Tuesday, February 28, 2017

JOHN WICK: CHAPTER 2

Pogledao sam drugi JOHN WICK koji ovog puta samostalno režira Chad Stahelski. Film je skuplji od prethodnog i proširuje hitman univerzum prvog dela i dalje se nadovezujući na PAYBACK Mela Gibsona. I ponovo sve "mirne" scene, zaplet, priča u najširem smislu škriope do granice iritantnosti, naročito zato što svega toga ima i previše. Nažalost, kao i u prvom delu, i Stahelski kad je sam misli da JOHN WICK ima potencijal da postane kultni film zbog svojih likova i ikonografije a ne zbog onoga što mu je specijalnost i to je akcija. Stoga su te scene, pregovori, mistifikacije junaka i sl. dosta mučni.

Kada krene akcija, ponovo je odlična i baš unutar same akcije, u načinima kako se junaci tuku i upucavaju stahelski pronalazi sebe, i baš tu nalazi način gde može da "prevaziđe" žanrovske konvencije. Borba na stanici metroa kada Keanu i Common pucaju jedan u drugog dok ostali prolaznici to ne primećuju je recimo sjajan primer tačke u kojoj JOHN WICK uspeva da se izbopri za svoj prostor, dočim istovremeno nijedna od "PAYBACK za siromašne" situacija to ne uspeva da postigne.

Uprkos ozbiljnom nerviranju koje donose dijalozi i retro stilizacija pojedinih detalja, akcija to umnogome nadoknađuje. Nažalost, Chad Stahelski u tolikoj meri drži do tih neakcionih segmenata da se oni moraju ozbiljno ubrojati nedostatke ovog filma, naročito ako imamo na umu THE ACCOUNTANT u kome smo imali podjednako vešto realizovana oba segmenta.

Riccarda Scamarcio igra glavnog protivnika Johna Wicka na nivou priče, a Common mu igra glavmog protivnika u akciji. Žao mi je što se Riccardo Scamarcio nije pojavio u svom liku Periclea, mafijaškog plaćenika iz filma PERCILE IL NERO - mislim da bi John Wick i Pericle bili odličan duet enforcera.

* * 1/2 / * * * *

Monday, February 27, 2017

MALARIA

MALARIA Parvaza Shahbazija je potpuno drugačija od svega što bismo mogli očekivati od iranskog filma. Ovogodišpnji FEST donosi dosta neobičnu selekciju iranskog filma, s jedne strane imamo vesternizovanog i friškog oskariovca Ashgara Farhadija, praktično drugoiranca, s druge imamo VAROONEGI u kome se prikazuje prilična liberalizacija porodičnih odnosa i konačno MALARIA koja izgleda kao neki mladalački evropski art house. Paradoksalno, na ovogodišnjem FESTu jedini baštinik old school estetike iranskog filma je BRITANSKI naslov - UNDER THE SHADOW u kome se taj iranski stil koristi kao vid estetizacije horor priče.

Dakle, možemo reći da je "iranski stil" postao nešto što više pripada inostranoj percepciji njihove kinematografije i kulture nego što je zaista dominantna estetika tamošnje produkcije. Shahbazi nije debitant i sa ovim filmom se takmičio u nekoj od selekcija Venecije.

Film govori o momku i devojci koji beže u teheran. kako bi objasnila gde je nestala, devojka javlja ocu da je kidnapovana i on kreće da je traži. za to vreme nju zavodi život teheranske boemije, tamošnjih hipstera koji sviraju na ulici i ne poštuju autoritete, živeći od danas do sutra.

Mobilni telefoni i snimci sa mobilnih telefona igraju značajnu ulogu u filmu a paradoksalno jedina kopča sa iranskim klasicima jeste to što se značajan deo filma dešava u kombiju u pokretu a kao što znamo motorna vozila u pokretu su značajan deo poetike Abbasa Kiarostamija i Jafara Panahija. Isto se može reći ia z pokrete kamere koji su mnogo moderniji od onoga što smo naučili da očekujemo kod Iranaca, mizanscen je življi, osvetljenje modernije, glumačka igra spontanija. Konačno i sam ideološki kredo je radikalno dalji od onoga što su bili ideje emancipacije i egzistencije koja je kod Abbasa i Jafara bila bolna i neizreciva. Daleko od toga da je MALARIA neozbiljan film ali je definitivno nepretencioznija od Abbasa i Jafara, sa kredom koji se graniči sa nihilizmom. Shahbazi nije debitant ali je uhvatio duh mladosti ne samo u svojim junacima već i u rediteljskom postupku i u odnosu prema društvu i životu uopšte.

* * * / * * * *

Sunday, February 26, 2017

ROCCO

Pogledao sam ROCCO Thierry Demaizierea i Albana Teurlaia i posle ovog ambicioznog, festivalski prisutnog, izuzetno estetizovanog dokumentarca koji može da pretenduje na ozbiljan box office, imam samo jedan zaključak.

Ovaj film nije rekao poslednju reč o Roccu Siffrediju iako mi je teško da zamislim da će se uskoro, ili ikada više pojaviti ovako ambiciozan i ovako pozicioniran dokumentarac o njemu. Međutim, ovaj film je dobar produkt, najpre zato što je Rocco izvanredan zabavljač, profesionalac. Demaizier i Teurlai su došli sa idejom da penetriraju mit a onda su se u bukvalnom smislu zaljubili u Rocca. Način na koji ga oni snimaju i fetišiziraju je verovatno nešto što bi Rocco sam želeo da pravi kada bi on i njegovi čauši to umeli i imali vremena. On ih je pustio u backstage (no pun intended) ali zapravo Stagliano i i on su odavno u backstageu, njihovi filmovi govore o tome, i taj all access momenat koliko god delovao atraktivno zapravo nije toliko ekskluzivan u svetu gonzo produkcije.

Međutim, onda je Rocco preuzeo stvar i sam otvorio određene kontroverze da bi prikrio neke druge. Prvo je progovorio o svom detinjstvu i formativnom odnosu sa majkom. Zatim je razradio priču o svom bračnom životu i predstavio javnosti svoje sinove. I u brojnim monolozima u kojima izlaže svoje nedoumice i strepnje zapravo samo je ojačao mit o sebi.

U filmu se pojavljuje Stagliano, a niko ne pominje HIV, niti se otvara priča o starim pričama o Roccovoj infekciji itd. Nacho Vidal se pominje u dijalogu, premda takođe Rocco pominje vlastita iskustva sa transvestitima što naravno dovodi u pitanje sve one priče o predmetu njihovog sukoba. Međutim, ono čime su hardcore potom nagrađeni jeste novo pojavljivanje Kelly Stafford i njen reunion sa Roccom.

Stoga ROCCO preskače niz bitnih tema, njegove duele sa savremenicima i konkurentima, narcizme malih razlika, STD rizike i prestatavlja ga kao čoveka mučenog krivicom koji je, šta može, ovisnik od seksa i to onog posle kog se kaje.

Možda najbregovićevskiji zahvat jeste to što Rocco sve to dosta ubedljivo plasira pa je potrebno biti i hardcore fan i cinik pa prepoznati da je ovo prevashodno obnova mita o njemu.

Kako rekoh, Rocco je majstor zabave i zato je ovaj Wild Bunchov ambiciozni, skupi, dokumentarac i dalje vrlo relevantna stvar i dobar produkt, iako je na kraju sve to vešta Roccova fabrikacija. Tome u prilog ide i potpuno odsustvo razrade svega onoga što bi moglo biti hronološki pregled njegove karijere gde bismo videli da je on krenuo kao generic italo-pastuv. Taj deo se praktično prenebregava i sve vreme se krećemo kroz njegovu avangardnu gonzo fazu.

Nisam siguran koliko će ovaj film imati prilike da se zavrti na prirodnom staništu za savremeni dokumentarni film a to je televizija ali zato će sasvim sigurno uspeti da baci Rocca na veliki ekran i to već po četvrti put u mejnstrim filmu.

* * * / * * * *

Saturday, February 25, 2017

NA MLIJEČNOM PUTU

Novi film Emira Kusturice NA MLIJEČNOM PUTU u vreme izlaska “otpisan” je kao kompilacija njegovih najvećih hitova, tema, interesovanja i uzora, ali i konkretnih elemenata iz ranije kanonizovanog imaginarijuma. U određenom smislu, ta definicija stoji. Međutim, NA MLIJEČNOM PUTU je i mnogo više od toga. Ovo je Emir Kusturica u jednom potpuno novom ključu u kome reinterpretira ono staro, ali na fundamentalnom nivou otkriva i neke nove stvari, kako na nivou rediteljskog izraza, tako i na nivou žanrovskog konteksta u koji se postavlja.

