Iz nekoliko puta odgledah PAN'S LABYRINTH Guillerma Del Tora.
Neću da zvučim kao partijski sekretar i da izdajem smernice, ali smatram da od Del Tora, nažalost, moramo da odustanemo. Od njega nažalost, nikad ozbiljan reditelj.
Dok sam gledao u film, na nekom solidnom propertyju, i razmišljao o tome koliko liči na srpski film, prošao je moj otac, pored otvorenih vrata moje spomen sobe i upitao, "Šta je to, gledaš nešto domaće?"
I da, novi Guillermo zaista izgleda kao srpski film, bez kontinuiteta u sklopu i rasporedu kadrova, bez energije koja prati ozbiljan filmmejking.
Te večeri kada počeh da ga gledam, na tivi je išao TERMINATOR 2. taj film je vanvremenski režiran na svim nivoima, između ostalog i u mirnim dijaloškim scenama. Uzeo sam ovaj vrhunski primer sasvim slučajno jer se podudario da bude na televiziji. Gledao sam ga mali milion puta i dok sam prolazio pored dnevne sobe gde ga je moja majka opet overavala, ostao zarobljen filmom neko vreme.
Naravno, nije arhaičnost rediteljskog pristupa greh sama po sebi. Mogao je Guillermo da pogleda niz filmova sličnog kalibra koji dan-danas stoje kao klasici i pitki su, iako su snimljeni u vreme kada se PAN dešava. Recimo, FIVE GRAVES TO CAIRO Billy Wildera.
Nijedan Guillermov film m nikada nije zarobio na takav način, uprkos njegovom sjajnom stavu i pričama. Ali, hej, super stav imaju i Eli Roth i Richard Kelly a pružaju krajnje sumnjive rezultate.
Dakle PAN je urađen potpuno kao srpski film, s tim što poneka scena ima nešto zanimljivije idejno polazište. Problem je u tome što ako je Guillermo čak i hteo da napravi svoj omaž srpskom filmu, posle ŠEJTANOVOG RATNIKA a naročito ČARLSTONA ZA OGNJENKU, ni srpski film više ne izgleda tako.
PAN'S LABYRINTH je nešto kao infantilna verzija nesnimljenog filma Đorđa Kadijevića u kome se spajaju lokalni paganski kultovi i NOB. Kadijević nažalost nikada nije iskombinovao te dve opsesije a siguran sam da bi njegov film na tu temu bio negde ovde po arhaičnosti egzekucije ali sa mnogo više mozga i srca.
Ipak, Guillermo balansira tu negde između smlačenog Jovana Živanovića i Lordana Zafranovića, u najboljim momentima.
Pored te potpuno prevaziđene režije, i samim tim propuštanja da se uspostave neki sočniji odnosi među likovima, izuzev klasičnih "Doktorice, nemoj nogu" i "Ti sigurno misliš da sam ja čudovište", problem filma je i integracija mita o Panu sa NOB pripovešću.
Do te integracije, na neki način, dolazi pri samom kraju filma a dotle posmatramo dve potpuno razdvojene i zato prilično impotentne priče.
Iako nije neka nauka zaključiti da je Terry Gilliam superiorniji reditelj od Del Tora, vrlo ja zanimljivo uporediti TIDELAND i PAN'S LABYRINTH kao odlične ogledno primerka kako koje radi film o oniričkom doživljaju sveta iz vizure deteta.
Dok del Toro od vrlo ozbiljnog pravi igrariju, Gilliam od igrarije pravi nešto ozbiljno.
Međutim, u PANu Del Torova infantilnost ipak nije mogla da prođe.
A za posebnu studiju slučaja je pitanje kako to da se kritika tako besramno obrušila na TIDELAND a tako podržala PANa.
* 1/2 / * * * *
Neću da zvučim kao partijski sekretar i da izdajem smernice, ali smatram da od Del Tora, nažalost, moramo da odustanemo. Od njega nažalost, nikad ozbiljan reditelj.
Dok sam gledao u film, na nekom solidnom propertyju, i razmišljao o tome koliko liči na srpski film, prošao je moj otac, pored otvorenih vrata moje spomen sobe i upitao, "Šta je to, gledaš nešto domaće?"
I da, novi Guillermo zaista izgleda kao srpski film, bez kontinuiteta u sklopu i rasporedu kadrova, bez energije koja prati ozbiljan filmmejking.
Te večeri kada počeh da ga gledam, na tivi je išao TERMINATOR 2. taj film je vanvremenski režiran na svim nivoima, između ostalog i u mirnim dijaloškim scenama. Uzeo sam ovaj vrhunski primer sasvim slučajno jer se podudario da bude na televiziji. Gledao sam ga mali milion puta i dok sam prolazio pored dnevne sobe gde ga je moja majka opet overavala, ostao zarobljen filmom neko vreme.
Naravno, nije arhaičnost rediteljskog pristupa greh sama po sebi. Mogao je Guillermo da pogleda niz filmova sličnog kalibra koji dan-danas stoje kao klasici i pitki su, iako su snimljeni u vreme kada se PAN dešava. Recimo, FIVE GRAVES TO CAIRO Billy Wildera.
Nijedan Guillermov film m nikada nije zarobio na takav način, uprkos njegovom sjajnom stavu i pričama. Ali, hej, super stav imaju i Eli Roth i Richard Kelly a pružaju krajnje sumnjive rezultate.
Dakle PAN je urađen potpuno kao srpski film, s tim što poneka scena ima nešto zanimljivije idejno polazište. Problem je u tome što ako je Guillermo čak i hteo da napravi svoj omaž srpskom filmu, posle ŠEJTANOVOG RATNIKA a naročito ČARLSTONA ZA OGNJENKU, ni srpski film više ne izgleda tako.
PAN'S LABYRINTH je nešto kao infantilna verzija nesnimljenog filma Đorđa Kadijevića u kome se spajaju lokalni paganski kultovi i NOB. Kadijević nažalost nikada nije iskombinovao te dve opsesije a siguran sam da bi njegov film na tu temu bio negde ovde po arhaičnosti egzekucije ali sa mnogo više mozga i srca.
Ipak, Guillermo balansira tu negde između smlačenog Jovana Živanovića i Lordana Zafranovića, u najboljim momentima.
Pored te potpuno prevaziđene režije, i samim tim propuštanja da se uspostave neki sočniji odnosi među likovima, izuzev klasičnih "Doktorice, nemoj nogu" i "Ti sigurno misliš da sam ja čudovište", problem filma je i integracija mita o Panu sa NOB pripovešću.
Do te integracije, na neki način, dolazi pri samom kraju filma a dotle posmatramo dve potpuno razdvojene i zato prilično impotentne priče.
Iako nije neka nauka zaključiti da je Terry Gilliam superiorniji reditelj od Del Tora, vrlo ja zanimljivo uporediti TIDELAND i PAN'S LABYRINTH kao odlične ogledno primerka kako koje radi film o oniričkom doživljaju sveta iz vizure deteta.
Dok del Toro od vrlo ozbiljnog pravi igrariju, Gilliam od igrarije pravi nešto ozbiljno.
Međutim, u PANu Del Torova infantilnost ipak nije mogla da prođe.
A za posebnu studiju slučaja je pitanje kako to da se kritika tako besramno obrušila na TIDELAND a tako podržala PANa.
* 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment