MY SALINGER YEAR

Philippe Falardeu snimio je film MY SALINGER YEAR, dramediju smeštenu u svet njujorškog izdavaštva koja je povremeno upoređivana sa DEVIL WEARS PRADA.

Falardeu ima određenih sličnosti sa Frankelovim filmom, u glavnoj ulozi je Margaret Qualley koja jeste u fazi cementiranja statusa zvezde kao Anne Hathaway onomad i ponudila je izuzetno harizmatičan nastup kao Joanna Rakoff, stvarna ličnost, nekada mlada spisateljica koja je radila kao asistentkinja u kući koja je zastupala Salingera. Isto tako Sigourney Weaver igra ulogu donekle sličnu onoj kakvu je imala Meryl Streep u PRADI, sa sličnom dinamikom moći.

Međutim, PRADA je s jedne strane mnogo veseliji i uostalom fikcionalan film koji se ne bavi istinitom pričom, s druge strane Frankel je uspeo da izgradi mnogo veću dinamiku nego Falardeu. MY SALINGER YEAR ima sve sem dinamike - nema jakih uspona i padova, nema modulacije u intenzitetu odnosa, stvari se kreću u jednom dosta suženom rasponu emocija, i Falaredeu to uspeva da razigra nekim rešenjima, nekim oniričkim pasažima i film na kraju uspeva da funkcioniše, no nema onu organsku snagu PRADE.

Margaret Qualley je sjajna u glavnoj ulozi, a Sigourney Weaver uspeva da postigne sve ono što i Meryl Streep kod Frankela, samo sa manje persiflaže, tako da njih dve uspevaju da iznesu ovaj film. Međutim, ni na jednu od ove dve karijere, SALINGE YEAR neće imati efekat PRADE jer su glumice ipak bitno snažnije od samog filma.

No, istinita priča sigurno sama po sebi nosi ograničenja. Ako imamo sve to u vidu, rezultat je ipak solidan.

* * * / * * * *

GUMSHOE

GUMSHOE je žanrovski hibrid, parakrimić u kome ima najmanje krimića, zapravo čudna mešavina komedije i psihološke studije o frustriranom i psihotičnom komičaru koji se javlja u oglasima kao Sam Spade, inspirisan književnim likom detektiva i onda zaista biva upleten u jedan slučaj sa kojim ga vežu poznanstva sa nekim od protagonista.

Stephen Frears režira, njegov povremeni saradnik sa televizije Neville Smith piše, ali rekao bih da je GUMSHOE u njihovim glavama bio znatno zanimljiviji od ovog koji smo na kraju mi dobili na ekranu. Naprosto, ova celina puca po šavovima a nema nijedan element ni pojedinačno koji je kvalitetan, uključujući i Alberta Finneya u glavnoj ulozi koji je začuđujuće površan.

* 1/2 / * * * *

NATIVE SON

Roman Ričarda Rajta DOMORODAC doživeo je tri ekranizacije od kojih je pisac dočekao samo prvu u kojoj je i igrao glavnu ulogu. 

Prva ekranizacija izašla je 1951. godine, režirao ju je Belgijanac Pjer Šenal u argentinsko-američkoj koprodukciji, svakako van Holivuda i tada već četrdesettrogodišnji Rajt igra glavnu ulogu. Uprkos Rajtovoj uključenosti u projekat, počev od njega koji je groteskno prestar za ulogu ipak mladog i neemancipovanog čikaškog crnca koji traži posao, a svi ga tretiraju kao mladića koji tek ulazi u zajednicu, ova ekranizacija ima više vrednost u nekoj sirovosti, autentičnosti i prostom nastanku izvan sistema jer je sam pisac sebe video kao prognanika.

Druga ekranizacija izašla je 1986. godine i fokusirala se na melodramski aspekt priče odnosno na ono što je radnja romana ali ne i na ono što je njegovo značenje. Prevashodno televizijski reditelj Džerold Fridman sve je tretirao kao jednu priču iz života i svakodnevice što nije pravo čitanje romana.

Naime, reč je o egzistencijalističkom romanu u čijem centru se nalazi jedna noar situacija, ubistvo koje počini mladi sluga, ali on ga ne počini iz strasti ili koristoljublja već iz straha da bi mu pogrešno shvatanje jedne određene situacije, a kroz prizmu rasizma moglo učiniti štetu.

Stoga, DOMORODAC ima mnogo više veze sa romanima poput Kamijevog STRANCA nego nekog krimića ili hronike teškog života u doba segregacije.

U tom smislu, najnovija ekranizacija u režiji Rašida Džonsona do sada najuspešnije uspeva da zarobi tu egzistencijalističku dimenziju romana, iako on naravno neumitno ima i tu mustru krimića jer se bavi određenim oblicima kriminaliteta.

Priča se dešava u današnje vreme. Glavni junak je mladi crni panker koji se izdvaja i razlikuje od onoga kako svi oko njega, i belci i crnci doživljavaju mlade ljude. On se ne snalazi u modernom svetu jer je upitan nad sobom, svojim identitetom koji se ne uklapa ni u jedan stereotip, i kada dobije posao šofera u porodici imućnog advokata upoznaje njegovu ćerku i njenog momka koji su u raspoloženju levog aktivizma, okupiranja Vol Strita i fascinira ih što sada u životu imaju "svog crnca" sa čijim iskustvom mogu da se upoznaju.

Međutim, ni u okolnostima kada je među belcima koji ga "drže kao malo vode na dlanu", dakle jako daleko od sistemskog rasizma prošlosti ali u epohi jednog drugog i perfidnijeg sistema stereotipa od kog ne može da pobegne i koji ga na kraju dovodi do ubistva.

Nova ekranizacija DOMOROCA spada u red aktuelnih naslova koji se bave drugim - pre svega pank - ostavštinama crne muzike u SAD, nudeći i jedno drugačije viđenje njihove pozicije, u čemu je najveću popularnost dostigao Džordan Pil. Muzika je detalj u ovom filmu ali nije samo deo zvučne slike, ona je simbol nečega što je činjenica ali za šta niko nema strpljenja jer se time remeti stereotip sa kojima su se svi srodili.

Film je fokusiran, elegantan, sirov na svoj način i uprkos tome što se kreće unutar realističkih okvira, nosi u sebi nešto egzistencijalističke svedenosti gde sam vizuelni žargon sugeriše da ovo i jeste i nije pokušaj autora da rekonstruiše stvarnost i da pre svega želi da nam obrati pažnju na intelektualna vrtloženja junaka. Otud, ovde imamo svet koji je uverljiv ali opet i čitav niz detalja snažne znakovitosti koji se nenametljivo ističu i privlače gledaočevu pažnju, gaseći emocije i pojačavajući intelektualni angažman.

Otud onoj publici koja nije shvatila Džonsonov postupak, ova priča može delovati previše determinisano u odnosu na ono što su joj mogućnosti, ali to i jeste suština ovog filma, da postoje neke jače sile koje usmeravaju ishode, bilo da su socijalne ili autorske.

* * * / * * * *

SCREEN TWO: SONG OF EXPERIENCE

SONG OF EXPERIENCE Martina Allena je televizijski film koji je u sklopu serijala SCREEN TWO režirao Stephen Frears. Reč je o izvanrednom televizijskom filmu u kom se Frears mnogo bolje snašao u formi izleta koju je koristio i u Bennettovoj A DAY OUT. Ovog puta on pravi vrlo zanimljivu priču o tri dečaka koji idu da trainspottuju, vreme su pedesete, LADY CHATTERLEY je na sudu a klinci će doživeti jedno iskustvo koje će im umnogome promeniti i međusobne odnose i traumatizovati ih za ceo život.