NA MLIJEČNOM PUTU bi se u jednoj rečenici mogao definisati kao ŽIVOT JE ČUDO koji funkcioniše. Čitav niz elemenata sprečio je ŽIVOT JE ČUDO da bude kanonski film Emira Kusturice iako je imao sve predispozicije za to. Za početak glavnu mušku ulogu je igrao Slavko Štimac koji već tada nije mogao da iznese tako zahtevan film, a Nataša Šolak je bila otkriće u tom filmu ali sa Štimcem nije bila sasvim kompatibilna. Kusturica je zatim film preopteretio raznim digresijama i film je povremeno delovao nesigurno, kao da neku fundamentalnu nespremnost reditelja na finalne odluke i nepoverenje u materijal nadoknađuje senzacijama. Konačno, to je bilo film koji je Kusturica radio bez Vilka Filača, Gorana Bregovića i Miljena Kljakovića Kreke i taj gubitak se osećao, naročito u domenu muzike.

ŽIVOT JE ČUDO ipak na svom suštinskom nivou prati Kusturičinu najuspešniju mustru - reč je o jednostavnoj melodrami smeštenoj u usbudljive okolnosti gde se potentna osnovna situacija nadograđuje raznim slojevima Kusturičnog izraza i metatekstualnosti. Ipak, iz navedenih razloga, to sve nije profunkcionisalo.

Jedan deo problem tog filma proisticao je i iz njegovog “povratničkog” karaktera, Kusturica je tada već neko vreme odsustvovao sa scene i u filmu se oslonio i na poneke nove glumce, neke koji su stasavali u tužim filmovima, bilo da je to Dragojević (Trivalić, Kojo) bilo Golubović (Vuk Kostić).

ZAVET koji je usledio brzo posle toga bio je pad u kome su se svi narečeni problemi osetili, s tim što je to bio film koji nije u dovoljnoj meri bio oslonjen na Kusturičinu dokazanu mustru jer nije imao “istorijsku” dimenziju. Ali, u tom filmu Kusturica formira svoj bandwagon mokrogorskih narurščika i bećara koji će u MLIJEČNOM PUTU dostići svoj zenit.

Istovremeno, u pogledu osnovne glumačke ekipe u MLIJEČNOM PUTU, Kusturica pravi neke radikalne rezove. Tu je Monica Bellucci, internacionalna zvezda, tu je Sloboda Mićalović koja je rekontekstualizovana, izvučena iz Šotrinih produkcija i uvedena u nešto novo i konačno, tu je sam Kusturica kao glavni glumac. Svaka od ovih odluka je bila rizik i svaka od njih se isplatila.

Sloboda Mićalovć je talentovana glumica i sada je to konačno pokazala na najvećoj sceni dostupnoj našem glumcu. Sličnu priliku dobila je Katarina Radivojević u ČARLSTONU ZA OGNJENKU, filmu čija se senka nadvija i na ZAVET na nivou osnovnog zapleta, i na MLIJEČNI PUT kad je reč o završnoj sceni. Slično je sada dobila i Sloboda, ulogu u kojoj je u ambicioznom filmu pokazala da je mnogo više od onoga što se zahtevalo kod Šotre. U tom smislu ona je sigurno najveći dobitnik u ovom filmu.

Monica Bellucci je globalna zvezda i u ovom filmu je relativno prihvatljivo smeštena u bosanski kontekst, pre svega u pogledu toga otkud tamo Italijanka i sl. Međutim, uloga koju je odigrala u ovom filmu spada u red u najozbiljnijih i najzahtevnijih koje je do sada odigrala a za nju se i pored imidža seks simbola itd. ne može reći da nije igrala supstancijalne likove u raznim filmovima. Romansa odraslih ljudi koju ona sprovodi sa Kusturicom je novi vid izazova, kao i snalaženje u bajkovitom survival trileru u koji se MLIJEČNI PUT postepeno transformiše.

Konačno, tu je sam Kusturica koji je odličan u glavnoj ulozi. Koristeći vojni durbin koji podseća na rediteljski zuher, on svemu naravno daje i meta-nivo, međutim ovo je jedna dobro odigrana uloga. Mi naravno znamo da Kusturica poslednjih godina često glumi, tu nema tajni, i da je prilično dobar, međutim ovo je na više nivoa pravi potez. Prvo, dobro je odigrao ulogu - drugo - ko bi tu ulogu mogao da igra? Nijedan naš glumac nema internacionalnu prepoznatljivost tog nivoa, a strani glumac u ulozi Srbina bi uz Monicu već bio previše. Dakle, ovo je i kreativno ali i komercijalno promišljen potez.

Film možemo jasno podeliti na dva dela. Prvi deo filma je Kusturičin ROAD WARRIOR - dakle pokušaj da se iz drugog puta dobro uradi film kojim nije zadovoljan, u ovom slučaju to je ŽIVOT JE ČUDO. Prva polovina je barokni špageti vestern smešten u zaraćenu Bosnu, sa izrazito neutralnim stavom prema učesnicima sukoba izuzev detalja da su džihadisti obezglavili oca glavnog junaka. U tom baroknom špageti vesternu, film ponajviše zavisi od gledaočevog afiniteta prema Kusturičinoj poetici međutim za razliku od ŽIVOT JE ČUDO film ima potpuno jasnu ideju kuda se kreće, ima harizmatične glumce i na kraju krajeva ako bismo razgovarali šta bi možda moglo biti višak verovatno se ne bismo složili.

Drugi deo filma je međutim segment u kome Kusturica briljira. Moja teorija o preplitanju Millera i Kusturice je poznata i taj drugi deo postaje i u bukvalnom smislu njegov ROAD WARRIOR u postavci i emotivnom impaktu, a FURY ROAD u pogledu realizacije.

Naime, drugi deo je mešavina akcionog filma i bajke u kome glavni junaci beže od potere. I tu film postaje mešavina survival trilera, kusturicijanskog baroknog izraza u punom ederlezi zanosu i slovenske bajke. To je nesporno najmoćniji deo filma u kome se naravno svi viškovi motiva eliminišu i rediteljski izraz dostiže svoj zenit.

Kusturica je reditelj-velemajstor i voleli mi ili ne ono na šta “troši” svoj dar, njegov rukopis je ozbiljan, i snažan. Sposobnost da se na takav način poigrava žanrovima i da proniče u “filmičnost” situacija i prizora, ljudi i rekvizite, praktično nema premca. Nekada to radi njemu na štetu, u ovom filmu mu mahom radi u korist.

To što MLIJEČNI PUT nije nagrađen u Veneciji i što nije prikazan u Kanu više govori o trenutnom raspoloženju tih festivala nego o samom filmu. Uostalom u Kanu je pobedila ravasijevska televizijska drama Kena Loacha a u Veneciji četvoročasovno iživljavanje Lava Diaza, filipinskog šamana kome po poznavanje filma pod B. Činjenica da smo 2016. bili u sezoni kada se nagrađuju filmovi ljudi koji ne znaju ništa o filmu i podilazi publici koja je zalutala u bioskop bila je zla kob ovog filma. Uostalom, odličan Audiardov filma DHEEPAN je dobio Kan koliko godinu dana ranije. Dakle, nade ima.

Međutim, u srećna vremena, filmovi Emira Kusturice su imali jak repertoarrski rezultat i MLIJEČNI PUT ima sve predispozicije za to. U Rusiji je napravio skromnih dvestotinak hiljada dolara, u Portugaliji četvrt od toga, ali bio bi skandal ako ne bude razvalio u Srbiji.

Imamo srpski film koji je po glumačkoj podeli bez presedana, sa najvećom srpskom i najvećom evropskom zvezdom, sa temom koja nam je bliska i zanimljiva i sa autorskim rukopisom koji bi naša publika trebalo da ceni, ovo je prototipski “ozbiljan film koji komunicira” a po tome smo kroz istoriju prevashodno bili poznati.

Stoga, Kusturica bi svoju novu etapu mogao da ostvari kao komercijalni reditelj, naime njegova poetika jeste metatekstualna ali je isključivo bazirana na stvarima koje se gledaju “u bioskopu”. i po tome je on unikat među savremenim festivalskim velikanima. Jako ću se razočarati ako MLIJEČNI PUT ne postigne značajan rezultat na našim blagajnama, između ostalog jer bi to bio zabrinjavajući signal da se čak ni film sa objektivno velikim interesovanjem javnosti ne može kapitalizovat i i da je nastupilo vreme premontiranih serija. 

Uprkos snažnoj refleksiji doživljaja iz devedesetih u ovom filmu Kusturica pokazuje ono što videli kod Dragojevića u ATOMSKOM ZDESNA. Naime, pokazao je da je izašao iz lavirinta priče o tome ko je prvi počeo i konačno akcentovao međunarodnu zajednicu kao ključni problem u konfliktima. Međutim, Kusturica je problematizovao pitanje komunizma onda kada je trebalo tako da nije upao u fazu jeftinog levičarenja koje je u našem regiona zamenilo antisrpstvo kao glavnu ulaznicu za afirmaciju. 

