PSYCHO

Skoro četvrt vek kasnije iznova sam reprizirao PSYCHO Gusa Van Santa i moram priznati da ni sada kad sam mnogo otvoreniji za razne pizdarije, teško da mogu da dokučim smisao ovog poduhvata. Naravno, ne izdvajam se mnogo od onih koji smatraju prvi film neizmerno značajnim remek-delom, premda meni to nije najdraži Hitchov film. Međutim, taj sam film je čudesan, a o uticaju koji je ostvario da i ne govorimo, sve u svemu jesam poštovalac u jednom rekao bih konvencionalnom obimu. Ali, ja naročito jak lični odnos imam prema PSYCHO 2 Richarda Franklina koji je meni - na nekom suludom nivou - još zanimljiviji od Hitchcockovog filma, briljantno režiran, na nivou zapleta zanimljiv i produbljen, slično kao CANDYMAN Nie Da Coste u odnosu na Roseov, samo mnogo više straight u pogledu trilera i strave.

Ako sam bio otvoren za PSYCHO 2, ako sam uostalom bio otvoren za CANDYMAN Nie Da Coste, rekao bih da sam sasvim dovoljno otvoren i za Van Santovu rekonstrukciju filma PSYCHO.

Gus Van Sant snima scenario Hitchcockovog filma, rekonstruiše ga maltene kadar-po-kadar, ali ga smešta u savremeno doba i to pomalo stvara nelagodu i čini da ono što je najdelikatniji deo originalnog filma ne funkcioniše. Kada Marion Crane beži sa novcem i kada mi mislimo da je to film pljačke i identifikujemo se s njom, i verujemo da će u Bates Motelu početi neki noir zaplet oko njenog bekstva i novca, dešava se krupan preokret i menja se protagonizam. Norman Bates postaje protagonista ali naša identifikacija ostaje sa žrtvom što je jako zanimljiva emotivno-intelektualna igra. U filmovima sa jakim protagonistom pa makar on bio i antiheroj, publika se obično identifikuje sa njim. Hitch međutim uspeva ne samo da preokrene stvari već i da  izgradi protagonistu u čijem delovanju nimalo ne uživamo čak i kad je lukav i harizmatičniji od partnera u sceni.

Međutim, scenario, pa i kostim, kao i neke tehnike snimanja, deluju prilično arhaizirano u odnosu na savremene ambijente, i to sve stvara utisak nekog galerijskog filma tako da se teško vezujemo sa rolom Anne Heche. Film "prodiše" kada stigne u vanvremenski Bates Motel, pre svega jer je motel logično arhaiziran, ali kada na kraju film ode odatle ponovo implodira u jednu čudnu distancu prema dešavanjima, i završnica sa psihijatrom koji "objasni" slučaj što je bilo često citirano rešenje, sada već deluje skroz deplasirano i campy.

Van Sant sasvim sigurno nije imao nameru da parodira Hitcha. Pre će biti da je želeo da pokaže da je film u postupku vanvremenski. I u suštini jeste. Zaista, to kadriranje za početak bez problema može da se primeni na savremeni film, PSYCHO izgleda sasvim savremeno, kao film svog vremena. Međutim, neke intervencije iz scenarija u nekim situacijama deluju ipak kao nešto iz vremena koje je davno prošlo i tu je Van Sant na neki način morao izvršiti izmene.

U redu je što nije. Ali, film je zbog toga platio određenu cenu.

PSYCHO rimejk je nešto što postoji, razni ljudi ga različito vide, samim tim to znači da je imao svoju svrhu. Ali, nije bio neophodan, što se mene tiče.

ESPIRITU SAGRADO

ESPIRITU SAGRADO je režirao Chema Garcia Ibarra, lik koji se u nekim sporednim zadacima pojavljuje u celom nizu negledljivih španskih art house iživljavanja koja nekako na IMDB ponesu etiketu SF i onda me namame da ih gledam.

Kada biste pročitali kritiku ovog filma, ona bi u proseku rekla dve stvari - jednu da je film jako kvalitetan, ali i to da je zabavan. Sad, naravno, mi znamo da je pitanje šta jeste a šta nije dobar film zaista relativno i u njega je najbolje ne ulaziti, ali to da li je neki film zabavan ipak jeste bazirano na nekim objektivnim parametrima - pre svega da li je dinamičan, da li ima tempo, u kojoj meri aktivira i generalno angažuje gledaoca itd.

Reći da je ovaj film zabavan, moguće je samo ako je parametar inače produkcija u kojoj je Chema Garcia Ibarra postojao, za koju ovo jeste primer mejnstrima, pa čak i blokbastera. Ali, u suštini, jedina razlika jeste u budžetu, što je ovaj film sniman u nekim "normalnim" objektima a ne u nekim budžacima, i u tome što on ima relativno čitljiv "smisao" koji se nekako uveže na kraju.

Takva priča - ako je to bio cilj autora - mogla se ispričati naravno mnogo bolje, i konvencionalnije. Ali, nije problem njegovog filma to što bira manje efektan način pričanja priče u pokušaju da bude manje konvencionalan već to što istovremeno želi da snima neku nebulozu a da nas onda završeno racionalno aktivira o nekom zapletu.

Slično drugim filmovima ovog pravca, postavi se premisa i onda imamo beskrajnu svakodnevicu glavnih junaka koja je blago bizarna na neki iritantan način, sa ružno izvedenim glumljenim debilitetom, i onda u nekom trenutku nešto kao krene da se dešava jer sve ovo nekako mora da se završi.

Mogao bih još dugo nabrajati kako i zašto ovaj film ne valja, kada on ne bi bio toliko uspešan i samim tim označavao jedan novi standard na koji treba da se naviknemo. Naprosto, treba se pomiriti sa tim da se I OVO, danas smatra načinom kako film može da se snimi i kako može da izgleda i izlaže svoj sadržaj, namerno ne koristim reč priča jer bi to Chemu i njegove istomišljenike dovelo do ludila.

Dakle, posle svega, I OVO je legitimisano, I OVO je sad kao u redu da se smatra smislenim filmom.

THE DEVIL BELOW

Pre deset godina, Brad Parker je u Srbiji (i još ponegde) snimio film CHERNOBYL DIARIES. Film je naišao na generalni prezir i odbacivanje kritike ali meni se dopadao zbog uznemirujuće atmosfere, fascinantno iskorišćenih lokacija napuštene modernističke arhitekture koja postaje lik za sebe, i generalno izgleda svih dešavanja u pogledu estetizacije.

