Friday, February 28, 2014

ARENA

Pogledao sam film ARENA Jonasa Loopa, iz spoja poslovnih razlogha i lične perverzije. Reč je o ljutom DTV filmu prilično niskog budžeta koji ipak dolazi iz jednog atipičnog miljea. Naime, reč je o produkciji kuće Zero Gravity čiji je izvorni posao zapravo vezan za menadžment i stoga ne treba da čudi što okosnicu ovog filma čine njihovi klijenti - scenarista Tony Giglio i glumci Kellan Lutz, Johnny Messner i Samuel L. Jackson. Međutim, ono što definitivno čudi jeste prilično niska ambicija ovog projekta čiji bi cilj, pretpostavljam, trebalo da bude promocija tih klijenata a ne izazivanje podsmeha što se pojavljuju u slabom DTV filmu.

ARENA u tom smislu ima sve predispozicije projekta koji bi mogao pokazati znake potpunog gubitka kompasa za zvezdu poput Sama Jacksona, ili nemogućnosti da se probije do nečega ozbiljnijeg u slučaju Kellana Lutza. Ne znam kako je Zero Gravityju promakla ta snažna atmosfera autogola koja provejava ovim filmom. Naročito je zanimljivo to da ovako slab film proizvede kuća koja se prethodno okušala u produkciji radeći po svemu suprotni film RUNNING SCARED.

Njihova produkcija je i film THE OUTSIDER sa Craig Fairbrassom i osnovna sličnost izmeđzu ova dva filma je u tome što se oba puta radi o oprobanim B-formulama. U ARENI je to formula borbe do smrti koja se prikazuje publici preko Interneta. U korist ARENE se jedino može reći to da je film istovremeno dovoljno neinventivan i bajat da u tretmanu te "formule" uspeva da bude pomalo "prljav" kao što su bili stari VHS filmovi na tu temu i da evocira uspomenu na naslove kao što je bio CIRCLE MAN sa Vernonom Wellsom koji su bili grozni ali sada barem retro.

Kellan Lutz je i u ovom filmu kao i u JAVA HEATu pokazao da ima potencijala da se razvije u akcionu zvezdu, pre svega u domenu fizičke predispozicije. Šteta je što Jonah Loop nije dao više scena borbe u kontinuitetu već su mahom prikazane u formi nekakvih montažnih sekvenci. Sa 84 minuta trajanja, ne mogu da kažem da je ARENA prekratka ali usopeva da istovremeno bude oskudna a sa dosta viškova.

TYSKUNGEN

Pogledao sam TYSKUNGEN ekranizaciju krimića bestseler spisateljice Camille Laeckberg. Nažalost, iz ovog filma nisam prepoznao šta je to tako atraktivno u njenom pisanju i film koji potpisuje Per Hanefjord ide tromo prema krajnje očekivanom ishodu. Misterija u ovom filmu vezana je za ne naročito intrigantan događaj iz prošlosti, situaciju među grupom mladih antinacista iz Švedske koji šuruju sa norveškim pokretom otpora i odjekom koji ti događaji imaju među njihovim potomcima, pre svih kćerkom jedne od njih.

Za početak godine junaka su neuverljive. Ovaj film bi eventualno mogao da ima tako vitalne junake i tako mladu glavnu junakinju da je smešten u dublju epohu, a ovako za početak godine junaka naprosto ne ulivaju poverenje. Potom sama priča ne nudi ni puno materijala za dedukciju, a ni mnogo aduta u pogledu suspensea iako bi film voleo da računa na to.

Hanefjord naprosto ne uspeva da unese živost u ovako ispričanu priču što me delom zbunjuje jer je na scenariju radila i Maria Karlsson, adaptatorka Lapidusovog SNABBA CASHa koja ima dosta dobru reputaciju.

Inače, do sada su Camillinu junakinju Ericu Falck, spisateljicu-detektiva igrale dve glumice u televizijskim adaptacijama. Claudia Galli je igra u filmu i ovo je njen prelazak zajedno sa likom iz TV filmova u novu formu.

Iako ne otpisujem mogućnost da nekad pružiti šansu ovoj junakinji u TV formi, sa ovakvim projektom nije imala šta da traži u bioskopu.

* 1/2 / * * * *

Wednesday, February 26, 2014

THE RETURNED

Pogledao sam THE RETURNED Manuela Carballa, jedan od fiolmova koji pokušavaju da odvedu zombi podžanr korak dalje od Romerovih konvencija i da kroz njih progovore o nekim drugim društvenim kontradikcijama. THE RETURNED sam po sebi zapravo ima sličnu postavku kao BBC serija IN THE FLESH, gde su zombiji izlečeni i resocijalizovani, ali su i dalje tretirani kao vrlo opasna manjina.

THE RETURNED slično ovoj seriji očigledno želi da propovori o manjinama koje moraju da kriju da se bolesne i potencijalno fatalno opasne po okolinu, i tu je najlogičnija paralela sa obolelima od HIVa, međutim, uprkos tome što u oba slučaja imamo vrlo decentnu realizaciju, ova ambicija u pravcu angažmana se graniči sa groteskom.

Naravno, film ne mora da ima akcenat na angažmanu, i u ovom slučaju osnov je svojevrsni hičkokovski triler, međutim ono kroz šta prolaze junaci na psihološkom nivou nema puno veze sa onim što je zombi horor, niti su dešavanja bazirana na tim konvencijama - otud bih premisu vezanu za zombije ipak prevashodno percipirao kao pokušaj ideološke intervencije.

Carballo je snimao film u Kanadi i uspeo je da stvori dosta ubedljivu simulaciju SAD, premda se oseća blaga sterilnost lokacije. Film je na engleskom, premda se u interpretacijama oseća da je sve malo u raskoraku sa spontanošću koju bi u toj formi imali američki autori. S druge strane, na planu inscenacije i ritma Carballo zna šta radi i THE RETURNED ima vrlo zanimljiv koncept, ubedljivost i osećaj za atmosferu.

Ono gde film možda ponajviše pada jeste samo vođenje priče, i film na nekoliko mesta ostaje nejasan i dekoncentriše gledaoca. Ipak, ukupno uzev, reč je o sasvim pristojnom Euro-trileru.