Kusturica je i u filmu ŽIVOT JE ČUDO pokazao da je dosta iznad naše situacije, iako to nije bio pun pogodak. Onda je valjda svakom pametnom čoveku SLUMDOG MILLIONAIRE dokazao koliko su miskoncepcije o Kusturici koštale naš film. MLIJEČNI PUT je paradoksalno ne samo “najameričkiji” film u Kusturičinom opusu po pročišćenosti motiva već je istovremeno “najameričkiji” i po sugestivnosti ideološkog ključa. Pored jasnih likova i priče, Kusturica opet i najhrabrije i najotvorenije govori šta misli, voleli to ili ne.

* * * 1/2 / * * * *

NOCTURAMA

Pogledao sam novi film Bertranda Bonella NOCTURAMA. Ovaj film je verovatno mogao steći kultni status sedamdesetih kao priča o mladim anarhistima koji svojim terorističkim činom blokiraju čitav grad. Bonello se mudro opredelio da mu direktor fotografije bude Leo Hinstin, francuski snimatelj koji poslednjih godina počeo da radi sa Braćom Dowdle i snimio je jedan od najpropulzivnijih akcijaša, ali i francuski arty triler AUX YEUX DE TOUS baziran na snimcima sa CCTV kamera, i to je saradnja slična onoj koju je Volker Schlondorff imao sa Jost Vacanom.

Hinstinova fotografija je najjači adut filma jer on uspeva da maksimalno estetizuje sada već "industrijski standard" brojnih kadrova u kojima kamera prati mlade junake na urbanim lokacijama. Nažalost, ti filmovi obično imaju najveće probleme kada dođu do tačke u kojoj junaci zastanu i moraju nešto da pruže u pogledu dijaloga i sl. pa na tome Bonello pada kao i brojni debitanti iako on važi za prekaljenog francuskog autora.

Priličnu ispraznost postavke Bonello pokušava da nadoknadi kombinujući razna vremena u razvoju događaja, bez ikakve najave, ali umesto oneobičenja dobijamo mahom efekat zbunjivanja, a slično važi i za nekoliko likova koji su slični jedni drugima. Iako je Bonellova želja da napravi film koji će u estetiku repertoarskog trilera upakovati jednu levičarsku poruku, na kraju nije jasno da li je ovo film koji želi da mobiliše ili da upozori na lakoću radikalizacije.

Nažalost, plašim se da za razliku od sedamdesetih, današnja omladina nije toliko receptivna i da će do nje teško stići ovaj film, a i ako stigne neće ostaviti značajniji utisak.

U želji da bude ideološki moderan, tehnički usavršen i estetski intrigantan, Bonello je donekle postigao samo tehničku ispoliranost.

* * / * * * *

Friday, February 24, 2017

EWA

Pogledao sam film EWA Haima Tabakmana. Reč je o izraelskom art house filmu koji izgleda kao parodija na art house i to verovatno nije. Sve je na jednom mestu, i realizam i brehtovština i suštinski nevešta realizacija, i velike teme i male teme. Izgleda da sam malo izašao iz forme oko širokog zahvatanja art housea pa me je pomalo iznenadilo koliko je ovo loše...

Thursday, February 23, 2017

UČITELKA

UČITELKA Jana Hrebejka je mogao biti vrlo zanimljiv film o jednom vrlo rasprostranjenom fenomenu u socijalističkim zemljama a to je sistem razmene usluga koji je omogućavao građanima da žive mnogo bolje nego što im nude prihodi. Nažalost, UČITELKA svemu prilazi kao moralitet i od te životne navike pravi traumu i kritičnu stvar. Daleko od toga da sam zastupnik relaksiranog odnosa prema korupciji, ali UČITELKA deluje vrlo neuautentično upravo zato što toliko moralizira.  

U centru priče je Učiteljica, naslovna junakinja koja se raspituje čime se bave roditelji njenih učenika i potom gradi mrežu ljudi koji joj čine usluge. Neke od tih usluga su obezbeđivanje neophodnih roba i usluga a neke su ipak i preterivanje koje i dovodi do konflikta.

Učiteljica upada u nevolje u trenutku kada krene da vrši pritisak na roditelje tako što im daje loše ocene. 

Film je za početak pogrešno formatiran i koristi saslušanje na roditeljskom sastanku kao pripovedački okvir. Za tim nema potrebe i to baziranje na retrospekcijama samo razbija narativni zamajac.

Zatim, narativ u kome ni junaci a ni autori nemaju razumevanja za ovu praksu a žive osamdesetih u Čehoslovačkoj deluje potpuno apsurdno, rekao bih čak i krajnje neuverljivo. Korozija školskog sistema koja razobličuje sve njegove paradokse i idisinkrazije i podiže ih na nivo metafore krize celokupnog društva maestralno je ostvarena u filmu MAJSTORI MAJSTORI Gorana Markovića, praškog đaka. Paradoksalno, danas bi sami Česi i Slovaci imali šta da nauče baš od njega kako se pravi socijalna kritika ovog tipa.

U vizuelnom pogledu film je vešto realizovan, rekonstrukcija epohe je brižljivo ostvarena, sa izvesnom dozom fetišizma i UČITELKA ima sve predispozicije da se nametne kao zaokružen mejnstrim proizvod. Šteta što zbog navedenih nedostataka ovaj film nikada ne postaje ono što su autori nameravali da postignu, i kako nam se danas kao gotova stvar nudi.

* * 1/2 / * * * *

Wednesday, February 22, 2017

VETAR

Pogledao sam VETAR Tamare Drakulić, novi film ove autorke koja se možda ne identifikuje sa garažnim filmom per se ali operiše izvan naših mejnstrim produkcionih okvira i snima zanimljive dugometražne radove bez sredstava. U tom pogledu, VETAR je njen najkompletniji rad. Reč je o atmosferičnom niskobudžetnom filmu baziranom na zanimljivom scenariju književnice Ane Rodić.

Film se dešava na Adi Bojani i to je u proteklih godinu dana drugi film koji se zbiva baš na tom lokalitetu, uz BISER BOJANE, a ako tome dodamo i film SVI SEVERNI GRADOVI koji je sniman u tim predelima, onda se to mesto nameće kao dosta kurentna lokacija za snimanje.

VETAR nije skup film ali vizuelno je intrigantan baš zbog dobre upotrebe lokacija. Sasvim sigurno je da bi bio znatno efektniji da tumač glavne muške uloge oca zna da govori srpski nešto bolje pošto nema zanemarljiv obim dijaloga.

Šteta je kada eveidentan trud i dobre ideje bivaju kompromitovani na nekoliko krupnih nedostataka koje uvek možemo opravdati malim budžetom i alternativnom pozicijom ali baš oni na kraju sprečavaju film da prevaziđe svoja ograničenja.

Tamara Drakulić je ovim filmom pokazala da je sposobna da ih pevaziđe i nadam se da će njen sledeći film biti još zaokruženiji i bez takvih ispada. 

* * / * * * *

ДАМА ПИК

Pogledao sam ДАМА ПИК Pavela Lungina, film koji je napisao sa oskraovcem Davidom Seidlerom, dobitnikom statue za KING’S SPEECH. Siedlerov predložak u ovom filmu ne nosi obeležja onoga zbog čega je bio nagrađen. ovo je sve osim precizna, strukturirana dramatizacija značajnog događaja.

Lungin je reditelj u osetljivim godinama i svoje srednje doba polako privodi kraju, a sada je snimio neo-barokni film kakve su snimali njegovi savremenici pre četvrt veka i više, bilo da je reč o Lucu Bessonu, Beineixu ili pak Darku Bajiću.

Beineix mi pada na um sa svojim filmom DIVA jer je ovde reč o rediteljima sličnih generacija koji se bave temom operske dive, a svakako da interne mahinacije unutar teatra evociraju uspomenu i na BLACK SWAN Darrena Aronofskog.

U određenom smislu upravo DIVA i BLACK SWAN mogu da se postave kao međaši između kojih se kreće ovaj film. S jedne strane tu je neobarokni rediteljski rukopis koji Lungin donosi generacijski, a sa druge tu je melodramski eksces, trilerska persiflaža i pretenzija oličena kroz odabir miljea iz skorašnjeg američkog ostvarenja.

Sam Lungin se oseća kao kod kuće u operi, on je aktivan kao reditelj i libretista, ali u samom filmu, bez namere da stavim neki predznak, ovo deluje kao izbor nekog autora kome je opera setting u koji ulazi spolja.

Sam sadržaj PIKOVE DAME, kako Puškinove kratke priče, tako i opere koju je pisao Čajkovski i koju postavljaju junaci filma, umnogome određuje sadržaj i tom priče. U tom poigravanju Lungin nije previše originalan ali njegov neobrarokni eksces u pojedinim sitacijama zbilja jeste neodoljiv.

