Saturday, October 31, 2009

THE CANDIDATE

Pogledao sam THE CANDIDATE Michael Ritchieja iz 1972. godine. Iste ove godine, on je imao i svoje remek-delo PRIME CUT i reklo bi se da ovo ključna sezona njegovog "zlatnog autorskog perioda" koji se zaključuje intrigantnim promašajem THE ISLAND.

Iako se na početku karijere doticao raznih tema, uvek su su kroz sve priče provejavali satirični i ikonoklastični elementi. U tom smislu, THE CANDIDATE je u svoje vreme smatran za čistu satiru iako danas ovaj film potpuno funkcioniše kao realistička drama.

Ono što izdvaja THE CANDIDATE iz bogate filmografije političkog i angažovanog filma sedamdesetih jeste scenario Jeremy Larnera (nagrađen "oskarom") čija je osnovna karakteristika da unutar glavnopg junaka nalazi ratzloge za njegov uspon i pad. Još je važnije to što što nejgov unutrašnji razlog da otupi svoju ideološku oštricu tokom izborne trke nije prost oportunizam ili glad za vlašću već naprosto želja da se istraje u jednoj borbi čije j osnovno opruže populizam. Isto tako, "sistem" nije prikazan kao svomoguća mašinerija koja sve uništava i sažvaće već naprosto kao generator atmosfere koja relativizuje sve vrednosti.

Vrlo zanimljiv aspekt priče je i to da dok se beskompromisni kandidat transformiše, on ni u jednom trenutku ne zaboravlja odakle je pošao u ideološkom smislu već pokušava da inkorporira svoju ideološku svežinu u političku praksu.

Konačno, Larnerov scenario pravi izvanrednu razliku između borbe za vlast i dolaska na vlast/vladanja.

Kada se sve ovo uzme u obzir, iako je ideja filma angažovana, i iako se kroz Redforda i kroz vlastitu priču može tumačiti kao artefakt liberalnog Holivuda, čini se da je ovaj naslov pre svega jedan od najefektnijih prikaza političke borbe kao takve.

Štaviše, kandidat koji se transformiše je liberal koji se kandiduje ispred Demokrata, tako da na neki način, ovaj film može biti percipiran i kao skepsa prema tom spoju aktivizma i partijskog života.

Ritchie forsira pseudo-dokumentaristiki stil u kome se ekipa sjajno snalazi a Redford (slično DOWNHILL RACERu) biva u potpunosti rekontekstualizovan. Naime, za razliku od topline i šarma koje Redford inače emituje u svojim tipičnim leading man rolama u konvencionalnim glossy holivudskim produkcijama, kod Ritchiejva i u DOWNHILLu i ovde deluje vrlo hladno i sračunato što mu daje dodatnu dimenziju.

Za razliku od svog junaka koji tokom kampanje umekšava i prilagođava svoju poruku, Ritchie se uglavnom čuva simplifikacija i ceo film strukturira kao artikulisanu slika iz kampanje mnogo više nego tipičan narativni film sa intencionalnom višeslojnošću.

Međutim, kroz verite stil, Ritchie postiže upravo sve ono što treba da ima uzbudljiv igrenjak i dokazuje se kao majstor.

Na osnovu izvesnih detalja, rekao bih da je THE CANDIDATE uticao na stil Peter Morgana.

* * * 1/2 / * * * *

Friday, October 30, 2009

DEATH TRAIN

Pogledao sam DEATH TRAIN, TV film snimljen po likovima koje je osmislio Alistair MacLean, u režiji David Jacksona, koji je pre svega zanimljiv po tome što je sniman u Hrvatskoj i Sloveniji početkom nedavnih neprijatnosti a drugi razlog je što se Pierce Brosnan kroz lik Michaela Grahama zgrevao za ulogu James Bonda. I zaista, ako imamo u vidu da je igrao u dve ekranizacije Grahamovih avantura, u DEATH TRAINu igra agenta koji više komandos nego špijun ova rola je dosta slična onome što je kasnije igrao u GOLDENEYE. U drugoj ekranizaciji NIGHT WATCH, Brosnan je Grahama igrao više kao špijuna.

Credit Jadran Filma kao koproducenta ovog TV filma koji je imao i veliki plasman na VHS tržištu širom sveta, potvrđuje veliku reputaciju Jadran Filma u svetu korpodukcija. Kad je reč o onome što su u ovom trenutku mogli da pruže "strancima u raju", to je uglavnom old school akcija, old school stuntovi su pucanjem i vozovima koji u tom trenutku možda nisu bili na nivou nekog visokobudžetnog akcionog filma ali svakako jesu više nego dobri kada treba da daju film look nekoj TV produkciji iz tog perioda.

U svakom slučaju, film iako je sniman u Hrvatskoj i Sloveniji uspeva da sasvim pristojno slaže nemačke lokacije kao i neke non-descript američke eksterijere.

Iako je izašao 1992. DEATH TRAIN se u suštini nadovezuje na tradicije ekranizacija Sheldona, Ludluma i Higginsa koje su počele tokom osamdesetih i stoje kao deo tadašnje televizijske kulture.

Zaplet sa vozom koji nosi atomske bombe u principu dominira i ne pruža puno prilike Brosnanu ili Stewartu da razviju svoje likove ali u retkim deonicama kada je ostalo mesta za karaktere, Brosnan se služi rutinskim ali efektnim šarmom tipičnog agenta koji krši naređenja ali je uvek u pravu.

Da nema veze Brosnana kasnje sa Bondom i da nas ne zanima kako izgleda ex-Yu na ekranu, teško da bi postojalo išta što bi moglo preporučiti ovaj rutinski TV proizvod za gledanje.

Thursday, October 29, 2009

PULP

Pogledao sam PULP Mike Hodgesa, pokušaj avangardnog ironičnog krimića u kome se ponovo sastala ekipa iz GET CARTERa. Hodgesov opus u najboljem izdanju karakterišu preciznost, jednostavnost i žanrovska doslednost o čemu svedoče GET CARTER i CROUPIER i u principu kad god je pokušavao da iskorači van toga nije se toliko dobro snalazio.

PULP, međutim, iako nije dobar kao njegovi vrhunski filmovi, nije ni promašaj. osnovni problem ovog filma je neujednačenost proistekla iz pokušaja da se jedna interesantna konvencionalna krimi priča obogati nekim ekscentričnim često čak i slapstick i apsurdnim detaljima. Hodgesu takva stilska mešavina očigledno ne dolazi spontano i PULP je tako vrlo usiljeno transgresivan.

Međutim, hteo Hodges to ili ne, film najveći kvalitet crpi iz svoje suštinske krimi postavke i koliko god Hodges bežao od nje, ona se iznova potvrđuje kao njegov najveći adut.

Humorističćki i ironični element tek sporadično uspeva da doprinese utisku filma, kroz pojedine efektne scene od kojih se po kvalitetu nesumnj9ivo izdvaja uvodna scena u daktilografskom birou.

Iako se u PULPu sporadično javljaju refernce na pulp pisce (najviše na izvanrednog Ross Macdonalda koga doduše ja ni ne smatram za pulp) i sama priča je pulpy, ali u krajnem skoru ovaj film, uprkos naslovu, nije suštinski bitno ostvarenje kad je reč o nadovezivanju na tradicije i konvencije, odnopsno njihovo komentarisanje.

Iako se za Hodgesa može reći da se i u svojim serioznim filmovima koristio poznatim pulpy mitemama, njegova najveća snaga bila je u tome što je kodifikovanom gangsterskom miljeu ulivao ubedljivost.

U tom smislu, Hodges očigledno zaista nije pravi čovek za takve postmodrne zahvate.

PULP nije onoliko dobar film koliko bi tema, Caine i Hodges obećavali ali nije ni onoliko promašen koliko je mogao biti.

* * 1/2 / * * * *

Wednesday, October 28, 2009

THE LONG GOOD FRIDAY

Reprizirao sam juče THE LONG GOOD FRIDAY Johna Mackenziea. Iako za reprizu ovog remek-dela nikada nije potreban neki naročiti razlog, to se prosto radi, ovog puta sam imao razlog a to je ulični DVD sa ovim filmom koji sam nedavno kupio. Izdavač je Delta Video i DVD je naravno bare bones, no to mu je najmanji problem. Mnogo veći problem je prevod koji je nedostojan ovakvog klasika. Mogu samo da žalim ljude koji uzmu da gledaju ovaj film i potrebna im je pomoć prevoda, a sigurno je takvih mnogo ako imamo u vidu da je film smešten u gangsterski milje u kome se ljudi inače izražavaju u žargonu i govore nepravilno. Po tome koliko prevod promašuje, rekao bih čak kao da nije rađen po dijalog listi nego na sluh, što mi zvuči još neverovatnije.

U svakom slučaju, srpski DVD barem nije ništa gori od dobrog DiVXa koji imam kad je o slici reč.

O filmu gotovo da ne treba trošiti reči. John Mackenzie je snimio jedan od najznačajnijih gangsterskih filmova u istoriji, apsolutno character-driven delo koje je međutim utemeljeno na izvanrednom plotu, a Mackenzie uspeva da ih pomiri vrlo veštim vođenjem priče i nikada ne biva zaveden zapletom već ga koristi kao situaciju u kojoj posmatramo njegovog junaka.

Kad je o samim karakterima reč od pseudo-konzervativca Harolda koji ima tipičan gangstrerski dvostruki moral (kasnije doveden do globalnog pepoznavanja u liku Tony Soprana) do gay hitmana Colina, i naročito mudre gangsterske supruge Victorie, THE LONG GOOD FRIDAY bolje od samog Kaminskog sumira psihološke profile junaka gangsterskog filma i reklo bi se da je ovo jedan od psihološki najrafiniranijih naslova u istoriji žanra.

Međutim, čovek koji je nepravedno zapostavljen jeste DP Phil Meheux koji je aktivan i danas, i to mahom kao DP Martina Campbella što mu omogućuje da radi high profile projekte. Meheux je sa Mackenziejem radio dva izuzetno bitna žanrovska filma, barem za mene čak i formativna, a to su THE LONG GODD FRIDAY i THE FOURTH PROTOCOL a kroz saradnju sa Campbellom, rad na seriji THE PROFESSIONALS i filmu WHO DARES WINS praktično je definisao svojevrsni siegelovski look britanskog trilera i akcijaša ranih osamdesetih. Meheux je sigurno imao značajnu ulogu u definisanju tog tvrdog i zapravo skoro minimalističkog stila inscenacije sa iznenadnim i munjevitim izlivima nasilja, a njemu na dušu verovatno ide i otkrivanje Pierce Brosnana koji ima vrlo bitan bit part u THE LONG GOOD FRIDAYu a kasnije je glavni villain(?) u THE FOURTH PROTOCOLu a inače je praktično debitovao u epizodi BLOOD SPORTS koju je u seriji THE PROFESSIONALS režirao upravo Meheux!

Mackenzie i Meheux su na neki način u stilskom smislu našli tačku na pola puta između Francuske i Amerike, spojivši francusku delikatnost i diskretnost prilaza žanru i američku efikasnost, ne prezajući od scena bez dijaloga koje su karakteristične i za američki film sedamdesetih koliko i za Melvillea, ali isto tako prilagođavajući ih osamdesetim kad je reč o tempu.

U tom smislu THE LONG GOOD FRIDAY i THE FOURTH PROTOCOL su na neki način filmovi blizanci koje treba sagledavati u paru iako je naravno THE LONG GOOD FRIDAY priznatiji i, reklo bi se, uspeliji film. Međutim oba stoje kao vrhunske 80s reinterpretacije filmskih obrazaca koji su svojstveni britanskoj kinematografiji.

* * * 1/2 / * * * *

Tuesday, October 27, 2009

THE JIGSAW MAN

Reprizirao sam THE JIGSAW MAN Terence Younga, špijunski film iz 1983. godine. Ranije sam ga gledao na nekom jezivom Vansovom VHS originalu i bio mi je prilično konfuzan. No novo gledanje rekao bih da je zapravo reč o jednom vrlo jednostavnom filmu koji je možda čak i prejednostavan za lecarreovsku stilizaciju koju koristi. Naime, u ovo vreme su već postojale ozbiljne adaptacije Le Carrea, naročito one krajnje kompleksne za BBC sa Alec Guinnesom, i publika je bila spremna za to.

Jednostavnost intrige čini da na kraju THE JIGSAW MAN koji definitivno jeste špijunski film pređe i na ničiju zemlju izmađu špijunskog filma i krimića. Otud ne čudi da je ovaj film prvobitno trebalo da režira Mike Hodges koji je sa Caineom radio vrlo čiste i suštinski jednostavne krimiće PULP i GET CARTER.

Na kraju film je režirao Terence Young, reditelj čiji je output varirao u kvalitetu a u konkretnom slučaju THE JIGSAW MAN pokazao je i Youngovu sklonost ka saradnji sa oportunim producentima (ipak, neprevaziđena je njegova saradnja sa Mooniesima na filmu INCHON) pošto je u jdnom trenutku snimanje prekinuto što sigurno doprinosi osećaju diskontinuiranosti.

Direktor fotografije bio je čuveni Freddie Francis, o kome sam već dosta pisao ali se ne bi moglo reći da ovaj film nosi neki njegov naročiti pečat. Kao second unit director potpisan je Peter Hunt no meni se čini da je on verovatno bio angažovan za neki reshoot pošto je on bio sklon takvim akcijama, setimo se Siegelovog ROUGH CUTa.