Parker je pre ovog filma imao šta da radi a s tim je nastavio i posle, kao pomoćnik režije i specijalista za specijalne efekte na dosta ambicioznim filmovima, i sa određenim kontaktima kod Matta Reevesa, pa samim tim i J.J. Abramsa.

Devet godina se čekao njegov drugi film a tu pauzu je on potrošio radeći poslove koje inače radi, ali ako imamo u vidu relativno ambiciozan slate za koji je tada bio attachovan u ozbiljnim produkcijama, lako je konstatovati da se ta priča nije desila.

U drugom filmu, Brad Parker radi u slabijoj produkciji. Nema Orena Pelija, ali tu je lik koji je režirao AMERICAN CARNAGE, no zaplet je začuđujuće sličan CHERNOBYL DIARIESu.

Naime, ovde imamo grupu naučnika koji odlaze na zabranjeni prostor devastiran ekološkom tragedijom izazvanom rudarstvom i na tom mestu susreću neke čudne pojave, kao što su neka veoma opasna podzemna bića oko kojih su se meštani već odbrambeno organizovali a ovi ih iz neznanja puštaju na koliku-toliku slobodu.

Nažalost, strava oko tih monstruma ne funkcioniše jer se zbiva u tami i oni se nikada ne vide. Film je mimo toga visceralan, ima zanimljive likove, dobru glumu i sve ono što okružuje glavno gradivo. U tom pogledu, ovde ima šta da se vidi, ali ti kvaliteti ipak nisu presudni za jedan horor film.

* * / * * * *

LIVE IS LIFE

Dani de la Torre nastavlja sa stagnacijom posle sjajnog debija. LIVE IS LIFE je njegov nostaglični film o odrastanju, jedna lepo slikana ali nažalost isprazno sentimentalna i stupidna priča smeštena u 1985. godinu koja možda želi da bude španski STAND BY ME naših dana, ali nažalost, na kraju nije ništa.

U filmu je sve kliše, sve je već potrošeno, prežvakano i viđeno negde neuporedivo bolje i jedino što izdvaja ovaj film jeste relativno skupocena realizacija te besmislice, sa produkcijom dostojnog ozbiljnog avanturističkog filma a ne ovako impotentnog pastiša.

* 1/2 / * * * *

DASHCAM

DASHCAM Roba Savagea je veoma zanimljiv Blumhouseov horor koji je prošao nezapaženo, ne samo u komercijalnom pogledu već i kod kritike iako je imao potencijala barem za jaku polemiku. Naime, reč je o found footage filmu čija je glavna junakinja fikcionalizovana verzija indie muzičarke Annie Hardy koja se u ovom filmu isto zove i bavi se muzikom ali je pored toga i MAGA frik koji veruje u teorije zavere o COVIDu i za sve što joj ne odgovara optužuje libtarde.

Film se u principu ne bavi temom koja je u užem smislu politička kad je reč o samoj stravi, ona naime odlazi u London kod svog nekadašnjeg kolege iz benda, tamo se isposvađa sa njim i njegovom ženom i kada mu ukrade kola pristaje da preveze ženu za koju se ispostavlja da je posednuta.

Dakle ovo nije THE HUNT, nije suština premise u sukobu deplorablesa i elite, ali na neki način lik koji igra Alice Hardy, upravo zato što nema to folksy dostojanstvo junakinje iz HUNTa zapravo mnogo bolje iskazuje suštinu jednog bitnog dela MAGA ekipe a to je nihilistička grupa jebivetara koji prosto hoće da se dobro zezaju, da budu antisistemski raspoloženi, da se izruguju svemu i svakome. I Annie to sjajno ovaploćuje.

Ključ ovog filma su likovi. Njihove osobine i njihova ljubav prema muzici i freestyle rapu.

Sam aspekt strave je veoma visceralan. Ovo je hardcore found footage, veoma agresivan, nekome kome to ne prija može biti nebulozan, ali meni se ta čista kinetička snaga dopala, kao što mi se negde ta strava koja se gradi, tako potpuno iracionalna, subjektivna, gde ne znaš više da li je ona samo u njenoj glavi ili u stvarnosti, veoma zanimljiva.

No, ko se ne ukači na lik, teško će ispratiti ovaj film jer je njegov postupak, sam po sebi, acquired taste, iako smo ovakav rastresen found footage do sada puno puta viđali. Ipak, ovakve karaktere nismo i sinergija koju dobijamo je unikatna i veoma zanimljiva.

* * * / * * * *

TERROR ON THE PRAIRIE

Drugi solo projekat Daily Wirea je vestern TERROR ON THE PRAIRIE s kojim je Gina Carano odlučila da pokaže zube posle cancelovanja na seriji MANDALORIAN zbog nekih desnih stavova koje je iznela i od njih nije odustala.

Dallas Sonnier je zadužen za produkciju a on iza sebe ima jedan od cenjenijih modernih vesterna - BONE TOMAHAWK - koji je što se mene tiče bio hrpa besmislica, odmah da naglasim. TERROR ON THE PRAIRIE je neuporedivo superiorniji film.

BONE TOMAHAWK je režirao S. Craig Zahler, reditelj koji će kasnije izgraditi par excellence autorsku reputaciju sa filmovima BRAWL IN CELL BLOCK 99 i DRAGGED ACROSS CONCRETE, ali to taj film ne čini manjom nebulozom. S druge strane, TERROR je režirao Michael Polish koji je na ovaj posao došao sa FORCE OF NATURE i nekoliko naređanih DTV projekata skromnog dometa.

Sonnier je probudio ono u njemu i Polish ovde potpisuje jedan od svojih najboljih filmova. Uprkos tome što ne mogu da kažem da sam u ovom filmu uživao, TERROR je jedan hardkor naturalistički vestern opsade, u kom Polish pravi neke jako ozbiljne estetske izbore. I u pogledu vođenja priče, i odnosa i ritma. U tom pogledu, podizanje Polishovog nivoa u odnosu na ono gde se on nalazi trenutno je evidentno.

Ovo nije prvi put Sonnieru da je digao reditelja iznad nivoa na kom je bio. Setimo se Rankina na RUN HIDE FIGHT, od kog se takav film nikada ne bi mogao očekivati, i ovo je školski primer, kada bi nekoga zanimalo da se školuje za te stvari kako producent podigne reditelja na viši nivo.

