Saturday, November 18, 2006

DEJA VU

Pogledao sam DEJA VU Tony Scotta.

Uvek imam strah kada gledam novi film omiljenog reditelja. DEJA VU me je naročito uznemiravao pošto se nisam preterano radovao ovom projektu. Delovao mi je kao totalno prevaziđena mainstream formula za povratak Scotta u komercijalne tokove posle znatno zanimljivijih filmova, sa glumačkom podelom koja me nimalo nije intrigirala.

Međutim, ono što sam dobio kao krajnji rezultat jeste jedan izuzetno dobar film, koji je u pojedinim deonicama više engaging nego što smo navikli od holivudskog maistreama u poslednje vreme, a ima jedno tri promašena scenaristička penala koji da su realizovani bio bi remek-delo.

Kod pitanja hronomocije, naravno, scenario je ključna stvar i ti promašeni penali su bukvalno nijanse koje bi uzdigle film na viši nivo. Ovaj scenario koji je realizovan je vešt i skladan, i nema nekih očiglednih grešaka, ipak na par tačaka je mogao biti maštovitiji i radikalniji, a tu ne mislim ni na kakav ekstremizam, već upravo supostno, više na egzekuciju konzervativne mainstream suspense postavke.

U ideološkom smislu je film takođe zanimljiv pošto govori o homegrown američkim teroristima koji su inače uvbeđeni da ih vlada špijunira svojim high tech sredstvima. Ovde jednog takvog špijuniraju satelitom, CCTVem i vremeplovom. U krajnjem zbiru ovaj film daje za pravo njihovoj paranoji iako su oni nominalno negativci.

Kad je reč o režiji i realizaciji uopšte, Scott je u punoj formi. Bliži je svom mainstream radu, i dosta podseća na njegov poslednji sparing sa Bruckheimerom ENEMY OF THE STATE. DEJA VU je negde na tom nivou s tim što je Scottovo viđenje mainstreama u tom filmu bilo svežije, i scenario je ispunio više potencijala inicijalne postavke. S druge strane u ENEMY je imao svežiju i dinamičniju zvezdu Willa Smitha sa kojim je radio prvi put, dok u DEJA VU ima Denzela sa kojim već treći put radi.

Međutim, Scott, Denzel i Bruckheimer su dovoljno dobro podmazana (da ne kažem lubrikovana) mašina da se DEJA VU nametne kao jedan od interesantnijih filmova godine, koji se u krajnjoj liniji pošteno nosi sa CASINO ROYALEom i HAPPY FEET na blagajnama, kao što je uostalom i ENEMY OF THE STATE počevši kao podjednak autsajder.

* * * /  * * * *

L'UOMO SENZA MEMORIA

Pogledao sam L'UOMO SENZA MEMORIA Duccio Tessarija, courtesy of Kunac.

Kunac, stari Giallo znalac, me je ovoga puta obradovao jednim izuzetno zanimljivim, nekonvencionalnim i uticajnim Giallo filmom.

Nekonvencionalan je zato što za razliku od tipičnih Gialla niti je detektivska priča, niti je priča o ubici. Ovog puta reč je o Giallo romanu koji tragom priče o amneziji vodi sve na vodenicu narko dilovanja i svega što uz to ide.

Zanimljiv je Tessarijev potpuno retro pristup dilovanju droge u kome je droga prikazana kao bauk :D .

S druge strane, zanimljivo je pitanje čoveka sa amnezijom koji biva uvučen u priču o zločinu u kojoj mora da se snalazi a ne zna tačno koja mu je uloga i još je plus u međuvremenu postao dobar, što mu popravlja privatne odnose sa okolinom. Ova tema nam je sada naravno već poznata kroz niz filmova, ali Tessari je pionir,

Iako ne nudi neku naročitu psihološku produbljenosti, niti je nepredvidiv, Tessari uspeva da napravi ovaj film od pre 32 godine prilično vitalnim i uzbudljivim.

Pored rešenja iz skora koja ćemo potom sresti u KILL BILLu, Tessari nudi barem dve scene koje su eksplicitno uticale na De Palmu. Prvo, tu je festišistička upotreba brijača u rukama ubice, drugo tu je upotreba motorne testere u kućnim uslovima kada posao sa drogom ne ide baš najbolje.

