LIFE SUPPORT

LIFE SUPPORT Nelsona Georgea je HBO televizijski film smešten u milje crne radničke klase, naročito one koji su se izvukli iz bolesti zavisnosti i sada leče njihove posledice, pre svih HIV.

U tom pogledu, iako je reč o problemskoj drami vezanoj za konkretan društveni proces, zanimljiva je faza u kojoj se sagledava. Američlka televizijska produkcija bila je bogata projektima koji su se bavili prvim fazama HIV epidemije, kada je to još uvek ishodovalo smrtnonosnom bolešću, dočim je LIFE SUPPORT iz 2007. priča o ljudima koji su na AZTu i koktelu lekova, ali naravno i dalje društveno stigmatizovani.

Jedan od scenarista ovog televizijskog filma je Jim McKay, HBO specijalista za društveno angažovane priče, poznat i po problemskom TV filmu ANGEL koji je bio smešten u sličan milje.

Queen Latifah i Wendell Pierce su odlični kao bračni par bivših džankija koji su HIV-pozitivni i imaju teškoće da svoje najbliže ubede da su pouzdani ljudi. Prikaz miljea je prilično ubedljiv iako je film veoma jednostavan i sveden.

NIEPOWSTRZYMANI

Seahawks Gdinya je važio za najvažniji poljski klub američkog fudbala i jedan od jačih evropskih ali od prošle godine on više ne postoji.

NIEPOWSTRZYMANI Bartosza M. Kowalskog je dokumentarni film o sezoni kada je Seahawks Gdinya osvojio titulu i prati njihovi sezonu kroz prizmu tri igrača i trenera, nudeći jednu visokoestetizovanu sliku njihovog dometa.

Film se trudi da bude energičan i likovno uglađen kao filmovi o NFLu ili barem NCAA i u tome uspeva. Problem je u tome što na kraju cele priče ne dobijamo ništa drugo sem toga.

Potpuno je legitimno da se autor opredelio za to da nam ne prikazuje momke iz kluba kao neke luzere koji eto igraju američki fudbal u Poljskoj i uprkos tome što su prvaci to rade na amaterskom nivou uz par Amera koji ne bi ništa napravili u NFL ali za ove uslove su pojam.

Potpuno je u redu što Bartosz Kowalski snima ovo kao da je reč o vrhunskoj profesionalnoj ekipi koja igra na vrhunskom nivou, i kad se sve uzme u obzir, tereni, tribine, borba koja se ulaže, nije to sad na nivou Super Bowla ali ne deluje da je za sprdnju na bilo kom nivou.

Međutim, na kraju mi ipak nedovoljno saznajemo o svim pitanjima o kojima smo gledali ovaj film, i o tim momcima, i o njihovom klubu, a mnoga zanimljiva pitanja ostaju bez dogovora, počev od toga ko su Amerikanci u ekipi i koja je njihova priča.

Ova film od 73 minuta nije predug i nije dosadan ali pada kao žrtva generane tendencije savremenog dokumentarca da odlazi previše u arty pravac i beži od naracije koja bi nam omogućila da saznamo činjenice.

U slučaju ovog filma, hvala autorima što su nam prikazali deo atmosfere sa poljskog gridirona ali ostali su nam dužni baš mnogo toga. 

* * / * * * *

CREATION STORIES

CREATION STORIES Nicka Morana nažalost nije film koji je dorastao imenu svog producenta Danny Boylea a naročito ne velikog Alana McGeeja koji je osnovao čuvenu etiketu Creation. A opet, kako da ne pogledam film o osnivaču muzičke kuće koja je umnogome oblikovala i moj ukus za muziku i jedan period u mom životu?

Ipak, CREATION STORIES ne može da se pogleda a da gledalac ne završi razočaran, čak i ljut, pre svega zbog onoga što su ljudi koji znaju šta je film o muzici i muzičarima, a ako Boyle u tom smislu nije dovoljan, imajmo na umu - Moran je potpisao TELSTAR, solidan biopic o Joe Meeku, jednoj jako zanimljivoj faci. 

Nažalost, CREATION STORIES je krpež, u svakom pogledu konfuzan, monoton u svom pokušaju da nekako isprati McGeejevu životnu priču i ne preterano vešt u tom pokušaju. Ewen Bremner nažalost maniristički gradi McGeejev lik i nekako ga underselluje, držeći ga sve vreme na nivou zbunjenog glazgovskog geeka što ovaj ipak teško da je jedino bio jer ne bi takav sve ovo postigao.

