su pojedini naslovi tog tipa imali bioskopski kalibar. Teško da bi ovaj film bio bitan kao bioskopski, ali u miljeu u kom jeste je više nego dovoljan.

THE BORDER

THE BORDER je film koji sam gledao pre bukvalno trideset godina i sada sam ga reprizirao. 

Naravno, sećanja su dosta izbledela mada nekih scena sam se setio. Isto tako zanimljivo je da su me upečatljive scene iz sećanja dovele do toga da zaplet filma nekako percipiram drugačije nego što on zapravo stoji inače u filmu.

Jack Nicholson igra graničara koji generalno sagledava posao kao način da životari na državnim jaslama. Kad se preseli sa svojom rasipnom ali trofejnom suprugom u Teksas, na granicu sa Meksikom, obim siromaštva i ljudske tragedije ga natera da iskorači iz "zone komfora" i uđe u direktan sukob sa kolegama sa kojima se taman ušemio u jednu koruptivnu aktivnost sa ilegalnim imigrantima.

Postoje razne teorije ko bi ovaj film bolje snimio, da li Sam Peckinpah koji je sa jednim od scenarista ovog filma Walon Greenom snimio WILD BUNCH ili Walter Hill koji je sa drugim radio EXTREME PREJUDICE, ali Tony Richardson kao prestige director koji je zasijao mlad sa TOM JONESom i od toga se nikada nije nikada oporavio, pravi priču širokog zahvata koja je istovremeno i melodrama o platonskoj ljubavi graničara i mlade emigrantkinje sa malim detetom, i socijalne drame o slabo plaćenom državnom zaposleniku koji se pruža preko gubera i konačno o Americi koja živi od parazitiranja na ilegalnom doseljavanju radne snage.

Tony Richardson ne svodi ovu priču na triler iako se ona razrešava vatrenim obračunom i ima nekoliko suspense scena. Međutim, generalna direkcija je ipak jedna malo šira slika od čisto žanrovske. I u tom pogledu, Richardson daje više prostora mnogim  nežanrovskim scenama, što mi ne smeta.

Kada krenu obračuni, oseća se da Richardson nije verziran reditelj ali to je na nivou. Fotografija Rica Waitea je na visokoj estetizaciji i gradi sjajnu atmosferu. Najveći problem je muzika Ry Coodera koja se previše oslanja na songove i onda samim tim gura pojedine scene u nekakve formate montažnih sekvenci ili celina unutar celine.

Srećom, taj problem muzike nije dominantan, pre bi se moglo reći da limitira puni izraz filma, i da bi skor u drugom formatu bio prikladniji.

THE BORDER nije naročito dobro prošao kad je izašao ali to je dobar film, odlično glumljen, atmosferičan, dosta solidno izveden. Da li bi u rukama drugog reditelja bio bolji jeste tema za diskusija ali i ovakav kakav je uopšte nije zanemarljiv.

* * * / * * * * 

STILLWATER

Tom McCarthy sasvim sigurno nije reditelj u kom imam preveliko poverenje ali STILLWATER je - za razliku od SPOTLIGHTa koji su na okupu držali glumci i istinita priča, a i to jedva - film koji je morao biti ozbiljno režiran.

U određenom smislu STILLWATER je film koji bi mogao biti dobar školski primer za izučavanje stila, žanra kao i lokalnih obeležja koja nose određene globalno prepoznatljive kinematografije.

Naime, reč je o filmu koji na nivou sinopsisa može da deluje i kao novi nastavak TAKENa, ali i nešto od Coste-Gavrasa, i u tom smislu zanimljivo je šta STILLWATER jeste. Naime, film govori o američkom nekvalifikovanom radniku sa prošlošću u politoksikomaniji i neuspešnom roditeljskom stažu, i njegovom odlasku u Marsej da poseti kćer utamničenu zbog ubistva koje tvrdi da nije počinila. Kada mu ona preda neke nove dokaze koje on treba da preda advokatima jer mu ne veruje da sam išta s tim može da uradi, on odlučuje da se ipak lično angažuje jer je za sve pravnike njen slučaj završen.

Polako kreće da istražuje uz pomoć nezaposlene meštanke, glumice bez posla, i sustanarke u samačkom hotelu. Istraga dovodi do njegovog ostanka u Marseju, zbližavanja sa glumicom, ali i potrebe da krši zakon kako bi isterao slučaj do kraja.

Film su pisali reditelj i još trojica scenarista, među kojima su i francuski scenaristički superstarovi Thomas Bidegain i Noe Debre koji su najveće uspehe vezali za filmove Jacquesa Audiarda. Ovo svakako izgleda kao film kakav bi recimo Audiard možda režirao u nekom napadu euroamerikane, no o tome nešto kasnije.

Dakle, Bidegain i Debre su svakako momčadija koja onako na prvu loptu mora biti pozvana za ovakav slučaj, imamo muškarca koji se nosi sa svojim emocijama uprkos sirovosti, mačističkom narcizmu, i tome što je u suštini MAGA simpatizer (premda se to više potenciralo a posteriori nego u samom filmu). I oni ovde pružaju to što treba. STILLWATER nije vic o Amerikancu koji se dohvata sa nekom magrebskom ruljom iz banlieu filma, ovde imamo junaka koji je prenet u njihov postupak gde ono što kratko traje u žanrovskom filmu, ume da potraje i izgradi određena "žanrovska iskliznuća".

Teško je zaobići paralele sa Bidegainovim rediteljskim filmom LES COWBOYS koji je bio baš euroamerikana sa ocem koji polazi u Avganistan da traži radikalizovanu i otetu kćer gde citira SEARCHERS. STILLWATER je sličan film, s tim što LES COWBOYS nije toliko poznat da se masovnije pojavi kao referenca.

Glavnu ulogu igra Matt Damon, dakle ovo je star vehicle, ali je on pristao na tranformaciju pa pre možemo da kažemo da je prestige picture. McCarthy koji nema karakterističan rediteljski rukopis ovde bira nešto što bismo mogli definisati kao liniju Audiard-Bidegain, očigledno mu je potreban referentni okvir u kom će stvari biti postavljene. Kadrirano je svedeno ali estetizovano, sa fokusom na glavnog junaka, i sa akcentovanjem atmosfere, lokacija, imaginarija modernog a oronulog Marseja koji izgleda kao mešavina modernog lučkog grada i neke severnoafričke kasabe.

