KILL MODE

KILL MODE Thijsa Meuwesea je prequel filma MOLLY s kojim je on pre dve godine impresionirao ljubitelje žanrovskog filma i one koji se tako osećaju. Gledajući MOLLY i način na koji se Thijs Meuwese snalazi sa shoestring budžetom prorekao sam mu holivudsku budućnost i zamisli ga kako režira spin-off LOGANa o X-23. On je međutim odlučio da svoj Holivud gradi u Holandiji, i dalje sa manjim budžetom i iz te želje izlazi KILL MODE.

Ovde se Meuwese manje snalazi nego u MOLLY, priča je mnogo više straightforward, preuzima dosta iz Blomkampovih ELYSIUMa i CHAPPIEja, sa malo elemenata MOLLY koji ovaj film čine prequelom i ovog puta svemu se prilazi sa manje mašte.

Kad je tu manje mašte i manje intrigantno zamišljenih situacija onda je naravno veće opterećenje na akcionim set-pieceovima na VFXu i na onome što košta, i Meuwese više ne može da prikrije činjenicu da operiše na mikrobudžetu. Ali, ako ste spremni da oprostite to što tehnički ovo ne izgleda kao blokbaster, onda ćete iznova uživati u jednom snalažljivom i kurčevitom B-akcijašu sa elementima SFa kakav se danas retko sreće.

KILL MODE se manje trudi od MOLLY da sakrije ono što "nema" ali s druge strane ne beži od izazova i zato zaslužuje ogromno poštovanje.

* * * / * * * *

EUROVISION SONG CONTEST: THE STORY OF FIRE SAGA

Prošle godine je Kventin Tarantino u filmu "Bilo jednom u Holivudu" iznova napisao istoriju Fabrike snova odnosno smene stare škole i hipika u vrhu tamošnjeg autorskog kadra. Ove godine, Evrovizija je otkazana zbog pandemije ali je održana u istoimenom filmu Dejvida Dobkina.

"Pesma Evrovizije", novi film koji je u subotu 27. juna izašao na Netfliksu moramo pre svega posmatrati kao autorski projekat Vila Ferela.

Ovaj izuzetno popularni komičar zapazio je evrovizijsko takmičenje u poseti tazbini i od tada ga je pasionirano istraživao, posećujući samu manifestaciju i kontaktirajući sa učesnicima.

Ferelov opus čine raznovrsne komedije ali posebno mesto u njemu zauzimaju filmovi koji se bave parodiranjem pojedinih oblasti kao što su NASKAR trke, američka profesionalna košarka ili umetničko klizanje.

U svim tim miljeima, Farel je sa promenljivim uspehom pronalazio prostor za svoju mešavinu sofisticiranog i prizemnog humora, koja se ogleda kroz lucidne uvide u problem iskazane kroz pučki vic.

Evrovizija je međutim ipak specifičan slučaj jer reč je o globalnom fenomenu koji ipak nije toliko opšte poznat, naročito na Ferelovom primarnom tržištu u SAD.

Na sličan način kao što su NASKAR trke poznatije kao činjenica nego što su pasionirano praćene u Evropi, Evrovizija je prisutna na marginama interesovanja američkih pop kulturnih sladokusaca.

Stoga, možemo reći da je Ferel ovog puta imao obrnuti zadatak - kad je parodirao kvintesencijalno američke kič-fenomene i opskurna sportska takmičenja morao je da ih približi globalnoj publici dočim ovde nešto izvana mora da približi Amerikancima.

Otud, ne čudi da je Evrovizija nastala kao film za Netfliks jer upravo na ovoj striming platformi takvo ostvarenje može da zaživi.

Bioskopa danas nema, i uprkos činjenici da bi recimo naša publika sasvim sigurno uživala u ovom filmu na velikom ekranu, kao i značajan deo evropske, potpuno je izvesno da bi veoma teško mogao da se isplati u ovom formatu.

U slučaju Evrovizije jedan od problema svakako bi bila sposobnost američke publike da dokuči šta je u ovom filmu parodija a šta je maltene rekonstrukcija evrovizijskog takmičenja.

Kemp i bizarnost su proteklih par decenija postali standard pa i recept za uspeh na ovom takmičenju, i neki od najesktravagantnijih učesnika u Ferelovoj komediji deluju kao da su dovedeni sa prave Evrovizije.



Prošle godine je Kventin Tarantino u filmu "Bilo jednom u Holivudu" iznova napisao istoriju Fabrike snova odnosno smene stare škole i hipika u vrhu tamošnjeg autorskog kadra. Ove godine, Evrovizija je otkazana zbog pandemije ali je održana u istoimenom filmu Dejvida Dobkina.

"Pesma Evrovizije", novi film koji je u subotu 27. juna izašao na Netfliksu moramo pre svega posmatrati kao autorski projekat Vila Ferela.

Ovaj izuzetno popularni komičar zapazio je evrovizijsko takmičenje u poseti tazbini i od tada ga je pasionirano istraživao, posećujući samu manifestaciju i kontaktirajući sa učesnicima.

Ferelov opus čine raznovrsne komedije ali posebno mesto u njemu zauzimaju filmovi koji se bave parodiranjem pojedinih oblasti kao što su NASKAR trke, američka profesionalna košarka ili umetničko klizanje.
Trejler za "Pesmu Evrovizije"

U svim tim miljeima, Farel je sa promenljivim uspehom pronalazio prostor za svoju mešavinu sofisticiranog i prizemnog humora, koja se ogleda kroz lucidne uvide u problem iskazane kroz pučki vic.

Evrovizija je međutim ipak specifičan slučaj jer reč je o globalnom fenomenu koji ipak nije toliko opšte poznat, naročito na Ferelovom primarnom tržištu u SAD.

Na sličan način kao što su NASKAR trke poznatije kao činjenica nego što su pasionirano praćene u Evropi, Evrovizija je prisutna na marginama interesovanja američkih pop kulturnih sladokusaca.

Stoga, možemo reći da je Ferel ovog puta imao obrnuti zadatak - kad je parodirao kvintesencijalno američke kič-fenomene i opskurna sportska takmičenja morao je da ih približi globalnoj publici dočim ovde nešto izvana mora da približi Amerikancima.

Otud, ne čudi da je Evrovizija nastala kao film za Netfliks jer upravo na ovoj striming platformi takvo ostvarenje može da zaživi.
Kako Amerikancima objasniti Eurosong

Bioskopa danas nema, i uprkos činjenici da bi recimo naša publika sasvim sigurno uživala u ovom filmu na velikom ekranu, kao i značajan deo evropske, potpuno je izvesno da bi veoma teško mogao da se isplati u ovom formatu.

U slučaju Evrovizije jedan od problema svakako bi bila sposobnost američke publike da dokuči šta je u ovom filmu parodija a šta je maltene rekonstrukcija evrovizijskog takmičenja.

Kemp i bizarnost su proteklih par decenija postali standard pa i recept za uspeh na ovom takmičenju, i neki od najesktravagantnijih učesnika u Ferelovoj komediji deluju kao da su dovedeni sa prave Evrovizije.

Glavni junaci ovog filma su Erik i Sigrid, dvoje zaljubljenika u muziku sa Islanda koji od detinjstva - kada im je nastup ABBA-e na Evroviziji promenio život i sudbinski ih povezao -sanjaju o odlasku na ovo takmičenje.

