Friday, June 24, 2022

PASSENGERS

Rodrigo Garcia je radio neke važne epizode nekih važnih HBO serija kao što su CARNIVALE ili BIG LOVE. Ipak, ništa od te ubedljivosti, maštovitosti ili rada sa glumcima nije preneo u film PASSENGERS koji je neka nelagodna mešavina psihološke drame o traumi i trilera o potencijalnim natprirodnim događajima koji su ujedinili grupu preživelih ljudi posle pada jednog aviona.

Anne Hathaway je u centru filma i deluje da je možda i mogla da iznese šta god da su autori odabrali. Ali oni nisu odabrali ništa konkretno i PASSENGERS nažalost čak ne liči ni na dva filma u spojena u jedan već više kao nijedan film u formi jedva jednog.

Patrick Wilson ne uspeva da donese harizmu zbog koje bi junakinja kršila svoj profesionalni kodeks. Dianne Wiest uspeva da bude iritantna kao iritantna komšinica ali joj drugi deo slabije ide. A David Morse toliko emituje atmosferu zavere kad uverava junakinju da zavere nema da deluje kao da je ima više nego ičeg. I naravno, ima je.

* 1/2 / * * * *

Wednesday, June 22, 2022

THE TERRY FOX STORY

THE TERRY FOX STORY Ralpha L. Thomasa je jedan od prvih filmova, po nekima i prvi film koji je snimljen za kablovski kanal HBO. Film govori o Terry Foxu, kanadskom sporisti kome je amputirana noga zbog bolesti i koji odlučuje da sa protezom pretrči Kanadu kako bi skupio sredstva za fondaciju koja podržava borbu protiv raka.


Film u glavnoj ulozi ima čovek koji je imao amputaciju i Eric Fryer kao naturščik se odlično snalazi u glavnoj ulozi. Danas bi VFX pomogao zdravom glumcu da uradi tu rolu, ali Fryer svakako ne da nije slaba tačka ovog filma već je i jedna od najjačih.


THE TERRY FOX STORY je nadomak toga da bude odličan kada se drži neke spontane životne situacije, ali film neumitno odlazi u pravce nekih Terryjevih monologa koji u jednom trenutku potapaju film i sve ono što je dobro u njemu postignuto.


Robert Duvall se pojavljuje u maloj ulozi humanitarnog radnika koji se pridružuje Foxu na jednoj etapi puta, ali ne ostavlja značajniji trag.


Ralph L. Thomas je u vizuelnom smislu relativno jednostavnom tehniku postigao dozu uverljivosti, naročito jer je sam podvig trčanja sa protezom dosta složen da se sagleda, pa i sasvim razume kao nešto izvodljivo na tim distancama.


Ipak, na kraju, Thomas pada na onim ispitima koji zahtevaju suptilnost. THE TERRY FOX STORY nikada ne postaje all out patetika i parodija, ali je u ovom materijalu postojao bolji film od onog koji smo dobili.


CRIMES OF THE FUTURE

Već dvadesetak godina me nadražuje pomisao na film Davida Cronenberga koji je imao radni naslovi PAINKILLERS, smešten u svetu u kom je "bol zadovoljstvo" a "hirurgija je seks".

Ne, to nije film o srpskom zdravstvu, to je fantazija koju smo konačno uspeli da vidimo u filmu CRIMES OF THE FUTURE koji je Cronenberg trijumfalno doneo u Kan. Neko vreme ga nije bilo, premda je u međuvremenu imao odličan roman CONSUMED u kom se vratio onome čime se bavio u kanonskoj fazi. I CRIMES OF THE FUTURE je dočekan kao svojevrsni filmski povratak korenima.

Ne mogu reći da je Cronenberg iskorenjen. Imao je posle CRASHa on sjajnih filmova, kao što su EXISTENZ i SPIDER ali rekao bih da je CRASH poslednji veliki Cronenbergov film u smislu da je u njemu poslednji put zaista bio inovator i cutting edge. U CRIMES OF THE FUTURE na neki način on iznova želi da skupi tu energiju, ali inovacija i cutting edge ostaju više u deklarativnoj nameri nego u realizaciji.

O CRIMES OF THE FUTURE je teško govoriti bez tumačenja produkcije. Naime, film je sniman u Grčkoj, i Cronenberg onako dosta neinventivno želi da "iskoristi Grčku", na štetu filma. Bira neke opšte ambijene urbanog truljenja, nekog neodredivog mesta u Drugom svetu neke neodredive antiutopijske budućnosti u kojoj ljudi ulaze u neobične ubrzane evolutivne procese, dobijaju nove organe, a jedan među njima kao performer to sve vadi pred publikom, fetišizuje i tretira kao umetnost.

Novumi se gomilaju, i film tu gubi na snazi. Ovo nije naš svet. Poznat nam je ali nije naš. I nema tog kontrapunkta koji je funkcionisao tako savršeno recimo u BROODu gde u jednoj potpuno uverljivoj socijalnoj strukturi imamo jednu sasvim neobičnu priču.

Ovde se neobičnosti gomilaju, i samim tim ono što je osnovno, što Cronenberga zanima isto koliko i nas, postaje manje ubitačno.

Da li bi bilo više ubitačno u nekom "normalnijem" svetu, nema nikakve sumnje, jer ovako zalazi na teren maltene KROJAČEVE TAJNE u konstituisanju tog imaginarija, na tragu BRAZILa povremeno, ali ni blizu.

Međutim, sad i da se film dešava u boljoj "epohi", u nekom ubedljivijem svetu, sama priča pokazuje da Cronenberg got high on his own supply. Film nema onu sirovu autentičnu snagu već je filtriran kroz teorijska promišljanja body horrora i u tom smislu je veoma ironično da se Cronenbergu možda sveti to što je previše čitao teorijske radove sebi a premalo kritike jer se čini da je zadržao fokus na značenjima a zaboravio ono što je na bazičnom nivou egzekucije činilo njegove filmove tako upečatljivim.