Film meni lično nije bio prijatan ali ne mogu da osporim da je dobar. Nisam uspeo da se povežem sa Ginom Carano kao ženom iz XIX veka jer je naprosto njeno lice prezategnuto modernim metodama i kad god ima krupan plan imamo utisak da je zalutala odnekle, ali ovo je u suštini peckinpahovski vestern gde svi likovi imaju neke motive koji su kompleksni, samo je neko više zao a neko malo više dobar. I u tom pogledu, ako imamo u vidu negativca kog igra prononsirani konzervativac Nick Searcy koji neprekidno traži pouku u Bibliji, ovo je više old school vestern nego neka konzervativna propaganda, izuzev što film nije Woke, što je - uslovno rečeno - običan i deluje kao nešto što bi snimio recimo Barry Shear početkom sedamdesetih, da ne kažem Sam Fuller (a njih dvojica su kao što znamo overili jedan film).

U odnosu na standarde vesterna, ovaj shvata žanr ozbiljno i ulazi u blagu dekonstrukciju. Oslanja se na tropey rešenja ali gradi i ozbiljne psihološke odnose a obračuni su posebno zanimljivi jer svi junaci loše pucaju i imaju velike teškoće da pogode jedni druge.

Nekome će ovaj film biti dosadan i to je legitimna primedba. Meni svakako nije superuzbudljiv ali mi je bio dinamičan. Pod tim podrazumevam unutrašnju dinamiku koja postoji, odnose među likovima koji se menjaju. I što je najvažnije, iako je ovo u osnovi film o ženi u nevolji (već drugi Daily Wire film o ženi pod opsadom i u nevolji) niko ovde nije naivan, i situacija ne eskalira zato što se dešava nešto što junaci koji su žrtve nisu u stanju da naslute. To svakako raduje kao opredeljenje autora.

TERROR ON THE PRAIRIE je svakako premija za ljubitelje vesterna, jedno novo i ubedljivo izvođenje podvrste poznog žanrovskog formata u kome smo uživali i koji se ponajbolje održao do danas.

* * * / * * * *

THE GRAY MAN

Braća Russo su se u više navrata dokazali kao jezivi antitalenti za film, ali sada bez mašinerije MCU pokazali su se i kao osobe bez ukusa za neke svakodnevne stvari.

THE GRAY MAN, do sada najskuplji Netflixov film koji je navodno koštao 200 miliona dolara, deluje ne samo slabo u nekim fundamentalnim pitanjima kao što je vođenje priče, izlaganje likova itd. već i na nivou detalja kao što je odabir i opremanje objekata, odevanje junaka itd.

Odavno nisam gledao film koji je toliko ispušten na svim nivoima do onih najbanalnijih, da autori ne umeju da izaberu dobar objekat za kancelariju ili da nađu pravu ešarpu za glumicu.

Akcioni filmovi se često uzimaju zdravo za gotovo. Čak i među onima koji ih vole i cene njihove reditelje, smatra se da nekako iza njih stoji mašinerija u kojoj nije toliko teško biti reditelj. I evo, ovo je definitivno film iza kog je stajala sva moguća logistika, ali Braća Russo prilično uporno nisu uspeli da donesu nijednu pravu odluku.

Kada sledeći put budete mislili kako Ryan Reynolds ili Chris Hemsworth stalno rade "ono svoje", "ono jedno te isto", setite se Ryana Goslinga iz ovog filma koji nije akcioni heroj a već je dovoljno umišljen da ne zna šta će sa sobom, i namerno se trudi da bude što manje zanimljiv kao protagonista filma a Braća Russo naravno nemaju načina da ga usmere na pravi put.

Dakle, druga lekcija ovog filma jeste koliko su glumci bitni, ne samo kao interpretatori u ovoj vrsti filma već i kao svojevrsni ko-autori. Da li iko zaista misli da je bivši kaskader David Leitch sam režirao drugog (i boljeg DEADPOOLa) ili je dobijao bitan input od samog Reynoldsa kao ko-autora cele stvari.

THE GRAY MAN ulupava dosta hardvera ali uzalud jer uzbuđenja naprosto nema osim povremenih bljeskova složene logistike koja na kratko probudi radoznalost profesionalaca ali to je manje-više to.

Smejali smo se zlosrećnom Fukunagi kako se koprcao na NO TIME TO DIE. Sada, taj film deluje kao primer stila i dinamike.

Ono što Braći Russo nedostaje ne može se kupiti. To su stvari koje se nose od kuće.

* 1/2 / * * * *

SOUTH OF HEAVEN WEST OF HELL

SOUTH OF HEAVEN WEST OF HELL je jedan od onih filmova koji bi verovatno bili bolji da je bilo nekih intervencija, ali bi film isto tako bio manje zanimljiv, a opet ne bi bio dovoljno dobar. Tako da kad mu već nema leka, onda je možda bolje da se pusti sva patologija da se izlije na ekran.

Ovo je vestern kao autorsko delo muzičara Dwighta Yoakama u kom je on reditelj, scenarista i glavni glumac. Da se nije odlučio da bude glavni glumac, filmu bi možda i bilo leka. Ali sa njim kao glavnim glumcem, ovaj raskošni, digresivni vestern naprosto ne može da profunkcioniše. Kada se na to doda još veći greh, da je sebe lišenog harizme okružio vrhunskim facama kao što su Vince Vaughn, Billy Bob Thornton, Bo Hopkins, Bridget i Peter Fonda itd. dobijamo ozbiljan disbalans i film deluje kao parodija, iako to najverovatnije nije.

Šta ovaj film jeste takođe je prilično teško objasniti, ali možda bi se mogao definisati kao peckinpahovski vestern obnovljen u 2000. godini, priča o šerifu koji je mlak ali hrabar i želi da se izbori sa rođacima koji vode nemilosrdnu lokalnu bandu koja pljačka, ubija i radi šta joj se prohte. 

Sama realizacija u vizuelnom pogledu, zapravo i nije slaba. Film je urađen u jednom klasicističkom maniru, sa dosta širokih planova, očigledno pravljen za veliki ekran - na kom teško da ga je iko gledao, a ovaj film jedva da živi i na malom ekranu. Scenografija, pucnjave, nasilje, sve to čak i nije loše, i kad bi se vadili inserti iz ovog filma, imali bismo utisak da je reč o jednom filmu koji vredi videti.