U tom smislu, zanimljivo je kako McCarthy prelaskom u francuski milje, prelazi i u francusku estetiku, ne samo kroz rekonstrukciju postupka Audiarda i Bidegaina, već i na širem narativnom planu gde na nekoliko mesta odustaje od mustre, ne samo žanrovskog filma već i neke tipične mckeejevske strukture, naročito u fazi krupnog preokreta gde protagonističan lik odlazi u holivudski neprihvatljivu pasivnost koja se kreće sferama "kontrolisane greške".

U par navrata, McCarthy pravi male faulove, recimo kad u nekim detaljima zvučne slike istupi iz opšte atmosfere tmurnog trilera u neku veseliju muziku kojom prati neke "domestic" situacije. No, ako imamo u vidu koliko je ova zahtevnije od svega što je do sada uradio, reklo bi se da je isterao iznenađujuće konzistentan film.

S jedne strane ovaj film je misterija sa elementima trilera u kojoj junak istražuje. Zatim je priča o iskupljenju i čoveku koji dobija priliku da iznova proživi ono što je izgubio, ili je to možda samo njegova iluzija. Naravno da je priča i o konfliktu kultura. Dakle, ovo je film za koji se može reći da je "o mnogim stvarima" no žanrovska okosnica mu pomaže da se ne raspline u raznim smerovima. 

Sukob kultura kao potencijalno najosetljiviji segment za realizaciju izveden je vešto, postoji i čitljiv ali je najvećim delom uspešno integrisan u radnju.

Kao prestige picture ovaj film otvara prostor za format dužeg trajanja, samim tim i na to da ne mora biti striktno žanrovski etiketiran. Dok je nama u Evropi ipak u načelu jasno šta je ovo žanrovski, u Americi gde je film inicijalno proizveden može nositi i etiketu "stranog filma" kao posebne vrste.

U tom smislu, film je jako zanimljiv ne samo za gledanje, već i za diskusiju u nekom kružoku ili školi koja se bavi filmom, naročito iz pozicije nas kao gledalaca i potencijalnih autora koji dolaze iz ovakve kulture gde smo retko privilegovani da dobro prihvatimo ovakav sadržaj, mnogo otvorenije nego drugde.

* * * 1/2 / * * * *

BACK DOOR TO HELL

Uporedo sa snimanjem filma FLIGHT TO FURY, Monte Hellman i Jack Nicholson su na Filipinima za Fox snimili ratni B-akcijaš BACK DOOR TO HELL. Ovaj sveden, tvrd i energičan B-film prikazuje avanturu trojice izviđača američke vojske koji dolaze da pripreme iskrcavanje velikih snaga i povežu se sa pokretom otpora, ali na licu mesta shvataju da je rat jedna dinamična situacija i da pokret otpora ume da bude nemilosrdan prema poslatim Amerikancima ako Japanci zaprete nepodnošljivim represalijama.

U okolnostima gde ne mogu da veruju nikome, Amerikanci ulaze u odsutnu bitku.

Za razliku od tipičnih filmova koji prikazuju Drugi svetski rat na Filipinima, BACK DOOR TO HELL nema linearan odnos gde Amerikanci dođu i sa pokretom otpora imaju saradnju, i ponašaju se herojski. Slika rata ovde je siva u pogledu toga da junaci imaju svoju misiju i ideologiju ali imaju i svoje sujete i svoje druge interese.

U tom smislu, BACK DOOR TO HELL je film koji u bogatoj filmografiji raznih ratnih filmova tog vremena nudi nešto svoje.

* * * / * * * *

THE REBEL ROUSERS

THE REBEL ROUSERS Martina B. Cohena je još jedan od filmova iz bajkerskog ciklusa u drugoj polovini šezdesetih. U ovom filmu izašlom 1970. godine Cameron Mitchell igra arhitektu iz kalifornijske varošice čiju trudnu nevestu otima banda bajkera koju predvodi Bruce Dern a njenog najpitoresknijeg člana igra Jack Nicholson.

Banda se kladi sa arhitektom da ko pobedi u trci za sebe preuzima nevestu. Tenzija raste i grupu ljudi koji su isprva odlučili da pretrpi teror gura preko ivice.

Za standarde bajkerskih filmova tog doba, ovaj film ima dosta konsekventnu priču i jasnu dramu između junaka. Tenzija je čitljiva, ali se oseća i Cohenovo "nameštanje" okolnosti. Pa ipak, filmovi iz ovog ciklusa jesu "filmovi sa greškom", pa je njegov domet van konteksta oko * * ali u kontekstu svakako * * *.

NIGHT SHIFT

Reprizirao sam NIGHT SHIFT Rona Howarda, komediju koju je snimio 1982. godine za Warner Brothers i ušao u major produkciju iz koje nikada više neće izaći. Po scenariju svojih kasnije veoma čestih saradnika Babaloo Mandela i Lowella Ganza snimio je izuzetno zanimljivu komediju pre svega jer spaja kontroverznu temu, odnosno jednu edgy premisu na izuzetno pitak i mejnstrim način, a da je pritom ne kompromituje i ne ostavlja utisak da je nešto uskratio publici.

Kako je moguće napraviti široko komunikativnu komediju, maltene za celu porodicu po svom izrazu, a bazirati je na temi dva radnika mrtvačnice koji postaju makroi? Pre svega, Howardov trik je baziranje na likovima - jednom koji je frustrirani straight guy u izvedbi Henry Winklera koji kroz priču prolazi kroz transformaciju i drugom koji je komični dinamo a igra ga Michael Keaton u roli sa kojom je započeo svoj ogromni proboj. Kada se fokus pomeri na likove, na njihove odnose i promene u njima, odnosno u kombinaciji lika koji se transformiše i lika koji je tipski i generiše gegove, onda zapravo ceo niz zahteva koji proističu iz premise mogu da se ostave po strani.

Otud, zapravo gledajući ove likove prenebregavamo sve ono što bi moglo ili maltene moralo da bude deo ove priče - kako se usklađuju redovne obaveze u mrtvačnici sa podvođenjem, kako na to aktivno reaguje konkurencija - uprkos tome što imamo dva lika iz podzemlja koji se jave onda kada autorima odgovara (u najboljem smislu te reči). Dakle, Ron Howard kontroliše "pogled gledalaca" i usmerava ga u pravcu u kom želi i to zahvaljujući igri Winklera i Keatona aposlutno uspeva da izvede.

Shelley Long je odlična kao prostitutka koja će omogućiti sazrevanje glavnog junaka a u epizodama ima i faca kao što su Richard Belzer i Joe Spinell koje znamo po nekim drugim ulogama, pre i posle ovoga.

