Wednesday, July 31, 2013

THE COLONY

Pogledao sam THE COLONY Jeffa Renfroea, kanadski postapokaliptični film smešten u novo ledeno doba, kada su klimatski događaji doveli do smaka sveta sa malim grupama preživelih koje žive u nekakvim podzemnim kotlarnicama koje se nazivaju kolonijama. Kada u jednoj koloniji dobiju SOS poziv iz susedne, vođstvo šalje ekipu da im pomogne i oni tamo zatiču masakr koji je napravila grupa postapokaliptičnih kanibala koja potom kreće za njima, prema njihovoj koloniji.

THE COLONY je nepretenciozan, jednostavan, dinamičan akcijaš, na tragu takvih filmova iz osamdesetih. U sebi nosi karpenterovsku jednostavnost, nešto millerovske visceralnosti, iako je prikaz postapokaliptičnog sveta i društva manje groteskan nego u MAD MAXu. Kanibalske bande su solidna pretnja, iako u sebi nemaju ništa natprirodno, imaju nešto ludila proisteklog iz "jake" ishrane i izvesnu fizičku nadmoć u odnosu na ispošćene pozitivce.

THE COLONY ne nudi ništa više od ovoga, ali ovo nudi u jednoj vrlo pristojnoj old school realizaciji i zato zaslužuje simpatije.

* * * / * * * *

RED 2

Pogledao sam RED 2 Deana Parisota. Za početak, lepo je što se Dean parisot vratio posle teške porodične tragedije i snimio film koji pokazuje da spada u red vizuelno pismenijih reditelja komedija koji nemaju problem sa tim da se late i fizičke akcije ako zatreba. Glumačka ekipa je takođe na okupu, lokacije su vrlo zanimljive i ton filma je sasvim u redu.

Nažalost, ono što nedostaju ovom nastavku je istinski dramski sukob i priča se ubrzo svede na seriju komičnih i akcionih sekvenci koje su povezane vrlo labavim narativom bez ikakvog dramskog zamajca. To je čest problem u filmovima ovog tipa ali bi se reklo da je u RED 2 taj problem prisutniji nego inače i da samim tim spektakularnost i duhovitost pojedinih scena ne uspevaju da prikriju tu ekstremnu olabavljenost strukture.

Otud, na kraju, to sve deluje kao istovremena krivica i Deana Parisota i scenarista Braće Hoeber. Iako je formalno problem scenaristički, rekao bih da Parisot nije dobro savladao celinu već da je trud mahom pokazao u detaljima. RED ima potencijala da se nastavi kao franšiza, ali bi od ključnog značaja bila zamena scenarističkog tima koji očigledno nema dovoljno veštine da ulije dovoljno energije u ove šematizovane forme.

* * 1/2 / * * * *

Thursday, July 25, 2013

THE BERLIN FILE

Pogledao sam THE BERLIN FILE Ryoo Seung-wana, južnokorejski akcioni triler smešten u Nemačku, sniman na licu mesta i u Letoniji, u kome glavni likovi pripadaju severnokorejskoj tajnoj službi. U tom pogledu, THE BERLIN FILE nije prvi film te vrste, imali smo recimo SECRET REUNION u kome odmetnutog severnokorejskog agenta progoni likvidator poslat da ga uklopbni posle neuspelog zadatka. U THE BERLIN FILE međutim severnokorejska služba je tretitana kao CIA u američkom filmu, njeni agenti bivaju izdati od pokvarenih ljudi iznutra, a južnokorejska služba je tretirana podjednako cinično. Otud ovaj film je vrlo neobičan jer odnosima između službi prilazi bez ikakvog ideološkog opterećenja, a razlike su suptilne - naime, među severnokorejskim kadrovima vlada veliko nepoverenje i sumnjičenje dok su južnokorejske kolege nešto opuštenije. U svakom slučaju, iako je prikaz svih službi zaliven cinizmom, on nije dovoljno veliki da prikrije neobično odsustvo esencijalizovanja negativnih kvalifikacija za Severnjake.

Kada u Berlinu pođe naopako tajni sastanak na kome Severnjaci preko Rusa prodaju oružje arapskom pokretu otpora, severnokorejska ambasada u Nemačkoj dolazi pod lupu matičnih službi. Ubrzo kreće međusobno sumnjičenje među ljudima u ambasadi koje dovodi do toga da nevini agent sa suprugom bude optužen za izdaju.

Berlin je staro hldnoratovsko poprište uzbudljivih priča i Ryoo Seung.- wan ga i koristi baš tako, kombinujući atmosferu hladnoratovskih trilera kao što je QUILLER MEMORANDUM i novijih blokbastera kao što je serijal o BOURNEu. U nekoliko navrata Ryoo podleže montažnim sekvencama i flešbekovima i čini mi se da ove prečice pre svega koristi kako bi ubrzao film za zapadnu publiku. Ne bi me čudilo ako je u Koreji prikazan neki ležerniji cut sa dužim trajanjem.

Ryoo se vrlo dobro snalazi u ovoj formi, špijunska intriga mu ide podjednako dobro kao melodrama i akcija, a par set-pieceova su apsolutno na nivou holivudskog spektala BOURNE ili TAKEN profila sa dodatnom dozom južnokorejske maštovitosti.

Uprkos tom što je THE BERLIN FILE bliži zapadnim standardima nego obeležjima korejskog inovativnog žanrovskog filma, bez ikakve sumnje pokazuje da je ova kinematografija spremna da konkuriše u repertoarskim formama čak i kada se ne insistira na lokalnom autorskom pečatu. Najvažnija stvar zapravo jeste to da ovaj film žanrovski može da se nadoveže na SHIRI ali za razliku od njega, ovo je ipak, origibnalan i samouveren film koji ne zaostaje za svojim uzorima.

* * * / * * * *

GALLOWWALKERS

Pogledao sam povratnički film Wesleya Snipesa GALLOWWALKERS Andrew Gotha. Ovaj film je snimio pre odlaska u zatvor ali je očigledno izlazak na DVD tržište ostavljen za vreme posle izlaska na slobodu. Andrew Goth je britanski reditelj koji je relatzivno netipičan za okolnosti DTV produkcije u kojoj se Snipes snalazi godinama, premda se za njegove filmove u tom domenu mora naglasiti da spadaju među najbolje predstavnike tog miljea.

Goth je počeo režirajući britanske krimiće i jedno vreme ja važio za hip reditelja, ipak na kraju nije uspeo da se probije u prvu ligu britanskog filma. U tom smislu, GALLOWWALKERS ponavlja formulu BLADEa, spaja Snipesa sa britanskim rediteljem u priči koja kombinuje akciju i horor. Naravno, Goth nije Norringtonov kalibar, BLADE je daleko bolji i ambiciozniji film, ali GALLOWWALKERS takođe nije za potcenjivanje.

