Monday, December 31, 2018

RALPH BREAKS THE INTERNET

Gledao sam RALPH BREAKS THE INTERNET kad je pretpremijerno krenuo pred Novu godinu ali trebalo mi je malo vremena da obuhvatim sve utiske iz toga filma. Phil Johnston i Rich Moore su se vratili sa filmom koji je dostigao sve one domete prvog filma koji može biti značajniji nekako samo zato što je prvi. I zbilja, RALPH BREAKS THE INTERNET se nadovezuje na tu vrlo zanimljivu liniju Disney-Pixar filmova koji naratizuju kroz humanoidne likove neke procese, poput psihe u INSIDE OUT, igara u prvom RALPHu ili interneta u drugom.

Dakle, u RALPHu junaci dolaze na internet i upoznaju se sa zakonitostima mreže, njenim manama i prednostima, koristima i opasnostima. Sve pojave koje znamo na internetu formulisane su i date kroz humanoidne likove i vrlo zanimljive zaplete. I u tom pogledu, drugi film čini nešto slično kao i prvi. Ono što je međutim razlika jeste to što na internetu ne postoji ta monotonost arkadne igre koja samim tim sugeriše svojevrsnu proletersku ulogu njenih protagonista. Internet međutim nudi slobodu kretanja, što međutim ne znači da oni koji na njemu rade nisu proleteri na neki način.

U tom pogledu, RALPH BREAKS THE INTERNET donekle i podleže ideji "kapitalizma bez frikcija" koju je doneo internet, koji uostalom sve više postoji i van Silicijumske doline, čak i u nekim krajnje ponižavajućim internet poslovima. Pod tim mislim da u scenama na internetu nema te klasne solidarnosti u vreme predaha, svi su neprekidno aktivni i svi neprekidno privređuju.

Otud ne čudi da se kao glavni konflikt na internetu gradi iz dva aspekta, činjenice da internet povezuje ljude i omogućuje da se neke čak i opskurne stvari lociraju, a drugi je u tome da junakinju privlači sloboda koju nudi internet i želi da napusti monotonost i "zatvorenost" analognog sveta. Nota bene, RALPH BREAKS THE INTERNET ne beži od prikaza eksploatatorskog karaktera interneta. Svaka okolnost na njemu je komodifikovana, čak i Disneyev sajt, međutim isto tako prikazuje i demokratičnost koja omogućuje da svak na neki način može da privređuje i da se afirmiše.

Dakle, i dalje tu ima prostora za razmišljanje a kad je reč o onome što se gleda, ponovo je napravljen školski čas na kome predaju Disneyevi i Pixarovi narativni gurui i animatori školuju. U vizuelnom i pripovedačkom pogledu RALPH BREAKS THE INTERNET je superuzbudljivo ostvarenje, i zaista izuzetan primer višeslojnog filma koji posle gledanja nimalo ne deluje kao nešto što je inicijalno namenjeno deci.

* * * * / * * * *

ANA Y BRUNO

ANA Y BRUNO je prvi celovečernji animirani film Carlosa Carrere, reditelja koji je 2005. godine žario i palio festivalima sa filmom CRIMEN DE PADRE AMARO ali kasnije nije ponovio takav uspeh koji ga je doveo čak i u fokus američke Akademije.

ANA Y BRUNO je međutim vrlo zanimljiv slučaj - prvi celovečernji animirani film u njegovoj karijeri, ekranizacija romana Daniela Emila, u kojoj on pokazuje vrlo razvijen nerv za ovu vrstu izraza. Carrera jako dobro razume mogućnosti koje mu u pogledu mizanscena otvara animacija i maksimalno ih koristi. Scene su maštovite i razigrane, kretnje likova su cartoony i baš onakve kakve je nemoguće napraviti u igranom filmu. U tom pogledu moram reći da je Carrera znatno bolji u razumevanju animacije i od mnogih reditelja koji su isklučivo posvećeni animaciji a onda u filmovima prave situacije koje su svojstvenije igranom filmu.

Sama priča je namenjena deci ali je elegična i rekao bih mračna. Pixar je eksploatisao meksičku tradiciju odnosa prema mrtvima i njihovog slavljenja, dočim ovde imamo jednu priču takođe mračnog senzibiliteta o svetu duševne bolesti, uobrazilje, prikaza, halucinacija i sl.

No, sve to je upakovano u format elegične avanture za decu, mada ne baš onu malu jer verujem da ovaj ton možda predepresivan za njih. U svakom slučaju, zanimljiv je spoj vrlo razdragane, često geg-animacije i dobro dizajniranih likova u Pixar tradiciji sa ovako specifičnom pričom.

U tehničkom pogledu, oseća se da ova meksička produkcija ne dobacuje do američke, ali priča je dovoljno originalna i zanimljiva da se prosto nametne, i lako prevaziđe povremenu ukočenost likova koja proističe iz 3D kompjuterske animacije.

Ne znam da li Carrera planira da se dalje bavi animacijom i ne znam da li je zadovoljan dometima ovog filma, međutim, ako bude hteo, čini mi se da u animaciji ima šta da pokaže.

* * * / * * * *

LIMUNOVO DRVO

LIMUNOVO DRVO Branka Radakovića je talking heads dokumentarac o grupi Limunovo drvo. Urađen je u lo-fi maniru, i praktično više u sebi nosi elemente underground filma, mada nema nikakvu stilsku eksperimentalnost. Međutim, ono što nudi jeste dosta relevantan prikaz slućaja grupe Limunovo drvo iz koje će izrasti kasnija novotalasovska scena i bendovi poput Šarla akrobate, EKVa, Električnog orgazma i Idola. Na neki način, ovaj bend se može smatrati rasadnikom talenata koji će kasnije oblikovati značajna dostignuća naše scene. Međutim, pesme koje su sačuvane i koje se mogu čuti u ovom filmu deluju dosta neobično jer se iz njih ne može naslutiti mnogo toga što će ti ljudi kasnije raditi.

Otud, osim činjenice da se u Limnunovo drvetu prepleo životni i kreativni put čuvenih muzičara, u njemu nema nekih očiglednih anticipacija njihovog daljeg rada. Osim pesme OKO MOJE GLAVE koju je Milan napisao u Limunovom drvetu a kasnije je potpuno prearanžirao za Šarla i dao joj kultni status, nema mnogo kopči.

Samim tim, iz ovoga se može zaključiti da je uticaj opštih okolnosti na lokalnoj i svetskoj sceni uticao na te ljude, i da su sami bili svesni da je Limunovo drvo pregazilo vreme čak i pre snimanja prvog vinila.

No, eto, kad su ubrzo posle toga uhvatili priključak sa pankom, novim valom itd. postali su trendseteri koji dan-danas na neki način diktiraju tokove na našoj sceni. 

* * 1/2 / * * * *

PAHA POLIISI

PAHA POLIISI je dokumetarni film o neobičnom slučaju nekadašnjeg šefa helsinškog policijskog odeljenja za borbu protiv narkotika koji je decenijama zaloupotrebljavao svoj položaj i zapravo sam rukovodio narko biznisom i drugim vidovima kriminala u Helsinkiju, razvijajući veze u Holandiji i Estoniji.

Između ostalog, Jari Aarnio je imao specijalnost da falsifikuje naloge a povremeno i hapsi nedužne ljude ukoliko nisu bili raspoloženi da sa njim sarađuju. 

Film je sačinjen od razgovora sa njegovim žrtvama i doušnicima, sa ponešto rekonstukcija događaja i dramayizacija sudskih spisa.

Nažalost, reditelj Pekka Lehto pokušava da ubaci ovu priču u manir ovih savremenih dokumentaraca gde se sagovornici snimaju kako nešto rade i to pošto-poto. I to u ovom filmu najviše i smeta jer ti detalji ne pomažu.

Priča Jarija Aarnioa u principu nije takva da crossoveruje mimo interesovanja za true crime priče, ali svakako da je zanimljiv uvod za upoznavanje finskog podzemlja.