James Crabe je veoma slikao film i na ovom dobrom ripu mi je izgledao mnogo lepše i atmosferičnije nego kada sam ga prvi put gledao na VHSu.

NIGHT SHIFT je film koji svoji četrdeseti rođendan dočekuje veoma spremno i iznova se dokazuje kao veoma vitalna komedija.

* * * 1/2 / * * * *

HELLS ANGELS ON WHEELS

Richard Rush je čudna zverka Novog Holivuda. Krenuo je kao veoma aktivni exploitation reditelj da bi onda vremenom izrastao u mejnstrim profesionalca koji ne radi toliko često i gađa neke velike rezultate. U ranoj fazi, u saradnji sa čuvenim snimateljem Novog Holivuda Laszlo Kovacsem, Rush snima seriju bajkerskih filmova u kojima mu se pridružuje nekoliko bitnih ljudi koji će kasnije obeležiti velike produkcije.

Tu je Jack Nicholson, a iza kamere je Laszlo Kovacs ali i Bud Cardos, nama poznat kao pomoćnik režije i stunt coordinator. HELLS ANGELS ON WHEELS je bajkerski film koji je mnogo bolji kad je spontan i pseudodokumentaran u eksterijeru nego kada postane dramski u enterijerima, iako Jack Nicholson pravi odličnu ulogu kao Poet, radnik sa benzinske pumpe koji se pridružuje bajkerima u njihovom zezanju i pravljenju nevolja po varošicama Kalifornije i Nevade.

U tom smislu, film ima veoma labavu dramsku strukturu, i nije sasvim koherentan, ali meni je bio zanimljiv i veoma uzbudljiv za gledanje, po segmentima, gde je jasno šta je zanimljivije. U tom pogledu, po nekim akademskim kriterijumima, domet ovog rada je * *  ali ako vas zainteresuje može biti i * * *, no definitivno nije stvar za gledaoca bez strpljenja i radoznalosti prema temi i epohi, kako u pogledu društvene istorije tako i istorije filma.

FLAG DAY

FLAG DAY Seana Penna je snimljen po memoarima Jennifer Vogel, poznate novinarke čiji je otac bio prevarant i nižerazredni kriminalac opšte prakse čije su se pustolovine završile suicidom posle pada u poteri sa policijom i pred povratkom u zatvor.

Film je izveden u indie maniru, sa Pennovom prepoznatljivom veštinom da evocira atmosferu i prošla vremena. Priča pokriva dug period, i mnoge deonice su rešene montažnim sekvencama, takođe izvedenim vrlo lirski i ubedljivo, uz veliku pomoć go to guya Johna Wellsa Daniela Modera u ulozi direktora fotografije.

Nema sumnje da se unutar ovog filma oseća mehanika po kojoj je konstruisan protok vremena, i kako su ti široki obuhvati priče savladani, i u scenariju Jeza i John-Henry Butterwortha, i u postupku Seana Penna. Međutim, on i Moder uspevaju da uprkos svemu, film i dalje ima jak organski utisak i da konačno bude veoma vibrantan u svakoj situaciji, čak i kad neke od njih ostaju u domenu melodrame koju već znamo.

Ovo je priča o prevarantu koji je bojio život svoje okoline u razne boje ali obično je sve završavalo crnim. Gotovo je opipljiva atmosfera veštačkih uspona i sasvim prirodnih padova u odnosima i životnim situacijama, a Dylan Penn i njen otac Sean u glavnim ulogama sve iznose u velikom stilu.

Na kraju, film možda nije ponudio neku novu, snažnu priču, kakva bi se očekivala od reputacije autora, ali je pružio ono što se od američkog filma očekuje, u najboljem smislu te reči.

* * * / * * * *

THE TERROR

THE TERROR je kultni Cormanov film koji se smatra pridruženim članom njegovog ciklusa po Edgaru Allanu Poeu, snimljen na setu RAVENa koji se razmontiravao dok je Boris Karloff za tri četiri dana snimio svoju rolu, da bi svoj doprinos kasnije kao reditelji dali Francis Ford Coppola, Monte Hellman i sam Jack Nicholson koji je režirao poslednji dan kad poplava (a ne požar kao inače kod Cormana) ruši set.

THE TERROR imajući u vidu opštu improvizaciju uopšte nije nezanimljiv film. Dešava se na Baltiku početkom devetnaestog veka kada francuski oficir iz napoleonskih ratova dospeva u dvorac u kom se javljaju spektralne pojave i oko kog se muvaju razne sumnjive osobe.

Tu naravno nastupa romansa između oficira i mlade mrtve žene koja luta kao duh, nastupaju konflikti sa lojalnim slugom i starim grofom, ali sve je izvedeno sa priličnim ubeđenjeim i zanimljivo je gledati to i šezdesetak godina posle nastanka.

Činjenica da su se ovde filmmakeri potekli iz kontrakulture dohvatili ostataka i odlučili da se kroz to dokažu daje celom procesu posebnu energiju.

Ovaj film se uklapa u Cormanov ciklus o Poeu, i ništa mu ne fali uprkos neobičnim okolnostima nastanka i haotičnog autorstva na niskom kormanovskom budžetu.

* * * / * * * *

GOIN' SOUTH

Jack Nicholson se u svojoj drugoj režiji okrenuo jednom žanru koji je bio veoma omiljen u Novom Holivudu, a to je vestern. I snimio je veoma zanimljivu vestern komediju GOIN' SOUTH. Dok je DRIVE, HE SAID bio film u kom glavnu ulogu igra Bruce Dern a Jack radi pod jakim uticajem tada aktuelnih strujanja ne samo u američkom već i u svetskom, pa i tadašnjem jugoslovenskom filmu, ovde je on zvezda - a film je "mekši", pitkiji, manje agresivan ali i dalje u domenu dekonstrukcije žanra.

GOIN' SOUTH ne dobacuje do Siegelovog BEGUILED ali jeste film o muškarcu kog su na neki način zatočile žene. Jack Nicholson igra razbojnika, nekadašnjeg Quantrillovog saborca, koji skonča na vešalima i spase se tako što ga izabere Mary Steenburgen da joj bude muž, a u tom kraju je moguće da situirana neudata žena brakom spase bitangu sa vešala.

Kada ga spase, za razliku od drugih ruiniranih babadevojaka koje koriste razbojnike za seks, ona sa svojim želi da pravi rudnik a on vremenom iako želi da bude ciničan i da je nekako prevari kreće da se zaljubljuje i biva vođen jakom seksualnom privlačnošću, naročito kad mu se ona predstavi kao devica.