Yoakamov vanity project zaista mnogo trpi od toga što je sebi dao glavnu ulogu. Ovo nije podela iz kontre kao Seth McFarlane u EIGHT MILLIONS WAY TO DIE IN THE WEST, ovo je skroz regularna uverenost da on može izneti ulogu. Isto tako, uprkos kompetentnom doprinosu drugih glumaca - među kojima su neki zvezde - i tehničke ekipe, ipak na kraju ostaje vođenje priče i ritam o kojima Yoakam kad je reč o filmu ipak ne zna dovoljno.

No, na neki čudan način, hardkor ljubitelji vesterna će ostati uskraćeni ako ne pogledaju ovaj naslov.

* 1/2 / * * * *

AMERICAN CARNAGE

Pitao sam se posle GET OUTa kad će krenuti talas brutalno satiričnih i radikalno političnih horora u Americi, i uprkos tome što smo dobili ponešto kao ANTEBELLUM, nije se desilo nešto masovnije. AMERICAN CARNAGE je jedan od tih filmova koje sam očekivao.

Naravno, iako nisam fan GET OUTa ali posle US jesam poštovalac Jordana Peelea kao našeg velikog savremenika i autora jednog od najboljih horora koje sam ikada gledao, nesporno je da CARNAGE ne dobacuje do svog uzora.

Ali, apropos uzora, činjenica je da u jednoj sceni na posterima u sobi glavnog junaka nama reditelj Diego Hallivis otprilike i nagovesti kome se divi (to je i Jordan Peele sa plakatom za US) ALI nam i spoiluje ishod priče.

A priča je o crackdownu kada strogi guverner hapsi sve imigrante bez papira i njihovu decu koja imaju dokumenta ali su bila saučesnici njihovog skrivanja. Deci međutim  nude mogućnost da dobiju slobodu kroz društveno koristan rad u jednom staračkom domu, ali tamo se ispostavlja da se dešava nešto zlokobno.

Hallivis ne izbegava trashy rešenja, i nažalost pomalo u krajnjoj premisi lobuje jer je nadomak genijalnog rešenja a onda ga pretera, međutim svejedno, i GET OUT ima trashy premisu sa političkom dimenzijom a isto se dešava i ovde.

AMERICAN CARNAGE nezavisno od politike jeste jedan lepo slikan (iskusan španski DP poznat po brojnim žanrovskim filmovima i seriji CASA DE PAPEL) internatski omladinski horor koji odlično koristi mladu glumačku podelu koju predvode Jorge Lendeborg Jr. i Jenna Ortega koja je snimila nedavno i zanimljivi X.

AMERICAN CARNAGE nije onoliko bitan film koliko bi premisa zahtevala da bi zaista imala odjek ali je solidan programmer u kome sam prilično uživao, lepo se zabavio i osetio se maksimalno polaskan trudom cele ekipe.

* * * / * * * *

THE PRIME GIG

Reprizirao sam THE PRIME GIG i ponovo sam imao utisak da taj film ne bi bio tako marginalan da ne postoji masterpis kakav je GLENGARRY GLEN ROSS, i da pošteno govoreći nije postojao dugo pre nastanka ovog filma.

Gregory Mosher pravi jednu indie varijaciju na tu temu telemarketera kao tragičkih junaka našeg doba koji imaju hibris i hamartiju i završavaju katastrofom, kako dolikuje. Njihova epoha je moderna, ali je njihova sudbina u antičkoj formi, izuzev što im se ne okončava život, što isto jeste u duhu moderne tragedije.

Mosherov film nije onako tenzičan kao GLENGARRY GLEN ROSS kao što ni Wheelerov skript nije tako dobar kao Mametov komad, ali i ovde imamo odličnu glumačku ekipu u čijem je centru Vince Vaughn kao tupavo muško koje misli da je genije iz neo-noira iz prve polovine devedesetih, imamo tada veoma perspektivnu Juliu Ormond kao fatalnu ženu i Eda Harrisa kao gazdu kog nije lako nasamariti, ali možda nije ni moguće.

Film je propulzivan, disciplinovan strukturalno ali u suštini altmanovski. Vaughn je tu još na obroncima statusa zvezde ali je dovoljno harizmatičan da nosi celu stvar. Materijal međutim nije mogao rezultirati uspehom. Samo dobrim filmom.

* * * / * * * *

EL PARAMO

EL PARAMO Davida Casademunta je visceralan ali u suštini arty horor o porodici koja je izolovana na nekoj pustopoljini, u strahu od neke opasnosti koju nikada do kraja ne definišu - da li je to rat koji se dešavao u Španiji pre toga, da li je to neka unutrašnja trauma koja razdire ukućane ili je to neko realno ili nerealno, prirodno ili natprirodno otelovljenje Pretnje.

Casademunt nam daje premalo odgovora, čini se da bi filmu prijalo da ih je bilo više, međutim, ključ filma je u atmosferi, odnosima među junacima i jednom opštem osećaju napetosti i nelagode, i to Casademunt radi dobro.

Slično Milićevom filmu MRAK, EL PARAMO možda prikazuje jedno a možda nešto drugo, ali ono što funkcioniše jesu likovi i opšti izgled i dinamika filma. Utisak je naravno individualan.

* * * / * * * *

CON QUIEN VIAJAS

CON QUIEN VIAJAS Martina Cuerva je zanimljiv kamerni film o grupi ljudi koji se vozi Bla Bla Carom od Madrida do Murcie na tom putu kreću da ulaze u razne anksioznosti i sumnjičenja. Cuervo se drži lakog tona svojstvenog komediji, ali uvodi elemente studije karaktera i trilera, i na vrlo zanimljiv način uspeva da izgradi film na dijalozima, i na upotrebi mobilnih telefona, poglavito SMS poruka ispisanih na ekranu kao sredstva komunikacije. Film je dakle veoma verbalan iako se Cuervo maksimalno trudi da ga estetizuje zanimljivim kompozicijama kadrova i pokretima kamere ali to ne menja na stvari jer verbalnost je verbalnost, iskaz uostalom ne mora uvek biti čujan.

Ono što je problem u scenariju jeste doza "otvorenosti" junaka da ulaze u polemike o svemu, bez mnogo momenata u kojima bi neko rekao da "o nečemu ne želi da govori" ili da se "nešto nekoga ne tiče". To je detalj koji doduše nekako usvajamo kao premisu odmah na početku i živimo sa tim, ali da postoji i ta osobina u junacima, film je možda mogao biti još nešto zanimljiviji.