U svakom slučju, reč je o dobro skrojenom Giallo filmu koji pruža taman ono što treba.

* * 1/2 / * * * *

D.O.A.

Pogledao sam osvežavajući savremeni exploitation D.O.A. Cory Yuena, zahvaljujući nenadmašnom Kuncu.

Ovaj film je nešto što bi se moglo nazvati CARLIE'S ANGELSom za 2006. godinu. Reč je o bestidnoj videogame adaptaciji koju je producirao Paul WS Anderson, apostol savremenih adaptacija kompjuterskih igara, a režirao je Cory Yuen, najbestidniji izdanak koreografske aristokratije koju predvodi Yuen Woo Ping.

U odnosu na Yuenov film, Anderson stoji kao Reiner Werner Fassbinder, mđeutim D.O.A. je doboljno dizajniran, šaren i dinamičan da vro dobro posluži svojoj svrsi.

Kao veliki obožavalac HK filma, pratim Cory Yuenov rad od samih početaka, i koliko god mi se činio kao slab reditelj u HK fazi, toliko sam uben da je Cory Yuen našao svoje mesto u miljeu major-produced okicidentalnih B-akcijaša u kojima se spajaju glossy advertising fotka i wire fu akcija.

D.O.A. je upravo to. Ekranizacije jedne seanse igraja ove igre, dovoljno dobro urađena da, kako kaže jedna britanska kritika, nadahne fanove da se po povratku iz bioskopa odmah dohvate svog džojstika.

Plastičnog ili kožnog, zavisi od uzrasta.

* * 1/2 / * * * *

PRETTY POISON

Pogledao sam PRETTY POISON Noela Blacka, courtesy of Kunac i mogu reći da sam izuzetno zadovoljan filmom.

Reč je o filmu koji pokazuje sav izražajni potencijal punokrvnog B-filma, trilera na ivici problemske socijalne drame koji na vrlo hrabar način dotiče pitanje odrastanja i pop kulture u američkoj provinciji sredinom šezdesetih.

Ovakav pitch bi danas, u nekom holivudskom filmu bio sikorišćen kao gimmick, dok ga u ovom starom filmu Black maestralno eksploatiše, vrlo svedenom i preciznom režijom.

Što je još važnije, PRETTY POISON nema plakatsko razrešenje. S jedne strane dosledno ispunjava prokletstvo koje je nadvijeno nad sudbinu glavnog junaka koga savršeno igra Tony Perkins dok s druge strane, ume i da se odmakne od ubedljive lične sudbine i sagleda šire implikacije cele priče pred kraj, problematizujući pitanje da li su sve psihopate institucionalizovane.

U svaom slučaju, PRETTY POISON je mali klasik koji treba obavezno pogledati.

* * * /  * * * *

DIRTY WEEKEND

Moprao sam da se malo oporavim posle višednevnog gledanja PANa i na svu sreću pojavio se Kunac i obradovao me sa Michael Winnerovim DIRTY WEEKENDom.

Ovaj film je praktično završnica Winnerove rediteljske karijere i očekivalo bi se da ima više argumenata koji bi diskvalifikovali Winnera iz rediteljskog miljea, pošto je DIRTY WEEKEND imao otrpilike takvu posledicu po Winnerovu karijeru.

Sećam se da je u vreme svoje premijere kod nas, u istom kolu First Productiona sa TRUE ROMANCE, DIRTY WEEKEND bio film kudikamo aktuelnog reditelja. Praktično posle ovog filma vremešni Winner tone u zaborav.

Osnovni razloig za to je svakako činjenica da u ovom filmu Winner ne pruža ono što je inače bilo osnovno obeležje njegovog dotadašnjeg rada a to je savršena profesionalnost koja je njegove filmove činila vrhuncem aktuelne repertoarske ponude u datim sezopnama. Winner je uvek, ako bi se njegovo autorstvo i moglo dovesti u pitanje, bio reditelj koji je isporučivao filmove u skladu sa vremenom i aktuelnim trendom.