Lungin je fasciniran operskim kućama ali i savremenom Moskvom koju želi da nam otkrije sa istim onim žarom kojim su neobaroknu reditelji prilazili Parizu osamdesetih. Konačno, sama operska predstava koju junaci postavljaju je izuzetno zanimljiva i sugestivna. Stoga i finale u kome se naravno prepliću rasplet među junacima i klimaks opere deluje vrlo efektno u svom suštinski klasicističkom konceptu.

Lunginov film ne treba otpisati zbog toga što je trashy jer upravo u tome mu je najveći adut.

Fjodor Bondarčuk je bio jedan od producenata ove prilično ambiciozne i solidno realizovane produkcije. Film nije imao veliku festivalsku karijeru do sada, ali smatram da će biti zanimljiv našoj publici koja generalno voli Lungina. Ipak, imajući u vidu eklektičnost njegovog opusa, ovo je jedan od onih filmova kojima se neće radovati kojima je OCTPOB isto što i Lungin. 

* * 1/2 / * * * *

Tuesday, February 21, 2017

GIRLFRIEND'S DAY

Pogledao sam GIRLFRIEND’S DAY Michael Paul Stephensona, novi Netflixov film u produkciji Boba Odenkirka. Odenkirk poslednjih godina kapitalizuje kultni status koji je stekao igrajući Saula u BREAKING BADu i spin-off seriji. Ova komedija je umnogome njegovo autorsko čedo jer on igra glavnu ulogu, producira i sarađivao je na scenariju.

Odenkrik je pored sebe okupio zanimljivu glumačku ekipu u kojoj su još i Amber Tamblyn, Stacy Keach, Alex Karpovsky i još neke dobre TV face. Ipak, sam film ne uspeva da prevaziđe relativno limitirane kapacitete throwbacka na poetiku Braće Coen.

Priča o piscu koji radi kao autor tekstova za čestitke postepeno tone u neki pynchonovski stoner noir sa dosta humora ali humor nije preterano svež, dočim pinčonovština nije ni dovoljno zamršena, ni dovoljno inteligentna.

GIRFRIEND’S DAY je film pravljen za stream pa mu se u tom smislu ne može previše ni spočitavati zaista televizijski vajb koji gradi sve vreme uprkos oslanjanju na stileme indie filma.

S trajanjem od sedamdesetak minuta, GIRLFRIEND’S DAY na neki način i pokazuje svest autora o tome da nisu imali materijal za punokrvni film, pa je i rezultat na kraju ekonomičan i objektivan prema samome sebi. 

* * / * * * *

Monday, February 20, 2017

PERFETTI SCONOSCIUTI

Pogledao sam PERFETTI SCONOSCIUTI Paula Genovesea. Reč je o polemičkoj drami starog kova prebačenoj u filmsku formu bez prevelikih intervencija i osavremenjenoj kroz temu mobilnih telefona. U svemu ostalom, ovaj film škripi od pozorišnog karaktera teksta.

Premisa je jednostavna. Grupa prijatelja se okuplja na večeri i odlučuje da naglas pročita svaku poruku koju dobije na mobilni telefon, odnosno da svaki razgovor vodi na speakerphoneu. I onda naravno usledi razotkrivanje raznoraznih mahom intimnih tajni koje nažalost vrlo retko iskoračuju iz domena seksa, preljube i sličnih senzacija. One tajne koje se odnose na nešto drugo, nažalost ne bivaju toliko razrađene kao ove prve.

PERFETTI SCONOSCIUTI je postigao veliki uspeh u Italiji, verovatno popunjavajući prostor dramedije namenjene upmarket publici. Nažalost, ovaj film ipak nema šta da pruži gledaocu koji mu se posvetio u bioskopu, i mislim da najveću budućnost može imati na televiziji.

Uživanje u ovom filmu direktno je proporcionalno gledaočevoj spremnosti da snizi svoja očekivanja od filma, ne samo u domenu sadržaja već i u domenu forme.

* * / * * * *

Sunday, February 19, 2017

TRAINSPOTTING 2

Nastavak TRAINSPOTTINGa, nastao po romanima Welshovim PORNO i TRAINSPOTTING, godinama je bio najavljivan kao projekat koji Danny Boyle želi da realizuje ali ne može jer su mu glumci iz prvog filma suviše mladoliki za likove koji su vodili onakav život. Dakle, oko ovog filma je dugo vremena građena anticipacija i kada je konačno došao do realizacije bilo je logično pretpostaviti da su Welsh i Boyle imali šta da kažu.

Međutim, drugi TRAINSPOTTING deluje kao film koji nije snimljen jer je iko imao šta da kaže. Deluje čak manje sadržajno od prosečnog holivudskog nastavka. Štaviše deluje kao da je snimljen silom, bez ikakve ideje. Ovo je film nikako da počne a kada negde oko polovine konačno krene, sveden je na neki generic neo noir zaplet. Da zlo bude veće, veliki deo filma je pokušaj da se snime neke scene koje su rimejk ili polemika sa kultnim scenama iz originala, a kada se tome dodaju direktna podsećanja na prvi film kroz inkorporiranje inserata iz prvog dela, onda stvari postaju baš bolne jer nas dodatno podsećaju koliko je to bio bolji film na svim nivoima.

Najgore od svega nije to što drugi TRAINSPOTTING nije na nivou prvog. Nije čak ni to što je drugačiji. Problem je u tome što je zapravo na nivou neke od onih generičkih britanskih krimi komedija koje su nastajale kao eho rada Danny Boylea, Guy Ritchieja ili Matthewa Vaughna.

Ovde se dakle nije desio fenomen JAGODA U GRLU gde se jedna serija specifične strukture bookenduje delom koj je za početak na nivou strukture bitno različito. Ovo je film u kome je osnovna razlika i promena u odnosu na prvi to što je loš i što o svemu ovome nema ništa da kaže.

* 1/2 / * * * *

Saturday, February 18, 2017

SPLIT

Pogledao sam SPLIT M. Night Shymalana, novi film u kome on uspeva da sumira sve ono što je bilo dobro u njegovom opusu - po mom mišljenju, a ja sam među onima kojima su se dopali samo UNBREAKABLE i VISIT.

Shymalan je našao profil projekta u kome se snalazi. To je Blumhouse kamerni triler, sa high conceptom i vrlo estetizovanim pristupom kadriranju, sa dosta statičnih ili dekomponovanih kadrova, kroz koje Shyamalan konačno uspeva da prevaziđe ograničenja svog vizuelnog pripovedanja. Međutim, na svu sreću ovo je kamerni high concept triler i to je pravi profil projekta kojim on treba da se bavi jer u skupim blockbusterima nema šta da traži. Ali u oviim okolnostima on čak pruža i izvesnu vizuelnu atraktivnost, i dobija dimenziju koju njegovi filmovi do sada nisu imali.

High concept u ovom filmu je priča o tri devojke koje je oteo poremećeni čovek sa 23 različite ličnosti u sebi. S jedne strane to je glumački showcase za James McAvoya a sa druge strane je vrlo uredan mali suspenser sa dobro vođenim paralelnim radnjama.

Shyamalan strukturalno u priličnoj meri razbija kanon, ali sasvim sigurno pruža ono što je potrebno i u pogledu kvaliteta i u pogledu kvantiteta napetosdti, preokreta itd. Nešto grandioznije finale pati od pada tonusa kad je reč o humoru, kog u finim dozama i u finoj formi dotle itekako ima. U određenom smislu, mogu reći da je Shyamalanova karijera sa VISITom i uspela da se vrati rezultatima baš zahvaljujući smislu za humor.

Završni detalj u svemu ovome kao da sugeriše da je Shymalan i sam priznao šta mu je najbolje u opusu. I to je možda najlepše obećanje koje je doneo film SPLIT. Da li će ovo biti geneza nekog novog Blumhouse superherojskog univerzuma tek treba da vidimo...

* * * / * * * *

BISER BOJANE

Pogledao sam BISER BOJANE Milana Karadžića, krimi komediju u kojoj na bioskopskom platnu debituje jedan od najproduktivnijih televizijskih scenarista i pozorišnih pisaca mlađe generacije Vladimir Đurđević. Koliko god Karadžići bili poistovećivani sa Stevanom Koprivicom, u suštini oni su poslednjih nekoliko godina radili i sa nekoliko novih scenarista kao što su Danica Pajović i Vladimir Đurđević kao i sa jednim od klasika crnogorskog narodnog humora Mijom Karadžićem. Isto tako u pogledu svog bioskopskog outputa bili su dosta raznovrsni - prvi film PROMENI ME bio je urbana komedija o krizi srednjih godina, GORČILO je bio retro narodna komedija a BISER BOJANE je kombinacija romantične i krimi komedije.