Ovo nije neka perspektivna filmska forma, ali zanimljiv je jer ova vrsta niskobudžetnog filma u suštini stalno jeste aktuelna, i javlja se u raznim oblicima, ponekad i uspešno.

* * 1/2 / * * * *

LOVE & MERCY

LOVE & MERCY Billa Pohlada je briljantan rokenrol biopic koji po mnogo čemu zaslužuju status "školskog primera" kako se jedan takav film može snimiti. Ne postoji nužno recept, niti je on zarobljen i u ovom filmu, ali format u kom je sve izvedeno obuhvata jasno izgrađene likove, valjano obuhvaćenu priču o značajnoj istorijskoj ličnosti koja se obrađuje, integriše muziku odnosno umetničko stvaralaštvo te ličnosti u samo tkvio filma i kroz "malu priču" daje "veliku priču" o svojoj temi.

Bill Pohlad je imao oslonac u izuzetnom scenariju koji je pisao i Oren Moverman, i produkciji na kojoj je radio i John Wells čiji je bitan doprinos uloga Atticusa Rossa kao kompozitora i kreatora zvučne slike, odnosno načina na koji muzika - izvorna i ona manipulisana za potrebe filma priča priču.

LOVE & MERCY sam nažalost pogledao sa zakašnjenjem zbog moje averzije prema Johnu Cusacku iako sam zapravo veliki fan i poštovalac čoveka o kom govori ovaj film, a to je Brian Wilson.

Film se fokusira na Wilsonove psihičke probleme, na epohu kad su počeli sredinom šezdesetih, i na kraj osamdesetih kada je oslobođen iz kandži Eugene Landyja, svog psihoterapeuta i menadžera koji mu je preuzeo kontrolu nad životom.

U ove dve ravni, film pokriva period nastanka PET SOUNDSa i SMILEa, odnosno period kad je Wilson upoznao svoju sadašnju suprugu i njenu inicijativu da ga izvuče iz Landyjeve kontrole, i obezbedi mu adekvatno lečenje.

U svemu tome se prožimaju i objašnjavaju odnosi unutar benda, slava koju su imali pre, izazov koji su im postavili Beatlesi, eksploatatorski odnos sa ocem koji će se kasnije preneti na Landyja, a potom i njegova potpuna erozija uprkos statusu legende koja je promenila popularnu kulturu.

U ova dva toka, Pohlad, Moverman i ekipa uspevaju da izgrade sliku Wilsonovog šireg životnog puta i umetničkog rada, a muzika kako izvorna, tako i ona koju je Ross adaptirao ima jako bitnu funkciju kao refleksija ali i proizvod njegovih unutrašnjih vrtloženja.

Yeoman je sjajno slikao film uspevši da uhvati atmosferu i kolorit svake od epoha, njihovu teksturu ne samo u objektima i rekviziti ili odeći, nego i u slici, da stvori taj osećaj da gledamo jedan realistični prikaz koji se ipak ne dešava u našem vremenu, što je pomalo neuhvatljivo da se objasni.

Dano kao mladi Wilson i Cusack kao stari Wilson su odlični, jedan kao čovek koji tek uči da se suoči sa mentalnim problemima i stariji koji je izgradio jednu personu kako bi ih nekako administrirao pred okolinom kroz neki schtick koji slabo prikriva bilo šta. Elizabeth Banks i Paul Giamatti nude višeslojne verzije svojih likova, iako je Landy ovde dat ipak s manje ambivalencije nego u Wilsonovim svedočenjima.

Film uspeva da dočara užas Wilsonove egzistencijalne pozicije, bez posezanja za jeftinim rešenjima. Film je veoma snažan, estetizovan, imerzivan i diskretan čak i kad se dohvata scena koje se teško mogu izvesti sa ukusom.

A opet, LOVE & MERCY ostaje američki film o američkom heroju, na kraju svega, ipak konkretan i jasan, kao što su uostalom bili i Beach Boysi koji i kad su odlazili u umetnost, nisu folirali. 

* * * 1/2 / * * * * 

DER ROTE ELVIS

DER ROTE ELVIS Leopolda Gruena je nemački doprinos istraživanju života i rada Deana Reeda. Ovaj film nema onu snagu da gledaoca upozna po prvi put sa time ko je bio Dean Reed i čime se bavio, dakle namenjen je advanced userima, ali jako zanimljivo rekonstruiše njegov privatni život u Istočnoj Nemačkoj, privatne i romantične odnose, poslove koje je vodio sa tajnom službom koja je imala veliku ulogu u svakodnevici tog društva, i psihičkom stanju u kom se našao kada je skončao.

Film nas upoznaje sa detaljima koji se tiču njegovog ambicioznog životnog dela, filma o masakru kod Ranjenog Kolena koji je spremao sa fimskom kućom iz Rige, u ranoj fazi kolapsa SSSR, i kreativnom procesu sa kolegom rediteljem koji je svedočio njegovoj kolebljivosti i nejasnom odnosu prema vlastitom glumačkom egu.

Gruenov film je vredan i bez njega se ne može do kraja sagledati ono što znamo o Reedu za sada. Ali, isto tako njim se ne može započeti istraživanje o njemu jer ipak podrazumeva određeno predznanje. Zato je moj utisak - jer sam ga pogledao u poznoj fazi istraživačkog ciklusa * * * 1/2 ali realno ovo je * * * za one koji nisu već ljubitelji i poznavaoci.

Ovaj film nudi priliku da se zaista oseti ambijent u kom je Reed živeo, da se vide koji su to bili prizori, kakva su to mesta, a ko je on generalno, ipak očekuje da već znamo.

THE DILEMMA

Allan Loeb je jedan od scenarista koji su potpisali neke od najcenjenijih i najskupljih high concept skriptova koji su pak vrlo retko rezultirali podjednako uspešnim filmovima. Kako je tako veliki raskorak između reputacije njegovih scenarija i dometa njihovih realizacija ostaje za diskusiju, ali moguće je da naprosto oni u sebi sadrže atraktivne koncepte koji spajaju nespojivo bolje na papiru nego na ekranu, ili da zahtevaju realizaciju koja je znatno pažljivija od one koju dobijaju.