Cronenbergov film jeste u neku ruku povratak korenima, ali sa mnogo tuđe naknadne pameti, i sa određenom dozom svoje. Nažalost, kad se promišlja film je bolji nego kad se gleda. Srećom da Cronenbergovi rani filmovi nisu bili ovakvi jer da jesu, teško da bi dobacili do promišljanja.

* * 1/2 / * * * *

Monday, June 20, 2022

BLOODSHOT

BLOODSHOT Davida F. Wilsona je zanimljiva adaptacija stripa sa kojom je Valiant Comics trebalo da zakorači u major deal sa Sonyjem. Nažalost, film je imao relativno soft opening u vreme kad je krenuo Covid i s njim se ni na jednom polju nije desilo ništa, i na neki način mi je žao jer mislim da na ovom tržištu koje je već prezasićeno strip ekranizacijama, Valiant Comics jeste mogao da pruži nešto novo, a opet mi je i u redu da se ovo sve ostavi za malo kasnije.

Wilsonov film, odlično izgleda. Ponovo je Jacques Jouffret uspeo da kao direktor fotografije definiše jako zanimljiv povišeni realizam i da straight up superheroja iz nekog domena recimo CAPTAIN AMERICAe uspe da zadrži u nekoj varijaciji na naš svet, kao paravojne operatore.

U tom smislu, BLOODSHOT donosi jednu konzistentnu i solidnu stilizaciju. Stvari se drže na street levelu i uprkos tome što gledamo superheroje od kojih neki imaju prilično freaky moći, nema potrebe za nekim spektaklima u kojima se spasava planeta i sl. Sve je street level i ispunjava sve što treba.

Film je snimljen za 45 miliona ali Wilson ima iskustvo pravljenja efekata za Marvel i sve je malo kamernije, ali je akcija odlična jer je inventivna. nekoliko scena su zaista dobre. Nije nijedna neki od onih CGI haosa u kojima se ne zna ko pije a ko plaća a zadržana je kinetičnost i snaga. Ovo je superherojski film gde se jako udara i telo se razara (jednim delom jer je supermoć glavnog junaka da se uz pomoć nanobota regeneriše) i lom i pokolj i kad su CGI su opipljivi.

Glumci su dobri, Vin Diesel je sirovina kao i inače, ali u redu. Ovde je svakako nepretenciozniji nego inače. Eiza Gonzales i Guy Pearce su odlične face. Nema dominantnog negativca sve dok NE SHVATIMO (wink wink) ko je, ali to je sve u redu.

I kada bismo sveli sve na to kako film izgleda, kakva je podela, kakva je akcija, onda bi ocena bila * * *.

Međutim, ono što filmu nedostaje, a to možda delom kreće i iz scenarija koji potpisuju Jeff Wadlow i Eris Heisserer jeste dinamika u dramskom pogledu. Kad govorim o dinamici, to sad nije pitanje tempa, pa ni tenzije u užem smislu, ali prosto film je nekako "ravan". Nije čak ni da film ne diše, koliko prosto ne raste, ne diže se, premda ni ne pada jer je stalno u istom tonusu. Uprkos tome što funkcioniše i što nije dosadan, za ovu ipak dosta fundamentalnu zamerku, može zaslužiti i * * 1/2 / * * * *

U određenom smislu, BLOODSHOT me je podsetio na DEADPOOL. Naime, oba filma imaju origin u kom je kreator junaka u stvari negativac. Onaj koji je odlučio da ga iskoristi za eksperiment i nastanak superratnika je na kraju osuđen da se među prvima uveri u njegove moći. Kao što u DEADPOOLu imamo vrćenje u krug oko istih scena - sigurno zbog skromnijeg budžeta s kojim je snimljen, ovde imamo nešto slično, ali ne u formi nego u priči. Ipak, ni jednom ni drugom filmu se ne mogu osporiti look i izvedba.

BLOODSHOT ipak jeste "običniji" od DEADPOOLa u svakom pogledu i previše je pozivati se na to da mu je izmakao neki uspeh koji ovome nije. Ali, neka paralela postoji.

Saturday, June 18, 2022

SPIDERHEAD

SPIDERHEAD Joea Kosinskog me je naveo da napravim neke paralele između ovog reditelja i Cronenberga.

Obojica vole da snimaju mašine, brza kola, avione ali su zainteresovani i za pitanja tela i duha. Cronenbergu je nuđen prvi TOP GUN a Kosinski je iste godine snimio svoj TOP GUN i svoj cronenbergovski SPIDERHEAD iako je za razliku od velikog autora od starta pošao putem snimanja mašina a ne ovih drugih tema. 

Stoga je ovaj segment Cronenbergovih interesovanja manje-više nepoznat i sveden na priču o filmu FAST COMPANY iako je on bio autor monografije RED CARS bazirane na njegovom nesnimljenom projektu o Ferrariju. Može se reći da je uz Dona Simpsona i Michael Manna, Cronenberg bio jedan od fanatičnijih poklonika Ferrarija u Holivudu osamdesetih, pa ne treba da čudi što mu je Simpson nudio par projekata.

Naravno, danas kad znamo Scottov TOP GUN potpuno je bespredmetno razmišljati o Cronenbergovom kao što je jasno da - od kada se potvrdio sa filmom OBLIVION da ume da radi sa velikim zvezdama - Kosinski neće dalje ići putem tela, strave i užasa, barem ne redovno, ali nema nikakve sumnje - još od njegovog prvog filma, da on nije sasvim običan reditelj tehnomanskih projekata i da u njegovom postupku ima nešto posebno, reklo bi se cronenbergovsko.