Uprkos Sigridinom istinskom muzičkom daru, glavni kreativni motor je Erik koji svoj dar za klišetizirane pop numere i ekstravagantan scenski nastup primarno koristi sa ciljem da se dokopa Evrovizije, i odmah na početku filma shvatamo da će ovaj lik do kraja morati da spozna prave životne vrednosti.

Zanimljivo je da ovogodišnji islandski kandidat za Evroviziju ima veoma sličan imidž kao Ferel, s tim što je kod njega reč o svesnoj parodiji, i ona kao da je koordinirana sa filmom.

Kada po uzoru na čuveni mjuzikl Mela Bruksa "Producenti" (u čijem je rimejku Ferel imao upečatljivu ulogu) Island pošalje Erika i Sigrid sa idejom da se obrukaju jer se tamošnji javni servis plaši da bi im jak kandidat mogao doneti pobedu i obavezu da organiziju sledeću Evroviziju, postaje jasno da će ovaj nekonvencionalni par naučiti svoje životne lekcije tokom ove misije a da će pokoji čas održati i ostalima.

U maltene golootočkoj atmosferi današnjeg Holivuda u kom se i "Prohujalo sa vihorom" prikazuje uz prateće predavanje istoričara, ekipa Pesme Evrovizije je dosta raspojasano ismeva Islanđanima, prikazujući ih kao jednu zatvorenu, bezmalo incestuoznu, nervoznu ali dobrodušnu zajednicu u kojoj je na smenu prihvatljivo i opasno biti klovn.

Dekadentni svet Evrovizije je i u stvarnosti prilično parodičan, ali glavni antagonista, ruski kandidat Aleksandar Lemtov u izuzetnoj interpretaciji Dena Stivensa koji i peva svoje numere, predstavlja amalgam nekoliko pop zvezda u jednoj.

U njemu ima svega pomalo - i Sakisa Ruvasa i Željka Joksimovića i Dime Bilana, i kempa i vrhunske interpretatorske veštine, i estradne lukavosti i istinske posvećenosti muzičkom i scenskom nastupu, a Britanac Stivens uživa u svakoj sekundi svog nastupa.

Pesme na Evroviziji su prikazane u svom varijetetu, od iskrenih amatera koji se služe klišeima, kao što su Erik i Sigrid, preko vrhunskih zvezda i iskusnih profesionalaca kao što je Aleksandar i njegova prijateljica iz Grčke, pa sve do onih besmislenih zalutalih učesnika kakve u ovom filmu predstavlja izmišljeni švedski reper Džoni Džon Džon.

Nisu prikazani nažalost srpski kandidati ali se u pozadini jedne scene vide hrvatski, no ne čuje se kako ih vide autori ovog filma.



Prošle godine je Kventin Tarantino u filmu "Bilo jednom u Holivudu" iznova napisao istoriju Fabrike snova odnosno smene stare škole i hipika u vrhu tamošnjeg autorskog kadra. Ove godine, Evrovizija je otkazana zbog pandemije ali je održana u istoimenom filmu Dejvida Dobkina.

"Pesma Evrovizije", novi film koji je u subotu 27. juna izašao na Netfliksu moramo pre svega posmatrati kao autorski projekat Vila Ferela.

Ovaj izuzetno popularni komičar zapazio je evrovizijsko takmičenje u poseti tazbini i od tada ga je pasionirano istraživao, posećujući samu manifestaciju i kontaktirajući sa učesnicima.

Ferelov opus čine raznovrsne komedije ali posebno mesto u njemu zauzimaju filmovi koji se bave parodiranjem pojedinih oblasti kao što su NASKAR trke, američka profesionalna košarka ili umetničko klizanje.


U svim tim miljeima, Farel je sa promenljivim uspehom pronalazio prostor za svoju mešavinu sofisticiranog i prizemnog humora, koja se ogleda kroz lucidne uvide u problem iskazane kroz pučki vic.

Evrovizija je međutim ipak specifičan slučaj jer reč je o globalnom fenomenu koji ipak nije toliko opšte poznat, naročito na Ferelovom primarnom tržištu u SAD.

Na sličan način kao što su NASKAR trke poznatije kao činjenica nego što su pasionirano praćene u Evropi, Evrovizija je prisutna na marginama interesovanja američkih pop kulturnih sladokusaca.

Stoga, možemo reći da je Ferel ovog puta imao obrnuti zadatak - kad je parodirao kvintesencijalno američke kič-fenomene i opskurna sportska takmičenja morao je da ih približi globalnoj publici dočim ovde nešto izvana mora da približi Amerikancima.

Otud, ne čudi da je Evrovizija nastala kao film za Netfliks jer upravo na ovoj striming platformi takvo ostvarenje može da zaživi.
Kako Amerikancima objasniti Eurosong

Bioskopa danas nema, i uprkos činjenici da bi recimo naša publika sasvim sigurno uživala u ovom filmu na velikom ekranu, kao i značajan deo evropske, potpuno je izvesno da bi veoma teško mogao da se isplati u ovom formatu.

U slučaju Evrovizije jedan od problema svakako bi bila sposobnost američke publike da dokuči šta je u ovom filmu parodija a šta je maltene rekonstrukcija evrovizijskog takmičenja.

Kemp i bizarnost su proteklih par decenija postali standard pa i recept za uspeh na ovom takmičenju, i neki od najesktravagantnijih učesnika u Ferelovoj komediji deluju kao da su dovedeni sa prave Evrovizije.

Glavni junaci ovog filma su Erik i Sigrid, dvoje zaljubljenika u muziku sa Islanda koji od detinjstva - kada im je nastup ABBA-e na Evroviziji promenio život i sudbinski ih povezao -sanjaju o odlasku na ovo takmičenje.

Uprkos Sigridinom istinskom muzičkom daru, glavni kreativni motor je Erik koji svoj dar za klišetizirane pop numere i ekstravagantan scenski nastup primarno koristi sa ciljem da se dokopa Evrovizije, i odmah na početku filma shvatamo da će ovaj lik do kraja morati da spozna prave životne vrednosti.

Zanimljivo je da ovogodišnji islandski kandidat za Evroviziju ima veoma sličan imidž kao Ferel, s tim što je kod njega reč o svesnoj parodiji, i ona kao da je koordinirana sa filmom.
Izabrani  da ne pobede

Kada po uzoru na čuveni mjuzikl Mela Bruksa "Producenti" (u čijem je rimejku Ferel imao upečatljivu ulogu) Island pošalje Erika i Sigrid sa idejom da se obrukaju jer se tamošnji javni servis plaši da bi im jak kandidat mogao doneti pobedu i obavezu da organiziju sledeću Evroviziju, postaje jasno da će ovaj nekonvencionalni par naučiti svoje životne lekcije tokom ove misije a da će pokoji čas održati i ostalima.

U maltene golootočkoj atmosferi današnjeg Holivuda u kom se i "Prohujalo sa vihorom" prikazuje uz prateće predavanje istoričara, ekipa Pesme Evrovizije je dosta raspojasano ismeva Islanđanima, prikazujući ih kao jednu zatvorenu, bezmalo incestuoznu, nervoznu ali dobrodušnu zajednicu u kojoj je na smenu prihvatljivo i opasno biti klovn.

