Saturday, August 26, 2006

KEEPING MUM/THE RINGER/DATE MOVIE/THE BULLET TRAIN

Lepo sam se proveo uz film KEEPING MUM Nialla Johnsona, ko-scenariste filma WHITE NOISE koji mi se uopšte nije dopao.

KEEPING MUM je inteligentna i prilično duhovita ali nekako neupečatljiva britanska crna komedija koja se nadovezuje na Ealing komediju sa malo uticaja i Working Title filmova, onih koje je pisao Richard Curtis, premda je neposrednost koncepta bliža Benu Eltonu.

Ono gde KEEPING MUM pored samog trajanja opada jeste pitanje konceptualnog tretmana osnovne premise. Naime, autori ni ne kriju glavno razotkrivanje koje će nastupuiti u trećem činu, međutim, na neki način ni ne pokušavaju da ga nekako iskoriste kao generator humora ili suspensea.

Tako da na kraju jedna tako "provaljena" tačka zapleta deluje kao iznenađenje, iako to nije.

Film je dovoljno dinamičan da isprati svoje trajanje, međutim mogao je biti stegnutiji,bliži tempu sitkoma, sa manje lirskih detalja. Time bi bolje prikrio i taj dramaturški nedostatak.

* * * / * * * *

 Pogledao sam zaista izvanredan film THE RINGER Barry W. Blausteina, veliki povratak Brace Farrelly posle nekoliko bledih izdanja. kao i u slucaju filma SAY IT ISN'T SO koji je izasao kada su oni vec bili u kreativnoj krizi, i THE RINGER pokazuje da su oni postali zanimljiviji kao producenti nego kao autori.

Ovo je redak film uz PUMPKIN koji je na zaista zanimljiv, duhovit i ispravan način prikazao mentally challenged zajednicu, omogućivši da se smejemo sa njima a ne njima samima.

I čini se da je možda neke od tako dubokih dilema i frustracija savremenog čoveka i bolje tretirati kroz komediju nego kroz problemsku dramu pošto komedija omogućuje da se bol koju bi inače osećali prema temi transformiše u smeh.

Kao što i esktremno srašni horor filmovi u jednom trenutku izazovu smeh, tako i horor zvani strah od mentalne zaostalosti najbolje može biti tretiran direktno na taj način.

I uopšte iz ove vizure gledano, upravo su žanrovi koji dotiču najveće duševne boli, a to su horor i ljubavni film ponajpre razvili autonomne komične žanrovske derivate, zar ne?

U svakom slučaju, dugo sam oklevao da pogledam THE RINGER ali sam na kraju bio zadovoljan, kako tretmanom teme tako i time što mi se čini da su Braća Farrelly još uvek relativno kreativno živi.

* * * / * * * *

 Pogledao sam DATE MOVIE Aarona Seltzera i mogu reći da pored par besmrtnih gegova, ovaj film verovatno predstavlja dno savremene parodične ponude. Našavši se na vrlo klizavom terenu parodiranja filmova koji su već u polazu komedije, što je jako uspešno uradio NOT ANOTHER TEEN MOVIE, DATE MOVIE odlazi u glib dubokog i poprilično neduhovitog grossa u kome se sporadično ipak desi ponešto dovoljno duhovito da baš ne prekineš gledanje. Upravo zato ovaj film možda ima neku perspektivu u kolektivnim, intoksikovanim gledanjima.

* 1/2 / * * * *

 Pristigao mi je THE BULLET TRAIN, japanski disater film iz 1975. koji je blatantno rippovan u SPEEDu jan De Bonta koji je, paradoksalno lansirao kratkotrajni hype oko scenariste Grahama Yosta. Dakle, SPEED je žešći rip-off BULLET TRAINa, ali tu se negde značaj ovog pristojnog disaster filma završava.

Naime, ovaj film je upao u koš disaster filma upravo zato što je neuspeo kao triler, za razliku od SPEED. BULLET TRAIN se nadovezuje na vehicular suspense podžanr koji je najmoćnije prikazan unutar univerzuma NADNICE ZA STRAH bilo Clozotove bilo Friedkinove. U trajanju od 152 minuta a bez širine i napetosti potrebnih da se to trajanje ispuni, BULLET TRAIN skončava kao film koji je, ma koliko to blasfemično zvučalo, verovatno bolji u zapadnoj verziji od 89 minuta, ukoliko je iole pravilno sakaćena.