U svakom slučaju, sva ova slavna imena nisu uspela da pomognu JIGSAW MANu da bude išta bolji od tek sporadično solidnog filma, a Michael Caine i Laurence Olivier su ostali praktično neiskorišćeni, između ostalog i zato što nemaju previše zajedničkih scena, te se ne bi moglo reći ni da je došlo do SLEUTH reuniona.

Ono po čemu JIGSAW MAN eventualno može biti zanimljiv jeste to što je reč o još jednoj priči iz asortimana razrada britanske traume o izdaji Kima Phillbyja i ekipe. Sve drugo u ovom filmu je prilično nevažno.

* * / * * * *

Monday, October 26, 2009

GIALLO

Pre nekog vremena pogledao sam Argentov GIALLO. Ipak, uzdržao sam se od toga da pišem odmah o tom filmu kako se cela priča ne bi svela na paušalno konstatovanje da je reč o groznom filmu. Ipak, velikan kao što je Dario nije zalužio da se bude tako površan prema njemu čak i kad je posrnuo.

Jedna od osnovnih stvari vezanih za recepciju Argentovog rada je to da su njegovi filmovi zahtevali strpljenje i da je prošao dosta osporavanja dok nije došao do svog današnjeg statusa jednog nesporno uvaženog filmmejkera internacionalonog renomea.

U tom smislu, interesantno je kako su oni koji su ima pažnje i sluha za Argenta tako lako digli ruke od njega kad su počeli da se ređaju IL CARTAIO, GIALLO i sl.

Upravo je GIALLO u tom smislu interesantan jer on zaista izgleda kao nešto što su opisivali kritičari koji nisu razumeli njegove klaske. Gotovo da se savršeno uklapa u posprdne ili oštre komentare na koje su nailiazili PROFONDO ROSSO ili OPERA.

U tom smislu, intresantno je da Argento što je ugledniji i priznatiji, praktično snima sve banalnije i petparačkije filmove, kao da je namerno sebe pokušao da sve na nivo karikature kakvom su ga neki predstavljali u vreme dok je još bio genije.

Ako tome dodamo da se sa TERZA MADRE i GIALLO, Argento zapravo posrao na sve ono što se smatralo transgresivnim, oniričkum, autentično iracionalnim, vrednim u dve struje svog stvaralaštva i na neki način sugeriosao da ako u tome nema smisla sad kad je najzreliji, zašto bi bilo više smisla u fazi kada je bio početnik.

I zaista, čini se da što je više teorije ispisano o Argentu, njegov rad postaje sve gluplji i površniji.

Tome se svakako ne može naći opravdanje u krivici producenata. Oni danas upravo vape za onim što je Argento nekada bio a to je kvalitetan Euro-flavored horor kojim če njegova fanbaza i eventualni festivali biti zadovoljni.

Sam GIALLO je navodno bio optrećen mešanjem producenata ali sam kvalitet materijala, glume, šminke, kostima, sugeriše javašluk na najbazičnijem nivou i loša rešenja u aspektima gde se producenti sigurno nisu mešali.

Otpisati Argentova recentna saplitanja kao puku senilnost mislim da je easy way out jer niti je ijedan od tih filmova imao prizvuk tezge niti danas postoji tržište koja zanimaju italijanski hackovi. Danas, što se Evrope tiče nesumnjivo najbolje prolaze dobri i provokativni naslovi i očigledno je prošlo vreme Jessa Franca i Lucio Fulcija.

Po nekim patternima stranputica reditelja-veterana do krize dolazi ili usled nerazumevanja okoline za starog majstora (što u Argentovom slučaju sudeći po imenima koja attachuje, frekvenciji rada i priznanju svakako nije slučaj) ili zbog grčevitog pokušđaja da porbaju nešto novo, da se pokažu na neki drugi način (što se za Argenta na prvi pogld ne bi moglo reći) ili pak zbog potonuća u vlastiti manirizam.

Potonuće u manirizam bi se eventualno moglo aplicirati na Argento kada je reč o izboru tema ali svakako ne i kada je reč o egzekuciji.

Upravo taj odnos forme i sadržaja koji je bio osnov Argentovih ranih uspeha, sada je potpuno poremećen i njegovo vladanje formom u recentnim radovima je gotovo nepostojeće. Sasvim je sigurno i sam Argento svestan koliko su njegovi set-pieceovi bili ključni za uspeh i suštinski, manirizam bi se ponajpre u njegovom slučaju mogao manifstovati u forsiranju set-pieceova suprotno zahtevima priče.

Međutim, ne, Argentov skorašnji opus se u odnosu na rani upravo razlikuje po miljeu, temama i zapletima i to je vrlo neobično.

Isto tako, interesantno je da po prvi put u karijeri u tri poseldnja filma, HITCHCOCK, TERZA MADRE i GIALLOu daje vrlo jasne refrenece već u naslovu koji se odnose na uzor, žanr ili tačke iz vlastitog opusa.

Reklo bi se dakle da su ovi poslednji naslovi na neki način Argentov rad koji se hrani samim sobom, međutim, postavlja se pitanje svrhe & namere tih filmova.

Po prenaglašenosti motiva kojima se bavi, dizajnu likova i sl. GIALLO najviše liči na parodiju. Količina klišea na nivou zapleta i karaktera i neke deonice koje odišu potpunom anahronošću navode na pomisao da je reč o direktnoj parodiji. Otud ovom filmu nedostaju svi oni touchevi koji je Argentov "uzdizao" i "izdvajao" svoje kanonske filmove.

Gluma Adrien Brodyja i Emmanuelle Seigner doprinosi utisku parodije. Brody kao da kanališe neku Italo trashy verziju Al Pacina iz HEAT. Kad smo već kod Pacina, njegov trag nas dovodi do naslova koji kanališe sličnu vrstu naivnog manipulisanja klišeima a to je CRUISING William Friedkina.

GIALLO međutim nije dovoljno dobra parodija a njegovi groteskni elementi nisu dovoljno interesantni da bi se mogao percipirati kao subkulturni artefakt tipa CRUISING.

Sve ove petpostavke dovode do hipoteze da Argento to sve radi namerno, to jest da možda ne snima loše filmove namerno, već da namerno pokušava da parodira žanr u čemu nije naročito vešt.

I tu se uviđa pattern oji ga dovodi u vezu sa još jednim posrnulim majstorom a to je Cronenberg. Naime, po Cronenbergovom recentnom opusu oličenom u HISTORY OF VIOLENCE i EASTERN PROMISES, on beži od svog kanonskog opusa vezanog za horor u nešto gde se zapravo rediteljski ne snalazi.

Rekao bih da Argento takođe želi da pobegne iz horora ali da pošto ne može da nađe finansijere za bilo šta drugo, jer nema Cronenbergov praktični festivalski ugled (Croneberg je učesnik i pobednik a Argento je ipak tek na nivou retrospektiva prisutan na festivalima) onda on beži od horora urađenog na svoj način tako što ga obesmišljava.

Nažalost, ti pokušaji unapređivanja na kraju završavaju kao unazađivanje a Argento se kako već rekoh srozava na sve ono loše što su učitavali oni koji nisu imali strpljenja da ga razumeju.

Sunday, October 25, 2009

SIGNALI NAD GRADOM

Pogledao sam SIGNALE NAD GRADOM Žike Mitrovića koji je nastao kao fikcija sa elementime istinite priče, po scenariju koji su napisali sami Žika i Slavko Goldstein. Goldstein i Žika su sarađivali u nekoliko navrata, a Goldstein je napisao i AKCIJU STADION Dušana Vukotića, jedan od najinteresantnijih WW2 filmova snimljenih z SFRJ.

SIGNALI NAD GRADOM je jednostavna ali efektna priča o dvojici komunista koje zarobljavaju ustaše u Karlovcu 1941. godine i pokušaju komunista, kako gradskih ilegalčaca tako i partizana da ih oslobode u najkraćem mogućem roku.

Mitrović se bavio sličnom temom i u filmu OPERACIJA BEOGRAD, Međutim, SIGNALI NAD GRADOM se razlikuju od OPERACIJE BEOGRAD prvo po tome što su na nivou zapleta SIGNALI jednostavniji, drugo sam grad koji igra jako važnu ulogu u priči (uostalom u oba filma se nalazi grad u naslovu) deluje mnogo drugačije od Beograda. Za razliku od noćne akcije u vrlo urbanizovanom Beogradu, Karlovac je varošica sa dosta ruralnog u sebi i Mitrović ga snima po danu.

Sama priča kombinuje pokušaj spasavanja iz vizure infiltriranih ilegalaca-špijuna i tipičnih šumskih boraca, sa tradicionalnim touchevima guys on a mission flickova koji uključuju i presvlačenje u neprijateljske uniforme. Osnovna razlika je u tome što se partizani presvlače u domobrane tako da se ne igra na jezičku barijeru.

Film je dinamičan i prijatan za gledanje, i ako tražimo paradigmu američkog filma koju je gađao Žika onda je to u dosta elemenata recimo gangsterski film, iako je sama završnica u vestern konvenciji.

Za razliku od izuzetne AKCIJE STADION, Goldstein (i Mitrović) jedino podbacuju u tome što film nije naročito napet. Štaviše, misija se odvija dosta lagano i nijedna teškoća koja se postavlja pred partizane nije suštinski teška i nerešiva. Ipak, kasnije, Mitrović uglavnom nije pravio ovakve greške.

Branko Ivatović je kao DP uradio vrlo solidan posao sa svojom crno-belom fotografijom i održao konzistentnu atmosferu filma.

Što se glumaca tiče, scenario je takav da likovi među sobom ne uspevaju da razviju bilo kakvu hemiju, između ostalog i zato što nema likova koji stalno imaju zajedničke scene. Međutim, podelu čine zvezde i Žika je duet Aca Gavrić-Marija Tocinoska kasnije samo transplantirao u KAPETAN LEŠI.

SIGNALI NAD GRADOM su solidan partizanski film. Ipak, Mitrović je kasnije još bolje radio u okvirima ove formule i ovaj naslov se može smatrati samo zagrevanjem za njegova upečatljivija dela. Međutim, isto tako, reč je o naslovu koji je daleko ispred većeg dela konkurencije.

* * 1/2 / * * * *

Saturday, October 24, 2009

PERFECT GETAWAY

Pogledao sam PERFECT GETAWAY Davida Twohyja, film od kog nisam previše očekivao ali naravno od Twohyja se uvek očekuje nešto barem interesantno.

U ovom konkretnom slučaju izuzev vrlo lepe lokacije i nekoliko energično insceniranih situacija, Twohy nije pružio ništa vredno pažnje.

Pre svega u ovom trileru vlada manjak thrillsa i u prvoj polovini filma čak bi se reklo da Twohy maltene snima triler kko bi u stvari snimio dramu koju mu studio ne dopušta da snimi. Međutim, onda i tu prilično tanku dramu degradira preokretom koji je istovremeno previdljiv i nelogičan iako je paradigma preokreta da budu nepredvidljivi i logični.

Sporadične suspense i pseudo.akcione scene deluju kao da su isuviše na steroidima u odnosu na ostatak materijala tako da se na kraju postavlja pitanje da li su to neke simpatične scene zapravo protivne tonu filma.

U svakom slučaju, PERFECT GETAWAY je film koji suštinski pripada jednoj već ionako istrošenoj formuli koju su mnogi veći autori od Twohyja (najbolji primer je Curtis Hanson) već bezbroj puta bolje primenili. U tom smislu, Twohy je suštinski ne obogaćuje, ne uspeva da iskoristi solidan potencijal atipičnog casta i što je možda najgore, kroz senzacionalističke obrte umesto zabave emituje samo vlastitu nesigurnost.

* * / * * * *

Friday, October 23, 2009

UBIJ ME NEŽNO

Pogledao sam UBIJ ME NEŽNO Boštjana Hladnika. Hladnik je u principu bio poznatiji po svojim ranijim radovima koji su predstavljali slovenački doprinos modernizaciji jugoslovenskog filma. On je bio u Francuskoj angažovan između ostalog i kao Chabrolov asistent a režirao je filmove i u Nemačkoj. Njegovi najsupešniji filmovi nastali su pod uticajem Novog talasa a tokom sedamdesetih počinje da radi filmove kojima je forma primarnija a osetni su uticaji i njegove erotomanije.

Otud UBIJ ME NEŽNO spada među neobičnija gledalačka iskustva snimljena u SFRJ, mešavinu Puriše Đorđevića i Jessa Franca, smeštena u ambijente koji imaju više veze sa austrougarskom ili Mediteranom nego sa lokacijama na koje smo navikli u jugoslovenskom filmu. U tom smislu, UBIJ ME NEŽNO na svim nivoima odudara od jugoslovenskog filma.

Teško je prepričati o čemu se radi u filmu ali ukratko to je jedna trashy priča o čudnovatim ličnim, erotskim i nasilnim doživljajima grupe pulp likova koje zamišlja ostarela pulp književnica. Inscenacija je namerno naivna i pokušava da parodira konvencije raznih pulp žanrova. Iako ima i krvoprolića i ovoga i onoga, ipak najveći akcenat je na erotici.