Dekadentni svet Evrovizije je i u stvarnosti prilično parodičan, ali glavni antagonista, ruski kandidat Aleksandar Lemtov u izuzetnoj interpretaciji Dena Stivensa koji i peva svoje numere, predstavlja amalgam nekoliko pop zvezda u jednoj.


U njemu ima svega pomalo - i Sakisa Ruvasa i Željka Joksimovića i Dime Bilana, i kempa i vrhunske interpretatorske veštine, i estradne lukavosti i istinske posvećenosti muzičkom i scenskom nastupu, a Britanac Stivens uživa u svakoj sekundi svog nastupa.

Pesme na Evroviziji su prikazane u svom varijetetu, od iskrenih amatera koji se služe klišeima, kao što su Erik i Sigrid, preko vrhunskih zvezda i iskusnih profesionalaca kao što je Aleksandar i njegova prijateljica iz Grčke, pa sve do onih besmislenih zalutalih učesnika kakve u ovom filmu predstavlja izmišljeni švedski reper Džoni Džon Džon.

Nisu prikazani nažalost srpski kandidati ali se u pozadini jedne scene vide hrvatski, no ne čuje se kako ih vide autori ovog filma.


U nekoliko novih pesama koje su pripremljene za ovaj film, autori dosta dobro sumiraju ono što se može čuti na Evroviziji po tipovima pesama - tu su numere sa etno-ukrasima, kopije poznatih hitova, pop hitovi po poznatim mustrama i ekscesni rok i rep nastupi.

Muzika pritom nije jedini aspekt koji je prilično verodostojno prikazan.

Ono što bi publici u Americi moglo izgledati kao kliše a to je pojavljivanje narodnih šampiona koji se više dopadaju publici nego žiriju postoji zapravo u stvarnosti.

Isto tako postoji i disproporcija kandidata koji su amateri i vrhunski profesionalci. Ekstravagantne scenske tačke u nastupima su takođe dosta slične onim koje se zaista mogu videti.

Neki elementi su čak i umanjeni. Uprkos tome što je prikazano da je Evrovizija važna Islanđanima, i da je sam izbor bitan događaj za lokalno stanovništvo, ne uspevaju da dobace do dramatičnih događaja kao što je bila Beovizija na kojoj je praktično počeo raspad Srbije i Crne Gore usled sumnjivog izbora grupe "Nou Nejm".

Možemo reći da je teška politička tenzija oko dve banalne pesmice previše apsurdna čak i za Ferelov smisao za humor.

Slično samoj Evroviziji, i ovaj muzički film donosi nešto čega ima sve manje u etru, a to su nove pesme.

Ako je prošlu godinu obeležio džuboks mjuzikl "Juče" o svetu u kome se Bitlsi nikada nisu pojavili, a prethodnu "Boemska rapsodija" o grupi Kvin, ovde imamo nove pesme.

Na muzičkim scenama kao što je naša, kvalifikaciona takmičenja za Evroviziju postali su praktično jedini prostor na kojima se ogledaju autori nove muzike, nasuprot beskrajnim pevačkim takmičenjima.

Uprkos tome što u "Pesmi Evrovizije" imamo i nekoliko starih hitova izvedenih na zanimljiv način, ključne su ipak nove pesme na kojima je najvećim delom radio Sevan Koteča, jedan od najuspešnijih pop kompozitora poslednjih godina koji je radio sa najvećim imenima kao što su Eli Golding, Kejti Peri, Britni Spirs i Arijana Grande.

Kotečine pesme su ne samo programske i prilagođene zahtevima priče već su i same po sebi veoma duhovite, i dobro bi prošle da su zaista poslate na Evroviziju.

Stil filma dobro je sumiran u sceni kada se Aleksandar udvara Sigridi i stidljivo joj kaže da bi želeo da joj kaže nešto glupo a ona se osmehne i odgovori - „Slobodno, ja volim glupe stvari".

Pesma Evrovizije će probuditi Sigrid u svakome od nas jer Ferel u saradnji sa Aleksanderom Stilom ponovo nudi lucidne uvide i pučki humor koji funkcioniše, kako sam već rekao u opisu njegovog postupka. Vil Ferel i Rejčel Mekadams su sjajan par.

On je smešan, ona je duhovita i sa lakoćom gradi emocionalno jezgro filma, pa njihove role i povezuju ovaj film u celinu, spečavajući da se iscrpi u dramaturgiji skeča. Zahvaljujući sjajnim glumcima u glavnim ulogama, uprkos ogromnom broju raznih atrakcija, Pesma Evrovizije uspeva da očuva zamajac priče koja vezuje publiku i nudi vrhunski eskapizam.

Reditelj Dejvid Dobkin je dosta lutao od filma "Lovci na deveruše" u kom je prvi put sarađivao sa Rejčel Mekadams i Vilom Ferelom i ovaj film je povratak na pravi put.

Kad je reč o ovoj temi, verovatno da Evrovizija nije dobila svoj definitivni filmski prikaz jer je njena istorija daleko kompleksnija od ovoga. Čitav niz istinitih evrovizijskih priča možemo zamisliti na ekranu.

Nekoliko filmova iz Skandinavije bavilo se usput i temom Evrovizije i njenih učesnika dakle ova tema nije netaknuta ali nije imala ovakav globalni tretman.

Dobkinova "Pesma Evrovizije", kao jedan izuzetno duhovit prikaz aktuelnog stanja, pokazuje da posmatrači sa strane stvari vide možda i bolje nego mi.

* * * / * * * *

STOCKHOLM

STOCKHOLM Rodriga Sorogoyena nastao je u saradnji sa Borjom Solerom. Veoma je zanimljivo da je ovo drugi film u njegovom opusu koji je imao ko-reditelja, i da je ponovo reč o romantičnoj priči. Snimljen za 13 dana, sa jednostavnom romantičnom pričom koja u sebi nosi jedan psihološki pristup melodrami, strkturiran je jednostavno.

Film se dešava u noći u kojoj se momak bespoštedno udvara devojci i ujutru kada on nekako pokušava da je isprati iz svog stana. Radnja je primarno govorno, mada Sorogoyen i Soler sve vreme pokušavaju da junake drže u pokretu i u zanimljivim mizanscenima.

Usled same teme ali i te grozničave želje da se stvari učine filmičnim, STOCKHOLM, u najboljem smislu te reči, podseća na studenstki film. Ima tu čistu emociju i želju da kaže nešto o muško-ženskim odnosima, burnim upoznavanjima koja su uvod u duge rastanke i sl. i Sorogoyen u tom domenu briljira.

Glumci su izvanredno izneli ovu praktično duo dramu, i stoje kao okosnica filma. STOCKHOLM je u tom smislu više komad za ljubitelje i poznavaoce, ali ko ga se lati, neće pogrešit ako dobro vari ovaj sveden stil.

* * * / * * * *

UN, DOS, TRES... AL ESCONDITE INGLES

UN, DOS, TRES… AL ESCONDITE INGLES Ivana Zuluete i Jose Luis Boraua je nastao u epohi poznog frankizma 1970. godine i predstavlja izuzetno zanimljiv eksces jer donosi špansku reakciju na Lesterove filmove sa Beatlesima. Nekih pet-šest godina posle Lesterovih remek-dela A HARD DAY’S NIGHT i HELP!, Zulueta i Borau sakupili su španske rokenrol bendove tog vremena i izgradili zaplet o ekscentričnoj grupi mladih ljubitelja muzike okupljenih oko prodavnice rokenrol ploča koja ne drži šlagere i njihovom pokušaju da sabotiraju učešć španske predstavnice na pesmi Mundovizije što je je jasna parodija na Evroviziju.