* * 1/2 / * * * *

Tuesday, February 25, 2014

NURSE

Pogledao sam NURSE Douga Aarniokoskog, film koji me je privukao pre svega time što je sa rediteljem scenario pisao i redovni saradnik Josepha Rubena David Loughery. Nažalost, Aarniokoski je na mnogim nivoima u ovom filmu podbacio a ponajviše je podbacio je u pogledu rada na scenariju. Mislim da od Lougheryja nije uspeo da izvuče ono što je Rubenu redovno polazilo za rukom uključujući i njihovu poslednju saradju PENTHOUSE NORTH. Loughery, majstor gotovo opipljivog suspensea ovde potpisuje jednu bajatu hiperestetizovanu grotesku u kojoj napetosti gotovo i da nema, između ostaloh i zato što je glavni lik potpuno nezanimljiva protuva/serijski ubica a jedina pozitivna ličnost je svedena na nivo epizodnog lika. Sa tako pogrešnim balasom u korenu priče čak ni jedna campy postavka kao što je NURSE ne može da funkcioniše.

U nekoliko scena, osećamo Lougheryjev hičkokovski rukopis ali Aarniokoski nema senzibilitet za te scene, njihovu dramsku ironiju i crni humor. U velikom delu filma je jasna rediteljeva namera da 3D agresiju na čula obogati nekim dizajnerskim referencama na pin up i arhaičniji žanrovski film, međutim ovaj stilski zahvat ostaje površinski i bez ozbiljnijeg rezultata.

Aarniokoski je dugo radio kao Rodriguezov pomoćnik pa se od njega puno i očekivalo. Nikada nije postigao to što je trebalo da pruži ali je Rodriguez sam toliko posrnuto da danas Aarniokoski deluje kao vitalniji reditelj od njega. NURSE je grozan ali kamo sreće da su Rodriguezovi filmovi danas barem i ovakvič.

* 1/2 / * * * *

Monday, February 24, 2014

SAHKANAGA

Po kritikama mi je delovalo da će indie film SAHKANAGA John Henry Summeroura da mi premosti vreme između dve epizode TRUE DETECTIVE. Kritike su obećavale Southern Gothic, istinitu priču o bizarnom slučaju grobara iz Džordžije i odjekom tog događaja u maloj zajednici. Rezultat je međutim mlak coming of age film koji se uglavnom bavi nekim "nedokuvanim" odnosom između grobarovog sina i unuke jednog od pokojnih klijenata kroz koju se prelama "veća priča". Ali, te veće priče zapravo nikada nema, ona se nikada ne razvije, dočim ova mala priča ne nudi dovoljno materijala da se nametne i stalno se stvara utisak kako autor izbegava da nam pruži ono što je najzanimljivije.

Otud, oslanjanje na bizarnu istinitu priču koja ima razne potencijale za tumačenje i razne uglove iz kojih se može sagledatu stoji kao veliki autogol ovog filma. Možda sam ja očekivao nešto dugo pa sam razvio loš animus prema filmu kada mi to nije pružio, međutim, centralna romantična priča koja je u prvom planu je toliko flah i artificijelna da mi deluje gotovo kao ruganje stvarnom događaju.

Summerour je radio ovaj film kao ljuti indie tako da je tehnička realizacija iz žanra "kako znam i umem" ali ukupno uzev, nije loša. Trevor Neuhoff u glavnoj ulozi je svakako nudio dosta "štoga" za adekvatnog indie junaka. Ipak, ovo nije film po kome će Neuhoff biti zapažen ili upamćen.

* 1/2 / * * * *

Thursday, February 20, 2014

L'AMOUR DURE TROIS ANS

Pogledao sam L'AMOUR DURE TROIS ANS rediteljski debi književnika Fredericka Beigbedera. Kada je Houellebecq doživeo fijasko sa svojim rediteljskim prvencem, Beigbeder se uplašio i umalo odustao od svoje režije. Međutim, na kraju je ipak snimio film i uprkos tome što je daleko slabiji pisac od Houellebecqa, rekao bih da je do sada mnogo bolje profilisao svoje ekranizacije. Prvo, Kounenova ekranizacija njegovog romana 99 FRANCS je bolja od svake ekranizacije Houellebecqovih i njegova prva režija je takođe bolja.

Roman po kome je ovaj film snimljen spada među Beigbederova slabija dela i karakteriše ga epizodična, dotovo dnevnička struktura, sporadično liči na kolekciju kolumni. Međutim, film koji je nastao iz romana ima dosta solidnu strukturu. Jednostavna ljubavna priča je u centru, a žanr je romantična komedija, doduše woodyallenovskog tipa jer glavni junak često izlazi iz same scene i nudi opservacije, delom probijajući četvrti zid, delom intelektualizujući unutar dramske scene.

Beigbederova režija je u vizuelnom pogledu zapanjujuće sigurna. Naravno, sigurno je imao saradnike koji su mu pomogli da artikuliše svoju ideju, međutim čini mi se da je upravo zbog Houellebecqovog fijaska stavio naročit akcenat na vizuelnu ekspresiju tako da se za L'AMOUR DURE TROIS ANS može reći da izgleda kao Woody Allen na steroidima. Iako, u vizuelnom pogledu ne dostiže "ludilo" Kounenovog 99 FRANCS, mislim da je svakako na tom tragu.

Beigbeder je uvek insistirao na tome da su protagonisti njegovih romana piščev alter-ego. U 99 FRANCS Kounen to rešava u jednom sjajnom detalju, dočim sam Beigbeder pronalazi glumca koji liči na njega - Gaspard Proust ima vrlo slične crte lica a sam Beigbeder ima cameo slično filmu 99 FRANCS.

Poređenja sa Kounenovim filmom su neumitna, ne samo jer se radi o uspešnoj ekrtanizaciji već i zato što Beigbederovi romani imaju "uniformni" stil pa je logično da i filmovi nastali po njima imaju određene sličnosti, naročito kada je uspostavljena određena uspešna formula.

I zbilja, 99 FRANCS i L'AMOUR DURE TROIS ANS imaju nešto zajedničko, pre svega u pogledu vizuelne ekspresije s tim što je 99 FRANCS daleko radikalniji, a L'AMOUR na određeni način čak deluje i kao pokušaj da se Beigbeder umekša i plasira sentimentalnijoj publici.

U svakom slučaju, strah od Houllebecqove sudbine pokrenuo je Beigbedera da snimi zanimljiv film i jedan od bolje režiranih radova koje potpisuju književnici, ako ne računamo fenomen vrlo ozbiljne rediteljske karijere Michaela Crichtona.