Iako bi teško mogao biti smatran dobrim filmom, pošto su slične priče o odnosu stvarnosti i fikcije ranije već rađene na mnogo bolji način, UBIJ ME NEŽNO ima interesantnu glumačku podelu doraslu Hladnikovoj persiflaži, i stoji kao jedan izuzetno zanimljiv eksces u istoriji SFRJ filma.

LA MORT EN DIRECT

Sinoć sam pogledao LA MORT EN DIRECT Bertranda Taverniera. Tavernier je meni svakako najdraži među evropskim rediteljima koji su sedamdesetih i osamdesetih počeli da se bave euroamerikanom, možda upravo zbog toga što su njegovi filmovi vrlo dobro spajali Evropu i Ameriku i pričali evropske priče sa ameriočkom preciznošću i efikasnošću. LA MORT EN DIRECT je film koji nesumnjivo ima realtzivnu pripovedačćku efikasnost američkog filma ali evropska priča koju predstavlja je prilično pretenciozna, a u suštini čak ne toliko ni pšretenciozna koliko prazna u svom pokušaju da ostane suptilna.

LA MORT EN DIRECT je jedan od onih evropskih art-house filmova sa američkim glumcima koje, u principu, volim jer upravokroz angažman američkih glumaca nekoj zanimljivoj priči daju holivudsku težinu, i ovaj film zaista ostavlja utisak jednog kliničkog problemskog 70s filma kakav bi recimo snimio Alan J. Pakula, s tim što Pakula ne bi ponudio tako radikalan koncept.

Sam koncept više nije radikalan jer se u međuvremenu već ostvario a to je da u budućnosti postoji reality televizija u kojoj se snimaju tragični događaji iz života "običnih" pojedinaca. Pošto se upravo pre par meseci plot ovog filma bukvalno ponovio prilikom umiranja poznate učesnice britanskog Big Brothera, LA MORT EN DIRECT danas više nema svoju subverzivnost o monstruoznom kapacitetu elektronskih medija.

Međutim, glavni adut filma, ta premisa, zahvaljujući celom settingu tmurne 70s Evrope nekako čak i deluje interesanatno danas. Problem je u tome što odnos između dvoje glavnih likova, tipa koji radi za TV mrežu i kome je kamera ugrađena u glavu, i žene koja boluje od neizlečive bolesti a on je zadužen da je undercover prati i snima radi reality show programa. Osnovni problem je njihov odnos koji je nedovoljno zanimljiv, nejasan, bez nekih konkretnih punktova i preslab je da bi bio kontra osnovnom konceptu o TV emisiji.

Međutim, na nivou gledalačkog iskustva, Tavernierove režije koja kroz upotrebu kompleksnih kadar sekvenci na neki način anticipira CHILDREN OF MEN, susreta američkih i evropskih glumaca i celokupne atmosfere atipične za SF film, LA MORT EN DIRECT nesumnjivo jeste interesantan - samo naprosto nije onoliko dobar i bitan koliko kažu da jeste.

* * 1/2 / * * * *

Thursday, October 22, 2009

MY ONE AND ONLY

Pogledao sam MY ONE AND ONLY Richarda Loncrainea koji se smatra nekom vrstom autobiografske priče slavnog glumca George Hamiltona. Ova priča se bavi njegovom ranom mladošću i praktično se završava situacijom koja je započela njegovu glumačku karijeru i to svemu daje posebnu dimenziju pošto je osnovna percepcija Hamiltona da je on neka vrsta campy celebrity figure, jetsettera 'pa tek unda relevantnog glumca. Ovaj film daje potpuno drugačiji pogled na njega i produbljuje njegovu priču.

Naime, Hamiltonova majka je u jednom trenutku napustila njegovog oca, raspusnog šefa džez orkestra i povela sinove na put po Americi na kome je obilazila svoje bivše momke, sada već oženjene ili razvedene ljude u pokušaju da nađe novog muža. Renee Zellweger u ulozi majke uspeva da njenom ekscentričnom ponašanju da dozu izuzetne psihološke ubedljivosti i da ovom neobičnom gestu da istinitost jer je primer Hamiltonove majke zapravo priča o mnogo širem lutanju žena koje na izmaku svoje privlačnosti treba da se suoče sa promenama u odnosu muškaraca prema njima.

S druge strane, u ulozi Hamiltona, Logan Lerman uspeva da bude centar identifikacije gledaoca kao glavni lik koji je s jedne strane racionalan ali sa druge strane ubedljivo nam prenosi svoju odanost majci usled koje je spreman da učestvuje i u njenim ekscentričnim akcijama.

MY ONE AND ONLY ima odlične glumce i izuzetno duhovit, gotovo wilderovski, scenario koji potpisuje Charlie Peters. Moram priznati da me je ovoliko ludican scenario iznenadio pošto je Petersov dosadašnji output bio prilično mediokritetski. Ipak, čini se da je ozbiljnost ovog projekta u smislu da nije reč o studio filmu, da je reč o biografskoj priči smeštenoj u epohu motivisao ekipu da radi ozbiljnije. Tim pre je interesntan film jer je u suštini reč o tragikomediji, i MY ONE AND ONLY pokazuje nivo filmmejkinga koji bi bilo lepo češće sretati u glavnotokovskom filmu.

Loncraine je vrlo precizno i nepretenciozno realizovao film, sa krajnje relaksiranim odnosom prema epohi. Loncraine ne upada u klopku iscrpljivanja u period detaljima već film ima odnos prema scenografiji i kostimu kao da je snimljen tokom pedesetih i iako nudi dobru rekonstrukciju epohe na njoj ne insistira.

* * * 1/2 / * * * *

Tuesday, October 20, 2009

SHOPPING

Reprizirao am SHOPPING, debitantski film Paul W.S. Andersona koji sam gledao dosta davno još u eri VHSa. Došlo je vreme da ga repriziram, u najmanju ruku zato što Paul W.S. ovih dana počinje snimanje četvrtog RESIDENT EVILa, projekta za koji je sasvim neočekivano da ga on režira. Naime, posle prvog dela, Anderson je preuzeo ulogu producenta i scenariste, i holivudski playeri se retko kad iz takve pozicije vraćaju režiji izuzev ako ne planiraju neki radikalan zahvat kao Wes Craven u NEW NIGHTMARE.

S jedne strane, moguće je da Anderson sprema nekakv reboot serijala, uostalom i četvrti deo igre bio je osveženje (Meho, ispravi me ako grešim) a možda je naprosto klima takva da Anderson ne može da dobije greenlight za bilo šta drugo.

Deo hip britanskih reditelja u Holivudu počeo je odmah u Fabrici snova posle uspešne reklamdžijske karijere. Neki kao Anderson su pak došli u Ameriku sa britanskim debijem.

SHOPPING nije bio ulaznica za Andersonove najamabicioznije projekte kao što su EVENT HORIZON i SOLDIER ali jeste za njegov iznenađujući hit MORTAL KOMBAT koji mu je omogućio da u jednom trenutku bude holivudski golden boy.

Hip Britanci su poznati po svojoj okrenutosti zeitgeistu i besomučnom korišćenju aktuelne pop muzike i stilskih rešenja u svojim filmovima. Štaviše, reklo bi se da je većini njih to i omogućilo poziciju u Holivudu. Takav rediteljski postupak neumitno dovodi do rizika da film ubrzo deluje zastarelo.

To se upravo desilo SHOPPINGu. iako je ovaj film i u odnosu na 1994. kad je izašao delovao blago temporalno izmešten zbog snažne walterhillovske stilizacije urbanog pakla tmurne Engleske, danas on liči na kompromitantne slike iz nečije mladosti.

Danas ugledni glumci Jude Law, Jason Isaacs, Sean Pertwee i Sean Bean izgledaju neprepoznatljivo, infantilno dizajnirani do te mere da bi im se SHOPPING mogao spočitati kao greh iz mladosti.

To ne znači da je SHOPPING loš film. Štaviše, reč je o iznenađujuće pristojnom i dinamičlnom filmu ukoliko imamo u vidu koliko je isprazan.

Ispraznost ne proističe iz teme i miljea već iz Andersonog krajnje negližoznog odnosa prema karakterima i priči. Naime, debitantski filmovi obično pate od rediteljeve želje da kaže što više. Andersonov pati od toga što on nema apsolutno ništa da kaže. SHOPPING se svodi na njegovu osveženu varijantu priče o buntovnicima, reklo bi se, bez razloga (premda Cause naravno ima šire značenje).

Jedini žar koji u filmu postoji s Andersonove strane jeste snažan filmmejkerski instinkt. Koliko god SHOPPING nemao supstancu, toliko Anderson ima želju da pokaže šta zna. Sa evidntno malim budžetom, on inscenira odlične potere, situacije urbanog revolta a izbopr realnih lokacija je izvanrdan i istinski filmičan. U tom smislu, na neki način, Anderson se gotovo dirljivo preporučuje za holivudskog egzekutora, praznu zanatsku ljušturu u koju studio treba da ulije sadržaj.

Na neki način, reklo bi se da je sa SOLDIERom (koji sam nedavno detaljno elaborirao) Anderson krenuo putem sazrevanja i borbe za integritet a stuido film nikako nije bio mesto za to.

Ipak, upravo sagledavajući SHOPPING kao delo koje je pokazalo Andersonov zanatski potencijal i poredeći ga sa prošlogodišnjim DEATH RACE (sa kojim deli dosta sličnosti) vidi se koliko je Paul W.S. u međuvremenu napredovao i kako je njegov rediteljski pristup obogaćen stavom u međuvremenu.

On u DEATH RACEu ume tačno da definiše likove i atmosferu što mu u SHOPPINGu uglavnom ne uspeva, i da opredeli publiku na čijoj će strani biti. Isto tako akciju i nasilje bolje stavlja u funkciju priče i likova. Iako je reč o trivijalnim formama koje naizgled ne zahtevaju preveliko umeće na tom polju, upravo poređenje između ovih nasova pokazuje tu razliku, i koliko je vladanje likovima bitno za akcioni film sa prividnim akcentom na spektaklu.

Otud zapravo film sa interesantnijom i emotivijom premisom, i više scena posvećenih iskazivanju likova (SHOPPING) u rukama manje iskusnog Andersona deluje slabije od potpuno konfekcijskog scenarija (DEATH RACE) u rukama zrelijeg.

* * 1/2 / * * * *

Monday, October 19, 2009

FIGHTING BACK

Reprizirao sam FIGHTING BACK Lewis Teaguea. Ovaj vigilante film se razlikovao od svojih savremenika i konkurencije po tome što je za razliku od tipičnih žanrovskih egzibicija pokušao da produbi priču o vidžilantizmu i postavi je u širi društveni kontekst.

Naravno, FIGHTING BAXCK pre svega ostaje klasičan vigialnte film na nivou postavke i većinskog dela sadržaja. Ipak, bendovanje konvencije oličeno je u tome što junakovo uzimanje pravde u svoje ruke počinje da dobija političćku težinu, privlači na svoju stranu do policije, društvenih institucija, bizniosmena a na kraju rezultira i junakovim direktnim političkim angažmanom u borbi na lokalnim izborima.

Naravno, ovo je film iz 1982. goduine godine koji uprkos svemu ostaje exploitation tako da sve ove nuspojave vidžilantizma bivaju trtirane kao nešto pozitivno. Štaviše, film u pojedinim delovima postaje moralno ambivalentan - kada glavni junak napravi pakt sa mafijom da slobodno goni ulične bande (mahom crnce) i narkodilere, ili kada na nagoor biznismena odučuje da postane političar kako bi ozvaničio svoja gledišta.

U poslednje vreme oseća se blag revival vigilante filma u Anmerici, s tim što bi naravno neke stvari iz FIGHTING BACKa bile nezamislive. Pre svega, ideja o o osnivanju grupe građana koja će kontrolisati ulice i "pomagati policiji" danas bi u startu imala negativnu konotaciju, primer je HOT FUZZ a s druge strane i u holivudskom kanonu - vidžilantizam je pojedinačna disciplina, ne timski sport - setimo se osude svakog organizovanog vidžilantizma u filmu MAGNUM FORCE gde mu na put staje vigilante patrijarh Diorty Harry. Ipak, upskos tome, kroz istoriju exploitationa u Holivudu uvek je bilo i izuzetaka kao što je WALKING TALL.

Jedina kontroverza koju na nivou zapleta FIGHTING BACK razrešava jeste pitanje rasizma pošto je ovo u suštini film o borbi bele buržoacije i crnih uličara. Međutim, svesni da bi to moglo neprijatno da izgleda, autori peglaju taj problem.

Tom Skerritt je odličan u glavnoj ulozi pokretača cele akcije i uz njega glavni adut filma je Lewis Teague, jedan od svakako najkompetentnijih Cormanovih učenika koji tako dobro vlada tempom filma i odlično inscenira sve situacije, naročito akcione prizore na skromnom budžetu. Iakon nije uspeo da ostvari tematski i žanrovski konzistentan opus, Teague je svakako jedno od najpouzdanijih imena američkog repertoarskog filma.

* * 1/2 / * * * *

LARGO WINCH

Pogledao sam LARGO WINCH Jerome Sallea, adaptaciju poznatog stripa koji doduše nisam čitao, tako da u tom smislu nisam merodavan da procenim kakav je u odnosu na strip i da li su možda neki od nedostataka filma zapravo proistekli iz stripa i sl.