SPIDERHEAD opet nije film koji bi na prvu bio opisan kao cronenbergovski jer u ovom crnohumornom trileru u suštini ima veoma limitiranog body horora u klasičnom smislu, ima nešto sakaćenja i uređaj za ubrizgavanje psihofarmaka koji utiču na ispitanike. ALI, upravo u samoj temi gde se na zatvorenicima isprobavaju psihofarmaci koji ih dovode u razna psihofizička stanja, imamo nešto super cronenbergovsko. Uticaj tela na um, dominaciju fiziološkog nad psihom i mogućnost da je potpuno potčini itd.

Opet, da li bi Kosinski direktno citirao Cronenberga kao uticaj, ne znam, ali objekat, jedna jako zanimljiva modernistička betonska građevina na dalekom ostrvu (ne zaboravimo Joe je arhitekta) opet pa jako podseća na objekte iz ranih Cronenbergovih filmova, ali malo i na HIGH-RISE iz Wheatleyeve ekranizacije.

A tu onda uz Cronenberga "otvaramo" i Ballarda jer ovde imamo klasni odnos - bogati farmakomogul isprobava svoje mind control hemikalije na zatvorenicima koji su počinili takva dela da ne bude milost baš lako. I u završnici kada pod uticajem vlastitih psihofarmaka, vođa eksperimenta zaista poludi, ima nečeg HIGH-RISEovskog u tome.

Kosinski režira ovu crnohumornu triler-komediju dosta mišićavo, i narativno jasno. Da li je ova priča Georgea Saundersa u adaptaciji Rhetta Reesea i Paula Wernicka zasluživala nešto delikatniju, produženu psihološku studiju zaista ne znam. Ali, Kosinski ovaj pripoveda efikasno, jasno, svedeno i estetizovano, sa junacima koji staju jedni drugima na muku, u dijalozima koji su punchy i dosta se bave samom pričom.

Možda je neki drugi postupak rešio ovo a otvorio neka druga pitanja, zaista ne znam, ali na kraju Kosinski snima film koji ume da bude intiman, ume da bude i bizaran ali što je najvažnije, ta estetika melodrame režirane kao akioni film, ovog puta funkcioniše.

Nikako ne bi bilo dobro da MAVERICK zaseni SPIDERHEAD kao fenomen, pošto u njemu Chris Hemsworth isprobava novu dimenziju svog lica.

SPIDERHEAD je solidan, mali film. Kosinski je u njemu okupio blokbaster ekipu, ali je snimio nešto maltene kamerno i prilično zanimljivo.

* * * / * * * *

SPELL

SPELL je režirao iskussni televizijski reditelj Mark Tonderai, po scenariju nekada veoma aktuelnog Kurta Wimmera. Reč je o high concept hororu, koji nije skroz nezanimljiv ali je u suštini ipak na kraju nedovoljno strašan, slabo maštovit i pogrešno strukturiran.

Reklo bi se da Mark Tonderai i Kurt Wimmer snimaju jedan film koji želi da "preskoči" konvencije horora u pogledu pripovedanja, načina kako se uvode likovi i kuda se sve kreće, ali ekspoziciju koja bi mogla biti "laganija" (i rizikovala da bude dosadnija) sa postupnim uvođenjem likova, ipak ne uspeva da zameni ovakav kao kumulativni uvod u kom se neke stvari nabacuju sve dok porodica glavnog junaka ne doživi nesreću.

Posle te avio nesreće, glavni junak se bez porodice, nađe u zatočeništvu babe i dede koji se bave vudu magijom ili tako nečim i pokušava da se oslobodi ali to nije tako jednostavno kako je mislio jer je crna magija zapravo delotvorna.

Junak odvojen od porodice nedovoljno pokazuje želju da sazna šta je s njima i gde su, i ostaje samo na nivou deklarativnost. Situacija sa zatočenjem podseća na MISERY ali sa tim problemom što ovde nemamo sitinsku motivaciju negativaca i nemamo odnos iz kog to zatočeništvo proističe.

Glumci su solidni ali bez mnogo harizme.

SPELL nije dosadan, može da se pogleda. Ko je manje gledao horore, više će uživati. Ipak, ovo je naslov koji ne može da se uključi u aktuelnu renesansu afroameričkog horora iako su ovde praktično svi likovi, a svakako svi bitni, crnci. Ovde ipak te neke suštinske rasne tenzije nema, opet više je ovo sukob urbane i ruralne Amerike i nekih sjajnih tenzija koje ni rasa u fazi samoodbrane ne uspeva da prevaziđe.

* 1/2 / * * * *

Friday, June 17, 2022

DARK WATERS

DARK WATERS Todda Haynesa je sudska drama izvedena u jednom konvencionalnom maniru, bez onih eksperimentalnih ukrasa koji inače krase rukopis ovog autora. S druge strane, Haynes ipak unosi izvesnu dozu stilske ambicije u ovaj film i trudi se da ga po nečemu istakne u ponudi sličnih naslova.

U stilskom pogledu, Haynes koketira sa atmosferom horora kada izučava temu korporacije Du Pont i njenog odlaganja toksičnog otpada koji se izlio u pijaću vodu i prvo trovao stoku a potom i ljude. Manifestacije kod stoke tretira pomalo cronenbergovski, stoka ima groteskne izrasline, a ima i bizarno agresivno ponašanje i tu Haynes malo obogaćuje inače solidan, konvencionalan narativ o pravnoj istrazi i procesuiranju.

Ono po čemu se sam slučaj Du Ponta razlikuje od tipičnih do sada viđenih sudskih drama jeste sam odnos tuženih prema sporu. Oni naime prvo koriste formalnu začkoljicu kojom su prikrili zagađenje, potom priznaju krivicu i nagode se, a onda opet na razne načine relativizuju sumu koju moraju da plate.