Ako se ostavi po strani da je priča izložena blago konfuzno, čak ne toliko u pogledu toga da nije jasna, koliko na nivou same tehnike pripovedanja, GALLOWWALKERS je zapravo dobrodošlo osveženje u Snipesovoj karijeri - za početak nije reč o klasičnom DTV akcijašu već o atmosferičnom vesternu sa prilično uvrnutim okultnim elementom, temom demona, uskrsnuća, verskih kultova i to sve duboko u Dust Bowlu koji je prilično ekspresivno snimljen u Namibiji (nota bene, od svih mesta van SAD gde su fejkovani prizori Divljeg Zapada, Namibija najmanje liči na Ameriku). U određenom smislu, Goth je toliko fasciniran imaginarijumom vestern horora da Wesley ima nešto pasivniju, bezmalo pa ne baš lidersku ulogu, iako je bez sumnje on glavna uloga, nikako nije kičma filma.

U tom pogledu GALLOWWALKERS podseća na BLADE u kome je Norrington fetišizovao naslovnog junaka ali su ga dosta zanimale i stvari oko njega te su i drugi junaci, naročito negativci imali svoje arije.

Goth je snimao film sa prilično malim budžetom, GALLOWWALKERS deluje dosta "prljavo", pored gothic westerna, ima i nešto jeze svojstvene serijalu MAD MAX a i ponešto od šminke iz TEXAS CHAINSAW MASSACRE. U svakom slučaju, na nivou ideja, Goth prevazilazi realizaciju. S druge strane, posle niza filmova sa B i C idejama, ili čak exploitation korenima, realizovanih u A ključu gde je forma mutirala sadržaj, ovde su sadržaj i forma u ravnoteži, GALLOWWALKERS nadoknađuje svoje probleme srcem.

* * 1/2 / * * * *

Monday, July 22, 2013

ONLY GOD FORGIVES

Nicolas Winding Refn nastavlja sa svojom srpskom režijom i u novom filmu ONLY GOD FORGIVES. Ako je DRIVE delovao kao holivudski debi Srđana Dragojevića onda ONLY GOD FORGIVES deluje kao internacionalni debi Srđana Spasojevića.

U ovom filmu Refn kombinuje žanrovsku pojednostavljenost filma DRIVE i portrebu da fetišizuje prirodu u društvo u kadru, i kad ima i kad nema Goslinga na sceni, uzimajući jedan petparački krimi zaplet i uzdižući ga na nivo metafizičke studije. U određenom smislu, ONLY GOD FORGIVES ima određenih auralnih sličnosti sa VALHALLA RISING, ali ti filmovi se ne mogu porediti i ovo je više nabrajanje polovnih delova koje je Refn ugradio u svoj novi rad.

Refn je novim filmom potvrdio svoju šminkersku poziciju i čini se da je vrlo brzo prokockao ne samo ono što je postigao filmom DRIVE već i mogućnost da njegov novi spoj sa Goslingom može biti potentan miks sa producente i publiku. Jedini istinski rezultat ONLY GOD FORGIVES je to što je eto dokazao da može da radi šta hoće, i da u te svrhe može povući i Goslinga, no to više deluje kao unutaresnafski potez nego kao nešto što ima ikakvog značaja za publiku i kritiku.

Osim možda malo na Miikea, Refn ne aludira previše na azijski film, iako se koristi tradicionalnim mitemama te kinematografije. Ipak, ONLY GOD FORGIVES je znatno dalje od azijskog filma nego DRIVE od američkog.

Samom činjenicom da na nivou puke bizarnosti nije prevazišao Miikea, kao što ni scenama "brutalnosti sa porukom" nije prevazišao Spasojevića, Refn je snimio jedan minoran film koji je sticajem okolnosti zbog uspeha DRIVEa prikazan široj publici nego što zaslužuje i po ambicijama i po kvalitetu.

* 1/2 / * * * *

Saturday, July 20, 2013

WHITE HOUSE DOWN

Pogledao sam WHITE HOUSE DOWN Rolanda Emmericha i moram priznati da me čudi kako Sony nije tužio producente filma OLYMPUS HAS FALLEN za bestidno kopiranje skupo plaćenog scenarija Jamesa Vanderbilta koji je evidentno poslužio kao kroj za oba filma. Čini mi se da je možda Sonyjeva sujeta doprinela tome da se preko ovog gafa pređe jer su mislili da će njihov film iako izlazi kasnije zaraditi više, kao što je svojevremeno bio slučaj u sezoni ARMAGEDDON/DEEP IMPACT. Tada su oba filma zaradila dobre pare, ali su to isto tako bez ikakve sumnje bili različiti filmovi, razvijeni na drugačijim premisama iako su se bavili istom temom.

WHITE HOUSE DOWN i OLYMPUS HAS FALLEN su praktično isti film, sa nekoliko krupnijih razlika ali sa identičnom osnovom, na nivou postavke likova, odnosa i namera negativaca. U pojedinim aspektima čak, rekao bih da su scenaristi OLYMPUSa unapredili WHITE HOUSE jer je u njihovom filmu osvajanje Bele Kuće nešto sofisticiranije i zanimljivije realizovano.

Čak su u oba filma napravljeni mali omaži ranijim klasicima kroz glumačku podelu među izdajnicima. Tako agenta-izdajnika u OLYPUSu igra dylan McDermott koji je bio požrtvovani agent u IN THE LINE OF FIRE a okorelog Black Ops operativca CIAe iz Pakistana u WHITE HOUSE DOWN igra Jason Clarke, donekle ponavljajući lik iz ZERO DARK THIRTY.

Iako je naravno uvek delikatno meriti namere i ubedljiviost ideja filmskih terorista, Severnokorejci iz OLYMPUSa su primer zdrave pameti i političkog promišljanja u odnosu na negativce iz WHITE HOUSE DOWN.

Jedan od problema DIE HARD derivata, a i OLYMPUS i WHITE HOUSE DOWN su upravo to, jeste u tome što kada su vezani za jednu lokaciju vrlo brzo počnu da se vrte u krug. McTiernan nije slučajno vrlo značajnu ulogu dao svom scenografu u prvom DIE HARDu jer to je primer filma čiji je izraz sušt8inski vezan za ambijent i nije to kojekakvo rokanje u službenim prostorijama. Uprkos tome što je WHITE HOUSE DOWN dvostruko skuplji od OLYMPUSa i to se itekako vidi na ekranu, taj problem nije rešen.

Emmerich je slabiji reditelj od svog zemljaka Wolfganga Petersena tako da rečju nije uspeo da ubedi gledaoce u ideju Predsednika akcionog heroja, Jamie Foxx je u ovom filmu šupalj, bez šarma, i mnogo manje ubedljiv od Forda u AIR FORCE ONE. Međutim, AIR FORCE ONE je bio mindless film velikog reditelja koji kontroliše stvari dok je WHITE HOUSE DOWN jedno dosta raspojasano gomilanje kojekakvih situacija i detalja koje nisu koherentne ni na jednom nivou.

U tom pogledu više je šteta što su zanimljive face kao što su James Woods i Jason Clarke potrošene kao negativci, nego što su Jamie Foxx i Channing Tatum iostavljeni bez smislenog materijala.

U ukupnom skoru, WHITE HOUSE DOWN je svakako bolji film od OLYMPUSa ali više zbog vitalnosti ekipe i budžeta nego zbog neke suštinske superiornosti u postupku. Otud je ovo primer već pomalo senilnog Emmerichovog pokušaja da snimi blokbaster koji u ovoj klimi teško da može da prođe jer se akcioni film ipak previše transformisao.