Evrovizijska predstavnica prikazana je kao dosadna pevačica sentimentalne pesme a bendovi su snimljeni kako nastupaju u visokoestetizovanom maniru tadašnjih muzičkih klipova, čiji je Lester pionir. Interesatno je zapaziti da većina bendova peva na engleskom.

Zulueta i Borau su izuzetno vešto izveli muzičke tačke, film obiluje apsurdnim psihodeličnim humorom svog vremena, a zaplet sa Mundovizijom je iskorišćen da oslika spor omladine sa establišmentom.

Ne smemo zaboraviti da je ovaj snimljeno za vreme frankizma, dakle tu nema anarhičnosti u odnosu na državu, Crkvu i slične institucije ali zamena za njih je iotpor prema pop muzici “roditelja”.

U nekoliko gegova moramo priznati postoje šale koje deluju dosta “slobodno” za frankizam, pominjanje jedne junakinje da je čitala Chea ili neka ekonomska kritika, ali manje-više sve je svedeno na to.

Otud, ovaj film stvara utisak Španije koja je mnogo otvorenija nego što je bila i prikazuje Francovo popuštanje kontrole nad popularnom kontrolom mladih.

Od rokenol filmova te epohe snimljenih van angloameričke, UN, DOS, TRES… AL ESCONDITE INGLES stoji kao jedan od najzanimljivijh, između ostalog i po tome gde je nastao. 

* * * / * * * *

LOOKS THAT KILL

LOOKS THAT KILL Kellena Moorea je zanimljiva indie coming of age komedija koja je vrlo edgy i u mnogim aspektima usiljeno quirky. U određenom smislu ovaj film evocira i emociju sentimentalnih YA rromana Johna Greena, i ima čak i tu weepie dimenziju, usput ih istovremeno parodira ali i traga za istinskom emocijom.

Sam film ima malo nesavršenosti u izradi, mogao je biti malo još ispoliraniji u pogledu estetizacije, ali nema spora da je reditelj Kellen Moore napisao veoma dobar i kreativan scenario. Stoga ne čudi da je Jeremy Garelick producent ovog filma.

U glumačkoj podeli nema velikih imena što ne znači da neki od mladih protagonista to ne bi mogli postati.

Priča o dečaku čije lice ne smeju da vide ljudi jer je toliko lepo da umiru od lepote i devojci čije se srce patološki uvećava kada ona oseti neku emociju je postavljena maltene kovačevićevski, premisa je iracionalna ali je nadalje tretirana racionalno i to je hrabra zamisao, Kellen Moore gura film po oštrcici, i ne uspeva da sve vreme očuva balans ali ono tšo na kraju svega uspeva da izgura jeste ipak veoma uspešno.

LOOKS THAT KILL je mogao biti “produciraniji” i “estetizovaniji” ali je i ovako veoma solidan i podiže nivo indie komedije ovog tipa.

* * * / * * * *

THE ELEPHANTS' GRAVEYARD

THE ELEPHANTS' GRAVEYARD je drama Peter McDougalla u režiji Johna Mackenzieja u serijalu PLAY FOR TODAY. Ovog puta McDougall je u dijaloškoj formi pokušao da formuliše jednu socijalnu dramu o mladim škotskim besposličarima a Mackenzie je pokušao da je razigra time tako što ih je poterao van grada da šetaju po vetrometini i šunjaju se po šumi. Nažalost, ni ovim izrazitim pokušajem da stvari silom učini fizički aktivnijim, Mackenzie ne rešava problem verbalnosti McDougallovog teksta.

8 CITAS

8 CITAS je romantična komedija koju je na početku karijere režirao Rodrigo Sorogoyen u saradnji sa Perisom Romanom.

Sorogoyen je proteklih godina uspeo da se nametne kao velemajstor španskog trilera ali na početku je krenuo iz jednog potpuno drugačijeg okvira. 8 CITAS je romantična komedija sačinjena od osam situacija u kojima se neki likovi ponavljaju i zaokružuju i svaku od tih situacija možemo posmatrati kao ljubavni sastanak neke vrste.

Reč je o skromno budžetiranom filmu u kome možemo prepoznati neke od Sorogoyenovih prepoznatljivih obeležja kao što je recimo gotovo opipljiv suspense koji stvara čak i u woodyallenovskom miljeu ironičnog romcoma. Neke od situacija nude nelagodu i napetost pravog trilera i u tom formatu aranžiraju neke tipične kalambure svojstvene španskoj ljubavnoj komediji.

Otud 8 CITAS nije film kakav bismo očekivali ovih dana od Sorogoyena ali jeste ona vrsta filma zbog koje najšira publika voli španski film inače.

Romano i Sorogoyen zajedno potpisuju i režiju i scenario i iz oba elementa, uprkos produkcionoj svedenosti, prepoznajemo da je reč o ljudima sa velikim ambicijama koji itekako prevazilaze okvir u kome su se ovde izražavali. Otud film po svom dometu unutar produkcionog konteksta zaslužuje možda i * * * 1/2.

* * * / * * * *

BASKETBALL COUNTY: IN THE WATER

BASKETBALL COUNTY: IN THE WATER je dokumentarni film o oktugu u okolini Vašingtona iz kog dolaze neki od najboljih mladih košarkaša na srednješkolskom, koledž i NBA nivou.

Kevin Durant koji je potekao iz tog orkuga je producirao ovaj televizijski dokumentarac u režiji Johna Beckhama i Jimmy Jenkinsa, i isporavlja se da ovde ima podjednako sportske hagiografije ali i maltene tigerkingovske bizarnosti, i to ne samo kroz slučaj Lena Biasa već i Curtisa Malonea.

PG County je bio prostor sa najimućnijim afroameričkim domaćinstima ali i siromašnim krajevima u kojima su epidemije kreka napravile teške posledice. Jedan od odgovora države bio je i podsticanje sportskih centara u kojima bi se okupljala afroamerička omladina.

DC je na neki način dom crnačke košarke u Americi, tu je praktično prvi afroamerički jevanđelista košarke i učenik Jamesa Naismitha doneo košarku u crnu populaciju. Tradicija je dugačka i rivaliteti sa Njujorkom i ostatkom države su se vremenom razvijali.

Iz tog sveta izašli su neki od najuzornijih asova kao Kevin Durant pa sve do Lena Biasa i nekih grindera kao što je legendarni Sam Young. Beckham i Jenkins pokrivaju celu priču kroz tematske segmente ali kroz nekoliko ključnih sagovornika među kojima je Durant grade i osećaj celine.

Otud BASKETBALL COUNTY ipak uspeva da bude nešto više o televizijske emisije i formira se kao televizijski film o Prince George’s Countyju, američkom Čačku.

CREAM IN MY COFFEE

CREAM IN MY COFFEE je televizijska drama po scenariju Dennisa Pottera snimljena u režiji Gavina Millara koja govori o starom paru koji pred kraj života dolazi u hotel u kom je preoveo svoje prvo predbračno romantično putovanje. Radnja se ubrzo raslojava na dva tka, jedan u staračkoj sadašnjosti, jedan u mladalačkoj prošlosti i polako ih vodi do traume koja je tokom tog boravka uspela da se zbije i sakrije.