* * 1/2 / * * * *

THE WITNESS

Makedonski reditelj školovan u Poljskoj Mitko Panov, snimio je jedan od onih loših filmova koji se sticajem okolnosti bave i našim istorijskim brodolomom i onda nekako dođe do toga da ih zapazimo. Svojevremeno nagrađen u Kanu za kratki film, ovaj đak čuvene filmske škole u Lođu, snimio je film koji je elementarno tehnički ispravan, za okolnosti produkcije u kojoj bitne uloge igraju ozbiljni glumci Bruno Ganz i Marthe Keller, i za delo nastalo od evropskog javnog novca. Međutim, isto tako činjenica da je švajcarski filmski fond finansirao ovaj film eklatantno pokazuje da se tamo finansiraju i totalne budalaštine. U redu, to smo naravno znali i pre jer na svojoj koži vidimo šta oni finansiraju od naših filmova. Međutim, ovo je ipak "tamošnji" film i evidentno je kako tamo očigledno neam čak ni onog filtera kroz koji "naši" moraju da prođu.

THE WITNESS (vrlo originalan naslov) je priča o haškom istražitelju koji odlazi u Bosnu da bi pronašao svedoka koji bi pomogao presuđivanje jednom zlikovcu. Zlikovac deluje kao da je Srbin i zločini koji se opisuju liče na ono za šta su optuživani Srbi ali zapravo po nekim oznakama na objektima gde haški istražitelj ide da traži svedoka, ispada da je zločinac Hrvat. Doduše, čini se da je Mitko želeo da napravi film o nečemu što nije direktno etničko okrivljivanje, pa je onda zapravo negde i nevažno koje je nacije zločinac, odnosno priča je o potrazi za "časnim" svedokom, ali opet ovo su skori događaji sa političkim posledicama i suludo je da se stvar ostavi tako "otvorenom".

Bakur Bakuradze je tematizovao sličnu "denacionalizovanu" i "ljudsku priču" u svom GENERALu ali to je bio dosledan i jasan slow cinema. Pored istorijske dezorijentacije koja maltene dovodi do toga da čovek prosto poželi jedan običan antisrpski film jer u njemu bar znamo o čemu se radi, Mitko donosi i žanrovsku dezorijentaciju jer je ovo malo road movie a malo i akcioni triler, naravno u oba aspekta prilično nemušt. Međutim, ovaj film je mogao biti minjon za ljubitelje "lošeg filma" (u koje ne spadam) da ne traje mučnih 113 minuta koji su nepodnošljivi čak i za iskusne forenzičare.

Sunday, December 30, 2018

SEGUNDO ORIGEN

SEGUNDO ORIGEN je ekranizacija romana Manuela de Pedrola na čijem scenariju je radio i pokojni Bigas Luna. Mimo toga, film ne dolazi sa nekom naročitom reputacijom. Međutim, na malom ekranu, film koji potpisuju Sergi Lara i Carles Porta vrlo solidno funkcioniše, na liniji naslova kao što su bili I AM LEGEND i slični postapokaliptični radovi.

Lara i Porta uspevaju da sa vrlo skromnim budžetom izgrade slika sveta na kome su jedna devojka i dečak ostali sami na svetu. Oni donose nekoliko CG prizora srušene Barselone, među lokacijama je i Camp Nou, ali prilično uverljivo smeštaju priču van grada gde takve intervencije nisu neophodne.

Vremenom dečak sazreva i on i devojka dobijaju dete. Kada su dostigli harmoniju i mir, pojavljuje se treći čovek i stvar vrlo brzo postaje malevolentna.

SEGUNDO ORIGEN je po svojim kapacitetima i idejama B-film, koji ima par kinky zahvata u kojima se da prepoznati Bigas Luna. Međutim, svoh B-karakter nosi sa ponosom, i u svoje konvencije sprovodi sa punim ubeđenjem i vrlo efikasno.

Rachel Hurd-Wood i Andres Batista solidno funkcionišu u glavnim ulogama i uspevaju da iznesu film, i bez konflikta koji donosi “treći čovek” u njihov odnos.

* * * / * * * *

L’APPRENTI PERE NOEL ET LE FLOCON MAGIQUE

THE MAGIC SNOWFLAKE Luca Vinciguerre je kanadsko-francuski animirani film, nastavak njegovog uspešnog filma o dečaka koji pomaže Deda Mrazu. U nastavku, dečak dobija priliku da postane Deda Mraz pošto ovaj odlazi u penziju. Međutim, u jednom trenutku dečak oboli od potrebe da prebrzo odraste i time ugrožava prazničnu sezonu.

Gledao sam englesku nahsinhronizaciju ovog filma pa otud nisam siguran da li se na bilo koji način razlikuje od originalne verzije koja se zove L’APPRENTI PERE NOEL ET LE FLOCON MAGIQUE. Elem, ovaj film je koštao milion kanadskih dolara a samo u Francuskoj je doneo preko pet miliona dolara. Dakle, to je deo franšize koja funkcioniše.

Vinciguerrin film ima starinski, diznijevski film animacije sa likovima stripovski-karikaturalnog izgleda i pokretom/fizikom koji evociraju uspomenu na stare Disnez produkcije.

Ono što je međutim meni bilo teškoća jeste sama naracija. Film je vrlo konfuzan, naročito za standarde animacije. Nisam siguran koliko maloj deci je namenjen ali izuzev ako im je dovoljno da gledaju u šarene slike, od praćenja priče se neće nauživati.

Na sve to, film je zapravo vrlo složen u pogledu priče i uvodi čitav niz vrlo složenih ikonokoklastičnih razmišljanja o Deda Mrazu.

Vinciguerrin film ima taj retro šmek koji mu daje specifičnu vizuelnost i izdvaja ga od 3D animacije koja je prelavila low key produkciju za decu, ali taj problem vođenja priče pokazuje da holivudski studiji nimalo ne znače kada nagažuju brojne gurue za naraciju kako bi ispolirali svoje predloške.

* * / * * * *

ZASPANKA ZA VOJNIKE

ZASPANKA ZA VOJNIKE Predraga Antonijevića bazirana je na SRPSKOJ TRLOGIJI Stevana Jakoviljevića. Ovo troknjižje je dugo bilo na meti naših filmskih autora, recimo reditelj POSLEDNJEG KRUGA U MONCI Aco Bošković želeo je da snima ARLETU, ali je na kraju od Stevana bila bitno ekranizovanija njegova sestra Mir Jam.

ZASPANKA ZA VOJNIKE je elegičan ratni film koji prati jedinicu mladih regruta, ali i iskusnijih ratnika koji se okupljaju za borbu na Ceru, i putuju na mesto gde će stati u odbranu zemlje.

Film je elegičan, mahom se kreće u okvirima melodrame, barracks movieja, sa vrlo malo combat scena u jednoj konzervativnoj flešbek strukturi koja daje filmu notu arhaičnosti. Mene je to zaobišlo ali sam čuo da je ženska publika imala tendenciju da vrlo emotivno i u suzama dočekuje kraj filma zbog jakog elegičnog tona u završnici.

Kako je Lazar Ristovski zakasnio sa realizacijom svog filma, Antonijevićev film je na kraju bio centerpiece na Vučićevoj priredbi povodom stogodišnjice od kraja Velikog rata, i umesto spektakla ponudio je jednu više intimističku priču.

Kao i u slučaju dočekivanja kraja u suzama, slična je polarizacija i oko glavnog glumca Marka Vasiljevića koji je meni bio slaba karika u ovom filmu, ali vidim i kritike u kojima je proglašavan za jaču. Vuk Jovanović se što se mene tiče nametnio kao harizmatičnija zvezda, ali u podeli zapravo nema autentičnog leading mana koji bi poveo ekipu sastavljenu mahom od epizodista i u tome sam takođe video krupan problem.

No, ako nekome Marko Vasiljević funkcioniše onda je pronašao svog junaka koji je katalizator ove priče.