Spor je dakle postmoderan, više nije pitanje dokazivanja da li je nešto štetno ili ne, da li se zagađenje desilo ili ne, suština je jasna, ali se stvar plasira na formu. Du Pont je gigant hemijske industrije i film ga prikazuje nemilosrdno, i iskazuje mračnu istinu o naizgled veoma uglađenoj firmi koja se trudi da poboljša život potrošača kroz minimalno zagađenje. A u stvari, iza se krije mehanizam pune svesti o štetnosti, i naizmenično čuvanje i nebriga od nusefekata nekih hemikalija.

Mark Ruffalo je našao sebe u ulozi advokata Roberta Billota. On je već ovakve likove igrao, i kod Davida Simona recimo kao gradski većnik, i ovde sada ima svoju sudsku dramu, što je jedna od obaveznih figura za glumce tog kalibra. Međutim, u glumačkom smislu sam proces mu ne daje mogućnost za neki senzacionalni nastup na sudu. Nekog spektakularnog suđenja praktično nema. Glavni ispiti za junaka su u porodičnom domu i po kabinetima u kojima se plaća skupa cena njegove upornosti.

Velikan indie fotografije Ed Lachman je snimio film. DARK WATERS je fino estetizovan, lepo sugeriše protok vremena i smenu epoha. Na kraju ipak, pokazuje određene limite istinite priče, iako je ova prilično zanimljiva i autentična, opet nije nešto što na neki način nismo videli.

* * * / * * * *

Thursday, June 16, 2022

EN FUERA DE JUEGO

EN FUERA DE JUEGO Davida Marquesa je neupečatljivi špansko-argentinski film o fudbalskom menadžeru šarlatanu iz Španije i smotanom lekaru iz Argentine koji treba da prodaju supertalentovanog klinca Real Madridu. Film nije preterano inventivan, nije ni vešto realizovan, jedino se ne može reći da je dosadan, uprkos tome što nije zanimljiv.

* 1/2 / * * * *

Tuesday, June 14, 2022

EL AUTOR

EL AUTOR Manuela Martina Cuence je zanimljiv film, nastao po romanu Javiera Cercasa, i govori o notarskom službeniku koji uči za pisca, i posle raspada braka sa ženom koja je uspela da postigne uspehsa knjigom iz domena "lake literature", odlazi da napiše svoje remek-delo. Inspirisan uputstvima nastavnika sa kursa kreativnog pisanja koji insistira na tome da se beleži život, osluškuju ljudi i da stvarnost bude osnov, pisac-amater kreće da aranžira dešavanja u svojoj zgradi kako bi na osnovu sudbina ljudi napisao roman.

Cuenca nikada ovu ideju ne podiže u neki najviši stepen prenosa, ostaje tu negde u domenu diskretnijeg, mada ne i pitomog, ali i ovaj tonus koji postiže je sasvim solidan te rezultira interesantnim filmom koji je možda mogao biti još sadržajniji ili je mašta samih gledalaca njime samo probuđena.

Dok ne utvrdimo šta je od ta dva -

* * * / * * * *

LIGHT IN THE WATER

Lis Bartlett potpisuje veoma zanimljiv dokumentarni film LIGHT IN THE WATER o plivačkom i vaterpolo klubu West Hollywood koji je osnovan početkom osamdesetih sa idejom da okupi gej plivače za prvu Gej olimpijadu 1982. u San Francisku. Film prati razvoj kluba, način na koji su njegovi članovi doživeli vodu, plivanje, i koju vrstu oslobođenja i emancipacije im je doneo taj sport ali uporedo prati i istoriju West Hollywooda kao kraja u LA u kom je jaka gej populacija, kao i epidemiju AIDSa koja je odnela živote čak 38 članova ovog kluba.

Ovaj film otkriva da je na Gej olimpijadi jedna od jačih disciplina po kvalitetu takmičara bilo upravo plivanje i da su takmičari iz West Hollywooda bili dominantni. Uporedo vidimo kroz priču o gej plivačima i sliku zastupljenosti gej sportista na Olimpijadi, i to u vreme kada su homoseksualnost i bavljenje sportom bile nespojive stvari.

Lis Bartlett pravi film koji je informativan, zanimljiv, vizuelno atraktivan, nosi osećaj sportskog nadmetanja i pobede i zdravu dozu elegije kada se dotakne tragičnih posledica AIDSa. Međutim, film nikada ne sklizne ni u propovedništvo, ni u patetiku, iako ima kapaciteta i za jedno i za drugo - naročito jer iza kluba pored fiskulture ipak postoji i jasna aktivistička agenda.

Međutim, film uspeva da se izdigne iznad toga i za 74 minuta ispriča puno toga na veoma uzbudljiv način, i da crossoveruje i iz queer miljea i iz usko sportskog okvira u domen filma koji je zanimljiv svakome.

* * * 1/2 / * * * *

Monday, June 13, 2022

THE HUSTLE

Chris Addison je britanski komičar koji se pored glume bavi i režijom humorističkih serija. Na kormilu filma THE HUSTLE on nudi efikasan postupak, fokusiran na glumce, ne izdiže se mnogo iznad nivoa televizije ali svemu daje blago arhaični film look.

Scenario je nastao po izvorniku koji je već rimejkovan u filmu DIRTY ROTTEN SCOUNDRELS samo što su sada glavne junakinje žene, i veoma je jednostavan, i na sličan način efikasan kao i režija.

Međutim, ako ove prve dve stavke deluju da su na granici dovoljnog za studio komediju u kojoj jednu od dve glavne junakinje igra oskarovka Anne Hathaway, onda smo potceniji njen zvezdani napon i komičarski dar Rebel Wilson. Naime, na ovom malom terenu, svesno omeđenom ovim elementima, u filmu koji nije produkciono raskošan niti stilski uzbudljiv, njih dve se vrhunski zajebavaju, i sve to u spoju sa relativno edgy humorom iz skripta rezultira jednom od onih komedija gde bi trebalo da dobijemo više, sudeći po imenima, ali na kraju dobijemo sasvim dovoljno.