Potter svojim sporadično ekscentričnim dijalozima, zanimljivo konstruisanim dramskim situacijama i poigravanjima strukturom koja su solidna ali nisu ovog puta bravurozna, uspeva da digne ovu priču na jedan viši nivo u odnosu na njen relativno rutinski siže.

Završna sekvenca je međutim bravurozna, podjednako zahvaljujući Potteru i Millaru. Pa ipak, CREAM IN MY COFFEE nije toliko interesantan za one koji nisu ljubitelji i poznavaoci.

BLADE OF THE FEATHER

Pogledao sam britanski TV film BLADE ON THE FEATHER Richarda Loncrainea, po drami Dennisa Pottera. Potter je jedan od navažnijih britanskih dramskih pisaca XX veka i krajem sedamdesetih, početkom osamdesetih, napisao je seriju drama za televiziju. Iako njegov rad na filmu ne može da se poredi sa karijerama koje su tu ostvarili njegovi savremenici Harold Pinter i Tom Stoppard, što se televizije tiče, a naročito tradicionalne britanske forme TV drame, Potterov domet je izuzetan.

Richard Loncraine je kao mlad reditelj snimio niz TV projekata među njima i dve Potterove drame. Druga je bila BRIMSTONE AND TREACLE čije je emitovanje BBC zabranio.

U rediteljskoj postavci, Loncraine je učinio sve što je mogao da prevaziđe suštinsku teatralnost Potterovog teksta o starom profesoru (Donald Pleasence), njegovoj disfunkcionalnoj porodici, batleru (Denholm Elliott) i mladom posetiocu (Tom Conti) koji potpuno poremeti njihove živote. I u tome je uspeo - Loncraine je transformisao statičnost i polemičnost tipične TV drame u jednu formu koja najvioše podseća na francuske intelektualističke filmove.

Međutim, za razliku od Rohmera i njemu sličnih, Loncraine radi na osnovu emotivno i intelektualno dinamičnog Potterovog teksta, i zahvaljujući tome BLADE ON THE FEATHER ostavlja snažan i nadahnut utisak. Ne čudi da je Loncraine ubrzo uspeo da se nametne kao interesantan filmski rditelj koji vešto kombinuje autorske i čisto plaćeničke angažmane, do te mere da se ponekad ni ne oseća razlika.

U tom smislu je interesantan dijalog o Wimbledonu kao obeležju Engleske, koji kao da anticipira Loncraineov kasniji Working Title film WIMBLEDON, kao kad dijalog o Titanicu u STRANGE DAYSu nekako najavljuje kasniji Cameronov film.

WASP NETWORK

WASP NETWORK Oliviera Assayasa je njegov provratak u milje CARLOSa, ponovo sa Edgarom Ramirezom  glavnoj ulozi. Isto tako ponovo snimaju njegovi kanonski saradnici Denis Lenir i Yorick Le Saux, i uprkos tome što su svi ponovo na okupu, WASP NETWORK nažalost nije klasik u ravni CARLOSa.

Međutim, i dalje je reč o vrlo zanimljivom filmu, o slučaju koji nije toliko poznat a to je formiranje kubanske špijunske mreže početkom devedesetih u Majamiju, sa ciljem da se razmontira reakcionarna dijaspora koja je pomislila da će sa padom SSSRa moći lakše da sruše Castra i komunizam.

Način na koji su ga rušili veoma je sličan načinima na koji su ustaše planirale da ruše komunizam u SFRJ i to je uključivalo terorističke napade na turističke objekte kako bi im umanjili prihode deviza, zatim rasturanje propagandenih materijala i konačno, pokušaje da ubiju Castra.

Kubanska tajna služba se međutim ispostavila kao lucidnija nego što je iko očekivao i napravila je briljantnu ofanzivnu operaciju infiltracije u militantnu dijasporu, uspevši da nabavi njihove planove, deo toga osujeti, kompromituje ih pred Amerikancima i uopšte prilično ih ugrozi.

U glavnim ulogama Assayas je okupio All-Star ekipu, tu su Edgar Ramirez, Wagner Moura, Ana de Armas i Penelope Cruz, i film je mahom na španskom što je naročito duhovito jer se mahom dešava u Majamiju.

Ono čega ima manje to je ta vibrantna atmosfera i arty touch koji je Assayas donosio u svoje trilere. U WASP NETWORKu je veoma konkretan, fokusiran na pripovedanje, bez nekih stilskih i atmosferskih bravura, i u određenom smislu odstupa od stila po kome je inače poznat. 

Ruku na srce, Assayas nikada i nije prestajao da bude primarno pripovedač, tako da ova redukcija ide u logičnom pravcu. Ono što gubi na stilu, dobija na realističnosti i WASP NETWORK povremeno deluje prozaično, ni Kuba nije onako egzotična kako je zamišljamo jer je “stvarna”, ni Majami nije onako glamurozan kako smo ga gledali na filmu jer je “stvaran”. U tom pogledu, Assayas u suštini nudi dobar balans visokooktanske premise i nečega što je njeno utemeljenje u stvarnosti.

WASP NETWORK je istinita priča, ali u sebi kombinuje elemente trilera i karakterne melodrame. Ponekad su odnosi među ljudima u ovom filmu suroviji od sadržaja napetih scena, nariočito u zapletu koji igraju Wagner i Ana. 

U određenom smislu, ova kubanska operacija dosta podseća na akcije naših službi prema ustaškoj emigraciji, i na neki način WASP NETWORK jeste i nekakav jugoslovenski film

* * * / * * * *

FORCE OF NATURE

Posle ispadanja iz holivudskog mejnstrima, Mel Gibson je izvan sistema i na obodima sistema počeo da pravi zanimljive filmove koji su mahom bili B po obimu ali A+ po dometu, spajajući žanrovsku ortodoksiju i autorski pečat imena kao što su Richet ili Zahler. Kada se tome doda da je režirao HACKSAW RIDGE, može se reći da je ispadanje iz studio igre bilo priktiveni blagoslov jer je izašao iz mase bullshita koji se tamo produkuje i počeo da pravi old school filmove, naslove kao što je art exploitation magnum opsu DRAGGED ACROSS CONCRETE ili sjajan osvetnički triler BLOOD FATHER. U tom periodu, paradoksalno, Gibson kao da nije grešio i ti filmovi su dobili jedan old school holivudski pečat glumca po kome su prepoznatljivi, i koji izuzetno dobro utiče na njihovu poetiku.

FORCE OF NATURE Michaela Polisha može se gledati kao odstupanje od tog patterna, mada možda je on vesnik nečeg boljeg za Gibsona u poslovnom smislu. Naime Emmet i Furla su moćni finansijeri sa kojima su mnogi etablirani studio majstori radili, od Petea Berga i Wahlberga pa čak i do Scorsesea. Moguće je da Gibson sa njima ispipava mogućnost za neke svoje nove studio filmove.

Elem, FORCE OF NATURE je šou Michaela Polisha i njegove žene Kate Bosworth koja je malo ušla u godine pa se i plastificirala, a Mel igra sporednu ulogu, dostojnu njegovih šerifskih godina, i u maniru mnogih supporting rola koje je Bruce Willis ostvario poslednjih godina.

Za razliku od Willisa, Gibsona interesuje šta snima i evidentno je po njegovom liku da je verovatno i sam dosta doprineo u pogledu scenarija, glumačkih improvizacija i svaki put kad je na ekranu, film ode klasu iznad.