Pojedini kritičari vide filmove koje Karadžići u poslednje vreme rade kao odjek MALOG BUDA pre svega čiji je uspeh umnogome napravio revival humora sa Crnogorcima a BISER BOJANE je zbilja u mnogim detaljima sličan u pogledu postavke situacija. Ono što je suštinska razlika jeste opšta rasplinutost BISERA BOJANE u dramaturškom, rediteljskom i glumačkom pogledu. Sve traje više nego što treba, ima zapleta više nego što treba, istopvremeno je i komplikovanije i jednostavnije nego što treba.

Glavni problem ostaje filmski jezik kojim se Milan Karadžić koristi i koji je rudimentaran čak i u aspektima poput glume i mizanscena kojim bi on kao pozorišni reditelj trebalo da vlada. Uprkos tome što kombinuje urbano i ruralno, BISER BOJANE nimalo ne uspeva da dostigne tehnički nivo vrhunskog srpskog ili regionalnog mejnstrima. pa onda i one situacije u kojima Karadžić sa svojom ekipom uspeva da "napipa" nerv publike i proda ono zbopg čega su uspešni, ostaju udavljeni u masi viškova i neveština.

Međutim, moraću da verujem svedocima koji su imali prilike da piogledaju ZONU ZAMFIROVU 2 i SANTA MARIA DELLA SALUTE, da je BISER BOJANE u ovoj "žetvi" lokalnih blokbastera daleko najkompletniji film. Meni s druge strane, deluje ubedljivije od STADA, uprkos nedostacima.

Činjenica da BISER BOJANE može da ima sve te nedostatke i opet bude jači film od drugih na repertoaru dovoljno govori o tome kako se srpski komercijalni film sporo reformiše i približava standardima.

Thursday, February 16, 2017

UNDER THE SHADOW

Pogledao sam UNDER THE SHADOW Babaka Anvarija, britanski film koji "želi da se predstavi" kao iranski horor film. Sniman u Jordanu, na persijskom jeziku, debitantstki film Babaka Anvarija pravi jednu inovativnu estetsku odluku - bazira se na postulatima vrlo konkretne nacionalne kinematografije sa osobenim stilom i unutar te filmske fakture integriše horor elemente. U određenom smislu, ovo je zaista revolucionarno ostvarenje jer donosi obeležja jedne nacionalne kinematografije kao specifičan stil. U tom pogledu, UNDER THE SHADOW u analima žanra ali i kinematografije uopšte treba postaviti u ravan lažnog dokumentarca i sličnih svojevremeno radikalnih zahvata u kojima se direktno dekonstruiše određena forma.

Anvarijev film liči na iranski film po kadriranju, pa delimično i po načinu izlaganja teme. Međutim, u jednom trenutku prikaz žena (a one su u glavnoj ulozi) postaje preslobodan. U iranskom filmu ipak nikada žensko telo ne bi bila tako slobodno u prostoru niti bi junakinja mogla nositi odeću takvog kroja (čednu po svim standardima izuzev iranskih). Isto važi i za nedostatak ketmana u komunikaciji među junacima. Oni naprosto preotvoreno komuniciraju o svojim problemima, i to mnogo pre nego što se pojavi "đin" koji ovaploćuje njihovu unutrašnju borbu, kako iz pozicije žene, tako i iz pozicije naroda uvučenog u dug i beznadežan rat.

Kada horor element postane eksplicitan, a UNDER THE SHADOW u tom pogledu ide negde do tačke PARANORMAL ACTIVITYja, dakle slow burner je a kad stvari počnu da se dešavaju to je više namah i na kratko, onda i gubi svako svoje "iransko stilsko obeležje".

UNDER THE SHADOW nije prvi film pa čak ni prvi horor koji se oslanja na ideju rekonstrukcije filmova iz neke konkretne kinematografije, pogledajmo neo giallo naslove recimo, ili zapadne prerade J-horrora. Međutim, ovo je prvi put da se nečiji vrlo specifičan nacionalni stil koji praktično isključivo egzistira izvan žanrovskog rukopisa, aproprira. Imali smo već film A GIRL WALKS HOME ALONE AT NIGHT, u kome se govori na persijskom i aludira na Iran, ali stileme njihove kinematografije nisu ovako direktno preuzete.

Šta su motivi Babaka Anvarija teško je objasniti. Doduše, čak je i bivša Jugoslavija doživela da se izvan SRJ snimaju filmovi koji se dešavaju u njoj i pokušavaju da izgledaju kao da su u njoj snimljeni, setimo se URENEBESNE TRAGEDIJE Gorana Markovića. Tu je doduše politička namera bila potpuno jasna i čitljiva. U slučaju UNDER THE SHADOW političku nameru ne bih isključio ali ne bih na njoj ni insistirao. Otud UNDER THE SHADOW pre svega vidim kao jedan žanrovski eksces i kao stilski eksperiment koji se poigrava karakterističnim izrazom jedne nacionalne kinematografije kao stilom.

* * * / * * * *

Wednesday, February 15, 2017

RULES DON'T APPLY

RULES DON'T APPLY je zanimljiv povratnički film za Warrena Beattyja sa kojim on ne ugrožava svoju poziciju u holivudskom panteonu, uprkos tome što u suštini to ostvarenje nije blizu njegovim klasicima. Međutim, RULES DON'T APPLY je jedan od onih filmova koji su na putu da budu sjajni zaboravili da budu dobri i padaju na prilično jednostavnim ispitima, pokazujući da je ponekad ono što uzimamo zdravo za gotovo najteže postići.

U konkretnom slučaju RULES DON'T APPLY film ima problem ritma, i naracije. Naprosto, na nivou strukture unutar scena ali i celine, Beattyjeva ideja da odustane od klasičnih konvencionalnih postavki u pogledu razgranavanja scena, i u pogledu jasnijih predočavanja protoka vremena, rezultira filmom koji ima izuzetno zanimljive i prijemčive likove koji nekakone uspeva da se "poveže" sa gledaocem. U tom pogledu RULES DON'T APPLY je školski primer koliko sama mikro-struktura narativa može uticati na gledaočevo uključivanje u film iako su sve predispozicije na nivou scenarija, i glume tu.

Moguće je kroz analizu doći do zaključka da je RULES DON'T APPLY žestoko skraćen u montaži i da je to razlog što klasicistički postavljenim scenama nije dopušteno da se u tom pravcu i razvijaju. Isto tako, ovo je očigledno film koji kombinuje operetsku melodramu sa farsom, fetišizaciju epohe sa njenom demistifikacijom, i kao takav sigurno ne podnosi velika petljanja na nivou strukture.

Jedan od osnovnih znakova strukturalnog problema jeste i to što zapravo RULES DON'T APPLY bolje funkcioniše u analizi primarnih pripovedačkih motiva nego što se oni dešifruju tokom gledanja.

Pa ipak, RULES DON'T APPLY je zanimljiv, Alden Ehrenreich se vraća u epohu neposredno posle HAIL CAESARa, Lily Collins nije imala puno prostora da pogreši a Warren Beatty je dao specifičnu emotivnost prikazu Hughesa u poznim danima.

Zanimljivo je da Alec Baldwin ponovo igra u biografskom filmu o Hughesu ali ovog puta ne igra istu ličnost. U pogledu filmografije na temu Hughesa, RULES DON'T APPLY ne uspeva da se približi ni Scorseseu, pa ni Demmeu, ali ima svoje mesto.

* * 1/2 / * * * *

Monday, February 13, 2017

CORKI DANCINGU

Pogledao sam CORKI DANCINGU Agnieszke Smoczynske. Lako mi je da zamislim ovakav film u srpskoj produkciji pre nekoh desetak godina jer je ova poetika u kojoj se mešaju žanrovi kako bi se u prvi plan istakla ljubavna priča sa pevanjem i plakanjem nešto što je recimo gajio Uroš Stojanović i neki od njegovih potencijalnih anslednika poput beokonskih favorita Vladimira Mančića i Jelene Tvrdišić.

CORKI DANCINGU ima jako atraktivan sinopsis. Na odmoru u Bugarskoj, poljski kabare-orkestar iz osamdesetih upoznaje dve morske sirene. Dovode ih u Varšavu da nastupaju u noćnom klubu i tu nastupaju problemi jer su one sirene - jedna bi da povremeno jede ljude, druga bi da postane žena.

U određenom smislu, postavka sa dve “sestre” podseća pomalo na ČARLSTON ZA OGNJENKU iako CORKI DANCINGU ima kudikamo kamerniju i radikalniju ideju. Međutim, u toj radikalnosti, Smoczynska ne razrađuje nijedan motiv u potpunosti, ali svakako da je CORKI DANCINGU najuspešniji u domenu mjuzikla, velikim delom i zato što ima dobre songove u maniru 80s popa. Doduše, nema obrada jugoslovenskih hitova koji su tada postizali velike uspehe u Poljskoj ali numere su jako dobre i pevački stilovi sirena su vrlo specifični i zanimljivi. 