Ono što se na kraju javlja kao ključni problem filma jeste zapravo nešto što potiče iz romana, iako postoji zaplet koji pomaže da se scene i autorove teze nanižu, i uprkos tome što taj zaplet ima sve potrebne elemente, oseća se da je priča u ovom filmu ipak prevashodno samo u funkciji mehanike, i da su njegovi glavni aduti u dijalozima/monolozima/stavovima glavnog junaka. Kada bude prevazišao taj problem svoje proze na ekranu, Beigbeder će moći da se poredi sa Crichtonom.

* * * / * * * *

Wednesday, February 19, 2014

TYMAH

Ne znam kada je poslednji put John Reynolds pustio suzu gledajući film, ali mislim da sam našao naslov koji će rasplakati ovog junaka.

Jedini način da se čovek pročisti posle gledanja tri sata BLUE IS THE WARMEST COLOR jeste da pogleda dva i po sata filma TYMAH Artema Aleksenjka i Ivana Šurkoveckog. Reč je zapravo o dvoipočasovnom filmu izmontiranom iz televizijske mini-serije što se po samom kvalitetu filma inače ne oseća jer su režija, gluma i dizajn apsolutno na bioskopskom nivou.

Jako je teško definisati šta je TYMAH ali rečju, to je film koji je VOJNA AKADEMIJA trebalo da bude da su je realizovali ljudi kojima funkcionišu mozak i testisi. Međutim, ako uđemo u konkretniji opis, ovo je film koji meša premise nečega što bi bila VOJNA AKADEMIJA i FINAL COUNTDOWN Dona Taylora, fanovima VHSa poznatog kao ODBROJAVANJE NA NIMICU.

Zašto uzimam VOJNU AKADEMIJU a ne HEARTBREAK RIDGE ili neki drugi film o pešadijskoj obuci kao referencu? Pre svega zato što TYMAH donosi odnos prema vojsci koji je nama bliži. Film je militaristički ali smešta vojsku u istorijski kontekst, daje joj odbrambenu ulogu ne uvodi je u vanvremenske okvire profesionalizma, kao recimo Clint Eastwood.

Priča je jednostavna. Grupa vojnika savremene ruske vojske zaluta u maglovitu šumu i naiđe na selo koje su naizgled okupirali Nemci iz Drugog svetskog rata. Radosni, misleći da su to statisti iz nekog ratnog filma prilaze selu. Ali kada "Švabe iz dotiranog filma" zapucaju bojevom municijom, junaci shvataju da su zapravo nekako dospeli u sred Otadžbinskog rata.

I tada se suočavaju sa potpunim paklom onoga kako je rat izgledao na teritoriji SSSRa, dakle strašne borbe, strašna represija okupatora, požrtvovana borba partizana i jedan detalj koji bi mogao promeniti istoriju - iako nemaju bojeve metke (device koji znamo iz SOUTHERN COMFORT) oni imaju "kalašnjikove" (ali AK-74 koji je 5,54mm ne 7,62) i oni bi, ako padnu Nemcima u ruke mogli promeniti tok rata.

Film počinje kao relativno lenji crowdpleaser o razbarušenim vojnicima koji hvataju krivine ali se potom pretvara u prilično košmarnu akciju sa enormnim body countom u kome naravno momci moraju da primene sve što su naučili u obuci i shvataju zašto je vojska važna. Kad je reč o body countu, prilično me je iznenadio pošto mi ovo na početku opšte nije delovalo kao film u kome će se mnogo ginuti, naročito ne da će ginuti glavni junaci.

U formalnom pogledu, za razliku od STALJINGRADA koji pokušava da se izrazi na bezmalo zacksnyderovski način, TYMAH je umnogome old school, sa strukturom pripovedanja, pre svega osnovnom temom hronomocije koja je postavljena gotovo kao u sovjetskom filmu. Meni taj retro-šmek uvođenja osnovne premise nije smetao, naročito jer junaci postave većinu očekivanih pitanja o svojoj situaciji i ponašaju se relativno "inteligentno" spram svog osnovnog problema.

Koliko vidim po informacijama dostupnim na internetu, serija TYMAH nije bitno duža od filma, štaviše možda razliku u dužini čine špice i rekapitulacije po epizodama. No, sasvim sigurno, ovo mora biti izvanredna, recimo četvorodelna mini-serija.

Premijera 2010. godine sugeriše da je TUMAN napravljen u povodu 65. godišnjice Otadžbinskog rata. Premijera ovog ostvarenja sa budžetom od tri miliona dolara održana je 9. maja i verujem da je reč o naručenom projektu. Srećom, Aleksenjko i Šurkovecki su se snašli kao da im je lični, autorski, projekat.

* * * / * * * *

Monday, February 17, 2014

LA VIE DE ADELE - CHAPTRES 1 ET 2 (aka BLUE IS THE WARMEST COLOR)

Na svu sreću produkcijske kuće Sweetheart Video i Girlfriend Films su me pripremile za "otkrovenje" koje je većini publike doneo film LA VIE DE ADELE - CHAPTRES 1 ET 2 odnosno BLUE IS THE WARMEST COLOR Abdellatif Kechichea. Reč je o adaptaciji grafičke novele Julie Maroh, i dobitniku kanske Zlatne palme koji me je obradovao na više nivoa.

Ti nivoi nisu vezani za ono što već rade Nica Noelle i njene saradnice. Štaviše, čini mi se da je trajanje celog filma od tri sata, pa samim tim i trajanje vrlo detaljnih scena seksa jedini "eksces" kojim je ovaj film otišao u nešto što je sporno. Kad kažem sporno, ne mislim da su one same po sebi sporne ali strukturalno gledano u jednom trenutku one postanu same sebi svrha i osim informacije da su se junakinje "uzele" uzduž i popreko ne nude nam ništa novo u pogledu razvoja likova i priče. Iako je reč o kanskom pobedniku, LA VIE DE ADELE itekako upravo vodi računa o uverljivosti likova, sposobnosti publike da se sa njima identifikuje, ritmu i sve u svemu ovo je jedan vrlo konvencionalno postavljen savremeni film koji ponajviše u svom postupku duguje rediteljima kao što je Jacques Audiard.

Dakle, postupak je u osnovi klasicistički a samo su neka od površinskih formalnih rešenja moderna, i to me je obradovalo jer ovde imamo posla sa jednim značajnim ljubavnim filmom koji govori o odnosima među likovima, koji ima emociju i ne beži od poređenja sa drugim filmovima koji mu prethode.