Tempo filma je spor, i čini mi se da snaga melodramske razmene među vojnicima ipak nema tu dinamiku kojom bi opravdala toliki prostor. Scene bitaka su vrlo sažete ali vojnički život je prikazan sa sporadično brutalnim rešenjima koja svakako prijaju i dolaze kao dobrodošlo osveženje.

Za razliku od ČARAPA KRALJA PETRA a pre njih i SVETOG GEORGIJA, ZASPANKA ne beži od male priče koja je u njenoj osnovi i ne kalemi silom spektakl na zapravo jednostavnu melodramsku mustru. Šteta je u tome što se čini da je upravo ZASPANKA kao strukturalno najčistija od ta tri filma zapravo ponajviše mogla da se pretvori u combat movie, pa samim tim i spektakl.

Sve ove primedbe sugerišu da na neki način kao gledalac sve vreme nabrajam ono što u filmu ne postoji, a to je simptom utiska da mi ono što sam dobio nije bilo dovoljno. 

Otud, možda su povoljniji prikazi zapravo dolazili iz pera koje je nabaždarenije na ono što je zapravo bila autorska namera, pa moj utisak ovoh puta treba uzeti krajnje uslovno. No, obrni okreni, kad je reč o regionalnim filmovima o Velikom ratu, JOSEF mi ostaje favorit u ponudi snimljenoj u proteklih nekoliko decenija.

* * / * * * *

PORED MENE MJUZIKL

PORED MENE MJUZIKL je televizijski specijal napravljen kao prequel filma PORED MENE. U njemu se pojavljuje većina likova iz bioskopskog hita Stevana Filipovića, i rekonstruisana je lokacija iz prvog filma koja je u njemu igrala značajnu ulogu. Kako je ovo ostvarenje bilo namenjeno RTSu, njegova aktivistička dimenzija je umanjena ali ipak očuvana, imamo latentne znake da će dva alfa-mladića kasnije uspeti da se ostvare kao homoseksualci, kao i nekoliko situiacija u kojima se "probija četvrti zid" i junaci komentarišu da svesni kao da su likovi u programu za decu i omladinu RTSa.

Ta samosvest u sklopu sa omekšavanjem estetike izvornog filma, podsetila me je na ONCE UPON A DEADPOOL, ready made preradu filma DEADPOOL 2 u kome se ovaj R-rejtovani spektakl prepričava u formi za decu.

Tako i PORED MENE na neki način prepričava bioskopski film sa otupljenom oštricom i pravi mini-arije o svakom od glavnih likova i neki opšti konkretniji zaplet zapravo i nema. Na neki način ovaj mali prequel je kao neka vrsta televizijskog stepenika između filma PORED MENE i nastavka PORED NAS koji je je već najavljen.

Ono što međutim razlikuje DEADPOOLa i slične filmove koji razbijaju "četvrti zid" od PORED MENE je poznavanje popularne kulture. Tako u DEADPOOLu nikada ne bi dozvolili da pesme za mjuzikl napiše Čuturilo, čije pesme deluju kao da su pravljenje za neki nesnimljeni šou program iz poznih sedamdesetih, i nisu muzički dovoljno zlrele da bi se afirmisale kao kvalitet niti imaju ikakve veza sa generacijom o kojoj ovaj televizijski specijal govori.

Ova neobična odluka skupo košta PORED MENE MJUZIKL jer pored toga što nema zaokruženu priču, nema ni muzički osnov koji bi ga mogao opravdati. Otud ne čudi da je i sam RTS svestan šta je snimio pa je ovaj specijal pustio 30. decembra u podne i pustiće ga 1. januara u 10 ujutru kada ciljna grupa bude grlila WC šolju ako se uopšte vrati sa dočeka.

Nažalost, PORED MENE MJUZIKL je mogao biti zanimljiv eksces, i iskorak u produkciji RTSa ali je završio kao jedan od onih programa koje Javni servis na kraju sakriva.

Saturday, December 29, 2018

WHITE RABBIT

WHITE RABBIT Daryla Weina je priča o losanđeleskoj performerki korejskog porekla i njenom snalaženju po gradu. Ovo je mumblecoe u svojoj dosta radikalnoj formi i uz najbolju volju nisam uspeo da se snađem u ovom ostvarenju..

Friday, December 28, 2018

AQUAMAN

AQUAMAN Jamesa Wana je dvoipočasovni film koji nije uspeo da me istinski zainteresuje, mada što o njemu više razmišljam shvatam da nemam šta puno da mu zamerim. Ovo je origin film koji vrlo vešto spaja osnovni konflikt sa originom, odnosno origin čini konfliktom prvog filma o junaku i to je vrlo dobro sprovedeno. Sigurno da ljubitelji stripa mogu imazi problema sa ovom samoanskom inkarnacijom Aquamana, i teškoće da prihvate ovu prenabildovanu verziju, ali u pogledu načina na koji je su ispunjeni osnovni ciljevi filma, nemamo šta da zamerimo ovom filmu.

Štaviše, AQUAMAN je deo DCEU koji je potpuno standalone film i u tom pogledu se vraća onome što je do sada i bilo najbolje u Warnerovom pristuupu stvarima a to je da nema te MCU metaserijalnosti gde film uđe u pola avanture i ogromnim delom referiše na ono što je viđeno. AQUAMAN može da se gleda bez velikog predznanja i da ostane jedini film iz DCEU koji ćete pogledati. To su sve velike vrline.

Ono što je po meni jedan od problema jeste u osnovi ispravna odluka da se u AQUAMAN krene iz kratkog origin introa o majci i ocu, i da se onda pođe u sadašnjost kad je Aquaman već superheroj, pa da se onda njegovo lično susretanje sa Atlantiđanima baci u flešbekove. Time film uspeva da izbegne klopku origin filma gde ide masa scena čiji ishod znamo, ali definitivno nema onu fascinaciju novootkrivenim moćima koju bi Arthur kao dečak trebalo da ima. Prisećanja su plasirana funkcionalno i efektno, okidaju se situacijama u kojima junak mora da se seti nekog događaja ili lekcije iz prošlosti, ali definitivno ne proizvode onu emociju koju bi prikazdetinjstva iz full blown origina mogao da ima.

S druge strane, od prvih minuta Aquamana mi dobijamo Aquamana i to mi je u osnovi prijalo.

Podvodne scene sa Atlantiđanima i tim raznim narodima su zanimljive, vizuelno je to sve šareno i dizajnerski bogato, ali isto tako fizika dešavanja pod vodom je suštinski zanemarena. Naravno, Aquamanova kosa se vijori u vodi kao da on roni, ali manje-više kretanje je dato kao da junaci imaju sposobnost letenja kroz vazduh. Očekivao bih nešto više inventivnosti u samoj fizici kretanja kroz vodu, naročito u fazi kada prelazak iz "elementa" u "element" igra tako važnu ulogu.

Borilačke scene s druge strane imaju zanimljivu fiziku, posle svakog jačeg udarca ili pada, kamera se zatrese, i miks zvuka doprinosti tome da se svaki udarac oseti. Akcione scene su u principu dosta dobre, i što su "organskije", kao recimo potera na Siciliji, to su zanimljivije. Humora takođe ima dosta, ovo je svakako "laganiji" film u DCEU kanonu iako mu po izgledu i ozbiljnosti relizacije sigurno pripada.

Šta je onda razlog moje nemogućnosti da se zainteresujem za film? Delom proizilazi iz kraha JUSTICE LEAGUE koji je upravo pokazao sve slabosti tih shared universe filmova jer se i uspeh i neuspeh prenose na sledeće pa delimično i prethodne filmove, i iskreno nisam imao visok entuzuijazam za ovaj film. Drugi razlog je Jason Momoa koji nema tu harizmu leading mana iako tehnički ima sve karakteristike i radi sve što treba. Međutim, ne mogu reći ni da me je u ranijim DCEU filmovima pa i ovde do kraja ubedio da može da iznese ovakav spektakl. To sve ne znači da on nije uradio dobar posao, ali u ovkaovj vrsti filma potrebnija je ipak još sjajnija zvezda.