Isto tako, OLYMPUS je imao belog predsednika, i strane agresore, ovde je predsednik obamolik i napadači su američki reakcionari. Mislim da to nije slika koju publika za militarističke i patriotske filmove želi da vidi, naročito sada kada se ostrvila posle mogućnosti da nekažnjeno ubijaju crnce.

* * / * * * *

Friday, July 19, 2013

R.I.P.D.

Pogledao sam R.I.P.D. Roberta Schwentkea. Jasno mi je da u ovoj sezoni kada studiji udaraju jako, sa vrlo teškom artiljerijom i dosta te teške artiljerije pritom promašuje i stvara niz upečatljivih komercijalnih kataklizmi, ovaj film prosto nema šta da traži. Štaviše, rekao bih da po svom izgledu i resursima ovaj film više deluje kao deo ponude tokom proleća. Ryan Reynolds u tom pogledu zaista nema sreće. R.I.P.D. je u sebi imao sve karakteristike high concepta, čak i franšize, u tolikoj meri da neverovatno liči na MEN IN BLACK. Reynolds i Bridges kao mrtvi policajci iz različitih epoha čak i imaju vrlo sličnu hemiju kao Smith i Jones, i ona čak i u dobroj meri funkcioniše. Međutim, sam koncept proistekao iz stripa koji je izdao Dark Horse ne nudi dobre antagoniste. "Mrtvi" u tako apstraktnoj formi kako je prikazana u ovom filmu prosto nisu dovoljno atraktivan protivnik a ni efekti kojima su izobraženi nisu nešto naročito dobri.

Ne mislim da studio laže kada kaže da je ovaj film koštao 130 miliona. Tu su ipak dve velike zvezde i masa specijalnih efekata ali naprosto efekti su uzaludni kada nisu u službi razrađene i dobre ideje i zvezdama je izmaknuto tlo pod nogama između opstalog i time što su suočeni sa masom inferiornih animacija kao protivnicima.

Reynolds i Bridges su odlični, a Schwentke je filmu dao simpatičan arhaični ton, sveo je stvari na nivo 80s buddy flicka, kao kada bi Walter Hill pre demencije režirao nešto tipa MEN IN BLACK. No ta low-key postavka ne funkcioniše tako dobro u spoju sa nedokuvanim spektaklom.

Otud R.I.P.D. maltene deluje lapidarno sa svojim trajanjem od sat i po vremena i vrlo neprezencioznim zapletom.

Karakteri nisu dovoljni da izvuku film jednim delom i zato što Schwentke između ostalog direktno rtansplantira Mary Louise Parker iz REDa i daje joj maltene istu ulogu. Da paradoks bude veći, R.I.P.D. ide head to head protiv RED 2 ove sedmice. Dakle, ovaj pokušaj reciklaže istog lika se Schwentkeu obio o glavu na svim nivoima.

Kao derivat MEN IN BLACK sa sjajnim zvezdama, R.I.P.D. teško može privući one koji nisu fanovi. Međutim, oni koji ga pogledaju mogu uživati čak i više nego što bi smeli na jednoj ovakvoj kolekciji pogrešnih procena. U neko drugo godišnje doba, ne bi bio bolji ali bi možda bio isplativiji film nego sad.

* * 1/2 / * * * *

Thursday, July 18, 2013

THE DEVIL YOU KNOW

Pogledao sam THE DEVIL YOU KNOW Jamesa Oakleya, film koji je snimljen iz istih motiva iz kojih je i gledan a to je objektifikacija Lene Olin i Rosamund Pike, spada u red bizarnijih "mladalačkih greha" danas poznatih glumaca. Lena Olin i Rosamund Pike, obe sa kredibilnim karijerama, nisu bile dovoljne da se ovaj film konačno pojavi već je i Jennifer Lawrence (koja u flešbekovima igra mladu Rosamund Pike) morala da postane superstar kako bi krenule eksploatacija. Inače, J. Law se pojavljuje u samo par kadrova.

Rosamund i Lena su, doduše bez skidanja, objektifikovane za sve pare, ali ono što ih okružuje je grozan, diletantski parahičkokovski triler sa misterijom koja to nije, zakržljalim zapletom i trajanjem od jedva sedamdesetak minuta.

Činjenica da se Lena i Rosamund pojavljuju je naravno dovoljna da određeni broj entuzijasta u koje ubrajam i sebe, pogledaju ovaj film, ali Oakleyev rad će ostati duboko ukopan na đubrioštu raznih inferiornih kopija FEDORE i SUNSET BLVDa.

Wednesday, July 17, 2013

HOI SA WON

Pogledao sam HOI SA WON Sang Yoon Lima za koji bi se moglo reći da spada u ne tako čestu formu južnokorejskog B-filma. Još od trajanja od sat i po uprkos tome što pripada žanru koji Korejanci drže u dvočasovnim minutažama, pa preko sažetog, pomalo konfuznog načina izlaganja priče, HOI SA WON odstupa od kanona i više liči na američki B-film ili neki hongkonški rad.

Priča je blago stilizovana, govori o firmi iz metalskog kompleksa koja zapravo funkcioniše kao krinka za plaćene ubice i njenom zaposleniku koji naravno omekša u ključnom trenutku i pretvara se u slabu kariku koja se mora ukloniti,

U pogledu akcije, Sang Yoon Lim je izvanredan, sve što je vezano za atmosferu, obračune i napetost realizuje vrlo energično i elegantno. Nažalost, melodrama koje ima dosta u filmu deluje nerazrađeno a uprkos dosta kratkom trajanju filma ponegde je razvučena i repetitivna. Reklo bi se da je Lim uveo odnose koji su promenili život naslovnom junaku, ali nije najbolje osmislio kako su se oni potom razvijali, kada su ispunili svoju svrhu unutar onoga što njega zanima.

Otud ovo nije značajan film sa južnokorejskim pečatom ali jeste vrlo efektan akcijaš koji će prijati ljubiteljima žanra.

* * 1/2 / * * * *

Tuesday, July 16, 2013

KILLING SEASON

Pogledao sam KILLING SEASON u kome je Mark Steven Johnson, reditelj neuspelog DAREDEVILa sa Ben Affleckom, dobio priliku da režira scenario SCHRAPNEL Evana Daughertyja koji je pre neku godinu dobio mesto na Black Listi najboljih nesnimljenih scenarija. U fazi dok se još zvao SCHRAPNEL i kada je govorio o vijetnamskom ratu, film je trebalo da režira John McTiernan. Na scenariju je i dalje potpisan Daugherty, ne znam da li je on napravio ovu promenu koja je prebacila priću iz vijetnamskog rata u posledice sukoba u Bosni. No, ko god da je to uradio, svakako neće obradovati Srbe koji su ponovo negativci ali neće ni one koji ih za to optužuju zato što je ta predistorija prikazana toliko apsurdno, od početka do kraja da je neverovatno da ovde imamo posla sa filmom kome Bosna nije primarna tema ali nije baš ni marginalna. Naime, da je ovo film koji se isključivo svodi na žanrovsku priču, potpuno bi bilo u redu da predistoriju prikaže pojednostavljeno ili pogrešno. Međutim, Bosna i kasnije ima svoju ulogu.