COLLATERAL BEAUTY sa Willom Smithom je primer toga, istovremeno elegična melodrama o gubitku, onom koji se desio i onom koji predstoji, čudna teatralistička priča o "intervenciji" a na kraju i svojevrsna bajka o sudbini nije rezultirala višeslojnim već naprosto zanimljivim i čudnim filmom, sa nekim zanimljivim preokretima.

THE DILEMMA je opet pa imala s jedne strane A-list reditelja u liku Rona Howarda, čoveka čiji deo opusa može da se pušta na fakultetima kao primer najbolje izvedenih filmova svog tipa, tu mislim na APOLLO 13, RANSOM, RUSH a zašto ne i FROST/ NIXON ili IN THE HEART OF THE SEA, i naslove neslućenog mediokritetstva i mlake egzekucije kao što su CINDERELLA MAN ili serijal DA VINCI'S CODE. Howard pritom ima još sjajnih filmova koje ovde nisam pobrojao, ali i još dosta tankih.

Zatim, u glavnoj ulozi, film ima Vincea Vaughna, u tom trenutku jedno od prvih lica američke komedije, u fazi kada želi da proširi područje svoje borbe, i da svom signature liku da dozu sazrevanja, sa čim je uspešno započeo u odličnom BREAK-UPu Peytona Reeda, a kasnije će nastavti u DELIVERY MANu, pre ulaska u VinceVaugnissance i role koje pristaju tzv. "šerifovskim godinama".

Ideja je dakle da se jedna priča iz života, i opipljiva dilema o tome šta da radi čovek kada sazna da mu najboljeg druga vara žena, razradi kao nešto što je i studija karaktera koji je Vaughnov man child u sazrevanju, ali i komedija koja se nadovezuje na njihov opus, ali i tematizacija ove zanimljive situacije kao takve.

U neku ruku, može se reći da je THE DILEMMA film o tome kako dva broa, nastavljaju svoj bromance posle prvog filma u kom smo ih sreli prvi put, odnosno šta se dešava posle happy enda koji je označen brakom. 

Konceptualno, jako zanimljivo. Ali, u realizaciji, čak i kod jednog znalca kakav je Ron Howard, i sa zvezdom punom autoriteta kakav je Vince Vaughn rezultat je film neujednačenog tona koji kako odmiče počinje da pronalazi svoj oslonac, ali se nikada do kraja ne izbori sa tom inicijalnom nesigurnošću kakav film gledamo.

Jedna od "grešaka" krije se sigurno i u podeli gde Vaughnovog broa igra Kevin James, prevashodno komičar kog znamo po broad komedijama i koji ovde ne radi ništa loše, ali donosi dozu inferiornosti u glumačkom pogledu koja je čak istinita spram lika jer on jeste jednodimenzionalan i pasivan u odnosu na Vaughna, ali bi verovatno bilo bolje da je jače ime, ako ne i glumački raskošnije.

Kad kažem jače ime, opet ne mislim čisto komercijalno - u ovom periodu je Kevin James može biti čak imao više hitova nego Vaughn, već na nivou karaktera i onoga što nosi iz svog minulog rada.

Winona Ryder je odlična u ulozi neverne supruge. Jennifer Connelly ne greši u ulozi Vaughnove izabranice mada nema previše izazova, a i njih dve su kao partnerke "jače" od Jamesa.

Na kraju THE DILEMMA postaje Vaughnov i Howardov šou, u kom se više ne zna da li je Vaughn zaista toliko dominantno najbolji u podeli, a postoji utisak da jeste, ili je prosto ceo film previše oslonjen na njega, do tačke da je isisao "vazduh" od svih ostalih.

Međutim, ovo su sve tumačenja zašto THE DILEMMA nije vrhunski film kakav je pretendovao da bude, akademski, skladan, žanrovski precizan, na nivou kakav bi trebalo da potpisuje Howard. S druge strane, sa svim ovim greškama, film je zanimljiv, u njemu ima šta da se vidi, ima i smeha, ima i zanimljivih situacija, ima dobre glume. Samo nema tog visokog dometa koji je ekipa sa špice obećavala.

* * 1/2 / * * * *

MALNAZIDOS

MALNAZIDOS je španska ratna horor komedija koju potpisuju Javier Ruiz Caldera i njegov redovni montažer Alberto de Toro. Film je snimljen po romanu, a to deluje pomalo zbunjujuće ako imamo u vidu veoma rudimentaran koncept i odnose među likovima, pa me živo zanima kakav li je to roman.

Španci nemaju tradiciju partizanskog filma, ali MALNAZIDOS dosta liči na parodiju partizanskog filma gde za vreme Španskog građanskog rata par fašista, lenji kapetan i prepadnuti redov uđu na teritoriju koju su zatvorili nemački "saveznici" i na njoj bivaju zarobljeni od strane voda republikanaca, a onda svi zajedno moraju da se bore protiv zombija koji su rezultat SSovskog eksperimenta.

MALNAZIDOS nije straight horor niti akcija i nije umesno porediti ga sa Averyjevim OVERLORDom, recimo, kao primerom savremenog filma na ovu temu - ali čini se da u domenu zombija i akcije sa njima nije pretendovao da bude naročito komičan, osim situaciono tipa ko kako reaguje kada je ujeden, i ako to imamo u vidu sve sa zombijima je dosta ravno i nemaštovito.

S druge strane, najveći negativci u filmu su nacisti, i fašisti i republikanci su ipak prikazani kao Španci, svi sa svojim idiosinkrazijama, doduše ovde su dvojica glavnih junaka pre svega konformisti koje Franco i ideologija ne zanimaju previše, dočim su republikanci prikazani kao prava mala partizanska jedinica sa sve učom komandantom, političkim komesarom kome je ideja iznad svega i koji radi za NKVD, ženskom koja nosi traumu od kuće radi koje je postala ratnica itd.

Banter među junacima je uglavnom bajat i nije mnogo provokativan. To bi trebalo da bude komično ali daleko je to od De La Iglesije ili Torrentea. Nema tu nekog ozbiljnijeg kopanja po istoriji, neke provokacije, niti izuzev nacista ima nekog razloga što se sve dešava tokom Građanskog rata.

Horor tokom Građanskog rata jeste svojevrsni podžanr španskog žanrovskog filma, i MALNAZIDOS ga dopunjava formalno ali ne i suštinski.