Prosto classy glumica kao Anne Hathaway u jednoj totalnoj razobručenosti sa Rebel Wilson kojoj šok nije nimalo stran daje jako zanimljive rezultate. Ima sasvim dovoljno scena koje deluju neočekivano i humora koji deluje dovoljno off da prevaziđe starinski okvir kog se režija i scenario drže i da jedan film koji bi levitirao negde oko * * 1/2  dignu na nivo * * *, i to nekako lagano, s dve leve ruke.

Doduše, film nisam gledao u bioskopu, kada je izašao. Ne znam kako je platiti kartu za njega, ali verujem da je zabavno gledati ga u punoj sali.

Saturday, June 11, 2022

JAG AR ZLATAN

Jens Sjoegren snimio je hagiografski film po lošoj autobiografskoj knjizi Davida Langencranza u kojoj je on pokušao da zarobi Zlatanov duh, ali je u tome tek delimično uspeo, a da ne govorim o skarednom prevodu koji je kod nas dostupan.

Sam film je adaptirao publicista sa još jednim scenaristom i najveći problem filma upravo i jeste sama priča koja je sastavljena od jedne serije paralelnih tokova u kojima mi pratimo Zlatana kao dečaka, Zlatana kao mladića i Zlatana kao igrača Ajaxa, i u tim linijama gledamo izazove i situacije u kojima on uspeva. Sama struktura nije nezanimljivo zamišljena ali realizacija naprosto nije dovoljno vešta i nije dovoljno propulzivna da se ovakvo prepliranje vremenskih tokova pretvori u bravuru.

Klinci koji igraju Zlatana su glumački solidni, s tim što samo Granit Rashiti koji ga igra od 17 godine zaista i liči na njega. Scene u kući su zanimljivo izvedene na broken Svensku, na kombinaciji srpskohrvatskog i gastarbajterskog švedskog koji tvori nešto svoje. I u tom pogledu je film zanimljiv, ali opet scenama iako ne prećutkuju tešku i delinkventnu mladost nedostaje neki edge.

Stoga ceo film je kombinacija neiskorišćenih prilika i velikog potencijala priče ali i solidnog filmadžijskog repromaterijala. Ako imamo u vidu kakav je bio danski SOMMAREN 92 o osvajanju Evropskog prvenstva gde je Jugoslavija vraćena sa aerodroma, ovo je definitivan napredak, ali daleko je ovo od konačnog filma o Zlatanu. Moraće da se snimi još neki.

* * / * * * *

Friday, June 10, 2022

HOLY SPIDER

UNDER THE SHADOW Babaka Anvarija bio je neobičan film je u britanskoj produkciji, u žanru na koji nismo navikli da nam stiže iz Persije, snimio jednu dosta vernu stilsku rekonstrukciju iranskog filma. Šta je bio Babakov motiv da odabere taj postupak, osim onog najpovršnijeg - a to je da nam pokaže da može - nisam nikada dokučio


A GIRL WALKS HOME ALONE AT NIGHT Ane Lily Amirpour je bio film na persijskom jeziku, smešten u Iran, i snimljen u Americi. U njemu smo videli neki apstraktni Iran bez ikakvih obeležja, bez pokušaja rekonstrukcije, ali i ambicije da se ponudi nešto novo. Umesto toga dobili smo prazninu koja se samo deklarativno dešava u Iranu ali bez reference na tu zemlju ili njenu kinematografiju.


Ali Abbasi je snimio film HOLY SPIDER u zapadnoevropskoj produkciji, na jordanskim lokacijama, i u njemu je pokušao da verodostojno rekonstruiše Iran našeg vremena, birajući da ne insistira previše na stilskim obeležjima najpopularnijih iranskih festivalskih naslova, čime se paradoksalno približio savremenim iranskim filmovima kao što je JUST 6.5.


Uprkos tome što su savremeni iranski filmovi, naročito koje po svetu zastupa kuća Iranian Independents dosta “slobodni” u pogledu društvene kritike, Ali Abbasi ide korak dalje. Prosto on zaista može da bez elipsi, bez prećutkivanja i podrazumevanja i sl. da nazove stvari pravim imenom. U tom pogledu, rekao bih da su savremeni iranski filmovi kao pomenuti JUST 6.5 ili SHEEPLE naterani da budu inventivniji jer ne mogu da idu tako direktno, pa su ponekad i mračniji od naslova koji se drže zapadnog standarda.


HOLY SPIDER prati serijskog ubicu koji u iranskom gradu ubija prostitutke tvrdeći da je to Džihad protiv greha, u slavu Imama Reze i novinarku koja izveštava o tim zločinima. Međutim, kako ubica komunicira sa policijom, kreće da reaguje i na novinske napise i pokazuje nezadovoljstvo.


Film je inspirisan događajima koji su se zaista zbili u Iranu pre dvadesetak godina i potresli Mašhad tog vremena.


HOLY SPIDER je nešto kao Fincherov ZODIAC smešten u iranske uslove i to je već samo po sebi ekstravagantno, samo sa tom razlikom što ovde uporedo pratimo i ubicu i novinarku i kroz njen lik policajce. Ubica je opet prikazan najpribližnije naslovima kao što je McNaughtonov HENRY: PORTRAIT OF A SERIAL KILLER, sa jednim maltene naturalističkim izrazom.


U završnoj trećini, film odstupa od navedenih uzora i odlazi u nešto drugo, pripovedački manje zanimljivo ali paradoksalno “najiranskije” od svega i u domen u kom priča najdalje iskoračuje u domen nesvakidašnjeg.