SHINKASEN je bullet train iz ovog filma, njime su juče naši reprezentativci prešli iz Sedaija u Tokio pred osminu finala. Film sam pogledao i sa idejom da im možda poželim sreću.

* * / * * * *

Wednesday, August 23, 2006

MIAMI VICE

Pogledao sam MIAMI VICE Michaela Manna.

Sada naravno, sa punim pravom možete očekivati jedno ogromno izdrkavanje na temu savremenog policijskog filma, samog Manna čiji sam stari pacijent, akcionog filma kao takvog, tehnike kojom je pokušao da izobražava proceduralne i akcione prizore, itd.

Ukratko rečeno, koga zanima kakav je film, mogu poručiti da je zanimljiv.

Međutim, o Mannovom novom filmu se ne može ukratko.

Čini mi se da je Mann pokušao da od MIAMI VICE napravi avangardni akcioni film baziran na garantovano komercijalnom brendu. nešto slično su pokušali i uspeli Michael Bay sa BAD BOYS II i Paul Grengrass sa BOURNE SUPREMACY, a na neki način i Tony Scott sa MAN ON FIRE (premda je MAN ON FIRE rimejk nepoznatog filma ali sa podelom koja je sure shot).

Mann je međutim, precenio svoj brend i MIAMI VICE je ispao komercijalni promašaj.

Mannova ekperimentalnost se pre svega odnosi na vrlo realističan i razbarušen prisup narativu. Likovi nemaju tipičnu ekspoziciju, nisu do kraja pojašnjeni svi elementi, i Mann pokušava da nas uvuče u polifoniju motiva i akcija, koja liči na neki realistički prosede, blizak recimo Soderberghovom. Međutim, njegov scenario je do te mere formulaičan da ovakav oblik realističkog tretmana prosto deluje apsurdno.

Naime, Mann nas poprilično brechtovski distancira od likova što je zanimljivo. I on pred nas postavlja njihova dela bez predznaka, da ih sami tumačimo. Međutim, pošto ta dela nisu ambivalentna već su vrlo konzervativna, i jednodimenzionalna, od te distance nemamo puno intelektualnog uvida.

S druge strane, ta distanca u spoju sa formulaičnošću scenarija čini da MIAMI VICE sa dramaturške strane nimalo nije uzbudljiv film. I što je najbizarnije od svega, čini mi se da Mann nije ni gađao tu vrstu trilera.

S druge strane, pored evidentnog HBO uticaja u podeli, jasan je i uticaj Mannove serije ROBBERY HOMICIDE DIVISION čija se oštra autentičnost prenosi i u film. Ipak, siguran sam da je pisanje u seriji znatno zanimljivije od scenarija za MIAMI VICE.

Ta neka navodna produbljenost karaktera i deileme sa kojima se suočavaju apsolutno ne postoje. Gluma je zanimljiva zbog podjednake distanciranosti prema nekom eventualnom crowd pleasingu.

Ipak, moram priznati da je MIAMI VICE film u kome me Jamie Foxx najmanje nervira. To sam prethodno bio izrekao i za COLLATERAL.

E sad šta je zanimljvo u ovom filmu?

Zanimljiva je snaga Mannovog rukopisa. Iako ovo nije klasični, kanonski Mann, i iako ovo nije film koji može da se svojom atraktivnošću per se uznese na neki viši domet, ipak je reč o filmu u kome rukopis nadmašuje stil i koncept i vuče film.

Sve je to nekako distancirano i manje pametno nego što misli, a opet je nekako fascinantno i intrigantno.

MIAMI VICE je redak primer filma u kome nisam previše uživao a da sam čim sam ga video želeo da ga opet gledam.  A samim tim, čim se neke stilske karakteristike, izuzev reference na Soderbergha i RHD ne mogu izvući, onda je valjda reč o rukopisu.

