Tuesday, December 18, 2018

EL SILENCIO DE OTROS

EL SILENCIO DE OTROS Roberta Bahara i Almudene Carracedo je dokumentarni film u produkciji Pedra Almodovara. Govori o zanimljivoj temi. Naime, 1977. godine u Španiji je donet zakon o amnestiji kojom su amnestirani svi, i simpatizeri Repubolike i Frankisti i subverzivni elementi iz vremena frankističke vlasti. To je bila amnestija svih prema svima i svojevrsni "pakt zaborava". Nekih tridesetak godina kasnije Frankovi protivnici, rođaci žrtava Građanskog rata i represije odlulčju da pokrenu proces za szločin koji ne zastareva i koji može da se procesuira van Španije, a to je su zločini protiv čovečnosti. Praktično, oni su za španski slučaj uradili isto ono što su napravili Španci za Čile, dakle pokrenuli su proces u Argentini protiv ljudi koje štiti španski zakon o amnestiji.

Film je najzanimljiviji kada se bavi tom kompleksnom pravnom borbom koju su pokrenuli aktivisti, pravnici i žrtve. Međutim, onda neumitno ulazi u duge pasaže gde kontekstualizuje priču i objašnjava Frankovu vladavinu, rat i zločine i tu se pretvara u dosta sentimentalnu storiju u kojoj se mešaju babe i žabe, žrtve po raznim osnovama, i zainteresovani sa potpuno različitim motivacijama.

EL SILENCIO DE OTROS je vredan jer ukazuje na zanimljiv slučaj i nudi nešto zanimljivog arhivskog materijala ali na kraju krajeva ipak ne uspeva da se izmakne od opštih mesta u prikazivanju frankizma.

* * 1/2 / * * * *

Sunday, December 16, 2018

LA PENA MAXIMA

LA PENA MAXIMA Rodrigo Triane je meksičko-kolumbijska komedija o fanatičnom navijaču meksičke reprezentacije koji stavlja svoju čitavu sudbinu na kocku kada se njegova reprezentacija nađe u baražu za Mundijal sa SAD. Glavni junak je sebičan ali na kraju krajeva autori uspevaju da stvore utisak kao da su barem neki od njegovih nagona koji su jači od racionalnosti ipak dobro poznati ljubiteljima fudbala i sa njima na neki način mogu da se identifikuju.

Ono što je inovativan element ovog filma jeste sama završnica u kojoj glavni junak zapravo ne doživi očekivanu transformaciju. 

Ključni set-piece u filmu na sahrani, situacija na koju su i sami autori stavili sve na kocku, srećom funkcioniše i ta scena na bdenju će se svakako ponajviše pamtiti iz ovog filma i ona ga diže za barem pola ocene iznad onoga što mu je realan domet.

LA PENA MAXIMA je komedija namenjena lokalnom tržištu, ali ipak ovaj film ima potencijal za određeni crossover na internacionalnom, pa i našem televizijskom tržištu.

* * 1/2 / * * * *

CHUCK NORRIS VS COMMUNISM

Ilinca Calugareanu je napravila dokumentarni film CHUCK NORRIS VS COMMUNISM koji spada u red vešto zanišljenih, lepo realizovanih filmskih šećerlema iza Gvozdene zavese kojima je ipak jako teško odoleti jer iako nismo živeli pod Čaušeskuom jeste nas dotakla ekspanzija VHSa.

Ilinca Calugareanu bavi se temom koja je u suštini već obrađivana u dokumentarnom filmu pre ovoga. Njen film je izašao 2015. a pre toga smo imali DISKO JA TUUMASODA 2009. godine, i za taj film možemo reći da je kudikamo informativniji i intrigantniji od ovoga. U DISKO JA TUUMASODA obrađen je fenomen single-voice nahsinhrnoitzacije filma koja je rađena iza Gvozdene zavese na VHS piratima, i koja je vremenom postala standard za gledanje filma kod njih, pa tako čak i danas, kultni ruski/sovjetski nah-majstori rade pirate za sladokusce koji ne mogu da gledaju filmove bez njih. Štaviše, holivudski studiji za Rusiju rade ozbiljne nahove za bioskop i DVD sa celim kastom, pa ipak i dalje na piratskim DVDovima se dodaju lokalne legende sa "adinogolosnjim" kanalima.

U tom pogledu, slučaj Rumuna i Irine Nistor je dosta jednostavniji jer za razliku od onoga u SSSR koji je bio koordinirana akcija službi bezbednosti, kako samog SSSRa tako i Zapada, ove imamo preduzimljivog gospodina Zamfira i filmofilku sa državne televizije koji su uleteli u prazan prostor VHS piraterije, i sa ili bez dopusta tajnih službi ubacili 3000 VHS naslova u opticaju od 1985. do 1992. godine.

Okosnicu priče čini slučaj Irine Nistor, bitne rumunske filmske radnice koja je posle pada Čaušeskua stekla uticajno mesto na dravnoj televiziji, filmskim festivalima, posle i na HBOu. Na neki način, ona bi se mogla posmatrati kao Dragan Jeličić ili mnogi od naših značajnih filmskih radnika koji su imali prevodilačku karijeru na početku rada i iz vremena VHSa vremenom došli do uticajnih pozicija u branši.

Unutar Irininog slučaja razrađuje se i uvoznik kaseta, gospodin Zamfir. Njihovi doživljaju su dati u solidnim rekonstrukcijama dočim ključni deo materijala po minutaži čine sećanja konzumenata, onih koji su samo gledali, ali i onih koji su organizovali ilegalne VHS bioskope po kućama. I taj segment odiše nostalgijom, ima duhovitosti, i daje pitkost celini iako ne možemo reći da je u celom trajanju supstancijalan. Međutim, vešto realizovan prikaz diskursa o transformativnoj moći filma obično pali, a ovo je takav slučaj.

VHS je čak i u SFRJ toga vremena, nešto malo pre 1985. na koju se fokusira ovaj film kao početak fenomena u Rumuniji, nosio jednu specifičnu atmosferu. Bio sam tada naravno vrlo mali ali sam preko oca kao early adoptera VHSa imao priliku da se upoznam sa tom prvom generacijom VHS mistifikatora, i uprkos tome što kod nas to nije bilo pod represijom bilo koje vrste, imalo je neki urbani underground vibe.

Činjenica da su se naši distributeri formirali u danima VHSa umnogome je oblikovala našu distribuciju i prikazivačku delatnost jer im je trebalo puno vremena da shvate kako nije sve u filmovima koje imaš već da ima nešto i u tome gde ćeš da ih puštaš. Međutim, dok je bilo i jednog i drugog, dakle i bioskopa i tog stava kod distributera, bilo je i Periklovo doba za naše gledalište jer je zaista bio raznovrsniji repertoar nego danas.

U tom smislu, u zemljama Istočne Evrope, VHS je imao zaista transformativni uticaj jer je zapravo u njemu načinjena primarna akumulacija kapitala u filmskom biznisu. Nažalost, stvari poput kratkog dokumentarnog filma ONI ŽIVE Gorana Nikolića nisu ni zagrebali suštinu tog fenomena,.

Stoga, i srpska VHS scena zaslužuje svoju ozbiljnu dokumentarnu razradu.

* * * / * * * *

Saturday, December 15, 2018

THE TRIAL OF RATKO MLADIĆ

THE TRIAL OF RATKO MLADIĆ Henryja Singera i Roba Millera je dokumentarni film koji prikazuje deo suđenja Ratku Mladiću, sve do donošenja presude. Koliko čujem film je naišao na određene optužbe da je prosrpski pa čak i promladićevski ali plašim se da su te opaske krajnje neprimerene. Prvo, ovaj film zapravo jedino što radi drugačije jeste da prikazuje obe strane u procesu, dakle i tužioce i branioce, ali mimo toga, vrlo malo, da ne kažem minimalno, pokazuje da su u ratu u Bosni postojale dve strane u sukobu. Uostalom, sud se bavi zločinima, proces obrađuje zločine, pa ih samim tim i film stavlja u fokus. Dakle, u ovom filmu nema rata, ima samo zločina i kada se stvari tako postave, onda tu ne može da se istakne bilo kakva simpatija za Mladića sem da se pokaže da i on ima porodicu. Pa opet, dok se prikazuju porodice žrtava zločina za koje se tereti Mladić i jasno se ističu njihovi gubici, u Mladićevom slučaju se ne pominje činjenica da je itgubio ćerku pod mutnim okolnostima gotovo sigurno indukovanim ratom i pritiscima koji su iz njega proistekli.

Stoga, naravno da kada se prikazuju Mladić i njegova porodica, njegovi branioci, saradnici koji mu svedoče u korist, dobijamo utisak da je i on dobio priliku da se iskaže, ali u suštini, njihova priča nije čak ni ispričana, pa preovlađujući osećaj ciničnosti njihove duge ostaje da dominira kada se postavi nasuprot tuge žrtava. Autori prenebregavaju činjenicu da nisu suze ono što vezuje Mladićevu suprugu sa majkama Srebrenice već upravo gubitak deteta.