Drugi segment koji dosta solidno funkcioniše je melodrama. Dočim, horor aspekt ove “savremene” bajke, smeštene u blisku prošlost, ostaje ponajmanje jasan. Tom segmentu pripada i domen body horrora u kome se kreće sama transformacija junakinja i neke specifičnosti njihovih ribljih tela koje su potpuno suvišne i zapravo nikada ni ne uspevaju da zaigraju a zauzimaju i trajanje u filmu i pažnju gledalaca.

Na svu sreću, CORKI DANCINGU nema nameru da bude veliki spektakularni mjuzikl, i uprkos tome što ne znam šta je namera autora, ja ga percipiram kao jedan u osnovi “mali” film koji se samo koristi stilemama i žanrovskim rešenjima “velikih” filmova.

Otud, kao “mali” film sa zanimljivim žanrovskim ukrštanjem, ovo ostvarenje zaslužuje podršku. Ipak, mnoge nedoslednosti koje se javljaju, sumnjivo razdvajanje važnog od nevažnog itd. koja praštam ovom “malom” filmu ne bih praštao nekom “velikom”.

* * * / * * * *

THE LEGO BATMAN MOVIE

THE LEGO BATMAN MOVIE Chrisa McKaya je film u kome verovatno mogu da uživaju deca, ali sam sasvim siguran da iozgleda kao da je pravljen za odrasle. U ovom filmu Batman dobija dubinsku dekonstrukciju kakvu bi retko ko očekivao od Warnera, DCa i Lega. Dakle, Batman i DC univerzum, a u određenom smislu i Warnerovi propertyji ne samo da su ovde predmet parodije, već slobodno možemo reći da su ozbiljno preispitani na nivoima na kojima se to ne radi.

THE LEGO BATMAN MOVIE se razlikuje od prvog Lego bioskopskog filma po tome što je izostala meta-dimenzija i priča o igranju kao takvom, a ona je konceptualno bila veliko bogatstvo tog filma. Ovaj film je bez ikakve sumnje postavljen kao priča u kojoj kockice i likovi preuzimaju protagonizam što ne znači da sve nije meta na jednom drugom nivou.

Batman je parodiran i preispitan na svakom nivou - od aspekata karaktera, preko njegovih filmskih do stripskih inkarnacija a išlo se toliko duboko da se u igru uvodi čak i ono što je prećutano u svakoj inetrperatciji stripa a to je kako ti likovi postoje decenijama i niti stare niti nešto uspevaju da nauče.

Ono što je zanimljivo u ovom filmu jeste da ima akcije, ima humora, ali je ogroman deo humora baš kako ga opisujem upravo fokusiran na reinterpretaciju lika, i što se mene tiče to je nešto što je apsolutno namenjeno onima koji nisu deca i koji su već višegodišnji fanovi DCa i superherojskog mitosa uopšte. Međutim, tajna je verovatno u tome da u ovako višeslojnoj priči, autori računaju na to da decu zabavljaju kockice, dinamika, obračuni, potere, i da posle tog maltene fiziološkog land graba mogu da se posvete nadogradnji, analizama homoerotizma i ostalim tipično odraslim temama.

Ono što je zapravo najneverovatnije jeste da je THE LEGO BATMAN MOVIE, iako mi je prvi Lego film bio genijalan, smrdeo na neku nepodnošljivu korporativnu sinergiju dovedenu do paroksizma jer na istom mestu imamo ekranizaciju stripa i ekranizaciju igračke. Dakle, sve najveće probleme savremenog filma na jednom mestu. A rezultat je obrnut jer film izgleda kao vrlo skupa prilika pružena nekim inteligentnim ortacima da snime svoju potpuno underground parodiju na Batmana koja je rađen Lego kockicama jer se underground tako radi.

* * * * / * * * *

THE WHITE KING

Pogledao sam THE WHITE KING Alex Helfrecht i Joerga Tittela. Reć je o adaptaciji romana Gyorgy Dragomana, rumunskog književnika koji je opisao period pod Čaušeskuom. U ovoj filmskoj adaptaciji, priča nije smeštena u Rumuniju već u neku izmišljenu zemlju u kojoj vlada tiranija i policijska država. Imena su anglosaksonska ali kako je film sniman u Istočnoj Evropi, ne može se prikriti taj istočnoevropski vajb, premda zaista autori nisu pretendovali da sugerišu tako nešto. No, kad se spoje lokacije i predznanje, teško je ne povezati.

Nažalost, ovaj film je prilično tanak. Niti se dubinski bavi pitanjem represije, niti je studija karaktera nego u svemu ostaje na pola puta. Koliko god trajanje od nekih 89 minuta obećava dinamičan sadržaj, ono što dobijamo je nažalost psre svega jedan krajnje nedorečen film koji je narativno previše oskudan da bi se smestio u svet koji ne postoji.

Film bi kudikamo možda bolje funkcionisao da je ostao skica iz života pod Čaušeskuom jer bi nam istorija nadoknadila tu prazninu koju ostavlja sam film. 

Tehnička realizacija je solidna ali se film ni po čemu ne izdvaja osim po tome što na papiru deluje bitno atraktivnije nego kad se zaista pogleda. 

* 1/2 / * * * *

Friday, February 10, 2017

TORIL

Pogledao sam TORIL Laurenta Teyssiera, jedan od naslova u specifičnom podžanru poljoprivrednog krimića. Nažalost, Teyssierov film nije ni blizu izvanrednog Roskamovog RUNDSKOPa ali moramo iskreno priznati da ni ne stremi toj vrsti visokoestetizovanog hardkora. Ovo je film koji spava agro-krimić sa trenutnim socijalnim tenzijama, prikazuje ljude koji gube svoje zemljište i zato se okreću kriminalu.

TORIL je zanimljiv, ali je u pogledu postupka nekonzistentan. S jedne strane, želi da se bavi realizmom, makar i "povišenim" a onda se u podeli pojavljuju glumci koji ne deluje kao deo inače ubedljivog reliastičkog ansambla. Tu pre svega mislim na žrnski deo podele koje deluju kao dive u odnosu na "težake" u muškim rolama.

Isto važi i za žanrovsku mešavinu. Kriminalistički zaplet je sveden, mišićav, ubedljiv, dočim je paradoksalno socijalni deo prenaglašen, neubedljiv. Ti disbalansi sprečavaju film da postane zaista efektan i da konvertuje mnoge kvalitete u konzistentnu celinu. Teyssier je recimo reditelj koji nesumnjivo ima i mašte i tehničke kompetencije pa je samim tim šteta što taj delikatni balans nije uspeo da iznese.

Ipak, ako imamo u vidu talas filmova u kojima je najviše postigao HELL OR HIGH WATER, TORIL ima svoje mesto.

* * 1/2 / * * * *

Thursday, February 9, 2017

TRESPASS AGAINST US

Pogledao sam TRESPASS AGAINST US Adama Smitha. Ovaj film je podelio kritiku, od onih kojima je efektan i zanimljiv do onih koji smatraju dan ništa gore nikada nije snimljeno. Istina je verovatno negde na sredini, ali moj utisak je među onima koji smatraju da je film dobar ali da se ne uklapa u ono što bi se očekivalo od socijalne melodrame sa ovako prestižnom podelom.

Naime, TRESPASS AGAINST US je priča o porodici engleskih čergara koji se bave sitnim lokalnim kriminalom, mahom provalama i krađama, dok ostatak vremena provode u haotičnom životu ljudi sa margine, sa dilemama slati decu u školu ili ne, seliti se negde za stalno ili ne, i dokle više sa tako nepouzdanim prihodima...

Rečju, sve su to dosta uobičajene situacije za lopove čergare, ali sa izuzetnom glumačkom podelom koju predvode Michael Fassbender i Brendan Gleeson, izuzetnom rediteljskom artikulacijom, naročito u vizuelnom pogledu koju nudi dokazani televizijski majstor Adam Smith u svom bioskopskom debiju i izvanredno napetim scenama provala i bekstava od policije, ovo prerasta u prvoklasni folky krimić o odmetnicima, ono što ljudi tvrde da su videli u filmu HELL OR HIGH WATER iako toga u njemu nema...

E sad, moguće je da kritika od ovakvog projekta očekuje nekakvog Loacha, ali TRESPASS AGAINST US je jedan od onih filmova koji ne samo da govori o nekoj marginalnoj grupi već i ta ista marginalna grupa može da ga sa zadovoljstvom pogleda. To svakako vidim kao adut ovog filma koji je ostao nepravedno potcenjen.