Ono što je osnovni problem LARGO WINCHa kao filma je to što je cela postavka intrigantna, ali vrlo naivno sprovedena. Naime, pitanje naslednika vlasnika velike korporacije je izuzetno zanimljiva tema za film jer realno mnoge porodice nisu spremne da ostvare biološki kontinuitet dominacije nad određenim kapitalom a o poslovnoj veštini naslednika da i ne govorimo. Međutim, ovde je ta interesantna tema tek dotaknuta što je možda u skladu sa konvencijom stripa, međutim ako je osnovno polje delovanja junaka u ovom filmu poslovni svet, onda je to sigurno moglo da se nadogradi.

Film nije dosadan i obiluje događajima ali ono što mu nedostaje je intenzitet. Sve je nekako blago, neobavezno, bez nekog istinskog odnosa među likovima, drame, napetosti. I, u principu film koji ipak pretenduje da bue avanturistički mora da bude u tom smislu ubedljiviji.

Tomer Sisley je bled u glavnoj ulozi. Ono što je nama zanimljivo jeste to da se priča velikim delom dešava u Hrvatskoj koja je snimana na Siciliji ali glumi dosta naših glumaca, pre svih Raša Bukvić i Miki Manojlović koji imaju velika i značajne uloge, a Bojana Panić ima nešto manju. Miki i Raša igraju ozbiljne, izgrađene karaktere i jasno je da imaju tretman ozbiljnih glumaca.

Interesantno je da su se Hrvati oduvek žalili kako su Srbi, Krajišnici, bili glavni policajci u Hrvatskoj, tako da recimo i u ovom filmu neki od hrvatskih policajaca nose dvoglave orlove na ramenu i na zgradi policije piše ПОЛИЦИЈА. Uprkos brojnim domaćim glumcima očigledno je scenografe ponela emocija.

Jerome Salle je rukovodio filmom koji je imao solidan budžet i brojne vrlo fotogenične lokacije, ipak njegova rediteljska veština nije dovoljno velika da ih i maksimalno iskoristi tako da LARGO WINCH ostaje negde, u najmanju ruku, na pola puta.

* * / * * * *

Sunday, October 18, 2009

THE TOURNAMENT

Retko kad se pojave filmovi sa natpisom MEHO KRLJIĆ na sebi, ali kad se pojavi onda uglavnom kickuju ass.

Pogledao sam THE TOURNAMENT Scotta Manna, film koji je sticajem nesrećnih okolnosti, iako potpuno razumljivo, ako imamo u vidu glumačku podelu, skončao kao DTV jer nema neku izrazitu zvezdu u podeli. To je šteta pošto je THE TOURNAMENT sniman kao da će ići u bioskope i stoji kao jedno od najčistijih akcionih iskustava ove sezone.

Ovakav nivo tehničke egzekucije i inventivnosti se nikad ne sreće u DTV filmovima a čini mi se da ga je sve manje i u bioskopskim akcijašima. THE TOURNAMENT ima jednostavnost TAKENa i količinu akcije CRANKa, s tim što je po stilu bliži TAKENa, dakle akcija je jasna, pregledna, uzbudljiva. Ono po čemu se međutim razlikuje od njih jeste količina krvoprolića koja je najbliža DISTRICT 9u. Naime, odnos prema ljudskim telima dosta je sličan odnosu prema telima vanzemaljaca, Mann bez pardona ljudima amputira i lomi udove a mogu da nabrojim barem tri lika koji bukvalno bivaju razneti u kadru, u paramparčad sa sve parčićima mesa i litrima krvi koji se rasipaju okolo.

Ukoliko imamo u vidu da na nivou dijaloga i odnosa među likovima ovaj film nema neku obscenost i da je vrlo ozbiljan, količina čistog carnagea izazvanog upotrebom kako vatrenog oružja i eksplozvnih naprava, tako i hladnog oružja i motornih vozila je zaista neverovatan i THE TOURNAMENT je hard, hard R.

Ono što je najdivnije to je da ni na nivou priče TOURMANET nije loš. Priča je konvencionalna, govori o BATTLE ROYALEičnom turniru na kome se 30 ubica ubija do poslednjeg, ali u svemu tome ima svežinu i tempo.

Konačno, dolazimo do česte DTV boljke koju THE TOURNAMET neshvatljiv dobro prevazilazi a to su lokacije. Naime, film se dešava na severu Engleske a sniman je tamo i u Bugarskoj. Međutim, toliko je dobro realizovan da zaista ni u jednoj sceni ne postoji utisak da Bugarska dublira Englesku. Što se toga tiče, Scott Mann je apsolutno izgurao maksimum. Šokirao me je podatak da je film čak i slikao Bugarin Emil Topuzov, pošto ni najokreliji DTV obično ne slikaju Bugari ali čovek je uradio fantastičan posao i mislim da bi bez problema mogao da slika holivudski film.

THE TOURNAMENT je ona vrsta DTV filma koji smo svi želeli a to je DTV koji je praktično suviše cool da bi bio theatrical. I zaista ne verujem da bi ijedan studio dozvoio sebi akcioni film koji je ovoliko hard-R. IMDB navodi da je ovaj film koštao 12 miliona dolara i ako je to zaista cena onda se Scott Mann automatski preporučuje za neku dalju holivudsku akciju.

Što se akcionih heroja tiče, Kelly Hu igra glavnu ulogu i odlična je, i kad treba da se glumi i kad treba da se ubija, Liam Cunningham je pouzdan kao glavni mastermind, Ving Rhames je pripitomljen koliko je to moguće, Robert Carlyle dodaje svemu klasu kao sveštenik slučajno uhvaćen u celom ludilu Turnira, Sebastien Foucan koga znamo kao parkour assassina iz CASINO ROYALE ima zapažen showcase za svoje talente kao i Scott Adkins o čijem sam potencijalu već pisao (http://www.novikadrovi.net/phpBB3/viewtopic.php?p=3234#p3234 i http://www.novikadrovi.net/phpBB3/viewtopic.php?p=2469#p2469). Dakle, Scott Mann je pre svega znalački skupio bećare na jednom mestu i u vrlo ekonimičnoj postavci snimio svojevrstan All-Star film.

Prava je šteta što mejnstrim nije propulzivniji jer sam siguran da bi uz dobar word of moth ovaj film uprkos nedostatku zvezda mogao napravitinekakav posao u bioskopima, naročito zato što akciona publika ume da ceni akciju samu po sebi i što je još važnije, pošto bi zaista vredelo videti ovaj mayhem na velikom ekranu.

U svakom slučaju, THE TOURNAMENT je sve ono što je SHOOT EM UP želeo da bude. Voleli to ili ne.

* * * / * * * *

Saturday, October 17, 2009

DOGHOUSE

Pogledao sam DOGHOUSE Jake Westa. Ponekad se upitam da li su budale ovi koji snimaju ovakve filmove ili sam ja budala što ih gledam. Jake West je režirao film EVIL ALIENS, film koji sam gledao ali ga se nimalo ne sećam što mi se zaista retko dešava. Međutim, kao što se ne sećam filma, ne sećam se ni da mi je bio nešto upečatljivo antipatičan, ne pamtim kao nešto izrazito negativno. Kad je reč o DOGHOUSEu, ovo je film koji ću verovatno bolje zapamtiti zbog high concepta. Priča prati grupu londonskih geezera koji odlaze da se odmore od žena i bonduju kako bi oporavili jednog od njih koji prolazi kroz težak razvod. Međutim, na tom putu dolaze u selo u kome su žene pobesnele od virusa koji je pušten kako bi vojska oprobala oružje kojim okreće jednu polovinu populaciju protiv druge.

Usled uticaja virusa žene postaju tzv. "zombirds", dakle kao zombiji koji nisu infektivni, polu-inteligentni, nekad brzi-nekad spori. Kako god bilo, žene koje postaju zombiji u principu bivaju lišene svake ljudske (uključujući i ženske) osobine i u tom smislu, jedina invencija je to što su izbezumljeni zombiji žene i to je otprilike to. dakle, nema apsolutno ničeg suštinskog u tom sukobu, nema ničega što bi bio neki smislen komentar na muško-ženske odnose, osim eto prilike da se muškarci među sobom bonduju suočeni sa opasnošću.

DOGHOUSE je jedan od opiljaka SHAUN OF THE DEADa i njegovog izuzetnog kritičkog i komercijalnog uspeha. Jake West čak ni ne krije da se nadovezuje na SHAUNa čak i po nekim detaljima na planu kadriranja koje se nadovezuje na televizijsku tradiciju (u najboljem smislu), dakle sa dosta pokreta kamere, pozicija kamere i energičnim inscenacijama.

Ono što je čest kvalitet recentnih horora je barem to da ne traju dugo. DOGHOUSE ima tu vrlinu, i svakako nije dosadan. Međutim, iako Westa ne smatram nekim velikim i potentnim talentom, ono što je imalo kvalitet jeste glumačka podela u kojoj su Danny Dyer, Stephen Graham i Noel Clarke i šteta je što nisu imali interesantnije protivnike. Jedina interesantna stvar vezana za zombirds jeste to što su u pojedinim scenama koreografisane kao da je reč o plesu a ne o agresiji i to je na neki način inovativno.

U svakom slučaju, DOGHOUSE je film koji je podnošljiv ali potpuno uzaludan. Iako razumem exploitation i razumem da filmovi po definiciji ne moraju biti opterećeni smislom, ponekad mi je zaista žao kada se ovoliki potencijal ne osmisli bolje.

* * / * * * *

Friday, October 16, 2009

INJU: THE BEAST IN THE SHADOWS

Pogledao sam INJU Barbeta Schroedera, interesantan starački triler kojim Barbet pokazuje da je i dalje relativno vitalan i da može da postigne izvesne rezultate u igranom filmu.

Kad kažem relativno vitalan, pre svega mislim na njegovu sigurnost u pričanju priče, još uvek razvijenu sposobnost da drži film pod kontrolom što se tiče tempa i jasnoće. Ono gde je u ovom konkretnom filmu Barbet nešto slabiji jeste sam filmski deo, odnosno reklo bi se da je izostao neki interesantniji vizuelni koncept koji bi upotpunio ovu pulpy priču.

Kad je reč o referencama koje INJU evocira pre svega je to TENEBRAE Dario Argenta, zatim Olivier Assayasov DEMONLOVER a iz drugog plana sigurno i Ridley Scottov BLACK RAIN. Na TENEBRAE, INJU liči po samim osnovima svog plota, s tim što se Barbet fokusira na priču dok Argentu priča služi kao kostur za igradnju set-pieceova. S druge strane, sa DEONLOVERom deli susret Francuske i Japana na nivo culture clasha i odnosa Oksidentalaca prema pop kulturi, međutim, Assayasov film je mnogo energičniji, živopisniji, opušteniji u odnosu na Aziju čak i onda kad je fetišizuje. Detektivksa priča i stereotipi Japana podsećaju na BLACK RAIN Ridley Scotta koji je međutim imao jasan vizuelni koncept i nadovezivao se na tradiciju 80s policijskog filma. U odnosu, dakle, na ove referentne naslove sa pulpy pričom i fascinacijom Japanom, INJU nema uzbudljiv vizelani koncept i na kraju po konvencionalnosti režije najviše liči na M. BUTTERFLY.

Na svu sreću, konvencionalnost u postupku ne remeti njegovu dinamiku i, ruku na srce, imajući u vidu u kojim je godinama Barbert, nema čega da se stidi.

Problem nastupa sa žanrovskim određenjem pošto je ovakva straight interpretacija jedne tako pulpy priče poslednji put mogla da prođe kod Fritz Langa. Iako Barbet fokus stavlja na priču odnosno zaplet, njihov ton i razrešenje teško da mofgu biti sveži sami za sebe. Štaviše, ne samo da je plot twist očigledan već je i nezadovoljavajući, čak i za one koje nije razmazila Južna Koreja. Iako je ovo film koji ne zavisi od twista, ipak jeste priča koja mora imati sposobnost da manipuliše gledaocem i izaziva neku reakciju a rekao bih da Barbet to radi blago i akademski.

Na svu sreću pulp polaz je kao korov i uprkos svemu drži celu stvar na okupu te INJU paradoskalno najbolji utisak ostavlja upravo zbog onoga što je u njemu najbanalnije i najnaivnije a to je priča o piscu koji u Japanu pokušava da nađe selindžerovsku figuru opasnog krimi-pisca. Niko ne ume bolje da fetišizuje neku profesiju od Francuza, niti da sofisticiranije zapakuje olinjali šund zaplet. Ako tome dodamo da je Barbet reditelj koji je možda Francuz sa najdužim stažom u savremenom Holivudu gde je snimio neke odlične filmove, i što je još važnije, nijedan koji bar u nekom aspektu nije bio nezanimljiv, INJU je vrlo zdrav projekat. Savakako da nije ispunio sve potencijale, no osetile su se i pozitivne strane Barbetove staračke ali ipak znalačke ruke, između ostalog i u tretmanu hit and miss francuskog stara Benoit Magimela i zato INJU stoji kao prijatan old fashioned misterija koja će biti najintereantnija onima koji ne znaju ništa i onima koji znaju sve o krimiću. Ipak, nema veliku budućnost na najvećem tržištu a to je ono u sredini.