Kad je reč o okvirima samih zločina, rat je očekivano izvučen iz jednačine, nema Bratunca kad se govori o Srebrenici, postoje samo masakri, a unutar njih poneki detalj koji iznosi odbrana kao alibi za Mladića. To će naravno gledaocima različitih ubeđenja, različito izgledati - nekima će branioci takođe delovati cinično, kao pokvareni mafijaški advokati koji lukavstvom sprečavaju da pravda sustigne njihovog klijenta, neko drugi će se radovati na pomen kontra-dokaza.

Isto važi i za odanost Mladićevih saradnika koju će neko doživeti sentimentalno, a neko kao znak nepopravljivosti ljudi koji okružuju zločinca. Takvi su i generalovi govori dati dok je bio bog i batina, nekome deluju kao mučeništvo, nekome kao deluzija, nekome kao dokaz da su svi Srbi stajali iza njega. A ruku na srce, svega toga tu pomalo i ima.

Stoga, treba izaći iz klopke i pokušaja da se ovaj film tumači kao balansiran pogled na Mladića. Plašim se da je ovde samo pitanje tumačenja, i da sve ono što mu "ide u prilog" i "humanizuje ga" zapravo služi da pokaže kako je teško dokazati genocid.

Suptilne manipulacije naravno ima na svakom koraku. Kćer koja traži ostatke oca pokopanog u Tomašici je uredna i lepa Muslimanka. Srbi iz Mladićevog rodnog Kalinovika su naravno krezave nakaze, pošto valjda u Prijedoru nije bilo krezavih Muslimana, a u Kalinoviku Srba koji normalno izgledaju. Tako i pripreme svedoka deluju mnogo perfidnije jer Mladićevi advokati sugerišu svojim kako da se ponašaju a tužioci svoje tretiraju nežno i samo su tu da ovi psihološki izdrže sekundarnu viktimizaciju.

Stoga, kada jedan tužilac krene da priča kako je ovaj slučaj prihvatio kao potomak žrtava Holokausta, jasno je koliko je sati i da je nacifikacija ponovo tu pred nama.

Uprkos svemu tome, film je zanimljiv utoliko što nas upoznaje sa miljeom u kom se dešava suđenje, kako izgledaju štabovi tužilaca i odbrane, sam Hag itd. Pa ipak, i tu ima rupa. Recimo, svaki od tužilaca ima malu ariju zašto je tu a od srpskih advokata samo jedan. I to onaj koji je iz Srbije i slabije govori engleski, dočim niko ne ispituje Dragana Ivetića iz Čikaga.

Verujem da će ovaj film u nekom trenutku, na ovaj ili onaj način biti prikazan i kod nas, a videćemo sa kakvim predznakom će biti predstavljen.

Thursday, December 13, 2018

KURSK

KURSK Thomasa Vinterberga je primer prvoklasne teme prepuštene prvoklasnom reditelju koja na kraju u formi filma dobacuje do konfuznog i sentimentalnog televizijskog materijala.

Imao sam ozbiljne teškoće da ostanem budan tokom projekcije filma KURSK pošto je čim podmornica ode pod vodu otišao u duboku monotoniju.

KURSK je pisao Robet Rodat, specijalista za vojne i ratne teme kome verodostjnost nije pod A. Potpisnik SAVING PRIVATE RYANa, Emmerichovog PATRIOTa i FALLING SKIESa ovde obrađuje istinitu priču kada je usled eksplozije torpeda potonula ruska podmornica i potonjim pokušajima da se spasu preživeli članovi posade koji, po ovom filmu nisu izvučeni zbog dotrajale ruske tehnike i prekasnog dopuštenja Britancima i Norvežanima da im pomognu.

Nije baš najjasnije oko čega Vinterberg i Rodat grade dramu, da li je tema sudbina reživelih mornara koji su posle eksplozije čekali smrt i nadali se evakuaciji, da li su to njihove porodice kod kuće ili su to ruski krugovi moći koji nisu dozvoljavali stranu pomoć sve dok nije bilo prekasno.

Problem filma je u tome što nijedna od ovih linija nije do kraja istražena. O tome šta su zaglavljeni mornari radili nema puno dokaza i te scene se svode na klasične barrack klišea iz ratnog filma. Porodične scene su pojednako cheesy, a intriga sa strancima koji mogu da pomognu nije dovoljno dramatična pošto znamo da će pomoć zakasniti a između Rusa i zapadjaka se nikada ne stvori istinski konflikt.

Sroga, KURSK na kraju ostaje mlak jer sve što se desilo u filmu deluje nedorečeno a ponedge i slom kičerski plasirani.  

* 1/2 / * * * *

THE GILLIGAN MANIFESTO

THE GILLIGAN MANIFESTO Cevina Solinga je dokumentarni film sa tezom da je serija GILLIGAN'S ISLAND bila promocija komunizma. Cevin Soling polazi od ove zanimljive teze a onda je dosta neuspešno ilustruje tako što pravi dokumentarni kolaž kojim objašnjava šta je Hladni rat, šta je komunizam i šta je GILLIGAN'S ISLAND. Nakupljajući scene koji bi trebalo da potkrepljuju njegovu tezu on pokušava da je dokaže, ali su dati sagovornici dosta šturi, nijedan od autora serije ne razrađuje Solingovu misao, dočim akademski stručnjaci mahom objašnjavaju šta je komunizam i na koji način se nije dobro razumeo u Americi.

Solingov film polazi od zanimljive teze ali je svojim rediteljskim postupkom razvodnjava, a potom je na kraju ipak nedovoljno dokazuje. Otud THE GILLIGAN?S MANIFESTO nije značajan čak ni za fanove ove serije.

Wednesday, December 12, 2018

MAGHZAYE KOOCHAKE ZANG ZADEH

MAGHZAYE KOOCHAKE ZANG ZADEH Houmana Seyyedija, preveden je kao SHEEPLE na engleskom i reč je o iranskom filmu kakav do sada nisam video. Naime, gledao sam filmove koji su imali dosta savremen rediteljski postupak, pa čak i hipsterski, ali SHEEPLE je film koji umnogome odskače od iranskih standarda u svakom pogledu.

Reč je o crnohumornoj priči smeštenoj u teheransku favelu a glavni junaci su članovi porodice lokalnog narko bosa. Najstariji sin u porodici je narko bos a glavni junak je njegov brat koji poput Iznoguda ne želi nužnoda bude kalif umesto kalifa ali svakako da smatra da zaslužuje značajniju poziciju u porodičnom poslu i hijerarhiji. Planiraju udaju sestre koja želi da se emancipuje i ima svoj dinar, ali stvari kreću nizbrdo kada se pojavi video snimak sestre kako skida hidžab ped muškarcem. Porodica upada u krizu među sobom ali i sa zakonom.

SHEEPLE se kreće neočekivanim stazama ne samo u okvirima iranskog filma već i u okvirima onoga kako smo navikli da izgledaju filmovi o narko dilerima u favelama. Na sve to, SHEEPLE uprkos “internacionalno” prepoznatljivom settingu uspeva da ponudi potpuno autentičan iranski mentalitetski i kulturalni sklop.

Seyyedijev rediteljski postupak je izuzetno savremen i SHEEPLE se ni po čemu ne razlikuje od nekog evropskog ili latinoameričkog filma smeštenog u ovakav milje, ni po kadriranju, ni po tehničkoj usavršenosti, ni po tempu. U tom pogledu, možda će puristi reći da su Iranci izgubili ono što ih je činilo autentičnim, ali SHEEPLE je film koji bez ikakve ograde može da se tretira kao pitak i u teoriji komercijalan film na bilo kom mestu.

Po izlasku u Iranu ostvario je odličnu gledanost i zauzeo prvo mesto na box officeu, zaradivši oko 36 milijardi riala za deset dana što je oko 750 000 evra. Nadam se da će ovaj film u nekoj formi postati dostupan i našim gledaocima, naročito ako uzmemo u obzir da je Filmski centar Srbije zabranio MEZIMICU a čak i Iran otvara svoje ekrane za “kontroverzne” sadržaje u formi komercijalnog filma.

* * * 1/2 / * * * *

SPIDER-MAN: INTO THE SPIDER-VERSE

SPIDER-MAN: INTO THE SPIDER-VERSE je druga pobeda ovog junaka u protekle dve godine na velikom ekranu, posle decenije i po manje ili više, subjektivno ili objektivno, neuspešnih pokušaja da se napravi adekvatna ekranizacija koja će uspeti da obuhvati značaj Marvelovog signature superheroja.

Raimijev Spider-Man svakako ima svoje fanove, ima čak i onu tradicionalnu mitsku poziciju "drugog" filma kao najboljeg u serijalu, ali iz današnjeg stupnja razvoja superherojskog filma, cela ta produkcija deluje čak i pomalo naivno. To je još uvek vreme u kome je Avi Arad radio Marvel i kada je junak dolazio na ekran onda kada uspe za sebe da veže i reditelja i glumca. Tada je još uvek film bio pogon ekranizacije a ne sam strip odnosno IP, i nije bilo te samouverenosti, do granice sa bahatošću koja karakteriše taj format danas.