Jack i Mary su fantastični, i ovo nije ni BEGUILED nije ni MULES FOR SISTER SARA, ali je dobar film na svoj način. Christopher Lloyd nije toliko dobar i previše je karikaturalan kao lawman u tom kraju. Ipak, on i Mary će se naći u sličnim okolnostima kod Zemeckisa u trećem BACK TO THE FUTURE.

Ne znam da li je Lloydovo iskustvo sa tog snimanja uticalo na njeno kastovanje i da li je Nicholsonova vestern komedija imala neku ulogu u tome, ali teško je ne pomenuti tu poveznicu.

Nicholson je veoma ozbiljan reditelj u vizuelnom pogledu i u svakom od tri filma koja je režirao osetio se uticaj majstora sa kojima je radio ranije. Ovde ima funkcionalan, sveden pristup, ali ni po čemu ne zaostaje za realizacijom kakvu bi inače imao film ovog tipa.

* * * / * * * *

LOU

LOU Anne Foerster je film kakav bi ovih dana snimao recimo Frank Grillo na nivou priče i izvedbe, ali snimljen sa Allison Janney, Jurnee Smollett i Logan Marshall Green, dakle prva klasa glumaca sa karakternim potencijalom. Nažalost, glup film vrlo retko postaje bolji kada ga glume dobri glumci. Štaviše, sva je prilika da nedostaci postaju sve očigledniji i glumci nas podsećaju na bitno bolja izdanja po kojima ih pamtimo i u kojima su stekli ime.

Ovde imamo priču o mladoj ženi koja živi u nekoj vukojebini sa malim detetom, a ubrzo shvatamo i zašto. Krije se od muža koji je specijalac i veoma nasilan bračni partner. Kada joj muž otme dete, žena uz pomoć svoje stanodavke, inače neočekivano borbeno osposobljene starice kreće za njim. Shvatamo da je ovo prevelika koincidencija i da tu ima mnogo više nego što naizgled vidimo.

Nažalost, to što "ima" nije ništa naročito i film se letargično kreće od jednog do drugog istrošenog plot pointa. Uprkos tome što sam u ovom filmu imao nekoliko favorita na ekranu, jedva sam se izborio.

* 1/2 / * * * * 

LAST WOMAN ON EARTH

Pre 62 godine, realizovan je prvi celovečernji film po scenariju Roberta Townea i bio je to Cormanov THE LAST WOMAN ON EARTH. 

Corman u ovom filmu počinje furiozno, u periodu kada mladi advokat prati lasvegaskog privrednog kriminalca i njegovu žensku tokom ekskurzije u Portoriku i pokušava nekako da iznese probleme svom klijentu. Kada njih troje odu na ronjenje i izrone nazad u svet u kom su svi umrli od naglog nestanka kiseonika kreće manje zanimljiva tenzija između advokata, mahinatora i žene.

U uvodnom delu, Corman pokazuje da je upoznat sa svim mogućim tada aktuelnim zahvatima. U nekim situacijama koristi ekstremne uglove snimanja, kao da je mladi sineasta iz Francuske ili Jugoslavije koji je pre samo par dana gledao neki novotalasovski film. Kasnije, ima manje žara, i prosto krećemo se ipak čudnom ničijom zemljom veoma niskobudžetnog niskobudžetnog filma, socijalne kritike i studije karaktera.

Materijala u scenariju ima, ali sa manje elemenata, Corman nekako ne uspeva da se pomiri sa time da je glavni fokus na psihološkoj drami.

Gledano po onome što znamo da film sa dva muškarca u konfliktu oko žene može biti, ovaj film zaslužuje * * ali imajući u vidu kontekst, olakšavajuće okolnosti ga guraju i do * * *

GRAND THEFT AUTO

GRANT THEFT AUTO je prvi celovečernji igrani film Rona Howarda u produkciji Rogera Cormana koji se uklopio u talas tada veoma popularnih car crash extravaganzi u kojima su se formirali neki specijalisti poput bivšeg kaskadera Hala Needhama ali su se ispoljili neki spoljni saradnici poput Johna Landisa.

Howardovi prvi saradnici na ovom filmu bili su ikonični Cormanovi saradnici - genijalni Joe Dante kao montažer, Allan Arkush kao reditelj druge ekipe i Gary Graver, kasniji saradnik Orsona Wellesa i pornograf kao direktor fotografije. Svi oni su umnogome doprineli da GRANT THEFT AUTO u kom Howard i režira i glumi glavnu mušku ulogu (mada iako je to glavna muška uloga i najvažnija je zaplet, nema ga previše na ekranu) izgleda ne samo u skladu sa žanrovskom konvencijom onoga što se pravi, već i da na skromnom budžetu ima jednu specifičnu propulzivnost.

Međutim, uprkos tome što GRAND THEFT AUTO ne dostiže remek-delo kakav je USED CARS Roberta Zemeckisa ili izuzetan film kao što je Spielbergov SUGARLAND EXPRESS, a oba su koketirala sa tom fascinacijom velikim poterama i lupanjima kola po Heartlandu, reč je o jednom od boljih zastupnika žanra pre svega zato što vrlo rano donosi Howardov pečat.

Naime, on ima jednu specifičnu veštinu postavljanja dramske scene unutar žanrovskog sadržaja, ima lakoću iznošenja likova i jednostavno a nedvosmisleno sugerisanje emocije. I kroz ceo film, iako nema previše superpotentnih scena, mi pre svega imamo generalni utisak da navijamo za junak, da se dešavaju dinamične i smešne stvari. Samim tim film se nikada ne raslojava na dramske i akcione scene što je karakteristike mase ovakvih naslova već to sve izgleda krajnje integirsano, uprkos tome što je kod Cormana sasvim jasno šta će biti glavna stvar za prodaju.

Tim odnosom prema celini, Howard se vrlo jasno nameće kao par excellence pripremljen mejnstrim reditelj što će već desetak godina kasnije, posle ovog debija iz 1977. godine i biti.

* * * / * * * *

BLACKOUT

BLACKOUT Sama Macaronija je novi DTV rad sa Joshom Duhamelom u kom on i dalje ide ničijom zemljom između bioskopskog filma i kućnih formata, zahvaljujući televizijskom radu koji ga još uvek sprečava da preseli adresu u Bugarsku i zavoli Avija Lernera.