Dakle ADELE ima scenario, ima dijaloge koji pokušavaju da budu blago artificijelni ali uverljivi, ima profesionalne glumce koji adekvatnim sredstvima grade likove, ima montažu koja vodi računa da se kroz dužine očuva atmosfera ali da se kroz skraćenja pojačava tempo. Sve je u pogledu pripovedanja osvežavajuće konzervativno što danas u okvirima art house i festivalskog filma predstavlja pravu hrabrost.

Drastičnost trajanja je vezana za megalopatiju već prilično uglednog Kechichea koji je naprosto spakovao dve priče o jednoj junakinji u jedan tročasovni film. Te priče imaju veze jedna sa drugom i dobro je da su plasirane zajedno. Ipak, da je bio pritisnut komercijalnim ograničenjima verovatno bi morao da se liši jedne od njih.

Prva priča govori o tome kako glavna junakinja Adele shvata da je potreba za ljubavlju vodi prema ženama, njenom pokušaju da to prevaziđe sa mladićem a potom da prevaziđe svoje inhibicije i pokuša da bude sa osobom koja joj se dopala.

Ovaj origin story jedne lezbejke je solidan ali manje zanimljiv deo ovog filma.

Mnogo zanimljiviji je drugi deo koji se bavi novim okolnostima u zapadnom društvu koje čine ovaj film novom generacijom prikaza LGBT miljea iako ovo definitvno nije nikakav queer film. Naime, kada junakinja ulazi u vezu sa ženom suočava se sa time da ni u LGBT miljeu ljubav zapravo nije slobodna. Odnosno da se ona, za razliku od svoje partnerke vezala za jednu osobu a ne za lifestyle.

I čini mi se da je to pored samog emotivnog iskustva i briljantne realizacije, ključni stub ovog filma.

Dakle, u društvu sa oslobođenom LGBT scenom, ljubav nije ništa slobodnija nego u njegovim konzervativnim delovima. Oba pola ideološkog spektra nose svoje konvencije i u jednom trenutku, glavna junakinja ostaje na ničijoj zemlji jer se vezala za osobu a ne za lifestyle.

U tom pogledu, LA VIE DE ADELE dosta logično i nije naišao na simpatije LGBT miljea, koji ga je doduše ismejao zbog eksploatacijskog odnosa prema seksu. Koliko god imali pravo na tu reakciju, smatram da je suština otpora upravo u ovoj kritici LGBT scene koja je izborila prava a onda počela da nameće svoje norme.

Kechiche je snimio značajan film a imao je sreće da je bio i efektan, pa je privukao pažnju. Međutim, mislim da je uspeh ovog filma ne samo zaslužen već i važan jer u ovom svetu festivalskog filma pobednici diktiraju trendove a Kechiche je u svom filmu upravo reafirmisao one vrednosti koje su počele da nestaju iz recentnih festivalskih pobednika, a to su ubedljivost, dramaturgija i opšta pripovedačka artikulacija.

* * * 1/2 / * * * *

Sunday, February 16, 2014

ICE SOLDIERS

Pogledao sam ICE SOLDIERS Sturle Gunnarssona, kanadskog reditelja islandskog porekla koji je do sada napravio bogat i prilično nekonzistentan opus u kanadskoj kinematografiji. Ipak, od onoga što sam do sada gledao, ICE SOLDIERS je jedan od njegovih neobičnijih radova. Nažalost, ovaj film ne ispunjava svoj puni potencijal, a krivica za to leži u Gunnarssonovom lutanju.

Naime, priča o tri ruska genetski modifikovana supervojnika koji su pali prilikom infiltracije u SAD i ostali zamrznuti sve do današnjeg dana, a potom promptno "podgrejani" i uvereni kako treba da nastave svoju misiju, deluje kao nešto što bi Arnie odbio već u vreme filma COMMANDO, ali bi Chuck Norris to snimio a ruskog supervojnika bi igrao tada mladi Dolph Lundgren. Film bi tada režirao Joseph Zito za Cannon i neki od naslova na tu temu su recimo SILENT RAGE ili RED SCORPION.

Međutim, Gunnarsson ne samo da nije Joseph Zito, on je ozbiljan reditelj i ICE SOLDIERS je film koji izgleda jako dobro. Isto tako ovo je film koji uspeva da izvuče prilično dobru ulogu iz Dominica Purcella a znalački ga okružuje facama kao što su Michael Ironside i Adam Beach. Štaviše, ruske supervojnike igraju neki ljudi koji jako liče na mladog Dolpha Lundgrena.

Rečju, sve je tu.

Osim akcije.

Akcije ima, ali je nema dovoljno, a najmanji deo akcije je vezan za ruske supervojnike. Prvi deo filma, sve negde do polovine gradi atmosferu kao nekakav karpenterovski film o istraživanju na Arktiku, samo realizovan modernim sredstvima, i to je legitiman postupak sa jednim problemom - Gunnarsson nam je već naglasio šta treba da se nađe i šta će da se desi kada se do tog otkrića dođe. Dakle, cela prva polovina, solidnog procedurala o arktičkoj ekspediciji je suštinski suvišna.

Potom, u trećoj četvrtini glavni junak postaje žrtva prirode i razvija odnos sa svojim indijanskim sidekickom, sa premalo konflikata sa Rusima tako da, zapravo akcija u kojoj se super-Rusi i naši junaci sukobe zauzima samo poslednju četvrtinu filma i to što dobijamo je cool, ništa epohalno, ništa što dobacuje do Renny Harlina koji u ovoj zimskoj priči ponajviše pada na um, ali sve u svemu pristojno i zanimljivo na jedan retro način.

Paradoksalno, Gunnarsson je uzeo premisu mase zabavnih campy filmova, i realizovao je prilično dobro, ali je isisao sav campiness iz nje a rekao bih da je i ono što je zabavno pogrešno interpretirao. Međutim, isto tako, ako uzmemo u obzir da je sada stasala generacija koja se bavi ovakvim throwbackovima na akcijaše osamdesetih, svi oni imaju štošta da nauče od Gunnarssona. On je savremenim sredstvima uspeo da nam proda retro priču. Šteta je samo što je u onom lakšem delu koji je vezan za pucnjavu i eksplozije zatajio.