U neku ruku, AQUAMAN je imao slične izazove kao THOR i BLACK PANTHER i oba izazova je uspešno savladao, doduše uz iskustvo koje im je pružio know how samog MCU.

* * * / * * * *

EL PACTO

EL PACTO Davida Victorija je relativno neinventivan španski suspenser, negde na ničijoj zemlji između trilera i horora. Priča orati očajnu majku koja pravi pakt sa dijaboličnim guruom kako bi spasila život kćeri koja je pala u dijabetsku komu. Da bi održavala kćer u životu, majka mora da ubija ljude, i to je isprva ne ide od ruke ali sudbina kreće da joj "namešta" okolnosti za takve stvari.

Victorijev film ne uspeva da narativno pa čak i na nivou maštovitosti pruži išta novo u ovakvom zapletu. Tako je dijabolični guru baš onakav kakav očekujemo da će biti, na lokaciji na kakvoj bi se takav lik mogao naći itd. Međutim, glumci u glavnim ulogama su solidni, i Victori nas dosta jednostavno i efikasno vodi kroz svoju rutinsku i neinventivnu priču.

Sa glumcima kakve je okupio, postoji potencijal da se razvije jača drama među junacima i da se situacije psihološki dublje razrade, i to je Victori u izvesnoj meri pokušao ali bez značajnijih rezultata. Otud u pojeidnim deonicama, EL PACTO zaliči na nešto "ozbiljnije", na nešto što bi povuklo na Polanskog ili tako neku meditaciju o iznuđenom zločinu i moralnim izborima, ali nikada zapravo ne polazi tim putem.

* * / * * * *

Thursday, December 27, 2018

SAD HILL UNEARTHED

SAD HILL UNEARTHED Guillerma de Oliveira je dokumentarni film o lokaciji snimanja čuvene scene obračuna na groblju iz Leoneovog filma THE GOOD THE BAD AND THE UGLY. Kroz prikazivanje slučaja grupe lokalnih entuzijasta koji su uzeli da restauriraju lokaciju i povrate je u stanje iz vremena snimanja filma, uporedo sa dokumentovanjem samog toka snimanja u Španiji, de Oliveira pravi film o jednoj fusnoti iz Leoneove karijere koja nudi znatno širu sliku i o njemu kao reditelju i o nesagledivom značaju klasika koje je snimio.

Značaj Leoneovog opusa je dočaran najpre kroz neverovatan entuzijazam koji su ljudi širom sveta pokazali za rekonstrukciju ove lokacije pa sve do istoričara i teoretičara koji se bave njegovim opusom. Guillermo de Oliveira je crowdfundovao ovaj dokumentarac ali je došao do svih relevantnih sagovornika kao što su Clint Eastwood, Ennio Morricone, preživeli saradnici sa filma, lokalci iz tog vremena, kao i uticajni fanovi poput Joe Dantea i Jamesa Hetfielda. Glavni protagnonisti su naravno španski entuzijasti sa svojim projektom kao malom pričom koja priča veću priču.

Sigurno se u pogledu dramaturgije mogunapraviti određene zamerke ovom filmu, neke stvari su se mogle preciznije poslagati, ali ova tema je neodoljiva, sagovornici su kompetentni, i obezbeđen je neophodan materijal, stoga otpor ovom filmu je uzaludan.

* * * / * * * *

Tuesday, December 25, 2018

KUBO AND THE TWO STRINGS

U sklopu pripreme za BUMBLEBEE pogledao sam KUBO AND THE TWO STRINGS Travisa Knighta, njegov prvi rediteljski rad koji je uradio u okviru svog studija Laika. Reč je o još jednoj Laika produkciji koja je impresivna samim tim što je reč o stop motion animaciji i uopšte po tom elementu da gledamo mahom stop motion tehniku naravno ojačanu svim drugim tehničkim pomagalima.

Međutim, njihove produkcije pored tehničke impresivnosti dolaze i sa dozom pretenzije, i rekao bih da ni KUBO to nije izbegao. Ovo je hero’s journey smešten u imaginarij feudalnog Japana o dečaku koji mora da se suoči sa velikom porodičnom traumom. 

Srećom, film je dinamičan, likovi su zanimljivi i dizajn je zanimljiv zbog samog miljea tako da onda tu “ozbiljnost” Laikinog rukopisa uspeva da prevaziđe, i da izvesnu mehaničnost scenarija koja prati mustre i na opštem strukturalnom nivou kao i unutar scena, i KUBO na kraju postaje respektabilna animirana avantura.

* * * / * * * *

Monday, December 24, 2018

INTO THE DARK: POOKA

Huluova serija INTO THE DARK nam je dala mogućnost da vidimo novi jednoipočaovni rad Nacha Vigalonda i POOKA je na sve to još punokrvni horor. Dakle, sve je to razlog da već sada ovaj projekat smatramo nečim vrednim pažnje i uspešnim.

U svom novom dugometražnom radu, Vigalondo nažalost odstupa od ekscentričnosti u samom postupku, u kadriranju i polazi putem onog kriptičnog, mističnog, nedorečenog horora koji iz svoje iracionalnosti crpi stravu i koji je baš na televiziji recimo zastupljen u seriji CHANNEL ZERO.

Ovog puta, praznik koji se razrađuje je Božić, često obrađivani praznik u ovom žanru a zaplet govori o neuspešnom glumcu koji dobija posao da radi kao maskota fabrike igračaka koje deluju dosta čudno i reklo bi se ukleto.

Ovaj posao pretvara se naravno u izlet u stravu i onostrano.

Da je ovo Vigalondov film, i da je namenjen bioskopu, ne bih bio zadovoljan jer na kraju krajeva nije dovoljno supstancijalan rad niti ima neki vizuelni pečat po kom je on ipak poznat. Na sve to glumačka podela je dosta bleda i ne pobuđuje gledaoca na identifikaciju sa likovima.

Međutim, u televizijskim okvirima, rekao bih da Vigalondo isporučuje više nego uspešan rad na liniji najzanimljivije horor serije trenutno, i da ga dobro smešta u jednoipočasovnu formu. 

Uprkos tome što u okolnostima konvencionalnog kadriranja i bez izrazito harizmatične podele nema šta mnogo da doprinese, pokazuje zrelost i da ekscentričnost njegovih ranijih filmova nije služila za pokrivanje fundamentalne neveštine.

BUMBLEBEE

Da pišem u novinama, tekst o filmu BUMBLEBEE bih naslovio citatom srpskog eurobeat refrena “Kome treba bumbar?” 

A odgovor je vrlo jednostavan. Kada je Michael Bay doveo TRANSFORMERS franšizu do zamora i tačke u kojoj kritičari kažu da je dostigao razmere eksperimentalnog filma po tome na koji način je počeo da secka taj multicam haos kojim se bavi, studio je morao da se povuče na rezervni položaj i zapravo snimi anti-Bay film.

U određenom smislu, BUMBLEBEE od samog izbora lika i njegove inkarnacije deluje kao pokušaj da se TRANSFORMERSima vrati “duša”, da se probudi ono dete osamdesetih koje ih je sa radošću gledalo (recimo, ja) i da se udari kontra svemu onome zbog čega se Bay smatra nekim ko je komodifikovao tu franšizu do iznemoglosti i iscedio joj svu supstancu.

Bez namere da branim Baya, uostalom, prvi film mi se dopao ali sam posle drugog prestao da gledam ovaj serijal, do kraja BUMBLEBEEja mi uveliko shvatamo da tog filma ne bi bilo da nema temelja postavljenog u prvih pet.

Travis Knight je CEO animacijskog studija Laika i dolazi u ovaj film sa reputacijom sofisticiranog stop-motion maestra, i njegov cilj je da svemu ovome da “mnogo duše”, ali na tom putu mi prepoznajemo inherentne elemente franšize kojima duša zapravo na treba i koji neumitno prebacuju gledaočev um na drugi kanal, onaj bez emocija i ozbiljnih misli jer naprosto to je tako.