Frears maestralno koristeći tehniku da je "manje u stvari više" a onda bivajući i iznenađujuće eksplicitan rešava tu traumatičnu situaciju, i generalno glumački jako dobro vodi mladu podelu. Rekonstrukcija epohe je vešta i nenametljiva, film deluje relaksirano kao da je sniman u vreme kad se dešava što je najveći kompliment.

Frears ovde u mnogim aspektima drži rediteljski masterclass.

A DAY OUT

Alan Bennett je ostvario plodnu saradnju sa Stephenom Frearsom na britanskoj televiziji i televizijski film A DAY OUT iz 1972. godine je jedna od njih. Ovaj film prati članove biciklističkog kluba Halifax koji polaze na izlet i onda na tom putu nailaze na razne prepreke, najviše u međusobnim odnosima.

Nažalost, Bennettov pristup tekstu u ovom filmu mi nije bio do kraja jasan i nije mi prijao. To je neka svedena, pomalo apsurdna engleska dramedija u kojoj je neizrečeno bitno koliko i izrečeno a izrečeno je prilično bezveze.

Zanimljivo je da se decenijama kasnije, Frears vratio biciklistima snimivši film THE PROGRAM o Lanceu Armstrongu i njegovoj doping aferi, bioskopski film sa bitno drugačijim predznakom.

MR JOLLY LIVES NEXT DOOR

Stephen Frears režirao je tri samostalne priče za televizijsku antologiju THE COMIC STRIP PRESENTS u kojoj su nastupali razni komičari iz istoimene udruge.

MR JOLLY LIVES NEXT DOOR se po minutaži preko 45 minuta može kvalifikovati za televizijski film a to je svakako i po svojim produkcionim kapacitetima.

Reč je o neuspeloj crnoj komediji zabune u kojoj nažalost nije vidljiv Frearsov osećaj za meru. Naprotiv, ova priča kao da hoće da eksplodira od nesigurnosti u vlastiti materijal i izvođače i svaki kadar je natrpan pokušajima slapsticka, humora u govornoj radnji, svega, a ništa upadljivo nije smešno.

Ovo je trebalo da bude neka histerična, anarhična, crna krimi komedija kao recimo Raimijev CRIME WAVE ali je rezultat bliži nekom KUPI MI ELIOTA...

LAST SUMMER

Stephen Frears je u svom radu zadužio mnoge žanrove a između ostalog snimio je i nekoliko jako upečatljivih krimića, recimo kultni naslov ovog žanra osamdesetih THE HIT, ali i niz priča koje su kroz psihološko tumačenje likova govorile o raznim oblicima kriminaliteta. Nije li serija QUIZ u stvari krimić u svojoj osnovi iako je režirana kao maltene komedija?

No, THE HIT iz 1984. je referenca u ovom slučaju jer je 1977. godine Frears sa istim piscem - Peter Prince je u pitanju - snimio briljantan televizijski film za ITV pod naslovom LAST SUMMER.

I ovaj televizijski film se najpre može žanrovski odrediti kao socijalna drama po postupku, po načinu kako se grade likovi i vodi priča, ali zapravo je krimić o grupi momaka koji se bave krađama automobila na londonskim ulicama, i kroz kretanje unutar hijerarhije kradljivaca stičemo utisak o raznim klasnim i generalno društvenim i generacijskim tenzijama.

Frearsov rediteljski postupak u ovom televizijskom filmu je klinički, pomognut izuzetno izgrađenom fotografijom Chrisa Mengesa koga najpre pamtimo kao saigrača Neila Jordana.

Uprkos tome što je fokus filma na likovima i njihovim odnosima, posao krađe kola je jako uzbudljivo prikazan, jasno je da Frears i Menges znaju da je onaj ko mu tako ne priđe zalutao u ovaj posao.

LAST SUMMER ima sve osobine rasne kriminalističke melodrame za veliki ekran izuzev trajanja. Taj nedostatak je Frears ubrzo ispravio u nekim drugim ostvarenjima.

Veliki je uspeh napraviti film koji na nivou sinopsisa zapravo ima karakteristike gangsterskog filma o usponu mladog člana bande ali da se u realizaciji ta mehanika žanra uopšte ne oseti i ne prepozna ta mustra po kojoj se sve gradi.

Mnogi tipični motivi krimića su tu, ali su kroz drugačiji ugao gledanja mutirani u nešto što odaje utisak nežanrovske životne hronike. U tom smislu, ovo je uzoran primer krimića prilagođenog miljeu u kom čista žanrovska forma ima teškoće, što je donedavno uostalom bila i naša situacija. Ona je sada promenjena ali to ne znači da nema potrebe za svežim uglovima gledanja.

MATCHFIT

Čuveni sportski novinar specijalizovan za fudbal, jedan od najvećih doajena u toj oblasti Brian Glanville napisao je kratku priču koju je u serijalu televizijskih filmova RED LETTER DAY adaptirao Willis Hall.

U energičnoj izvedbi potcenjenog Gordona Flemynga koji je uprkos nekim izuzetnim, iako neprepoznatim filmovima, veći deo svoje karijere proveo na televiziji, ova priča o mladom pacijentu jednog engleskog sanatorijuma koji sreće svog idola, fudbalskog trenera kog veoma poštuje, dobija pored sentimentalne i jednu u suštini vedru notu.

Glavni junak ima ulogu straight guya od kog se odbijaju ekscentričnosti drugog glavnog junaka, sujetnog fudbalskog trenera ozbiljno narušenog zdravlja koji hrli ka oporavku ne bi li ponovo počeo da se bavi onim što ga je i gurnulo u bolničku postelju a to je vođenje fudbalske ekipe. Pun gorčine prema protivnica i ubeđenja da sve najbolje zna, trener na samrti galavnizuje svog mladog sapatnika pomažući njegovom boljem oporavku ali lagano iscrpljujući sebe.

MATCHFIT uspeva da bude i sentimentalan ali i "muški" mali film, u kom je ishod poznat ali je izveden sa punim ubeđenjem.

LONG DISTANCE INFORMATION

Neville Smith je napisao i odigrao LONG DISTANCE INFORMATION, televizijski film koji je u sklopu serijala PLAY FOR TODAY režirao Stephen Frears.

Smith ima nekoliko specifičnosti, jedna je njegova specijalizacija za fudbalske teme a druga je kontinuirana saradnja sa Frearsom na televizijskim projektima što ga uz Alana Benneta čini njegovim najbitnijim televizijskim saborcem.

LONG DISTANCE INFORMATION je izašla 1979. godine i govori o radio voditelju čija radio emisija pušta stari rokenrol a on odgovara na trivia pitanja o Elvisu koja mu postavljaju slušaoci. Uporedo, on brine o svojoj već odrasloj kćeri iz prvog braka, pokušava da očuva novu vezu i zlopati se sa cover bendom koji svira rokenrol standarde.

Priča je dosta crnotalasovska po miljeu i odnosima, ali Smith i Frears je izvode sa puno energije i vedrine i jako ubedljivo uspevaju da nam prenesu fascinaciju svog junaka starim rokenrolom a iznad svega Elvisom u kog naravno projektuje mnoge svoje želje i razmišljanja. 

LONG DISTANCE INFORMATION je jedan od primera britanske televizijske produkcije trajne vrednosti.