Neke zanimljive epizode su dotaknute a nisu razrađene, to se pre svega odnosi na My Bloody Valentine, i uopšte odnos sa muzičarima u ovom filmu nije preterano dobro iskazan i njihova snaga, izuzev u slučaju Oasisa nije baš ni adekvatno naglašena. Samo kod Oasisa vidimo tu situaciju kada je McGee bio istinski galvanizovan nekim nastupom. Toga se dotiče acid house kada ga je otkrio ali opet ne na sasvim adekvatan način jer se tu ne dolazi do bitnih izvođača i autora koje je protežirao.

Sve u svemu, ko može da odoli najbolje da ne gleda CREATION STORIES.

* 1/2 / * * * *

SHORTA

Frederik Louis Hviid i Anders Oelholm su imali priliku da svoj film SHORTA prikažu na ovogodišnjem venecijanskom festivalu što ne bi bilo neobično za dansku produkciju da nije reč o akcionom trileru. Doduše, Cinestate je proteklih godina uspeo da proširi područje borbe u tom pogledu, vrhuneći premijerom filma RUN HIDE FIGHT na Mostri. Otud, to što je SHORTA prikazana u Veneciji nije baš totalni kuriozitet ali jeste lep i ohrabrujući gest za nas koji volimo ovu vrstu filma i vidimo da ih festivali ignorišu.

Naročito bitan detalje je i to da Danci imaju određenu produkciju akcionog filma i trilera, za bioskop i za televiziju i da ovaj film definitivno nema taj oreol kurioziteta i nečega što nikada ranije nismo videli.

Hviid i Oelholm nisu na nivou Daniela Espinose, mada ne bih otpisao njihovu budućnost u Holivudu.

Njihov film govori o neredima u jednom danskom predgrađu koje dominantno naseljavaju arapski doseljenici, posle georgefloydovskog ubistva jednog od njih od strane policije, i dvojici policajaca koji odlaze u taj hood i čačkaju mečku a onda u njemu ostaju zarobljeni, pod opsadom i u bekstvu od lokalnog življa.

SHORTA dakle ide oprobanom rutim JUDGEMENT NIGHTa, iako će verovatno svi da je zbog protagonizma policajaca porede sa PRECINCT 13. Ipak, ovo je mnogo više film na lniji Manoogianovog ENEMY TERRITORY, naravno sa elementima francuskih filmova o snalaženjima u etnički obojenim blokovima.

Iskustvo u arapskom getu je katarzično za policajce, obojica tu uče lekciju, i na kraju krajeva upoznaju one koje preziru mnogo bolje. Tu SHORTA ne može pobeći od pouka koje bismo videli i u američkom filmu, međutim kraj filma je mračan na jedan iznenađujući i svež način.

Realizacija je prilično solidna, Hviid i Oelholm kombinuju povišeni realizam jednog Davida Ayera sa danskim miljeom i rezultat je zanimljiv. Priča se dešava na betonu, sa posebnim akcentom na zajedničke vešernice i komunalne prostore koji bi trebalo da učine ovaj prostor “humanijim” za život.

Možda je to samo slučajnost ali taj arhitektonski element u ovom filmu dobija specifičnu znakovitost.

Gluma je solidna, egzekucija takođe i ovo je film koji je spreman za globalno tržište u nekoj formi. 

* * * / * * * *

AGE OUT

AGE OUT A.J. Edwardsa, inače montažera Terryja Malicka je veoma zanimljiva problemska melodrama inspirisana Dostojevskim i ZLOČINOM I KAZNOM. A.J. Edwards sam potpisuje o scenario o momku koji izlazi iz sirotišta i kreće da polako gradi život punoletnog blue collar radnika u mitskom Wacou. Teksas ovde međutim izgleda više onako kakav jeste nego kakvim ga znamo iz filmova, sa urbanim prostorima u kojima nešto fali da bi bili metropole, kao što i junacima ovog filma nešto fali da bi našli svoj put.

Tye Sheridan je odlučio da bude ozbiljan glumac, i pored koketiranja sa blokbasterima u READY PLAYER ONE i raznim X-MENima, opredelio se za projekte koji su više indie i koji više govore o ljudima. Da li će postati Sean Penn ostaje da se vidi. Uostalom, ima jaku konkurenciju u Milesu Telleru, ali svakako da je jedna od zanimljivijih faca tog profila u svojoj generaciji.