Od uvodnih scena kada gledamo borbu transformersa na Cybertronu, mi shvatamo da je Knight pogrešio i da je svoj film morao stukturirati drugačije, odnosno da je morao krenuti iz devojčice i njenog oktriča robota pa onda prema svetu robota i njihovim kontaktima. Naprosto, sa ovakvim uvodom, u kakvom se po definiciji Bay bolje snalazi, nama treba vremena da se adaptiramo na devojčicu, i tada usledi najbolji deo filma a to je njen odnos sa robotom, i onda naravno neumitni obračun sa robotima koji tada ipak može da se nasloni na neku vrstu emotivne investicije.

U ovom filmu Bumblebee je opet VW Buba a ne Ford Camaro i to deluje kao neka vrsta podlog podmetanja Bayu, u smislu povratka omiljenog lika automobilskim korenima koji ga povezuju sa Disneyevim Herbiejem itd. Međutim, omiljeni lik je ovde dobio i drugu vrstu protagonizma pokazujući sav onaj šarm koji deli sa samim automobilom u koji se pretvara, pristupačnost, manju brzinu i gabarit od drugih modela koji su bitno ekskluzivniji i mnogo manje next door od ostalih, a što je i ključ Bumblebeejeve istrajne popularnosti.

Naravno, Knight u oživljavanju, u animaciji neživog najbolje funkcioniše i odnos između devojčica i robota je najbolji deo filma, i kroz njega se bolje prelamaju generic transformerski sukobi koji su datost u ovoj vrsti filma.

Hailee Steinfeld je očekivano odlična u glavnoj ulozi i ona predstavlja emotivni stub filma. Tim pre bi ideja da se krenulo iz njene priče ka robotima imala više rezona nego kretanje “iz robota” kakvo je bilo kod Baya. Da su se za tu strukturu opredelili autori, film bi bio efektniji, pa čak i da su se za to opredelili kasnije, u montaži.

Elem, Knight pravi ljubavno pismo osamdesetim i to u današnjem filmu nije ništa novo, kao što znamo, uostalom, imali smo ove godine READY PLAYER ONE. Knightova nostalgija je vrlo jaka u ovom filmu i na granici je da bude napadna ali srećom nije.

Spielberg je producent TRANSFORMERSa i u ovom filmu se ide na najjači pokušaj rekonstrukcije njegovog Amblina a to je priča sa porodicom u krizi u centru i SF zapletom koji tu porodicu dovodi u iskušenje i iznova ujedinjuje. To je stari recept ali Knight ne uspeva da ge sprovede ubedljivo. Porodični konflikt ostaje dosta generic i ovo na kraju krajeva ostaje ipak šou Hailee Steinfeld bez mnogo pomoći ostalih likova iz porodice, kako formalno tako i suštinski. Dakle, porodična postavka idejno jeste Amblin ali ne dobacuje do njega u svojoj realizaciji.

Teen simpatije između glavne junakinje i njenog komšije su bitno efektniji melodramski odnos i naravno uspeo odnos sa robotom.

Uvodne akcione situacije su urađene dosta depersonalizovano, i u principu akcija se ispostavlja kao nešto gde Knight nije velemajstor sa ličnim pečatom, ali kako se razvijaju likovi, tako te scene imaju neki ulog i postaju bolje.

Kad je reč o mirnim scenama, Knight je isto skroman u uvodu, nudi niz scena koje su mogle biti brže, življe, što je više likova u sceni sve je slabiji, najbolji je jedan na jedan. To su neke očekivane stvari za reditelja koji dolazi iz sveta animacije, i čiji je prvi film upravo minimalistički rad sa po dva-tri lika u direktnoj drami.

Isto tako neke fizičke lokacije, na scenografskom nivou prosto ne deluju ubedljivo kao i neki character beatovi u ekspoziciji koji prosto previše deluju “ugrađeno” i “namešteno”.

Međutim, sve to su sitnice spram činjenica da BUMBLEBEE generalno funkcioniše kao jedan mali Transformers film u kom se ne biju vojske već pojedinci, gde su ljudi podjednako važni ili čak važniji od robota. Međutim, kako rekoh ne početku, u osnovi sve je to i dalje Bay, i u tehničkom pogledu, BUMBLEBEE se nadovezuje na njega, dakle, možda bi i on snimio ovakav film sa nije pred sobom imao potpuno drugačiji zadatak.

Otud, BUMBLEBEE me je podsetio na THOR RAGNAROK Taike Waititija gde je velikim menjanjem predznaka zapravo napravljen najbolji film u serijalu a nekako je zanemareno da su time autori ranijih naslova prilično diskriminisani jer su se nosili sa bitno težim i nerešivim zadatkom.

Knightov BUMBLEBEE nije onoliko dobar koliko autori misle da jeste, i definitvno nije lekcija Bayu ni na jednom nivou, ali ovo je solidan film koji ima svoje mesto i unutar serijala ali i izvan njega jer ipak jeste standalone što izuzetno cenim.

Kada se svim ovim primedbama, doda činjenica da omladinski franchise film deluje bitno drugačije posle gledanja SPIDER-VERSEa, onda treba još dodatno pogledati BUMBLEBEEju kroz prste. 

* * * / * * * *

Saturday, December 22, 2018

MID90s

Rediteljski debi Jonaha Hilla MID90s atipičan je film za glumačku zvezdu koja se na vrhunci moći lati režije. Naime, reč je o indie filmu, sa indie poetikom skejterskog filma na granici naturalizma i dokumentarnosti koji nema apsolutne nikakve kopče sa onim čime se Jonah Hill bavi ili onim u čemu oskudeva. Dakle, ovo je iskorak Jonaha Hilla u jedan potpuno drugi milje, film dugih kadrova sa decom naturščicima, nostalgičnom rekonstrukcijom jedne epohe i jedne emocije u njoj gde je Jonah suvereno snalazi.

SKATE KITCHEN sa Sundancea je sličan film i meni je bio zanimljiviji jer opisuje žensku skejtersku grupu, a to smo mnogo ređe videli i ima nešto istaknutiji melodramski tok, dočim Hill ostaje tvrd u svom "igračka plačka", epizodičnom, sirovo realizovanom pristupu. Otud čini mi se da će MID90s možda čak biti i cenjeniji kao hardcore ostvarenje od SKATE KITCHENa koji ipak nudi izvesnu fetišizaciju Njujorka, skejterskog miljea, ženskog drugarstva itd.

MID90s je jednostavniji, direktniji, konkretniji ali svakako nije prvi ovakav film kog smo videli. No sve što pokušava da uradi, radi dobro. Jonah Hill je na neočekivan način otvorio novo područje borbe.

* * * / * * * *

ANGRY ANGEL

ANGRY ANGEL Jamieja Travisa je vrlo zanimljiv Freeformov božićni film koji se bitno razlikuje od materijala tog tipa koji oko praznika plasiraju Hallmark ili sada Netflix. Naime, Freeform ostaje na liniji svog milenijalskog koncepta i ANGRY ANGEL je ironičan, duhovit, crnohumorni božićni film po priči Willa Glucka i scenariju izuzetno duhovog pisca Davida Isersona koji mi je privukao pažnju filmom THE SPY WHO DUMPED ME i romanom FIRECRACKER.

Ponešto od romana FIRECRACKER preneo je i u scenario za ANGRY ANGEL a to je tema simpatičnog ali sebičnog glavnog junaka koji mora da shvati šta znači učiniti dobro delo iz potpuno nesebičnih pobuda. U romanu FIRECRACKER čitav roman praktično govori o tome a u ANGRY ANGELu to je jedan od motiva ali zapravo ključni.

Scenario je izuzetno duhovit i maštovit. Ne znam da li je ovaj televizijski film planiran kao backdoor pilot, ako jeste ponudio je zaista čitav niz mogućnosti za dalji razvoj serije. No to sve na stranu, Iserson je dobio inspirisanog saigrača u reditelju Jamie Travisu koji primarno radi na televiziji ali ima indie staž i učinio je zaista sve da ANGRY ANGEL deluje kao televizijski proizvod realizovan u punoj koncentraciji i sa velikom pažnjom.