Na svu sreću, sam film nije puki exploitation. Posle odličnog početka, Polishovi su otišli u krizu i završili od indie favorita u DTV maniru. Pa ipak, FORCE OF NATURE ima pretenzije da bude klaustrofobični triler, neka vrsta tarantinovskog DIE HARD rip-offa, i u tome bi mnogo više uspeo da ovo nije Polishov šou.

Film je realizovan korektno ali nenadahnuto, a rekao bih da Polish nema ni mnogo invencije kao reditelj ni mnogo dara za stvaranje i održavanje tenzije. Iako traje sat i po vremena i dešava se u jednom zatvorenom prostoru, ima deonice u kojima ozbiljno ispada iz ritma. Ne postaje nužno dosadan ali ima situacije u kojima likovi prosto na nekim mestima ostaju predugo, i ima nekoliko karakternih eksplikacija više nego što bi trebalo.

Dakle, scenarista Cory Miller i Michael Polish su pošli sa idejom da naprave nešto što je više od rutinskog DTV akcionog trilera i došli su nadomak toga ali nisu dobacili, uprkos što tome što su imali Mela Gibsona na raspolaganju u nekih pola sata minutaže.

No, ako izuzmemo visoko očekivanje od Melovog imena na špici, FORCE OF NATURE se može pogledati kao DTV stvar koja će imati svoje mesto na malim ekranima.

Nadam se da ćemo uskoro videti film čiji je zalog zapravo bila ova usluga Emmetu i Furli. 

* * 1/2 / * * * *

THE MAN STANDING NEXT

THE MAN STANDING NEXT Min Ho Wooa je jedna od ekranizacija čuvenog puča u Južnoj Koreji kada je šef tajne službe likvidirao predsednika kada je shvatio da je ovaj odslužio svoje i u odnosu na Amerikance i u odnosu na korupciju u koju je ogrezao, a na kraju krajeva i u pogledu oduzimanja moći tajnoj službi.

Film relativno sistematično prikazuje kako se korak po korak remetio odnos između predsednika i čelnika službe i kako su ovi polako dobili diskretne signale da ga je vreme pregazilo. U Koreji je taj atentat u kom je ubijen jedan predsednik bio uvod u novi sledeći puč i period novih vojnih diktatura. No, i ubijeni je na sličan način došao na vlast i to je bilo karakteristično za Južnu Koreju tog vremena.

THE MAN STANDING NEXT je u tom smislu zanimljiva priča jer pokazuje kako se diskretno, korak po korak jedan korumpiran sistem urušava nizom nagoveštaja, intriga i zavera.

Min Ho Woo sigurno režira ovaj film ali plašim se da na kraju ova priča ne uspeva da crossoveruje mnogo izvan fokusa onih koje zanimaju južnokorejska politika i film. Naprosto, u estetskom pogledu nema ovde mnogo novosti, a slučaj o kom se govori smo do sada već i videli u igranom filmu. Stoga je ovo više stvar za ljubitelje i poznavaoce. 

* * 1/2 / * * * *

MOPE

MOPE Lucasa Heynea je indie film po istinitoj priči o tragičnoj sudbini Stevea Drivera i Tom Donga, dvojice porno entuzijasta koji su čak i bukvalno grebali po dnu kace kalifornijske porno industije da bi na kraju svoju tragičnu egzistenciju zamenili tragičnom smrtću.

MOPE se bavi zanimljivim miljeom dna porno industrije, dakle ovo nije BOOGIE NIGHTS ili priča o nekoj velikoj zvezdi. Kao i svaka industrija, i porno industrija ima svoju najnižu klasu radnika, i nju čine očajnici koji uprkos nedostatku darovitosti i obdarenosti pošto-poto žele da budu deo pornografije.

U tom smislu, MOPE je veoma autentičan, a kako stvari stoje i verodostojan prikaz bizarnog slućaja Stevea Drivera koji je pre desetak godina bio zanimljivu fusnota za ljubitelje i poznavaoce porno industrije.

MOPE se fokusira na ove dve sudbine ali kroz njih daje i širu sliku tog pornografskog dna kace koje naseljavaju razni izopačenici, očajnici, narkomani i osobe motivisane raznim vidovima očaja.

Neuspeh glavnih ličnosti u ovom filmu povremeno deluje kao materijal za komediju i Heyne ne beži od toga da su mnogi aspekti ove tragične priče zapravo smešni, ali preovlađujuća atmosfera je osećaj da su Steve Driver i Tom Dong proveli godine kao hrčci u točku jednog naročito opskurnog dela naše stvarnosti.

Rediteljski, MOPE je efikasan i jednostavan, Lucas Heyne ima predistoriju u svetu video klipova ali ovde želi da izgradi i atmosferu i odnose i to radi efikasno. Sam rediteljski izraz u ovom filmu nema harizmu, u nekim situacijama stvar deluje pomalo holivudizovano čak u pogledu kako se razzvijaju odnosi junaka, a pod holivudizacijom mislim na situacije u kojima gledamo njihove “prepoznavanje”, donošenje zajedničkih odluka i sl. ali to ne umanjuje ubojitost priče na kraju.

MOPE je mogao biti drugačiji ili bolji film na ovu temu. Ali, i ovakav kakav je izuzetno je zanimljiv i vredan pažnje. 

* * * / * * * *

JUST A BOYS' GAME

JUST A BOYS’ GAME je drama Petera McDougalla koju je za PLAY FOR TODAY režirao John Mackenzie i po njegovom scenariju je potom radio i film A SENSE OF FREEDOM.

Ovo je realistički, energičan prikaz života jednog mladog škotskog propaliteta koji živi u senci ostarelog dede koji je upamćen kao veliki uličar i mangup

Slično filmu A SENSE OF FREEDOM i ovde je scenario dosta epizodičan, a Mackenziejev postupak je tvrd i realističan, gotovo naturalistički što ovoj televizijskoj drami daje film look i izvanrednu atmosferu.

Na kraju krajeva JUST A BOYS’ GAME je socijalna melodrama koja ne odstupa mnogo od klišea tog žanra i tipičnih životnih situacija ali joj Mackenziejeva režija daje dozu ubedljivosti i energije i po tome čini da se izdvoji od ostalih.

DOUBLE DARE

John Mackenzie je u serijalu PLAY FOR TODAY režirao dramu Dennisa Pottera, kultnog britanskog televizijskog pisca pod naslovom DOUBLE DARE. Ova televizijska drama iz 1976. godine bavi se Potterovim opsesivnim temama odnosa pisca i teksta, fikcije i stvarnosti, da li je pisanje neki vid prekognicije…

Alan Dobia igra pisca koji je posle psihičke krize odlučio da se vrati pisanju ali se nalazi u stvaralačkoj i životnoj blokadi. Aranžira sastanak sa glumicom čiji je zadatak da mu kao potencijalna protagonistkinja sledeće televizijske drame produva kreativne kanale. Uporedo sa njihovim napetim susretom, u prostoriji i i eskort-dama kakvu bi ta glumica možda i igrala u drami.

Pisac u krizi počinje da se pita da li se pored njega odvija tekst koji je zamislio i da li se njegove zamisli ispunjavaju u stvarnosti.