U ovom filmu, Tye Sheridan je osnovni glumački činilac i temelj filma, i uspeva da bez jeftinih trikova, sa dosta understatementa donese lik koji je istovremeno “nov” i “naivan” u svetu odraslih, ali i sposoban da se bori i postavi neke lične granice.

Imogen Poots igra mladu ženu sa kojom ulazi u jedan teško ostvariv odnos, a Caleb Landry Jones, momka sličnog profila koji je međutim vrlo brzo pošao stranputicom.

AGE OUT u sebi nosi neke uticaje poznog Malicka, ali ima tu i Gusa Van Santa, pa ne čudi da je Gus Van Sant potpisan kao izvršni producent.

Jeff Bierman koji je već snimao Teksas u filmu BAD TURN WORSE donosi jako zanimljivo koncipiranu fotografiju, izuzetno rasvetljenu, sa dosta upotrebe širokougaonih objektiva i deformacije slike i prostornih odnosa, u neprestanoj tenziji između povišenog realizma, rekao bih čak povišenog naturalizma i visoke estetizacije. U nekoliko scena, kada junaka progone neke subjektivne vizije, film i odlazi u domen visoke estetizacije i poigrava se oniričkim. 

Nije samo gluma u understatementu već i naracija na nivou scenariju. Edwards kao iskusan montažer dobro zna šta mu od materijala treba i u tom pogledu AGE OUT je zanimljiv za filmadžije da vide jedan koncept baziran na manjem broju pozicija kamere koji ipak nosi određenu propulzivnost.

AGE OUT je film na koji sam naleteo slučajno, i pokazuje kako u bogatoj indie produkciji dosta dobar film može da nekako prođe mimo nas.

* * * 1/2 / * * * *

ZACK SNYDER'S JUSTICE LEAGUE

ZACK SNYDER’S JUSTICE LEAGUE je maltene četvoročasovna rekonstrukcija onoga što je on namenio publici u kasnu jesen 2017. godine ali nije uspeo da završi zbog nesagledive potodične tragedije i odluke studija Warner da dovede Jossa Whedona da upriliči nešto za bioskope.

Kada se pogleda Snyder Cut potpuno je jasno da nikada film ne bi u ovom trajanju išao u bioskope, uostalom i Snyderov cut bioskopske verzije je bio nešto kraći, ali je isto tako jasno da je Warner bio očajan onim što je video u ovom filmu. To je jedna troma celinqa kojoj treba dva i po sata da uopšte počne i javlja se duga ekspozicija sa čitavim nizom problema, da bi se onda u završnih sat i kusur desila bitka između Justice League i Steppenwolfa odnosno njegovih parademona.

I to je manje više to.

Problem ovako dugog okupljanja Justice League je u tome što je ogroman deo scena dat u flešbekovima, ali su sami flešbekovi strukturirani kao dramske scene iako je nama njihov ishod poznat i jasan, što znači da mi gledamo neku borbu a znamo šta je kraj, i tako nekoliko puta. Onda i kad imamo dramske scene, to su bitke u kojima nam je ishod dobro pzonat ne bi li nekako počeo film. I to gledamo dobrih dva i po sata.

Osnovna razlika u odnosu na dvočasovnu verziju jeste u tome što ovde ima dobrih scena, kojih kod Whedona uglavnom nema. Ima šta da se vidi, ali to su prizori i pojedinačne scene, ništa što bi oprabvdalo mukotrpna četiri sata gledanja svega toga.

U tom pogledu, SNYDER CUT jeste rekonstrukcija Snyderove vizije ali zapravo i nije jer on nikada ne bi zapravo pustio film od 232 minuta u bioskope. I samim tim ovo je neki perverzni director’s cut koji u sebi nosi dozu digniteta jer barem dosledno i bez pokušaja da se “izvadi” za greške ide tamo kuda je pošao a to je propast.

I čini se iz ove vizure da samo taj perverzni civilizacijski trenutak u kom se nalazimo, u kom su strip ektanizacije dosegle nivo A++ produkcija, mi mođemo da imamo film koji je iz istih razloga bio i razlog za očaj producenata i sada povod za ponos i diku.

I ja bih bio očajan da mi je reditelj još bez završenih efekata pokazao ovo i pitao me šta mislim. Ali isto tako potpuno razumem producente koji su sada ponosni zbog toga što su uspeli da naprave rekonstrukciju Umetnikove vizije i poude nešto bez sumnje monumentalno gledaocima koji su raspoloženi da to gledaju.