Mesto dešavanja igra jako važnu ulogu. Film se odvija u Mašhadu, iranskom svetom gradu gde se nalazi kompleks posvećen Imamu Rezi, i gde se odvijaju hodočašća. Lokalne hodže ne podržavaju ubistva ali im smeta izveštavanje o tome jer stvara paniku, policija svemu prilazi relaksirano jer im dosadašnja iskustva kažu da ubica uvek dolija, i najveći tonus ima upravo novinarka što je dovodi u tenziju sa svim ostalim, mahom muškim protagonistima.


Film je vešto izveden i nudi zanimljiv spoj egzotične lokacije koja nudi više značenja i produkcione ozbiljnosti kroz koju se efektno rekreira savremeni Iran.


Određena šematizovanost, da ne kažem žanrovsko neiskustvo, uprkos tome što Ali Abbasi odavno snima filmove na Zapadu, pa i za angloameričke producente, jeste izneta u relativno mehaničkoj postavci odnosa gde uporna novinarka i žene koje je sistemska nepravde isterala na tržište seksa pokušavaju da se suprotsave tromom sistemu kojim rukovode muškarci nedovoljno alarmirani ovim slučajem odnosno samom ubici čije životno nezadovoljstvo proističe iz osećaja neostvarenosti opet u jednom maskulinom društvu koje ceni velike gestove ili barem žrtvovanje života za velike ideje, što on uprkos učešću u ratu nije ostvario. Ta matrica sama po sebi nije nezanimljiva ali već pre polovine filma postaje veoma očigledna i ne produbljuje se dovoljno, zadržavajući jednu vulgarnu jednostavnost karakterističnu baš za zapadni film.


Ali Abbasi je inače Iranac iz Teherana koji već dvadeset godina živi u Evropi i on zapravo, nikada tamo nije ni snimao filmove i nije proistekao iz te rediteljske tradicije. S druge strane, priče o scenama nasilja iz filma koje su došle iz Kana nemaju puno veze sa onim što se vidi na ekranu. Nasilja ima i to je priroda ove teme ali ono je sasvim prikladno i u skladu sa onim što tema zahteva, ni manje i svakako ne više od toga.


* * 1/2 / * * * *

Tuesday, June 7, 2022

WHAT IS A WOMAN?

Kada je debitovao sa dokumentarnim filmom NO SAFE SPACES pred širom publikom, reditelj Justin Folk je uspeo da mejnstrim kritici podvali film o represiji univerziteta prema gostovanjima desnih polemičara stavljajući u prvi plan pitanje da li pretnje trigerovanjima i sličnim Woke pričama mogu biti dovoljan razlog da se nekome ne dozvoli nastup u kampusu, toj agori našeg doba.

Samo principijelno pitanje nije bilo loše ali je iz filma bilo jasno da ćemo prisustvovati i elegiji nad zlehudom sudbinom Jordana Petersona i bratije koja je imala teškoće i da je film obrni-okreni propaganda alt-righta.

Justin Folk je par godina kasnije u filmu WHAT IS A WOMAN? pokazao svoje pravo lice i snimio ga je za alt-right medijsku kuću Daily Wire, skinuo je rukavice, a domaćin cele priče je alt-right podcaster i pisac Matt Walsh.

WHAT IS A WOMAN? je superioran u odnosu na NO SAFE SPACES, pre svega kao film, ali ovog puta nije uspeo da dođe do mejnstrim kritike. Svi su ga odbili kao hate speech.

Da li je WHAT IS A WOMAN? hate speech.

To je pitanje svih pitanja. Svakako jeste propaganda i ima jasnu agendu da dezavuiše trenutne transrodne i transseksualne trendove u SAD ali svoju snagu i efekat crpi iz dobre egzekucije zamisli i iz činjenice da je cela trans priča kao tema koja se tiče jedne veoma ekskluzivne manjine u jednom trenutku nametnuta kao tema većini i došla na razmatranje masi ljudi koji tu problematiku prosto ne mogu da razumeju jer je zakučasta i jako teška da se shvati i prihvati.

Otud imamo sve češće nastupe veoma liberalnih komičara ali i javnih ličnosti na koje se lepi etiketa transfobije, u kojima oni pokušavaju da izlože svoja viđenja teme i potpadaju u problem racionalnog sagledavanja nečeg što je potpuno iracionalno.

Matt Walsh vrlo vešto uspeva da te aspekte izbaci u prvi plan i da naravno onda na njima kapitalizuje. Kada se tome dodaju neke objektivno sporne prakse koje ni deo LGBT zajednice ne podržava kao što je operisanje male dece i konstatovanje disforije u predškolskom uzrastu, hormonalna terapija pre kraja puberteta i sl. onda su tendenciozno izabrani sagovornici "sa druge strane" samo šlag na tortu.

Matt Walsh je preuzeo tehniku od levih autora kao što su Michael Moore i Sacha Baron Cohen sa kojima deli dosta atributa. Pronalazi sagovornike koji se savršeno uklapaju u stereotip, imaju sve kredencijale koji su im potrebni i onda ih pravi budalama što nije toliko teško. Međutim, kako je Mooreova tehnika poznata a Cohenova još i više, Walsh jako dobro koristi njihovu "spoznaju" da ih on "koristi" i pokušaji da odu sa intervjua dešavaju se u pravom trenutku.

Stoga, Walsh sve do poslednje scene kada do kraja otkriva svoj bias ali opet koja će ubrzati puls svakog pretplatnika Daily Wirea, uspeva da pobedi svoje protivnike njihovim oružjem i njihovim rečima. Da li je to finale pokvarilo film ili mu dalo jednu trijumfalističku dimenziju, ne znam. Ali, ono što jeste to je da Walsha do kraja legitimiše i objašnjava ko je on i šta ga zanima.