U filmu BLACKOUT osnovne karakteristike nečega što je iznad rutinskog DTVa su Nick Nolte i donekle Abbie Cornish u glumačkoj podeli. Sve ostalo je surov DTV i pohvalu zaslužuju akcione scene koje bitno nadilaze ostatak materijala, odnosno raznih dramskih scena, no ni one nisu nešto sada naročito upečatljivo i vredno prevelike pažnje.

Zaplet na liniji filmova o Bornu, smešta Duhamela u neki obračun sa kartelima, on se ne seća ko je i šta je, ali dobija priliku da se priseti dok pokušava da pobegne iz bolnice koju drže meksički narko dileri.

* * / * * * * 

THE BATMAN

Dugo mi je trebalo da pogledam THE BATMAN Matta Reevesa jer je reč o spoju reditelja kog izuzetno cenim i teme koja me veoma zanima skopčanom sa mnogim rizicima na koje nisam bio spreman.

Kada je krenuo film, odmah se videlo u prvih deset minuta da je reč o izuzetno izvedenom filmu, da se vidi svaki od 200 miliona koji su uloženi, da je svako dugme na odeći svakog statiste savršeno, kad se pojavio Batman, imao je smislen kostim, čak u nekom pogledu funkcionalan, kad je krenuo da se bije - to što stvari rešava pesnicama delovalo je kao nešto što ima smisla zapravo, a onda je otišao na uviđaj - tako kostimiran i mokar od kiše - i niko nije mogao da ga prepozna iako je javna ličnost i vidi mu se pola lica.

Dakle, postoje neke stvari u Batmanu koje apsolutno ne odgovaraju onome zbog čega su filmovi Matta Reevesa veličanstveni, a to je sposobnost da nešto što je potpuno nemoguće učini savršeno normalnim. Međutim, Batman funkcioniše u konvenciji veoma starog stripa, i onda u okolnostima realističkog filma zaista ne može da prođe bez veće transformacije na koju studio ipak nije spreman.

Uprkos tome što je Batman u stripovima imao razne kostime, u filmu studio ipak ne želi da se liši mogućnosti da prodaje igračku i ne želi da mu plašt bude multifunkcionalni mantil, kostim u stvarri neki niz balističkih pokrivača, a maska neka mnogo restriktivnija fantomka. 

Kao što je kod Nolana, Bruce Wayne bio odličan a sve je padalo u vodu kad se pojavi Batman, ovde imamo nešto blažu dozu toga. Naime, Bruce Wayne je OK i Batman je nekako prihvatljiv, nije toliko velika razlika između njih samim tim što Batman ima više socijalnih interakcija nego Bruce koji ima samo par. U tom pogledu i Matt Reeves je svestan kontradikcije sa maskom i ima jednu scenu u kojoj policajci pokušavaju da je skinu sa kontuzovanog Batmana ali im ne uspe, pa time on nekako pokazuje da je svestan problema te konvencije.

Možemo sada da diskutujemo kako to rešiti ako se nastavlja sa realističkim pristupom, možda veoma kratkim i usamljeničkim nastupim Batmana u ful opremi gde sad to ne bi vodilo većoj socijalizaciji, ali ovde se radi obrnuto. Batman se pojavljuje i komunicira sa većim grupama ljudi, ne samo kad je bitka, nego i kad su neke mirnije situacije.

U tom pogledu, ipak dosta govori o Reevesovom umeću činjenica da THE BATMAN začuđujuće hipnotičko iskustvo koje mi se na mnogim nivoima nije dopalo ali na nekom dubljem čisto filmskom, audiovizuelnom je imalo neku posebnu energiju.

Ako su Nolanovi filmovi o Batmanu važili za "mračne" i "realistične", onda lako mogu da zamislim inserte iz njih kao film u filmu gde Reevesov Batman gleda kako mu je Holivud banalizovao priču i predstavio je kao radost i veselje. 

Ovaj film delom svoju ozbiljnost crpi iz toga što su svi junaci neprekidno neraspoloženi i napeti. Zatim, ovde imamo uvođenje tri kanonska lika - Catwoman, Penguina i Riddlera, i niko od njih zapravo nije onoliko kanonski kao sam Batman. Naravno, mi znamo da postoje razni narativi - oni u kojima su negativci izgradili svoje groteskne persone pre Batmanove pojave, kao u seriji GOTHAM, oni u kojima je njegova pojava proizvela negativce, i oni u kojima sazrevaju uporedo.

Ovde su Batman i Catwoman u kanonskoj formi kostima već, ona doduše psihihčki dosta stabilnija nego što je inicijalna osobina lika, dočim je Penguin još uvek Falconeov saradnik, a Riddler je učinjen aktuelnim kao svojevrsni incel lider - po uzoru na Phillipsovog JOKERa.

I JOKER je film koji često pada na um. Phillipsovo remek-delo naravno imalo je tu prednost da se dešava u jednom mnogo neobaveznijem Black Label univerzumu i da se bavi Jokerom čija je ljudskost nesporna, ali oseća se ponešto uticaja tog filma. Naravno, Reeves se bavi "povišenijom realnošću" od JOKERa koji ima i taj benefit epohe ali nešto te patine se vidi i ovde. Isto tako i Riddler i Penguin ovde nisu stripovski negativci. Obojica su utemeljeni u nekim formama kriminaliteta, Riddler kao politički terorista, Penguin kao klasični mafijaš i obojicu bih mogao zamisliti i kao negativce koje juri Dirty Harry.

Stripova o Batmanu i reinterpretacija lika ima toliko da je sada teško reći ili čak besmisleno reći da li Reeves ove izneverava kanon, ali je činjenica da je Nolan uprkos "realizmu" okolnosti, ponašanje i dizajn likova držao bliže stripu.

Otud, Reevesov Batman je zapravo krimić. Sa dozom akcije kakvu imamo u nekom policijskom akcionom trileru. Ovde ima spektakla, ima zanimljivih akcionih situacija, ali film u tom pogledu nije ni blizu tipičnih superherojskih ekranizacija. Mnogo više ima ispitivanje, istraga i karakternih momenata.

Glumci su dobri. Colin Farrell kao Penguin je čudna odluka, poznat glumac, seks simbol, pod teškom šminkom, u fat suitu, bez nekog naročitog razloga za to. Nema zbora, odličan je. Farrell je uostalom ipak kaakterni glumac - ipak tu odluku je teško razumeti osim kao jednu egzibiciju, odnosno pokušaj da se pokaže šta Reeves i on, i njihovi saradnici umeju. Pattinson se već dokazao kao glumac, ovaj Bruce Wayne/ Batman je čak možda i pojednostavljeniji od onoga što on zna da napravi, a vidim da je postao i Warnerov It Boy, pa će njegova dalja karijer biti zanimljiva. Zoe Kravitz kao Catwoman pruža sve što treba ali lik je jednostavniji nego što ga znamo. Da li je njena patologija i filmovima suviše otišla kod Harley Quinn? Ne znam. Ali ovo je zasebna kreacija.