Samim tim reklo bi se da fanovi nisu odbacili JUSTICE LEAGUE zbog toga što je Warner uprskao film nego zato što se preko Whedona neuspešno “vadio”, kao ljutiita majka iz poznate pouke.

Film nema mnogo akcije, neke scene deluju bolje, recimo upad u banku u Londonu, to je dosta snađnije nego prvi put, a sve ostalo je raširenije, duže ali je jednolično, scene se mahom dešavaju noću u sličnim ambijentima, a za neke bih rekao da donose uvredljivo naivne konvencije na planu čiste geografije scene. Ovo nije pokušaj traženja sitnog realizma u nekakvoj strip-ekranizaciji, ovo je pokušaj afirmacije kakvog-takvog razuma koji je neophodan da bi takva celina funkcionisala. Recimo, scena borbe u tunelu na Stryker Islandu ima vanzemaljce koji preko pola sveta mogu da “osete” prisustvo nekog artefakta ali zato Batman, Wonder Woman, Flash i Cyborg ih slušaju iza leđa kao u dečjoj pozorišnoj predstavi.

Takvih gluposti ima toliko da potpuno razbiju taj ceo grimdark momenat koji se gradi kroz ceo Snyderov prosede. Međutim, poznato je da sam ja bio fan njegovih Supermana, i meni se taj pristup dopao, i bez njega danas ne bismo recimo imali seriju THE BOYS iako se ona tome ismeva na snimanju filmova o Vought Seven. Dakle, sam pristup je u redu, ali u ovom filmu je došlo do jednog ozbiljnog lutanja.

To lutanje se može na masi nivoa objasniti. Može biti da su u prva dva Nolan i Affleck imali bitniju ulogu. Oba su dovela njihove scenariste i nastajali su u periodima njihovih jakih akcija u Warneru. Dočim JUSTICE LEAGUE prvo deluje kao istovremeni skup velikih heroja, i nešto šti je na kraju krajeva nekako snimano usput, sa manje pažnje nego njihovi pojedinačni filmovi. Uostalom čimjenica je da su prva WONDER WOMAN, i prvi AQUAMAN uprkos tonalnom shiftu ka nekoj lakšoj i komičnijoj vrsti pristupa, ipak bili dobri i studiozno rađeni filmovi. JUSTICE LEAGUE zaista deluje kao da je bilo dosta komplikovane skuputu sve glumce na jednom mestu jer su bili raštrkani na radnim zadacima što u spoju sa slabim scenarijem, sa ispraznom pričom i sa slabim negativcem daje rezultate.

Steppenwolf uprkos malo redizajna i dalje nije negativac koji deluje kao problem za Justice League. Uostalom on je već na neki način i koncipiran kao Darkseidov uremljeni sluga. I te scene u kojima Steppenwold komunicira sa Darkseidom i njegovim izaslanicima su statični dijalozi dva CGI lika koji stoje i pričaju, bez neke tehničke ili glumačke bravure i to gledamo tri puta. To su neki faulovi zaista na nivou neukog studenta, i kako je Snyder završio sa takvim stvarima u filmu možemo diskutovati do u beskraj.

Kad je reč o specijalnim efektima, njih je u ovom filmu jako puno i reklo bi se da su privedeni tehničkim potrebama streaminmga, i to je legitimno. Ali isto tako sugerišu da je ovaj film umnogome i koncipiran kao nešto gde zvezde neće imati puno teškog snimanja na lokaciji. Otud je vrlo malo materijala za ovaj film dosnimavano i mahom se izrada ove verzije ticala post-produkcije.

Eto, dakle, videli smo i to. Drago mi je što ima zadovoljnih, ali SNYDER CUT nažalost nije ništa naročito osim jednog impozantnog poduhvata isteranog do kraja koji ostaje više kao kuriozitet za geekove, ali i za profesionalce da vide kako ponekad ima materijala kom nema spasa.

ANAYAIN TOERTENETE

U puno navrata smo gledali Mađarice koje se ponašaju kao lezbejke. Ali se istovremeno i prave da su Francuskinje.

ANYAIN TOERTENETE Aise Der i Sare Heregonics je dokumentarni film nastao sa podrkom Sorosa i njegovog Open Society fnda ali i HBOa lokalnog, i govori o dve mađarske lezbejke koje usvajaju romsku devojčicu u Orbanovoj Mađarskoj koristeći rupu u zakonu da samohrani roditelji mogu usvajati decu.