* * * / * * * *

Thursday, October 15, 2009

TRICK 'R TREAT

Pogledao sam TRICK 'R TREAT Michaela Doughertyja. Moram priznati da mi je potpuno jasno zašto Warner nije pustio ovaj film u bioskope. Pre svega, prilično je očigledno da je ovo bio Doughertyjev pet project odnosno vanity project iza koga su stali Warner i Bryan Singer u vreme njihovog SUPERMANa i da su Singeru & Doughertyju jako opale akcije kad se ovaj mega-projekat pretvorio u pronmašaj. Dakle, posle izlaska SUPERMANa ovaj film je morao sam da se izbori za svoje mesto.

A film sam po sebi u suštini teško može da se izbori za mesto u bioskopu pošto je Daugherty snimio jednu slikovnicu o Halloweenu, nešto što bi se moglo definisati kao SHORTCUTS za one sa Amblin doživljajem horora, sa nizom malih, kratkih vijeta koje ne uspevaju da razviju pripovedačku energiju za trajanje od 80 minuta.

Iako je TRICK 'R TREAT imao poređenja sa CREEPSHOWom, razlikuje se upravo po tome što nije reč o antologiji već jednom tobožnjem preplitanju priča. Naravno to preplitanje je izvršeno silom i što je još gore po kadriranju bi se reklo da su se autori nadimali od ponosa zbog tih usiljenih rešenja.

Ono što se Doughertyjevom filmu računa kao vrlina jeste dizajn i egzekucija, ali ja moram priznati da mi je ta fetišizacija najinfantilnijih manifestacija Noći veštica samo smetala.

isto tako ja sam osvedočeni ljubitelj Amblina ali Dougherty nema ključne adute te poetike a to su kvalitetni likovi i energične inscenacije. U tom smislu, poređenja TRICK 'R TREAT sa MONSTER HOUSEom smatram potpuno blasfemičnim.

TRICK 'R TREAT u svakom slučaju, dakle, nije ono što nam je najavljivanio pod etiketom divnog malog filma koji zli studio nije razumeo.

Ipak, sigurno mu se ne može osporiti da je pitak i da nije dosadan koliko god da je isprazan, zahvaljujući krajnje ekonomičnom trajanju. Isto tako, za razliku od filmova koji su u polazu DTV, TRICK 'R TREAT ima production value i veštinu egzekucije koju oni nemaju, a cenu mu svakako podiže i to što za razliku od ostalih DTV filmova nije najdirektiniji besprizrni exploitation.

* * 1/2 / * * * *

POSLEDNJI MOST

Pogledao sam POSLEDNJI MOST Helmuta Kautnera, WW2 film koji je ovaj veliki nemački reditelj snimio 1954. godine u SFRJ.

U ovom filmu, pored Kautnera, koji je veliko ime nemačkog filma, učestvuju i velike nemačke zvezde Bernhard Wicki i Maria Schell. O Kautneru je dovoljno reći da ga recimo Dinko Tucaković smatra najvećim stilistom posle Max Ophulsa, što je po meni malo preterano, no ipak nesumnjivo je reč o izuzetno značajnom reditelju koji je svojim doalskom u Jugoslvaiju u tom trenutku doneo jedan potpuno novi nivo filmmakinga.

Kautner je dosta režirao posle rata ali njegovi ključni filmovi nastali su za vreme Trećeg Rajha. Ipak, za razliku od Harlana, njegov rad za vreme nacizma nije bio sporan pošto su njegovi filmovi uglavnom bili slabo vezani za propagiranje nacizma, a neki su smatrani defetističkim. Stoga je on već 1947. nastavio a radom.

Kautnerov film se po zrelosti rediteljskog rukopisa definitivno izdvaja iz ponude jugoslovenskog filma u tom trenutku i u potpunosti je reč o naslovu koji je sinhron sa aktuelnom kinematografijom svog vremena.

Sama priča govori o nemačkoj lekarki koji otmu partizani i ona im prvo nevoljno pomaže ali zatim shvati njihovu borbu i odlučuje da im iskreno pomogne koliko može. Iako je poetna priče prilično na prvu loptu, Maria Schell i Kautner su napravili relativno interesantan lik pošto ona ni u jdnim trenutku ne postaje antideutscher već naprosto misli da je partizanima potrebna pomoć.

Drugi detalj po kome se POSLEDNJI MOST izdvaja iz kanona tipičnog partizanskog filma jeste vremenski period koji zauzima priča. Naime, u ovo vreme, a i kasnije, partizanski filmovi su se uglavnom bavili jednom akcijom a POSLEDNJI MOST pokušava da israti ceo ratni angažman svoje junakinje koji u ovouj priči obuhvata tri velike operacije među kojima je centralna evakuacija ranjenika koja će kasnije biti spektakularno ovekovečena u filmu Veljka Bulajića BITKA NA NERETVI.

Jugoslovenski likovi imaju značajnu ulogu u filmu ali oni su više tu u funkciji ilustrovanja NOBa stranoj publici i po filmu bi se reklo da je više reč o nemačkom pokajničćkom filmu ili jugoslovenskom filmu tempiranom za inostranstvo. Ako imammo u vidu da je reč o koprodukciji, ovaj film je verovatno i jedno i drugo.

Scene bitaka su majstorski realizovane. Brza Neretva ima značajnu ulogu u najspektakularnijem obračunu između partizana i nemačkih borbenih čamaca. Sam stil borbe je realističan iako Kautner ne preza ni od stuntova ni od melodrame. Ipak, POSLEDNJI MOST još uvek spada u onu ranu fazu partizanskog filma u kome je akcenat na stradanju, pričama o nabavci lekova, tihoj ilegali, sakrivanju, pre nego što je došlo do Yugoslav empowement filmova Hajrduina Krvavca u kojima su partizani transformisali u punokrvne akcione heroje a Mitrovićevim vestren obrascim priključeni su i comic book uticaji.

U suštini, pedesete u partizanskom filmu obeležene su pijetetom i krajnje ozbiljnim tretmanom ratnog iskustva i traume.

POSLEDNJI MOST je zahvaljujući Helmutu Kautneru jedan od stilski najuspelijih jugoslovenskih filmova tokom pedesetih i solidna ratna priča koja veštinom egzekucije prevazilazi neke od svojih ideoloških naivnosti.

* * * / * * * *

Wednesday, October 14, 2009

NEVJERA

Pogledao sam NEVJERU Vladimira Pogačića, ekranizaciju drame EKVINOCIJ Ive Vojnovića.

Reč je o melodrami smeštenoj u Dubrovnik 19. veka, recimo. Ivo Vojnović je u svom opusu ostavio uglavnom vrlo elegične melodrame o višoj duborovačkoj klasi, njenoj dekadenciji i sentimentalnim sudbinama.

U scenariju Momčila Ilića i režiji Vladimira Pogačića, Vojnović dobija adekvatan tretman oličen kroz pismenu realizaciju i savršeno vladanje melodramskim ekscesom.

Uprkos Pogačićevoj rediteljskoj pismenosti, NEVJERA jeste arhaičan film za 1953. godinu, međutim pošto se film dešava u epohi, Pogačićeva akademska preciznost više svojstvena tridesetim godinama, ne smeta sadržaju i on svojim svedenim ali konzistentnim stilom, uz preciznu upotrebu dubrovačkih lokacija i detalja uspeva da ispriča priču koja ima solidne karaktera i komunicira sa gledalištem.

Nažalost, kopija na kojoj danas postoji ovaj film sa velikim šumom u zvuku onemogućava da ova melodrama bude interesantnija bilo kome sem filmofilima.

Međutim, iza bazične melodrame, odnosno intrige o bivšim i sadašnjim ljubavima, gresima iz mladosti i teskobnom naličju duborovačkih gospara koji su mahom vodili život koji sebi ne mogu da priušte, Pogačić je vrlo vibrantnio zarobio osudu uloge lokalnih moreplovaca u kolonizaciji Amerike.

Kolonizacija Amerike prikazana je kao usud siromašnih i u nju odlaze oni bez ikakve nade a ako prežive vraćaju se kao promenjeni i iskvareni.

Pažljivijim gledaocima jugoslovenskog filma biće zanimljivo da vide Severina Bijelića kao mladog romantičnog heroja pošto je kasnije mahom bio poznat po ulogama zadriglih sleazy pokvarenjaka. Interesantno je videti i Rahelu Ferariu maloj ulozim u kojoj je već dosta zbabljena.

Ukoliko imamo u vidu da je NEVJERA film koji je izašao 1953. godine, samo osam godina posle krvavog rata i razaranja, reč je o vrlo reprezentativnom delu i ekranizaciji dramskog klasika.

* * * / * * * *

EŠALON DOKTORA M

Reprizirao sam sinoć EŠALON DOKTORA M, prvi film Žike Mitrovića, sigurno jedan od najefektnijih debija u istoriji naše kinematografije.

U ovom filmu, Mitrović je po prvi put ponudio svoju formulu kosovskog vesterna u priči o doktoru koji mora da preveze ranjenike iz izolovane Drenice do Peći, vođi balista koji je strah i trepet u tom kraju, i mladim emancipovanim Albancima koji žele da se izvuku iz tog ekstremističkog kruga.

Za razliku od tipičnih WW2 filmova, iako se formalno ovaj film dešava posle oslobođenja Kosova, i dalje su balisti u dosluhu sa Vermahtom dakle formalno je i dalje reč o WW2 filmu, likovi su mnogo bolje motivisani. Naime, s jedne strane imamo junake koji su antifašisti čiji je proboj motivisan nedostatkom lekova a sa druge balističkog vođu koji je zapravo iz begovske kuće i bori se protiv komunista pošto se plaši da će mu oni oduzeti zemlju i podeliti seljacima.

Sukob emancipovanih Albanaca i balista je takođe vrlo zanimljiv pošto je beg školovao mladog sinovca kako bi završio prava i bio vlast kada se oni izbore za svoje interese, odnosno preuzmu vlast ali se obrazovani okrenuo protiv njegga. U scenama njihove konfrontacije, obojica imaju podjednako dobre argumente i reklo bi se da iako je nastao u trenutku kada je na Kosovu bilo veliko nasilje i haos, EŠALON DOKTORA M. nije plakatski film.

Kad je reč o akciji, Mitrović se potpuno vodio konvencijom vesterna i EŠALON DOKTORA M. je srpski STAGECOACH, sa zavšnicom u klisuri koja spada među najmoćnije akcione scene ikada privoljene na filmsku traku u SFRJ.

Film je crno-beli, ali sasvim je na liniji američkih B-ratnih filmova tog perioda, i po dinamici i po dramaturgiji koja vrlo precizna i odlično razvija priču.

Žika Mitrović je sa ovim filmom pokazao koliko može da pruži i iskazao je žanrovsku preciznost kakva se kasnije retko sretala u našoj kinematografiji. Prostor Kosova i Makedonije ostaće teritorija na kojoj se on najbolje snalazio. Ubrzo potom uslediće njegov najveći hit u sličnom miljeu KAPETAN LEŠI i jedan od njegovih najboljih filmova, a svakako među najboljim jugoslovenskim, BRAT DOKTORA HOMERA.

* * * / * * * *

Tuesday, October 13, 2009

KRVAVI PUT

Pogledao sam vrlo neobičan partizanski film KRVAVI PUT iz 1955. godine. Ovaj film je koprodukcija Jugoslavije i Norveške i govori o nevoljama jugoslovenskih interniraca koji su odvedeni na prinudni rad u Norvešku. Film je režirao jedan od najvećih majstora jugoslovenskofg posleratnog filma Radoš Novaković u saradnji sa norveškim snimateljem i rediteljem Kaere Bergstoemom.

U filmu igra pomešana jugoslovensko-norveška podela, a koriste se jezici na kojima govore likovi, dale srpski, norveški i nemački.

Nažalost, izuzev norveških glumaca, krajolik je dosta generic i realno taj asortiman lokacija mogao je biti pronađen u SFRJ i bez norveškog ko-reditelja. Isto tako, dosta situacija je smešteno u enterijer tako da nimalo nisu iskorišćeni kako aduti Norveške kao lokacije tako i ta borba čoveka sa prirodom i tema izmeštenosti junaka iz prirodne sredine.

U svakom slučaju, iako spada među retke filmove koji se bave ratom na području Norveške, KRVAVI PUT ne može da konkuriše ozbiljnijim klasicima kao što je HEROES OF TELEMARK niti čak filmovima iz Novakovićevog opusa.

* * / * * * *

Monday, October 12, 2009

LONGFORD

Pogledao sam LONGFORD, izuzetno interesantnu koprodukciju HBOa i Channel Foura o Lordu Longfordu, britanskom aristokrati koji se posvetio posećivanju i pomaganju zatvorenika u Britaniji. Film je režirao Tom Hooper a scenario je napisao Peter Morgan.

Ukoliko vas zanima da pogledate ovaj film, a nema razloga da ga preskačete, onda nemojte pretraživati mnogo o slučaju Myre Hindley, pošto je njena situacija fokus ovog filma a slučaj je prepun twistova koji čine da ova istinita priča postane znatno uzbudljivija nego što bi se od ove forme očekivalo.

