PORNO PRIČA

PORNO PRIČA Aleksandra Jankovića je prvi film koji sam gledao iz bogatog slatea koji su pod etiketom strimera Apollona zakuvali Pink i Telekom Srbija. Karakteristika ovih filmova jeste da ih je inicijalno zamišljeno 52, pa je kasnije taj broj smanjen, i da je svaki imao 150 000 evra keša u budžetu.

Filmove radi nekoliko izvršnih producenata- Slobodan Šuljagić, Petar Pašić, Ivica Vidanović i PORNO PRIČA je deo Šuljagićevog dopirnosa.

Zanimljiv detalj oko ovog filma jeste da je reč o ekranizaciji Borivoja Radakovića koji je meni zanimljiv pisac, između ostalog baš i za ekranizaciju, i da će izaći iste godine kada i prva celovečernja ekranizacija Ferića, a njih dvojicu sam otkrio negde u isto vreme.

Janković je posle debitantskog filma FLEŠBEK u kom je on bio najveća zvezda i gde je njegov rediteljski postupak bio jedina stvar vredna pažnje, snimao mnoge serije, u Srbiji i Hrvatskoj i PORNO PRIČA mu je tek drugi film.

Nažalost, Šuljagićeva izvršna produkcija nije bila optimalan ambijent za njega. Umesto Igora Šuntera koji mu je snimao prvi film dobio je televizijskog snimatelja Zoltana Savina, umesto glumaca koji imaju star power, dobio je glumce koji naprosto nisu zvezde, nisu čak ni glavni glumci inače.

I samim tim, rezultat je jedan film koji izgleda kao neka televizijska stvar iz prošlih vremena, sa protagonistima kojima ozbiljno nedostaje magnetizam.

Kada se na to doda zatvorena situacija u kojoj se junaci nalaze - sve se dešava u jednom stanu - kasir gubinik i njegov drug vodinstalater žele da se afirmišu i obogate snimajući pornić sa prostitutkom i abnormalno “obdarenim” gubitnikom, onda se otvara pitanje da li dobijamo jednu višeslojnu priču koja je na površini seks komedija o snimanju pornića a u drugom sloju socijalna priča i konačno priča o kreaciji, o tome da šta god čovek da radi, pa makar to bio i pornić s gubitnicima, razvija kreativni impuls i uspostavlja odnose iz umetničkog kolektiva ili ćemo dobiti banalnu seks komediju.

Dobili smo ovo drugo, na jednom vizuelno i glumački skromnom nivou, ali isto tako uglavnom profesionalno izvedeno i sa svešću o veoma limitiranim mogućnostima koje su date autoru.

Nažalost, i sama stilizacija je konfuzna. Nema mnogo uslova za nju ali se prostitutka pojavi odevena kao iz MALE NOĆNE MUZIKE. Ne postoji puna kontrola nad svim izražajnim sredstvima, a iz pozorišnog komada koji je Janković režirao sa drugom (i mnogo boljom podelom) i dalje je ostalo dosta teatralnosti ne samo na nivou strukture teksta već i mizanscena.

Za razliku od prvog filma u kom je Janković mogao da se nametne kao zvezda, ovo nije takav projekat. No, ako išta pozitivno ima u ovom projektu, to je opet osećaj da je uradio posao kakav je bilo moguće uraditi u datim okolnostima, ali da ipak neku drugu priliku treba da čeka za povratak u prvu ligu. 

* 1/2 / * * * *

SZELID

SZELID potpisuju Laszlo Csuja i Anna Nemes. Reč je o melodrami smeštenoj u svet bodibildinga u kojoj takmičarka da bi otišla na svetsku smotru počinje da radi kao escort u agenciji specijalizovanoj za bildere.

Csuja i Nemes prave nekoliko veoma uspešnih manevara u ovom filmu. Pre svega, ni od čega što se dešava ne prave big deal čime čuvaju dostojanstvo svojih junaka i ne guraju ih u patetiku iako je njihova egzistencija zastrašujuća i kad im ide dobro pa se rokaju steroidima i kad im ide loše pa rade kao eskorti jer ne mogu da ih kupe. 

Život junaka uspeva da dobije almodovarovski ton gde se neobičan način života prikazuje kao nešto sasvim normalno, iako sam film nije ni po čemu almodovarovski pa i onda kada skrene u melodramski eksces sprovodi ga diskretno.

Eszter Csonka je bodibilderka ali se odlično snašla u emotivno jednostavnoj ulozi koju igra vrlo ubedljivo čineći naravno svojim grotesknim telom okosnicu filma.

SZELID je u suštini konvencionalan u postupku ali ekscentričan u postavci i tako ovaj u osnovi "mali" zahvat uspeva da se nametne kao nešto bitno.

* * * / * * * *

SLOVO

SLOVO Beate Parkanove je pretenciozan i priglup češki film o doživljajima jednog dosadno pretencioznog varoškog notara i Partijaca koji u sezoni 1968/1969. žele da ga privuku u svoju ekipu a on ne bi. Ideja rediteljke je da nam prikaže život tih junaka tako što se bavi svim drugim stvarima sem Partije, iako je taj moralni stav spram okupirane zemlje ipak neki osnovni argument, rezultira jednim monotonim filmom tako nekim trivijalnim stvarima povremeno filovanim jako dramatičnim scenama o pritiscima.

Ako su želeli da prikažu "običan" život u kom tema partije i dileme nije u prvom planu ali je sveprisutna - nisu uspeli jer u većini scena nema ničega, samo dugi i sterilno komponovani i još sterilnije osvetljeni kadrovi sa nekim besmislenim dijalozima ni o čemu bitnom, bez tačke i zapete, i film koji zaživi samo onda kad se zapravo dešava neki pritisak na junaka.

Sve u svemu, ovo je čudan promašaj zbog samog postupka koji pokušava da bude spontan i "životan" a u stvari je kranje artificijelan.

* 1/2 / * * * * 

PAMFIR

Dmitro Suholitki-Sobčuk u ukrajinskom filmu PAMFIR kombinuje socijalnu melodramu i kriminalistički film, u priči o junaku koji posle izlaska iz zatvora dolazi kući i kreće iznova da se bavio švercom kako bi malo stao na noge u finansijskom pogledu. 

Celokupna okolina je umešana u šverc i na neki način parazitira na njemu, ali se isto tako i izmiče kako joj odgovara kada krenu nevolje.

Manje-više sve to smo videli i ranije ali Suholitki-Sobčuk svemu daje jednu specifičnu propulzivnost, jednu fluidnost forme delimično datu i kroz fluidnost pokreta kamere koji pomeraju pogled gledalaca u neočekivanim smerovima i sa jednog događaja i ambijenta na drugi.

Film donosi malu a dobrodošlu promenu u odnosu na estetiku ovog tipa istočnoevropskog filma. Premijerno je prikazan na ovogodišnjem kanskom festivalu na kom bi se možda našao i da nije bilo ruske agresije.

* * * / * * * *

NOPE

Posle remek-dela kakvo je bio US i nestvarno uticajnog i uspešnog filma GET OUT, Jordan Peele snima svoj treći film u kome pokazuje da se malo umislio, da je željan da zagrize više nego što može da savlada, ali čak i kada se te dve loše osobine ispolje, i dalje je NOPE jedan veoma zanimljiv i dobar film.