Nažalost, iako se ovde tenzija sama nameće jer one to izvode u Orbanovoj Mađarskoj, nekog naročitog sukoba niti su njih dve preterano interesantne osobe.

Naprosto, Nora i Virag više diskutuju u potencijalnim pretnjama nego što ih zaista vidimo, i one ne uspevaju da generišu dovoljnu simpatiju za svoj problem. U tom smislu, ANYAN TOERTENETE je film koji pokazuje stvarnost, i kako te stvari zaista izgledaju, a to nije baš kao igrani film.

Godard je svojevremeno rekao da je dobar dokumentarni uzbudljiv kao igrani, a ovaj to definitivno nije. On nudi neke slike koje bez sumnje jesu autentične, u par navrata otvara zanimljiva pitanja ali sve u svemu, najvrednija stvar u ovom filmu na kraju je samo dete čiji je rast oi sazrevanje pomalo zabeležno pa verujem da će na kraju samo tom detetu ovaj film jednog dana i biti vredan kao svojevrsni home video. 

* * / * * * * 

DEAR WHITE PEOPLE

DEAR WHITE PEOPLE Justina Simiena je zanimljiv politički film smešten na studentski kampus inspirisan blackface partijima koji su pravljeni po studentskim domovima. Međutim, Simien preispituje opštu atmosferu u kojoj je blackface samo deo priče, ali i borba sa pitanjima vlastitog identiteta i političkog angažmana, 

Film je polemičan, angažovan, labav u narativnom pogledu, ali odlično glumljen, sa Tessom Thompson u glavnoj ulozi i Simienovom darovitom, eskcentričnom visokoestetizovanom režijom. 

U izvesnom smislu DEAR WHITE PEOPLE je maltene pa muzejski politički film, jedan od onih filmova o kampusu na ivici eksplozije nezadovoljstva ali sa modernom temom i modernim pristupom integraciji raznih medija u dešavanja.

Iz filma je potom proistekla i televizijska serija u kojoj se delimično ponovila glumačka ekipa, a Simien je režirao znatan procenat epizoda.

* * * / * * * *

I CARE A LOT

I CARE A LOT J. Blakesona je overhyped krimi komedija koja želi da bude kontroverzna, cinična, mračna, ali na kraju jedino što uspeva da prizove je neke zaista dobre primere ovog žanra a ona to nije.

Blakeson pokušava da napravi visokoestetizovan film, i I CARE A LOT izgleda dobro, to mu se ne može osporiti, i ima neke dobro realizovane akcente, ali uopštenost režije u većini dramskih situacija vuče ga više u smeru televizije nego filma.

Groteska koju pokušava da unese kroz lika Petera Dinklagea je potpuno suvišna, besmislena, repetitivna, i njegov lik na kraju ostaje kao jedna karikatura inače klišetiziranog kriminalca koja tek na kraju, bez nekog pravog opravdanja, postane zanimljiva.

FATMAN je izašao iste sezone, i uprkos skromnijim materijalnim sredstvima s kojima je nastao, uspeo je da izgura tu krimi komediju do mnogo boljih i znakovitijih visina. Dočim, I CARE A LOT uprkos hajpu i očigledno višim, da ne kažem A ambicijama ostaje jedna šuplja budalaština koja je na nekoliko mesta napipala nešto dobro.

Rosamund Pike je sjajna u ulozi koju je već odigrala kod Finchera, samo sada napravljenoj da bude nekako relaksiranija, komičnija, ali lik joj to ne dozvoljava. Blakeson pokušava da nam je učini simpatičnijom ali ne uspeva, jednim delom jer je moron, a drugim delom zato što je jako teško izjednačiti violent crime u kom postoji neki kodeks i white collar crime baziran na zloupotrebi starih i nemoćnih ljudi, koje si dotle inače već uveo kao stare i nemoćne i kojima potom nisi promenio predznak dajući im drugu prošlost jer je sadašnjost lika - a to je ono što je u ovom žanru bitno - da su stari i nemoćni.

Tako se I CARE A LOT bori sa masom stvari koje rade protiv njega i na kraju ne uspeva da se izbori.

Uprkos tome što film sporadično zanimljivo izgleda, ima lepih glumaca i lepih kadrova i relativno je dinamičan, toliko luta da na kraju postaje dosadan, i to ne formalno u domenu tempa već u pogledu doživljaja.