Potter u suštini formatira ovu postavku kao polemičku dramu, o umetničkom činu, o tome šta je stvarnost a šta performans i u kojoj meri mu se umetnik mora predati, dok uporedo traje slično ubeđivanje između klijenta i prave eskort-dame koju igra ista glumica.

John Mackenzie nije ovde u tipičnom okruženju ali se maksimalno trudi da raskadrira stvari i da ih učini vizuelno što dinamičnijim je itekako prisutna, naravno sa primarnim akcentom na glumce u kontrastu sa ambijentom hotela.

PLAY FOR TODAY je bio odskočna daska za mnoge reditelje i pisce, i to je zlatni standard britanske TV drame, i na svu sreću ovaj susret velikog pisca i reditelja nije razočarao.

THE PERSONAL HISTORY OF DAVID COPPERFIELD

Armando Iannucci je po scenariju Simona Blackwella adaptirao čuveni roman Charlesa Dickensa u maniru farse kakve se ne bi postideli ni Lanthimos pa ni Kusturica. Dickens je pisac kome se poslednjih decenija vraćaju čuveni reditelji, setimo se Romana Polanskog kada je snimao OLIVER TWISTa,  s tim što Iannucci želi da iskoristi svoj uspeh za televizije za radikalniji filmski izraz.

Koliko god da sam fan onoga što Iannucci radi za televiziju, toliko me je njegov rad na filmu ostavio dosta ravnodušnim, čak i kad se oslanjao na uspešan televizijski osnov koji mi je inače odličan. Otud je Iannuccijev THE PERSONAL HISTORY OF DAVID COPPERFIELD drugačija zverka u odnosu na ono što je do sada radio na filmu.

Uprkos tome što ova dinamična adaptacija Dickensa ima neočekivano visok nivo dinamike u vizuelnom pogledu, i u njoj se Iannucci sjajno snalazi, ključna je naravno rekonstekstualizacija romana. Naime, Iannucci uzima priču kao osnov i od nje pravi farsičnu dekonstrukciju Dickensa i klasnih okolnosti o kojima je ovaj pisao.

U tom smislu, ovo je svojevrsna parodija na Dickensa, pa i na načine kako je bio ekranizovan ali mu se ne podsmeva jer u toj humorističkoj energiji i igri Deva Patela u naslovnoj ulozi uspeva da zadrži tu životnu energiju Dickensovih junaka suočenih sa nedaćama.

Iannuccijev filmski rad ni posle ovog filma nije postao u potpunosti “moja šolja čaja”, ali ovo je respektabilan film i verujem da će mnogima biti mnogo snažnije gledalačko iskustvo nego meni, a ja sam dosta uživao. 

* * * / * * * *

MUHAMMAD ALI'S GREATEST FIGHT

MUHAMMAD ALI’S GREATEST FIGHT Stephena Frearsa je ekranizacija situacije pred kojom se našao čuveni bokser kada je posle godina suspenzija, suočen sa robijom zbog odbijanja da učestvuje u Vijetnamskom ratu, izneo svoj slučaj pred američki Vrhovni sud.

Ovaj televizijski film iz 2013. režirao je Stephen Frears, reditelj ozbiljnog i raznovrsnog opusa čije su ekranizacije istinitih priča proteklih godina privlačile pažnju a rekao bih i plenile u raznim formatima.

MUHAMMAD ALI’S GREATEST FIGHT je HBO televizijski film i prilično je kamerni po svojim kapacitetima. Reč je u suštini o zanimljivom pravnom proceduralu baziranom na istinitom događaju i Frears to radi dosta “suvo”, oslonjen na sjajnu glumačku podelu u kojoj se javljaju i takve njuške kao što su Christopher Plummer, Frang Langella i Danny Glover, i uz finu dozu humora o starim kajlama iz Vrhovnog suda koje su mnogo vitalnije nego što bi se od njih moglo očekivati.

Frears uspeva da unese i dozu emocije u junake, do pokaže kako sudbinske odluke donose ljudi koji uporedo vode svoje živote i imaju lične sudbine koje im mogu uticati na rasuđivanje, i sve to čini jedan veoma zanimljiv iako esetski gledano, ne naročito upečatljiv paket.

I SEE YOU

I SEE YOU Adama Randalla je blumhausovski triler koji kreće iz jedne sugestije natprirodnog horora da bi potom kroz niz neophodnih ali i nepotrebnih preokreta postao nešto drugo od onoga što smo mislili da jeste.

Adam Randall je snimio film koji sa strane može izgledati kao jedan vešto sklopljen rad za one koji uživaju u pripovedačkim trikovima, ali meni je ovo nažalost delovalo kao jedan šupalj high concept u kome nažalost nema nikakvog ubeđenja.

Nijedan lik mi nije zaživeo u ovom filmu, jednim delom jer Helen Hunt posle brojnih plastičnih operacija ima problem da igra bilo koga a nekmoli glavnu junakinju, i čini mi se da se Randall zadovoljio formom a da je protagoniste i njihovu supstancu potpuno ostavio po strani. 

Za Judaha Lerisa ovo svakako nije produžetak i izgradnja žanrovske reputacije započete u THE BABYSITTERu.

* * / * * * *

A SENSE OF FREEDOM

Reditelj klasika gangsterskog filma THE LONG GOOD FRIDAY, John Mackenzie snimio je svoj prvi gangsterski film 1979. godine pod naslovom A SENSE OF FREEDOM. Samo godinu dana kasnije usledio je klasik sa Bobom Hoskinsom iako je A SENSE OF FREEDOM ne može posmatrati kao njegova preteča.

Štavišem A SENSE OF FREEDOM više podseća na filmove kao što je relativno skorašnji HUNGER Stevea McQueena ili kao stara verzija priče o Bronsonu koju je pre Refna snimio Tom Clegg u filmu McVICAR.

McVICAR se pojavio takođe godinu dana posle A SENSE OF FREEDOM.

A SENSE OF FREEDOM je ekranizacija memoara glasgovskog razbojnika Jimmy Boylea koji je završio u zatvoru više puta ali poslednji put je doživeo transformaciju, krenuo da se bavi rehabilitacijom sebe i drugih, mada film istini za volju ne ulazi baš u te detalje. Kasnije je inače Boyle postao i umetnik i na određeni način respektabilna ličnost, prešavši put od osobe osuđene na smrt do svojevrsne ugledne javne ličnosti

Ipak, pokazuje se Boyleova transformacija i spoznaja da je očigledno njegova kriminalna karijera više proisticala iz neobuzdane naravi nego iz neke jasno artikulisane poslovne ideje. Isto važi i za njegovo nasilništvo.

Mackenzie gradi priču kumulativno, ne otvara mnogo mogućnosti za identifikaciju sa Boyleom, ide iz njegove jedne eskapade u sledeću i priča zapravo počinje tek u zatvoru.

Tu Mackenzie u svom kliničkom stilu prati Davida Haymana u ulozy Boylea, i time na neki način anticipira ono što će McQueen primeniti u HUNGERu. Taj razvoj priče je zanimljiv, i uprkos tome što ne mogu reći da je atipičan za film toga doba, niti da se ne može prepoznati i danas, jeste pomalo neočekivan.

Mackenzie bi u tom smislu mogao biti prepoznat ne samo kao jedan od najtvrđih žanrovskih specijalista svog vremena već i kao čovek koji je povremeno dopuštao artu da uđe u žanr, kao u ovom slučaju. 