Druga iteracija Spider-Mana u Sonyju došla je u fazi kada je Disneyev Marvel već poprimio oblik ovoga što je danas, i ovog puta lik je privlačio glumce po izboru, IP je bio u centru pažnje i Webbovi filmovi su po mnogim elementima, pre svega glumcima, meni bili i potentniji od Raimijevih ali završili su potpunim kolapsom. Bioskopski rezultat je bio klasičan land grab, filmovi su bili preskupi da bi propali, ali Marc Webb danas skoro da ni nema šansu da radi ambiciozan film za bioskope a Andrew Garfield deluje da je gotovo potpuno isteran iz blokbastera. Paradoksalno AMAZING SPIDER-MAN je delovao dobro isplanirano na papiru pa je šteta što je praktično i zvanično propao posle dva naslova.

A onda sledi Spider-Man Jona Wattsa, reditelja čiji raniji rad nije obećavao, međutim, u ovoj mašini gde se Sony povezao sa Marvelom, to nije bio problem. U svetu depersonalizovanog MCU, HOMECOMING se pojavio u momentu kada je zapravo autorski pečat iznova počeo da se javlja. Ovog puta sve je bilo dobro postavljeno, Spider-Man je postavljen kao uverljivo mlad junak, suočen je sa negativcima koji nisu veliki doomsday proroci i monstrumi već prilično street level likovi, dat mu je prostor da maturira, uz minimalnu lubrikaciju ostalih Avengersa.

Međutim, onda dolazi SPIDER-VERSE koji je zbilja nešto potpuno drugačije. Naime, HOMECOMING je bio odličan film, ali ipak deo MCU i deo konvencije superherojskog filma. SPIDER-VERSE je animirani film u kome je sve dozvoljeno, i slično LEGO BATMANu, u toj formi nastaje možda i najautentičnija verzija lika iz stripa.

Strip junaci su od samih početaka imali svoje animirane inkarnacije, i kao što znamo one su mahom bile vrlo nemaštovite, doslovne, grafički i vizuelno čak i siromašnije od stripa, a opet verne izvornim zamislima crtača. Takve straight ekranizacije junaka opstale su do danas, uostalom DCAU ih radi sa dosta uspeha ali u tim produkcijama ključni adut je scenario.

LEGO BATMAN je pod krinkom parodije, dekonstrukcije i Lego kockica kao medijuma za pričanje priče izgradio zapravo jedan od najboljih superherojskih filmova koje smo gledali, između ostalog zbog toga što se po maštovitosti približio onome što se sada dešava u superherojskom stripu. Lord i Miller su stajali iza tog filma kao inicijatori cele Lego estetike. U SPIDER-VERSEu oni su takođe prisutni kao idejne vođe, scenaristi, producenti, a rezultat je impesivan na sličan način.

Animirani Spider-Man suštinski uspeva da interpretira strip i kao narativ, i kao formu, da istovremeno prikaže Spider-Mana i kao junaka koji ima svoju mitologiju i integritet ali i da ga svede na nivo kulturnog artefakta, odnosno plod mašte autora koji je realizovan kroz neku priču i crteže.

Samim tim Spider-Man i kao junak, i kao više puta reinterpretirani narativ, pa na kraju krajeva i kao crtež ima svoju ulogu u ovom filmu. Polazište je da se film dešava u svetu u kome postoji strip o Spider-Manu pored naravno živog i aktivnog Petera Parkera. Kada radioaktivni pauk ujede Milesa Moralesa, a Parker pogine, kreće borba sa supervillainom, ovog puta Kingpinom, i njegovim pokušajem da napravi akcelerator kojim će vratiti nastradale ženu i sina. Ali akcelerator pravi ulaz u druge univerzume iz kojih stižu drugi Peter Parker, Gwen Stacy koja je postala superheroj i još neke varijante Spider-heroja.

Kako se mešaju dimenzije, tako junaci donose i svoje stilove animacije. Ovaj meta pristup naravno omogućuje da film pronikne u samu fakturu stripa, i ko može da gleda 3D verovatno može u potpunosti da percipira sve zahvate na fakturi slike koje je uradila ova ekipa.

U pripovedačkom pogledu, konačno, imamo prevazuilaženje INCREDIBLESa a to je potonuće filma koji dekonstruiše superheroje u formule superherojskog filma. Naime, ovde imamo s jedne strane taj meta momenat da se film izlaže kao strip, iako nije suštinski epizodičan, zastaje da uvede nove likove kao što bi to strip uradio, ali onda kada dramaturgija gurne stvari prema klimaksu koji ne može biti drugačiji nego onakav kakav mora, dakle samim tim nadovezan na superherojski film, autori prave najsubverzivniji detalj. Tu kreće borba, haos, ali i mešanje dimenzija i grafičkih pristupa. I iskreno, u tom segmentu sam u pokretnim slikama video nešto najbliže ekranizaciji Morrisonovog stripa odnosno onih deonica kada ode u sveden gotovo apstraktan crtež, kada krene izražavanje kroz pollockovske kapi boje itd.

Stoga ako govorimo o dramaturgiji ovog filma, onda se ne treba fokusirati samo na scenario i dramski tekst jer je ovde dramaturgija kao tehnika pravljenja drame data i kroz samu fakturu slike i kroz poigravanje kontekstom, i kroz suštinsko povezivanje strip iskustva sa filmskim.

U određenom smislu ovaj film je po izrazu bitno kompleksniji od onoga što bi deca mogla da percipiraju i svoje obraćanje "odraslima" vrši tako što ih uvodi u dubinu slike, u njenu suštinu. Složenost izraza čini ovaj film nečim štoje na kraju krajeva daleko više od pukog repertoarskog proizvoda, mada on jeste i to, ali verujem da sa svakim novim gledanjem otkrivamo dodatne elemente.

* * * 1/2 / * * * *

Tuesday, December 11, 2018

THE FESTIVAL

THE FESTIVAL Iaina Morrisa je produžetak serije THE INBETWEENERSa pomalo i FRESH MEATa drugim sredstvima. Sa obe ove serije THE FESTIVAL deli glavnog glumca kog igra Joe Thomas, a Joe je takav glumac da praktično deli i glavnog junaka.

Scenario potpisuju alumnus FRESH MEATa i izvanrednog i nažalost ukinutog sitkoma SIBLINGS Keith Akushie i njegove kolega sa ove serije Joe Parham. Scenario je formulaški, sa dosta simpatičnog gross outa, i sa ponekim komičnim zamislima koje čak i kad ne ispadnu smešne barem deluju dovoljno ambiciozno da izmame osmeh za trud.  U tom ppgledu, THE FESTIVAL ima predožak u kome ima na šta da se osloni, iako svakako Keith Akushie posle ovog skripta neće steći reputaciju kao svoje gazde sa FRESH MEATa, Jesse Armstrong i Sam Bain.

THE FESTIVAL je generic stuff ali urađen solidno i sa punim ubeđenjem, i publici koja voli komediju, i ume da nagradi trud priužiće prijatno iskustvo. Pa ipak, THE FESTIVAL suštinski ne prevazilazi televizijske korene svojih autora niti stavlja Britaniju na mapu bioskopske teen komedije kojom suvereno i dalje vladaju Ameri.

* * 1/2 / * * * *

INTO THE DARK: THE BODY

INTO THE DARK je Huluova serija jednoipočasovnih televizijskih filmova u produkciju Blumhousea. Prvi film režirao je Paul Davis, i pod naslovom THE BODY ponudio je razradu svog kratkometražnog istoimenog filma.

Film govori o plaćenom ubici koji pod krinkom Halloweena obavlja ubistvo poznatog bogataša. Sreće grupu trick or treatera koji su krenuli na žurku, i odlučuje da se preveze sa njima jer mu je neko tokom slavlja oštetio kola.

Film kreće sa potencijalom za suspense, za komediju, za dobro korišćenje apsurdnih i zanimljivih situacija ali nažalost u razvoju put celovečernjeg formate ne uspeva da se izbori sa ograničenjima Davisovog filmmejkerskog znanja, uprkos određenom potencijalu premise.

U pogledu formata, jednoipočasovni film deluje kao old school 90s televizijska produkcija i to me raduje jer u ovoj seriji dobijamo dvanaest komada horor filmova godišnje, od kojih će neke potpisivati i dosta ozbiljni autori.

THE BODY je nažalost tanak komični triler koji ipak ne obeshrabruje da će ceo poduhvat dati neke zanimljive rezultate.

LUKAS

LUKAS Juliena Leclercqa je Sveti Gral kome se nekoliko puta stremilo a bez većeg uspeha - ozbiljan krimić, da ne kažem "ozbiljan" film u kome Jean-Claude Van Damme igra glavnu ulogu. Rekao bih da je Leclercq, francuski reditelj koji je već nekoliko decenija na pragu velikog uspeha, ali nekako više uspešan u pakovanju projekta nego u realizaciji, sa ovim filmom konačno uspeo da postigne taj cilj.

Naime, LUKAS je B-film u kome Van Damme igra izudaranu ruinu, nekadašnjeg bodigarda i operativca koji se sada vucara kao izbacivač po briselskim noćnim klubovima. Kada dobije posao u striptiz klubu, postaje interesantan policiji koja želi da ga uzme za doušnika ucenjujući ga traumatičnim iskustvom iz pošlosti.