NOPE na nivou premise ima jedan problem koji Jordan Peele prevazilazi formalno ali ne i suštinski. On uspeva da na nivou scenarija opravda kako ovde po treći put konstruiše "zatvorenu situaciju" sa srazmerno malim brojem likova koji su super-uključeni u zaplet ali smeštanje priče u pustu vestern vukojebinu, u ogromnu pustoš neumitno otvara pitanje zašto nema više nekih sporednih likova koji nisu uključeni u zaplet. To je pitanje atmosfere i uprkos tome što Jordan Peele jasno postavlja okolnosti da su usamljeni i fizički usamljeni ljudi na tom prostoru upućeni jedni na druge a ne neke naprosto nisu, gledalac teško pobeđuje taj subjektivni osećaj da je likova malo a fizičkog prostora puno.

Zatim, film sa ovolikim brojem likova, i samo jednim antagonistom sa kojim se suočavaju, ne mora da traje dva sata, sat i po je puna kapa, i uprkos tome što film nije dosadan, samo je komotan s ritmom, odaje utisak preglomaznog. Što opet nije argument, ali utisak moramo pribeležiti.

Konačno, ovde Jordan Peele pravi višeslojnu priču ali za razliku od GET OUT i US u kojima slojeve razlaže na bazi jednostavno postavljenih okolnosti i zapleta, unosi puno elemenata, digresija, detalja, i onda sama priča ima slojeve raznih vremena, raznih formativnih događaja, i u maniru koji sebi može da dopusti Tarantino ide u smeru određenog baroka koji se od Peelea ne očekuje, a po reakcijama dela publike još uvek mu se ni ne prašta.

Uprkos tome što je Peeleovo "iživljavanje" ništa spram onoga koje bi nam Tarantino priredio u odnosu na strukturu, deluje da kod dela publike Jordan mora ipak još malo da se "dokaže" da bi sebi mogao da dozvoli ovu vrstu "It's a about a lot of things" filma.

Konačno, dok su i GET OUT i US doneli nešto zaista sveže, GET OUT ideološki i u načinu iskazivanja ideologije, a US i estetski, i gde su reference bile bitne na mikro nivou, ovde se već slobodno licitira Spielbergom, Shymalanom i Tarantinom.

I zbilja, postoje elementi sve trojice u ovom filmu, ali NOPE meni ipak deluje kao pre svega Peeleov film.

Naime, NOPE je film o identitetu - o crncima koji su wrangleri konja za filmove - zarobljeni u "belačkom miljeu" i "belačkom poslu" koji izumiru, o nekadašnjem detetu glumcu korejskog porekla koje i dalje nije odustalo od showmanshipa, o njihovim prenaglašenim Americana formama šoubiznisa, oličenim u ranču i nižerazrednom vestern zabavnom parku, iako među njima niko nije belac, o vanzemaljskoj pojavi u obliku letećeg tanjira iz pedesetih, koja to možda nije.

Ovo je dakle priča o šou-nastupu spolja i identitetu iznutra, u imaginarijumu koji bismo sigurno mogli sresti kod Spielberga koji voli derutnu Americanu i trashy SF ali nikako u ovoj formi. Iako imamo scenu krvave kiše koju pamtimo iz Spielbergovog WAR OF THE WORLDS, ovde imamo jedan pristup žanru iz karaktera. Lica protagonista prenose mnogo više efekat susreta sa vanzemaljcima nego sami prikazi letećih tanjira. To na neki način vuče na Shymalana koji je poznat po konvencionalnim SF pričama datim iz neočekivane vizure, međutim on je već snimio SIGNS, to smo već videli. I kod Peelea imamo neočekivanu vizuru za blokbaster plus neočekivano ponašanje za junaka koji veliku misteriju drže za sebe koliko god mogu.

Uprkos tome što je Peele želeo da drži koncept ovog filma u tajnosti već je iz trejlera potpuno jasno šta je po sredi i film je manje-više ono što ste mislili da jeste, osim kada na nekim manjim nivoima priče donosi preokrete. Ali ono gde je definitivno svoj jeste vezanost za Peelea za karaktere i nekarakteristično prikazivanje bioskopskog spektakla iz vizure koja ne daje blokbasterski money shot - iako je film vrlo atraktivan, uostalom slikao ga je Hoyte Van Hoytema, a u samom filmu NLO pokušava da zabeleži iskusni stari snimatelj na filmskoj traci.

Jordan Peele je sebi svakako ovde uzeo dosta slobode, rad je da čačne sfere meta- filma, i što se mene tiče, ima prava na to. Neko doduše misli da još nema. Ali, to je sad već individualna stvar. 

Uprkos tome što NOPE ne mogu da preporučim onako samouvereno kao US jer remek-delo svakako nije, čini mi se da svako ko voli zanimljiv film treba da ga pogleda jer imamo velikog autora koji proba da izvede nešto zanimljivo, a to uvek treba videti.

* * * / * * * *

VELKA PREMIERA

VELKA PREMIERA Miroslava Krobota je slovački film o komičaru koji doživljava opšti životni kolaps pred veliku premijeru svoje kontroverzne autorkse predstave. Ovako sumiran, film deluje bitno smislenije nego što zaista jeste jer je reč o jednoj poptunoj salati od scena bez tačke i zapete, u kojoj je omiljeni format naracije digresija.

* 1/2 / * * * *

STRIC

David Kapac i Andrija Mardešić su autori koje pratim još od njihovog srednjemetražnog komičnog horora ZAGORSKI SPECIJALITET koji mi se nametnuo u svoje vreme kao zaista ključno ostvarenje savremenog hrvatskog horora, iako se ŠUMA SUMMARUM nametao kao bitniji u javnosti.

Dugo ih nije bilo, vegetirali su po televiziji na nekim nezahtevnim poslovima ali konačni dugometražni debi STRIC sasvim sigurno uvodi njihovu karijeru na jedan viši, što se mene tiče najviši nivo regionalne kinematografije. Štaviše, STRIC je film koji izgleda svetski, i na nivou izvedbe i vođenja priče.

U poetičkom pogledu, STRIC se nadovezuje na Lanthimosa pre svih, ali se sigurno mogu prepoznati uticaji Jordana Peelea, neko vidi i ranog Hanekea, ja ne toliko, ali istovremeno nudi i nešto svoje.

Priča je jednostavna. Tokom osamdesetih, jednu blago disfunkcionalnu porodicu iz unutrašnjosti posećuje stric iz Nemačke. Donosi im darove i autoritet porodičnog patrijarha. A onda počinjemo da shvatamo da njegova poseta za Božić nije baš uobičajena jer se dešava svakog dana i uprkos ambijentu i ponašanju junaka, možda nisu baš osamdesete...

Možda je i ovo preveliko otkriće, ali zaplet nosi zaista još mnogo otkrića i preokreta. Film je u osnovi kamerni, ali priča je jako snažna, gluma cele podele od četiri (i po glumca) je izuzetna, i ono što je najvažnije, u ovako začudnoj priči, razvijamo emociju prema likovima i prema stravi kroz koju prolaze.

Uprkos tome što STRIC nije stricto sensu horor film, pre bih rekao da je crnohumorni triler, utisak koji ostavlja je strava, sa tek pomalo užasa.

Kapac i Mardešić prikazuju junake koji su u začudnoj situaciji i ona je spontano dosta znakovita. Ima ne samo psihološku već i veoma suptilnu ideološku dimenziju i može se čitati i kao neka vrsta društvene kritike. No, to je jako vešto i nenametljivo izvedeno.