U DIRTY WEEKEND to definitivno nije slučaj. DIRTY WEEKEND ne izgleda kao film iz 1993. a kad se uzme u obzir da se u to vreme zaista pojavljuju upečatljivi trileri urban paranoje poput SINGLE WHITE FEMALE ili HAND THAT ROCKS THE CRADLE, DIRTY WEEKEND zaista nije imao šta da traži u svoje vreme.

Međutim, izmešten iz aktuelnih tokova, DIRTY WEEKEND je vrlo zanimljiv film koji nudi niz zadovoljstava.

Winner ga postavlja kao pojednostavljenu reinterpretaciju De Palme, bez moraliziranja sa vrlo efikasnim pripovedanjem i mišićavom režijom.

Gluma je slaba i verzija filma koju sam ja gledao je dubbovana, i u krajnjoj liniji Rusfus Sewell kao psycho je over-the-top, ali, s druge strane Ian Richardson ima sjajnu karakternu vinjetu kao iranski prorok kome se obraća glavna junakinja, pa film ni na tom polju nije totalno ispošćen.

I uopšte film ima odličan ulaz u ceo Euro trash underground, od Nazi prodavaca oružja do uglađenih gangstera.

Psihološka produbljenost radnje nije jača strana ovog filma. Međutim, winner je dovoljno dobar MECHANIC da DIRTY WEEKEND bude solidno štivo za sve ljubitelje vengeance filmova.

* * 1/2 / * * * *

PAN'S LABYRINTH

Iz nekoliko puta odgledah PAN'S LABYRINTH Guillerma Del Tora.

Neću da zvučim kao partijski sekretar i da izdajem smernice, ali smatram da od Del Tora, nažalost, moramo da odustanemo. Od njega nažalost, nikad ozbiljan reditelj.

Dok sam gledao u film, na nekom solidnom propertyju, i razmišljao o tome koliko liči na srpski film, prošao je moj otac, pored otvorenih vrata moje spomen sobe i upitao, "Šta je to, gledaš nešto domaće?"

I da, novi Guillermo zaista izgleda kao srpski film, bez kontinuiteta u sklopu i rasporedu kadrova, bez energije koja prati ozbiljan filmmejking.

Te večeri kada počeh da ga gledam, na tivi je išao TERMINATOR 2. taj film je vanvremenski režiran na svim nivoima, između ostalog i u mirnim dijaloškim scenama. Uzeo sam ovaj vrhunski primer sasvim slučajno jer se podudario da bude na televiziji. Gledao sam ga mali milion puta i dok sam prolazio pored dnevne sobe gde ga je moja majka opet overavala, ostao zarobljen filmom neko vreme.

Naravno, nije arhaičnost rediteljskog pristupa greh sama po sebi. Mogao je Guillermo da pogleda niz filmova sličnog kalibra koji dan-danas stoje kao klasici i pitki su, iako su snimljeni u vreme kada se PAN dešava. Recimo, FIVE GRAVES TO CAIRO Billy Wildera.
Nijedan Guillermov film m nikada nije zarobio na takav način, uprkos njegovom sjajnom stavu i pričama. Ali, hej, super stav imaju i Eli Roth i Richard Kelly a pružaju krajnje sumnjive rezultate.

Dakle PAN je urađen potpuno kao srpski film, s tim što poneka scena ima nešto zanimljivije idejno polazište. Problem je u tome što ako je Guillermo čak i hteo da napravi svoj omaž srpskom filmu, posle ŠEJTANOVOG RATNIKA a naročito ČARLSTONA ZA OGNJENKU, ni srpski film više ne izgleda tako.

PAN'S LABYRINTH je nešto kao infantilna verzija nesnimljenog filma Đorđa Kadijevića u kome se spajaju lokalni paganski kultovi i NOB. Kadijević nažalost nikada nije iskombinovao te dve opsesije a siguran sam da bi njegov film na tu temu bio negde ovde po arhaičnosti egzekucije ali sa mnogo više mozga i srca.

Ipak, Guillermo balansira tu negde između smlačenog Jovana Živanovića i Lordana Zafranovića, u najboljim momentima.