Van Dammeovo lice je izbrazdano borama i ožiljcima a Leclercqova rediteljska egzekucija je tvrda i efektna. LUKAS nikada ne postiže neke "visoke" i pretenciozne domete ali od početka do kraja funkciniše kao seriozan B-film, kao dobar i jednostavan evropski krimić, smešten u zanimljivi belgijski setting koji nas je u ovom žanru nekoliko puta obradovao poslednjih godina.

Leclercq nije Roskam, ali u ovom slučaju snimio je bolji film od onoga što je Roskam radio posle RUNDSKOPa.

* * * / * * * *

BEKSTVA

Muharem Pervić i Radoš Novaković su adaptirali roman Oskara Daviča BEKSTVA inspirisan istinitom pričom o bekstvu revolucionara iz mitrovačkog zatvora. Ovaj slučaj je kasnije još jednom ekranizovan, u filmu STIĆI PRE SVITANJA. U svakom slučaju, ovaj često ekranizovani događaj je jedan od razloga zašto je Stanka Veselinov među retkim istorijskim ličnostima koje su čak tri puta prikazane u fikcionalizovanim verzijama i to u vezi sa dva različita događaja.

Čini mi se da Radoš Novaković nije bio idealan izbor za ovakav postupak za koji su se opredelili i scenaristi i sam reditelj. Naime, BEKSTVA nije klasicistički postavljen film sa jakom melodramskom osnovom kakvim se Novaković najuspešnije bavio. Čak naprotiv, BEKSTVA pokazuju veliku fascinaciju autora nekim dostignućima koje je moderna donela i u književnost i u film a čini se da tim elementima nisu baš najveštije raspolagali. Tako BEKSTVA postaju film sa čitavim nizom moćnih prizora u čijem je komponovanju sigurno značajnu ulogu imao i čuveni direktor fotografije Nenad Jovičič, ali isto tako kao celina ipak ne funkcionišu iz prostog razloga što se naracija prelama na nekoliko pripovedačkih i konceptualnih deonica.

Naime, BEKSTVA istovremeno pokušavaju da budu film o robijanju revolucionara, ali i o unutrašnjem životu partije unutar zatvora, ali i o unutrašnjem životu partijaca, unutar unutrašnjeg života zatvora i partije, i sve to začinjeno raznim vidovima melodramskog ekscesa. To čini film neprekidno zanimljivim ali isto tako i haotičnim, povremeno zbunjujućim, od nunsploitation otvaranja koje postavi potpuno drugačiji ton filma pa nadalje.

U svakom slučaju, BEKSTVA ostaju zanimljiv upliv filmske moderne u priče o NOBu. Međutim, moramo priznati da iako BESKTVA spadaju među ekscesivnija ostvarenja u tom pogledu, svakako nisu unikatan rad tog tipa u istoriji jugoslovenskog filma.

* * 1/2 / * * * *

Monday, December 10, 2018

AFTER EVERYTHING

AFTER EVERYTHING je ljubavni film koji potpisuju Hannah Marks i Joey Power. Njima je ovo prvi igrani film a Hannah Marks ima izvesnu karijeru kao glumica, mahom u indie produkcijama i kao redovna saradnica Maxa Landisa. Dakle, nemaju oni iza sebe nikakav rediteljski domet koji me je mogao pripremiti za ovako moćan celovečernji debi.

AFTER EVERYTHING je indie ljubavni film, prepun humora koji proističe iz situacija i priče, sa zdravim melodramskim ekscesom, ubedljivim i zanimljivim likovima i vrlo svežim tretmanom nekih od najdelikatnijih kako životnih tako i filmskih situacija, kao što je recimo ljubav dvoje ljudi od kojih jedan pati od teške bolesti.

Jeremy Allen White se možda nije mnogo odmakao od Lipa iz Wellsovog SHAMELESSa ali na kraju krajeva to ni ne mora da radi, takav lik je dovoljno slojevit za različite sadržaje i uspeva da kanališe neuroze mačo milenijalca iz niže srednje klase. Maika Monroe mu odlično parira a epizodne likove igraju Marisa Tomei i Gina Gershon koje svemu dodaju nužni star power.

Prikaz odnosa je vibrantan uz vešto korišćenje svih dostupnih vizuelnih sredstava, uključujući i poigravanje socijalnim mrežama koje nije novo ali je ovde jako dobro iskorišćeno. Isto tako, fino su iskorišćene i njujorške lokacije koje imaju svoje mesto kao dodatna dimenzija u ovoj priči.

Uprkos indie korenima, AFTER EVERYTHING ima potencijal za crossover sa publikom glavnog toka kojoj može pružiti nešto za čim mnogi ljubavni streme i ne dobacuju. 

* * * 1/2 / * * * *

PROBLEMOS

PROBLEMOS Erica Judora je francuska komedija o hipi komuni koju zadesi neobična sudbina da njeni posetioci budu jedini preživeli posle apokaliptične zaraze. Odjednom grupa ljudi nezadovoljna represivnim svetom dobija priliku da izgradi novi svet i shvata kako polako preuzima dosta onih konvencija koje su im smetale. Francuzi su ozloglašeni kod nas zbog svojih komedija i ovo je nažalost jedna od tih. Film nikada ne uspeva da dramski nadgradi inicijalnu ideju a to je parodiranje raznoraznih yogi-hippy-newagey percepcija sveta i njihov sudar sa karikiranom konvencionalnošću liberalnog kapitalizma.

MORTAL ENGINES

MORTAL ENGINES Christiana Riversa, dugogodišnjeg saradnika i štićenika Petera Jacksona, po mom dubokom uverenju doživeo je nepravedno satiranje od strane kritike pa i vrlo mlak, da ne kažem slab odziv publike u najavi. Ova ekranizacija romana Philipa Reevea doduše spada u vrstu filma koju ja manje pratim, i manje volim, pa samim tim nisam zasićen raznoraznim STAR WARSima i sličnim sadržajima na koje se snažno referiše u ovom ostvarenju.

Elem, MORTAL ENGINES je baziran na romanima sa krajnje suludom steampunk premisom koja je sama po sebi nešto što nije baš lako prihvatiti uprkos ambicioznom produkcionom dizajnu Jacksonove ekipe. Prosto, to ili možeš da prihvatiš ili ne i u dramaturškom pogledu Jacksonovi redovni saradnici Fran Walsh i Philippa Boyens imaju know how kako da takve stvari sprovedu u delo. Nisam siguran da bih čitajući roman (a nisam ga čitao) uopšte mogao da zamislim tako kompleksnu konstrukciju kao što je pokretni grad, ali u periodu kada su infantilni sadržaji preplavili ekran i dobili A+ produkcioni tretman, Jacksonu se ne može spočitati da se nije latio najluđeg među njima.

Naravno, što je ludilo u settingu veće, to je sama osnovna priča jednostavnija i MORTAL ENGINES je jednostavna priča o osveti, negativcima željnim moći i vođenim pogrešnim namerama, i u tom pogledu ovaj film ne samo da se nadovezuje na jednostavne gotovo klasicističke narative već unutar njihovog kontinuiteta ima čak i nešto B-filmskog. Naime, MORTAL ENGINES potpuno zaobilazi filmske zvezde, na ekranu ima nekoliko britanskih TV zvezda, plus Hugo Weaving i ekipa, i reklo bi se da je ovo film koji kreće iz postavke da ima high concept i da mu zvezde ne trebaju ali završava sa jednim nepogrešivo B-filmskim vajbom.

I kada se taj B-vajb učita u format koji poslednjih godina, pa i u ovom projektu dobija A+ tretman u budžetu, MORTAL ENGINES najednom dobija format koji mu savršeno pristaje. Ovo je suludi pulp, steampunk extravaganza bez mnogo supstance koja rezultira adekvatnim filmom kakav joj savršeno odgovara.

Iako dvoje mladih leadova nikada ne dobacuju do Bessonovog dvojca iz VALERIANa po upečatljivosti, oni su dovoljno harizmatični da iznesu ovu jednostavnu priču okruženu vrlo složenom steampunk mehanikom.

Tehnička realizacija je solidna kako bi se i očekivalo od Jacksonove produkcije, old school i u skladu sa tim B-vajbom, s tim što se on ne očitava srećom u tehničkoj nedorađenosti.

Uprkos tome što ispada da mi se MORTAL ENGINES dopada zato što je autsajderski i neprihvaćen film, čini mi se da taj prijatan utisak koji sam stekao nije plod inaćenja već upravo usaglašenosti sadržaja i postupka ekranizacije. MORTAL ENGINES izgleda baš onako kako film o gradovima na točkovima zaslužuje da izgleda.

* * * / * * * *

Saturday, December 8, 2018

LE MONDE EST A TOI

LE MONDE EST A TOI Romaina Gavrasa je krimi-komedija u kojoj od Gavrasovog rukopisa i onoga što bi se od njega dalo očekivati imamo samo visoku estetizaciju i energičnost koju prepoznajemo iz video klipova kojima se proslavio. Sve ostalo je daleko bliže mejnstrimu nego što bi se očekivalo.