MIAMI VICE je film koji je nekako hendikepiran za širi appeal ili mesto u Panteonu savremenog policijskog filma. Međutim, ovo je važan film koji treba proučavati.

Pre svega ono što je impozantno je da Mannova serioznost u pristupu apsolutno stoji u ravni Sheltonovog DARK BLUE koji je kao u svoje vreme bio topical i political film.

Zanimljivo je da i MIAMI VICE slično BAD BOYS II obrađuje slične toponime gangsterizma na Floridi, dakle Aryan Brotherhood (koji su u BAD BOYS II prikazani kao rasisiti i vezani za KKK, iako je zapravo reč o belačkoj zatvorskoj bandi koja se tek marginalno vezuje za supremacističke pokrete, ima izvesne odinističke atribute pri inicijaciji ali rado sarađuje sa obojenim bandama i nalazi se u ratu sa nizom rasističkih organizacija zbog učešća u trgovini drogom), zatim kubanska mafija u vezi sa Ukrajincima plus dodatak latinoameričkih paravojski koje se bave narko biznisom.

Na neki način MIAMI VICE i BAD BOYS II su diptih o parovima detektiva koji zavode red na Floridi, s tim što j jedan exploitation a drugi arty.

U svakom slučaju, čim mi se opet gleda,

* * * / * * * *

Monday, August 14, 2006

THE LATE SHOW

Preturajući po stashu koji mi je zimus doturio Ginger, naiđoh na klasik noir revivala iz sedamdesetih, THE LATE SHOW Roberta Bentona i odlučih da se malo podsetim kako izgleda taj film.

Gledao sam ga ranije kada sam sagledavao Bentona kao reditelja i unutar nekakve hronologije noira mi je delovao izuzetno.

Iz današnje vizure, evidentne su brojne mane, kao i vrline a povrh svega razlog zašto Benton ima kultni status u Srbiji.

THE LATE SHOW se na neki način može tumačiti kao preteča Shane Blacka, preuzimanje noir forme u unošenje hardboiled elemeta u howardhawksovski milje odd couple dramaturgije. dakle, Benton ovde na neki način pravi buddy noir, s tim što njegov buddy segment nije širokogrud i zabavljački već negde opor i elegičan jer govori o omatorelom detektivu i divljoj devojci.

Kad je o samom Blacku reč, moglo bi se reći da sam THE LAST BOY SCOUT dosta referiše na THE LATE SHOW, kako po mentalitetu tako i po nekim drugim rešenjima.

Moglo bi se reći da je THE LATE SHOW noir parafraza Cary Grant-Katherine Hepburn hemije kao što je TWO MULES FOR SISTERA SARAH vestern parafraza te hemije.

Međutim, Benton negde oko polovine filma postaje svestan da je hawksovski kontaminirao noir i vodi film puit crne komedija pa u nekim tačkama i prema akciji.

Un svojoj dubokoj suštini, naravno, Benton ovde ponajviše duguje francuskom filmu, i to pre svega novotalasovskoj tendenciji da se žanrovska, krimi matrica uključi u neki potpuno svakodnevni milje građanske drame. I sam THE LATE SHOW je pretežno tako i režiran. Upravo zato se negde kidaju veze između ovog filma i Blackovog kanona koji je prevashono vezan za Joel Silverovu visokooktansku akcionu produkciju.

Benton jednim delom ima kultni status u Srbiji zato što malo koji srpski reditelj ume da režire bolje od američkog scenariste. bentonovi filmovi su na nivou egzekucije, kako same inscenacije, tako i rada sa glumcima na nivou nečega do čega i srpski reditelji dobacuju.

Pošto su naši reditelji tradicionalno i scenaristi, moguće da otud seže ta paralela. Mada, s druge strane, naši reditelji pišu zato što misle da sve znaju dok u Americi scenaristi režiraju iz istog razloga.

I taj nerazrešen rediteljsko-scenaristički sukob u Bentonu takođe možemo prepoznati u ovom filmu. Ceo film je baziran na bukvalnom prenošenju scenarija, bez distance, i tačno se oseća kako odanost pisanoj reči opterećuje film.