* * * / * * * *

KLEINE GERMANEN - EINE KINDHEIT IN DER RECHTEN SZENE

KLEINE GERMANEN - EINE KINDHEIT IN DER RECHTEN SZENE je dokumentatni film koji su režirali Mohammad Farokhmanesh i Frank Geiger. Reč je o zanimljivo zamišljenom i realizovanom dokumentarnom filmu koji je nastao kroz kombinaciju tehnika.

Farokhmanesh i Geiger kombinuju razgovore sa potomcima desničarskih, iliti nacističkih porodica u Austriji i Nemačkoj, govoreći o njihovom detinjstvu i o tome na koji način oni gaje svoju decu, među njima je najpoznatija figura Goetz Kubitschek, a uporedo se u formi dokuanime priča jedna životna priča, mlade žene koja je odrasla u nacističkoj kući, udala se za neonacistu i doživela porodičnu tragediju.

Stoga ta melodramska istinita priča drži celinu ovog filma koji prikazuje i same ljude sa ekstremne desnice, ali iznosi i opservacije psihologa i društvenih analitičara.

U tom pogledu, film je sveobuhvatan, i rekao bih tih u odnosu na to koliko je sama tema “glasna”. Simbolika je naravno veoma jaka jer je odgovj dece, kao što znamo bio veoma bitan programski aspekt nacističke vladavine, oni su jako držali upravo do odgoja i vaspitanja, a reklo bi se da je i sada, raznorodnim naslednicima te ideologije to veoma važna tema.

Naravno, ovo nije samo priča o odgoju dece u jednom bizarnom miljeu, i samo po sebi se širi i na temu roditeljstva danas kao takvog. Ta deca i dalje, hteli to njihovi roditelji ili ne, i dalje imaju interakciju sa drugom decom, i u određenom smislu moraju da kriju ono što se dešava “kod kuće” što deci ume da bude teško. S druge strane, roditelji ih puštaju u svet iako ih u kući drže u izolaciji od mnogih pojava vezanih za društvene tokove i savremenu kulturu.

Sve te stvari pokazuju da je život na kraju krajeva ipak jači od svakog pokušaja da mu se ide nasuprot, i da je samim tim konflikt takve dece sa zajednicom neminovan. U ovom filmu vidimo tri različita ishoda, izlazak iz porodične ideologije, reprodukovanje porodične ideologije u drugoj formi i suicid. 

* * * / * * * *

NO SAFE SPACES

NO SAFE SPACES Justina Folka je dokumentarni film o slobodi govora na američkim univerzitetima koja je uskraćena konervativcima pa nadalje prema desnim ekstremima.

Justin Folk pravi film delimično baziran na turneji i saradnji Adama Carolle i Dennisa Pragera koji bi trebalo da budu dvojica ljudi sa suprotnih strana a zalažu se za iste stvari - ato su sloboda govora i “zdrav razum”.

Međutim, kada se osnovna teza filma potroši, a ona sama po sebi nije sporna, jer ako imamo američki Prvi amandman onda zaista treba da postoji apsolutna sloboda govora, ono što preostaje su raznorazni bećari kao govornici koji treba da se čuju, mada je teško reći da je njihov govor značajan mimo testiranja Prvog amandmana.

Uprkos tome što je ovaj film na neki način sada veoma aktuelan kada je krenulo dubinsko raslojavanje društva u SAD baš i po nekim linijama koje su navedene i u ovom filmu, jasno je da Justin Folk ipak mahom drži stranu govornika sa Intellectual Dark Weba i alt-litea i vrlo malo nalazi primere sa drugih strana.

U tom smislu, ovaj film zastupa ideju slobode ali usput i promoviše ljude određenog stava kao žrtve. Iako im ne prilazi otvoreno kao simpatizer, kada im priđe kao žrtvama, u startu im daje jednu dozu simpatije.

Ne kažem da ovi ljudi ne treba da govore, ali film koji se bavi slobodom, i zauzima tobože principijelan stav, na kraju ipak dosta radi na tome da predstavi svoje protagoniste kroz njihovo neprijatno iskustvo suočavanja sa “nepravdom”.

U tom smislu, film bi bio skrupulozniji da se držao principijelnog domena, bez pokušaja da predstavi svoje govornike. No, svakako je zanimljiva tema i čini se da iz dana u dan postaje sve aktuelnija jer sve više ljudi strada zbog nepromišljenog govora, a ponekad čak i zbog neshvatanja šta tačno treba reći da se neka grupa ne bi uvredila.

To neumitno dovodi do krize u dijalogu jer je jedino što nije rizično sada u stvari citiranje raznih pripremljenih teza pojedinačnih grupa koje imaju moć da uzvrate. Nažalost, ovaj film se ipak ne bavi time u tolikoj meri već iznova reprizira nedaće Jordana Petersona i sličnih giliptera.

* * / * * * *

BECKY

Jonathan Milott i Cary Murnion su napravili senzaciju s filmom BUSHWICK ali njihov prethodni rad COOTIES bio je dosta generic indie horor komedija, i plašim se da je njihov novi film BECKY bliži tom naslovu nego njihovom najvećem uspehu.

Milottov i Murnionov film je specifičan na dva nivoa. Prvi je to što je reč o gimmick filmu u kome Kevin James, zvezda komedija za decu igra negativca i psihopatu koji ulazi u klinč sa kćerkom porodice koju zlostavlja tokom home invasiona posle bekstva iz zatvora. Dakle, Kevin James pravi inverziju u odnosu na svoj tipični imidž, proširuje područje borbe i pokušava da se pozicionira slično svom redovnom saigraču Adamu Sandleru. On se u ovoj ulozi snalazi dobro, ali ne nudi zapravo ništa naročito, a kao ipak nekada uspešan ali nikada upečatljiv komičar, jednog dana niko po njegovoj igri neće ni razumeti zašto je ovo bila značajna podela. Naprosto, ljudima taj gimmick po imenu neće značiti, niti se oseća Jamesova reputacija sa decom, niti je ovo neka vrhunska rola.

Drugi aspekt je svakako izlazak BECKYja u mrežu drive-in bioskopa. Holivud je defanzivi ali grindhouse je oživeo. Dok se cineplexi ne otvaraju iz više razloga, grindhouse radi u drive-inovima kao u stara vremena. THE WRETCHED je izašao na milion, možda će i BECKY, pa bi se eto moglo desiti da ovaj film mižda dobije neku još jaču dimenziju u istoriji i na blagajnama.

Nažalost, sam film je dosta tanak. Imamo devojčicu u jednoj generic životnoj situaciji posle gubitka majke. I jedino što je potencijalno zanimljivo jeste jedna scena u kojoj glavni negativac kog igra Kevin James nudi devojčici da je “usvoji”, da je učini delom svoje bande. Ali, to nije razvijen motiv. Sve ostalo je zapravo nekakav HOME ALONE koji se od pravog razlikuje po goreu i brutalnosti.

Međutim, ovo nije THE BABYSITTER. Nema smisla za humor, nema naročite napetosti, nema nažalost ničeg previše efektnog, iako želi da bude jako cool, pa između ostalog i kroz toliki obim krvoprolića.

Ovo je mogao biti dobar film. THE BABYSITTER u tome jeste uspeo. Međutim, ovde nema ideja, nema virtuoznosti, šarma, prilično je sve to nažalost mlako iako se sve vreme kao igra vatrom.

* * / * * * *