Fotografija Miloša Jaćimovića je izuzetna i on doprinosi toj visokoj estetizaciji ovog filma, i potvrđuje se kao jedan od najzanimljivijih srpskih direktora fotografije, naročito jer ovim filmom "proširuje područje borbe".

Miki Manojlović u ulozi Strica ima izazov koji može da ga dobro zabavi, a kao Hrvat se snalazi možda malo slabije nego kod Boba Jelčića u SAM SAMCAT, ali mu je govor uglavnom konzistentan i ne izbacuje nas iz iluzije lika. U poslednjih nekoliko Mikijevih zagrebačkih rola kao u NEKA OSTANE MEĐU NAMA bilo je malo utiska stunt castinga. Ovde to nije slučaj, Miki je organski deo filma.

Goran Bogdan i Ivana Roščić su sjajni kao bračni par koji dočekuje Strica, i Bogdan svoj star power ulaže u zanimljiv lik kom daje specifičnu toplinu.

STRIC je moćan debi i film vredan pažnje u svakom pogledu koji će sasvim sigurno moći da se jednog dana ugradi u reprezentativni uzorak radova sa naših prostora.

* * * 1/2 / * * * *

A FELESEGEM TORTENETE

A FELESEGEM TORTENETE Ildiko Enyedi po romanu Milana Fusta je ljubavni film starog kova koji nažalost izgleda prilično zastarelo, pa taj stari kov pomalo nosi u sebi i nešto anahrono.

Film je snimljen bez milosti prema publici. Traje preko dva i po sata bez ikakvog izrazitog razloga, a fotografija Marcella Reva, Mađara koji inače radi sa Samom Levinsonom je neubedljiva, prazna, šuplja kao i sama atmosfera ovog filma.

U glavnoj ulozi je Gijs Naber, holandski glumac koji uspeva da administrira dva i po sata ovih dešavanja. Glavna partnerka mu je Lea Seydoux, i zaista se gledalac često upita - kako je sve ovo moglo poći naopako?

Ali, očigledno jeste. Kada film koji slika Marcell Rev ispadne tako da ne izgleda dobro, onda lako možemo zamisliti kako su se neke druge stvari mogle otete kontroli.

Film je imao premijeru u Kanu i verovatno je profilisan kao jedan veliki evropski ljubavni film i sa određenim bioskopskim perspektivama. Ono što smo dobili nije veliki već glomazan, nezgrapan film u kom mnogo talentovanih ljudi radi stvari ispod svog nivoa.

* 1/2 / * * * *

HINTERLAND

Stefan Rusowitzky se i dalje teško nosi sa "prokletstvom" oskara za strani film. Dok se posle svog DIE FALSCHERa potuca po nekim obodnim angloameričkim produkcijama, u HINTERLANDu je pokušao da snimi svoj DER HAUPTMANN ali je za razliku od Scwendtkeovog klasika snimio samo nešto što me je podsetilo na JOSEFa Stanislava Tomića.

I Tomićev film mi je mnogo bolji.

HINTERLAND gradi jednu visokoestetizovanu sliku Beča posle rata koji je namerno izvitoperen kao u nekom ekspresionističkom filmu ili stripu, ali na nivou na kom to prosto nismo viđali na filmu, sa iskrivljenim zgradama, artificijelnim ambijentima, prostorima koje je danas tek moguće snimiti sa napretkom tehnike, u kom operiše serijski ubica i ubija vojnike iz Velikog rata.

Naravno, Prvi svetski rat se tek završio. Nikog od gospode ti ljudi previše ne zanimaju ali beški inspektor i ratni veteran kreće da istražuje.

HINTERLAND deluje kao arty ekranizacija nekog arty stripa iako nije nastao po takvom predlošku. I na tom nivou je jako uspeo, rekao bih čak da je impresivan. Međutim, sama priča je mlaka, odnosi su neubedljivi i lažni, junaci su prenaglašeni u svakom pogledu i naivni. A vizuelnih bravura ipak nema toliko da bi se ovaj film sasvim opravdao samo njima. Ima ih, bez sumnje. Ali, nedovoljno.

U tom pogledu, Rusowitzky pada na nivou vođenja priče. Ne bih rekao da ju je zanemario zbog artificijelnosti ili estetizacije. Naprotiv. Samo mislim da je naprosto preveliki mediokritet da bi je isterao kako treba. Iza HINTERLANDa stoji veliki trud, tu je i Snyderov Nemac iz zombi filmova, ali rezultat nije na nivou uloženog hardvera.

* * 1/2 / * * * *

ROMAN J. ISRAEL, ESQ.

Dan Gilroy je posle ogromnog uspeha NIGHTCRAWLERa došao u poziciju kakvu u Holivudu nikada nije imao, negde u ravni svog uspešnijeg brata Tonyja, i krenuo je da pravi filmove koji su čudan spoj studio formule i njene dekonstrukcije, gde na kraju nisam do kraja siguran koliko je to sve namera, a koliko je prosto vezano za stasavanje na studio projektima.

ROMAN J. ISRAEL, ESQ. je bio prvi, blaži primer toga, a VELVET BUZZSAW koji je potom usledio je radikalniji. Naime, Dan Gilroy pravi filmove koji su u pojedinim aspektima veoma oslonjeni na holivudske studio formule a u nekim drugim žele da ih prevaziđu. U ovom slučaju ovo je star vehicle, pravljen za Denzela, koji ipak pokušava da stavi karakter u prvi plan, počev od naslova, a da zaplet bude bitan ali sekundaran i da sebi dozvolu neku slobodu u zapletu, u smislu da junak ne mora kroz ceo film imati isti cilj, da ima neke manje i veće transformacije, da ne mora imati konstantnog antagonistu i sl.

I Gilroy to uspeva, međutim sve ono gde odstupa od formule stvara određeni šum, naprosto jer je se u nekim fundamentalnim stvarima previše drži. Otud, ROMAN J. ISRAEL, ESQ. je "film sa greškom" jer naprosto osećamo tu njegovu raspolućenost, tu borbu formule i njenog zaobilaženja. Međutim, sa Denzelom u glavnoj ulozi, i sporednom ekipom koja ima jak star wattage jer je predvodi Colin Farrell, to nije previše ni bitno.

Kad je Denzel tu, i kad je u ovoj meri posvećen, prija i ono što je formula i ono što je odstupanje od nje i on drži film na okupu, i omogućuje Gilroyu da ubacuje razne zanimljive felšove sa raznih strana i okuša se kao autor nekonvencionalnog pravnog trilera, dakle u žanru koji je njegovog brata izveo u stratosferu sa MICHAEL CLAYTONom.

ROMAN J. ISRAEL, ESQ. je manje pretenciozan, a naslovni junak je zanimljiv. Uz odlične losanđeleske lokacije i vibrantnu fotografiju Roberta Elswitta koja uspeva da pronikne u artificijelnost elegantnog miljea advokatskih kancelarija i kostima, Gilroy uspeva da napravi film u kom doduše Denzel više pomaže njemu nego što je obrnuto, iako se to očekuje, ali na kraju priče, ostaje sa filmom vrednim pažnje, pre svega na nivou lika, ali u nekim segmentima i na nivou priče.

ROMAN J. ISRAEL, ESQ. sam gledao u kraćoj verziji, nastaloj za bioskope posle kritika upućenih dužoj koja je imala premijeru na festivalima.