Imajući sve ovo u vidu, poređenje sa BATMAN RETURNS su neumitna, ali što se mene tiče, to mi ostaje najbolji solo Batman i ni na koga od ove ekipe neću pomisliti na pomisao Catwoman i Penguina, to je sasvim jasno. Međutim, Burtonov pristup stripu je potpuno drugačiji i što se mene tiče mnogo tačniji od ovog puta kojim je pošao Nolan a produžio Reeves.

Ipak, kako rekoh, ako se za Nolanove filmove o Dark Knightu može reći da su u svakom pogledu dramaturgije bolje postavljeni, Reeves ima ono čega u njima nema. Zaista, njegov film je hipnotičan, funkcioniše kao jedan veoma specifičan, zaseban artefakt, koji može da nam smeta zbog ovoga ili onoga, o tročasovnom trajanju da ne govorimo, ali ima svoju atmosferu, svoj integritet, ima nešto zbog čega neumitno budi poštovanje čak i kod onih kojima se nije dopao.

* * * / * * * *

EdTV

U drugoj polovini devedesetih pojavila su se tri filma koja su se bavila temom života kao televizijske emisije - TRUMAN SHOW, PLEASANTVILLE i EdTV.

TRUMAN SHOW je međutim priča o identitetu i voajerizmu i on se u stvari nije bavio nečim što će kasnije da se aktualizuje iako je sam film veoma ozbiljna stvar na temu večnih pitanja. EdTV se s druge strane bavi suprotnom situacijom. Truman od rođenja ne zna da živi u emisiji, a Ed se za reality program sam prijavio, iz zezanja, kao u avanturu od koje bi mogao imati koristi.

Uprkos tome što 1999. godine već imamo prve reality korake o kojima je snimljen HBO film CINEMA VERITE gde je sniman život jedne porodice i imamo REAL WORLD, to su ipak snimci svakodnevice ljudi koji su montirani i uobličeni. EdTV nudi novum za to vreme u formi emisije u kojoj se ceo dan nemontirano prenosi život glavnog junaka. Mi to danas imamo u Srbiji na nacionalnoj frekvenciji, a o raznim drugim formama na internetu da i ne govorimo.

U tom smislu, EdTV je danas maltene prevaziđena stvar jer je stvarnost i razvoj raznih medija, ne samo televizije već pre svega interneta i shodno tome socijalnih mreža, sve ovo daleko ostavila iza sebe.

To međutim ne znači da dva ključna plot pointa ovog filma nisu danas izuzetno relevantna.

Jedan je ljubavna priča koja dobija neočekivane obrte pred kamerama. EdTV je u osnovi romcom, mada je on ipak na kraju krajeva više message movie koji se pravi da je romcom, odnosno da pojednostavim - message movie dat u komercijalnoj i pitkoj formi. Stoga, u njemu ljubavni obrti jesu osnov zapleta a njihovo dešavanje na ekranu poseban začin. Međutim, da ideja da se zalazi u intimu s jedne strane a da se onda priželjkuje i pospešuje neprijatna intimna situacija sa druge strane jeste osnov savremenog realityja. Zar nije reality na neki način kod nas postao supstitucija sapunskih opera. U njima su osnovne teme ljubavni zapleti, a ono što EdTV prikazuje 1999. godine kao neku skroz ludu situaciju, tipa devojka prevari momka s njegovim bratom pred kamerama, sada kod nas i dalje jeste okosnica svih dešavanja u ZADRUZI već oko pet godina.

Međutim, drugi bitan plot point je aktuelniji. Naime, kada Ed želi da izađe iz ugovora a ne može - on odlučuje da doxuje TV mrežu, odnosno traži od gledalaca da mu pošalju prljavštine o njenom uredništvu kako bi ih pretnjom objavljivanja naterao da prekinu prenos. Sada imamo i tu situaciju - sukob Bake Praseta i Željka Mitrovića u kom on iznosi ili najpre preti iznošenjem detalja i privatnog života medijskog tajkuna.

U EdTVu takve stvari donose rezultate, a moglo bi se reći da na neki način donose i u sukobu Bake i Žeksa, recimo ukidanje nasilja u ZADRUZI može na neki način  biti podstaknuto jutjuberovim napadom.

U tom smislu, EdTV u onome što je hteo da predstavi kao radikalnu temu istovremeno je užasno arhaičan i neverovatno aktuelan čak i u jednom društvu kao što je naše u kom je reality program okosnica delovanje najmoćnijeg režimskog komercijalnog medija i samim tim mutira brže nego igde u svetu na najvećoj mogućoj sceni.

U tom pogledu, EdTV je film koji zapravo zaslužuje najveći kompliment, ima nešto da pruži gledaocima iz Srbije kao vrela najnižeg realityja dostupnog najširoj publici.

Sam film je u suštini mudro postavljen u okvir romcoma, i kroz taj fokus uspeva da ispriča ovu širu priču, počinjući i završavajući se ljubavnom pričom, pre uključivanja i isključivanja kamere.

Odlično je iskorišćen eho događaja izgrađen kroz medije, kao što je show Jaya Lenoa, da bi se time rešile neke elipse i u tom pogledu Lowell Ganz i Babaloo Mandel iskazuju veštinu koja ih i jeste držala decenijama prvi vrhu holivudskih komediografa.

Sasvim je jasno da EdTV nije običan romcom niti je tako nešto Ron Howard mogao da dozvoli sebi posle dolaska nadomak oskara sa APOLLO 13, ali nema sumnje da je najuspešniji derivat romcoma i neke "ozbiljnije" teme kojima će pribegavati u post-nominacijskom periodu.

Matthew McConaughey i Jenna Elfman su odlični kao romantični par, mada je danas svakako zabavnije što su McConaughey i Woody Harrelson u ovom filmu braća, ako imamo u vidu njihov trijumf petnaestag godina kasnije u TRUE DETECTIVEu.

Film je možda mogao biti efikasniji u uvodu, i ukupno uzev kraći, ali ovo je zanimljiv spoj pitke forme i jače pretenzije koji nije imao previše mesta samo godinu danas posle TRUMAN SHOWa koji je bio još pregnantniji u pogledu ozbiljnosti teme. Međutim, sada kad se sve razdvoji, uprkos zastarelosti EdTV je zanimljiva vremenska kapsula, a i malo više od toga.