Nepisanje o filmu, i navodni DDoS napad na sajt Daily Wire u noći premijere sigurno su doprineli atmosferi nečeg provokativnog, zabranjenog i materijala koji "levica ne želi da vidimo". WHAT IS A WOMAN? svakako nije to, ali jeste vešto izveden pobednički napad sa jedne od strana u ovoj ideološkoj i društvenoj igri.

* * * / * * * *

QUE PELO MAS GUAY

Borja Echevarria snimio je film QUE PELO MAS GUAY, kamerni SF baziran na pozorišnom komadu koji nažalost ne funkcioniše iz više razloga. Prvo, pokušava da bude meta a realno nema veštinu da bude ni običan narativ. Polazi iz looka neke amaterske parodije koja nažalost u filmu nema apsolutno nikakvu znakovitost i na kraju ono što nam ispriča kao svoje namere praktično ne ispuni.

Film je veoma slab, i etiketa prikazivanja na Sitgesu je misleading.

THE UNBEARABLE WEIGHT OF MASSIVE TALENT

Nicolas Cage je bio prevelika A+ zvezda da bi nekuda otišao kada su mu se franšize iz ranih dvehiljaditih prosto izmakle a on skončao u produkcijama Avija Lernera i sličnih bećara koji "prodaju" ime a ne kvalitet. I onda je ubrzo nekako taj njegov čudan spoj žanrovskih projekata i bizarnog overactinga, taj nesklad forme i sadržaja čak i prepoznat kao obeležje, i ostao je negde na obodima orbite mejnstrima, spreman da se vrati u nju kao epizodista.

Istovremeno, njegovo blamiranje po DTV smeću je fetišizirano do tačke da je iznova dobio priliku i indie filmovima i snimio čak neke prilično simpatične naslove.

THE UNBEARABLE WEIGHT OF MASSIVE TALENT je nažalost film koji je mogao da bude njegov comeback ili bar otvaranje novog poglavlja u karijeri ali je na kraju to sve samo prilično žalosna fan fiction koji je na tom nivou najpre trebalo i da ostane.

Tom Gormican je snimio film koji naprosto nije dovoljno inteligentan, duhovit i opšte uzev vešt da bi opravdao svoju meta dimenziju. Priča govori o Nicu Cageu koji toliko posrne u karijeri da za milion dolara odlazi da uveliča rođendan svog bogatog fana iz Španije za kog CIA misli da je ozloglašeni trgovac oružjem.

U prvo vreme se Cage bonduje sa njim, i oni prolaze kroz introspekciju na koju samo fan može da ga podstakne, a onda CIA uzme Cagea pod svoje i on krene da radi za njih, da bi se sve na kraju pretvorilo u parafrazu jednog od njegovih filmova - najviše FACE/OFFa - gde on sada mora da eto bude heroj kakav je na ekranu.

Osnovna postavka filma - glumac koji mora da postane heroj kakvog stalno igra nije nimalo nova ali može biti sveža ako se dobro tretira, ovde nije dobro tretirana.

Meta momenat sa introspekcijom o Cageovoj karijeri je površan i iskreno deluje mi kao da scenaristi baš i nisu neki fanovi i poznavaoci njegovog rada, jer neke bitne tačke nisu obradili. Sve je na nivou banalnog jednodimenzionalnog vica, plus na sve to nije baš sjajno izvedeno.

U ovom filmu, budući prinuđen da sada napravi neki samosvesni iskorak u nešto što je komentar njegove glume, Cage pokazuje da je spreman da se našali na svoj račun, sad kad su to svi već obavili, ali celom ovom procesu prilazi sa vrlo malo energije. Dok je masa drugih filmova i kad nije o njemu, uglavnom bila o njemu, sada kada imamo film koji je bukvalno o njemu, on je nekako indisponiran, a materijal nije dovoljno dobar da nametne nekog drugog.

Kad se na to doda da je film produkciono dosta oskudan, iako želi da bude zapravo bogatiji nego tipičan Cage iz ove faze, i ako imamo u vidu da sjajna ekipa okupljena oko Cagea a tu su Sharon Horgan, Tiffany Hadish, Paco Leon itd. prisutna ali sa skromnom minutažom, onda ovde nema baš šta da se vidi.

Možda je u ovoj podeli "najsvežiji" Paco Leon jer ipak ne snima američki film svaki dan.

Tom Gormican sve realizuje rutinski, bez mnogo veštine i kreativnosti, film je prespor, ima mnogo viškova u scenama, mizanscenski je krut, lokacije su mogle biti bolje iskorišćene...

Sve u svemu, ovo je dosta slab film sa Nicom Cageom što nije ništa novo u današnje vreme. Međutim, ovaj film je pretendovao da ne bude "još jedan film sa Cageom", već naprotiv, da bude baš sveže sagledavanje tog gde se on i kako našao u svojoj karijeri. Ono što smo dobili je možda objašnjenje kako je Cage dospeo ovde.

Naime, on je bio A+ zvezda, oskarovac sa jakim franšizama, velikim blokbasterima i imenom koje ceni kritika, ali izgleda da nije bio "autor" u smislu da nije umeo da izabere koji filmovi odgovaraju njegovom senzibilitetu i karijeri. I onda je krenuo postepeni pad, pojačan teškoćama oko poreza usled kojih je uzimao sve što mu se nudilo.

Ako imamo to u vidu, ne čudi da je THE UNBEARABLE WEIGHT OF MASSIVE TALENT ovako tupav i površan, i da sam Cage na njemu više nije intervenisao. Ako pogledamo neka imena koja sad imaju slump, kao što je Mel Gibson, vidimo da čak i u besmislenim filmovima on neprestano vrlo svesno polemiše sa svojim imidžom, gresima prošlosti i sl. i dekonstruiše sve to. Njegove od uloge od EDGE OF DARNESS do danas su priče o iskupljenju, pa makar to bio i banalni akcioni triler FORCE OF NATURE u kom film oživi kad Mel Gibson donese ne samo šarm već i ličnu dimenziju.