Ovde je mogao nastati i dobar film, ali Blakeson prosto nije kalibar za to ni kao reditelj ni kao scenarista i nema nerv da iznese tako nešto. 

* * / * * * *

INGRID GOES WEST

INGRID GOES WEST Matta Spicera je dobar indie film sa Aubrey Plazom, što je dosta bitno istaći jer je u poslednje vreme ušla u hiperprodukciju naslova tog profila ali su mnogi među njima nažalost bili bezveze. U tom smislu, privlačnost njenog indie opusa je što se mene tiče umanjila jer sam uprkos tome što sam njen veliki fan zaista imao teškoće sa dosta njenih skorijih rola.

INGRID GOES WEST je srećom dobar film, kao SINGLE WHITE FEMALE za Instagram generaciju, priča o mladoj ženi koja postaje opsednuta IG influencerkom i pokušava da postane njena prijateljica i neka vrsta družbenice u pohodu na internet slavu.  

Aubrey Plaza je izuzetna glumica sa sjajnim šarmom i ona naravno uspeva da izvuče maksimum iz naslovnog lika, da je učeni komičnim i tragičnim likom u isto vreme, a Matt Spicer to odlično koristi na polju ambivalencije jer ona jeste samozvanka i opsesivka ali ljudi koje progoni nisu mnogo bolji, čak su moralno možda i isprazniji i korozivniji.

U tom smislu Aubrey Plaza uspeva da odbrani Ingrid kao osobu koja traži autnetničnu emociju među ljudima koji se prave da su u jakom kontaktu sa stvarnošću i posvećeni svojim fanovima, i temama kojima se bave, a u stvari su biznismeni kojima je imidž baziran na površnim odnosima na prvom mestu.

Otud Aubrey Plaza ima junakinju koja nosi barem neka svojstva lošeg sveta u kom su likovi ukorenjeni.

Wyatt Russell i O’Shea Jackson nisu obrukali očeve Kurta Russella i Ice Cubea u ulogama muškaraca koji su samo aksesoar ženama posvećenim vlastitoj slici na Instagramu a Elizabeth Olsen je takođe jako dobra kao osoba kojom je Ingrid opsednuta iako to ne zaslužuje.

INGRID GOES WEST zbog samog karaktera priče, miljea i likova koji nisu crno-beli negde žanrovski meandrira, nikada do kraja ne postaje ni komedija ni psihološka studija ni triler, ali sve vreme proizvodi emociju zahvaljujući glumcima i gledaoci osećaju putanju koju je Ingrid prošla.

Ovo nije SAFETY NOT GUARANTEED ali nije ni pad u odnosu na njega.

* * * / * * * *

ALEKSANDRA

ALEKSANDRA Saše Radojevića je novi naslov u sad već voluminoznom opusu ovog radikalnog art house pregaoca i filmskog kritičara koji radi mimo sistema, mimo ustaljenih fondova, ali estetskih postulata koje nameće savremena scena. U tom smuslu, i njegovi filmovi uglavnom imaju recepciju na srpskim festivalima, na FESTu i Autorskom ali ne putuju van, što dodatno pokazuje njegovu apsolutnu apartnost.

ALEKSANDRA je ponovo Radojevićeva fasbinderovska melodrama sa složenim zapletom jakog melodramskog ekscesa, sa minimumom trilerskih elemenata ali i dalje sa dozom političke subverzije plasirane diskretno u dijalogu.

Film je s imao Dalibor Tonković, mladi direktor fotografije koji je poslednjih godina u usponu, i ovo je posle POLJUBACA, i PORODICE (u ko-režiji sa Mladenom Đorđevićem) možda najkonzistentnije i najprofesionalnije snimljeni Radojevićev film. Otud je šteta što je u glumačkom pogledu ovaj film nekako ispušten. Skupljena je dobra i zanimljiva glumačka podela ali nekako među njima nije stvoren adekvatan sklad.

Naravno, autori ovakvih filmova se uvek mogu braniti tezom da nisu snimili film koji je baziran na mejnstrim postulatima, da ni ne žele “nevidljivu” režiju i uverljivu glumu, ali na neki način ipak ne žele ni ovu vrstu haosa gde svako glumi svoje i neke dramske scene ispadaju smešne a nema potrebe da budu takve jer ovo nije ta vrsta parodije i subverzije žanra.