CUTTING CLASS

Rospo Pallenberg nije tikva bez korena. Sarađivao je sa Johnom Boormanom na propasti zvanoj HERETIC, odnosno nastavku EXORCISTa ali posle i na uspešnom EXCALIBURu i na EMERALD FORESTu. Njegov rediteljski film iz 1989. CUTTING CLASS može biti definisan kao slasher komedija a danas je najpoznatiji kao jedna od ranih i upečatljivih glavnih uloga Brada Pitta.

Ne mogu da se setim da li je Fangoria apostrofirala ovu ulogu u onim svojim rubrikama "gresi iz mladosti" ali Brad Pitt je časno odradio svoj staž u exploitation filmu koji je imao potencijala da bude nešto bolje od onoga što jeste.

Kada se stvari u finalu filma zalaufaju, Rospo Pallenberg u saradnji sa iskusnim izraelskim direktorom fotografije Avijem Karpickom koji je ispekao zanat sa Menahemom Golanom, uspeva da isporuči neke vrlo solidne scene. Međutim, sve dotle imamo posla sa komedijom koja nije mnogo smešna, a dosta je disperzivna u očajničkim pokušajima da izgradi gegove, istovremeno je lascivna i "čista", i ubistvima čiju hororičnost ne osećamo iz dva razloga - krije se ko je slasher plus upliv komedije ima svoje posledice.

Dakle, Rospo Pellenberg nije uspeo da savlada taj hod po žici, a na kraju nijedan od osnovnih žanrovskih elemenata zaista ne funkcioniše sve do same završnice kad stvari postaju pomalo strašne i pomalo smešne ali vrlo solidno izvedene.

CUTTING CLASS deluje kao film koji je imao prostor da pokuša prevazilaženje konvencije i u tome nije uspeo ali je postigao ipak određeni nivo prijatnosti zbog kog ne izgleda kao neki ispušteni rutinski slasher iz osamdesetih, plus ima solidan soundtrack sačinjen od dobrog popa iz tadašnjeg vremena i ima Brada Pitta i dosta inspirisanu glumačku ekipu oko njega.

Isto tako, ima jedna smrt koja deluje kao da je inspirisala deo Eli Rothovog trejlera u Grindhouse diptihu.

Da je snimio sjajan film, kasnija Pittova slava mogla je oživeti Pallenbergovu karijeru i dati joj novu dimenziju. Ipak, ono što je nesporno jeste da je ovo film kome se niko neće smejati kad ga pogleda zbog Pitta jednog dana.

* * / * * * *

ZALJUBLJENA ANA, GOSPODIN ZABORAV I MAMA

Manuel Srbin je studirao režiju sa Radu Judeom. Kako je završio snimajući film za Apollon, ironija je sudbine koja zaslužuje film, ali mora se priznati da se iz prikazanog vidi da je reč o školovanom reditelju.

U odnosu na dva do sada prikazana filma iz "novosadskog" segmenta Apollonovih originala, ZALJUBLJENA ANA, GOSPODIN ZABORAV I MAMA je daleko najviše izvukao iz okupljene ekipe koju čine mahom neafirmisani autori bez reputacije. Za razliku od PORNO PRIČE i JENGE, Srbinov film prvo ne izgleda skaredno, izgleda podnošljivo, nije to film look čak ni najboljih Apollon produkcija koje radi Petar Pašić, ali se vidi da ovaj reditelj ima ukusa, znanja kako bi stvari trebalo da izgledaju, čak i kada to ekipa ne ume da izvede itd.

Drugi problem koji ne uspeva da prevaziđe je disbalans među glumcima. Ivana Popović i devojčica Ana Jovanović koja igra njenu kćerku, daleko nadilaze ostatak podele u kojoj je Dejan Tončić najpoznatije ime. Nažalost, ostatak podele je sasvim nedorastao zadacima koji su im dati, kao i partnerima. Tončić jeste dorastao ali igra jednodimenzionalan lik koji je prilično nezavidna prilika da se pokažu mogućnosti. Međutim, Ivana Popović i devojčica uspevaju da iznesu film. Svakako da bi bio propulzivniji da su imale s kim da glume i definitivno nema šta da pruži u trajanju od 108 minuta, ali bi na sat i po bio taman kako treba.

Kao straight-to-streaming film, gde se standardi tek uspostavljaju, ZALJUBLJENA ANA u suštini ispunjava svoju ulogu porodičnog filma koji se gleda u kućnim uslovima. Ipak, malo mu je falilo da bude još bolji u tom okviru i podigne standarde.

U odnosu na svoje kolege školovane u Srbiji, Manuel Srbin je pokazao da može da izvuče mnogo više iz Apollonovog novosadskog kolektiva. Recimo, u ovom filmu koji ima muzičku dimenziju jer devojčica ima bend, napravio je i bolju muziku i par pesama za koje je pisao reči.

U tom pogledu, Srbin definitivno zaslužuje novu priliku i bolje uslove za rad.

* * / * * * *

GLORIOUS

Rebekah McKendry snimila je kamerni horor film GLORIOUS na koji kritika rekao bih nije dovoljno upozorila potencijalne gledaoce. Čak naprotiv, neki su napisali i pozitivne kritike.

Reč je o poprilično užasnom filmu čiji su autori smislili kako da snime nešto za dva dinara ali u toj ideji nažalost nisu uspeli da prevaziđu svoj finansijski deficit, odnosno manjak para nisu nadoknadili ni idejama ni veštinom. Dobili smo film u kom gledamo Ryana Kwantena i slušamo J.K. Simmonsa u ulozi koja ne iziskuje njegovo prisustvo u kadru, a tekst koji interpretiraju je nešto skroz budalasto gde bi svaka referenca (tipa "lavkraftovski") samo još dodatno zavaravala ljude da zalutaju u predeo ovog promašaja.

SECTION 8

SECTION 8 Christiana Sesme je old school akcijaš plasiran na DTV tržište koji mi je veoma prijao. Ryan Kwanten je u više navrata, počev od BLUNT FORCE TRAUMAe, branio čast ovog formata, i ovog puta on snima jednu niskobudžetnu varijaciju na Petera Berga, igrajući veterana iz bliskoistočnih ratova koji posle ubistva svoje porodice i osvete protiv počinilaca, iz zatvora biva izvučen da radi za tajnu vladinu agenciju, upitan da li vlada uopšte shvata šta rade njegovi novi poslodavci.

Christian Sesma se kreće u prepoznatljivim okvirima vizuelnog žargona kakav nas je čekao kod Petera Berga pre svih, znači snima se sa više kamere, postoji povišeni realizam, blaga estetizacija, pojačan "realizam" ambijenata i kostima i sl.

Akcija je solidna,  a to više nije neka nova vest jer su DTV filmovi postali polje na kom stasavaju kaskaderi i specijalisti za scene borbe.

Međutim, Kwanten, Mickey Rourke, Dermot Mulroney i Dolph Lundgren daju stvarima jedan dodatni nivo i SECTION 8 ostaje veoma propulzivan, naročito kada se vragolijama pridoda i Scott Adkins u ulozi nezaustavljivog plaćenog ubice.

Ovo nije film neprekidne akcije, mada akcije ima dosta. Međutim, uspeva da bude dosta pristojan, i vizuelno i glumački u intermecima kada akcije nema.