Tom Hooper uspeva da napravi vrlo lep vizuelan ugođaj od ove priče koja je u najavi mogla biti krajnje kamerna i nezanimljiva. U ovom filmu primenjuje sve trikove koji su mu dostupni, ali uspeva da sklopi koherentnu celinu zato što uvođenje različitih stilskih rešenja korespondira sa situacijom i emocijom u priči, tako da je pružio odličnom DPu Danny Cohenu (koga znamo po filmu BOAT THAT ROCKED) priliku da se iskaže. Hooper vrlo uspešno kombinuje glossy rekonstrukciju epohe (BTW maestralno kocipiranu na vrlo malom prostoru i sa razumnim budžetom), realistične deonice bazirane na handheld kameri koja daje nov prisup epohi i ozbiljne studiozne dramske scene, uz veštu upotrebu dokumentarnog materijala.

Kao i uvek Peter Morgan u postupku kombinuje medijsku sliku sa ulazima u same autentične događaje koje ubedljivo rekonstruiše. Ono što je najvažnije jeste da film ne izbegava većinu potencijalnih aspekata koje je imao kontakt između Longforda i Hindleyeve, ali isto tako ne presuđuje šta je tu bilo po sredi. Isto tako, Morgan uspeva da od svog glavnog lika i njegove istinite priče napravi uzbudljivu dramu, iako ovog puta za razliku od drugih svojih radova, ne ubacuje neki arhetipski motiv koji pokreće istorijske događaje.

Ipak, na kraju, film ima vrlo kontemplativno i psihološki produbljeno zaključenje.

U svakom slučaju, ko je raspoložen za ovu vrstu priče plus glumački sparing Jima Broadbenta i Samanthe Morton, ne sme da ga propusti.

PAPARAZZI

Sa velikim zakašnjenjem pogledao sam PAPARAZZI Paul Abascala. Iako sam veliki fan Firerovog rada, i kao reditelja i kao producenta, i smatram da je sa APOCALYPTOm dokazao da je jedan od najinteresantnijih holivudskih umova, ovaj naslov mi je nekako izmakao u vreme premijere 2004. godine.

Jedan od razloga je i reditelj Paul Abascal, bivši frizer, koji je preuzeo režiju izvanrednog filma PAYBACK od Helgelanda i proslavio se na tako neprijatan način. Iako se između filmova mogu povući jasne paralele - oba su svedene osvetničke priče o junako koji je jasno definisao svoju odmazdu od koje ne odustaje, u PAYBACKu je jesano da je Abascal nasledio plodan materija A-klase od Helgelanda.

PAPARAZZI je u polazu zanimljiv upravo zbog svoje svedenosti i jednostavnosti premise o glumcu iz akcionih filmova koji se sveti paparacima koji mu uništavaju život. Jednostavnost postupka čini ga komunikativnim ali ga isto tako tema u kojoj je celebrity glavni junak čini i pomalo hermetičnim, što svemu daje interesantnu dimenziju jer PAPARAZZI u stvari ne pritiska dugmiće publike kao većina drugih vengeance filmova koji bude ono nasilno u publici već više izražava stav filmskih radnika. Reko bi se da je PAPARAZZI intimni exploitation film.

Međutim, upravo se kroz ovako svedenu postavku pokazuje koliki su majstori bili reditelj sedamdesetih jer, za razliku od njih, Abascal ne uspeva da postigne čak ni minimalnu ubedljivost. Iako su i Winner & ekipa imali ponekad likove koji su preterano pozitivni i suočeni sa neoprostivo negativnim i na bazi toga, amltene bez sive zone, gradili film, Abasacl se ne snalazi u takvoj podeli. Njegovi junaci su crno-beli i to ne samo da ne pije vodu nego i smeta.

Štaviše, Cole Hauser kao glavni junak postaje antipatičan pre svega zbog toga koliko je pozitivan, kao da njegov lik nema nikakav drugi unutrašnji život izuzev da ispoljava svoju dobrohotnost.

Kroz Abascalov film se možda najjasnije može razumeti značaj ljukskog faktoa čak i u jednoj ovako mehaničkoj strukturi. Očigledno je da su podele iz sedamdesetih umele bolje da publici prodaju takvu naivnost.

Sigurno da toj neubedljivosti doprinosi i sam Cole Hauser u glavnoj ulozi koji ima hladnoću i grubost mladog James Remara ali nema, ili bar u ovoj fazi nije imao ono što je potrebo za leading mana. Hauser profunckioniše kao glumac tek u fazi kada njegov lik krene da se sveti i čini krivična dela i tada odaje utisak da se u anđelu krije demon. Ipak, kada to krene svaka kopča sa njegovim likom je nepovratno izgubljena.

Negativci sa kojima se suočava su nešto kaloričniji i igraju ih Tom Sizemore i Daniel Baldwin ali oni nisu pravi takmaci Hauseru jer su fizički slabiji u direktnoj konfrontaciji, a kao likovi su pak pitoreskniji tako da izgledaju kao da su iz dva različita filma.

Ako nesposobnosti glumca dodamo zaista nizak nivo Abascalove realizacije koji je bliži DTVu nego bioskopu, PAPRAZZI uspeva da funkcioniše samo na nivou lepo zamišljene, efikasne diverzije koja oživljava obrasce koji su isuviše passe za mejnstrim (osim kad ih radi Cronenberg u HISTORY OF VIOLENCE) i suviše pretenciozni za DTV. I upravo na toj ničijoj zemlji, PAPARAZZI gradi svoju autentičnost kako što ju je superiorno realizovani PAYBACK izgradio 1999. godine.

PAPRAZZI je naravno suviše redak primer reakcionarnog vengeance filma u savremenom Holivudu da prođe nezapaženo. Šteta je samo što je očajno napravljen.

* * / * * * *

WITCH HUNT

Sa velikim uživanjem pogledao sam TV film Paul Schradera WITCH HUNT. Ova HBO produkcija iz 1994. bio je drugi film o detektivu H.P. Lovecraftu koji rešava slučajeve u alternativnoj američkoj prošlosti u kojoj su ljudi masovno ovladali magijom.

Scenario za oba filma napisao je Joseph Dougherty koji je potom ostvario karijeru na televiziji ali maštovitost ovih filmova sugeriše da je mogao postići još više. S druge strane, možda i nije pošto WITCH HUNT pruža jednu naročitu vrstu ugođaja. Štaviše, rekao bih da poseban ugođaj nudi ljudima koji su završili FDU pošto je WITCH HUNT skup svega što su pajkićevci želeli da snime a nisu umeli/smeli. Taj spoj filma-o-filmu, polemike o Holivudu, politike i ezoterije potpuno je na liniji pajkićevskih vizija koje pak proističu iz spisa Kennetha Angera i sličnih holivudskih autsajdera.

Sasvim je jasno da je zaplet o makartističkom progonu magijaša metafora o komunizmu, međutim, ono što je interesantno jeste sama priroda magije koja je istovremeno izvor mnogo toga pozitivnog ali i negativnog. Ako u tom smislu, Dougherty i Schrader tumače komunizam bez jednodimenzionalnog predznaka, onda WITCH HUNTa spada među zrelije političke metafore na filmu jer inače komunizam u američkom filmu obično biva tretiran ili kao nešto pozitivno, ili kao negativno, ili kao dezideologizovana razbibriga grupe cool ljudi i idealista.

Naravno, sasvim je moguće i da su se Schrader i Dougherty zaustavili na tome da im je naprosto zgodno da u svojoj alternativnoj istoriji iskoriste magiju radi metafore.

Ukoliko ipak poverujemo da nisu, onda se pored dvoseklog mača komunizma u WITCH HUNTu otvara još jedna ideološka linija tretmana političke prakse. Naime, tradicija konzervativne ali i liberalne političke misli otpisuje komunizam kao opciju zbog uverenja da realpolitika ne dozvoljava koncept magičnih, genijalnih rešenja, revolucionarnh preokreta sa permanentnim rezultatima, odnosno da su politički procesi dugi i postupni. Uvođenjem ideje magije kao zamene za komunizam u Americi pedesetih i progonom koji vrši cinični dvolični korumpirani mejnstrim političar, Dougherty i Schrader dotiču samu bit ove filozofije.

Međutim, izvan ideološke dimenzije koja smešta WITCH HUNT uz rame sa televizijskim draguljem liberalnog-aktivističkog-levičarskog Holivuda istog tog vremena s početka devedesetih a to je izvanredna serija WILD PALMS, Dougherty nudi jedan vrlo maštovit i duhovit scenario koji se poigrava sa noir ključem kako na nivou priče tako i i na nivou dizajna.

Schrader nije majstor režije kao Zemeckis ili Curtis Hanson pa da WITCH HUNT digne na nivo jedne od definitivnih dekonstrukcija Holivuda kao što su oni uradili sa ROGER RABBITom i LA CONFIDENTIAL ali ako imamo u vidu da je ovo ipak TV film iz 1994. gopdine, mora se priznati da je uradio sasvim solidan posao.

WITCH HUNT zbog svoje teme obiluje specijalnim efektima koji su iz današnje vizure naravno naivni ali ako imamo u vidu da su tih dana T2, JURASSIC PARK i DEATH BECOMES HER bili vrhunac specijalnih efekata (a WITCH HUNT je po prirodi svojih efekata najbliži DEATH BECOMES HER) onda su oni u stvari iznenađujuće dobri za jednu ovako atipičnu televizijsku produkciju.

Glumačka podela je odlična - Penelope Ann Miller je sjajna femme fatale a Julian Sands i Eric Bogosian su briljantni negativci. Najslabija tačka je Dennis Hopper koji nema dovoljno magnetizma i energije u glavnoj ulozi detektiva Lovecrafta koji je jedna chandlerovska figura za koju je potreban drugačiji stil glume.

U svakom slučaju, WITCH HUNT stoji kao izuzetno interesantan curio i jedna od najpotentnijih tačaka u Schraderovoj sasvim solidnoj rediteljskoj karijeri.

Saturday, October 10, 2009

THE HILLS RUN RED

Kao iskren ljubitelj DTV filmova, uvek sam imao najviše problema sa DTV hororima. Naime, dok je kod akcije ili komedije jasno da se u DTV izdanju prikazuju neki potrošeni ili prevaziđeni obrasci tih žanrova koje studiji ne smatraju relevantnim za bioskop, ali im je jasno da oni i dalje imaju svoje fanove - kao što u njima glume popularni glumci koji nisu dovoljno reputable za bioskop uprkos velikoj fanbazi - horor je još u VHS vreme bio prisutan sa naslovima koji naprosto nisu dobacivali do bioskopa jer su bili suviše jeftini i slabi, derivativni i sl.

Tako je bilo i na početku DVDa.

DVD filmovi se naravno razlikuju od VHSa i to će potvrditi svaki fan. Međutim, u početku je DVD takođe bio mesto za horore koji nisu dobacili do bioskopa.

Međutim, kad je krenula DTV produkcija, odjednom se postavilo pitanje, koja je njena svrha - da li se za DVD prave filmovi koji su suviše formalno arhaični za bioskop? Za tim suštinski nema potrebe jer se danas apsolutno sve forme horora uključujući i najreakcionarnije forme slešera smatraju podesnim za bioskop. Da li su to sequeli serijala? Donekle, ali i danas postoje theatrical serijali poput SAW ili FINAL DESTINATION koji su odavno iskoračili iz okvira nastavka sa smislom u puku eksploataciju, dakle ni to nije primarni cilj.

Ono što je se dakle postavilo kao dilema jeste - okej, nezavisni producenti i sirotinja snimaju šta mogu ali ako studiji koji greenlightuju thearical filmove počnu da snimaju DTV horor šta je njihov cilj? Da idu korak dalje od onoga što inače mogu da plasiraju u u bioskope? Da pruže više naslova sličnog profila kao što su oni na bioskopskom meniju= Da uzmu novac od hardcore fanova za koje nema ništa u bioskopu ali ih ima sasvim dovoljno da opravdaju DTV izdanje?

Odgovor na ova pitanja čekao sam sa strepnjom ali i određenom dozom optimizma jer se u DTV hororu teorijski mogla stvoriti atmosfera slična onoj u B-filmu sedamdesetih kada je nekoliko talentovanih ljudi angažovano da hrani prikazivačku mašinu. U najmanju ruku, očekivao sam da će se u DTV hororu pojaviti neki od starih & zaboravljenih majstora.

Nažalost, izuzev BLAIR WITCH ekipe, slabo su se mladi talenti opredeljivali za DTV i više su išli linijom Sundance horora koja zbog svog koketiranja sa indie konvencijom ima druga ograničenja.

Warner Premiere je među prvima sa Tony Krantzom počeo da radi DTV sa nekakovom ambicijom preko etikete Raw Feed i ideja iza tih filmova bila je da se za male pare snimaju zanimljivi filmovi sa solidnom autonomijom reditelja i ta serija filmova ponudila je nekoliko interesantnih naslova ali ništa naročito dobro kao standalone naslov.

Krantzovi filmovi su imali poneku foru na nivou premise, podele ili režije, u pojedinim slučajevima ličili su na solidne TV filmove kakvi su pre desetak godina išli na kablovsku televiziju. Ono što je međutim bila njihova prednost jeste to što nisu bili exploitation na prvu loptu već su pokušavali da budu inteligentniji od proseka.