KILLING SEASON je u osnovi torture porn koji pokušava da proizvede neku sofistikaciju kroz red priče i red maltretiranja a teško je odrediti koji od ta dva segmenta mu lošije ide. Travolta i De Niro već duže vreme koketiraju sa DTV materijalom, no ovog puta treba naglasiti da je film došao ipak sa kakvom-takvom reputacijom, ako imamo u vidu Daughertyjev scenario na Black Listu i sl. Moguće je da su De Niro i Travolta sa rediteljem sami snizili ambicije projekta. No, rekao bih da se Travolta dosta trudi igrajući Srbina sa tvrdim ruskim akcentom a film postaje prilično bizaran kada na temu Bosne pokušava da bude slojevit odnosno da pokaže kontinuitet nasilja kroz istoriju.

Torture porn je krvav, ima svega i svačega, ali nije naročito ni maštovito ni efektno, izuzev u slučaju waterboardinga posoljenom limunadom koji je naprosto bizaran. Ima čak i nekoliko bolnih ideja ali one ne nude ne postužu adekvatan efekat tokom gledanja, odnosno bolnije deluje ideja nego egzekucija.

Uprkos mnogo većem broju antisrpskih filmova, i dalje imamo sreće da su oni mahom slabi. Po reputaciji, KILLING SEASON je mogao da preokrene taj trend ali nije uspeo.

Friday, July 12, 2013

PACIFIC RIM

Pogledao sam PACIFIC RIM Guillerma Del Tora. Reč je o filmu prema kome imam pomešana osećanja zato što je u njemu sve proizvod autorove odluke tako da i ono što je dobro zapravo deluje loše kada se sagleda širi kontekst u kome je realizovano, a opet treba pohvaliti ono što zaslužuje pohvalu.

Ono što je dobro u filmu PACIFIC RIM jeste Del Torova odluka da relativno smireno snima akciju između velikih robota i kaiju čudovišta, da se sve ne pretvori u apstraktnu video instalaciju kao kada Bay pretera (a preteruje sve vreme posle prvog dela TRANSFORMERSa), dobro je to što je u pogledu broja likova i toka priče kompaktan, dobro je što film ima solidan tempo i nije dosadan.

Međutim, sve ostalo u filmu je manje ili više loše, s tim što ono što bi se moglo smatrati lošim jer je neuspelo u estetskom pogledu deluje mnogo benignije od onoga što je suštinski problematično.

U estetskom pogledu, problem je u tome što Del Torov pokušaj da se način upravljanja robotima putem spojenih psiha dva pilota, što je realizovano na jednom sub-DREAMSCAPE odnosno sub-INCEPTION nivou zapravo nikada ne prenosi na sam odnos među likovima, i ne zaigra u njihovim sudbinskim situacijama. Štaviše, na kraju taj plot device više ima ulogu u pokušajima da se na sličan način razume kaiju nego da se zapletu odnosi među ljudima. Otud, taj sub- INCEPTION zaplet deluje kao prilično lobovanje.

Odnosi među likovima su svedeni na izvikivanje parola, motivacionih govora i svih mogućih opštih mesta o padu i ponovnom usponu ratnika. Del Toro je negde toga svestan i neki glumci kao što je Idris Elba to dovode do paroksizma ali prosto tih scena ima previše da bi se mogla opravdati njihova trapavost.

Comic relief uopšte nije smešan ali se paradoksalno kroz comic relief likove rešavaju krucijalne stvari vezani za zaplet. Štaviše, na nivou priče, comic relief likovi su mnogo bitniji od glavnih.

Konačno, borba između robota i kaijua je bezveze. Nezavisno od efekata, spektakla i sl. te scene su toliko apsurdne, toliko očigledno bazirane na efektima i toliko depersonalizovane da zapravo ni ne mogu biti bolje od ovoga kada se tako postave. Doduše, ne znam da li se mašine kojima rukuju piloti u ovom filmu kvalifikuju za naziv robota budući da im piloti sve vreme komanduju, izvinjavam se ako sam se pogrešno izrazio.

Konačno, iako kaijui napadaju danju, sve scene borbe se dešavaju noću, po kiši i pod vodom pa se tu baš ni ne vidi ništa naročito, iako ni to što ima da se vidi nema previše smisla. MAN OF STEEL donosi akciju iste logističke složenosti ali je prikazuje na neuporedivo bolji način.

Glumačka podela je mahom regrutovana iz televizijskih serija, to je jedna od instanci Del Torovog podilaženja geekovima i nažalost filmu nedostaje "težina" u podeli, glumac koji može da iznese rolu na velikom ekranu.

No, svi ovi problemi na stranu, osnovni problem PACIFIC RIMa je u tome što je ovo film od 200 miliona dolara sa pulp premisom koja samo u ovom stanju dekadencije Holivuda uopšte može da dobije A-tretman. Način na koji Del Toro priča ovui priču je takođe B. Ovde čak ni nema nekog pokušaja crossovera između potpunog pulpa i nečega što ipak ima smisla na ovom formatu.

Dekadencija holivudskih studija u kojoj se dešavalo spajanje monstruma iz različitih mitologija krenulo je još davnih dana, ali susreti Dracule, Frankensteina i Wolfmana su se dešavali u nekim potpuno drugačijim produkcionim kontekstima.

Ovde nije pitanje zavisti ljubitelja starih filmova prema novim, ima sjajnih B-premisa, čak vrlo sličnih PACIFIC RIMu koje su rezultirale odličnim A-filmovima, recimo REAL STEEL Shawn Levyja. Problem je u tome što su svi ti B-filmovi zapravo u svom pristupu zdraviji od Del Torovog. Njegov pristup jeste B ali on ima sasvim dovoljno A resursa da izgubi onu snalažljivost B-reditelja i tada stvara film koji je potpuno jalov. REAL STEEL je nedostižan zlatni standard za ovo, čak i prvi TRANSFORMERS, međutim čak je i ROBOT JOX daleko superiorniji iako se praktično bavi istim tehnologijama.

PACIFIC RIM ima infantilnu premisu koja je do te mere artificijelna i dekadentna da više nije zanimljiva i realizovan je sa opscenim količinama novca koje čine da Del Toro ztaliči na dete koje je dobilu igračku kakvu je oduvek želelo ali više nema sposobnost da joj se raduje i da se sa njom maštovito igra.

O samoj derivativnosti filma ne treba trošiti reči. Međutim, i OBLIVION je bio na sličan način sastavljen od delova drugih filmova ali je funkcionisao zahvaljujući punom ubeđenju svojih autora koje je u ovom filmu izostalo. Ovde je masa elemanat istrgnuta iz svog izvornog konteksta, a to je inače mučna tendencija savremenog filma, s tim što ovog puta Del Toro nije učinio apsolutno ništa da tu stvar na bilo koji način produbi ili oživi. Kaiju invazija je prikazana toliko distancirano da je film maltene inovativan. Međutim, irnonija sudbine je u tome da je Del Toro na rečima neko ko stalno dokazuje kako petparačke premise nisu potpuna glupost a onda jednu od njih koja još od svoje prve ekranizacije nije tretirana kao glupost (a kaiju tradicija je toliko politički potentna da je čak i Kim Jong Il snimio PULGASARI kao politički film) i sveo je na taj nivo.