Ovo je produkt napravljen za male pare, ali urađen je pošteno, čak i kada počne natpisom "MOSUL, AFGHANISTAN" koji sugeriše da je autore mrzelo da posete Wikipediju. Ipak, do kraja se ispostavi da pad na testu opšte kulture ne znači da ne umeju ono što je glavni zadatak.

* * * / * * * * 

THE PARK

Shal Ngo snimio je film THE PARK kao jedan žanrovski ali i stilski miks, prilagođen produkcionim mogućnostima koje su bile istovremeno velike i male.

Film govori o postapokaliptičnom svetu u kom su svi odrasli ljudi izumrli od bolesti koja napada sa nastupom pubeteta i sada svetom lutaju preostala napuštena deca koja čekaju svoj pubertet i smrt.

Dečak i devojčica koji lutaju kroz pustoš dolaze u jedan napušten ali nekada monumentalan zabavni park i u njemu ulaze u tenzične odnose sa devojčicom koja ga je "osvojila" pre njih ali se i brane od Blue Meaniesa, mitske bande starije dece koja deluju kao da su izmišljena da bi se plašila mala deca.

Filma Shala Ngoa ima odličnu decu-glumce i ima izuzetan objekat na kom je sniman. Problem nastaje u onome što bismo stavili u aspekt priče i odnosa među likovima koje bih nazvao istovremeno oskudnim i manje zanimljivim od onoga što nudi premisa.

Izgled filma i deca koja igraju su sjajni, ali sama radnja i priča na nivou celine su skromni. To bi u nekim drugim okvirima moglo da prođe, da je ovo sada neka skroz svedena meditacija, ali Shal Ngo ipak želi da nam priča priču, a nje ima vrlo malo.

Zato sam sklon da ovaj film koji bi po izgledu zaslužio i * * * ocenim ipak sa * * ali da ostavim mogućnost da će ga neko potpuno suprotno sagledati.

SUĐENJE BERTOLTU BREHTU

Nije retkost da stvari snimljene za dramski program Televizije Beograd deluju kao televizija iz 23. veka u odnosu na ono što se snima danas, čak i ako imamo u vidu da je krenulo zakasnelo imitiranje Peak TVa kod nas. Jedan od primera te "televizije budučnosti" jeste televizijska drama SUĐENJE BERTOLTU BREHTU po tekstu Ivana Ivanjija, našeg uglednog prevodioca i književnika u kome on sakuplja autentične podatke o saslušanju Brechta pred HUACom i onda to ukršta sa delima koja su se tom prilikom našla na tapetu.

Bora Grigorović, naš plodni pozorišni reditelj, aktivan u raznim formama, sve to režira u jednom briljatnom teatralističkom maniru koji uprkos tome što se drama ne samo snima već i dešava u studiju, uspeva od toga da napravi i jedno veoma zanimljivo vizuelno iskustvo u čisto filmskom pogledu.

Naime, Ivanji i glumci koji igraju Brechta i razne protagoniste njegovog brodoloma u SAD igraju sami sebe. Gledamo ih kako dogovaraju inscenaciju. Onda gledamo samu inscenaciju suđenja u kojoj povremeno interveniše sam Ivanji, potom inscenacije dela o kojima se govori, odlomaka odnosno scena iz njih ili celih pesama, i konačno imamo deo u kom Ivanji odlazi u dom Ota Biljalji-Merina i sa njim razgovara o Brechtovom članstvu u nemačkoj partiji.

Grigorović jako dobro spaja nekoliko formi u jednu konzistetnu i lako čitljivu celinu. Služi se teatralističkim postupkom, ali suštinski se vraća na ono što je paradigma Brechtovog rukopisa a to je V-efekat u kom se on izmiče klasičnoj pozorišnoj konvenciji identifikacije sa likovima i dešavanjima.

Naravno, Grigorović kroz teatralističku formu postavlja okvir u kom publika mora da veruje da nešto što gleda jeste "stvarno", to je stvarnost televizijskog studija, i u njoj Ivanji i glumci ipak pomalo "igraju" sebe iako rade nešto što bi se stricto sensu moglo smatrati dokumentarno zabeleženim događajem. Međutim, način snimanja tog događaja je estetizovan, sa jednim složenim pokretom kamere u svom centru koji ne ulazi u tipičan žargon dokumentarnog filma.

No, meni je to i prijala, ta vizuelnost "igranog" u nečemu što je tobože "dokumentarno" i probija "četvrti zid" odmah na početku.

SUĐENJE BERTOLTU BREHTU je delo složene konvencije ali - izuzmemo li rukopis samog Brechta - zapravo izuzetno komunikativno što mu zapravo daje posebnu draž i čini ga remek-delom naše televizijske produkcije i dramske umetnosti.

COCAINE BEAR

Za scenaristu Briana Duffielda spreman sam da citiram besmrtne reči Ivice Ilijeva, "Ja garantujem za ovog dečka!", a verovatno tako nešto zaslužuje i njegov ortak Jimmy Warden.

Nažalost, COCAINE BEAR je prosto film u kom se magija nije desila. Ko je kriv nije lako utvrditi. Imali smo bizaran slučaj kao polazište, zatim razradu koja je otišla putem potpune fikcionalizacije, dakle bez robovanja relativno jednostavnim okolnostima onoga što se zaista zbilo a dobili smo film koji žestoko želi da bude nešto najzabavnije što postoji, ali prosto nije to-to.

Da li je problem u scenariju? Možda. Mada kada slušate tekst, vidite da je dosta nadahnut, da ima zanimljivjih ideja u dijalogu koje prosto nekako odu mimo nas, ne kapitalizuju se. Ipak, sama priča sugeriše da tu treba da se desi neki veoma lud karambol, a njega nema. Ima dosta događaja, realizacija je dosta vešta, mada ne senzacionalna, sve je tu a magija se ne dešava.

Dakle, problem je možda više do režije. Mada, Elizabeth Banks je ovaj film izvela na način gde joj se nema šta zameriti. Ima scena kojima bi se rado pohvalio neko poput Joe Dantea, recimo. No, možda je ovo ipak nešto više kao slučaj WORLD WAR Z, kada tema svojstvena niskobudžetnom filmu ode u major vode i postane nešto što ne funkconiše.

Mada, WORLD WAR Z u suštini nije film koji u toj meri ne funkcioniše kao COCAINE BEAR, i to je spektakl koji ima svoju dozu senzacija, dinamike, dobre glume, zanimljivih dešavanja, efekata i sl. ono što u njemu nije pilo vodu su zombiji i način njihove interakcije sa ljudima. Prosto, prešavši iz sfera uglavnom niskobudžetnog i svakako ne tentpole filma u tentpole okvire - u ovom izdanju - zombiji više nisu bili ono što treba da budu. Kasnije je to unekoliko promenio Snyder u svom filmu ARMY OF THE DEAD ali to je druga priča.

COCAINE BEAR ima sličan problem. Mogu da ga zamislim kao neki rani Danteov ili Landisov film, kao nešto što snima Sam Raimi posle EVIL DEADova, ali sa Elizabeth Banks i All Star glumačkom podelom, prosto to nekako nije to.

Puno poznatih glumaca odvraća pažnju, svaki mora da ima svoju ariju u određenom smislu, svaki privlači pažnju hteo-ne hteo svojom harizmom, a neki donose i različite stilove glume. Od prvih kadrova u kojima Matthew Rhys ostvari cameo, preko Keri Russell u glavnoj i Margo Martindale u sporednoj ulozi, ovo je nekakav AMERICANS-reunion, ali tu su i ljudi iz STAR WARS univerzuma, i neke razne druge dobre face, gangstera igra Ray Liotta, sve je prvoklasno, i mislim da to smeta filmu.