Kad smo već u istom ovom nalazu pomenuli TWO MULES FOR SISTER SARAH, mogli bi još pretpostaviti da bi film bio remek-delo da ga je režirao Don Siegel koji je baš u ovoj fazi bio u odličnoj noir formi.

* * * / * * * *

Wednesday, August 9, 2006

VOLCANO HIGH

Na DVDu za film ONCE UPON A TIME IN HIGH SCHOOL svojevremeno sam video trejler za korejski borilački film VOLCANO HIGH i delovao mi je kao već poprilično umoran povratak na coryyuenovske varijante hiperstilizovanog kung fu filma opterećenog fantastikom, koji se nastavlja na Tsui Harkove pokušaje posle povratka iz Amerike.

Ono što sam međutim dobio kada sam film konačno pogledao courtesy of Ginger, jeste nešto slično sa još nekoliko vrlo zanimljivih obrta.

Pre svega, VOLCANO HIGH je besramno derivativan film, i u njemu praktično nema stileme ili sadržaja koji nije uzet iz nekog opšte poznatog i jako uspelog filma.

Međutim, na tragu uspelog mejstrim hita, takav eklekticizam nekako uspeva da proizvede zadovoljstvo kod gledaoca i da VOLCANO HIGH smesti u ravan jednog ipak respektabilnog dometa.

VOLCANO HIGH je smešten u univerzum preuzet iz BATTLE ROYALE, to jest korejsku interpretaciju guturističke obrazovne antiutopije. Ta antiutopija je pomešana sa zapletom i karakterizaciojom HARRY POTTERa to jest dolaskom mladog čarobnjaka u školu za čarobnjake i njegovim laganim otkrivanjem dubine vlastitih moći. Međutim, reditelj ne ulazi u elaboraciju kultivisanja moći ovih evidentno natprirodno nadarenih junaka već ih samo ubacuje u nemilosrdan pseudo-BATTLE ROYALE setting i tu ih ostavlja.

Dizajn polazi iz mange ali u sebi nosi i spin korejske školske soc-estetike pošto su učionice prepoznatljivo bliske konceptu korejskih učionica viđenih u drugim filmovima. Štaviše, VOLCANO HIGH je odta blizu nečega što je kao live mangu početkom devedesetih zamišljao Tsui Hark u igranoj ekranizaciji Yoshiaki Kawajirija.

Sve to je režirano na jedan vrlo specifičan način. Spolja gledano to je ultra ispeglana fotografija u spoju sa coryyuenovskim wireworkom. Međutim, iako je Cory Yuen u okvirima svog žanra šminker, VOLCANO HIGH ipak uspeva da ga nadšminka. Naime, u borilačkim scenama, VOLCANO HIGH ni ne pokušava da dostigne visceralnost do koje Cory Yuen ipak drži i borbe se, u tipičnom korejskom stilu, pre mogu definisati kao arty instalacija nego kao adrenalinska injekcija za gledaoca.

Na tehničkom planu, VOLCANO HIGH je zanimljiv zbog zaista hiper-stilizovane i artificijelne fotografije koju drži u ceom trajanju što se retko sreće čak i u američkom, holivudskom, filmu.

Začinjeno je i sa pomalo bizarnog humora, koji je nekada lokalan a nekada zaista smešan. I upravo ti uplivi humanosti čine najredundantniji deo filma. Međutim, postoji u raznim cuttovima, možda su neki prilagođeniji zapadnom gledaocu.

* * 1/2 / * * * *

Saturday, August 5, 2006

ROLLING THUNDER/SCORPIO

Podsetio sam se ROLLING THUNDERa Johna Flynna (courtesy of Kunac), čuvenog osvetničkog filma koji je danas postao klasik enormnih razmera, između ostalog je uticao i na Tarantina da po njemu nazove svoj nekadašnji label za izdavanje opskurnih filmova na videu i DVDu.

ROLLING THUNDER je film na kome se izređala zaista fascinantna grupa pojedinaca, među kojima su Lawrence Gordon kao producent i Paul Schrader kao scenarista, međutim film ne dobacuje do tog epohalnog statusa koji ima.