Otud ANGRY ANGEL spada među retke predstavnike ove potrošne robe koji ima duži rok trajanja i neće vredeti samo za vreme praznika kada je emitovan već i kasnije, u bilo koje vreme.

Thursday, December 20, 2018

AZ UR HANGJA

AZ UR HANGJA Gyorgyi Palfija je slobodna ekranizacija romana Stanislawa Lema, nastala u kanadsko-mađarskoj koprodukciji. Sve ovo zvuči mnogo zanimljivije nego što zapravo jeste, pre svega zato što ovo nije srednjeevropski SF u klasičnom smislu te reči. Naime, Palfijevi glavni junaci su Mađari ali film se dešava u Americi i ima look niskobudžetnog i ne preterano veštog američkog indie filma i to neke off produkcije koja retko dobacuje do Evrope.

Film govori o Mađaru koji dolazi u Ameriku u potrazi za svojim ocem davno odbeglim naučnikom koji je potom bi umešan u kontroverzni američki vojni eksperiment. On ga pronalazi i postepeno dok otkriva istinu o svojim porodičnim odnosima, otkriva istinu i o tom eksperimentu.

Zvuči zanimljivije kad se priča nego kad se gleda.

* 1/2 / * * * *

THE SISTERS BROTHERS

THE SISTERS BROTHERS Jacquesa Audiarda je adaptacija romana Patricka DeWitta u kojoj on po prvi put snima film na engleskom. Davnih dana je na pitanje što ne snima filmove na engleskom, što se ne seli u Holivud, Audiard odgovorio da su mnogo zanimljiviji njegovi evropski filmovi jer se dešavaju na lokacijama koje čak i ako su viđene bezbroj puta u američkom filmu po svojoj funkcionalnosti, nikada nisu često prikazivane u evropskom ruhu.

Ne znam da li se zato Audiard opredelio za vestern, kvintesencijalno američki žanr, koji je toliko puta viđen, i čije su priče toliko puta ispričane da više nije novost ni varijacija u kojoj francuski reditelj režira vestern. Štaviše, ako pogledamo koliko je klasika vesterna nastalo u Evropi, sa evropskim rediteljima, postavlja se pitanje čiji je to žanr. Međutim, uvek govori o Americi, ili američkoj viziji Meksika i bez Amerike ga nema, pa samim tim ta formulacija i dalje stoji.

THE SISTERS BROTHERS je u tom smislu odmak od onoga što Audiard inače radi jer tog evropskog imaginarija više nema. Ako bih poredio THE BROTHERS SISTERS najpre se može povezati sa vesternima Braće Coen, pre svega po tome što se odmiče od one jednostavnosti koju ima ikonografija vesterna, pa i njegove formalne pročišćenosti, a opet ne odlazi u domen naturalističke rekonstrukcije, već ostaje negde na pola puta. 

Stoga, Audiardov vestern ima junake koji rade manje-više vestern stvari, i u manje-više vestern okolnostima, s tim što je sve dosta raspričanije, a opet nije Tarantino. Ipak, čini se da je raspričanost junaka ostala kao zalog literarnog osnova na koji su se oslonili Jacques Audiard i njegov redovni saradnik Thomas Bidegain.

Ono što je u dramskom pogledu ključna inovacija ovog filma jeste postavka u kojoj se junaci pod uticajem obećanja novca lako prebacuju iz odnosa dominacije, sukoba, spora, talačke situacije u partnerstvo. Dakle, Audiardovi junaci u ovom filmu su puni etičkih priča i oportune prakse, sa novcem koji ruši svbaki oblik hijerarhije ili kodeksa. Od naslovnih junaka koji su ubice, preko detektiva koji je old money i beži od sebe lutajući divljinom, do mladog tragača za zlatom koji ima formulu za njegovo lakše nalaženje, svi junaci su skloni tome da prekrše svoje kodekse bilo da oni potiču iz podzemlja, unutrašnjeg nezadovoljstva ili velikih socijalističkih ideja.

Glumačka podela je top-notch ekipa indie scene koja je crossoverovala u mainstream. Tu su Joaquin Phoenix, John C. Reilly, Jack Gylenhaal i Riz Ahmed. Moram priznati niko tu nije moj favorit, niti mi bilo ko od njih zvuči kao vestern figura na prvi pomen, tako da mi sama podela nije naročito prijala. No, ne može se osporiti da je Audiard uspeo da ih okupi oko ideje i da iz njih izvuče ono što treba.

THE SISTERS BROTHERS je promena stila za Audiarda i ovo nije film koji sam od njega očekivao. Ovog puta se izrazio u varijaciji na žanr koju ne volim, sa podelom koju ne volim i ostao sam pod utiskom da je snimio film moji meni kao gledaocu i poštovaocu od njega nije bio potreban. Međutim, onima koji ovo više vole, sve to ne bi trebalo da smeta jer ovo je film kome se stvarno nema šta mnogo zameriti.

Pa ipak, dok je u odnosu na ono što je art house pristup žanru  Evropi, Audiard manje više preneo te i u Ameriku, vestern j u tom domenu ipak mnogo više “trošen”, pa samim tim je bio i bitno više “arthausiziran” ta u odnosu na okolinu deluje manje sveže. Uostalom, ove godine u Veneciji su i Braća Coen imala svoj vestern. U poređenju sa najboljima, Audiard je pokazao da nema čega da se sitidi i da im je uz rame, ali da u ovoj formi nije onako dominantan kao inače.

* * * / * * * *

Wednesday, December 19, 2018

INTO THE DARK: FLESH & BLOOD

FLESH & BLOOD je druga epizpda u Huluovom serijalu jednoipočasovnih TV filmova koji smeštaju horor priče u vreme praznika. Režirao ga je nekadašnji Cravenov montažer a potom i štićenik Patrick Lussier i reč je o priči koja je pre svega rediteljski tour-de-force. U tom pogledu, Lussier pravi solidan suspenser televizijskog dometa u kome dosta evocira devedesete. 

High concept na kom je baziran film je jednostavan - devojka traumatizovana nasilnom smrću majke usled čega je dobila agorafobiju i druge teške probleme shvata da je njen otac zapravo serijski ubica koji je odgovoran za brojne zločine. Između njih kreće igra mačke i miša.

Oca igra Dylan McDermott i odlično se snalazi u ulozi blue collar psihopate koji postepeno shvata da nema potrebe da bilo šta krije od svoje kćeri.

Lussier nije Brian Taylor, tako ni FLESH & BLOOD nikada ne postaje opšti haos kao MOM AND DAD, niti rafinisani suspenser kao neki deugovi ovog tipa, ali ipak posao je urađen pošteno sa nekoliko finih i duhovotih set-pieceova.

Na televiziji koja je domninantno scenaristički medijum, lepo je videti jedno ostvarenje koje je striktno “rediteljski” profilisano. 

Tuesday, December 18, 2018

EL SILENCIO DE OTROS

EL SILENCIO DE OTROS Roberta Bahara i Almudene Carracedo je dokumentarni film u produkciji Pedra Almodovara. Govori o zanimljivoj temi. Naime, 1977. godine u Španiji je donet zakon o amnestiji kojom su amnestirani svi, i simpatizeri Repubolike i Frankisti i subverzivni elementi iz vremena frankističke vlasti. To je bila amnestija svih prema svima i svojevrsni "pakt zaborava". Nekih tridesetak godina kasnije Frankovi protivnici, rođaci žrtava Građanskog rata i represije odlulčju da pokrenu proces za szločin koji ne zastareva i koji može da se procesuira van Španije, a to je su zločini protiv čovečnosti. Praktično, oni su za španski slučaj uradili isto ono što su napravili Španci za Čile, dakle pokrenuli su proces u Argentini protiv ljudi koje štiti španski zakon o amnestiji.