Međutim, u svojoj alter-egzekuciji, Gavras uspeva da iskopa neke zanimljive akcente i da ipak ovoj krimi komediji da poseban pečat. Glavni junak filma je mladi Arapin koji sarađuje sa lokalnom bandom prodavaca hašiša i ima san da sakupi novac i postane zastupnik poznate sladoledžijske kuće za zemlje Magreba. Kada se ispostavi da je njegova majka, prekaljena prevarantkinja i kockarka zapravo izgubila ušteđevinu koju je za to namenio, on polazi u Španiju da kupi i unese hašiš za lokalnog dilera iz svog bloka. Međutim, u Španiji naročito stvari kreću nizbrdo.

Gavras u prvi plan izbacuje anksioznost dece koja žele da se osamostale i da izađu iz senke roditelja koji ih zapravo eksploatišu. Gavrasov otac ima običaj da mu John Landis ima kameo uloge u filmu, i Romain nastavlja sa tim ali koliko sam zapazio u filmu se ne pojavljuje Max.

Iznad same priče, i zapleta koji je relativno uobičajen i dosta solidan (jedan od scenarista je stalni Audiardov saradnik Noe Debre) ostaje Gavrasova realizacija, dizajn, odabir i tretman lokacija i to je zapravo ono po čćemu se ovaj film ponajviše izdvaja. Betonski ambijent Benidorma, on pretvara u egzotiku gotovo dalekoistiočne vibrantnosti.

Gavrasov drugi film svakako nije ono što smo očekivali od njega, i svakako jeste manje od onoga čemu smo se nadali, ali i dalje je to nepogrešivo autorski projekat sa prepoznatljivim rukopisom.

* * * / * * * *

Friday, December 7, 2018

TPEHEP

TPEHEP je rediteljski debi Danile Kozlovskog, vrlo zrelo holivudski koncipiran star vehicle, projektovan da izađe u osvit Mundijala u Rusiji, tehnički vešto realizovan. Kozlovski kao reditelj je mudro u prvi plan stavio Kozlovskog glumca i iz samog sebe je istesao temelj ovog filma.

Glavni junak je iskusni ruski fudbaler koji doživljava potpuni brodolom na najvažnijoj utakmici nacionalnog tima te ostaje suspendovan, postaje trener malog provincijskog kluba. U klubu se suočava sa učmalošću provincijskog života ali još više sa učmalošću provincijskog fudbala. Pokušava da preokrene stvari i od Meteora napravi pobednički tim.

TPEHEP je film koji se hrani svim zamislivim klišeima sportskog filma, temama uspona i pada, igre koja oplemenjuje čoveka, i čoveka koji oplemenjuje igru, pitanjima lojalnosti, sportskom ekipom kao porodicom, i porodicom kao sportskom ekipom… Rečju TPEHEP je školski primer sportskog filma izgrađenog na dugogodišnjoj tradiciji sličnih ostvarenja, ali Kozlovskom se mora priznati da većinu tih klišea plasira efektno i sa punim uverenjem.

Nažalost, neke od bitnih zapleta u filmu, recimo ljubavnu priču, Kozlovski tretira kao sporedniju nego što bi trebalo i maltene je tretira kao kliše koji se samopodrazumeva. Tako neka od bitnih emotivnih žarišta ostaju neiskorišćena.

Međutim, film bez neke veće potrebe traje 130 minuta i u pojedinim fazama postaje repetitivan, a i ono što se ne ponavlja bez problema se moglo redukovati. U tom pogledu čini se da Kozlovski pumpa svoj film u format blokbastera iako je istu priču mogao da suzi i učini efektnijom.

Međutim, Kozlovski je bez sumnje snimio film koji ima fizionomiju blokbastera, direktor fotografije Fjodor Ljas dolazi sa nekoliko baš takvih projekata i unosi u TPEHEP baš tu vrstu vizuelne kompetencije. Scene fudbala su energične, u pojedinim situacijama bliže estetici reklame nego filma, ali nikada ne prelaze granicu i ne pretvaraju se u neki cartoony prikaz fudbala.

Sve u svemu TPEHEP je film koji postavlja neka prava pitanja, i svet fudbala koji prikazuje može biti vrlo blizak našem gledaocu, i samim tim je šteta što se nije našao u našim bioskopima. 

* * 1/2 / * * * *

KRALJ PETAR I

U završnici PODZEMLJA Emira Kusturice, Lazar Ristovski igra dva lika, narodnog heroja Petra Poparu Crnog i glumca koji igra Petra Poparu u filmu koji režira režimski reditelj Željko Bulajić u tumačenju Dragana Nikolića.

23 godine kasnije, Lazar Ristovski igra Petra, Petra Karađorđevića a on je i režimski reditelj, doduše ne baš on, već njegov sin Petar, ali kao da je on jer je na brk Lazara Ristovskog kao reditelja skupljan novac za ovaj film.

Bio sam u komisiji koja se podelila oko dodele sredstava ovom filmu i dobra vest je da KRALJ PETAR I ne samo da nema isti naslov kao projekat za koji su tada iznuđene pare, nego nema ni istog reditelja, ni istog scenaristu, ni isti scenario.

Barem dve poslednje stavke su bitno unapređenje. Umesto jednog labavo povezanog niza anegdota o Kralju Petru pre i za vreme Velikog rata, sada imamo film koji prati dva toka - jedan je sudbina Kralja Petra, druga je sudbina mladog vojnika Marinka. te dve sudbine se ukrštaju na polovini filma kada Marinkova majka Makrena daje ispletene čarape Kralju ne bi li ih ovaj predao sinu. 

Moram prinzati da bi se iz ovog materijala, po mom ukusu, dao istesati još bolji film nego što sada jeste, time što bi se manje zanimljiva paralelna radnja, a to je ova o čarapama, majci i Kralju isekla iz filma i kada bi se jedino pojavljivanje kralja desilo u susretu sa izmučenom vojskom na Krfu.

Naprosto, scene sa vojnicima su punokrvni combat movie, sa Radovanom Vujovićem koji je ovde ostvario svoju daleko najbolju rolu u karijeri, i sa izuzetno veštno snimljenim i dobro insceniranim scenama borbe koje su samo deo izuzetnog podviga koji je napravio direktor fotografije Dušan Joksimović.

KRALJ PETAR I je bio izazovan film u pogledu fizičke produkcije i ako mu je iko dorastao to je upravo Joksimović.

Joksimović je zaslužan za to što gledalac zaista može da oseti i surovost borbe na Ceru, i albanske planine koje ne praštaju sa snegom do kolena i arnautskim bandama koje lešinarski vrebaju, pa sve do plaže na Krfu i Plave grobnice. Ako je išta, onda je KRALJ PETAR I Joksimovićev šou.

Sve scene sa Kraljem Petrom, sem one završne na Krfu koja je izuzetno moćna i čini istinski potresnu završnicu filma, nažalost deluju kao ekranizacija školskog programa i to ne po samoj egzekuciji već po sadržaju i stavu. Neke od njih nisu urađene bez veštine i kreativnosti, rediteljske i montažerske, ali nažalost deluju mnogo manje “živo” od onoga što je osnovno a to je život u jedinici koju predvodi Seljak Života.

Kada film dođe do albanskih vrleti tada poprima svojstva old school NOB filma, radova kao što su NERETVA i IGMANSKI MARŠ gde gledamo junake suočene sa nadljudskim mukama i malo čim drugim, ali dobro, to sve ide u rok službe.

Moram priznati da je KRALJ PETAR I film u kome istorija, nužnost praćenja istorijskog toka nikada ne uspeva da bude zauzdana izuzev u pojedinim scenama na bojištu i u artiljerijskoj bateriji, pa u narativnom u pogledu u više navrata film prerasta u istorijsku slikovnicu. Međutim, ta istorijska slikovnica je zahvaljujući Joksimoviću zaista vrlo živopisna.

Reditelj Petar Ristovski se opredelio za sada aktuelni PEAKY BLINDERS pristup u muzici, dakle u skoru imamo drone, imamo električne gitare, imamo čak i neke teme koje nelagodno podsećaju na rok klasike (recimo tema kada Kralj Petar kreće u izgnantsvo nepodnošljivo podseća na I WANT TO BREAK FREE od Queena) ali dobro direkcija je zanimljiva i korektno ispraćena.

Imajući u vidu šta je nuđeno komisiji, a šta smo na kraju dobili na ekranu, udali smo se neuporedivo bolje nego što smo se nadali, i Vladimir Ćosić je očigledno od nule ispravio Vitezovićevu adaptaciju vlastitog romana pa je sada on prvopotpisani scenarista pre književnika i reditelja Petra Ristovskog.

Slutim da će šira verzija ove priče, u formi televizijske serije verovatno dati Kralju Petru I adekvatniju dramsku funkciju.

Kad je reč o hronologiji samog rata, i generalno istorijskih događaja, očekivao sam da će film biti decidniji i da će je određenije prikazati publici. Određene dramske situacije podrazumevaju izvesno istorijsko predznanje, a neke elemente priče, poput arnautskih bandi, strana publika svakako neće moći da identifikuje.