* * / * * * *

Thursday, July 11, 2013

AFTER EARTH

Pogledao sam AFTER EARTH M. Night Shyamalana. Ovaj film deluje kao da su ga proizveli profesori filmske produkcije kako bi imali temu za seminarske radove svojih studenata. Pravo je čudo kako je ovaj film uspeo da uopšte bude snimljen na ovakav način i takva odluka se može objasniti samo beskrajnom željom studija Sony da izgradi odnos sa Will Smithom. Ovaj film je došao u najgorem trenutku za Sony jer ova sezona im je donela dva kapitalna letnja promašaja za redom a AFTER EARTH je bio prvi i pokrenuo je lavinu lošeg publiciteta za studio.

Ovaj film, sam po sebi, nije preterano dobar, nije baš ni loš, naročito ne na neki inspirativan način, i jako je teško analizirati ga van konteksta ambicija studija, Smithovih namera, budžeta, Shymalanove sudbine i sl. Da su ovaj isti film snimili neki anonimusi ili ljudi sa manje zvučnim imenima, dobio bi čak možda i umerene pohvale jer i ono što je loše u filmu je loše na zanimljiv način. Štaviše, da ovaj film nije izašao tokom leta kada se suočio sa teškom konkurencijom, i sa ovim imenima bi bolje prošao.

Međutim, na nekom bizarnom nivou, ono što se filmu AFTER EARTH ne prašta u pogledu promašenosti jeste to što odstupa od formule i to zbilja deluje kao havarija koja je čekala da se desi.

M. Night Shyamalan je reditelj čiji je uspeh bio nezaslužen i koji je obrni-okreni snimio jedan odličan film i nekoliko odličnih scena. On je reditelj u ozbiljnom sunovratu već nekoliko godina, praktično od kada je napustio Disney i postavlja se pitanje zašto ga je Smith uopšte uzeo da režira ovaj film. Shymalan uprkos enormnom budžetu nije postigao da ovaj film izgleda naročito raskošno i AFTER EARTH je više kao neka vrsta sirotinjskog AVATARa ali je negde jasno da je Smith želeo njegovu ekspertizu u "mirnijim scenama", međutim to što je Shymalan doneo nije dovoljno da opravda čitavih 130 miliona dolara budžeta u filmu koji izgleda kao da je koštao 30. I otprilike da je toliko koštao sada bi bio hit. Isto tako, sa tom cenom i ovim rezultatom na ekranu u kome se ne vidi svaki dolar, AFTER EARTH ni pod kojim uslovima ne bi mogao da se isplati.

Scenario koji je po Smithovoj priči napisao Denzelov trećepozivac, poluopskurni tip Gary Whitta u saradnji sa Shymalanom je u najmanju ruku osrednji, a po svom mentalitetu definitivno ne dobacuje do one maštovitosti koja se očekuje od filma od 150 miliona dolara. Ako su Smith i ekipa očekivali da ovaj film bude franchise starter, a navodno jesu, postavlja se ozbiljno pitanje zašto ovaj film pre svega izgleda kao žestok stand alone. Dakako, da je bio hit, ovo bi bio origin story ali u ovom filmu nije započeto apsolutno ništa čemu bi se sledeći filmovi mogli vratiti. Priče o sajentološkom uplivu su po meni preterane, s tim što je moje poznavanje sajentologije na nivou najosnovnijih informacija pa je moguće da neko ko je upućeniji u njihova učenja možda prepoznaje neke detalje koji meni izmiču. Ovaj film čak nema ni neku ekološku agendu iako se dešava na napuštenoj Zemlji kojoj se transformisao ekosistem.

No, koncept filma liči na ideju koju je osmislio Tom Hanks za CAST AWAY a Zemeckis je to briljantno realizovao. Ovoga puta ideja je bila da jaden Smith bude mladi akcini heroj a da Will ima ulogu mentora. I zaista, osim jednog flešbeka, Will nema nijednu akcionu scenu, već deo vremena na ekranzu provodi sedeći sa bolnom grimasom i navodeći sina, sporadično ubacujući neke pseudofilozofske savete. No, Jaden je glavni na ekranu i pored akcije ima i glavni screentime.

Bilo bi licemerno reći da Jaden nije dorastao tome da iznese skup film jer je KUNG FU KID sa njim i Jackie Chanom doneo oko 400 miliona dolara širom sveta sa budžetom od 40, Will je hteo da ponovi taj sinergijski efekat Jadena i velike, zapravo najveće zvezde, ali previše ga je stavio u prvi plan i povlačenje Willa u pozadinu, u najčistiji supporting character je bilo preekstreman potez, naročito jer je ovo jedva pa duo drama - zapravo Jaden je sve vreme sam i u centru pažnje. U određenom smislu, sam Will je imao takav zafatak u filmu I AM LEGEND i odlično ga je uradio ali to je u ono vreme smatrano izazovom za jednog superstara u kome je ponovio Hanksov podvig iz CAST AWAY. Stavljanje Jadena u sličnu poziciju je pokušaj u kome ima integriteta ali za koji je jasno da bi više izazivao strepnju nego nadu.

Ovo je film u kome je antagonista monstrum koji se ne pojavljuje puno ali je dovoljno gadan da film ne bude za decu. pa praktično da jedva bude i za Jadenove vršnjake. Pojedini elementi filma su vrlo surovi, naročito za klince, a Willova povreda usled koje ostaje u brodu samo zahvaljujući Shymalanovoj slaboj režiji nije imala onu teskobu koji ima Hanksovo vađenje zuba u CAST AWAYu.

Akcije ima, nije loša, ali nije uopšte onoliko spektakularna koliko bi trebalo za bude za te pare i za ovu sezonu. Nove žiovotinje koje su evoluirale na planeti liče na sadašnje taman u dovoljnoj meri da izgledaju kao rezultat evolucije, a monstrum koji se sukobi sa Jadenom je generic, doduše to se može opravdati time što je napravljen da lovi ljude, verovatnmo nekim vidom genetskog inženjeringa koji je sličan razmišljanju holivudskih scenarista.

Dizajn futurističkih kolonija i svemirskih brodova je vrlo 70s sa nekim orijentalnim detaljima u enterijeru i New Age prostranošću. Prikaz tehnologije i prevoznih sredstava budućnosti deluje stilizovano, arhaizirano i po kompleksnosti realizacije liči na nešto ambiciozniji TV pilot. AFTER EARTH u pogledu dizajna ima nešto svoje ali nema šta da traži nasuprot OBLIVIONa, STAR TREKa ili ELYSIUMa, da nabrojimo samo ovogodišnju konkurenciju. Doduše, kako rekoh, razlikuje se, ali ta razlika nije dovoljna da se kvalifikuje kao prednost. U početku filma taj pojednostavljeni dizajn koji negde evocira STAR WARS čak stvara iluziju da mašine i tehnika neće igrati značajnu ulogu u filmu, i to u osnovi jeste tačno, ipak kasnije se uvode neki high tech elementi koji definitivno po sofistikaciji odudaraju od ove izvorne jednostavnosti.

U AFTER EARTHu se ne može reći da ima puno toga novog ali svakako ima puno toga drugačijeg. Nažalost, ovo je jedan od filmova koji je baš zbog toga zaslužio da uspe nešto više. Međutim, njegov neuspeh ne potvrđuje samo ziherašku poltiku Holivuda u komercuijalnom već i u estetskom pogledu - da je bilo veće kontrole studija, AFTER EARTH bi sigurno bio bolji film i to je zapravo najtragičniji aspekt. Čini mi se da kada se komercijalni neuspeh ovog filma malo zaboravi i kad prođe neko vreme, dobiće neku vrstu kultnog statusa kao jedan od onih velikih vanity projekata po kojima se pamte velike zvezde.