Film je najzanimljiviji kada se bavi tom kompleksnom pravnom borbom koju su pokrenuli aktivisti, pravnici i žrtve. Međutim, onda neumitno ulazi u duge pasaže gde kontekstualizuje priču i objašnjava Frankovu vladavinu, rat i zločine i tu se pretvara u dosta sentimentalnu storiju u kojoj se mešaju babe i žabe, žrtve po raznim osnovama, i zainteresovani sa potpuno različitim motivacijama.

EL SILENCIO DE OTROS je vredan jer ukazuje na zanimljiv slučaj i nudi nešto zanimljivog arhivskog materijala ali na kraju krajeva ipak ne uspeva da se izmakne od opštih mesta u prikazivanju frankizma.

* * 1/2 / * * * *

Sunday, December 16, 2018

LA PENA MAXIMA

LA PENA MAXIMA Rodrigo Triane je meksičko-kolumbijska komedija o fanatičnom navijaču meksičke reprezentacije koji stavlja svoju čitavu sudbinu na kocku kada se njegova reprezentacija nađe u baražu za Mundijal sa SAD. Glavni junak je sebičan ali na kraju krajeva autori uspevaju da stvore utisak kao da su barem neki od njegovih nagona koji su jači od racionalnosti ipak dobro poznati ljubiteljima fudbala i sa njima na neki način mogu da se identifikuju.

Ono što je inovativan element ovog filma jeste sama završnica u kojoj glavni junak zapravo ne doživi očekivanu transformaciju. 

Ključni set-piece u filmu na sahrani, situacija na koju su i sami autori stavili sve na kocku, srećom funkcioniše i ta scena na bdenju će se svakako ponajviše pamtiti iz ovog filma i ona ga diže za barem pola ocene iznad onoga što mu je realan domet.

LA PENA MAXIMA je komedija namenjena lokalnom tržištu, ali ipak ovaj film ima potencijal za određeni crossover na internacionalnom, pa i našem televizijskom tržištu.

* * 1/2 / * * * *

CHUCK NORRIS VS COMMUNISM

Ilinca Calugareanu je napravila dokumentarni film CHUCK NORRIS VS COMMUNISM koji spada u red vešto zanišljenih, lepo realizovanih filmskih šećerlema iza Gvozdene zavese kojima je ipak jako teško odoleti jer iako nismo živeli pod Čaušeskuom jeste nas dotakla ekspanzija VHSa.

Ilinca Calugareanu bavi se temom koja je u suštini već obrađivana u dokumentarnom filmu pre ovoga. Njen film je izašao 2015. a pre toga smo imali DISKO JA TUUMASODA 2009. godine, i za taj film možemo reći da je kudikamo informativniji i intrigantniji od ovoga. U DISKO JA TUUMASODA obrađen je fenomen single-voice nahsinhrnoitzacije filma koja je rađena iza Gvozdene zavese na VHS piratima, i koja je vremenom postala standard za gledanje filma kod njih, pa tako čak i danas, kultni ruski/sovjetski nah-majstori rade pirate za sladokusce koji ne mogu da gledaju filmove bez njih. Štaviše, holivudski studiji za Rusiju rade ozbiljne nahove za bioskop i DVD sa celim kastom, pa ipak i dalje na piratskim DVDovima se dodaju lokalne legende sa "adinogolosnjim" kanalima.

U tom pogledu, slučaj Rumuna i Irine Nistor je dosta jednostavniji jer za razliku od onoga u SSSR koji je bio koordinirana akcija službi bezbednosti, kako samog SSSRa tako i Zapada, ove imamo preduzimljivog gospodina Zamfira i filmofilku sa državne televizije koji su uleteli u prazan prostor VHS piraterije, i sa ili bez dopusta tajnih službi ubacili 3000 VHS naslova u opticaju od 1985. do 1992. godine.

Okosnicu priče čini slučaj Irine Nistor, bitne rumunske filmske radnice koja je posle pada Čaušeskua stekla uticajno mesto na dravnoj televiziji, filmskim festivalima, posle i na HBOu. Na neki način, ona bi se mogla posmatrati kao Dragan Jeličić ili mnogi od naših značajnih filmskih radnika koji su imali prevodilačku karijeru na početku rada i iz vremena VHSa vremenom došli do uticajnih pozicija u branši.

Unutar Irininog slučaja razrađuje se i uvoznik kaseta, gospodin Zamfir. Njihovi doživljaju su dati u solidnim rekonstrukcijama dočim ključni deo materijala po minutaži čine sećanja konzumenata, onih koji su samo gledali, ali i onih koji su organizovali ilegalne VHS bioskope po kućama. I taj segment odiše nostalgijom, ima duhovitosti, i daje pitkost celini iako ne možemo reći da je u celom trajanju supstancijalan. Međutim, vešto realizovan prikaz diskursa o transformativnoj moći filma obično pali, a ovo je takav slučaj.

VHS je čak i u SFRJ toga vremena, nešto malo pre 1985. na koju se fokusira ovaj film kao početak fenomena u Rumuniji, nosio jednu specifičnu atmosferu. Bio sam tada naravno vrlo mali ali sam preko oca kao early adoptera VHSa imao priliku da se upoznam sa tom prvom generacijom VHS mistifikatora, i uprkos tome što kod nas to nije bilo pod represijom bilo koje vrste, imalo je neki urbani underground vibe.

Činjenica da su se naši distributeri formirali u danima VHSa umnogome je oblikovala našu distribuciju i prikazivačku delatnost jer im je trebalo puno vremena da shvate kako nije sve u filmovima koje imaš već da ima nešto i u tome gde ćeš da ih puštaš. Međutim, dok je bilo i jednog i drugog, dakle i bioskopa i tog stava kod distributera, bilo je i Periklovo doba za naše gledalište jer je zaista bio raznovrsniji repertoar nego danas.

U tom smislu, u zemljama Istočne Evrope, VHS je imao zaista transformativni uticaj jer je zapravo u njemu načinjena primarna akumulacija kapitala u filmskom biznisu. Nažalost, stvari poput kratkog dokumentarnog filma ONI ŽIVE Gorana Nikolića nisu ni zagrebali suštinu tog fenomena,.

Stoga, i srpska VHS scena zaslužuje svoju ozbiljnu dokumentarnu razradu.

* * * / * * * *

Saturday, December 15, 2018

THE TRIAL OF RATKO MLADIĆ

THE TRIAL OF RATKO MLADIĆ Henryja Singera i Roba Millera je dokumentarni film koji prikazuje deo suđenja Ratku Mladiću, sve do donošenja presude. Koliko čujem film je naišao na određene optužbe da je prosrpski pa čak i promladićevski ali plašim se da su te opaske krajnje neprimerene. Prvo, ovaj film zapravo jedino što radi drugačije jeste da prikazuje obe strane u procesu, dakle i tužioce i branioce, ali mimo toga, vrlo malo, da ne kažem minimalno, pokazuje da su u ratu u Bosni postojale dve strane u sukobu. Uostalom, sud se bavi zločinima, proces obrađuje zločine, pa ih samim tim i film stavlja u fokus. Dakle, u ovom filmu nema rata, ima samo zločina i kada se stvari tako postave, onda tu ne može da se istakne bilo kakva simpatija za Mladića sem da se pokaže da i on ima porodicu. Pa opet, dok se prikazuju porodice žrtava zločina za koje se tereti Mladić i jasno se ističu njihovi gubici, u Mladićevom slučaju se ne pominje činjenica da je itgubio ćerku pod mutnim okolnostima gotovo sigurno indukovanim ratom i pritiscima koji su iz njega proistekli.

Stoga, naravno da kada se prikazuju Mladić i njegova porodica, njegovi branioci, saradnici koji mu svedoče u korist, dobijamo utisak da je i on dobio priliku da se iskaže, ali u suštini, njihova priča nije čak ni ispričana, pa preovlađujući osećaj ciničnosti njihove duge ostaje da dominira kada se postavi nasuprot tuge žrtava. Autori prenebregavaju činjenicu da nisu suze ono što vezuje Mladićevu suprugu sa majkama Srebrenice već upravo gubitak deteta.