Kada sam ga gledao kao dete, bio mi je nekako zanimljiviji, međutim, tada je moja tolrancija za starije filmove bila veća jer mi još nisu bili obesmišljeni nizom epigona, dok je s druge strane čak i površna drama nekako uspevala da mi deluje duboko pošto sam bio mali.

I na tom nivou, ROLLING THUNDER jedino funkcioniše. On naivnom gledaocu može da se učini kao seriozan dramski pristup žanru vengeance filma.

Međutim, izuzev završnog obračuna koji u sebi ima akcionu hipertrofiju nečega što je zapravo započeo Scorsese u TAXI DRIVERu, ovaj film je jedna površna i dosadna drama koja uvlači junake u niz zanimljivih situacija i sve ih dosta skromno realizuje,

Ipak, na nivou atmosfere, ROLLING THUNDER ima jedan adut koji je zaista nesporan, a to je hipertrofija teksaškog govora i miljea. Ovo je film u kome je teksaški provincijalizam zaista ugrađen u sve pore. Toliko da je sasvim jasno zašto ovaj film može da bude čak i odbojan "urbanim" gledaocima.

Flynnu nije stran provincijski hardcore, to je vrlo dobro uradio u THE OUTFITu ali ovde mu baš i nije pošlo za rukom.

* * / * * * *

 Sticajem neobičnih okolnosti, SCORPIO Michaela Winnera mi je maltene u isto vreme pristigao iz tri izvora, što je značilo da taj film iz nekog razloga neizbežno moram pogledati, i to što pre.

Winner mi je uvek bio zanimljiv reditelj. U svoje vreme je bio i ostao etiketiran kao exploitation reditelj, kompetentni zanatlija koji odlično odrađuje projekte srednjeg profila, međutim, neki njegovi filmovi kao DEATH WISH ili SENTINEL i danas stoje kao važna ostvarenja.

Winner bi se možda mogao porediti sa Tony Scottom, s tim što u njegovo vreme ta vrsta kompetencije nije mogla da se pretvori u art kao što je to učinio Scott.

S druge strane, Winner u svom opusu ima i par nekih opskurnih klasika kao što je recimo SCREAM FOR HELP po scenariju Toma Hollanda, koji bioh jako voleo opet da vidim, kad sam bio dete mi je bio fenomenalan film, na moru u letnjem bioskopu.

Winnerov život bi možda pošao drugim putem da je radio THE FRENCH CONNECTION koji mu je u jednom momentu, kao tada mladom hipsteru, nuđen.

U svakom slučaju, jako mi je žao što Winner nije imao priliku da se okuša u nekoj od zanimljivih britanskih franšiza poput serijala o agentu 007. Mislim da bi njegov Bond bio izvanredan. Winner bi bio idealan čovek za onaj period kada je John Glen (sa punim pravom, i vrlo vešto, preuzeo serijal).

SCORPIO sam gledao u jednoj posebnoj atmosferi pošto sam se dokopao kopije sa francuskim dubom, što je filmu dalo jednu neizbežnu notu francuskog policijskog filma, koji volim tek umereno. I onda mi je film malo sve vreme ličio na neki film Yves Boisseta, recimo.

Reč je o solidnom, vrlo efikasnom, atmosferičnom primeru kako britanski reditelji vešto barataju špijunskim i asasin miljeom. Reč je o još jednom filmu čiji se uticaj oseća u Spielbergovom MUNICHu.

Problem je u tome što sam materijal koji Winner mora da obradi nije dovoljno zanimljiv, i što u nekim ključnim tačkama, film iz konkretne špijunske priče odluta u neku vrstu žanrovske apstrakcije.

Možda bi neki reditelj uradio više, međutim, Winner je sa filmom SCORPIO pokazao ono u čemu je bio najveštiji, a to je da osrednji materijal približi tipu filma koji se zahteva. SCORPIO liči na intenzivan špijunski assassin flick, iako to nije, međutim, ta Winnerova mimikrija prolazi, i SCORPIO čak poneko smatra i klasikom žanra iz ovog perioda.

* * 1/2