Kada se na to doda scenario koji ima dosta raznih kalambura ali malo mu ipak izmiče osnovna nit - što možda u nekom drugom aranžmanu ne bi bilo problem ali ovde jeste - i kada humor propadne a nema priče da ga preuzme, onda se sve slabosti silno pojačavaju.

A kada u tim slabostima još učestvuju superpoznati glumci i kad se vidi snaga produkcije, eto nama filma koji deluje kao da je gori nego što jeste.

Na sve to, imamo i jednu vrstu žanrovske konfuzije. Osećam napor da se od ovoga napravi horor komedija, ali film je ipak više komedija nego što je horor, i onda svaka instanca strave koja nije smešna, a ima ih u par navrata deluje skroz deplasirano. Opet s druge strane, da je element horora malo jači, pre svega u postupku, film bi verovatno bio uspeliji.

Možda najbolja ilustracija je način na koji je priča izložena. Gledamo je kroz likove, njihove dolaske, kretanja, ne kroz ono što obično krasi filmove ovog tipa, a to je zver koja vreba, zver kao protagonista koja daje novu dimenziju svemu onome što rade likovi. Naravno, ovo je mnogo pre neko horor rešenje, neki triler o borbi za opstanak i sl. Međutim, poenta je u predznaku koji je dat u naraciji a onda se posle očekujemo da mi kao publika uključimo i neke druge postupke u svoj utisak. To ne ide tako.

COCAINE BEAR ne zaslužuje ovoliku priču sam po sebi. Ovo je minoran film koji je mogao biti kul a mogao je biti i potpuna nebuloza, završio je negde između ali bliže nebulozi. Međutim, razlozi koji su doveli do tog rezultata su zanimljivi jer smo naizgled imali elemente sa kojima je nemoguće pogrešiti.

* 1/2 / * * * *

KILLING PATIENT ZERO

Laurie Lynd snimio je film KILLING PATIENT ZERO u kom se oslanja na vrlo zanimljivu knjigu Patricka McKaya u kojoj on detaljno razjašnjava fenomen Gaetana Dugasa, poznatog još i kao Patient Zero tokom AIDS epidemije, za kog je vrlo brzo razjašnjeno da u stvari nije bio nulti pacijent već samo natprosečno promiskuitetni muškarac koji se natprosečno dobro sećao svojih partnera i pomogao da se rekonstruiše jedan od tokova širenja virusa i praktično ništa više od toga.

Laurie Lynd kroz jednu naizgled jednostavnu talking head strukturu uspeva da ispriča uzbudljivu priču sa zanimljivim sagovornicima u kojoj se razjašnjavaju kako kulturalne tako i epidemiološke okolnosti masovnog izbijanja HIV infekcije među njujorškim i kalifornijskim homoseksualcima. Sagovornici su razni, od autora knjige, preko Degasovih poznanika do Fran Liebowitz i gradi se jasna slika atmosfere raspusnog života u kome odjednom AIDS preseca dotadašnje neobaziranje na bilo koje norme.

Ima jako zanimljivog arhivskog materijala ali u vizuelnom pogledu autor se jako dobro služi talking heads postupkom jer se bavi izučavanjem lica preživelih. U ovoj priči svako ko je preostao da svedoči o dešavanjima deluje kao svojevrsni fenomen.

Zanimljivo je da McKay u svojoj knjizi ali i u ovom filmu zapravo naizmenično hvali ali i osuđuje knjigu Randy Shiltsa AND THE BAND PLAYED ON, po kojoj je snimljen HBO televizijski film jer je zapravo ta knjiga istovremeno predočila problem homoseksualaca u osvit epidemije ali i definisala netačni narativ o "nultom pacijentu".

Naravno, McKay i ostali sagovornici imaju određenu naivnost u odbrani nekih Degasovih odluka, a i neka njegova hvale vredna dela mogu biti drugačije psihološki tumačena, recimo da li je kooperativnost sa lekarima bila deo njegove plemenite želje da pomogne ili samo histrionični nastup.

Isto je takva odbrana njegovog svesnog nastavka promiskuitetnog života iako je znao da je bolestan, kada niko nije mogao da mu decidno dokaže da je reč o zaraznoj i seksualno prenosivoj bolesti. No, te kontradikcije su gledaocu jasne i više govore o sagovornicima nego o filmu.

Ovo je svakako veoma uspeo dokumentarni rad sa vešto iskorišćenim minimalističkim sredstvima,

* * * 1/2 / * * * *

TORI ET LOKITA

Braća Dardenne su definitivno među najuspešnijim evropskim rediteljima koji su rezultat postigli s "dve leve ruke". TORI ET LOKITA je samo jedan od primera njihovog filma koji deluje kao da je nastao bez velikog napora, ali u onom lošem smislu, kao da se niko nije nešto mnogo potrudio, zamislio, postavio sebi neki cilj nego su naprosto zbudžili nešto i eto filma.

I to ne samo filma nego i solidno plasiranog produkta na festivalima i svetskom tržištu.

TORI ET LOKITA je film o bratu i sestri iz Podsaharske Afrike koji se zlopate po Belgiji, ali bez neke kompleksnije slike sveta oko njih. Da li je tome doprinela pandemija da bude manje ljudi u kadru ali ovaj film ima veoma malo likova, malo događaja, užasno je jednostavno izveden, a pritom jednostavnost nije efektna, i tu se nema šta reći.

Kad se na sve to doda da je veoma nemaštovit, da se priča kreće linearno u smeru koji smo više nego očekivali bez nekog ubeđenja ili veštine koji bi nam je učinili zanimljivom, imamo jedno zaista uzaludno gledalačko iskustvo.

Ipak, sudbina podsaharskih doseljenika budi dovoljno pijeteta da se nikako ne ode do kraja u razobličavanju ovog filma, nego on eto i dalje vegetira na tragediji o koju se očešao.

* * / * * * *

OPERATION FORTUNE: RUSE DE GUERRE

Guy Ritchie je posle filma GENTLEMEN očigledno napravio neku novu dobitnu kombinaciju koja mu omogućuje da finansijski prolazi dobro sa nezavisno produciranim i iz pre-salea finansiranim filmovima. Dok nije sasvim zatvorio vrata major filma, sada snima opet nezavisno produciran film ali pod nadzorom Jerry Bruckheimera što je ipak više major nego indie, izgleda da će gajiti i ovu paralelnu liniju.

Za razliku od GENTLEMENa i WRATH OF MANa, nažalost OPERATION FORTUNE: RUSE DE GUERRE deluje kao jedan aljkavo realizovan film. Tu su zvezde, Jason Statham, Hugh Grant i Aubrey Plaza. Aubrey Plaza je čak i zainteresovana za to što se snima, ali ukupno uzev, film deluje zbrzano, loše izgleda u pogledu fotografije, odabira lokacije, broja pozicije kamere, a akcija je skromna mada ne i loša.

Međutim, ukupno uzev, Ginger je bio u pravu kada je ovaj film definisao kao skuplju verziju Harlinovog MISFITSa. I zbilja, ova dva filma nose dosta sličnosti, s tim što je Harlin imao neuporedivo manji budžet. Međutim, odabir lokacije zbog novca a ne zbog funkcionalnosti i izgleda, režiranje koje je pristutnije u Excelu nego u programima za montažu, ukupan rezultat je veoma skroman, u odnosu na očekivanja.