U svakom slučaju, KRALJ PETAR I je drugačiji film o Velikom ratu od ZASPANKE ZA VOJNIKA Predraga Antonijevića koja se fokusirala na jednu jedinicu i jedan događaj. KRALJ PETAR I prati jednu veću deonicu rata, mada ne i ceo njegov tok i fokusiraniji je na bioskopski spektakl. To ipak ne čini ova dva filma sasvim komplementarnim jer oba prilaze temi bez pune spremnosti da se autorski fokusiraju i da ispričaju “ličniju” priču. 

* * 1/2 / * * * *

Tuesday, December 4, 2018

DER HAUPTMANN

DER HAUPTMANN Roberta Schwentkea je divan film jednim delom zbog toga što pokazuje kako holivudski reditelj može da uzme neplaćeno, dođe u Evropu i snimi par excellence “autorski film”. Ta vrsta samouverenog rediteljskog rukopisa koji evocira uspomenu na rad klasika evropskog filma, od vrhunaca moderne šezdesetih do danas, sa čitavim nizom vrlo otmenih brehtovskih zahvata, retko se susreće u savremenom evropskom filmu.

Schwentke je snimio istinitu priču koja je bizarnija od bilo koje fikcije. Krajem rata 1945. godine, dvadesetogodišnji dezerter pronalazi uniformu kapetana i počinje da se lažno predstavlja kao oficir. Postaje poznat po svojoj okrutnosti i legitimisanje izbegava time što se nameće samouverenošću i brutalnošću koja raznim pravim vojnicima naizmenično pogoduje ili ih naprosto plaši.

Ova priča, uprkos tome što je već na nivou samih karaktera i sklopa događaja zanimljiva svoj krajnji domet nasravno ostvaruje u metaforičnom razrađivanju teme nacizma jer pokazuje da je taj sistem bio funkcionalan zahvaljujući sprezi autentične patologije na nivou ideje, kukavičluka, lične svireposti, straha od autoriteta, i nespremnosti da se preuzme odgovornost.

Kao što junaci ovog filma tonu u sve dublju kaljugu zločina i nemorala, iako su delimično ili potpuno svesni da ih u svemu tome predvodi samozvanac, oni sami generišu kolektivnu iluziju da je on pravi oficir.

Otud je Schwentkeov film obradio temu koja nam nije nepoznata, ni u teoriji ni u umetnosti, ali je sumira na do sada možda i najuspešniji način. Što je još važnije, ovaj film definitivno prekida niz uslovno revizionističkih filmova koji su poslednjih godina nastajali u zapadnoj Evropi sa idejom da Drugi svetski rat svedu na vojni sukob i gurnu njegove esencijalne karakteristike u drugi plan.

Schwentke film snima u crno-bloj tehnici kako bi sačuvao kolor za jedan jedini ali jako moćan akcenat u završnici. Po brutalnoti postupka, podsetio me je na jugoslovenske filmove Crnog talasa koji su tematizovali rat, pre svega TRI Saše Petrovića. Da je prikazan na FAFu, ovaj film bi najponosnije poneo nagradu “Saša Petrović”, uveren sam u to. 

Florian Ballhaus visoko estetizuje ovu priču u fotografiji ali ne upada u klopku zbog koje je kritičar Cahiers du cinema bojktovao KAPO Gilla Pontecorva. U pogledu inscenacije, Schwentke je vešt i premda beži od holivudske konvencije u kojoj dugo radi, ume da iskoristi svoj holivudski know how onda kada se grade snažni akcenti i veliki preokreti visoke sugestivnosti.

DER HAUPTMANN je Schwentkeov kompletan autorski rad i vidan je napredak u odnosu na njegove nemačke radove pre odlaska u Ameriku.

Zanimljivo je kako Schwentke u završnoj sekvenci tokom špice pravi sličan zahvat kao Rusi u filmuMы из будущего, samo sa potpuno drugim predznakom.

* * * 1/2 / * * * *

TERET

Posle gledanja filma TERET Ognjena Glavonića, okolnosti bizarnog ponašanja u Filmskom centru Srbije postaju potpuno razumljive i sada je sasvim jasno i zašto su zabranili MEZIMICU i kako je dovedena "gvozdena ledi" Jelena Trivan i usled čega nas čeka par desetina meseci razaranja kinematografije.

TERET je kocka Bobana Jevtića, direktora FCSa koja se nije isplatila. Odlazak u Kan je nesumnjivo veliki uspeh za srpski film, ali ne toliki kada imamo u vidu da je u njemu tematizovan "slučaj hladnjača"; nagrada za glumu u Sarajevu je premala satisfakcija na toj smotri koja bi trebalo da bude najveće moguće razumevanje za filmove koji govore protiv Srbije i srpskog naroda. Sve to je premalo u odnosu na ono što je ovaj film.

A TERET je zapravo jedna intimna vizija Ognjena Glavonića u kojima se on bavi trima temama. Prva je činjenica da voli pank i da je nekada imao bend, što je već tematizovao u dokumentarnim radovima o Živanu Pujiću. Druga je njegovo interesovanje za komunizam, inače dosta aktuelna pojava među mladima u Srbiji. I treća je njegovo generalno pesimistično viđenje civilizacijskog nivoa i životnih navika ljudi na našem podneblju.

Gde je hladnjača u svemu tome? Pa zapravo, ona je u prethodnom Glavonićevom filmu DUBINA DVA u kom je on prepoznao njenu lukrativnost, i onda je isplasirao u TERETU pre svega kao jedan poslovni osnov za nastanak filma.

Kao što dečak, mladi panker, stopira hladnjaču u kojoj se voze leševi sa Kosova, tako i Glavonić koristi hladnjaču da se u njoj preveze do filma.

Hladnjača služi da bi on snimio svoj SLC PUNK ili tako neki film. Ovde nema nikakve namere da se na skrupulozan način rekonstruiše taj zločin, pa sad kom opanci kom obojci, nek se buni kome smeta i tome slično. Ne. Ovo je klanje vola za kilo mesa, hladnjača je samo udica kojom je Glavonić omogućio nastanak filma o nečemu što njega zaista zanima. I to je svakako možda i najpotresniji deo cele ove priče.

Cinizam sa kojim je taj zločin upotrebljen da bi se snimilo i isfinansiralo nešto potpuno drugo pokazuje jednu duboku dekadenciju, u kojoj Srbija kao finansijer pritom nije morala da učestvuje jer je film ionako bio snimljen bez njenog doprinosa. TERET je naime pomognut sa zbilja smešnih četiri miliona dinara i to onda kada je već bio gotov i kroz tu pomoć zapravo je legitimisan pošto bi u protivnom bio francusko-hrvatsko-katarsko-iranska koprodukcija. Da je to i ostao, svima bi nam bilo mnogo lakše jer taj film tako i izgleda kao francusko-hrvatsko-katarsko-iranski projekat. Međutim, onda bi bio delegitimisan i u svetu, a Boban Jevtić je rukovodio operacijom legitimacije tog projekta kroz srpsko finansiranje.

Ako bismo se zadržali u okvirima panka, onda bismo mogli govoriti o "Velikoj rokenrol prevari", a da tema hladnjača nije toliko toksična, mogli bismo čak i sa nekim simpatijama gledati na to kako je Glavonić sve te ljude u raznim zemljama napravio budalama kako bi na kraju krajeva snimio elegiju o svojoj pankerskoj mladosti i radoznalosti prema imaginariju SFRJ i NOBa.

Međutim, hladnjače su ipak pretežak kalibar da bi se mogle tako lako apstrahovati naročito jer one same po sebi postaju vrlo moćan znak. Naime, hladnoća i profesionalnost u prevozu leševa i njihovom uklanjanju pokazana u filmu TERET predstavlja zapravo jedinu instancu u kojoj se Srbi ponašaju normalno i poslovno. A zločin tog obima koji se obavlja hladno i poslovno simbolizuje nacifikaciju Srba.

Štaviše, ako uzmemo u obzir spodobe koje Glavonić prikazuje na sceni svadbe koje bahanalno uživaju uz narodnu muziku, šikaniraju mladog pankera i bacaju biološki otpad po prirodi, a zatim i policajce u Makišu koji prekraćuju vreme tokom odbrane zemlje uz prostitutku-uličarku, rekao bih da ovde imamo posla sa narodom koji bi u pogledu relaizacije ratnog zločina morao biti bahatiji. Ali, začudo nije. Srbi su neozbiljna, oblaporna stoka u svakoj situaciji sem onda kada prave ratni zločin gde su hladni, razumni i precizni. Vrlo zanimljiva nedoslednost jer bi unutar logike ove priče moralo biti upravo obrnuto, da vozač kamiona posle ispijanja dva kartona vinjaka pijan udari u kokošinjac, prikrije trag koljući povređenu živinu zubima i onda nastavi dalje krivudajući putem.

Međutim, u Glavonićevom svetu, Srbi us istovremeno potpuni idioti i racionalni zločinci koji su digli svoju delatnost na industrijski nivo.