* * * / * * * *

SALOUM

SALOUM Jean Luc Herbulota dobio je ekstatične kritike posle izlaska u Torontu i na internetu ali očekivanja odmah treba umeriti. Ovaj film pristiže iz Trećeg sveta i za neki prostor na kom se ljudi ne bave filmom zaista jeste reč o fascinantom dometu. Međutim, za neke zapadne standarde, ono što vidimo ovde jeste prilično osrednje, mada bez sumnje u okvirima nečega što smatramo zapadnim standardom.

Stoga, moramo se opredeliti tačno šta procenjujemo ovde - šokantan iskorak senegalske produkcije uz evropsku pomoć, ili ono što je na ekranu. Pošto, ono što je na ekranu je sporadično okej i uglavnom nikada nije ispod prelazne ocene ali ipak nije ništa naročito.

Film ima ozbiljna lutanja u pokušaju svog genrebendinga, odnosno nekog dopola pripremljenog FROM DUSK TILL DAWNa. U suštini etonografski gledano, najvredniji segment filma je dosledno presađivanje tog podsaharskog, da ne kažem nolivudskog elementa dramaturgije koji se oslanja na lokalna verovanja da je magija potpuno stvarna i da je deo svakodnevice kao i svi ostali savršeno objašnjivi događaji.

Kada oko pola filma, magija krene da igra ulogu, junaci se nimalo ne iznenade. Više im je žao kao da su zapeli za žicu na nekoj klopci pa sada imaju i tu muku na vratu. I to je svakako vrednost jer donosi jednu istinsku komponentu lokalnog pogleda na svet u horor matricu. U tom smislu jedna o rasprostranjenih teza o etno-hororu jeste da neke kulture imaju lokalne teme koje će biti zanimljive svetu kao da ih tamo negde drugde nema,  a tu prednjače Srbi. Međutim, ne da u svetu takođe imaju gatare, kletve i razne stvari tog tipa nego su to već žanrovski upregli. Ipak, zanimljivo je kada neko osveži matricu etno-horora kroz reakciju junaka na situaciju, dakle bez skepse, kao da se zbiva nešto neprijatno ali skroz normalno.

Ako bih uračunavao tu celu dimenziju trećesvetskog miljea iz kog stiže film i ekscesa u tom pogledu, film zaslužuje * * *. Ako mu na to ne dajete popust, ocena je bitno niža.

LE PRINCE OUBLIE

LE PRINCE OUBLIE Michela Hazanaviciusa, oskarovca za najbolji film, prošao je potpuno ispod radara izvan Francuske. Tome je doprineo COVID ali i činjenica da ovaj film od dvadesetak miliona evra naprosto nije nešto naročito ni internacionalizovan potom. Plasiran je kao francuski dečji film čak i kod pirata koji su skloni da i filmove bitno manjih reditelja jako razviču.

Razlog za to je nažalost u tome što LE PRINCE OUBLIE nije dobar film, i što je i tih oko sedam-osam miliona evra koliko je prihodovao u Francuskoj u stvari dosta za njega.

Omar Sy, nažalost meni glumac skroz lišen magnetizma - ali zvezda je pa pretpostavljam da grešim - igra udovca koji svojoj ćerkici priča izmišljene bajke pred spavanje u kojima su oni glavni likovi. Odlazak u svet bajki prikazan je kao odlazak u veliki studio u kom je tata glavna zvezda a ostali protagonisti manje važni glumci i tehničari koji servisiraju taj svet fantazije. Kako ćerkica raste tako se taj svet osipa, otac dobija sve sporedniju ulogu dok neki događaji ne krenu da apokaliptično razaraju izmaštani univerzum.

Nažalost ta paralela između realnosti i mašte u kojoj se zbivaju očeve priče je mehanička, možda je prihvatljiva deci, ali meni nije bila. Film je za moj ukus prespor, a plašim se da bi se i deca složila sa tim. Paralele su predirektne i nažalost ne previše kreativne.

Verujem da je Hazanavicius pokušao da možda u svemu ovome napravi posvetu svom roditeljstvu i sl. ali ovo je u suštini nezanimljiv komercijalni film koji izgleda baš kao ono što je on kao reditelj reformisao u potpunosti kada je snimio OSS117.

LE PRINCE OUBLIE nažalost ponajviše podseća upravo na one krute francuske populističke spektakle koji su dopirali do nas devedesetih, a Hazanavicius sam nas je odučio od njih.

* * / * * * *

IN THE ELECTRIC MIST

Njuorleanski detektiv Dave Robichaux iz romana koje potpisuje James Lee Burke, ekranizovan je dva puta i uvek od strane značajnog reditelja. U prvom pokušaju kod Phila Joanoua igrao ga je Alec Baldwin. U drugom kod Bertranda Taverniera - Tommy Lee Jones. Oba puta vrhunske face i vrhunski autori.

Joanouov film je bio relativno klasičan bayou noir, dočim Tavernier donosi i dozu oniričnosti, u isti taj ambijent.

U filmu IN THE ELECTRIC MIST, zaplet se tiče misteriozne smrti mlade prostitutke koja privuče Robichauxa kao bizaran slučaj i kreće da ljušti slojeve licemerja, nerazrešene prošlosti i krivice u njihovoj sredini.

Burkea su adaptirali Jerzy i Mary Kromolowski i scenario se podjednako bavi karakterima, atmosferom i misterijom, mada kako priča odmiče tako sve više zalazi u sfere trilera i misterije. Ovo je jedan od onih krimića u kojima je krug osumnjičenih takav da sam počinilac nije iznenađenje jer svako je za ponešto kriv, s tim što u ovom konkretnom zapletu, sam ubica jeste pomalo neočekivan iako je deo tog miljea.

Tommy Lee Jones se sjajno snalazi u ulozi provincijskog detektiva i Dave Robichaux je profil detektiva koji bi on mogao da igra u snu. Baldwinova interpretacija bila je unekoliko drugačija jer je njegov Robichaux bio mlađi i virilniji, dočim je Jonesov u sumraku karijere i polupenzionisan.

John Goodman unosi metafilmski momenat zajedno sa Jonesom kroz scene bejzbola koji vezuje Robichauxa i lokalnog gangstera Baby Feeta jer je jedan igra Babe Rutha a drugi Cobba. Goodman je solidan kao izrazito antipatični gangster i siledžija koji nosi osnov sumnje dok se - očekivano - u raspletu ne otkrije nešto dublje.