* * * / * * * *

Wednesday, February 8, 2017

JUSTE LA FIN DE MONDE

JUSTE LA FIN DE MONDE Xaviera Dolana je adaptacija pozorišnog komada Jean-Luc Lagarcea o mladom književniku koji dolazi u posetu svojoj disfunkcionalnoj porodici ne bi li im saopštio da umire, međutim ubrzo tone u njihove dugogodišnje sporove i neuroze koje su se taložile i ponovo izašle na videlo prilikom njegove iznenadne posete. Dolan je snimio film krupnih planova, visokoestetizovan i uronjen u zvučnu sliku kojom dominiraju poznate pop pesme. Podelu čine najpoznatiji francuski glumci od kojih su Vincent Cassel, Marion Cottilard i Lea Seydoux već i globalne zvezde, i prava je šteta što je Lagarceov komad nažalost previše tanak predložak da se JUSTE LA FIN DE MONDE ne svede na izuzutne "preopterećen", "prenatrpan" i nažalost vrlo tropey pokušaj da se spoji evropski art house i američki indie senzibilitet.

Dijalozi su neurotični, tako su i glumljeni a Dolanovo oslanjanje na krupne planove ponekad biva dovedeno do paroksizma. Njegov postupak je nažalost samo u tom aspektu dosledan, ostatak vremena imamo neke proizvoljne reminiscencije, premda se sećanja najčešće izgovaraju u dijalozima. Sve u svemu, uprkos velikom broju zvezda, koji je po definiciji neponovljiv, pa i fotografiji koja pokazuje određene pretenzije, JUSTE LA FIN DE MONDE ponajviše liči na neki usputni film kakvi snimaju reditelji fassbinderovskog profila.

* 1/2 / * * * *

Tuesday, February 7, 2017

PASSENGERS

Konačno sam pogledao visokobudžetnmu verziju EDERLEZI RISINGa - PASSENGERS Mortena Tylduma. Ovaj film izazvao je prilične kontroverze, kritika ga je sahranila, a i publika ga je isprva odbacila, međutim, na kraju cele priče uspeo je da ima više nego break even u celom svetu, a čini se da ni gledaoci nisu toliko nezadovoljni.

Ovaj scenario ej bio calling card Jona Spaihtsa koji je u međuvremenu pisao štošta a rezultat su bili filmovi koji se nisu baš naročito isticali kvalitetom, naročito ne scenarija, premda je eto sarađivao na DOCTOR STRANGEu koji možem,o slobodno smatrati njegovim umetničkim ali i komercijalnim vrhuncem.

PASSENGERS nije bitno izmenjen u odnosu na ono što je Spaihtsa proslavilo kao scenaristu, manje-više snimljen je taj scenario koje je skoro čitavu deceniju intrigirao Holivud i planiran je u raznim inkarnacijama, sa raznim glumcima i rediteljima. Međutim, PASSENGERS nažalost nije dobar film.

Naime, Spaihtsov scenario je bio mnogo "manji" od onoga što je Tyldum na kraju pokušao da snimi. Bila je to priča o dvoje ljudi u svemiru, po svom senzibilitetu nesumnjivo holivudska, kao i po načinu razrade karaktera. Međutim, Morten Tyldum je uhvatio i predimenzionirao je smestivši je u ogromne setove, i angažovavši dve trenutno najveće zvezde Chrisa Pratta i Jennifer Lawrence koje taj prostor naprosto nisu uspele da "popune".

Ovo naravno nije pitanje utiska o fizičkim dimenzijama scenografije, uostalom i u scenariju se radilo o ogromnom brodu koji preseljava ljude u hibernaciji na daleki svet. Stvar je u režiji, o tome kako Tyldum tretira taj prostor u odnosu na glumce i njihovu igru. Naprosto, PASSENGERS želi da bude spektakl a priča mu ne nudi mogućnosti za tako nešto.

Rezultat je film u kome odjednom osnovni zaplet između glavnih junaka postaje premali, prelagan, sa nedovoljnom dinamikom i sukobima (čemu doprinosi i neprilagođeno trajanje od oko 107 minuta krtine, ne računajući ogromnu špicu) a spektakl nedovoljno intenzivan za standarde koje bismo očekivali od filma ovih gabarita.

Krivica za sve ovo nije isključivo na Mortenu Tyldumu, verovatno su i producenti želeli da sve ovako predimenzioniraju, ali svakako da je on ključni čovek što ovakav koncept nije uspeo. PASSENGERS je mogao biti jako zanimljiva ljubavna priča u hard-SF settingu, ali je na kraju ostao nedorečen u svakom elementu pokazujući da Pratt i Lawrence imaju jači komercijalni nego harizmatski kapacitet.

* * / * * * *

Sunday, February 5, 2017

THE AGE OF SHADOWS

Negde na internetu sam naleteo na opis da je THE AGE OF SHADOWS film koji treba da nadoknadi gledaocima ono što nisu dobili od ALLIEDa. Voleo bih da je tako, premda sam bio izuzetno zadovoljan ALLIEDom ali THE AGE OF SHADOWS nažalost ne da nije ni blizu Zemeckisovog filma već pokazuje da bi Kim Ji Woon imao mnogo šta da nauči od njega.

Poznato je da nisam neki osobiti fan Kim Ji Woona, premda svaki njegov film očekujem sa nestrpljenjem jer svaki bi potencijalno mogao biti THE GOOD, THE BAD AND THE WEIRD, ali i dalje ga vidim kao kariku koja spaja korejsku copywood fazom sa vremenom kada su Bong i Chan Wook preuzeli stvar. Iako se sam Kim Ji Woon vrlo brzo chanwookizovao, a potom otišao i u Holivud, ostao je za mene ako ne druga a ono prva B liga korejskih reditelja. Međutim, njegov pomenuti narodnooslobodilački vestern u Mandžuriji ostaje kao primer filma u kome on pokazuje da zna svašta. Imajući u vidu budžet filma THE AGE OF SHADOWS i podršku studija Warner Brothers, očekivao sam da bi ovo mogao biti njegov povratak u tu formu, ako ne čak i u tu estetiku.

Nažalost, rezultat je prilično bled, iako istovremeno i dosta solidan. THE AGE OF SHADOWS je bio ovogodišnji južnokorejski kandidat za "oskara" i što se mene tiče, njegovo slanje vidim kao odluku poput one da Srbija pošalje MONTEVIDEO (kome je na raznim nivoima zapravo iznenađujuće sličan). Naime, reč je o komemorativnom filmu koji prikazuje delimično istinite a znatnim delom i domaštane zgode iz borbe korejskog naroda protiv japanske okupacije. Nažalost, osim imena Kim Ji Woona i par prepoznatljivih južnokorejskih zvezda, ovaj film nema ništa naročito internacionalno u sebi. Naravno, ako imamo u vidu da je danski UNDER SANDET nmominovan za "oskara", svakako da je nepravda što nije ušao u među pet, ali Danac je toliko užasan da je verovatno nepravda za većinu filmova što nisu ušli u poređenju sa njim. Uprkos finom odjeku koji je THE AGE OF SHADOWS imao posle premijere u Veneciji, ovaj film nema neku "organsku" perspektivu za uspeh na Zapadu, izuzev kao promocija korejske slavne istorije.

THE AGE OF SHADOWS je zamršena priča o korejskom kvislingu koji počinje da uigra dvostruku igru sa članovima pokreta otpora i svojim japanskim gazdama, koja iole filmski pismenom gledaocu postaje jasnija nego što Kim Ji Woon može da zamisli. Uključuje se u intrigu planiranja bombaškog napada na japanske funkcionere, u kome pomažu kao plaćenici i mađarski anarhisti, a sve pod budnim okom japanskih okupatora.

Kada u drugoj polovini filma zaplet krene da se slaže kao domine u padu, Kim Ji Woon nažalost ne uspeva da tome pruži opersku grandioznost kakva je svojstvena južnokorejskom filmu i koju on pokušava da dostigne, pre svega zatp jer film odlikuje neverovatno staromodan rediteljski pristup. U dijalošlim scenama povremeno THE AGE OF SHADOWS deluje kao da je na ničijoj zemlji između Šotre i MONTEVIDEA a retro štimung kome je Kim Ji Woon stremio očigledno nije uspeo da se ostvari.

Ono što je Kim Ji Woon verovatno želeo da postigne jeste i prilika da napravi omaž klasicima kao što je recimo Alfred Hitchcock, ali kako smo već konstatovali u filmu THE LAST STAND, korejski reditelji u suštini nedovoljno poznaju tradiciju američkog filma da bi mogli da sa njom sofisticirano polemišu. Ključna stvar kod Hitchcocka jesu karakteri zbog kojih se zabopravlja osnovni zaplet. U NOTORIOUS, ključni su Cary Grant i Ingrid Bergman, ne nacistički zaplet sa pravljenjem atomske bombe. Kod Kim Ji Woona je sve obrnuto. Jedina stvar koja funkcioniše, jedini mehanizam koji u filmu neprekidno radi jeste zaplet i obnda kada krenu hitchcockovske mahinacije, one nemaju nikakvu težinu jer karakteri nisu zaživoeli u dovoljnoj meri.