Kada se na sve ovo doda bizaran detalj, a to je da se OPERATION FORTUNE sa zapletom o korišćenju poznatog glumca kao undercover asseta u približavanju moćnom kriminalcu jako približio Cageovom MASSIVE TALENTu, onda nije ni čudo da je izlazak ovog naslova u Americi toliko pomeran i odlagan.

Film je na kraju izašao u bioskope, a istini za volju, film ovakvog izgleda u poslednje vreme obično ni ne stiže do američkih bioskopa, to je ipak samo bonus. 

Ovo je Ritchie u jednom tezgaroškom maniru, i u projektu u kom je on verovatno bolje prošao u pripremama nego što se nada nekim prihodima od gotovog filma. Ipak, sam zaplet, akciona komedija sa starinskom špijunskom intrigom i dobri glumci garantuju život ovog filma na malom ekranu gde će ga svako od nas pre ili kasnije ipak pogledati.

* * / * * * *

WILLEM & FRIEDA

WILLEM & FRIEDA ima bioskopsku i televizijsku verziju koja je deset minuta kraća. Mislim da nisam mnogo izgubio gledajući televizijsku, pošto je reč o relativno rutinskom dokumentarnom izrazu u kom Stephen Fry u ulozi istraživača, susreće ljude koji su se bavili manje poznatim a zapravo značajnim slučajem Willema i Friede, homoseksualca i lezbejke koji su odigrali značaju u ulogu u Pokretu otpora protiv nemačkih okupatora. Oni su izvodili razne diverzije ali su najveći trag ostavili falsifikujući dokumenta koja su pomogla velikom broju Jevreja da izbegnu nemačko istrebljenje.

Priča je zanimljiva ali na kraju ipak spada u onaj danas pomalo arhaičan domen primera iz kojih se gradi pozitivan stereotip gej osobe koja je nečim "zadužila" zajednicu. Ono što je veoma zanimljivo - a to je ćutanje o njihovim podvizima posle rata je vrlo malo obrađeno i voleo bih da je tome pruženo više pažnje

Filmska verzija je deset minuta duža ali za televizijsku mogu reći da je pristojna i ne mnogo više od toga.

MEKTOUB, MY LOVE: CANTO UNO

Francois Begaudeau je jedan od francuskih književnika sa najspecifičnijim odnosom prema filmu. On je pisao ekranizovane romane, radio na scenarijima i glumio u Cantetovoj ekranizaciji vlastite knjige.

Abdellatif Kechiche je ekranizovao njegov roman LA BLESSURE, LA VRAIE i u njemu našao inspiraciju za svoje trofilmje od kog je CANTO UNO izašao, INTERMEZZO je posle fijaska u Kanu nestao sa lica Zemlje, a treći se očekuje ove godine.

I u ovom filmu, Kechiche primenjuje svoje tehnike koje je već usavršio u ranijim delima. Film traje tri sata iako u suštini priča priču koja bi se mogla bez problema sažeti u sat i po ako na stvari gledamo striktno funkcionalno. Međutim, kod Kechichea je upravo postupak u tom trajanju scena gde on u čistom trajanju uspeva da stvori utisak kao da gledamo život, a pritom materijal estetizuje i veoma filmski tretira po čemu se izdvaja od drugih likova koji poslednjih decenija forsiraju realizam.

Kechiche je upravo zanimljiv po spoju nekonvencionalnog i konvencionalnog u svom radu. On kadrira u jednom klasičnom maniru, sa dosta zanimljivih pokreta kamere i estetizacijom kroz odabri planova i osveteljenja. Isto tako unutrašnja dramaturgija scena je zapravo konvencionalna, scene imaju dramski sukob, donose razotkrivanje, imaju klasično postavljene dramske slojeve između prikazanog, izrečenog i nagoveštenog. Ali, nema onih elipsi koje su tipične, Kechiche im pušta da se odvijaju u prirodnoj veličini, a da pritom interveniše suptilno da nemaju praznog hoda.

To je veoma zanimljivo i pomalo neuhvatljivo, kako film istovremeno hvata spontani razvoj situacije a da nikada ne izađe iz osnovnog dramskog okvira.

U filmu CANTO UNO, Kechiche prikazuje jedno leto 1994. godine, kada se mladi neuspeli student medicine koji želi da se okuša kao scenarista, vraća u rodni kraj i provodi leto puno strasti, provoda i intriga koje se vrtlože oko njegove životne simpatije, zaručene za vojnika koji je na službi van zemlje a u vezi sa njegovim najboljim drugom i rođakom. 

U tom smislu, i na nivou same priče, CANTO UNO je jedna u suštini jednostavna priča o neuzvraćenoj ljubavi i jednom letu punom strasti i erotskih nagoveštaja koju kroz svoj postupak Kechiche pretvara u uzbudljivo tročasovno iskustvo i uspeva da evocira energiju takvih životnih situacija.

Kechiche je reditelj iza kog stoje veliki uspesi ali po popularnosti svakako nije u prvoj ligi evropskih filmaša što je šteta jer je svaki svoj film oblikovao kao nešto veoma posebno. Isto tako, kao i u ranijim filmovima i ovde je lansirao par glumaca koji su kasnije krenuli da grade respektabilne karijere, kao što je onomad uradio sa Leom Seydoux i Adele Exarchopoulos.

CANTO UNO zahteva prijemčivog gledaoca i posebno raspoloženje.

* * * 1/2 / * * * *

MARLOWE

U filmu VENGEANCE BJ Novaka ima jedna briljantna razmena u kojoj rustikalac iz Teksasa pokušava da se seti nekog "Liam Neeson movieja" koji mu je bio dosadan i nije mu se bogznakoliko dopao, a vidimo da pod "Liam Neeson moviejem" on smatra TAKEN i TAKENa uveoke i onda se seti - u pitanju je SCHINDLER'S LIST.

Nažalost, MARLOWE Neila Jordana, sa kojim je Neeson radio neke od svojih najupečatljivijih filmova nastaje u fazi kad su obojica u određenoj vrsti defanzive. Neeson se prilično ofucao u tom post-TAKEN periodu koji je relativno naglo pošao nizbrdo u klasičan geezer teaser stadijum, posle nekoliko zanimljivih akcionih trilera - pre svih onih koje je režirao Jaume Collet-Serra.

MARLOWE je ikoničan lik i visok je nivo koji su postavili glumci u rasponu od Humphrey Bogarta do Jamesa Garnera, no sadašnji Neeson u tome svemu uopšte nije snašao.

Letargičnosti celog filma izuzetno doprinosti činjenica da je Liam Neeson potpuno indisponiran u glavnoj ulozi, da se ponaša kao da ga ne zanima da bude u tim scenama a to onda prenosi i na publiku.

Kada se tome doda da u ovom filmu Neil Jordan nudi samo jednu akademsku egzekuciju, dosta uopšteno kadrirajući, bez nekih bravura u vizuelnom pogledu, kao i bez vrhunskog rada sa glumcima po kom je poznat. Ovo je film u kom nema nimalo Jordanove ekspresivnosti ni u jednom pogledu.

Naravno, davno su prošla vremena kad je Warner Brothers bio spreman da uloži veliku paru kako bi Jordan i Neeson snimali MICHAEL COLLINS, ali MARLOWE je film na kom je bilo vrhunskih saradnik.