ICE SOLDIERS je B-film izrečen A-jezikom, opskurna petparačka premisa tretirana kao svež materijal, i jako je teško odoleti takvom filmu uprkos svim njegovim nedostacima.

* * 1/2 / * * * *

Saturday, February 15, 2014

LOKALNI VAMPIR

Pogledao sam povratnički film LOKALNI VAMPIR Branka Baletića. Moram priznati da je ovaj u svakom smislu loš film na neki čudan način ostavio utisak kao da bi ipak trebalo da žalimo što Baletić nije dugo režirao. Njegov rani opus, pre svega SOK OD ŠLJIVA i BALKAN EKSPRES pokazali su da je on bio velika uzdanica našeg mejnstrima, da je mnogo obećavao, da je imao nerv i za izbor teme i za realizaciju. Sada i dalje ima nerv za izbor teme, ali je izgubio veštinu u realizaciji a nažalost i akumulirao je jako puno ambicija tako da je ovaj film još i prenatrpao raznim detaljima, digresijama, neuspelim gegovima, a sa montažerom Milom Lekićem očigledno nije imao nikakav kriterijum prilikom montažnog oblikovanja filma. Sasvim sigurno bi LOKALNI VAMPIR bio bolji film da je pažljivije i kritičnije montiran.

S druge strane, materijal koji je Baletić snimio ne obećava puno. Pre svega dok s jedne strane u glumačkoj podeli ima divu kao što je Gordana Gadžić u većini "mlađih likova" ima dosta slabe glumce, a to su ipak temeljni likovi za ovaj film. Baletić ne uspeva da značajno unapredi njihov glumački doprinos niti da ih naročito estetizuje uprkos sporadično prijatnom retro-štimungu koji donosi Živko Zalar.

Đorđe Bajić je u svojoj kritici umesno uporedio LOKALNOG VAMPIRA sa Čalićem. I u određenom smislu, Baletić i Čalić jesu ljudi iz iste epohe. Međutim, vrme je učinilo da Baletić od rasnog reditelja degradira do nivoa Čalića u najboljem izdanju.

Ne bih mogao da kažem da Baletić u sebi nosi još neki kvalitetan film, ali optimisti bi rekli da je LOKALNI VAMPIR svojevrsni terapeutski otpadak koji je morao da proistekne iz dugogodišnje pauze.

S druge strane, čak i ovaj pokušaj da se snimi "Šijan" koji je rezultirao Čalićem deluje kudikamo bolje od Šijanovog pokušaja u SOSu da snimi "Šijana" a iskreno radije bih ga gledao i od SJAJA U OČIMA. Dakle, LOKALNI VAMPIR je slab film koji bi filmofili, a naročito oni koji vole jugoslovenski film osamdesetih morali da pogledaju.

Kada bude izašao MALI BUDO, iako nije reč o crnogorskom filmu, zanimljivo je da se čak tri filma vezana za taj milje snimljena u proteklih petnaest godina bave temom skrivanja sinova (U IME OCA, LOKALNI VAMPIR, MALI BUDO) što u izvesnom smislu može da se poveže sa tim miljeom i određenim ritualima koje junaci svake od tih priča pokušavaju da izbegnu.

* 1/2 / * * * *

Tuesday, February 11, 2014

THOR: THE DARK WORLD

Pogledao sam THOR: THE DARK WORLD Alana Taylora u kome je prekaljeni HBO reditelj pokušao da oživi verovatno najproblematičnijeg solo učesnika AVENGERSa (iako se Chris Hemsworth u Whedonovom zbirnom filmu možda i ponajbolje snašao). THE DARK WORLD je bolji film od prvog THORa utoliko što je evidentno da se na snimanju našao neki reditelj. Međutim, većina ostalog u vezi sa ovim je filmom je porazno.

Prvi poraz doživeo je sam studio Disney koji je svoj kreativni integritet baziran na vlastitim idejama, i ambicioznim filmovima koji iz njih proizilaze kompromitovao uvođenjem Marvelovih likova kao svog glavnog oslonca u domenu igranog filma. Ovo nije samo povezano sa neumitnim nastankom jednog bizarnog hibrida između petparačke literature i promišljene podorične zabave, već i svojevrsnog filmskog univerzuma koji čine filmovi lišeni bilo kakve autonomije u kinematografskom pogledu.

Disney je i ranije imao razne stupidne serijale, nije im Marvel prvi ali svakako jeste jedini koji je dobio tretman vrhunske A-produkcije,.

Paradoksalno, THE DARK WORLD nije čak ni popcorn cinema. U njemu ima nešto akcije ali svakako nedovoljno u poređenju sa drugim blokbasterima koji su poharali multiplekse. Manje-više okosnica filma su moronski dijalozi ridikulozno kostimiranih ljudi kojima očajnički pokušavaju da nam nekako dočaraju šta to uopšte gledamo.

A to što gledamo je zapravo jedna apsurdna pojava - od vremena kada smo gledali ekranizacje stripova koji su filmični, došli smo u fazu kada svedočimo teškim mukama autora da na neki način adaptiraju strip za potrebe filma. I THOR je najbolji primer toga. Strip koji nije filmičan se ekranizuje silom, uz velike muke i rezultira nečim što je jako daleko čak i od popcorn filma.

Ne treba ni naglašavati da su najbolje scene u filmu one koje više liče na britanski sitkom nego one sa raznim izrazito nemaštovitim paralelnim svetovima. Sposobnost koju su Lord i Miller pokazali radeći LEGO MOVIE da ekranizuju nešto "naizgled nesnimljivo" samo još dodatno podvlači kreativnu trulež drugog THORa.

* 1/2 / * * * *

Sunday, February 9, 2014

DUGA PONOĆ / KRADLJIVAC USPOMENA

Juče sam overio hrvatski udbaški diptih - srednjemetražni film Miljenka Brlečića DUGA PONOĆ i celovečernji film KRADLJIVAC USPOMENA Vicka Ruića.

DUGA PONOĆ Miljenka Brlečića je adaptacija proze Antuna Šoljana u kojoj glavnu ulogu igra Miki Manojlović. Ovaj srednjemetražni film je eksploatisan pre svega kao TV rad tako da ga možemo tumačiti i kao deo te forme. Priča prati ispovest nekadašnjeg likvidatora DBa koji je ubijao ustašku emigraciju po Evropi i bio je specijalizovan za likvidacje koje liče na samoubistvo. U jednom trenutku dobija zadatak da likvidira svog kolegu koji se odmetnuo.