* * 1/2 / * * * *

P.S. S druge strane, celokupan pritisak na film u medijima desio se odmah posle premijere, dok su bili aktuelni samo američki rezultati, ali sada bi se moglo reći da je koštao 130 miliona a vratio nekih 100 miliona kada se uzme u obzir i skor ostvaren u svetu. Jedna od teza je bila i da je Will Smith izgubio moć da privuče publiku. Ako imamo u vidu da on u OVAKVOM filmu još i nije glavni glumac, teško je reći da nema nestvarno veliku box office moć. Pre će biti da ovakav film obeshrabri publiku budućih projekata.

Wednesday, July 10, 2013

NOW YOU SEE ME

Pogledao sam NOW YOU SEE ME Louisa Letteriera, vrlo dinamičan i duhovit heist film koji je poslužio kao fina kontrateža robotizovanim i postapokaliptičnim blokbasterima ove sezone. Letterier je verovatno najuspešniji učenik Luc Bessona i za sada je uspeo da napravi vrlo respektabilan body of work. NOW YOU SEE ME je njegov povratak posle teške mašinerija CLASH OF THE TITANSa, jednostavnom repertoarskom filmu u kome ključnu ulogu ima "ljudski faktor". Okupio je izuzetnu glumačku podelu, među glavnim glumcima nema slabog mesta i doneo je svu svoju efikasnost i preciznost tako da NOW YOU SEE ME ima intenzitet tobogana koji zaobilazi, ali i ne prevazilazi "kletvu filmova o mađioničarima".

Naime, filmovi o mađioničarima su po pravilu problematični zbog toga što je sam filmski izraz iluzija i onda se spoj iluzije kao tehnike prikazivanja i iluzije kao akcije koja se prikazuje, pretvara u neodrživu strukturu i odbija publiku. NOW YOU SEE ME se bavi mađioničarima koji organizuju spektakularne pljačke i u tom pogledu prikaz raslojava na dva dela, spektakl na sceni bez demistifikacije, i spektakl u razotkrivanju iza scene. Međutim, ono gde film trpi najveći dramaturški problem jeste faza kada mađioničari stupe u akciju. pošto demistifikaciju akcije čuva za posle trika, glavni junaci preuzimaju sporednu ulogu a policajac koji ih juri dolazi u fokus. Film je dovoljno dinamičan da se ovo "varanje" ne percipira kao mana koja ozbiljno remeti utisak, ali bez ikakve sumnje, film bi bio vredniji da su scenaristi i reditelj našli način kako da "pokriju" ovu deonicu.

No, ukupno iskustvo je izuzetno prijatno, vrlo old school i drago mi je što NOW YOU SEE ME može da se smatra umerenim uspehom na blagajnama, naročito ako imamo u vidu konkurenciju koja je udarala jako.

* * * / * * * *

Monday, July 8, 2013

RESOLUTION

Pogledao sam RESOLUTION Justina Bensona, zanimljiv indie triler koji koketira i sa hororom ali na kraju se pretvara u neinventvni spoj mumblecorea i Lyncha. Benson i Moorehead su napravili dobru atmosferu ali elementi koje su potom uveli kao pokretače zapleta počeli su da odstupaju od onoga što je jača strana ove priče. Koliko bi u nekom filmu o urednoj američkoj porodici koja živi u tipičnom porodičnom domu, pojava bizarnih artefakata imala smisla, u priči o junaku koji pomaže najboljem prijatelju da se skine sa kreka u straćari u indijanskom rezervatu, takvi detalji ne samo da nemaju specifičnu težinu nego se ni ne uklapaju u ambijent. Samim izborom da se izoluju, junaci dolaze na prostor gde su neobične stvari očekivane, a vrsta neobičnosti koja ih zatiče u RESOLUTIONu ne deluje da organski proističe iz postavke.

Glavni junaci deluju kao bogatiji karakteri nego što zapravo jesu, Benson i Moorhead često vrte u krug iste teme i motive, ali atmosfera i gluma ostavljaju bolji utisak od smage samog sadržaja. Samo razrešenje priče takođe strašno potkopava utisak o filmu. Ipak, RESOLUTION ima zanimljivu atmosferu i barem parcijalno nudi nešto zanimljivo u okvirima savremene horor ponude u kojoj se javlja sve više naslova sa ozbiljnim indie rediteljskim postupkom.

* * 1/2 / * * * *

NIGHT WATCH

Pogledao sam i drugi film iz televizijskog serijala ekranizacija romana Alistaira MacLeana o agentu Mike Grahamu. Prvi DEATH TRAIN je većim delom sniman u Sloveniji i Hrvatskoj, dočim je drugi NIGHT WATCH jednim manjim delom sniman u Hrvatskoj, ali ga je koproducirao Jadran Film i radila ga je pretežno hrvatska ekipa. Reditelj i scenarista hje ponovo David Jackson a radnja je pretežno smeštena u Amsterdam i Hong Kong gde Graham pokušava da spreči severnokorejske generale da se dokopaju satelita koji bi im omogućio da prisluškuju i eventualno unište sve kanale komunikacije u svetu.

Zaplet u kome se kroz nestanam Rembrandtove slike zapravo načinje slučaj državnog terorizma nije baš najveštije postavljen i drugi film mnogo više deluje kao TV produkt od prvog a to uključuje i Brosnanovu polu-letargičnu rolu. Ako imamo u vidu da je NIGHT WATCH izašao iste godine kao GOLDENEYE u njemu praktično vidimo Brosnana u dve slične role ali u filmovima potpuno različite ambicije i dometa.

Otud se ovaj film danas verovatno i pamti samo zato što je u njemu Brosnan imao bondoliku ulogu.

Friday, July 5, 2013

EVIL DEAD

Pogledao sam rimejk EVIL DEADa urugvajskog reditelja Fede Alvareza. Ponovo je reč o filmu koji je potpuno izmešten iz konteksta originala i na određeni način potpuno obesmišljen kroz rimejk. Naime, kao u nekoliko ranijih slučajeva za koje je mahom bio odgovoran Alexandre Aja, ovde imamo skup i ambiciozan rimejk filma koji su snimili neki amateri-sirotinja-exploitation oportunisti-studenti u kome se na mnogo viši nivo ambicije donosai ideja koja je bila prilagođena profilu ranijih autora. To dovodi do rezultata koji je u najmanju ruku kič, a mnogo češće samo usiljena interpretacija ekstravagantne snalažljivosti iz prošlosti u savremenim A-produkcionim uslovima.

Tako se Alvarezov rimejk EVIL DEADa praktično ne može gledati. Ne zato što je sam po sebi loš, mada jeste i prilično slab, već zato što je nepodnošljivo gledati tu vrstu budalastog koncepta u ovoliko "ozbiljnoj" realizaciji. Gore u spoju sa karakternom interakcijom koja je na nivou CABIN IN THE WOODS pre preokreta, rezultira prilično napornim iskustvom.