U tom pogledu zanimljivo je Glavonićevo interesovanje za komunizam u kome se bavi NOBom, zatvaranjem fabrike Utva i tako nekim detaljima, a da istovremeno potpuno potcenjuje staljinistički karakter srpskih zločina kojima su mahom rukovodili baš kadrovi stasavali u komunizmu. Zar nije najveći obim ratnih dejstava na svim stranama, a naročito na srpskoj vršio kadar sa petokrakom na glavi, do neke faze rata čak i bukvalno i zar nije brutalan obračun sa albanskim separatistima koji će na kraju dovesti do asanacije terena deo ne samo NOBa već i njegovog imaginarija iz filmova kao što je KAPETAN LEŠI?

Glavonić neprestano pokušava da napravi neku jukstapoziciju Sutjeske u priči o Kosovu i asanaciji terena ali je zanimljivo da ne pravi poređenje odbrane zemlje 1999. sa nekim ratnim dejstvima na tom istom prostoru iz NOBa. Rezonovanje je dakle pogrešno, a plašim se da ovo čak nije ni namerno već čovek naprosto nije baš mnogo promišljao o tom aspektu svog filma.

U pogledu samog filmskog jezika, TERET je jedan od onih novijih srpskih filmova koji je u redu dok ne progovore. Dok ćute u dugim kadrovima, stvar funkcioniše a onda kad progovore, kreću opšta mesta, neki disbalansi u glumi, neke nejasnoće oko toga kako će to da se snimi, ali svakako da nije prvi film sa tim problemom. Uostalom, dijalog je u ovom filmu na nivou opšteg mesta sve do same završnice kada glavni junak kamiondžija ima svoj sentimentalni monolog o bizarnoj sudbini stričevog leša, i potencijalnim koristima za lokalnu floru kada se ne radi asanacija terena već se leš ostavi da đubri bojište.

U pogledu pripovedanja film donosi jedno zanimljivo rešenje koje nije sasvim kapitalizovano a proisteklo je iz vizuelnog koncepta a to je da se pogled gledaoca zadrži na nekom sporednom liku, skoro pa statisti sa zadatkom i da se onda malo zaprati sudbina tih sporednjaka kako bi se stvorila šira slika sveta mimo te sužene o šoferu i njegovom mladom saputniku.

U svakom slučaju, ako bismo tumačili neku simboliku, onda je šofer kamiona u TERETU taj duh fondovskog postjugoslovenskog filma a mladi panker je sam Glavonić koji nema izbora no da mu bude saputnik i saučesnik dok se ne dokopa "Nemačke" odnosno velikog sveta. U ovom pokušaju, kao i junak filma, u tome je delimično uspeo, stigao je donekle i onda se od tog "duha" rastao. Simbolici doprinosi činjenica da šofera igra Leon Lučev, glumac koji je odavno izgubio svaki identitet lutajući iz jedne postjugoslovenske produkcije u sledeću.

Što se nas ostalih tiče, mi smo ostali negde iza, neko raspojasan na svadbi, neko sa kurvama u Makišu, a neko kao MEZIMICA nažalost i ispran šmrkom Jelene Trivan zajedno sa klikerom u tovarnom delu hladnjače.

Monday, December 3, 2018

CREED 2

ROCKY IV je 1985. godine bio primer dekadencije u serijalu i za 91 minut trajanja je uspeo da nam prikaže u kojoj je životnoj fazi Rocky, da oplačemo Apolla, upoznamo Ivana Draga, jednog od najikoničnijih Balbopinih protivnika i da u svemu tome još dobijemo vrlo detaljnu montažnu sekvencu treninga sa jasno postavljenim kontrastom između dvojice boksera i klimaktičnu borbu. CREED 2 je 2018. primer respektabilnog nastavka u kome za 130 minuta imamo reprizu lika Apollovog sina iz prethodnog filma, imamo pojavljivanje Draga iz ROCKY IV, sa podrazumevanjem da taj film znamo napamet, imamo lik njegovog sina kao novost i o njemu ne saznamo apsolutno ništa, i montažnu sekvencu u kojoj između dvojice boraca nema nikakve bitne razlike. Kako je moguće da je prethodni film, u vreme izlaska otpisan kao šund, šovinizam i budalaštima uspeo da za 40 minuta manje uvede više toga novog i nezaboravnog?

Jedan razlog za to je svakako to što je Stallone tada imao jasnu ideju šta snima, a sada je to film koji preozbiljno prilazi nečemu što bi trebalo da je jednostavno. Sporedne teme porodičnih odnosa, trudnoće i porodiljskog staža Adonisove supruge, oduzimaju vremena koliko i borba, svaka junakova dilema je jedno tri puta postavljena i detaljno prodiskutovana kao da postoji mogućnost da on odluči da se ne bije na kraju u revanšu u Moskvi. U tako razvučenom i pretencioznom postupku nemoguće je pokriti sve ono što je tupavo u ovoj vrsti filma a neizbežno je 2018. kao i 1985. s tim što je tolerancija publike prema takvim stvarima bitno različita u zavisnosti od forme. 130 minuta je format filma u kome reditelj ipak ima nešto da kaže, ili je barem reč o nekom opštem spektaklu. CREED 2 nažalost nije ni jedno ni drugo, a što je najgore od svega, ultimate fighter izabran za Dolphovog sina nema ni jedan posto ikoničnosti koju je nosio Ivan Drago, kao jedan suštinski stripovski stilizovan lik.

Iako sam bio ubeđen da je upravo put "očeva i sinova" trebalo da bude tema prvog CREEDa, umesto tuče s nekim slučajnim prolaznikom, ispostavilo se da ova ekipa ne može da napravi dobar film čak ni sa formulom u kojoj je teško pogrešiti.

Međutim, možda je još veći greh ove ekipe u tome što ne čita novine, pa je tema novog Hladnog rata potpuno zapostavljena u ovom filmu. Štaviše, Drago i sin su prikazani kao žrtve tranzicije u nekim okolnostima koje više liče na sredinu devedesetih nego na aktuelni trenutak. Jedini trag nečega potencijalno zanimljivog ali neistražen jeste činjenica da Moskovljanin Drago sada živi u Kijevu, dok ga posle sinovljeve pobede Rusi ne prime nazad. Kijev sam po sebi nije baš neki simbol za progon iz Rusije, niti je jasno zašto je Drago socijalni slučaj ako je posle raspada SSSR bio uspešan profesionalac? Ovako ispada da su ga 1985. komunisti prognali u Kijev gde je on proveo vreme kao samohrani otac gajeći sina koji će biti bolji bokser nego on.

Za razliku od ROCKY IV, ovde je jedini i isključivi motiv obeju strana finansijski, i naravno za Adonisa sentimentalni. Uprkos tome što možda sam Stallone ne želi da ponavlja istu "grešku" i stavlja svoj film u političku funkciju, potpuno je jasno da bi sami junaci ovog filma to uradili. Stoga, ako je prvi film bio raspirivanje Hladnog rata, onda je ovaj mogao biti njegova osuda, a na kraju je ostao samo prećutkivanje. Tako nažalost, imamo film o dvojici boraca koji se uzdaju u se i u svoje kljuse, i nijedan od njih nema "celu zemlju u svom uglu ringa" što je bio jedan od osnova drame 1985. godine.

Radovala me je informacija da će Steven Caple Jr režirati CREED 2 jer mi je na debiju ostavio bolji utisak nego Coogler. Nažalost, rezultat je marginalno bolji a to je šteta jer ovaj serijal u Michaelu B. Jordanu ima možda i najkvalitetniji repro-materijal u glumačkom pogledu.

* * / * * * * 

Friday, November 30, 2018

VIDEOMANNEN

VIDEOMANNEN Kristiana A. Soederstroema je švedska arty melodrama koja je naročito interesantna po tome što joj je glavni junak pasionirani kolekcionar VHS kaseta, ljubitelj Giallo filmova i generalno jedna Cinemageddon-duša u šestoj deceniji života. Ovaj filmofil se nalazi na životnoj stranputici, nekada je vodio najbolju švedsku videoteku a sada se suočava sa izbacivanjem na ulicu gde mogu završiti i on i njegova kolekcija neprocenjive vrednosti.

Sudbina ga povezuje sa jednom drugom osobom takođe zarobljenom u osamdesetim, ženom koja voli tu deceniju jer je tada bila mlada i svet je delovao kao da je samo njen. Njih dvoje stupaju u depresivnu ljubavnu vezu.

Ona je alkoholičarka a on takođe voli dobru kapljicu i razvija paranoju koja umnogome podseća na situacije iz filmova koje voli da gleda, premda ne na pulpy način već mnogo više u formi vizuelnog izraza junakove psihoze.

U danima kad je nostalgija za osamdesetim jedan od dominantnih kulturnih modela, VIDEOMANNEN pokušava da dekonstruiše ne same osamdesete već upravo tu nostalgiju i to čini na zanimljiv način, protivno dominantnoj struji "dece osamdesetih" koja su sada na rukovodećim pozicijama i žele da ih ožive.

* * * / * * * *

ROBIN HOOD

Otto Bathurst u filmu ROBIN HOOD ide sličnim putem kao Guy Ritchie u svom KING ARTHURu. I na blagajnama je nažalost vrlo slično prošao a ni kritika ga nije prihvatila. Šteta, meni je ovaj ROBIN HOOD legao. Taron Egerton je ostvario još jednu šarmantnu rolu u ikoničnom liku koji je jedan od osnova britanske kulture. Naravno, Otto Bathurst nije Matthew Vaughn pa ni ROBIN HOOD nije KINGSMAN ali ni kad je Connery radio Bonda Lesterov ROBIN nije dobacio do tog nivoa.