Pored te potpuno prevaziđene režije, i samim tim propuštanja da se uspostave neki sočniji odnosi među likovima, izuzev klasičnih "Doktorice, nemoj nogu" i "Ti sigurno misliš da sam ja čudovište", problem filma je i integracija mita o Panu sa NOB pripovešću.

Do te integracije, na neki način, dolazi pri samom kraju filma a dotle posmatramo dve potpuno razdvojene i zato prilično impotentne priče.

Iako nije neka nauka zaključiti da je Terry Gilliam superiorniji reditelj od Del Tora, vrlo ja zanimljivo uporediti TIDELAND i PAN'S LABYRINTH kao odlične ogledno primerka kako koje radi film o oniričkom doživljaju sveta iz vizure deteta.

Dok del Toro od vrlo ozbiljnog pravi igrariju, Gilliam od igrarije pravi nešto ozbiljno.

Međutim, u PANu Del Torova infantilnost ipak nije mogla da prođe.

A za posebnu studiju slučaja je pitanje kako to da se kritika tako besramno obrušila na TIDELAND a tako podržala PANa.

* 1/2 / * * * *

MELISSA P

Pogledao sam MELISSU P Luce Guadagnina.

Reč je o lošem filmu po lošoj knjizi, ukratko rečeno.

S tim što se iz knjige mogao napraviti bolji film, a možda čak i vice versa.

Najsimptomatičniji je taj brak filozofije i psihologije koji mora da se sklopi sa erotikom kako bi se ona opravdala u savremenom mejnstrim filmu. Još od Bertoluccijevog LAST TANGO IN PARIS, radost erotike je u mejnstrim filmu praćenja filozofskim i psihološkim konstrkcijama. Ponekad mi se čini da su te intelektualne digresije neka vrsta poreza na erotiku u savremenom filmu.

MELISSA P nije dosledna adaptacija ovog erotskog dnevnika, niti u filmu preterano ima erotike.

Ukratko rečeno, umesto da se poentira kao u knjizi da se Melisa prokurvala zato što je počela da tretira muškarce kao što su oni tretirali nju, u filmu otpšrilike ispada da se pšrokurvala pošto su joj baku smestili u starački dom.

Iz ličnog iskustva mogu da kažem da me je tako nešto umalo zaista gurnulo put bluda i razvrata pošto sam, kada mi je baka pred kraj života smeštena u bolnicu, dobio svoju sobu. Pa sam tu eventualno mogao da bludničim.

Mdđutim, Melisa je već imala svoju sobu, josš dok su živli u proširenoj zajednici sa bakom, te bakin odlazak u dom zaosta nije adekvatno opravdanje.

U svakom slučaju, stare perverte verovatno neću moći da odgovorim od MELISSE P, ali nemoj da posle bude da nisam upozoravao!

* * / * * * *

CHILDREN OF MEN

Pogledao sam CHILDREN OF MEN

Iako sam vrlo zadovoljan filmom, moram priznati da mi je jako smetao nedostatak inteligencije u samoj scenarističkoj postavci.

Naime, nisam popio bazičnu premisu kad je reč o socijalnoj situaciji koja vlada u Britaniji. I u ostatku sveta. Ne samo da ne vidim zašto bi izbili haos i anarhija kada žene prestanu da rađaju, kada bi to po svakoj logici trebalo da bude vreme kolektivne zabrinutosti i solidarnosti, a o čemu možemo svi da posvedočimo jer kad je bilo bombardovanje ne samo da nije izbio haos već su odnosi među ljudima bili harmoničniji nego pre, već naročito ne shvatam zašto bi neko isterivao emigrante kada se bez rađanja dece smanjuje i broj radne snage, zar ne?

Upravo je negativan prirodni priraštaj jedan od razloga politike primanja imigranata i stranaca u zemlje Evropske unije, recimo.

Jedino u Britaniji očigledno imaju višak stranaca, možda zato što su stranci većinom bili zaposleni u industriji pelena?