Ako imamo to u vidu, EVIL DEAD je prilično reakcionarad rad u kontekstu žanra, kao da pokušava da unese novi život u ofrmulu koju je CABIN IN THE WOODS pokušao da obesmisli, i to bi možda imalo smisla da nije reč o mejdžor filmu, to jest da je ta poetika na nekom nivou "iznuđena".

Dodatnu gorčinu stvara utisak da ovaj rimejk nije diktirala nikakva korporacija već upravo sam autor originala koji, s druge strane, sada režira skupe family friendly filmove i postiže velike uspehe, dakle ni na koji način ne pokušava da oživi svoju karijeru kroz ovaj film i sl.

S druge strane, siguran sam da neko kome prija ova vrsta filma, ko nekritički prilazi žanru, u njemu može uživati, naročito ako ne uzima u obzir sve ove faktore.

* 1/2 / * * * *

HUMMINGBIRD

Pogledao sam HUMMINGBIRD poznat još i pod naslovom REDEMPTION, rediteljski projekat Stevena Knighta poznatog britanskog scenariste koji se okušao sa art house radovima kao što je EASTERN PROMISES u kome glavnu ulogu igra Jason Statham. Ovaj film se razlikuje od Stathamovog kanona jer je reč o urbanoj košmarnoj bajci u kojoj ima elemanta krimića i akcije ali sa fokusom na karakter i vrlo estetizovanu melodramu. Sa postavkom koja uključuje dikensovske prosjake, ne sasvim platonsku romansu sa kaluđericom, saradnju sa Trijadama, neonom osvetljeni London koji ističe čeve i DP Chris Menges, u filmu se susreću Melville i Joe Wright, srećom bez upliva ranig Guy Ritchieja.

Knightov film je ambiciozan, svakako je drugačiji, i u određenom smislu nadovezuje se na sličnu vrstu krimića kao što je bio EASTERN PROMISES. Nažalost, iako je bolji od Cronenberovog filma, nije sasvim uspeo jer se na pretenciozan način bavi dosta pojednostavljenim pitanjima morala, ljubavi, osvete, iskupljenja koja su sa istom zrelošću i slojevitošću prisutna u znatno dinamičnijim žanrovskim radovima. Statham pritom nije problem filma jer je njegov raspon emocija sasvim dovoljan za raspon koji diktira lik. Rekao bih da je problem u Knightu koji smatra da usporen tempo automatski donosi kontemplativnost a to nije uvek tako.

Na krajiu, Statham samo sugeriše šta je ovaj film mogao biti da je bolji, a to je solidan britanski gangsterski film. Ali, to možda nije bilo krajnje ishodište, možda je ovo mogla biti i nekakapva francuska studija traume, kriminala, osvete i vere. I to je možda nešto na šta bi asocirala Knightova reputacija. Na kraju, međutim, ovaj film stoji kao smpatičan eksperiment koji uprkos tome što nije blizak Stathamovom kanonu neće revoltirati njegove fanove.

* * 1/2 / * * * *

Wednesday, July 3, 2013

WORLD WAR Z

WORLD WAR Z je mogao da bude prekretnica u istoriji žanra i mislim da imamo sreće što nije. Naime, ovaj film od 200 miliona dolara o zombijima, da je zaista onoliko dobar koliko bi trebalo da bude oteo bi zombije sirotinji, entizijastama i budalama širom sveta koje ovaj podžanr još uvek vide kao put za afirmaciju. Zombiji su tema nekih sjajnih i nekih groznih filmova, ali su se još uvek zadržali kao zlatni standard niskobudžetne produkcije uprkos nekolikim intruzijama visokobudžetnog i high profile filmmakinga. Doduše, u poslednje vreme postoji tendencija da se zombiji sve više apropriraju u ambicioznijem holivudskom filmu, da se komodifikuju za najširu publiku, čak i da se njihova mitologija mutira u nekim potpuno neočekivanim pravcima.

Da je WORLD WAR Z pun pogodak, on bi sigurno podigaos tandarde zombi filma, možda i do tačke da jeftiniji filmovi na ovu temu nemaju šta da traže, kako oni koji su jeftini zbog budžeta, tako i oni koji su jeftini na planu ideja. Međutim, uprkos impresivnoj fizičkoj produkciji, pristojnim mada ne briljantnim efektima, WORLD WAR Z ostaje nedopustiv u čitavom nizu slojeva koji su zapostavljeni ili realizovani na pogrešan način.

WORLD WAR Z je koncipiran kao jedna salata od scena, grozničavi akcioni košmar smešten u okolnosti zombi apokalipse. Međutim, razvoj lika i priče je toliko diskontinuiran da mnoge kompjuterske igre sa sličnom epizodičnom strukturom imaju veću koherentnost. U fokusu nije toliko sama priča koliko glavni junak, ali putanja tog glavnog junaka je pravolinijska, sa nekakvim zaokruživanjem koje kao da se desilo u nekom drugom filmu.

Kao što je već opšet poznato, WORLD WAR Z je inicijalno imao drugačiju završnicu. I deo sa ukrcavanjem u avion u Jeruslaimu je zapravo prelomna tačka od koje je film iznova sniman. Sada, ta završnica deluje kao drugi film. Likovi se drugačije ponašaju, dramaturgija se menja, iz jednog kumulativnog pristupa gomilanja utisaka odjednom maltene dolazimo u televizijski film, čak i filmske glumce zamenjuju televizijski glumci u sporednim ulogama i onda se tu junak i priča razreše.

Ne mogu da kažem da je taj "drugi film" per se slabiji nego onaj osnovni ali definitivno jeste drugačiji i strukturalno remeti utisak. Naime, umesto spektakularne završnice koja bi logično proisticala iz spektakularnog građenja dotadašnje "priče", finale je prilično low key i tu se film inače baziran na visceralnom iskustvu dosta "izduva".

No, zanimljivo je da su na filmu kao DPa potpisali Bena Seresina iako je Robert Richardson snimao glavninu. Seresin je došao tek na dosnimavanje a Richardson je navodno bio nezadovoljan konverzijom u 3D. Ja sam gledao običnu 2D projekciju ali kako čujem ljudi se žale na 3D projekciju.

Poznat sam kao neko kome glupost u filmovima ne samo da ne smeta već mi čak i prija. Međutim, WORLD WAR Z je prepun gluposti koje nisu na nivou filma od 200 miliona dolara. Prosto znamo šta je glupost od 200 miliona. Ovaj film nudi gluposti za film od 2 miliona, dakle, u gluposti nije ekstravagantan već šupalj i besmislice deluju više kao previdi nego kao autorova mašta koja se otela kontroli. Ovi problemi postoje i na nivou celine i na nivou detalja, na nivou priče i na nivou pojedinačnih scena, ali su tako raspoređeni da opterećuju i devalviraju ceo film.

WORLD WAR Z je očigledno pretrpeo znatne intervencije u montaži čim je bilo i dosnimavanja. Otud mi se čini da možda ova forma i na nivou ritma nije ono što je Marc Forster izvorno zamislio, ali da je na kraju prevagnula želja da se izmontira brz i pitak film i u tome su uspeli. Možda je duža i sporija verzija odgovarala na neka pitanja koja su ostala otvorena u ovoj varijanti ali čini mi se da ni znatno duža verzija ne bi fundamentalno popravila film i samim tim, dobro smo prošli.