* * * / * * * *

AEIOU - DAS SCHNELLE ALPHABET DER LIEBE

AEIOU - DAS SCHNELLE ALPHABET DER LIEBE režirala je Nicolette Krebitz. U glavnoj ulozi pojavljuje se čuvena, danas već šezdesetogodišnja Sophie Rois i igra propalu glumicu koja počinje da poučava jednog problematičnog momka dikciji a onda se među njima rađa ljubav.

Film međutim nije u užem smislu ljubavni, malo je teže objasniti zapravo i koji je to pristup filmu jer ovde ima i realizma i bajke, i žanra i neke opšte problemske postavke, i iz te konfuzije izlazi delo za koje mogu da pretpostavim da nekome može biti zanimljivo u pojedinim deonicama, ali da teško ikome može biti smisleno u celini.

Nažalost, uprkos tome što Nicolette Krebitz za neke svoje scene misli da su bravura sekvence ni to nije baš tako, premda film jeste u načelu korektno izveden i ispravan.

Prikazan je na berlinskom festivalu 2022. godine. 

* 1/2 / * * * *

DOMESTIC DISTURBANCE

Harold Becker je jedini eminentni reditelj trilera osamdesetih, pa i devedesetih, za kog se nikada nisam dovoljno ukačio. Tako da sam dosta njegovih filmova i propustio.

Jedan od njih je DOMESTIC DISTURBANCE, triler koji je pisao relativno eminentan čovek sa sjajnim naslovom kao što je JUDGEMENT NIGHT iza sebe. Ipak, ovo što je Becker ovde zakuvao jeste jedan subhitchcockovski ali i subcurtishansonovski domestic triler o uglednom poslovnom čoveku sa misterioznom prošlošću koji postaje očuh sinu glavnog junaka i koga ovaj kreće da brati u besu, i svedoči ubistvu kojim uklanja neprijatnog svedoka iz prošlosti.

Beckerov film je trom, Travolta u glavnoj ulozi je mlak, Vince Vaughn je interesantniji kao negativac ali ipak nema previše vrhunskog materijala za igru. Strukturiran je aljkavo, završnica je zbrzana i sve u svemu, Becker je snimio film ispod svog nivoa, pa i major nivoa, čak i kad je reč o manjim žanrovskim filmovima koji nisu tentpole.

A domestic trileri nekada jesu bili veoma bitan deo repertoara, upravo u danima kada su Joe Ruben i Curtis Hanson od njih pravili blokbastere. Sada je to davna prošlost.

* 1/2 / * * * *

SECRET HEADQUARTERS

Istog dana su izašli DAY SHIFT J.J. Perryja na Netflixu i SECRET HEADQUARTERS Henry Joosta i Ariela Schulmana. Dok je kroz Jamie Foxxa, DAY SHIFT kanalisao nešto njihovog PROJECT POWERa, SECRET HEADQUARTERS je sa ADAM PROJECTom Shawn Levyja - takođe sa Netflixa - delio dečaka Walkera Scobella u glavnoj ulozi i mučni zadah mediokritetstva.

Joost i Schulman nikada nisu bili mediokriteti, čak i za one koji nisu voleli njihove filmove ali su postali u svom prvom punokrvnom major filmu u produkciji Jerry Bruckheimera - iako u odnosu na njega PROJECT POWER deluje skuplje i zrelije u svakom pogledu.

Ovo je B-Bruckheimer, mučni superherojski nus-produkt s decom u glavnoj ulozi, o dečaku koji otkriva - veoma originalno - da mu je tata superheroj i da u svojoj kući ima tajno skrovište i razne gadgete koji ga čine nadmoćnim u borbi.

Međutim, film se ne pretvori ni onda u neku mlaku superherojsku avanturu, pa ni u SPY KIDS već postaje home invasion film kada u tajno skrovište upadaju ljudi koji žele da maznu tatinu opremu, a završava se na školskoj igranci, ako neko uopšte izdrži do kraja.

Joost i Schulman ne donose ništa od onoga po čemu su se izdvajali a to je - u neku ruku - svež rediteljski koncept - atipičan ugao sagledavanja stvari. Ništa. Ovde je sve užasno konvencionalno, mediokritetski, previše je hladno za Amblin, previše je tromo za Marvel.

SECRET HEADQUARTERS je potpuno razumljivo pomeren sa bioskopskog na Paramount + raspored. Ovo je film koji ne zavređuje ozbiljnu promociju koja prati bioskopsku distribuciju.

Čak je i ADAM PROJECT bio bolji.

* 1/2 / * * * *

CODIGO EMPERADOR

Jorge Coira je montažer Dani de la Torrea, dakle dolazi iz miljea u kome se zna šta je žanr i suspense. I ovde dobija priliku da režira Luisa Tosara, svakako osnovnog glumca za tu vrstu španskog filma u jednom špijuncu po scenariju prezaposlenog Jorge Guerricaechevarriae.

Guerricaechevarria se malo ofucao u poslednje vreme. Radi i na filmu i na televiziji i njegov potpis ne znači onoliko kao pre a CODIGO EMPERADOR je u polazu zanimljiv a na kraju rutinski film. U njemu misteriozni agent tajne službe radi usput i poslove u kojima rešava privatne probleme za svog šefa, nikada ne doznajemo da li su to "usluge" koje služba čini svojim političkim pokroviteljima/ saradnicima ili šta, a usput se bavi i nekim mejnstrim radom u borbi protiv terorizma.

U tom kolopletu pokazuje slabost, zaljubljuje se u mladu filipinsku služavku poznatog trgovca oružjem - kog ganja po antiterorističkoj liniji - i to mu otežava da bude beskrupulozan kada radi klasične nameštaljke i iznude, uremljenja ljudi za ceo život i sl.

Guerricaechavarria misli da piše svoj CONVERSATION, ali ovo je ipak mnogo pitomiji filim i uprkos tome što Jorge Coira hardverski sve ume da napravi, i sve ovo je dinamično i korektno izvedeno, sa ponekom jako dobrom scenom, stvari ostaju previše kriptične u nekim elementima a kraj ostaje previše melodramatično naivan.

Posle ANTIDISTURBIOSa, španska produkcija nema prava na ovakve gafove. Mimo toga, film je tu i tamo interesantan, Tosara je uvek prijatno videti kad se odvija neki badassery. Sve je to skoro pa kako treba, samo što nije.

* * / * * * *

EXPERIENCE PREFERRED... BUT NOT ESSENTIAL

EXPERIENCE PREFERRED... BUT NOT ESSENTIAL Petera Duffella je energična, svedena i u suštini jednodimenzionalna britanska melodrama o mladoj devojci koja dobija sezonski posao u jednom primorskom hotelu. Autori nas vode iza scene, u kuhinje i spavaonice posluge i prikazuju njihove odnose koji su ponekad intenzivni ali su u suštini sezonski kao i njihov posao.

Zanimljivo je videti film iz 1982. u realističkom ključu koji snima Phil Meheux, kasnije holivudska vedeta, poznat pre svega po saradnji sa Martinom Campbellom čijim je trilerima i akcijašima takođe davao tu patinu realizma.

Nažalost, u kakofoničnoj rediteljskoj koncepciji, osnovna priča glavne junakinje nekako ne uspeva da se razvije. Ideja iza toga mi je jasna. Autori su hteli da nam prikažu isečak života koji ne mora nužno biti melodramski zaokružen. I to su postigli, ali nisam do kraja bio ispunjen time.