Kad je reč o okvirima samih zločina, rat je očekivano izvučen iz jednačine, nema Bratunca kad se govori o Srebrenici, postoje samo masakri, a unutar njih poneki detalj koji iznosi odbrana kao alibi za Mladića. To će naravno gledaocima različitih ubeđenja, različito izgledati - nekima će branioci takođe delovati cinično, kao pokvareni mafijaški advokati koji lukavstvom sprečavaju da pravda sustigne njihovog klijenta, neko drugi će se radovati na pomen kontra-dokaza.

Isto važi i za odanost Mladićevih saradnika koju će neko doživeti sentimentalno, a neko kao znak nepopravljivosti ljudi koji okružuju zločinca. Takvi su i generalovi govori dati dok je bio bog i batina, nekome deluju kao mučeništvo, nekome kao deluzija, nekome kao dokaz da su svi Srbi stajali iza njega. A ruku na srce, svega toga tu pomalo i ima.

Stoga, treba izaći iz klopke i pokušaja da se ovaj film tumači kao balansiran pogled na Mladića. Plašim se da je ovde samo pitanje tumačenja, i da sve ono što mu "ide u prilog" i "humanizuje ga" zapravo služi da pokaže kako je teško dokazati genocid.

Suptilne manipulacije naravno ima na svakom koraku. Kćer koja traži ostatke oca pokopanog u Tomašici je uredna i lepa Muslimanka. Srbi iz Mladićevog rodnog Kalinovika su naravno krezave nakaze, pošto valjda u Prijedoru nije bilo krezavih Muslimana, a u Kalinoviku Srba koji normalno izgledaju. Tako i pripreme svedoka deluju mnogo perfidnije jer Mladićevi advokati sugerišu svojim kako da se ponašaju a tužioci svoje tretiraju nežno i samo su tu da ovi psihološki izdrže sekundarnu viktimizaciju.

Stoga, kada jedan tužilac krene da priča kako je ovaj slučaj prihvatio kao potomak žrtava Holokausta, jasno je koliko je sati i da je nacifikacija ponovo tu pred nama.

Uprkos svemu tome, film je zanimljiv utoliko što nas upoznaje sa miljeom u kom se dešava suđenje, kako izgledaju štabovi tužilaca i odbrane, sam Hag itd. Pa ipak, i tu ima rupa. Recimo, svaki od tužilaca ima malu ariju zašto je tu a od srpskih advokata samo jedan. I to onaj koji je iz Srbije i slabije govori engleski, dočim niko ne ispituje Dragana Ivetića iz Čikaga.

Verujem da će ovaj film u nekom trenutku, na ovaj ili onaj način biti prikazan i kod nas, a videćemo sa kakvim predznakom će biti predstavljen.

Thursday, December 13, 2018

KURSK

KURSK Thomasa Vinterberga je primer prvoklasne teme prepuštene prvoklasnom reditelju koja na kraju u formi filma dobacuje do konfuznog i sentimentalnog televizijskog materijala.

Imao sam ozbiljne teškoće da ostanem budan tokom projekcije filma KURSK pošto je čim podmornica ode pod vodu otišao u duboku monotoniju.

KURSK je pisao Robet Rodat, specijalista za vojne i ratne teme kome verodostjnost nije pod A. Potpisnik SAVING PRIVATE RYANa, Emmerichovog PATRIOTa i FALLING SKIESa ovde obrađuje istinitu priču kada je usled eksplozije torpeda potonula ruska podmornica i potonjim pokušajima da se spasu preživeli članovi posade koji, po ovom filmu nisu izvučeni zbog dotrajale ruske tehnike i prekasnog dopuštenja Britancima i Norvežanima da im pomognu.

Nije baš najjasnije oko čega Vinterberg i Rodat grade dramu, da li je tema sudbina reživelih mornara koji su posle eksplozije čekali smrt i nadali se evakuaciji, da li su to njihove porodice kod kuće ili su to ruski krugovi moći koji nisu dozvoljavali stranu pomoć sve dok nije bilo prekasno.

Problem filma je u tome što nijedna od ovih linija nije do kraja istražena. O tome šta su zaglavljeni mornari radili nema puno dokaza i te scene se svode na klasične barrack klišea iz ratnog filma. Porodične scene su pojednako cheesy, a intriga sa strancima koji mogu da pomognu nije dovoljno dramatična pošto znamo da će pomoć zakasniti a između Rusa i zapadjaka se nikada ne stvori istinski konflikt.

Sroga, KURSK na kraju ostaje mlak jer sve što se desilo u filmu deluje nedorečeno a ponedge i slom kičerski plasirani.  

* 1/2 / * * * *

THE GILLIGAN MANIFESTO

THE GILLIGAN MANIFESTO Cevina Solinga je dokumentarni film sa tezom da je serija GILLIGAN'S ISLAND bila promocija komunizma. Cevin Soling polazi od ove zanimljive teze a onda je dosta neuspešno ilustruje tako što pravi dokumentarni kolaž kojim objašnjava šta je Hladni rat, šta je komunizam i šta je GILLIGAN'S ISLAND. Nakupljajući scene koji bi trebalo da potkrepljuju njegovu tezu on pokušava da je dokaže, ali su dati sagovornici dosta šturi, nijedan od autora serije ne razrađuje Solingovu misao, dočim akademski stručnjaci mahom objašnjavaju šta je komunizam i na koji način se nije dobro razumeo u Americi.

Solingov film polazi od zanimljive teze ali je svojim rediteljskim postupkom razvodnjava, a potom je na kraju ipak nedovoljno dokazuje. Otud THE GILLIGAN?S MANIFESTO nije značajan čak ni za fanove ove serije.

Wednesday, December 12, 2018

MAGHZAYE KOOCHAKE ZANG ZADEH

MAGHZAYE KOOCHAKE ZANG ZADEH Houmana Seyyedija, preveden je kao SHEEPLE na engleskom i reč je o iranskom filmu kakav do sada nisam video. Naime, gledao sam filmove koji su imali dosta savremen rediteljski postupak, pa čak i hipsterski, ali SHEEPLE je film koji umnogome odskače od iranskih standarda u svakom pogledu.

Reč je o crnohumornoj priči smeštenoj u teheransku favelu a glavni junaci su članovi porodice lokalnog narko bosa. Najstariji sin u porodici je narko bos a glavni junak je njegov brat koji poput Iznoguda ne želi nužnoda bude kalif umesto kalifa ali svakako da smatra da zaslužuje značajniju poziciju u porodičnom poslu i hijerarhiji. Planiraju udaju sestre koja želi da se emancipuje i ima svoj dinar, ali stvari kreću nizbrdo kada se pojavi video snimak sestre kako skida hidžab ped muškarcem. Porodica upada u krizu među sobom ali i sa zakonom.

SHEEPLE se kreće neočekivanim stazama ne samo u okvirima iranskog filma već i u okvirima onoga kako smo navikli da izgledaju filmovi o narko dilerima u favelama. Na sve to, SHEEPLE uprkos “internacionalno” prepoznatljivom settingu uspeva da ponudi potpuno autentičan iranski mentalitetski i kulturalni sklop.

Seyyedijev rediteljski postupak je izuzetno savremen i SHEEPLE se ni po čemu ne razlikuje od nekog evropskog ili latinoameričkog filma smeštenog u ovakav milje, ni po kadriranju, ni po tehničkoj usavršenosti, ni po tempu. U tom pogledu, možda će puristi reći da su Iranci izgubili ono što ih je činilo autentičnim, ali SHEEPLE je film koji bez ikakve ograde može da se tretira kao pitak i u teoriji komercijalan film na bilo kom mestu.

Po izlasku u Iranu ostvario je odličnu gledanost i zauzeo prvo mesto na box officeu, zaradivši oko 36 milijardi riala za deset dana što je oko 750 000 evra. Nadam se da će ovaj film u nekoj formi postati dostupan i našim gledaocima, naročito ako uzmemo u obzir da je Filmski centar Srbije zabranio MEZIMICU a čak i Iran otvara svoje ekrane za “kontroverzne” sadržaje u formi komercijalnog filma.

* * * 1/2 / * * * *