Kod Cagea to prosto nedostaje u ovom filmu. Njegov pečat je sada postao overacting, vrištanje, kreveljenje, on se šali sa tim, ali ne dekonstruiše ništa bitno. Kad na to dodamo da je ovaj film i filmofilski bezvredan, rezultat nije izostao.

Cage je ove meta-sadržaje mnogo ozbiljnije tretirao u rukama Charlieja Kaufmana i Spikea Jonzea kroz ADAPTATION, film koji je mene iritirao ali to ne znači da nema vrednost. Ovde je on daleko od toga. Gormican nije Kaufman, niti treba da bude. Ali nažalost nije ni mnogo iznad nekog fanfic autora čiji tekst ostaje zauvek okačen na nekom forumu.

* 1/2 / * * * *

Friday, June 3, 2022

CONCURSANTE

CONCURSANTE Rodriga Cortesa je crna komedija u izvedbi reditelja sa horor i triler senzibilitetom, te logično ima i malo tog horor aspekta i dinamike akcionog filma i na veoma gnevan način govori o nepravdama kapitalističkog sistema.

Cortes nam vrišti svoje stavove godinama pre McKaya i BIG SHORTa, ali u suštini ovo ipak nije neki auttistični politički film već pokušaj da se spoj socijalni pamflet i neka dinamična žanrovska celina.

Dakle, sve to je započeto ali malo šta je postignuto. Rodrigo Cortes srlja u neku crnohumornu, kafkijansku oblast, sa junakom kome se ceo svet ruši na način koji ne može da dokuči, te na smenu imamo njegovu okolinu, i razne poreznike, bankare i izvršitelje koji ga malo ganjaju a malo mu drže predavanje.

Uprkos tome što film nije dosadan, a tu možemo da zahvalimo Cortesovoj određenoj narativnoj tehnici da kroz agresivnost drži tonus, CONCURSANTE je slab film koji pokušava da bude moderan a time sve više i više otkriva koliko je staromodan i sa koliko malo ideja se pošlo u realizaciju nečega što iziskuje mnogo više kreativnosti.

* 1/2 / * * * *

VENECIAFRENIA

VENECIAFRENIA Alexa De La Iglesie je nekakav generic slasher u kom grupu španskih turista u atmosferi animoziteta lokalaca - kojima je možda malo i drago zbog toga - ubija psihopata odeven kao Arlekino, lik iz tamošnje pozorišne i karnevalske tradicije.

Kada sumiram sadržaj ovog filma, zvuči potentnije nego što zaista jeste. Da ovo nije snimio De La Iglesia, sa nekim ozbiljnijim sredstvima, bio bi to jedan supergeneric slasher kakvih svake godine imamo na desetine. Međutim, De La Iglesia nas je svojim imenom privukao da ga pogledamo i da ga na neki način radoznalije sagledamo, no sem produkcione solidnosti - mada s vrlo malo ili nimalo rediteljske veštine - nema tu ništa.

Naročito nema nekog duha i višeslojnosti koja je krasila najuspešnija De La Iglesijina dela.

Baš šteta.

* 1/2 / * * * *

Thursday, June 2, 2022

ONCE IN A LIFETIME

Paul Crowder i John Dower režirali su film ONCE IN A LIFETIME, dokumentarac o New York Cosmosu i njihovoj epohi u NASL.

Priča je prepuna zvezda, zanimljivosti i kurioziteta tako da je veoma teško da ne ispadne dobro. Međutim, Crowder i Dower su napravili nešto ne samo dobro, već i odlično. Ipak, to ne treba uzimati zdravo za gotovo. Imali su zanimljivu temu, imali su relevantne sagovornike i imali su vrhunsku arhivu, i to su sve vešto sklopili i estetizovali, kombinujući to sa arhivom nekih opštih dešavanja u Njujorku i sjajnom muzičkom podlogom.

Ono međutim što nisu imali a što je verovatno - po svim pravilima - moralo biti okosnica filma bio je intervju sa Peleom lično. Ipak, Pele je kao najveći igrač svog doba i verovatno već tada najveći igrač svih vremena, svojim dolaskom u 34. godini podigao Cosmos na neslućene visine, učinio ga globalno poznatim klubom, brendom kao takvim - jer tada još nisu imali takmičarsku težinu niti prostor u kom mogu da je steknu, i preko toga legitimisao NASL.

Pelea ovde nema sem u arhivskom materijalu ali film je ipak obrni-okreni o njemu, čak i onda kada nije. Neko će reći da ovde ide princip da glumci koji igraju sluge igraju Kralja, a ne sam glumac kome je dodeljena ta uloga, i to je tačno. Pele je izgrađen kroz razgovor sa referentnim sagovornicima - i potvrđen kao Kralj koji se spustio u Njujork i ispisao istoriju.

Međutim, statistički teret postojanja Cosmosa izneo je Georgio Chinaglia, vrhunski strelac Lazia koji je došao u Ameriku, preopterećen slavom i svim čak i doslovnim opasnostima koje ona nosi u Italiji. On je odigrao najviše utakmica i dao najviše golova u tom klubu, vedrio i oblačio. Pele je bio na nebu, Chinaglia je vladao Cosmosom na zemlji. I tako je i u ovom filmu - Chinaglia podmeće leđa i na ekranu je. Uglavnom doduše kao negativac u pričama drugih ljudi.

Previše je atrakcije u ovom filmu da ne ispadne vrhunski, reklo bi se na prvi pogled. Ali, kad se malo razmisli, trebalo je pronaći način kako da se ovakva zver savlada - a Crowder i Dower su ga našli.

* * * * / * * * *