* * 1/2 / * * * * 

LA CASA DEL CARACOL

Macarena Astorga režirala je film LA CASA DEL CARACOL po romanu i scenariju koji potpisuje Sandra Garcia Nieto. Reč je o horor filmu prijatnog izgleda koji u početku malo evocira uspomenu na Serradora ali do kraja vidimo da je u pitanju jedna prilično dosadna stephenkingovska nebuloza koja ne uspeva da u potpunosti kapitalizuje čak ni vrlo zanimljive lokacije.

LA CASA DEL CARACOL je propuštena prilika premda nije ovde ništa toliko originalno da bismo imali zbog nečega da žalimo.

* 1/2 / * * * *

DAY SHIFT

DAY SHIFT J.J. Perryja je novi akcioni derivat koji Jamie Foxx radi za Netflix. Izašao je istog dana kada i SECRET HEADQUARTERS na Paramount + u kom su Schulman i Joost posle izrade njegovog prvog takvog filma PROJECT POWER krenuli put bioskopa ali skončali na streamingu. PROJECT POWER je preteča DAY SHIFTa i to je high concept rad - superherojski film koji (barem nominalno) nije baziran na stripu, dočim je ovo akciona komedija u kojoj se prikazuje naš svet sa tim twistom da u njemu postoje vampiri i lovci na vampire.

DAY SHIFT nije BLADE ni u jednom pogledu ali je slično PROJECT POWERu, jedna street level varijacija na to. Jamie Foxx je simpatični blue collar lovac na vampire koji njihove očnjake prodaje u zalagaonicama, na crnoj berzi. Dave Franco igra white collar sindikalistu iz udruženja lovaca na vampire. Snoop je južnjak lovac na vampire i Foxxov prijatelj a Steve Howes iz SHAMELESSa i Scott Adkins par jermenske braće na istom zadatku. I to je sve jedan onako dinamičan romp, sa manje akcije nego što bi se očekivalo od režije od J.J. Perryja ali i sa tim da kada se desi takva scena onda haos ne prestaje, i koristi se bukvalno sve, od borilačkih veština do vatrenog oružja, a tela vampira su free for all jer su monstrumi, dakle ima raznih vidova intervencija na njima.

Snyderov skriptaš Shay Hatten je među dva potpisnika ovog scenarija i oseća se ta lakoća izlaganja jednog u suštini B-narativa, a Perry ga i radi kao B-film i zaista je ovo nešto jednostavno, nepretenciozno i dinamično. U tom smislu, DAY SHIFT bi mogao postati zdrava franšiza za Netflix, ako odluče da ga u tom smislu razvijaju, ali i ne mora.

DAY SHIFT je možda prelagan zadatak za oskarovca što Foxx ipak jeste no on se i jeste opredelio za tu neku ničiju zemlju između alfa i beta leada u akcijašima, i ovde radi odličan posao kao glavni lik.

DAY SHIFT prosto nije toliko ambiciozan kao PROJECT POWER i jeste me na dosta mesta potakao da ga pogledam opet, ali je sasvim dobar film i po sebi. I ko se pravilno postavi prema njemu, uživaće.

* * * / * * * *

CHAVALAS

Carol Rodriguez Colas snimila je prvi star vehicle Vicky Luengo CHAVALAS, chick flick dramediju o mladoj fotografkinji koja posle neuspeha odlazi nazad u svoj rodni kvart u Barseloni, gde iznova kreće da provodi vreme sa drugaricama iz detinjstva, usput lažući svoju prijateljicu iz sveta umetnosti da je dobila izložbu u Stokholmu, računajući da se ova nikada neće obresti u njenom hudu.

Film je simpatičan, bez bilo kakve tenzije, hepiend je izvesno pred nama, Vicky Luengo pleni, ali film naprosto nije na nekom preterano visokom nivou, naročito jer je veoma lokalan i mislim da je sigurno nešto efektniji "meštanima" nego stranoj publici što pokazuje da je ona ipak još uvek percipirana pre kao lokalna nego kao internacionalna zvezda, uprkos impresivnim saradnjama sa Rodrigom Sorogoyenom.

Film je s druge strane grower, kako odmiče vreme od kako sam ga pogledao sve se više sećam dobrih scena iz njega nego što mi je bio zanimljiv tokom samog gledanja. Dakle, ovo je film sa potencijalom da ipak postigne i neki internacionalni crossover, ali kako nema neki upečatljiv rediteljski postupak ili festivalski uspeh, ne očekujem da će biti preveliki.

* * 1/2 / * * * *

ELVIS

Filmove Baza Luhrmanna uvek gledam za pažnjom mada mi je njihov domet do sada uvek bio u rasponu od nebuloze kod najslabijih do šarene laže kod najuspelijih.

To naravno ne znači da Luhrmann svojim radom i rukopisom nije sebi izborio mesto u istoriji filma uspevši da uvede u mejnstrim neke stvari koje su ipak dotle postojale ili u teatru ili u dalekoj prošlosti filma ili u ipak alternativnim radovima Guya Maddina, i ti uticaji su sporadično rezultirali konsekventijim delima od njegovih.

Međutim, kako kažu Amerikanci u bejzbol metafori Luhrmann uvek swings for the fences i spada u onaj red autora kao što je Zack Snyder koji imaju opsesiju da snime genijalan film ali na tom putu često zaborave da snime onaj dobar.

Naravno, sama monumentalnost Luhrmannovih filmova je takva da im je nemoguće ne diviti se čisto logistički, tehnički, naravno stilski, voleli ih ili ne. I svakako da čak i neki koji su vam smetali spadaju u red ostvarenja koja nikada nećete zaboraviti.

Kada je objavljeno da će Tom Hanks glumiti u Luhrmannovom filmu ELVIS moje interesovanje za ovaj projekat je iznenada poraslo. Naime, Tom Hanks je jedna od filmskih zvezda koja je nesumnjivo autorski orijentisana i veoma se meša - i to na dobar način - u projekte koje radi. Hanksova odluka da glumi u filmu na temu rokenrola po definiciji obećava mnogo jer je on snimio jedan od najboljih nostalgičnih fikcionalnih filmova tog tipa THAT THING YOU DO a pored toga je imao i neke veoma interesantne a neostvarene ideje kao recimo biopic o Crvenom Elvisu - Deanu Reedu.

Ako to sve imamo u vidu, Hanksovo uključivanje u film Baza Luhrmanna o Elvisu Presleyu značilo je da to sigurno neće biti nešto bezvredno, neki cirkus i besmislica totalna, ili bar da neće biti samo to.

Krajnji rezultat, što se mene tiče, jeste ono što Luhrmann do sada nije postigao - a to je da zaista snimi film koji je po dometu ono što je želeo - dakle, nešto genijalno. Premda, na nivou koncepta mislim da je to već postigao u svom filmu kojim je prvo i ponajviše zadužio istoriju kinematografije, reč je o ROMEO + JULIET.

Da li je Elvis kao tema bio savršen za Luhrmanna, da li je snimanje filma koji tematizuje muziku generalno pravi put za njega - kako se i šta poklopilo u ELVISu ostaje pitaje. Ipak, ono što smo dobili je nesporno.

ELVIS je jedan monolit u kom Luhrmannov ekstravagantni, aistorični rukopis gradi zaokruženu celinu sa nesumnjivim autorskim pečatom. Postoje zaista sekvence koje je teško zamisliti u bilo kom drugom filmu, i kod bilo kog drugog autora, uključujući recimo i Scorsesea. To je nešto potpuno zaumno, spektakularno, ekstravagantno, moćno.