Kada su Joel Silver i Robert Zeemckis 1999. počeli sa svojom kućom Dark Castle, u prvih nekoliko naslova su rimejkovali Castlea i išli njegovom linijom gimmick-driven horor-showa. U međuvremenu, Zemeckis se povukao iz te priče, a Silverov Dark Castle postao je Warnerova etiketa za mid-budget genrea fare opšte prakse.

U tom smislu, očekivao sam dosta od filma THE HILLS RUN RED Dave Parkera koji dolazi iz Dark Castlea i što je još važnije spada među DTV horore koji su dobili izuzetne kritike u kojima piše da je to u najmanju fuku film iznad proseka.

Ponadao sam se da će HILLS RUN RED ponuditi nešto čega nema inače u theatrical filmovima. Međutim, ono što me je pre svega zapanjilo jste jako tanka egzekucija. Koliko god da je taj film sniman u Bugarskoj, on zaista ne liči na film i deluje kao epizoda slabije TV serje u tehničkom smislu. Kao ljubitelj DTVa dakako preferiram rumunski u odnosu na bugarski DTV ali ipak i bugarski uglavnom izgleda bolje od ovoga. Rediteljski postupak je bezidejan i jedino što ga spasava od totalnog kolapsa jeste jednostavnost u pristupu priči svojstvena DTV hackerima. Ambicije filma su toliko jasne da reditelj ne može previše da zaluta.

Scena nasilja su realizovane ispod proseka. Krvoproliće izgleda jadno i neubedljivo. U pojedinim scenama, imajući u vidu temu filma, mislio sam čak da će ti zaklani ljudi ustati i da je to sve šala. Nažalost, ne, Parker je želeo da nas ubedi kako oni stvarno ginu. Jedino gore od nasilja realizovana je golotinja koja je bazirana na neubedljivim situacijama i artificijelnom osvetljenju koje ubijaju svaku senzualnost u spoju sa potpuno miscastovanom Sophie Monk koja je inače poznata starleta i koju bi svako sa pola mozga potpuno drugačije snimao. Naime, Sophie Monk je na početku karijere igrala Marilyn Monroe u biografskom filmu o Nathalie Wood i valjda bi od tada trebalo da bude jasno da je ona pre svega seks simbol na nivou znaka, što je kasnije bilo jasno i u SEX AND DEATH 101, CLICKu ili SPRING BREAKDOWNu, da je ona glumica koja igra simbole bimboa u PG-13 filmova i da je njeno skidanje na ekranu po definiciji potpuno deplasirano jer ona igra nekoga ko je sexy ali ona sama po sebi nije sexy jer je njena čulnost prenaglašena.

Ako su nasilje i seks aduti ovog filma, onda je to sve ostalo samo na nivou pokušaja.

Međutim, ono što je kao neka suštinska dimenzija po kojoj bi ovaj film trebalo da se izdvoji jeste ideja o potrazi za starim filmom, životom koji u rukama ludog reditelja postaje horor film i sl. a to su premise koje su toliko passe da ove godine čak i u Srbiji imamo dva takva filma. Ako tome dodamo relativno nedavni CIGARETTE BURNS Johna Carpentera, čak ni ta ideja nadogradnje filma ne stoji.

O ideološkoj dimenziji filma da strašan horor prave bolesni ljudi neću ni da govorim. To je uostalom potpuno deplasirano u startu, ali mora se pomenuti jer nema nčeg licemernijeg od lošeg filma koji komentariše pravljenje filma. Ako tome dodamo da tinejdžerskoj ciljnoj grupi ovog filma, po definiciji, ideja potrage za starim hororom neće imati previše smisla, a da će zato iziritirati sve one koje je ta tema privukla, ovaj pokušaj gnrebendinga je čist autogol.

Kad je reč o formi, ja u tom smislu nemam ništa protiv filmova koji se obraćaju tinejdžerima i pokušavaju da im serviraju udicu za nešto ozbiljnije, ali ovo nije taj film jer se čak i u DTV miljeu mogu naći bolji naslovi.

Ono što bi se eventualno moglo izneti kao vrlina filma jeste to što je kratak, što imamo sreće da nije reč o filmu koji traje 80 minuta a ostavlja utisak kao da traje 180.

Ono što mi je krivo jeste što sam zaista želeo da mi se ovaj film dopadne. A uz sve to, pošto je reč o DTV naslovu, niam čak imao ni neka očekivanja već samo dobru volju, u svemu sam pokušao da nađem nešto pozitivno i na kraju mi to nije uspelo.

* 1/2 / * * * *

INSIDE OUT

Pogledao sam INSIDE OUT Peter Duffella koji je smatran ustupkom u njegovoj karijeri pošto je pre njega snimio ENGLAND MADE ME, studiju života u nacističkoj Nemačkoj koju su kritičari poredili sa Viscontijevim LA CADUTA DEGLI DEI i Fosseovim CABARETom. Otud je INSIDE OUT kao heist film bio iznenađenje. Peter Duffell je inače jedan od "stranaca u raju" pošto je ENGLAND MADE ME sniman u SFRJ.

1975. godine, INSIDE OUT je bio jedan u nizu caper filmova u kojima su kombinovani holivudski talenat i evropske lokacije. Jedan od boljih primera te vrste filma jeste DOLLAR$ Richarda Brooksa o kom sam pisao nedavno.

Ono što je izdvojilo INSIDE OUT jeste high concept pošto je to heist film koji govori o grupi WW2 veterana sa obe strane koji se okupljaju da bi opljačkali Hitlerovo zklati.

Njihova ideja uključuje i otmicu hessovske figure iz špandauastog zatvora i insceniranje halucinantne scene u kojoj ga ubeđuju da Rajh nije izgubio ne bi li ga nekako navukli da im oda gde je sakriveno Firerovo zlato. Takve scene jesu iskorak iz žanra na nivou radnje.

Međutim, osnovno prevazilaženje caper konvencije nalazi se unutar samog high concepta a to je da se zapravo ceo zaplet odvija na tipičan WW2 goys-on-a-mission način, s tim što se sve dešava u današnje vreme, u kome oni odrađuju svoje rutine iz WW2 uključujući i preoblačenje u tuđe uniforme, diverzije i sl. plus sa tim ambivalentnim odnosom prema ieologiji, odnosno sposbnošću bivših Saveznika i nacista da se udruže oko novca i zaborave svoje neprijateljstvo.

Iako su ove postavke sasvim čitljive iz filma, nažalost, Duffell na njima ne insistira u dovoljnoj meri kako bi INSIDE OUT do kraja ipunio svoj ideološki potencijal, kako u odnosu na politiku tako i u odnosu na istoriju filma.

Cast koji predvode Telly Savalas, Robert Culp i James Mason je odličan, ali Duffell je previše flah u vođenju priče, njihov plan je toliko složen da tokom filma ni ne nailazi na neke veće opstrukcije (jer nema vremena za to) koje bi generisale suspense a opet nije dovoljno intligentan kako bi gledalac uživao u njegovom postupnom ispunjenju.

INSIDE OUT je stoga šarmantan caper film lišen suspensea i sa dosta promašenih prilika na značenjskom planu. Kao predlog za eventualni double bill sa INSIDE OUT dao bih WILD GEESE 2 Peter Hunta.

* * 1/2 / * * * *

Friday, October 9, 2009

MADEO

Pogledao sam MADEO Bong Joon-hoa. Bong mi je jedan od najomiljenijih reditelja i što je još važnije smatram ga jednim od najinteresantnijih reditelja koji su aktivni u ovom trenutku. Kao i uvek kada je o takvim rediteljima reč, njegovom novom filmu prišao sam sa velikom tremom, i drago mi je da Bong uzvraća with a vengeance.

MADEO je višeslojno delo koje je po miljeu u kom se dešava slično filmu MEMORIES OF MURDER ali je po postavci karaktera i upornoj borbi glavne junakinje da spase svoje dete bliži pročišćenosti motiva u HOSTu. Međutim, u suštini, MADEO se razlikuje od ova dva filma pošto je reč o višeslojnom filmu kome je suštinski priča na drugom mestu, iako je sama po sebi odlična i može sasvim da opravda postojanje filma.

Na nivou priče, MADEO je pokušaj pravljenja realističnog hitchcockovskog filma u kinky korejskim uslovima, i na tom nivou Bong radi sjajan posao, genrebendujući kao mator, uvopdeći neke elementne koje obično preskačemo u hitchcockovskom filmu jer se podrazumevaju (majčin pokušaj da osloni na sistem i advokat) i dajući im poseban crnohumorni spin, sa sve preokretima koji su neočekivani a opet logični i ubedljivi.

Međutim, ta dimenzija zapravo nije ključ ovog filma. Taj ključ se ne nalazi ni u Bongovom karakteristično veštom, gotovo naturalističkom prikazivanju ekonomskog rezona svake njegove priče, odnosno smeštanjem radnje u okolnosti koje su određene finansijskim stanjem junaka i korupcijom društva, iako je i to dimenzija koja je izražena u ovom filmu.

Ključ je po meni o psihološkoj studiji majčinstva kao takvog i traumatskog jezgra koje čini odnos majke i sina. Iako su Bongovi junaci konkretni likovi sa svojom konkretnom pričom, Bong se uspeo da u filmu MADEO zarobi to traumatsko jezgro odnosa majke i sina, krivice, problema vaspitanja, svega na šta je majka spremna, majčine solidarnosti sa drugim majkama i sl. Upravo ekscesivnost određenih detalja iz odnosa konkretne majke i konkretnog sina, kasnije motiiše ekscesivnost određenih Majčinih postupaka, međutim, zapravo svi ti detalji čine sliku jednog opšteg psihološkog profila "majke-kao-takve".

U tom smislu, MADEO je deo dosta duge linije filmova o bolnom odnosu majke i sina, a rekao bih da spada među najprodubljenije i svakako najkompletnije kad je reč o psihološkim implikacijama tog odnosa. Kad je reč o azijskom filmu koji često ume da sklizne u senzacionalizam, MADEO spada među psihološki najubedljivije i što je još važnije najpregnantnije naslove.

Bong Jong-ho je majstor inscenacije što smo već znali, u ovom filmu je više na liniji MEMORIES OF MURDER nego HOSTa. Ipak, i na tom umanjenom prostoru uspeva da inscenira nekoliko moćnih set-pieceova i što je još važnije da maestralna rešenja casually plasira u potpuno neočekivanim situacijama i naizgled konvencionalnim scenama.

Kritike su bile u pravu kad su naglašavale da MADEO treba da bude u glavnom a ne u sporednom programu Kana jer zaista je reč o filmu sa visokim dometom.

* * * 1/2 / * * * *

Thursday, October 8, 2009

DISTRICT 9

Pogledao sam DISTRICT 9 Neilla Blomkampa i moram priznati da je reč o jednom sjajnom zaokruživanju ove letnje sezone. DISTRICT 9 je ne samo izuzetan film, doduše ne bih ga nazvao iznenađenjem jer je još od ALIVE IN JOBURG i priče da treba da režira HALO, bilo jasno da je Blomkamp tip od kog se puno očekuje, nego je i ono što jako volim da vidim a to je neholivudski film koji je potpukao Holivud na njegovom terenu.

DISTRICT 9 počinje sa dokumentarnom fakturom a potom se pretvara u docu-dramu na nivou pristupa pričanja priči, i to je jedna od retkih formalnih mana filma, što nije ostao dosledan u tom postupku. Međutim, ni u jednom trenutku se taj formalni raskorak, to iskakanje, zaista ne može smatrati suštinskim problemom zato što je priča dovoljno interesantna da svako formalno cepidlačenje čini potpuno neukusnim. Uostalom touch na kraju kada se ispiše na ekranu sudbina likova kao da je sve ovo stvarno docudrama je ingeniozno jer je tačno pogođena atmosfera filmova po istinitim pričama. Holivud je napipao da bi ova vrsta poludokumentarnog pristupa bio put za monster filmove, još od SIGNS su upravo te dokumentarne vinjete bile najbolji delovi holivudskih monster filmova, međutim CLOVERFIELD je kao vrhunac te tendencije bio veliki promašaj.

Blomkampov film u sebi spaja dokumentarnu fakturu ali nema problem sa tim da publici pruži i nešto pravog holivudskog storytellinga. U tom smislu, DISTRICT 9 me je dosta podsetio na Camerona, i to ne samo zbog toga što je u osnovi svega ljubavna priča, nego i zato što partnerstvo između čoveka i vanzemaljca podseća na ALIEN NATION Grahama Bakera u koji je Cameron bio ozbiljno umešan. U tom smislu, mislim da DISTRICT 9 jako efektno i bez previše cheesinessa plasira sve one obavezne humanističke figure koje formalno izdižu SF priče iznad pukog exploitationa, pulpa i senzacije.

Ipak, svakako da razumevanje između čoveka i vanzemaljca nije osnovna politička dimenzija ovog filma i da je njegova ključna politička ravan komentar Aparthejda. Mnogi detaji poput predloga da se vanzemaljci pobiju selektivnim virusom datiraju iz vremena Aparthejda, i sjajno je da je Blomkamp snimio u suštini film o Južnoafrikancima, sa južnoafričkom ideološkom agendom koji je pokorio američki box office, a da u filmu nema apsolutno ni traga bilo čemu holivudskom ili američkom. Mislim da je to fenomenalan uspeh i velika nada da je i dalje moguće snimiti relevantan repertoarski film van Holivuda. To je bilo jasno i ranije, sa naslovima kao što je Bongov HOST, ali sa DISTRICT 9 se ispostavilo da je sa takvim filmom moguće i dominirati na B.O.