Osnovni problem međutim nije ni u tome što pretenzija ideje nije ispraćena veštinom realizacije jer će se i tu uvek javiti argument sa je ovo no budget film i samim tim je nemoguće da bude vešto realizovan. A ni to zapravo nije tačno. Problem je zapravo što za razliku od Fassbindera, kao - rekao bih - osnovnog uzora, ovde imamo problem da ne prepoznajemo taj neki punktum, tu neku scenu, situaciju, glumačku rolu, sloj pripovedanja ili šta već zbog koga je ovaj film nastao.

Radojevića zanima estetika “filma sa greškom”, i u tom smislu njegovim filmovi ne spadaju u tzv. estetiku “remek-dela”, filmova u kojima je svaki aspekt savršeno izveden, ali u ovom filmu se ne prepoznaje ta tačka koja jeste savršeno izvedena i koja jeste presudna i bitna za njegovo postojanje.

I to je šteta jer zapravo gledajući ovaj film, iz čisto mejnstrim vizure koja se u ovakvoj vrsti priče neprekidno dezavuiše - ali se nijedna druga ne uspostavlja ja bih rado gledao ovaj film sa Milutin Miloševićem i Tatjanom Venčelovski u glavnim ulogama, sa malim ulogama ličnosti iz našeg kulturnog života kao što su Milica Špadijer ili Boris Vlastelica. I sad, koliko god sami autori poklušavali da nas ubede kako ovo ne možemo gledati iz mejnstrim vizure, ako ovaj film ima neke kvalitete, na bilo kom nivou, onda su oni upravo vezani za utisak kako sve ovo deluje kao jedan izduvani mali ali zanimljivi mejnstrim film.

Ovaj film to sigurno nije, ali dok sam ga gledao iskreno sam poželeo da je malo “naduvan” i doveden u one neophodne dimenzije. Ovo nažalost nije nikakva avangarda, nije relevantan art house, on ovakav teško da je išta, ali ono što jeste je nešto što je moglo biti interesantno.

Moguće je da ovo nije bila namera autora, i da je moja recepcija šta je dobro ovde skroz promašila temu. Ali film svakako ništa nije pogodio. I to je šteta jer mislim da je ista ova ekipa mogla napraviti nešto znatno efektnije sa više truda, koncentracije i jasnijim idejama.

LA FIESTA SILENCIOSA

LA FIESTA SILENCIOSA Diega Frieda i Federica Finkielsteina je zanimljiv, propulzivno izveden argentinski rape and revenge triler o mladom paru koji dolazi na imanje mladinog oca u unutrašnjosti i njenom poslednjem pokušaju da se provede sama na silent disco partyju na obližnjem imanju gde sreće neke momke od kojih joj je jedan simpatičan a ostali nisu.

Fried i Finkielstein se drže dugih neprekinutih kadrova kao osnovnog koncepta ali ostavljaju sebi odstupnicu i za raskadrirane situacije bez remećenja osnovnog principa i stvaranja disbalansa što je za svaku pohvalu. Propulzivnost izgrađena na tim kretnjama kamere uslovljava da se dosta stvari rešava kroz mizanscen i oni se u tome uglvnom dobro snalaze ali svakako da svaki junak ponekad donese i neku pogrešnu, da ne kažem nelogičnu odluku ne bi li omogućio radnji da se pomeri dalje.

Srećom te nelogičnosti mene nisu “izbacivale” iz filma i razumeo sam ih kao “srljanje” junaka u nevolju koje se može razumeti i opravdati.

U tom smislu LA FIESTA SILENCIOSA je mali ali solidan ali doprinos žanru sa dobro realizovanim glumačkim i rediteljskim rešenjima i odličnom fotografijom što se i očekuje od argentinskog filma.

* * * / * * * *

PATH TO PARADISE: THE UNTOLD STORY OF THE WORLD TRADE CENTER BOMBING

PATH TO PARADISE: THE UNTOLD STORY OF THE WORLD TRADE CENTER BOMBING po scenariju Neda Currena i u režiji Leslie Libmana i Larry Williamsa je odlična HBO dokudrama o napadu na WTC 1993. godine.

Film ima pored dokumentarne rekonstruckije i jednu žanrovsku dimenziju. Naime, realizacija vuče u smeru crne komedije pošto su okolnosti ovog dela zaista na momente neverovatne i krajnje bizarne.