Dakle, ta priča o iseljavanju koje radi Homeland Security, a što je jasna aluzija na Ameriku gde je Homeland Security nešto što jedino Jack Bauer voli, je postavljanja aktuelnog političkog problema u kontekst koji mu naprosto ne priliči.

Iako je LAST BOY SCOUT sa pričom o bebi koja je imala pravo na samo jedan san potvrdio staru poslovicu da nema sahrane do sina jedinca, cela sentimentalna priča između Clive Owena i Julianne Moore indukuje povraćanje, i sve te backstories likova sabrano ubijaju filmski potencijal priče.

Ono što stoji kao kvalitet je vešta realizacija Alfonsa Cuarona u kojoj zaista ima nekih neviđenih i vrlo uzbudljivih scena. Cuaron u suštini preuzima slonost ka kadar sekvenci koju gaje francuski filmovi poput IRREVERSIBLE ili LE CONVOYEUR i podiže ih na visokobudžetni holivudski nivo, uzevši nešto što smo već videli i podigavši ga na nivo nečega što nismo.

U tom smislu CHILDREN OF MEN me je jako podsetio na KORDON Gorana Markovića, sociološki naivnu priču prepunu nepotrebnih i jeftino sentimentalnih karakternih digresija, sa izuzetno snažnom i energičnom vizuelnom interpretacijom.

* * * / * * * *

BORAT

Pogledao sam BORAT.

Reč je o esencijalnom ostvarenju koje po svojoj eksplicitnoj političkoj provokativnosti i izuzetnoj socijalnoj vidljivosti, uspeva da digne gross out na nivou vrhunske umetničke forme.

BORAT je politički film par exellence, u kome imamo spoj michaelmoorvske tendenciozne dokumentarnosti i konstruisanu antiutopiju lažnog Kazahstana, što je inače jedan od glavnih zahvata političkog filma.

Dakle, BORAT s jedne strane kroz dokumentarizam ulazi u neku vrstu brehtovskog dokazivanja stavova a sa druge gradi imaginarni alegorijski univerzum u kome lakše konstruiše poente.

I na sve to film je vrlo ekstreman i duhovit.

Kad se sve uzme u obzir, BORAT je automatski jedan od najvažnijih ako ne i najvažniji film godine.

* * * * / * * * *

DROP DEAD SEXY

Pogledao sam DROP DEAD SEXY courtesy of Ginger.

Nisam imao prevelika očekivanja od ovog filma i kritike koje sam našao na netu su obećavale da film nije klasik ali da je barem edgy. Ono što sam dobio je umorna i dosadna freakshow neo noir komedija, bez ikakve oštrice, sa ispraznmim likovima i potpuno ispuštenim Jason Leejem, Crispin Gloverom i Brad Dourifom koji bi trebalo da budu odlično glumačko polazište za jednu limunadu ovog tipa. Međutim, scenario im nije pružio adekvatan materijal za rad i DROP DEAD SEXY je prottip filma koji je čisto gubljenje vremena, dakle nije dobacio čak ni do nivoa filma za ubijanje vremena.

* / * * * *

SCREAM FOR HELP

Pogledao sam ponovo SCREAM FOR HELP, courtesy of Pliss & Kunac.

Gledao sam kao klinac i upamtio ga kao nešto najuzbudljivije.

Iako sada nemam baš taj utisak, u svakom slučaju reč je o vešto izvedenom i beskrajno intrigantnom ostvarenju.

Pre tačno godinu dana sam bio uključen u razmatranje Dream Worksovog projekta DISTURBIA, koji je u međuvremenu i snimljen u režiji D. J. Carusa, i koji je neka vrsta teen varijacije na temu REAR WINDOWa sa pokušajem da se osloni na savremenu serial killer dramaturgiju. Ni u jednoim memou nije bilo dovedeno u pitanje da će rtaj film sa mladim junakom i napravljen za mladu publiku biti PG-13. Nije ni razmatrana varijanta da film bude R.

SCREAM FOR HELP je poetički jako blizak tom projektu. S tim što je DISTURBIA više kao REAR WINDOW a SCREAM FOR HELP kao SUSPICION ili SHADOW OF A DOUBT samo za ono što je u osamdesetim bilo analogno serial killer filmu a to je slasher.