DUGA PONOĆ je kamerna drama i naizgled uzbudljiva priča koju sam opisao mahom se ispoljava kroz dijaloge. Narativ je začuđujuće jednostavan i umesto klimaksa, samo se ugasi. Iako je angažman Mikija Manojlovića doneo utisak da je reč o projektu više klase, režija i scenario su osrednji, jednolični i na kraju rezultiraju krajnje marginalnim delom.

Dugometražni film Vicka Ruića KRADLJIVAC USPOMENA je po stepenu konfuzije sličan BALKANSKIM PRAVILIMA Darka Bajića, samo što je za razliku od Bajićevog filma snimljen sa nekoliko puta manjim budžetom i sa daleko manje veštine. Vicko Ruić spada u red najneobičnijih frontmna jugoslovenskog filma, sa glavnom ulogom u filmu NAJBOLJI u kojoj nije postigao tomkruzovski uspon kakav je trebalo da generiše taj projekat. U međuvremenu je Ruić napustio glumu i postao reditelj i producent.

KRADLJIVAC USPOMENA je po kvalitetu tehničke realizacije na nivou slabije hrvatske televizijske serije, uostalom u vreme njegovog izlaska već je postojala Majetićeva UROTA.

Sam narativ je prepun digresija, mistifikacija i izložen je na način koji onemogućava praćenje čak i najstrpljivijem gledaocu. Spremnost da se u filmu pominju prava imena, recimo ime Gojka Šušaka, i to kao jednog od učesnika zavere meni sugeriše da je film možda želeo da se obrati javnosti i sa nekakvom ambicijom da rasvetli neki tamo poznati slučaj. Ipak, meni je izmaklo to na šta Ruić tačno aludira.

U svakom slučaju, bez estetizacije BALKANSKIH PRAVILA ili pulpy energije Mikija Stamenkovića, Ruićev naslov nema šta da traži u panteonu jugoslovenskih filmova o Službi, ali mu svakako na neki način pripada. Štaviše, postoji vrlo zanimljiva potreba autora tih filmova da svoje fikcionalne narative zapapre aluzijama na poznate događaje i stvarne ličnosti ali da u tome nikada ne istraju, ne idu do kraja.

* 1/2 / * * * *

Friday, February 7, 2014

THE LEGO MOVIE

Upros strašnom išijasu nisam odoleo da ne pogledam THE LEGO MOVIE Phila Lorda i Christophera Millera. Njih dvojica su načeli ogroman kredit koji su kod mene stekli sa filmom CLOUDY WITH A CHANCE OF MEATBALLS potonjim igranim pokušajima, s tim što je BROOKLY NINE-NINE ipak na kraju postao serija koju pratim, ali sa THE LEGO MOVIE se vraćaju na svoje mesto. Prvi film koji mi pada na pamet kao referenca je WRECK IT RALPH i uprkos tome što je THE LEGO MOVIE vrlo kvalitetan a po postupku sličan, ipak čini mi se da ne dobacuje sasvim do dometa ovog Disneyevog filma, između ostalog i zato što je pred Lorda i Millera postavljen gotovo nemoguć zadatak, kako da ožive Lego kockice.

Lego kockice su već decenijama inspiracija pretežno amaterskih radova u raznim žanrovima i u formi stop-motiona, dakle ovo im nije prvi put da se pojavljuju na filmu. Ali su isto tako i kompjuterske igre imale puno ekranizacija ali su tek u WRECK IT RALPHu dobile svoju krajnju filmsku sliku. Naime, Lord i Miller se za razliku od ostalih ekranizacija igračaka ne bave osmišljavanjem narativa za nemaštovitu decu niti narativima koji treba da posluže kao atraktivna predistorija-mamipara za kupovinu neke igračke, već ulazi u samu suštinu igračkog ugođaja. Dakle, Lord i Miller su snimili film koji je narativ o igranju, i narativ o tome kako se treba igrati a ne konkretno uputstvo koje će promovisati ovu ili onu liniju igračaka.

Kao dete sam voleo Lego kockice, ali već dve i po decenije nisam bio u dodiru sa njima, osim kao kupac poklona za drugu decu. Međutim, THE LEGO MOVIE je uspeo da me vrati u period kada sam se sa njima igao i da me suoči sa pojedinim dilemama sa kojima sam se suočavao kad god bih se susreo sa "suvišnom slobodom" koje one nude. Otud, osim vrlo bezobraznog i briljantnog kraja filma, THE LEGO MOVIE istovremeno i jeste i nije generacijski film. Jeste jer govori o konkretnom životnom periodu koji svako od nas može vezati za neku generaciju, ali su Lego kocke uspele da se nametnu kao trajna vrednost i verujem da će ovaj film biti među onim dečjim klasicima koji će lako obnavljati svoju publiku.

Sama priča je obogaćena readymade likovima koji se mogu razumeti i bez predznanja, premda naravno, ono može biti korisno, i pokazuje da je Lego u velikoj sinergiji sa Holivudom, kao da je i zbog velikog broja kopija na tržištu morao da snagu pokaže kroz to što će kupce privlačiti uspostavljenim brendovima. Kao neko ko se igrao Lego kockicama u vreme kada su one bile samo kockice bez brendiranja i oslonaca u pop kulturi, mogu da kažem da je to bio jedini deo filma sa kojim se nisam identifikovao i da bi otišao još za klasu iznad da se nije poslužio tim detaljima. Međutim, nota bene, glavni likovi u ovom filmu jesu "obične" kockice koje se nametnu da postanu heroji.

Animacija je dinamična, u potpunosti koristi sve ono što nude kockice kao inspiracija i što je najvažnije omogućuje da se vežemo za likove u formi Lego čovečuljaka. To mi je delovalo kao najveći problem u trejleru ali Lord i Miller su uspeli. Isto tako, ceo zaplet koji se oslanja na MATRIX u sebi nosi dosta reaktuelizovanog Occupy šmeka čime se nadovezuje na pokazanu subverzivsnot Warnerove animacije iz danteovog LOONEY TUNES: BACK IN ACTION.