Što se samog filma tiče, egzekucija je besprekorna, scenografija i akcija su sjajni, reč je o spoju koji me je povremeno podsećao na Camerona (naročito kad se Wikus lati egzoskeleta - ko ne odlepi na tu scenu-zalutao je u bioskop) a u nekim frenetičnim delovima i na BAD BOYS 2 o čijem je statusu klaska već i snimljen jedan divan film HOT FUZZ.

Činjenica je da Nigerijci imaju puno pravo da tuže jer se prema njima film odnosi nešto grublje (odnosno nema političke korektnosti u smislu da je takvo ponašanje devijacija unutar jedne etničke grupe) ali u principu, oni u filmu imaju prilično bad ass dimenziju, naročito u scenama vradžbina i holdupa sličnog onom velikom set-pieceu u BAD BOYS 2.

DISTRICT 9 je po dva osnova jako sličan filmu EDIT I JA. Prvo u oba filma ima glavnog junaka koji iznutra počinje da se transformiše u drugo biće i drugo u oba slučaju imamo vrlo pozitivan trend par exellence žanrovskog produkta oslonjenog na američke miteme koji ne jebe Ameriku 2%, a DISTRICT 9 ima tu prednost što je pokorio američki B.O. Ali, to ne čini uspeh EDIT I JA manjim, pošto su oba filma nastala u formi koja je vrlo ekskluzivna za lokalnu kinematografiju i koja prosto zapomaže za stranim (američkim) mešanjem.

Naravno, ne treba zanemariti autoritet Peter Jacksona u ovoj celoj priči i što se njega tiče, sa ovim naslovom se vratio onome zbog čega smo ga svi voleli. S tim što je naravno, Blomkamp odveo stvari korak dalje, možda bi ovako izgledali Jacksonovi filmovi da se nije posvetio Tolikenu, ali Blomkamp udnosi u sve to dosta svog uticaja, ali akcionims scenama oseća se jacksonovski hard-R.

Ako je ovako snimio DISTRICT 9 za 30 miliona, onda je jasno da bi HALO izuo sa većim parama. U svakom slučaju, biće zanimljivo šta će Blomkamp sledeće snimiti.

* * * 1/2 / * * * *

Tuesday, October 6, 2009

ROMAN POLANSKI: WANTED & DESIRED

Dugo sam se kanio da gledam ROMAN POLANSKI: WANTED & DESIRED Mirne Zenovich i sad me je ova afera fasttrackovala da ga pogledam. Krajnji utisak je da se radi o vrlo zanimljivom filmu koji prikazuje čitav slučaj iz svih mogućih vizura i ostavlja gledaocu da sam donese svoje zaključke. Ono što je meni lično bilo potencijalno najspornije jeste pokušaj da se Romanovo ponašanje poveže sa pričom njegovih filmova, i toga u filmu ima, ali pre svega iz vizure javnog tužioca a ne autora filma. Meni je lično ta teza o Samanthinom kao inscenaciji Romanovih opsesivnih scena potpuno idiotska, i na svu sreću, autori ne idu tom linijom premda deo atmosfere grade i na insertima iz filmova.

Naravno, svako sada može da ima svoje utsike, a moj je da ovaj film zapravo pokazuje kako je Polanskog izneverio pravni sistem koji je suštinski bio koncipiran tako da neko ko je dovoljno bogat i moćan kao on može da se izvuče sa čim god hoće. Uloga medija je tretirana kao negativna, međutim, zar nisu mediji na neki način sastavni deo njegove profesije, popularizacije njegovog rada i njega kao ličnosti? Zar u krajnjoj liniji, isti ti mediji nisu upravo i zaslužni za njegov status u javnosti i društvu, i seriju nekažnjenih zavođenja drugih maloletnica na čelu sa Nastassjom Kinski?

Rezoni i strahovi koje gaje Polanski i njegova okolina su potpuno dekadentni a pravne zloupotrebe i razne vansudske nagodbe koje su se dešavale su uglavnom išle u njegovu korist i bile su koncipirane tako da on ne robija ili da minimalno bude lišen slobode. Konačno, situacija u kojoj se on opredelio da pobegne takođe se svodila na par meseci robije, u uslovima u kojima su upravnici zatvora (kao što je već pokazao slučaj u Chinu) maksimalno predusretljivi.

Ono što je meni u svemu najšokantnije jeste stvaranje generalne atmosfere u kojoj Polanski može da seksualno opšti sa trinaestogodišnjakinjom za koju zna da je trinaestogodišnjakinja, a zato istovremeno ne sme da se deranžira dalje maltene ni dana. Cela priča o Holokaustu i smrti Sharon Tate kao trauma zaista ne opravdava njegovo ponašanje prema ovoj devojčici? Zašto ga ta trauma nije oplemenila nego mu je dala iluziju da može da radi šta hoće.

Ni ovaj film ne ulazi u ove očigledne paradokse, ali barem ne staje iza njih kao nedavna peticija koju su masovno potpisali evropski reditelji.

U tom smislu, WANTED & DESIRED je neočekivano odmeren i zato je reč o vrlo interesantnom ostvarenju, naročtio ovih dana.

* * * 1/2 / * * * *

Monday, October 5, 2009

OSEBNA PRTLJAGA

Prvi film koji sam pogledao na festivalu bio je OSEBNA PRTLJAGA Janeza Lapajnea, film koji je napisao zajedno sa jednim od najhajpovanijim mladih slovenačkih reditelja i scenarista, još uvek studentom Nejcom Svobodom.

Ukoliko bi u dve reči trebalo definisati ovaj film, onda bi se mogao opisati kao slovenački rip-off DAMAGEa Louis Mallea, koji su starije žene u vreme sankcija konzumirale kod nas pod naslovom KOBNA VEZA.

Ono što Lapajne unosi kao novinu u izvornu premisu flma DAMAGE a to je pliot o ocu koji se smuva sa sinovljevom devojkom jesu neki vrlo simpatični crnohumorni elementi, neki iznenadni preokreti koji odvode film u pravcu VERY BAD THINGSa. Međutim, u scenarističkom smislu Lapajne ne završava film u pravom trenutku već u fazama kada situacija postane dinamična i zaslužuje klimaks, on ulazi u neka lutanja, ponavljanja, i otud film koji bi idealno trajao sat i po traje dva sata.

Iako film deluje vrlo inscenirano, jasno koncipirano i scenaristički i vizuelno, toom razgovora posle filma Lapajne nas je sve zapanjio svojom pričom o tome kako mu je uzor bio Mike Leigh i tu se negde otkrilo da je njegova pretenzija dosta neusklađena sa mogućnostima, i što je još važnije sa prirodnom materijala.

U vizuelnom smislu, film je vrlo interesantan jer je sniman Redom i da nije grejdinga koji je insistirao na crnom (što je na kraju doveo do toga da na crnim površinama uključujući i kostime nema kontrasta), moglo bi se reći da je vrlo solidno realizovan. Ambijenti u kojima se dešava su karakteristični za višu srednju klasu, dosta su glossy što u određenoj meri podcrtava Lapajneovu pretenziju da snimi upmarket projekat i na neki način ga izmesti iz regiona.

OSEBNA PRTLJAGA je stoga ineresantan film koji nažalost na kraju ipak biva sabotiran nekontrolisanom pretenzijom svog autora, i pored nekoliko interesantnih scena uglavnmom pobuđuje gledaoca da razmišlja koje bi scene izbacio a koje skratio. No, ako uzmemo u obzir generalni nivo regionalnog filma ovakav utisak čak nije loš.

* * 1/2 / * * * *

DISTORZIJA

Daleko najbolji film koji sam uspeo da pogledam na ovogodišnjem nacionalnom festivalu slovenačkog filma u Portorožu je DISTORZIJA Mihe Hočevara.

U Sloveniji vlada slična situacija kao u Srbiji kad je reč o odnosu prema komercijalnom i nepretencioznom filmu. Naime, iako komedije imaju jako visoku gledanost poput KAJMAKA I MARMELADE ili PETLOVOG DORUČKA (oba su bila i u našim bioskopima) one nisu previše cenjene kao žanr, i to je potpuno legitimno, ali istovremeno postoje stalne žalbe na to kako je slovenački film slabo gledan. Uprkos tome, ne postoje pokušaji pravljenja ozbiljnijeg i kvalitetnijeg komercijalnog filma, iako ruku na srce, ni navedeni komercijalni hitovi nisu previše slabi.

O šokantno slaboj gledanosti domaćeg filma u Sloveniji najbolje govori podatak da je vrlo soidan film Vinka Moderndorfera POKRAJINA ŠT. 2 imao tek 3000 gledalaca.

U svakom slučaju, DISTORZIJA je primer omladinskog filma koji nije u najužem smislu populistička komedija ali je vrlo komunikativan i ima veliki komercjalni potencijal. Reč je o vrlo ozbiljnoj produkciji Televizije Slovenija, ekranizaciji bestselera pisca Dušana Dima koja po svom production valueu izgleda kao film, i paradoksalno, u vreme festivala nije dobila novac od Filmskog sklada za prebacivanje na filmsku traku. Ipak, pošto je film lepo primljen na festivalu, možda će se okolnosti promeniti.

U svakom slučaju, u Portorožu se ponovio scenario iz ovogodišnje Vrnjačke Banje sa BEOGRADSKIM FANTOMOM, sala je uprkos popodnevnom terminu bila vrlo popunjena i film j probudio najveću reakciju od svih kojima sam ja prisustvovao u Portorožu.

Hočevarova priča je oslonjna na konvenciju omladinskog filma. Glavni junak je mladi panker koji želi da se izbori za mesto na sceni sa svojim bednom, ali nikako ne može da nađe odgovarajućeg pevača, plus ga na svakom koraku opstruiraju konkurenti iz rivalskog šminkerskog benda. Uz sve to idu i sve druge miteme filma o odrastanju, problemi sa devojkama, roditeljima i sl.

DISTORZIJA je nesumnjivo oslonjena na klišee i poznate taktike ali sve njih uspeva da plasira vrlo uspešno i da bude jedan od retkih omladinskih filmova iz regiona koji uspeva da uspešno aproprira miteme američkog omladinskog filma. Prvobitno su opet Slovenci bili dosta uspešni na tu temu u Košakovom AUTSAJDERUa ali taj film suštinski više pripada korpusu jugoslovenskog filma nostalgije sa političkom dimenzijom dočim je DISTORZIJA savremeni omladinski film.

Iako je reč o vrlo konciznoj urbanoj medlodrami, reditelj Hočevar, direktor fotografije Aleš Belak (koji kod nas često radi kao steadicam specijalista) i scenograf Miha Ferkov napravili su jako dobro vizuelno rešenje. Lokacije su sjajno izabrane, i sporadično vrlo atraktivne, Belak i Hočevar u kadriranju koriste dosta vrlo funkcionalnih pokreta kamere i dobro zarobljavaju teskobu urbanog života na planu kolorita tako da DISTORZIJA u svojim najboljim deonicama podseća na neke britanske filmove i serije.

Unutar kadra, priču nosi odlična glumačka podela u kojoj tinejdžeri odlično igraju tinejdžere.

Ako imamo na umu da sam gledao film bez titlova i da sam na nivou detalja u dijalogu svakako imao jezičku barijeru, a da sam ipak sve razumeo i uživao u filmu, mislim da je DISTORZIJA vrlo uspešan naslov i nadam se da će odlična reakcija publike na festivalu biti dovoljna da mu omogući dolazak u slovenačke bioskope, a nadam se i dobru gledanost.

* * * / * * * *

Thursday, October 1, 2009

THANK YOU FOR SMOKING

Sa zakašnjenjem sam pogledao THANK YOU FOR SMOKING Jasona Reitmana. Ovaj film mi se više dojmio od JUNO pre svega zato što se za razliku od koketiranja sa indie obrascima u JUNO ovaj više bavi old school satirom u poslovnom svetu što je pre karakteristika nekih starih majstora kao što je recimo bio Wilder. Naravno, Reitmana je teško porediti sa Wilderom jer on ipak ima drugačiji pristup ali THANK YOU FOR SMOKING preuzima neke koncepcije wilderovske komedije.

Reitman ima odličnu premisu, i u principu otvara je vrlo dobro, ali kako film odmiče tako i njegov odnos prema celoj priči postaje sve manje intenzivan i film se završava na izmaku snaga, ali na svu sreću početak je dovoljno furiozan i onda to opadanje energije u sledećih 90 minuta biva zaustavljeno na vreme. No, činjenica je da u ovoj priči o spin doktoru koja pokušava da bude inteligentna, kraj deluje manje inteligentno i od početka priče i od samog glavnog junaka.

Međutim, ono što se Reitmanu ne može osporiti to je sjajna glumačka ekipa, sa sve izuzetno interesantnim Cameron Brightom u ulozi sina Aarona Eckharta, i visok tempo priče koja se razvija sa lakoćom i pitkošću čime prevazilazi izvesne nedoslednosti u stilizaciji.

U svakom slučaju, kad je reč o debitantskim filmovima, THANK YOU FOR SMOKING je film koji obećava, kao što obećava i najavljeni Reitmanov povratak u sličan korporativni milje sa novim filmom.

* * * / * * * *