O Billu Monahanu možemo da kažemo i ovo i ono, on je svakako scenarista kog volimo da mrzimo, ali u savremenom holivudskom krimiću on je i dalje jedan od alfa-gorila. Kad sam u epizodnoj ulozi video Jessicu Lange, nisam mogao a da se ne setim filma THE GAMBLER Ruperta Wyatta, gde je isto Monahan pisao scenario a ona igrala epizodu, i koliko to mnogo više liči na ono što sam očekivao od Jordanovog MARLOWEa nego ovo što imamo preda se.

John Banville je pod pseudonimom napisao roman u kom obrađuje dalje avanture Chandlerovog junaka i iskreno se nadam da će Scott Frank radeći u sličnom aranžmanu Dashiella Hammetta sa Tomom Fontanom za televiziju, uraditi bolji posao.

Uprkos tome što je film snimao Xavi Gimenez, španski snimatelj sa solidnim iskustvom baš u krimićima i naročito žanrovskom opusu Oriola Paula, Jordanov film nikada ne uspeva da nas ubedi kako se zaista dešava u Kaliforniji, uprkos solidnim lokacijama koje na kraju ipak ne uspevaju da stvore iluziju.

Dakle, MARLOWE je promašaj sa pedigreom, i nažalost dobacuje najdalje do jedne ambiciozne ali letargične televizijske produkcije. Kadriranje Xavija Gimeneza doduše sugeriše da je film pravljen za veliki ekran, ali nema tu kvaliteta da do njega masovnije i dođe.

Nažalost, ako izuzmemo Jordana koji je sve ovo ispustio i potpisao na kraju film koji je mogao da snimi - kolokvijalno rečeno - bilo ko, najveći krivac je ipak Neeson. Sigurno je da bi on sve ovo "pokrio" da je njegov Marlowe bio žustriji junak. Nažalost, ovde je glavni junak dominantan po prisustvu ali inferioran po učinku.

* * / * * * *

ILARGI GUSTIAK

ILARGI GUSTIAK režirao je Igor Legarreta i reč je o atmosferičnom baskijskom spletu istorijske melodrame i horora, sa jačim akcentom na melodramu i psihološku studiju. 

Glavna junakinja je devojčica koja tokom Trećeg Karlističkog rata nastrada u bombardovanju ali onda čudesno biva isceljena od strane misteriozne žene koja živi u komuni. Međutim, kasnije se ona otrgne i od njih i završi pod zaštitom dobrohotnog kaluđera kome polako postaje jasno da nešto tu nije u redu. 

Ovo je naravno od Alfredsona do Reevesa rađeno u LET ME formatu, samo nije toliko dobro ili dinamično. Međutim, film ima neku snažnu atmosferu, glumci su jako dobri i nadoknađuju to što se ne desi ništa naročito pa samim tim ostaje dilema da li film zaslužuje * * 1/2 ako imamo u vidu da će mnogima sigurno zavredeti i cele * * *.

LIVING

Ne znam tačno šta se vrzma po glavi čoveka koji se odluči da uradi rimejk Kurosavinog filma IKIRU koji se smatra jednim od najvećih remek-dela sedme umetnosti koje se u pogledu tog statusa ponajmanje dovodi u pitanje. Uprkos mojoj averziji prema rimejkovanju klasika koja ponekad čak i rezultira autogolom - recimo nisam na vreme pogledao izvanredan rimejk OLD BOYa koji je snimio Spike Lee - oni su deo naše realnosti i moramo da živimo sa njima.

Ali, čak i kad smo senzbilizirani za rimejke, opet je IKIRU ogroman zalogaj kog se autor poduhvata ako zaista ima nešto da kaže i izgradi. Međutim, ono što radi Oliver Hermanus jeste da uzima predložak koji je napisao Kazuo Ishiguro i za glavnu ulogu se dovodi Bill Nighy i dobijamo nešto što je možda moglo biti parodija na Kurosavu, da je iole duhovito.

Prvo, Bill Nighy koji je ovu ulogu već igrao u raznim instancama, uzeo bih za primer neuporedivo superiorniji Curtisov televizijski film GIRL IN THE CAFE, ovde sad već postaje britanski Bill Murray, kao neki simpatični namćor koji svoj stav proizvodi na fabričkoj traci. Malo je neprijatno kad se baš u rimejku Kurosavinog remek-dela ispostavi da je ovo u stvari nešto što bi se najpre moglo definisati kao vehicle gde Nighy radi po hiljaditi put ono na šta smo navikli.

Film je sat vremena kraći od izvornika ali kao da traje godinu i po umesto sat i po, i to sažimanje priče nije mnogo pomoglo. Prepakovana u novi format, ona prosto deluje pojeftinjeno i bezveze na masi nivoa.

Naime, kod Kurosave se zaista oseća transformacija glavnog junaka suočenog sa konačnošću svog postojanja. Ovde dobijamo jedan pojednostavljen message movie koji u završnici zaista postaje kao jedna od onih inspirational stories sa kraja devedesetih koje su se nadale oskarima a nisu postigle ništa.

Ne kažem da gledalac posle ovog filma posumnja u IKIRU ali na neki način, Hermanus nam je razotkrio da je taj film mogao biti i nešto u drugo da ga je neko manje vešt radio.

Intervencija u odnosu na original ima ali suštinski ovaj rimejk, nazvan LIVING je jedan krut muzejski film koji je na sve to što u njemu konceptualno ne valja, još i u realizaciji lišen života.

Ipak, reklo bi se da je Kurosavin status pomogao ovom filmu da se plasira umesto da razotkrije koliko je suvišan a i kao takav isprazan.

* * / * * * *

ŽIVJETI BITLSE

ŽIVJETI BITLSE Nebojše Grabeža traje 52 minuta i uprkos tome što jedni ovo vide kao televizijsku emisiju a drugi kao dokumentarni film, ja ću to tretirati kao ovo drugo - televizijski dokumentarni film jer vidim da bi ovo ostvarenje moglo imati i izvesnu festivalsku budućnost.

Rubber Soul Project je davne 2004. godine bio tema dugometražnog dokumentarnog filma Dinka Tucakovića. Nažalost, ni u toj dužoj formi, ceo taj fenomen, zaista fascinantan na mogim nivoima nije bio dobro obuhvaćen, između ostalog zato što je taj film bio dosta pretenciozan u izrazu a opet i nevešto izveden. No, to je bio prvi bitan dokument o ovome.

ŽIVJETI BITLSE je mnogo više novinarska obrada teme, ali u njemu barem uspevamo da dopremo do valjano, konzistentno ispričane priče o tome šta se desilo. Mada, svakako i dalje je tu moglo biti još pojašnjenja. Dakle, rekao bih da Rubber Soul Project još uvek nije iscrpljen kao tema. Kao uostalom ni samo Beatlesi koji su bili među pionirima umetničke obrade rokenrola na filmu, potom je Harrison bio i veoma ozbiljan filmski producent, a do danas neprekidno inspirišu razne filmove.

Izgleda da isto to važi i za Rubber Soul.

Otud, ŽIVJETI BITLSE jeste bitna referenca za sve one koje zanima ovaj slučaj. Neke umetnosti tu nema, ali ima jasnije ispričana priča, i dosta kvalitetnog arhivskog materijala.

PUERTO RICANS IN PARIS

Nisam znao, mada sam mogao znati, u vreme kada sam gledao Bucharebov film LE FLIC DE BELLEVILLE u kom Luis Guzman igra domačina iz Majamija, fish out of water policajcu iz Pariza, da je prethodno ovaj glumac overio Pariz u filmu PUERTO RICANS IN PARIS Iana Edelmana 2015. godine.