Teroristička ćelija koja se okupila oko jednog harizmatičnog hodže u Njujorku, deluje kao skup šeprtlji iz Ealing komedija koji su - u Americi koja je te 1990. bila potpuno drugačija od današnje - mogli da se relativno slobodno kreću okolo sa naoružanjem, hemikalijama od kojih se pravi eksploziv, sa ekstresmističkom propagandom na trakama i raznim najrazličitijima signalima da imaju neki pakleni plan.

Sama realizacija plana je u potpunosti uspela izuzev što je fizika eksplozije zakazala pa se jedan toranj nije prelomio preko tačke izdržljivosti konstrukcije i svojim padom oborio drugi toranj, a način na koji su pohapšeni i način ponašanja posle izvršenja akcije ne zaostaju za bizarnošću kao i oni uvodni.

Ako je BLACK SUNDAY bio fantazija o izuzetno osmišljenom homeland plotu, onda je PATH TO PARADISE demistifikacija šta je sve bilo moguće u Americi pre 11. septembra. I to maltene deset godina pre toga, a reklo bi se da se ni posle toga nisu opametili. Recimo, učitelja letenja nije zbunilo što učenici nisu ostali da nauče kako se sleće.

Glumačka podela se dobro snalazi na toj ničijoj zemlji između cinizma crne komedije i istorijske rekonstrukcije, face poput Arta Malika, Petera Gallaghera, Marcie Gay Harden i Allison Janney se javljaju u bitnim ulogama, to tada nije bio star power ali danas ipak jeste.

Film je jednostavan, energičan, realizovan sa dosta slobode, u televizijskom maniru, a slikao ga je Jean De Segonzac pa možemo da osetimo malo uticaja serije HOMICIDE, s tim što ovde ipak ima nešto više crne komedije.

Završna scena u kojoj glavnog bombaša sveže izručenog prevoze helikopterom pored WTC a on proročki kaže da će ih uspešno srušiti sledeći put, iako snimljene 1997. deluju veoma proročki i uznemirujuće.

Takođe je simpatična i sumnja da su Srbi napali WTC i potreba Arapa da se jave telefonom i kažu kako to nisu Srbi. Tu nažalost imamo i manjkavu rekonstrukciju, FBI na aerodromu juri počionioca na gejtu imaginarne kompanije Balkan Air.

U svakom slučaju, koga zanimaju ove teme, u PATH TO PARADISE neće dobiti celu sliku ovog slučaja jer je on i u pravnom pogledu bio važan ali se film nije bavio suđenjem, međutim slika tih događaja i jedne relaksiranije Amerike u kojoj je slobodno tržište i slobodno naoružavanje na prvom mestu je vrlo ubedljiva.

AS YOU ARE

Miles Joris-Peyrafite je veoma mlad debitovao dugometražnim filmom AS YOU ARE i reč je o zanimljivom indie treileru o dvojici mladića čiji se otac i majka upoznaju i započinju bračni život a oni u to ulaze kao njihov “miraz” iz prethodnih veza. Isprva samo drugovi, a kasnije i momci koji intimno istražuju jedan sa drugim, ubrzo ne mogu da podnesu pritisak sredine a naročito veoma konzervativnog oca jednog od njih.

Miles Joris-Peyrafite uokviruje priču u video snimcima ispitivanja posle zločina i tu nas drži u misteriji i prevarenom očekivanju oko toga kakav se to zločin dogodio i ko ga je počinio. Ali ovaj framing device je nenametljiv, i uprkos tome što ne doprinosti priči daje joj još jedan sloj koji nije bio neophodan ali nije ni suvišan.

Inscenacija i vizuelni koncept su u okvirima povišenog realizma. Miles Joris-Peyrafite uspeva da zabeleži grungy atmosferu sada već davne 1994. godine, u danima oko samoubistva Kurta Cobaina i beleži generaciju za koju je to bio prelomni događaj.

Ovo je snažan debi posle kog ne čudi da je Joris-Peyrafite dobio priliku da nastavi dalje i u još boljim uslovima.  Odabir teme, dakle mladih ljudi u centru priče i epohe koja očigledno zanima autora, dala je dobre rezultate i ovo je primer filma u kome srazmerno mlad i samim tim ipak nezreo autor daje odlične rezultate. Ipak, to je kocka koja se često i ne isplati.

U DREAMLANDu međutim, Joris-Peyrafite je otišao korak napred i iskazao se kao odličan znalac i u domenu nekih konvencionalnih fundamenata u pripovedanju. Samim tim, istorija je takođe potvrdila ovaj uspeh. 

* * * / * * * *