Film obiluje gegovima za gledaoce svih uzrasta, dakle ima crossover potencijal za sve ljubitelje animiranog filma a ne samo Lego entuzijaste. Lord i Miller su posle buđenja Sonyjeve animacije, učinili isto i za Warner, u kome su počeli da rade za animatorski brain trust koji treba da bude odgovor na slično Pixarovo telo. I zbilja, poslednjih nekoliko godina, od WRECK IT RALPH preko CLOUDY WITH A CHANCE OF MEATBALLS i THE LEGO MOVIE, Pixar više nije onako dominantan kao što je bio.

* * * 1/2 / * * * *

Thursday, February 6, 2014

PATE ODDELENI

Pogledao sam PATE ODDELENI Jindricha Polaka čehoslovački hladnoratovski triler, premontiran i nahsinhronizovan za zapadno tržište, na engleski i distribuiran pod naslovom AGENT FOR PANIC. Otud u stvari za ovo što sam gledao pre možemo reći da je AGENT FOR PANIC nego PATE ODDELENI. Čini mi se da AGENT FOR PANIC nimalo ne liči na ono što je Polaku bilo dozvoljeno da snimi, u nekoliko navrata u dubu ima replika koje mi ne deluju nimalo verovatno da su Česi snimili za svoje tržište, a sam kraj donosi hepiend za zapadnog agenta koji je dotle u filmu pretežno tretiran kao negativac. Siguran sam da u čehoslovačkom filmu taj agent nije imao takav kraj, odnosno da je ovaj kraj u najmanju ruku premontirao i preformulisao utisak Polakovog materijala.

PATE ODDELENI je film iz 1960. godine a po nekim podacima AGENT FOR PANIC prikazan je 1964. godine. Dakle, snimljen je pre Bonda ali je na Zapadu eksploatisan posle i ne bi me čudilo da je upravo izlaztak prvog Bonda uticao da distributeri kupe i adapotiraju ovaj čehoslovački film.

U pogledu vizuelnog izraza i inscenacije, Polak se prilično dobro snalazi u crno-beloj tehnici. Međutim, ono u čemu ima probleme jeste pre svega vođenje likova. AGENT FOR PANIC od tipičnog "varšavskog" problema a to je prikaz kolektiva koji u duhu punog razumevanja rešava slučaj. Bez mogućnosti da se stvori konflikt između operativca i starešine, da se gledalac identifikuje sa teškoćama koje heroj iz službe bezbednosti ima sa nadređenima, ne može da se postigne ni onaj propagandni efekat svojstben američkom policijskom ili špijunskom filmu. Otud na kraju negativac-individualac u sebi nosi više herojskog nego agenti koji ga jure, pa ni ne čudi da je film verovatno lako premontiran u ovu formu.

Nisu česti filmovi o Hladnom ratu koji su nastali na drugoj strani, otud je AGENT FOR PANIC značajan za sve ljubizelje ovog podžanra.

* * 1/2 / * * * *

TORN

Pogledao sam TORN Jeremiaha Birnbauma, nezavisni film o dve majke čiji su sinovi zajedno nastradali u eksloziji tržnog centra da bi se kasnije ispostavilo da su možda oni zapravo podmetnuli bombu. Birnbaum i scenarista Michael Richter pokušavaju da spoje relativno konvencionalan rediteljski postupak sa svedenošću odnosno understatementom nezavisnog filma. Rezultat je nažalost potpuno pogrešan. Film je u vizuelnom pogledu, i kad je reč o atmosferi potpuno konvencionalan, gotovo kao TV film a tom utisku doprinosi i prilično odsustvo intervencija u pogledu konkretnih dramskih rešenja. Uprkos tome što se sačuvao od toga da se o ovako delikatnoj temi ne izglupira, nije ni pokušao da postigne išta značajno.

* 1/2 / * * * *

Wednesday, February 5, 2014

GRUPO 7

Pogledao sam film GRUPO 7 Alberta Rodrigueza, španski krimić inspirisan istinitim događajima i doživljajima grupe zadrtih policajaca koji su pokušavali da očiste Sevilju kako od sitnih tako i krupnih narkodilera počev od 1987. kako se bi se grad upristojio za Expo 1992. godine. Naravno, vremenom ti momci počinju da se kvare, podmeću dokaze dilerima i ulaze u lični rat koji sve manje počinje da liči na policijski rad.

Rodriguez želi da ovu policijsku priču prikaže iz vizure karaktera, da stavi veći fokus na njih nego na zaplet i procedure, međutim, GRUPO 7 je najautentičniji upravo kada se bavi specifičnim miljeom seviljskog podzemljs s kraja osamdesetih. Film izgleda blago arhaizirano i uprkos tome što je bez sumnje reč o savremenoj produkciji ima u sebi nešto italijanskog policijskog filma. To je sve simpatično, međutim na kraju GRUPO 7 ostaje nedopustivo rudimentaran i to ne zato što je sirov i prilično nejasan uprkos tome što se snažno oslanja na klišee. U nekoliko navrata GRUPO 7 je nadomak ozbiljnog dometa ali mu on na kraju svega izmiče.

* * 1/2 / * * * *

Sunday, February 2, 2014

ANDROID COP

Pogledao sam ANDROID COP Marka Atkinsa. Reč je o Asylumovom knock-offu novog ROBOCOPa mada ima i ponešto serije ALMOST HUMAN u njemu. U ovom knock-offu glavnu ulogu igra Michael Jai Whitem dakle jedan od najboljih DTV glumaca i to svakako doprinosi relativno povoljnom utisku koji ostavlja ANDROID COP.

Naravno, u slučaju Asylumove produkcije teško je govoriti o istinski povoljnom utisku, međutim, za početak, NADROID COP pokušava da bude kakav-takav fuilm a ne vid. Dakle, Mark Atkins koji je ovaj film režirao, pisao i snimao zaista nema nameru da sve sroza do nivoa vica već pravi jedan čist, ali u neo-exoploitation okvirima pošten rip-off. Kao i uvek kod Asyluma, u ANDROID COPu ima groznih digitalnih efekata ali svedeni su na minimum što nas dovodi do drugog najvećeg kvaliteta filma posle Michael Jai Whitea.

Naime, Atkinsov film zbog neoslanjanja na efekta već na puste i ruševne ambijente u znatnom delu filma dostiže estetiku ružnog kakvo smo viđali u sličnim sirotinjsim futurističkim c-produkcijama kao što su OMEGA COP sa Ron Marchinijem i TWISTED JUSTICE sa David Heavenerom.