Kim Ji Woon pritom želi da stvori tenziju ali nikada ne gradi konzistentnu pretnju, nikada nam nije do kraja jasno u kojoj meri Japanci i na koji način nadziru petljanja glavnog junaka. U opštoj komemorativnosti filma, povremeni izleti u bruitalnost korejskog revenge flicka deluje manipulativno i nisu ni blizu onog pravog efekta.

U strukturalnom pogledu, film načelno funkcioniše ali je montažni koncept sa povremenim poentiranjima kroz unutrašnje "flešbekove" junaka u kojima podsećaju publiku pred kakvim se dilemama nalaze, krajnje prevaziđen i naivan.

Kad se pobiju i zapucaju, Kim malo daje gas ali takvih scena nema puno i nisu čak ni u okvirima njegovog opusa naročito efektne.

Ono što je možda najtragičnije od svega, za razliku od visokobudžetnih produkata južnokorejske kinematografije, ovaj pre svega odaje utisak da je nastao u jednoj ipak inferiornoj kinematografiji u odnosu na američku, a to sam retko sretao čak i u filmovima koji mi se nisu dopadali.

Moguće je da mi deo sa intrigom pri početku filma nije lako pao zbog teškoća u razlikovanju glumaca, i moguće je da mi je deo harizme likova izmakao jer prosto glumačka podela nije prenela meni kao oksidentalnom gledaocu ono što prenosi azijskoj publici, premda većinu ovih glumaca znam, i zato ću svoj utisak koji je u rangu * * ili * * 1/2 ipak gurnuti u pravcu više ocene jer ostavljam mogućnost da pred lokalnom publikom ovaj film ima jači efekat.

* * 1/2 / * * * *

Saturday, February 4, 2017

SUNTAN

Pogledao sam SUNTAN Argitisa Papadimitropulosa, jedan od uspešnijih houellebecqovskih filmova koji nisu snimljeni po njegovoj prozi. Ovog puta reč je o spoju nekoliko njegovih opsesivnih tema sa imaginarijumom koji je takođe vrlo često tretirao.

Glavni junak je lekar srednje dobi koji odlazi da radi na grčkom ostrvu, u stanju duboke životne neostvarenosti i svojevrsnog odustajanja od bilo kakva ambicije da zdravo postavi bilo koji aspekt svog života. Iz mrtvila ga budi letnja sezona i mlada devojka koja počinje da flertuje sa njim. Stidljiva simpatija povučenog lekara pretvara se u opsesiju koja postepeno postaje autodestruktivna.

Papadimitropulsov film je jednostavan i direktan, izuzetno atmosferičan, i naizgled houellebecqovski hladan ali sa jakom elegičnom notom u tom susretu mladih i sredovečnih gubitnika. Sličan efekat imao je i Seidlov film PARADIES: LIEBE smešten u afričko letovalište, s tim što SUNTAN nije u istoj meri opterećen društvenom kritikom.

Opis grčkih ostrvskih letovališta je vrlo autentičan, i dat je ovog puta "iznutra", a glavni junaci su ispraćeni ubedljivim sporednim likovima kao što je par lokalnih "galebova". Uprkos tome štio je reč o filmu koji je nesumnjivo deo art house ponude, smatram da može da komunicira i sa širom publikom.

* * * / * * * *

Thursday, February 2, 2017

SVI SEVERNI GRADOVI

Pogledao sam debitantski dugometražni film Daneta Komljena SVI SEVERNI GRADOVI. Reč je o izazovnom artu, čak ne ni art houseu koji umnogome preispituje naše pretpostavke o tome šta je igrani film i kako bi trebalo da izgleda. Naime, SVI SEVERNI GRADOVI je film bez narativa u klasičnom smislu, mada u nekom najširem poimanju narativa ima nekakvu radnju, zatim, to je film koji izbegava estetizaciju, faktura slike je sirova, elektronska, i konačno u pogledu idejnosti, SVI SEVERNI GRADOVI imaju određene verbalne segmente u formi voiceovera koji su krajnje relativno povezani sa onim što se dešava na ekranu. Stoga, svaki pokušaj da se ovaj film definiše ostaje nedorečen iako se na neki način, on može i prepričati, a može se i značenjski definisati.

Komljenov postupak bi se mogao smatrati radikalnim, premda bih ja pre rekao da ovo čak nije ni slow cinema pristup već no cinema pristup u kome on istovremeno, neko će reći neizvbežno, gledaočevim potrebama da dobije nekakav logičan sklop, pa makar konfabulirao, a sa druge strane tera gledaoca da se prispituje zašto je u tolikoj meri kondicioniran na fabulaciju i estetizaciju. Konačno, srtrpljenje koje gledalac ulaže u pokušaj da se sebi "objasni" šta je video jednim delom proizilazi iz toga što je ovaj film "legitimisan" učešćem na festivalima a ne odbačen kao besmislica.

Međutim, za razliku od garažnog talasa koji uglavnom biva odbacivan kao besmislica, Komljenov film ima jednu specifičnu konzistentnost i autentičan odmak od filmskih tehnika na koje smo navikli, pa u tom pogledu dobijamo barem recept za film koji nije produkciono zahtevan a eto dobija pažnju, premda naravno uvek ostaje pitanje da li je legitimitet dobio samo zbog estetike ili bi recimo i neko od naših garažera bio prepoznat da ga je finansirao fond Hubert Bals ili neka slična kuća.

SVI SEVERNI GRADOVI je film za gledaoca koji je zaista spreman da ispred sale ostavi apsolutno sve pretpostavke o tome šta je film.

UNDER SANDET

Pogledao sam UNDER SANDET Martina Zandvlieta i moram priznati da sam posle gledanja otišao na IMDB da proverim da li je to taj film koji je nominovan za oskara ili neka TV drama koja se isto zove. Međutim, ne, to je taj film.

UNDER SANDET je šokantno isprazan, konvencionalan u najgorem zamislivom pogledu, okoštao i dosadan film čija je jedina novost to što "lije suze" nad neprijatnostima koje su podnosili mladi nacistički zarobljenici koje su danski oslobodioci sa britanskim saveznicima terali da razminiraju zapadnu obalu Danske. Ovaj film umnogome može da se svrsta u talas novih evropskih filmova koji prikazuje kako je Nemcima bilo teško za vreme Drugog svetskog rata.

Zarobljenici jesu golobradi, ali film propušta da nam pokaže šta su radili za vreme rata, a slutim da ih Danci i Englezi nisu baš otimali iz kolevke.

Elem, Nemci kreću da raščišćavaju mine. I eto, neki stradaju, neki prežive, neki puknu pod pritiskom, neki ne, neki pokažu da su ljudi, i sve u svemu to je sve.

Kako je ovaj film privukao bilo kakvu pažnju, kako je poslat za "oskara", kako je ušao među pet, ništa od toga ne umem da objasnim. Navodno, guraju ga Nemci kao koproducenti, i po kuloarima se priča da ima jaču nemačku podršku nego TONI ERDMANN. Ne znam koliko su ove kuloarske priče istinite, ali ako bude osvojio "oskara", onda će ovo biti jedan od onih neobjašnjivih slučajeva.

* 1/2 / * * * *

iBOY

Pogledao sam iBOY Adama Randalla, ekranizaciju romana Kevina Brooksa. Randalla sam nedavno gledao na delu u filmu LEVEL UP i taj film nije ništa obećavao sem da je reč o snalažljivom reditelju. iBOY to potvrđuje. Rekao bih da je ovog puta raspolagao ozbiljnijim budžetom i što je još važnije boljom idejom, i konačno, osmislio je efektan rediteljski koncept.

iBOY se nalazi na razmeđi rip-offa CHRONICLEa i Matthew Vaughnovog KICK-ASSa i kao njihov kreativno i tehnički skromniji derivat ima šta da kaže. Reč je o superherojskoj priči "u civilu", o klincu kome posle upucavanja deo iPhonea završi u mozgu i on dobija supermoć kontrolisanja telekomunikacija, što danas znači većine aparata.

Randall sve smešta u londonske tower blockove u kojima sirotinja živi u neposrednoj blizini bogataških poslovnih zgrada i u vizuelnom pogledu maksimalno estetizuje te lokacije, uspevajući da kroz mudru upotrebu ambijenata i solidnu glumačku podelu istinski prevaziđe limite svog budžeta. Iako na kraju priče, iBOY ni na jednom nivou nema šta da traži u poređenju sa CHRONICLEom, uspeva da izgradi neko mesto za sebe.

Ovaj film je dobio sudbinu Netflixovog originala i što se mene tiče, ako imamo na vidu da je na kraju krajeva to ipak DTV putanja, itekako je uspeo da pruži dovoljno. iBOY je film koji nije originalan ali na kraju uspeva da izgradi nešto svoje.

* * * / * * * *