Edelmanov film je nepravedno oklevetan kao nešto nesvakidašnje loše što on apsolutno nije. Ne, svakako nemamo slučaj neshvaćenog klasika, ali ono što je osnovni fundamentalni problem ovog filma jeste Edelmanov stil donet iz lapidarne HBO serije HOW TO MAKE IT IN AMERICA. Tu seriju sam krenuo da gledam sa velikim entuzijazmom a onda sam neku epizodu propustio i iskreno nisam ni primetio da sam prestao da je gledam.

Tako i PUERTO RICANS IN PARIS, svakako nije FRENCH CONNECTION i ovo je buddy cop komedija koja je isključivo komedija i u njemu akcije praktično nema. Ima je veoma malo, zanemarljivo, i nema gunplaya, što svakako izlazi iz okvira žanrovskog očekivanja.

Međutim, ovaj film jeste simpatična buddy cop medija o dva veoma različita njujorška policajca portorikanskog porekla koji dolaze u Pariz da razbiju lanac falsifikatora luksuznih tašni i reše slučaj ukradenog modela koji bi mogao da procuri kao kopija pre izlaska originala.

Dakle, njih dvojica sa njujorških ulica gde jure šanere dolaze u pariski modni milje. Ima tu nekih očekivanih nesporazuma, sudara kultura i sve to je izvedeno lapidarno u Edelmanovom stilu. Ovo je zaista "laka zabava" ali nije film koji je neprijatan, i svakako nije izrugivanje sedmoj umetnosti kako je predstavljen.

Konačno, ovo nije ZOOLANDER, nije ni KNOCK OFF, ovo je baš buddy cop komedija, iako bez akcije.

* * 1/2 / * * * *

HEOJIL KYOLSHIM

Chan Wook Park već deset godina nije reditelj čije filmove nešto iščekujem. Poslednjih par iskreno nisam ni gledao ali sam odlučio da proverim da li grešim i pogledao sam HEOJIL KYOLSHIM na Zapadu poznat kao DECISION TO LEAVE.

I nažalost, dobio sam ono što čega sam se pribojavao. Jednu vešto - čak veoma vešto - izvedenu, tehnički ispoliranu ljušturu nekog strasnog noir trilera, o neobičnom odnosu policijskog inspektora i osumnjičene udovice. Međutim, strast je u ovom filmu na nivou nule ili ispod nje.

Ima tu lepo rešenih scena, zanimljviih kadrova, Chan Wook Park uostalom sada radi na Zapadu i kod njega nema slabih tačaka u tom pogledu - film je pripremljen za izvoz, ima čak i smisla za humor. Ali nema energije u priči, niti hemije među likovima da opravdaju film od bezmalo od dva i po sata.

Niko neće pogrešiti da pogleda film jednog ozbiljnog stručnjaka. Ipak, Chan Wook Park se ni približno nije vratio sebi.

* * 1/2 / * * * *

SICCITA

Paolo Virzi snimio je film SICCITA kao svoju reakciju na Covid i već na osnovu toga možemo reći da je ova pandemija imala vrlo gadne posledice.

SICCITA je smeštena u blisku budućnost u kojoj je nastupila teška suša i godinama kiša nije pala u Rimu. Ljudi su žedni, fontane i bazeni ne rade, čeka se potop.

I onda u tome imamo neke priče nekih raznih likova koji imaju tako neke svoje prozaične priče koje sa tom premisom i imaju i nemaju veze.

Virzijev film pokušava da bude elegantno izveden ali u tome uspeva tek povremeno u vizuelnom pogledu. Sve ostalo je zaista skromno.

* 1/2 / * * * *

BONES AND ALL

Luca Guadagnino i njegovo bavljenje režijom postali su jedna mučna stvar. Po scenariju Dave Kajganicha, za kog mi uopšte nije jasno kako se našao upetljan sa Guadagninom, nastao je film BONES AND ALL.

Ako bih rekao da je to pokušaj da se snimi NEAR DARK sa kanibalima, veoma bih preterao jer naprosto, film Kathryn Bigelow je nešto neuporedivo u odnosu na ovo. To nisu iste klase filmova, maltene nije ista forma. 

Ali, da, BONES AND ALL želi da bude NEAR DARK sa kanibalima ali ne uspeva da to bude jer Guadagnino ne zna šta će sa sobom. Sa horor imaginacijom koja je nepostojeća i to što je u stanju da smisli je treš, sa odnosima među likovima koji su neko psihoseksualno iživljavanje gde je sve kao u pesmi Van Gogha, "tiho a nemirno", nastao je film uz koji je neophodno igrati Tetris jer ono što je na ekranu ne može zadržati pažnju. 

Svi ti manirizmi, taj neki loše shvaćen Gus Van Sant, ta neka muzika koju Guadagnino ubacuje da malo zamiriše. To sve samo čini da se setimo superiornih ostvarenja. Ali, to je sad eto nešto što prolazi, pa se sigurno ni Lucin opus ni ovakve priče na ovome neće završiti.

* 1/2 / * * * *

EMPIRE OF LIGHT

Kada se najavi da Sam Mendes snima film smešten u bioskopu, prvo pitanje koje se postavlja glasi, "Ne deluje da je ikada bio u bioskopu?"

Za film kao što je EMPIRE OF LIGHT nije ni morao da ide. Film se dešava u bioskopu ali ovo nije neki CINEMA PARADISO ili MATINEE. Ovo je film o ljudima koji sticajem okolnosti rade u bioskopu u engleskom primorskom gradu na prelasku iz 1980. u 1981. Ima tu malo pomena filmova iz tog vremena, ima tu malo i zaljubljenika u film, ali ovo nije film u kom će nekoga film baš okrepiti.

U tom smislu, Mendes ne radi ono što ne zna i ne folira nas da pravi neki "okrepljujući" povratak filmu, ali paradoksalno uspeva da napravi solidnu melodramu, sa solidnom emocijom koja se izvlači iz mirjanakaranovićevske role Olivie Colman koja se odlično snalazi kao prestarela babadevojka koja ipak ne može da odoli nagoveštajima sreće ali ponekad malo završi i na psihijatriji.

Michael Ward igra mladog crnca koji odlučuje da dok čeka koledž radi malo u bioskopu i sa njom ostvaruje jedno prijateljstvo koje u jednom trenutku preraste i u vezu.

EMPIRE OF LIGHTje u suštini jedna ibzenovska drama smeštena u milje britanskog kitchen sink filma, izvedena sa ukusnom dozom britanskog glamura.

Što se mene tiče, ovo je možda i najbolji Mendesov film, gde AMERICAN BEAUTY ostavljam van konkurencije, ne toliko što je bolji, koliko što je ipak veoma značajan deo popularne kulture.

* * * / * * * *

UN BEAU MATIN

Mia Hansen-Loeve snimila je elegičan film UN BEAU MATIN o jednoj mladoj ženi koja gaji dete a uporedo prolazi kroz proces smeštanja bolesnog oca u dom i stupanja u novu ljubavnu vezu. Mia je dosta samouverena u onome što snima, to sve kao ide s punim samopouzdanjem kao jedna mahom raspričana melodrama, ali to su u najboljem slučaju samo iskre nekog zanimljivog filma u kom je Lea Seydoux došla i javila se na zadatak, ali na kraju nije imala šta puno da radi.

* * / * * * *