Tavernier se u svom poznom filmu dobro adaptirao na američki milje. Uostalom, on i jeste po rukopisu jedan od najameričkijih reditelja svoje generacije, sa vrlo konkretnim stilom pripovedanja i inscenacijom sa dosta pozicija kamere koja režiju čini "nevidljivom". Američki reditelj bi verovatno neke stvar - kao i američki pisac u odnosu na francuskog - učinio efikasnijim, ali to i jeste draž dovođenja evropskog sineaste, osvetljavanje nekih detalja kojima se meštani ne bave.

Ipak, Tavernier kao veliki poznavalac i poštovalac američkog filma, još od kritičarskih dana, ipak na kraju krajeva snima nepogrešivo američki film. Sa svim tim francuskim začinima, i dalje IN THE ELECTRIC MIST američkiji od mnoge sadašnje evropske produkcije.

Tavernier je snimio još dva filma posle ovog ali su oba bila i tematski, pa i stilski, francuska, tako da se praktično ovde on oprašta od američkog filma kao svoje najveće ljubavi. Uprkos tome što je on još sa ROUND MINDIGHT dobio priliku da se iskaže u američkoj priči, ovo je zaista ukupno uzev njegov najkompletniji iskorak u američki milje i produkciju. U svakom pogledu.

* * * / * * * *

OLDBOY

Kada je Spike Lee uradio rimejk OLDBOYa imao sam priličnu averziju prema toj ideji te ga nisam ni pogledao. Međutim, eto i on je došao na red, skoro deset godina posle izlaska i dobio je jednu dimenziju koju tada nije imao.

U izvesnom smislu sličan je period prošao od originala do rimejka i od izlaska rimejka do momenta kada sam ga ja pogledao. Tako da bih u ono vreme mogao ustvrditi da je Spike Lee bio obavešten o SRPSKOM FILMU jer u svom rimejku ima jedan specifičan spoj seventies estetike i shock cinema rešenja. Naravno, film koji je snimio Chan Wook Park je stilizovan da popizdiš, a ovaj je na neki drugi način, gde Josh Brolin deluje kao Bizarro u odnosu na Mel Gibsonovog Supermana. Možemo samo da zamislimo šta bi Mel u toj ulozi, tada još držeći napravio. No, dakle imamo tu seventies estetiku spojenu sa visokom estetizacijom i priličnom propulzivnošću fotografije Seana Bobbitta, cele monohromatske deonice, specifičnu dinamiku radnog procesa, upakovanu u nešto što istovremeno jeste holivudski žanrovski film od 30 miliona ali jeste i hardkor primer američke aproprijacije shock cineme bez ustezanja.

Međutim, SRPSKI FILM kao određeni potencijalni uticaj na stranu, ako uticaja i nije bilo, nema sumnje da je moguće reći da su filmovi nastali sa istim nivoima informisanosti u pogledu žanrovskog izraza, što dodatno ukazuje na značaj ovog naslova za našu kinematografiju.

Ono što je međutim podjednako zanimljivo ako ne i zanimljivije jesu određeni osnovi koji u ovom filmu mogu da se prepoznaju a tiču se poetike Jordana Peelea. Taj spoj pitanja identiteta i rase koja Lee unosi na jedan specifično američki način a koja nisu prisutna na isti način u korejskom originalu čak i kada iste radnje i situacije postoje. Boravak u sobi, gledanje infomerciala, falsifikovanih televizjskih emisija itd. jesu elementi koji jako podsećaju na situacije iz finala GET OUTa recimo, kao i neki drugi elementi. U izvesnom smislu deluje kao da je OLDBOY ponudio ključ razmišljanja Peeleu koji će posle svog velikog uspeha producirati Leejev BLACKKKLANSMAN.

OLDBOY i dalje nije film koji je bilo neophodno snimiti, i ako imamo u vidu dalekosežan značaj izvornika sasvim je jasno da se to nikada neće promeniti. Međutim, ovo je dobar rimejk koji donosi niz zanimljivih rešenja, naročito u pogledu stripovske stilizacije i pokazuje da je Lee koji je već tada imao široku amplitudu u karijeri i dalje bio reditelj od kog je imalo šta da se nauči.

Glumačka podela u čijem je centru Brolin već sugeriše stripovsku estetiku a Sam Jackson i Sharlto Copley i kao imena i kao face je samo zaokružuju.

OLDBOY je film koji nije neophodan ali u kom ima šta da se vidi i nauči.

* * * / * * * *

BULLET TRAIN

BULLET TRAIN Davida Leitcha je adaptacija japanskog romana iz pera Kotaro Isake. Ovaj film nema veze sa istoimenim, odnosno tako prevedenim filmom u kom je igrao Ken Takakura - i to je šteta - to je ipak bio dosta bolji film.

BULLET TRAIN je tipičan primer kako u današnje vreme privoleti jednu od poslednjih preostalih filmskih zvezda da igra u nečemu što nije prestige picture - objasniti mu kako će snimiti genre-bending akcijaš sa masom drugih vrhunskih glumaca koji će se tu dobro zezati sa njim i sa žanrom. I onda su obe strane zadovoljne, studio je dobio film u kom Brad Pitt jelte bije i ubija neke ljude a on je dobio film u kom se dobro zeza sa svojim drugarima i sa nekim aktuelnim facama.

Problem nastupa kad shvatimo da je ovaj film u suštini bajati tarantinoidni derivat sa gomilom ekscentričnih likova koji se artificijelno gomilaju u nekim usiljeno humorističnim vinjetama dok ne nastupi dosta solidna akcija koje je ipak premalo. Oni koji mogu da se dobro zabave u ovom podgrejanom šou programa iz cca 1996. zaista mogu misliti da je BULLET TRAIN nešto čudesno. Ali, u suštini, ovo je film koji ima tri kvaliteta - izuzetnu akciju kad je ima a nema je puno, velike zvezde koje je uvek lepo gledati jer nisu slučajno postali zvezde i lepo estetizovan ambijent i fotografiju Jonathana Sele.

Nije malo, ali nažalost taj glumljeni debilitet i odsustvo humora, kao i mogućnosti da se vidi išta novo meni itekako smeta. Naravno, hardver koji nam je predstavljen je nesporan i to je u redu, i to cenim. Ali, što se mene tiče, sve je i ostalo na nivou hardvera. Za nešto više premalo. Ali opet, nije da nema šta da se vidi.

* * 1/2 / * * * *