Otto Bathurst sa scenaristima ulaže jako veliku energiju da osavremeni Robina Hooda i da ga učini ne samo vizuelno već i politički relevantnim. S jedne strane, Bathurst radi sve na tome da ROBIN HOOD bude moderan akcioni film, gde mnogi samostreli više podsećaju na mitraljeze nego na srednjevekovno oružje, a strele se izbacuju u ritmu na koji smo navikli u kung fu filmovima. Taron Egerton i Jamie Foxx su ubedljivi u tim situacijama tako da Bathurstu olakšavaju posao.

Simon Crane je bio zadužen za akciju i njegov rukopis je prepoznatljiv i kad se javi u epohi. Film je inače sniman u Mađarskoj i Hrvatskoj sa velikim doprinosom naročito mađarskih filmskih radnika.

U političkom pogledu, Bathurstov film prikazuje svet u kome se živi u strahu od Islama, od Arapa, a zapravo se ti strahovi i tenzije grade kako bi se finansirali Krstaški pohodi i tlačio narod održavajući klasni status quo. Robin Hood na filmu nikada do sada nije bio ovako otvoreno političan. Ako je pored akcije nešto akcenat u ovom filmu, to je upravo taj pokušaj da se Robin prevede u okvire moderne politike posle 9/11 i Patriot Acta.

U scenama na Krstaškom pohodum kostimi krstaša čak i podsećaju na američke pustinjske uniforme, simpatije naroda prema Robinu kad povede pobunu iskazuju se na način vrlo blizak onom iz vremena Anonymousa i V FOR VENDETTA imaginarijuma.

Ben Mendelsohn je postao Alan Rickman svoje generacije i njegov Šerif je solidan, ali ne iskoračuje previše izvan neočekivanog, izazov zanimljivog klasnog gneva koji nosi i to usmerenog protiv aristokratije. Eve Hewson je slaba tačka podele kao Mariane ali na svu sreću ona nije toliko bitan motivacioni faktor u odnosu na Robinovo delovanje.

U izvesnom smislu, ROBIN HOOD može biti smatran neuspelim iniciranjem franšize, slično kao KING ARTHUR. Međutim, ono što se prepoznaje kao uvod u dalje nastavke ostalo je kao mali priključak na kraju koji se ako ovo ostane one-shot, a deluje da će ostati, može posmnatrati kao vid dramske ironije a ne nedorečenost...

* * * / * * * *

CZLOWIEK SA MAGICZNYM PUDELKIEM

CZLOWIEK SA MAGICZNYM PUDELKIEM Boda Koxa je peretenciozni poljski SF o putovanju kroz vreme koji nažalost nije dorastao domovini Stanislawa Lema. Kox želi da evocira gilliamovsku atmosferu ali na neki čudan način inkorporira previše njegovih filmova u svoj, od 12 MONKEYSa do BRAZILa pa je rezultat konfuzan, i nažalost isprazan. Film obećava na nivou kratkog sadržaja, ima poneku pristojnu scenu ali celina je skoro pa nepodnošljiva.

HUNTER KILLER

HUNTER KILLER Donovana Marsha je “problematična” produkcija Avija Lernera i ekipe sa Gerardom Butlerom u glavnoj ulozi koja je finansirana u vreme dok je Relativity još postojao a onda je ostala zarobljena u njegovoj stečajnoj masi i dugo čekala da izađe u bioskope.

Ovaj film od 40 miliona dolara doživeo je brodolom na blagajnama ali ruku na srce mnogo manji nego što sam očekivao što istovremeno dokazuje ozbiljnu otpornost Butlera na box officeu ali i potrebu publike za ortodoksnim akcijašem.

Marsh je snimio inferiorni mix izvanrednih podmornićkih filmova iz prve polovine devedesetih gde čitave elemente zapleta preuzima iz HUNT FOR THE RED OCTOBER i CRIMSON TIDEa i toga se nimalo ne stidi uz ubacivanje malo NAVY SEALSa, čisto da zamirišu.

I na nivou tupave akcije, ovaj film elementarno funkcioniše iako glumačka ekipa koju izuzev Butlera čine Gary Oldman, Common i pokojni Michael Nykvist, pokazuje da je bilo potencijala i za nečim više od toga.

Iz nekog razloga, u ovom periodu, Lerner je uspevao da okupi dobre glumce za sporedne uloge, likove poput Tommy Lee Jonesa i Gary Oldmana, a na ekranu se ispostavljalo da često nema neke prevelike potrebe za tim.

Marshov film je tupav i kompetentan, ali nažalost nije dovoljno raspištoljen da bi mogao da bude išta više od surovog podsetnika koliko smo bolje filmove mogli da repriziramo umesto što ga sada gledamo. Previše je skup da bi sebi mogao da dozvoli taj nivo neoriginalnosti i površnosti. 

* 1/2 / * * * *

Thursday, November 29, 2018

BODIED

BODIED je film koji pripada vrlo osetljivom podžanru rep-komedije sa kojim imamo iskustva preko 30 godina ali ona nisu uvek baš bila povoljna. Međutim, BODIED se ispostavlja kao višeslojno ostvarenje, ne samo u pogledu toga kako obrađuje temu koje se dotakao već i po tome na koji način stoji u širem kontekstu hip-hop filma.

Naime, Eminem je svoj veliki proboj i ulazak u okvire elitne kulture obeležio filmom 8 MILE u kome je napravio fikcionalizovanu verziju svoje životne priče kao rap battlera iz white trash miljea koji je uspeo da dođe do uspeha. On je svoju priću produbio dajući joj socijalnu dimenziju, analizirajući svoje porodične okolnosti itd.

8 MILE uprkos solidnoj režiji Curtisa Hansona, ozbiljnom scenariju Scotta Silvera i opštem prestige picture karakteru, nije uspeo da me ubedi. Međutim, iz ove vizure, Eminem se u njemu snašao, pokazao i ostavio trag na filmu.

BODIED je međutim bitno interesantniji projekat, upravo za razumevanje Eminema kao prekaljenog battlera koji je izgradio karijeru baveći se politički nekorektnim repom koji se sadržao elemente mizoginije, homofobije itd.

Uprkos tome što se BODIEDu može dati više primedaba u pogledu filmskog izraza nego 8 MILEu, čini mi se da je ovaj film mnogo bolje objasnio ne samo umetničku već i psihološku dimenziju onoga što Eminem radi. U filmskom pogledu, rekao bih da Joseph Kahn, inače prekaljeni reditelj spotova ni iz trećeg puta nije uspeo da se snađe kao filmmaker, ali to ovog puta nije toliko presudno. Naime, Kahn ovde snima film koji ima svoj unutrašnji ritam ali ima i rap battle scene koje su svet za sebe i imaju svoj ritam, ta dva ritma ne uspeva da usaglasi, i onda u mnogim situacijama stvari deluju artificijelno.

Zašto to nije prevelika smetanja? Pa pre svega zato što film ima ogroman satirični kvalitet. Naime, glavni junak je eminemovska figura kog inače maestralno igra Calum Worthy, koja dolazi iz white privilege miljea “akademije” i ulazi u rap battle svet kako bi napisao svoj akademski rad.

Calum Worthy se izuzetno snalazi kao mladi PhD koji kreće da betluje i postaje ovisnik od battlea jer samo u njemu uspeva da se potpuno oslobodi ali i da oktrije svoju mračnu stranu i izgovori sve ono što je u njegovom politički korektrnom svetu nezamislivo.

Ovaj film u mnogo čemu nije dobar, kad je reč o vođenju priče, ali u intelektualnom, značenjskom, pa i psihološkom pogledu izuetno je zanimljiv jer pokazuje mehanizam funkcionisanja raznih “ventila” za izbacivanje nagomilanih frustracija i suočavanje sa tabuima.

Otud BODIED govori o betlanju ali zapravo govori i o socijalnim mrežama, internet forumima itd. U tom pogledu, ovaj film maltene kao da jeste esej koji je ispisao neko, ako ne o Eminemu a onda o ventilima za ispoljavanje savremenog čoveka.

Kahn i scenarista Alex Larsen prikazuju junake koji vode politički korektne živote ali žele da ispoljavaju svoje inhibirane misli negde. Dakle, niko od njih se u praksi ne bavi nečim političkim nekorektnim. S druge strane, jako dobro se šale sa inkvizitorskim karakterom političke korektnosti u akademiji ali i inače, i to je vrlo efektan segment filma. Manje zastupljena ali prisutna je i ironija prema filmskoj formi, zakonima dramaturgije itd.

BODIED je film koji uprkos mnogim manama u narativnom i ritmićkom pogledu uspeva da se nametne kao jedno od interesantnijih ostvaenja ove sezone. Svakako da je interesovanje za rep ili barem modernu pop kulturu nužno da bi se ovo delo ispratilo, ali ko ga ima, svakako treba da ga pogleda.

* * * / * * * *