Oni kojima je ideja da imamo Španski građanski rat i "partizanski film" sa zombijima, i sve to korektno urađeno, nešto dovoljno da se raspamete, ovaj film može zaslužiti i * * *. U njemu nema ništa naročito loše. Ipak, nečeg što se ističe i što je jako dobro jeste premalo, i zato ja više inkliniram ka * * 1/2

SHATTERED

SHATTERED Luisa Prieta, španskog reditelja koji je već pomalo izgradio ime u američkim B-filmovima sa poznatim glumcima snimljen je po scenariju redovnog Rubenovog scenariste Davida Lougheryja koji je za njega pisao neke zaista antologijske skriptove, među kojima i ponešto home invasiona, jer kao što znamo ovi bećari to nisu izbegavali.

SHATTERED ima dobru podelu, glavni je Cameron Monaghan, tu su još John Malkovich i Frank Grillo u epizodama koje im pristaju, ali u sebi ima onu finu dozu tezge koju Prieto želi da prikrije a ne uspeva.

To se prenosi i na scenario koji jeste ono čime se Loughery bavi ali prosto bajat i bez onog njegovog specifičnog osećaja za eskalaciju opasnosti. Mehanika je tu, ali kada se desi prvi preokret, i kada počne home invasion, intenzitet se ne menja, nema tu povećavanja uloga, to je manje više to i likovi tavore od plot pointa do plot pointa.

Da smo investiraniji u likove, ovi preokreti bi imali veću težinu, i rekli bismo da nisu epohalni, ali da nisu ni loši. Ovako nažalost deluju isto tako čisto mehanički.

Prieto radi sa svojim i Benmayorovim redovnim direktorom fotografije i film izgleda OK, mada ne i spektakularno. Ipak, tehnički, da je bio bolju u domenu likova i priče, mogao je da se plasira dalje i bude od koristi Monaghanu koji je sasvim u redu u svojoj grown up roli.

Po imenima, pa i izvedbi, ovaj film je solidno zamišljen ali nije tako realizovan. Ipak, deluje mi da će itekako dobro prolaziti na televiziji.

* * / * * * *

AMIGO

AMIGO Oscara Martina je dosta razvučen, iako po minutaži kratak, spoj horora i neke bizarne melodrame, o dvojici prijatelja, jednom teško bolesnom i drugom koji se stara o njemu. Film tokom svog trajanja ispituje prirodu njihovog odnosa, ali i ekstreme u kojima se taj odnos odvija. I nažalost, u tom okviru film nudi manje nego što je mogao.

Oscar Martin se opredelio za neku ideju da manje u stvari više, ali ne toliko u postupku jer u postupku film je vrlo konkretan i kad je radnja aktivna, prilično je upečatljiva, ali čini se da je u pogledu smisla, sve bežeći od toga da ne snimi MISERY snimio njen u stvari veoma slab derivat.

* * / * * * *

TELSTAR: THE JOE MEEK STORY

TELSTAR: THE JOE MEEK STORY Nicka Morana je biografski film o jednom od harizmatičnih luzera britanskog rokenrola, moglo bi se reći antipodu Georgea Martina i Briana Epsteina, producentu bez sluha i bez poznavanja ijednog instrumenta, i impresarija čije su homoseksualne romantične slabosti diktirale izbor izvođača pre nego razum.

Epstein kao superuspešni Meekov antipod se i pominje u jednom trenutku, kao menadžer čiji Merseybeat bend Meek olako odbija, fasciniran potencijalnom svog toy boya Heinza, kao trend koji će brzo proći. Na sličan način, Meek u žurbi na Heinzov koncert odbija da upozna mladog Velšanina Toma, za kog znamo da će kasnije postati Tom Jones.

Pa ipak, na kraju je Joe Meek napravio itekako solidnu karijeru, od danas mahom zaboravljenih hitova koji su dospevali visoko na listama, ponekad i do prvih mesta. 

Uprkos tome što nisu svi bendovi i solisti sa kojima je radio Meek sasvim zaboravljeni, a neki njegovi izumi su ostali da žive u svetu muzike, on jeste bio autsajder, i jedan proizvođač muzičkih hitova na obodima onoga što je zaista bilo važno u muzici šezdesetih.

Film Nicka Morana nije kao Meek, naprosto nema kapacitet da se popne na prvo mesto. Nije produkciono niti vizuelno zaokružen, iako nema nekih očiglednih grešaka. Nije ni rediteljski briljantno izveden, premda nije loš. Kameran je i jednostavan. I to ne na dobar način. Ali, na kraju ipak uspeva da nam prikaže Meekov vrhunac i pad, ali pošto film nije veliki ne uspeva da mu da onu "veličinu" koja bi mu podigla rejting u istoriji.

Kao i Meekova biografija koja je bitna samo ljubiteljima i poznavaocima rokenrola, tako i ovaj film ostaje pre svega bitan za one koji su ljubitelji i poznavaoci filmova o rokenrolu. I to je šteta. Meekova priča ima u sebi nešto važno jer pokazuje da je pop muzika, i rokenrol kao njen segment, u suštini jedna od oblasti gde je moguće postići nešto efektno čak i ako nemaš puno osećaja za lepo niti neke posebne izvođačke veštine.

Meekov život je bio opterećen drogom, životom u vreme kada je homoseksualnost bila kriminalizovana, stalnim finansijskim problemima, i jednim životom "od danas do sutra" koji će dovesti do njegovog ekstremno tragičnog kraja već 1967. godine. I ovaj film to uspeva da zarobi.

Otud, iako ni po čemu poseban, opet je vredan pažnje.

* * 1/2 / * * * *

LA PASAJERA

LA PASAJERA Raula Cereza i Fernando Gonzalez Gomeza je španska horor komedija koja je na ivici da bude odlična ali na kraju ostaje više pristojna.

Film govori o shared prevozu gde je za volanom penzionisani toreador i rok pevač, hardkor mačo gubitnik a putnici su tri žene i kćer jedne od njih - koja je naravno očajna što mora na put.

Tokom vožnje nailaze na telo nekog vanzemaljskog parazita, a potom i na ljude koje je parazit već zarazio i kreće potera i borba za goli život u kome će likovi tako različitih karaktera, pronaći zajednički jezik i način da pobede i prežive.