Ono što je vrednost Elvisa u istorijskom, a samim tim i scenarističkom pogledu jeste zapravo Luhrmannov uspeh da nam dočara njegov efekat na ljude. Čistu nesputanu seksualnost koja je bila maltene opipljiva. Mi gledamo devojke koje vrište na granici između uživanja i nelagode jer on u njima budi nekontrolisanu seksualnu reakciju donoseći nešto neviđeno u skučene konzervativne sredine. Scene egzaltacije na njegovim ranim nastupima, iako generalno u skladu sa njihovim realnim imaginarijem realizovane su maltene kao erotski film jer Luhrmann želi da nam pokaže da se između mladog Elvisa i njegovih obožavateljki zaista dešavao seksualni odnos.

Time on prebacuje ono što znamo o burnim reakcijama kako obožavateljki tako i konzervativne javnosti na njega - sa polja histerije kako to izgleda kad se gleda na dokumentarnim snimcima na polje seksa koje samim tim postaje istinski preteće.

Kao neko ko izaziva masovno seksualno uzbuđenje, i uvodi crnu kulturu u mejnstrim, pritom naglašeno kršeći sva pravila segregacije, reklo bi se možda malo i više nego u stvarnosti, konačno biva ocrtano u svim dimenzijama svoje pretnje za establišment.

Zatim, neke mudre, kreativne odluke koje je Elvis donosio uprkos svom protektoru Colonel Parkeru, pokazuju da on iako nije bio klasičan autor, i nije bio sasvim svestan toga da rokenrol postaje kultura i prestaje da egzistira kao vašarska i čisto estradna pojava, jeste imao kliker, i umeo da pronađe istinsku stvaralačku inspiraciju čak i u fazama kada već zapravo nije bio relevantan, i vraćao se na velika vrata u žižu javnosti.

NBC božićni specijal dobija posebnu pažnju i bravura sekvencu svog nastanka, a film nam nudi i umetničko opravdanje za njegovu prvu rezidenciju u Las Vegasu.

Mračna Elvisova strana je u ovom filmu prikazana manje. Nekih stvari prosto nema, ali ih ima na drugim mestima već dovoljno. Baz želi da ga pamtimo onakvim kakav je bio kad je bio najbolji i smatra da je taj najbolji Elvis postojao nadalje i u onom karikaturalnom pred kraj života.

Dakle, nema Dicka Nixona, ponuda da radi za FBI, antikomunističke histerije i sl. Paranoje su prikazane vrlo malo, ali su izbegnuti svi oni sočni delovi koji bi Elvisu mogli dati negativan predznak i film nije lošiji zbog toga. Naprotiv, Luhrmann se ovde bavi pitanjem zašto je Elvis važan i uspeva da nam to ne samo dokaže nego i da razdvoji važno od nevažnog.

Stoga, mračnu stranu predstavlja Colonel Parker, bizarni holandski ilegalni migrant koji je rukovodio celim biznisom koji je generisao Elvis i uprkos brojnim pogrešnim odlukama nije uspeo da ga uništi kao zvezdu, ali ga je svakako razorio kao čoveka u praktično svakom pogledu.

Hanks ga igra pod maskom, ona je ubedljiva a on je u underplayu, ubedljiv i ispod naslaga šminke.

U dramskom pogledu, scenario koji potpisuju Luhrmann i nekoliko saradnika među kojima je njegov protege, rođak pokojnog Henryja Bromella, mladi Sam, jeste efektan, jednostavan, sugestivan i to je solidan ali zapravo najmanje složen element ovog filma. Scenario zaslužuje pohvale pre svega jer je uspeo da obradi Elvisov život od rođenja do smrti u jednom solidnom tempu u kom stvari ne izgledaju kao neki Best Of izbor, i da solidno iskoristi Colonela kao naratora preko čijih akcenata u priči pravi elipse.

Međutim, ovo nije klasično postavljen dramski rad, gde bi se sposobnost scenarista da obuhvate nečiji životni put mnogo isticala, kao recimo u slučaju KING RICHARDa.

U ELVISu je scenario veoma solidan repromaterijal za Luhrmannovu nadgradnju. Naravno, znali smo da će film koji režira Luhrmann više ličiti na Elvisa u Las Vegasu nego na Elvisa u Memphisu, pa je na čudan način Austin Butler možda i bolji kasnije nego pre, međutim film sagledava fenomen generalno i sve faze pokriva kako treba.

Jasno je da kod Luhrmanna stvari blješte, grme, prepliću se, kamera ide tamo gde nismo slutili da može, muzički uticaji se ekstrapoliraju na licu mesta pa se u Memphisu začuje rep onda kad treba da shvatimo dalekosežne uticaje te scene, sve je stvarnost i sve je bajka, sve je tako bilo i sve je triput uvećano i to je nešto što samo on može da pomiri. To je jedna višeslojna audiovizuelna atrakcija u kojoj konačno ima svrhe, i to je ono gde Luhrmann konačno istorijski miri svoj rukopis sa smislom.

Nažalost, nisam imao prilike da ovaj film vidim u bioskopu zbog nekih životnih okolnosti ali verujem da će ga biti na reprtoaru Kinoteke ubrzo. 

Nažalost, nisam imao prilike da ga gledam sa Urošem Stojanovićem. Ne znam da li bi mu se film dopao, možda čak i ne bi, ali verujem da bi ga radovalo što je meni konačno legao neki Luhrmannov film.

* * * 1/2 / * * * *

THIRTEEN LIVES

THIRTEEN LIVES Rona Howarda je igrana ekranizacija čuvenog slučaja kada je tokom Svetskog prvenstsva u Rusiji 2018. godine, grupa dečaka iz omladinske fudbalske ekipe Wild Boars otišla da obiđe jednu pećinu i ostala zarobljena u njoj kada su poranile monsunske kiše.

Ron Howard je reditelj čiji opus varira od filmova koji su školski primeri pravog pristupa kao što su RANSOM, APOLLO 13, FROST/NIXON, RUSH ili IN THE HEART OF THE SEA ali i brojnih naslova koji su zaista pogrešno postavljeni, previše sentimentalni i daju obrnut, loš primer kao Awards-bait.

Od navedenih dobrih filmova, zanimljivo je da RANSOM nije fikcija, iako je IN THE HEART OF THE SEA dosta estetizovan i urađen u jednom retro maniru povišenog realizma. Sve ostalo su dakle istinite priče. U tom pogledu THIRTEEN LIVES je mogao poći i na jednu i na drugu stranu. Ipak, pošao je na pravu i prvi utisak koji imam jeste da je ovaj MGM/UA film jedino mogao nastati u eri striminga jer ga je Howard snimio kao da je to tajlandski film, izveden naravno američkim hardverom.

Zapadne ličnosti su imale protagonizam u događajima, ali kod Howarda, zaista se priča ne sagledava isključivo iz njihove vizure već su tajlandski likovi dobili ravnopravan tretman a ni engleski nije lingua franca. Colin Farrell, Viggo Mortensen i Joel Edgerton su dati bez glamura, kao ljudi od krvi i mesa a ne zvezde, i donose ono najbolje što star wattage može da pruži, a to je harizma u underplayu.

Sam događaj je toliko uzbudljiv i neverovatan, prepun spontanog herojstva, neopisivih rizika, u jednom jako interesantnom miljeu a o lokaciji da ne govorimo.

E sad, Ron Howard, majstor nevolja u vodi i skučenom prostoru, ekspert sa junake kojima nestaje vazduha u onome što je "akcioni" deo, jako dobro zna šta radi, a jako vešto se snalazi - i to je recimo baš školski primer - u okolnostima gde se akcije često ponavljaju, i vešto gradi tenziju u brojnim zaronima.

Film insistira na autentičnosti, sigurno je da ima pojednostavljenja i fikcionalizacije, ali ono što je najmaštovitije u priči osmislila je ipak pre svega sudbina. U tom smislu, Howard je snimio ne samo dobar film o ovom sjajnom događaju, već je snimio i jedan zaista svež film koji se dosta razlikuje od načina na koji bi se inače čak i danas tretirali ovakvi događaji - a kod većine bi krenuli sa Chrisom Hemsworthom koji čuje za slučaj i onda skuplja ekipu i ide da nauči Tajlanđane pameti.

Uprkos tome što je upravo to "učenje pameti" nešto što se zapravo desilo, ovaj film je recept koji je koristan za našu fantaziju o Strancu koji će uspešno ekranizovati neku našu bitnu nacionalnu priču, što je paradigma za kojom mnoge nacije tragaju još od kada je Gillo Pontecorvo snimio LA BATTAGILA DI ALGERI ali potom to nije ponovio kada je snimio OGRO o španskim događajima u poslednjim danima frankizma.

DP na filmu je tajlandski art house majstor Sayombu Mukdeeprom, ali nema ništa u snimatelju umetničkog filma što stari majstor ne ume da dovede u red da isporuči jednu veoma ubedljivu filmsku sliku kakvu mu je inače pružao Anthony Dod Mantle, i ne samo njemu.

Sigurno je da bi ovaj film bitno drugačije izgledao da je ciljao samo bioskope, i čini mi se da je bolje što nije jer smo dobili nešto bitno drugačije.

* * * 1/2 / * * * *

KUNG FU ZOHRA

Mabrouk El Mechri stekao je svetsku slavu filmom JCVD koji meni nije pružio ono što sam želeo i čemu sam se nadao, ali izgleda da drugima jeste, i da - što je najparadoksalnije ne samo da nije završio parodiju i dekonstrukciju Van Dammea jer kasnije smo imali i seriju JEAN CLAUDE VAN JOHNSON na Amazonu. Međutim, moje interesovanje postigao je svojim manje važnim, bitno manje priznatim filmom COLD LIGHT OF DAY u kom Henry Cavill pre Supermana igra hitchocockovskog akcionog heroja koji nije ni slutio da će se naći u takvoj situaciji, a Bruno Willis igra jako uspelu i veoma angažovanu prototipsku rolu njegovog oca tajnog agenta pod krinkom profesora zbog kog se momak i našao u nevolji.

Mabrouk je tu osetio ukus Holivuda iako je film sniman Španiji. Snimao ga je legendarni Britanac, neverovatno je ali još uvek aktivni Remi Adefarasin, a lokacije sa španske obale i gradova donele su svežinu.

Potom, Mabrouk ulazi u okvire visokoprofilne francuske televizije i ne radi ništa do novog autorskog projekta KUNG FU ZOHRA. Ovaj film dolazi iz iste žile kao i JCVD ali je mnogo konsekventniji i zanimljiviji.

Zohra je Tunižanka koja je od oca nasledila ljubav prema kung fu filmu, a kad upozna momka koji voli istu vstu filma, rađa se ljubav i ona se doseljava u Francusku. Ubrzo, u braku kreću da se javljaju nasilne epizode, delom pravdane fudbalom i nervozom koju muž oseća kad mu omiljeni tim ne pobedi, i ona u jednom momentu kreće da se uči samoodbrani, prvo gledajući YT kanal, a posle uz pomoć Kineza domara u sportskom centru u kom radi kao čistačica da bi mogla da trenira.

Rezultat je zanimljiva mešavina priče o porodičnom nasilju i bajke iz žanra borilačkog filma gde Zohra dok ne savlada način kako da se fizički odupre Omaru neće uspeti ni da ga se formalno reši. Spoj zvuči čudno ili u najboljem slučaju cheesy ali Mabrouk ga radi sa punim ubeđenjem, i ima jako dobru glumačku podelu koja to može da iznese.

KUNG FU ZOHRA je sastavljena od polovnih delova ali je mišićavo i samouvereno izvedena, bez kompleksa.

Kada Zohra konačno stasa kao borac, Mabrouk isporučuje jednu fenomenalnu i jednu jako dobru kung fu scenu koje nude prvoklasno uživanje.

Međutim, glavna stvar u borilačkom filmu uvek jesu bili karakteri, i uprkos tome što je ovo jednostavna priča, svesno oslonjena na strukturu bajke ima jako ubedljive likove i jako harizmatične glumce u tim ulogama, tako da Mabrouk uspeva da napravi koherentnu celinu od čudno izabranih elemenata. 

Ova Gaumontova produkcija izašla je u čudnim Covid/ post-Covid uslovima i ne mogu da procenim do kraja odjek filma, uostalom Mabrouk uvek ima odstupnicu na televiziji. Ipak, ovim filmom mi je pokazao da je itekako autorski živ.

* * * / * * * *

VIENTOS DE LA HABANA

VIENTOS DE LA HABANA je ekranizacija romana Leonarda Padure u režiji iskusnog španskog televizijskog reditelja Felixa Viscarreta. Leonardo Padura je kod nas imao dva objavljenja romana, od kojih je jedan krimić o Mario Condeu, njegovom liku iz serije knjiga, policajcu iz Havane sklonom nesrećnoj ljubavi, kapljici i zapisivanju poneke prozne priče.

Mario Conde je u suštini klišetiziran lik, chandlerovski ranjeni detektiv zaposlen u policiji Havane koji rešava slučajeve u njenoj utrobi koju Padura, kao pisac koji nije nikada nije napustio Kubu relativno slobodno prikazuje.

Španska televizija je snimila mini-seriju od četiri televizijska filma od sat i po vremena po Padurinim romanima a prvi od njih, VIENTOS DE LA HABANA je išao u bioskope.

Mario Conde je na filmu sličan kao i u romanima, ne mnogo interesantan ali je relativno konvencionalan Padurin narativ koji je u knjigama na ničijoj zemlji između visoke književnosti i žanra ovde učinjen neverovatno interesantnim samim kubanskim ambijentom. Slično Padurinim romanima čiji je osnovni kvalitet to što je on i dalje na Kubi, i koji se kreću pomenutom ničijom zemljom ali su jači mejnstrimaški nego žanrovski, tako je i sa ovim filmom.

Bio bi to rutinski detektivski noir da nije Kube.

Viscarretova egzekucija je solidna. Impresioniran je lokacijama ali im ne robuje već film izgleda kao da se na Kubi snimaju krimići svaki drugi dan - premda nije tako. Rad s glumcima mu je dobar, ritam priče je postavljen kako treba i sve ključne elemente Padurinog zapleta uspeva da isprati u pogledu konstruisanja misterije i njenog razrešenja.

Pošto sam prvobitno gledao ovaj film u sklopu serije, ne mogu se oteti tom televizijskom utisku. Međutim, ko ne zna da postoji serija, teško da može osporiti nesumnjiv film look ovog krimića u kom uniformisani panduri voze stare lade a detektivi moskviče dok fatalna žena na gurku pali ševrolet iz pedesetih.