Marchini i Heavener su danas već zaboravljene fusnote američkog exploitationa osamdesetih ali su u svoje vreme predstavljavali verovatno dno VHS-produkcije ali onog tipa u koji i dalje mogao prizvati kakav-takav respektavbilan glumac poput Shannon Tweed ili Adama Westa.

Plašim se da se danas samo najzagrizežniji VHS fanatici poput Gingera sećaju tih faca.

Utoliko je ANDROID COP bolji od njihovih filmova jer ima istinsku i adekvatnu zvezdu u glavnoj ulozi. Ne bi me čudilo da na kraju Padilhin rimejk ROBOCOPa donese više fauilova nego ANDROID COP.

* * / * * * *

Saturday, February 1, 2014

HOMEFRONT

Pogledao sam HOMEFRONT Gary Fledera, retro-akcijaš u tradiciji projekata skrojenih za Charlesa Bronsona, snimljen po Stalloneovom scenariju, sa Stathamom u glavnoj ulozi i James Francom u ulozi glavnog protivnika mada ne i glavnog negativca. HOMEFRONT je zanimljiv pokušaj koji ne uspeva da sasvim profukcnioniše iz više razloga od kojih je jedan od osnovnih Stathamov britanski akcenat koji onemogućuje da se prihvati osnovna premisa - da je on agent DEA koji je odlučio da se skloni posle vrlo teškog undercover slučaja u bespućima Luizijane. Naprosto, Statham se previše izdvaja iz okoline da bi bilo koga iznenadilo njegovo poreklo i prošlost u snagama reda. Naravno, i u Bronsonovom i u Stalloneovom slučaju postojali su izvesni pre svega fizički atributi po kojima su se izdvajali, ali u slučaju Arnieja ili Van Dammea u sličnim ulogama uvek je postojala fina doza ironije i kod publike i kod pojedinih autora.

Statham je sjajna faca ali nije komičar kao Arnie, a gary Fleder ne uspeva da objasni kako je neko sa toliko neizlečivim britanskim akcentom pomislio da se tamo može sakriti. Otud, kada se naspram njega nađe James Franco koji je svesno iznad ovog materijala i pravi nekakav karakter od lokalnog kuvara metha odnosno Winona Ryder kao njegova ljubavnica/saradnica, Statham se ispostavlja kao, ako ne slaba. svakako slabija karika.

U principu, ako imamo u vidu da je Statham u većini slučajeva najbolji element svojih filmova, onda je HOMEFRONT njegov slabiji nastup u kome nije dobro režiran. Naime, Statham je u rukama majstor kao što je Taylor Hackford u PARKERu bio izvanredan iako to nije bio njegov tipičan vehicle i po mnogo ćemu je podsetio na ovakve okolnosti, kada Statham mora da igra sa "jakim" partnerima. Uostalom, Statham je već vrlo uspešno kanalisao Bronsona u rimejku MECHANICa.

Posle HOMEFRONTa naravno postaje jasnije kako je težak zadatak Hafstrom uspešno rešio u ESCAPE PLANu. Ironija je svakako u tome da je Gary Fleder posmatran kao koliko- toliko respektabilan reditelj, međutim očigledno nije bio na nivou kada se morala osmisliti Stathamova pozicija.

Akcija je solidno realizovana, prilično je low-key, samo je u par situacija dignuta u odnosu na Bronsonove standarde iz sedamdesetih. Uprkos tome što principijelno HOMEFRONT u mnogim aspektima odskače od tipičnih Stathamovih vehicle-filmova, i pokušava da se odmakne od standarda, mislim da je upravo u pogrešnom tretmanu samog Stathama njegova najveća slabost. Otud, ovaj film je još jedan dobrodošao primer kako Statham odstupa od formule, ali rezultat od te formule ipak nije bolji.

* * 1/2 / * * * *

GRAND PIANO

Pogledao sam GRAND PIANO Eugenia Mire, višestruko zanimljiv benigni promašaj. Za početak, Eugenio Mira je bio španski žanrovski reditelj koji obećava i posle svakako nesavršenog ali zanimljivog filma AGNOSIA delovalo je da njegov proboj tek dolazi. I zbilja, GRAND PIANO je imao sve predispozicije da bude taj film, reč je o minimalističkom high concept trileru na trenda aktuelnog pre desetak godina i filmova poput PHONE BOOTH ili CELLULAR, u glavnim ulogama su Elijah Wood i John Cusack, što svemu daje perspektivu za crossover u SAD a jedan od producenata je Rodrigo Cortes, idealan padrino za ovu vrstu filma posle velikog uspeha sa još radikalnijim high-concept filmom BURIED. Nažalost, GRAND PIANO u svojim najboljim deonicama podseća na De Palmin rasplinuti SNAKE EYES a tih deonica nema baš puno. Međutim, GRAND PIANO ne samo da je slabiji od SNAKE EYES za onoliko manje budžeta, slavnih glumaca i De Palminog izgrađenog rukopisa koliko ih razdvaja već i zbog toga pre svega premisa ne može da se održi.

Naime, za razliku od PHONE BOOTHa i CELLULARa gde se Larry Cohenovim junacima dešava nešto što bi moglo da se desi svakome, u GRAND PIANOu se junaku dešava što ne bi moglo da se desi nikome a sam milje iz kog junak dolazi je takođe krajnje neubedljivo postavljen.

Mirin film govori o slavnom pijanisti koga za vreme koncerta snajperista ucenjuje da bez greške odsvira najtežu partituru za klavir.

Mira i u pripovedačkom i su stilskom pogledu stvari samo načinje ali ih ne razvija i samim tim ovo ne može biti adekvatna demonstracija njegovog eventualnog talenta,.

Drugi intrigantan aspekt je sam Elijah Wood koji je posle raznovrsnme i obećavajuće karijere zastranio upravcu "festivalskog žanrovskog filma" i GRAND PIANO se nadovezuje na naslove poput MANIACa.

Nadam se da će Nacho Vigalondo uspeti da izvuče više od Wooda u OPEN WINDOWSu, ali sudeći po glumčevim planovima on namerava da još dugo ostane u ovom profilu filmova. Tim pre se nadam da će Vigalondo preokrenuti zlu sreću koju su Woodu doneli De La Iglesia i Mira.

Paradoksalno, ove godine će najveći uspeh imati Damien Chazelle, scenarista ovog filma koji je na Sundanceu imao uspešan film o muzičarima WHIPLASH. A scenario svakako nije najjača strana ovog konkretnog rada.

* * / * * * *