LA PASAJERA je sjajno snimljen film. Kadrovi su fino estetizovani, kadriranje kad je reč o izboru uglova je sa dosta ukusa, povremeno i arty, a gluma prati humorističku dinamiku priče. Nažalost, kada krene horor, a on kreće prilično kasno, uprkos solidnom make upu i efektima Cerez i Gonzalez Gomez nažalost nemaju šta da pruže i tu film ulazi u stagnaciju, vrti se u krug, nikada ne izlazeći iz okvira nečega što je tehnički dobro realizovano.

Naprosto, nikada nam ne postaju do kraja jasna bazična pravila šta izaziva parazit, a opet to što ne znam i što je stvar iracionalna, ne generiše stravu već osećaj proizvoljnosti. Cerez i Gonzalez Gomez kroz ceo film neprestano pokazuju da znaju šta rade, ali problem je što sa ovim vanzemaljskim parazitom kao da ne znaju šta bi tačno.

Tako film čini jedan od najtežih greha za jedan horor - ostaje prilično zanimljiv u svojim nehoror elementima, a krajnje mutan i nemaštovit u onima koji treba da čine stravu. No, opet, rezultat jeste korektan sa dosta elemenata koji su vredni pažnje.

* * 1/2 / * * * *

MURDER ON THE CAMPUS

MURDER ON THE CAMPUS Michaela Winnera iz 1961. godine je britanski jednočasovni B-film, krimić o stradanju jednog momka koji je pod čudnim okolnostima ispao kroz prozor i njegovom bratu novinaru koji dolazi da istraži slučaj jer vidi da ubistvo nije naišlo na veće interesovanje.

Novinara igra Terence Longdon i donosi dovoljno glumačke dinamike u lik novinara koji se vešto snalazi u istrazi i solidno reaguje na svako iznenađenje koje iskoči pred njega.

Nedavno sam gledao jednu epizodu serije SHOESTRING koju je režirao Martin Campbell u kojoj je takođe radio novinar glavni junak, ali on tu nema lični motiv već rešava misterije koje se tiču njegovih slušalaca i ljudi koji ga okružuju. To je svakako druga krajnost u odnosu na MURDER ON THE CAMPUS jer u SHOESTRINGu, radio igra integralnu ulogu. dočim ovde osim profesije, i sklonosti ka istraživanju novinarstvo nema definisanu rolu.

Karakteristika ovog filma je njegovo kratko trajanje koje neumitno evocira formu jednočasovnih televizijskih misterija, koje su u to vreme već postojale na televiziji. Osećaj "televizičnosti" daje i sam slučaj koji iako je dinamičan, i dešava se svašta ipak nema onaj transformativni kvalitet za glavnog junaka kakav je neophodan da bi bio osnov filma.

Winnerova egzekucija je vešta, solidna, priča se izlaže efikasno, i glavni glumac vuče stvari od početka prema kraju, iako na kraju o nekom razvoju karaktera ne možemo govoriti. U izvesnom smislu - iako nisam nailazio na takve podatke, a bila je škola jednočasovnih B-filmova, ovaj film je mogao poslužiti kao solidna pilot epizoda u svoje vreme.

* * / * * * *

HOT SEAT

U jednom intervjuu, Kevin Dillon je rekao da je HOT SEAT sniman samo nedelju dana. Da li je to istina ili je samo njegova uloga - koja je opet pa najveći deo filma - teško je reći, ali ako i nije sniman toliko, ovaj DTV geezer teaser nije sniman duže od dve.

Kevin Dillon je u proteklih godinu i kusur snimio dva kamerna suspense filma sa Melom Gibsonom. Jedan ON THE LINE u Francuskoj, i ovaj HOT SEAT sniman u Nju Meksiku, u režiji James Cullena Bressacka, čoveka koji je obeležio završne dane karijere Brucea Willisa.

Ako je film sniman nedelju dana, Bressacku se nema šta zameriti. Film izgleda kao pristojno zapakovana produžena epizoda neke network policijske serije, sa Kevinom Dillonom u glavnoj ulozi i Melom u ključnoj sporednoj roli, koja je ovde supstancijalnija nego u nekoliko recentnih geezer teasera.

U tom smislu, filmu se nema mnogo zameriti. Ako je sniman u takvim neuslovima, a u uslovima svakako nije, nudi jedan strimerski ugođaj, nije dosadan, nije sad spektakularno inteligentan ali sa dozom uživanja nam prikazuje sve ono što smo gledali desetinama puta i uživa u tome.

Zanimljivo je da iz Old Man Riggs rola u ova dva filma sa Kevinom Dillonom, Mel Gibson prelazi u kamerni suspenser, čist triler sa vrlo malo akcije, i šteta je što HOT SEAT nije kreativniji da bi poslužio kao neki PHONE BOOTH.

Isto tako, imam utisak da je Mel usporio sa geezer teaserima. Čekaju nas još dva njegova filma do kraja godine, jedan sa Dillonom i jedan biopic kriminalca sa Duhamelom od kog očekujem da neće biti ovakav u svakom slučaju. Da li je FATHER STU bio deo te strategije, projekat koji je trebalo da stavi branu na poplavu ovakvih naslova ili ne, ne znam. Ali, činjenica je da po mojoj proceni, Gibson čeka da vidi šta će se desiti kad izađe TV spinoff JOHN WICKa u kom takođe glumi. Ako mu je HOT SEAT poslednji geezer teaser ovog profila, onda je simbolično to da je u njemu dosegao produkciono dno, ali da film iz žanra "za koga je, dobar je" nije podbacio.

Kevin Dillon kao i ostatak podele, u pojedinim momentima iskače iz okvira karakterne glume u ono "kako bi Johnny Drama to odigrao." Ako se ikada ENTOURAGE obnovi, svakako bi bilo dobro da Drama radi geezer teasere a možda i Vince da razmišlja o prihvatanju nepristojne ponude.

Bressack kao reditelj koji čeka slavna imena na dnu produkcionog lanca, u ovom filmu paradoksalno pokazuje da je i za najkonvencionalniji treš potrebno ipak imati osećaja za lepo.

* * / * * * *

MEN

MEN Alexa Garlanda je jedna vontrierovska budalaština, jedna potpuna nebuloza o ženi koja bežeći od tragedije koju je preživela odlazi u englesku provinciju i nalazi neko čudno mesto u kom sve muškarce raznih godina igra Rory Kinnear.

I manje-više sad to donosi neke kao čudne događaje i neprijatnosti, ali ukupno uzev, ni o čemu od toga se nema reći išta lepo. 

* 1/2 / * * * *