Siguran sam da ovom filmu nećete lako odoleti.

* * 1/2 / * * * *

JOE BELL

JOE BELL Reinaldo Marcus Greena je suštinska preteča FATHER STUa i zagrevanje za njega na jedan neobičan način. Naime, u vizuelnom pogledu kroz fotografiju Jacquesa Jouffreta i kroz ton glumačke igre koju donosi Mark Wahlberg, ovde imamo tragičnu istinitu priču o blue collar čoveku koji je posvetio sebe nečemu višem.

FATHER STU je "čistiji", narativno precizniji, i sama priča je prosto filmičnija, ali JOE BELL je zaista zanimljiv kao njegova idejno drugačija i formalno riskantnija preteča.

Naime, Reinaldo Marcus Green uzima scenario koji potpisuju Larry McMurtry i Diana Ossana i sa njim pravi neke zanimljive formalne zahvate. JOE BELL je priča o naslovnom junaku, oregonskom blue collar liku čiji je sin bio homoseksualac i izvršio je suicid zbog zlostavljanja i iživljavanja svojih školskih drugova. U prvih pola sata filma mi pratimo hodočašće Joe Bella zajedno sa sinom gde on ide po školama i priča o rizicima vršnjačkog nasilja, naslućujemo da je dečak koji ide sa njim možda duh, iako nam Green ne daje neke vizuelne cueove ali zapažamo da ga drugi likovi ne primećuju (ali ne na agresivan način, lako je zamisliti takav odnos i prema realnoj osobi) i na tom putu on se bonduje sa sinom kako nije za života.

Onda negde na kraju prvog čina, u sceni veselja, Joe Bell okriva da mu je sin mrtav. I od tada dečaka više nema sem u flešbekovima, novi preokret sledi na oko sat vremena i film se zaokružuje na tački od sat i po.

Pripovedanje je dinamično, Jouffretova fotografija je vibrantna, a Reinaldo Marcus Green izvlači maksimum iz glumaca u najboljoj tradiciji američkog filma sedamdesetih. Wahlberg voli da gradi junake u ovim istinitim pričama kao blue collar face pune života uprkos teškoj sudbini i sa Connie Britton u ulozi supruge i Reid Millerom u ulozi sina Jadina Bella, ima sjajne saigrače. Praktično, taj recept će sa još većim rezultatima ponoviti u FATHER STUu.

E sad, filmovi o tome kako je neko iz nekog protesta pošao peške preko Amerike se snimaju već 40 i kusur godina. Nedavno sam baš gledao TERRY FOX STORY koji ima sličan motiv. Čak je i u Srbiji snimljen film OTAC sa tim zapletom. To u nekom širem tematskom pogledu oduzima svežinu JOE BELLu.

Međutim, način na koji ga Reinaldo Marcus Green sklapa, kako gradi narativ, kojim tehnikama se koristi je jako zanimljivo pošto je on jedan od onih reditelja koji u periodu IPjeva i svih tih ludila pokušava da pravi filmove o živim o ljudima za multiplex crowd. Čovek je ipak snimio KING RICHARDa koji je doveo Big Willa do oskara. A taj pokušaj snimanja filma o živim ljudima za multiplex crowd koji nije nužno award bait - premda ne verujem da bi se iko žalio da dobije oskara za JOE BELLa ili FATHER STUa - jeste pomalo zaboravljen zanat i nije tako jednostavno kako smo navikli da uzimamo zdravo za gotovo.

Iskreno, nadam se da Reinaldo neće da poklekne i ode da deset godina svog zenita provede snimajući neke franšize, ali i ako se to desi, JOE BELL je dostignuće baš u pogledu postupka i zato ga pre svega treba videti.

* * * / * * * *

EL BUEN PATRON

Fernando Leon de Aranoa režirao je film EL BUEN PATRON koji je na kraju završio kao španski kandidat za oskara iako je reč o relativno konvencionalnom, pristojnom filmu koji se izdvaja po dominantnoj ulozi Javiera Bardea koji koristi povratak u otadžbinu da se malo glumački razmahne, kako inače ne može po holivudskim filmovima.

Pod maskom sedog provincijskog biznismena i stuba društva, sa sedom kosom i naglašenom dežmekastošću, Bardem u ovom filmu više liči na Nenada Ćirića nego na sebe, i dobar je. I Nenad Ćirić je uostalom dobar, jedan je od naših najpotcenjenijih glumaca.

U svakom slučaju, EL BUEN PATRON je u suštini komedija, ali nema jak tempo gegova, komika je u situacijama, u ironiji sudbine, u životima koje junaci vode, u karakterima. Film je ipak mogao biti nešto smešniji, ili barem nešto brži jer sa pričom ove snage jedva drži pažnju u skoro dva sata trajanja.

Što ne znači da je film dosadan ili da u njemu nema šta da se vidi.

Glavni junak filma je narečeni vlasnik fabrike vaga koji je u svom kraju jedna veoma cenjena figura, smireni dobrotvor, stub zajednice, što ne znači da se ni on ne može unervoziti kada neposrednu pred bitnu posetu komisije iz lokalne samouprave koja njegovom preduzeću može doneti nagradu i put ka državnim subvencijama ne kreću da se gomilaju problemi, kojom prilikom otkrivamo njegovu mračnu stranu.

EL BUEN PATRON ne prikazuje svog junaka kao klasičnog licemera koji sve vreme radi prljave stvari iza fasade dobročinstva. I de Aranoa i Bardem ga drže ambivalentnim, on trguje uslugama ali ne čini ništa per se zlo ako baš ne mora, on nije onoliko dobar koliko svi misle da jeste ali nije ni onoliko loš koliko bi se očekivalo na naličju tako izgrađenog imidža. Ta ambivalenost daje vrednost filmu i karakteru, ali verovatno i ubija deo komike.

EL BUEN PATRON je bolje zamišljen nego što je izveden ali je svakako film vredan pažnje, ako ništa a ono zbog zanimljivo koncipiranog i odigranog Bardemovog junaka.

* * 1/2 / * * * *

COTTON CANDY

U ranoj fazi karijere pored cormanovske produkcije koja je rezultirala filmom koji je verovatno mnogo gejmera greškom gledalo misleći da ima neke veze sa jednom od najpoznatijih igara - Ron Howard je režirao televizijske filmove relativno generic kvaliteta i istih takvih tema.

Jedan od takvih je COTTON CANDY iz 1978. godine po scenariju koji su napisali Ron i Clint Howard koji govori o srednjoškolcu koji ne uspeva da se uključi u fudbalski tim i osniva bend kao put da se bolje socijalizuje u afirmiše.

Klinca igra Charles Martin Smith i kao mlad je isti onakav kakvim ga znamo i kao starijeg, simpatičan, malo geeky, malo nerdy, slab ali nepokolebljiv. I njegov karakter uspeva da napravi bend i nametne se uprkos postojećem moćnom i veoma mačo bendu koji dominira školom.

Ovo nije ROCK'N'ROLL HIGH SCHOOL. Ceo battle of the bands momenat i uopšte muzička dimenzija data je u okviru nekog povišenog realizma. Dakle, ovo nije mjuzikl i nema neke jače intervencije. Kao što nema razloga ni da pamtimo ovaj TV film da ga nije potpisao Ron Howard.