Iako je ista meta i slično odstojanje, i iako je SCREAM FOR HELP film za koji bi se pežorativno moglo reći da je "za decu", reč je o ostvarenju koje je unapologetic hard R.

I to R je zaista ekstremno uzevši u obzir dob glavne junakinje i ciljne grupe.

Michael Winner kao reditelj i besmrtni Tom Holland kao scenarista strukturiraju ovaj film kao malu pijacu svog zabranjenog voća za tinejdžere sa posebnim akcentom na underage seks sa razdevičavanjem, a zatim i na nasilje, premda je što se nasilja tiče dominantniji suspense nego payoff, iako ima par nezaboravnih jump scareova.

Winner je reditelj solidne klase i svakako je bolji od većine koji su se oprobali u ovom žanru u to vreme. On realizuje SCREAM FOR HELP vrlo sigurno, sa dosta pokrete kamere, odlično postavljenim prostornim odnosima, i sa ostavljanjem dosta prostora glumačkoj igri, i rezovima unutar dramskih scena samo kada su akcenti, čime odlično kontroliše ritam.

Holland je još zanimljiviji pošto uzima hitchcokovsku premisu i umače je u specifičan amorla u kome su ogrezli svi junaci, pa čak i naša heroina, hrabra tinejdžerka koja e bez problema smuva sa dečkom svoje pokojne najbolje drugarice.

U svakom slučaju, Winner i Holland su autori vrhunske klase koji su učinili SCREAM FOR HELP dobro sakrivenim žanrovskim klasikom koji s po mnogo čemu izdvaja.

* * * / * * * *

52 PICK UP

Pogledao 52 PICK UP Johna Frankenheimera, snimljen po romanu Elmore Leonarda.

Reč je o vrlo zanimljivom slučaju, filmu iz 1986., kada se neo noir još stidljivo pomaljao, i kada je Leonard bio korišćen kao predložak za pandurski akcioni triler sa Burt Reynoldsom, što bi danas, kada je Leonard tretiran na ivici komedije bilo gotovo nezamislivo.

Da, pisac romana poput RUM PUNCH, GET SHORTY ili OUT OF SIGHT je nekoć bi doživljen kao vrlo tvrd pisac.

52 PICK UP je slikao Jost Vacano, Nemac, redovni Verhoevenov saradnik i film je kadriran kao akcioni krimić. U filmu ima dosta kamere sa ramena, dosta in your face snimaka u noir miljeu, u svakom slučaju dosta atipično za adaptaciju Leonarda. Naročito, ako, ponavljam, gledamo iz današnje vizure.

U svakom slučaju, pored vizuelne raskoši do koje su dobacili Frankenheimer i Vacano, film nosi i vrlo uspelu atmosferu, i vrlo zanimljivu postavku sa baroknim i dekadentnim negativcem.

Prva premisa od koje polazi 52 PICK UP jeste šta biva ako ucenjuju čoveka koji je počinio preljubu ali je spreman da je prizna svojoj supruzi?

A druga je, kako pojačati pritisak na njega.

E sad, ono što je najzanimljivije u Scheiderovom karakteru je to što on zapravo ni pod kojim uslovima ne želi da plati ucenjivačima. Film je u tom smislu dakle jedna par exellence apologija liberalnog kapitalizma.

Frankenheimer je vrlo vešto i intenzivno realizovao film. Leonardovo noir polazište je tretirao kao akcioni triler, na granici horora a sa Vacanom je uspeo da osmisli odlična vizuelna rešenja čak i u nekim scenama koje ne sugerišu da se mogu osvežiti kadriranjem.

Kako god bilo, 52 PICK up je zanimljiv žanrovski hibrid iz osamdesetih, i nosi u sebi sav tehnički perfekcionizam koji je učinio tu deceniju skokom u odnosu na sedamdesete.

52 PICK UP bi se mogao posmatrati i kao Cannonv diptih sa Frankenheimerom i Scheiderom, uz FOUTH WAR, i svakako je 52 PICK UP zanimljivija polovina tog diptha.

* * * / * * * *