Krvi gotovo da nema, ugrizi su dati informativno mahom u nekim shaky cam intervencijama, više se očitavaju na licima žrtava nego na mestima ugriza tako da film svoju visceralnost više crpi iz dinamične akcije nego iz telesnosti junaka i monstruma. To je takođe jedan od aduta koji preostaju jeftinijim filmovima o zombijima.

Roman Maxa Brooksa je ovde potpisan na špici bez većeg razloga. Naime, ne samo da nije ponovljena struktura romana koja nije filmićna nego ni neki od fundamentalnih koncepata kojima se roman bavi nisu iskorišćeni izuzev par detalja, tipa da se narod sklanja na severu jer se tamo zombiji sporije kreću. Sve ostalo je izmenjeno tako da ovaj film uopšte nije adaptacija tog litetarnog dela a njime nije čak ni ozbiljnije inspirisan. No, ako film pomogne afirmaciji knjige koja nije ništa naročito ali jeste ponudila malo drugačiji pogled na temu, eto bar neke koristi.

WORLD WAR Z je pitak i šupalj spektakl koji je na blagajnama uspeo da se izbori sa lošim publicitetom koji ga je pratio ali nije uspeo da savlada unutrašnje probleme.

* * 1/2 / * * * *

Tuesday, July 2, 2013

EUROPA REPORT

Pogledao sam EUROPA REPORT Sebastiana Cordera. Ovaj ekvadorski reditelj, školovan na UCLA uspeo je da skupi relativno All-Star ekipu sa kredibilnim SF favoritom Sharlto Copleyem, Šveđaninom Michaelom Nyquistom koji se etablirao prevashodno kao negativac, mezimicom rumunskog festivalskog filma Anamaria Marincom i snimi zanimljiv SF u found footage maniru. Ovog puta gledamo sakupljene snimke sa putovanja svemirskog broda na Europu, jedan od Jupiterovih satelita gde postoji velika verovatnoća da se razvio život. Putovanje se ubrzo pretvara u niz fatalnih događaja koji jdnim značajnim delom imaju veze i sa time da li na Europi ima života ili ne.

EUROPA REPORT u sebi ima sve predispozicije za kvalitetan SF, čak možda i veliki uspeh, kultni status i sl. i Cordero je vrlo blizu da to postigne, međutim, osim dobre namere i solidne tehničke realizacije ne nudi ništa drugo. EUROPA REPORT nudi nekoliko zanimljivih suspense scena, ima dobar dizajn, ali sve to je samo prazna ljuštura pošto filmu nedostaje osnovna ideja o tome šta su mu ciljevi i krajnji horizonti. EUROPA REPORT se nikada sasvim žanrovski ne opredeli, i u priličnom delu trajanja se Cordero mahom divi vlastitoj zamisli i tome sa koliko pozicija kamere uspeva da opravda found footage. Gluma je takođe dobra što pomaže utisku da je film sadržajniji nego što jeste.

Šteta, EUROPA REPORT zaslužuje da se pogleda ali će baš zato ostaviti mnogo slabiji utisak jer izneverava visoka očekivanja.

* * 1/2 / * * * *

MAN OF STEEL

Samo okoreli Marvelovci, ljudi koji su zalutali u bioskop i neko sa zlom namerom može da kaže da je MAN OF STEEL smeće.

U vreme Marvelovih "Pljuni, pa zalepi" filmova, MAN OF STEEL je impozantan poduhvat u koji je uložen trud na raznim nivoima, od priličnog brainpowera na nivou postavljanja priče i ključa stilizacije pa sve do impozantne fizičke produkcije. U ovom filmu je pronađen pravi balans između Nolana i nekoga ko ima vizuelnu kulturu, i MAN OF STEEL je, iako priča o vanzemaljcu koji je pao na Zemlju i otkrio da ima supermoći u odnosu na ljude, jedan od ubedljivije realizovanih superherojskih filmova, a čak i u DC univerzumu, dakle uključujući i Nolanovog Batmana.

Snyder je srećom zauzdan u svojim iživljavanjima i film se više drži realizma, sa nervoznom kamerom, često iz ruke, spregnutom sa impresivnim specijalnim efektima i prilazom fizici superherojstva kakav je recimo ranije viđen u HANCOCKu, dakle ovde superheroj kada sleti malo raskopa asfalt. U filmu postoji jedna sekvenca koja je karakteristična za Snydera i koja je maestralna, u maniru retrogarde, na pola puta između omaža nemačkom ekspresionizmu i NSK u kojoj "duh" Jor Ela objašnjava istoriju Kriptona svome sinu.

U ostalom delu filma, prevashodna referenca je upravo Peter Berg. Superman živi u svetu američke pastorale, sa blue collar "ocem" i skromnom "majkom" u svetu starih kamioneta sa otvorenim haubama i u permanentnom stanju popravke i štrikovima punim veša, i ta klasa koja je "motor Amerike" čini njegov odgoj koji i rezultira apsolutno cheesy ali sasvim prilagođenom završnicom u kojoj se Superman zariče da se neće okrenuti protiv SAD jer je odrastao u Kansasu.

Drugi pol ove priče je Supermanov SF svet Kriptona i generala Zoda koji bi u tipičnom Marvelovom filmu bio prikazan površno i usputno kao ne preterano važan origin, dočim ga Snyder i Nolan ovde ozbiljno i detaljno tretiraju. MAN OF STEEL ima u sebi elemente space opere, i u tom smislu stoji kao lekcija kako je recimo trebalo uraditi THORa i ceo setting na Asgardu. Snyder i Nolan svesno prilaze tome da je Supermanov svet i na Zemlji i van nje i sve delove tretiraju ravnopravno, obraćajući pažnju na dizajn kako umirućeg Kriptona koji je prikazan kao mešavina Pandore i MATRIXa i kasnije invazije na Zemlju koja je tretirana vrlo ozbiljno u pogledu estetizacije, kao da je to osnovna tema filma (što u neku ruku i jeste tačno).

U tom smislu, u svom akcionom finalu koje je iz žanra "letnji dan do podne" dakle traje dugo, rušenje i žrtve su masivni, MAN OF STEEL pokazuje koliko su analogne sekvence u AVENGERSu zaista smešne ne samo u pogledu rediteljske veštine već i tehničke realizacije. Iako je reč o suštinski neuporedivim filmovima, zanimljivo je staviti ih jedan pored drugog upravo zbog tog tretmana iznenadne invazije vanzemaljaca tretirane u superherojskom ključu.

Pored hardkor rušilačke akcije, MAN OF STEEL nudi i nekoliko sekvenci reklaksiranije comic book akcije, naročito u sekvenci na brodu generala Zoda.

Glumačka podela je izvanredna. Nadam se da Henry Cavill neće biti suočen sa "proketstvom Supermena" koje je sustiglo sve druge glumce koji su igrali ovog junaka, no ima predispozicije da ga izbegne jer je imao karijeru i pre MAN OF STEELa a high concept je već overio u Tarsemovim izvanrednim IMMORTALSima. U svakom slučaju, savršen je izvor za ovog junaka, ima sve predispozicije i glumačk i fizičke, a Amy Adams je zanimljiv izbor za Lois Lane i imaju solidnu hemiju kao par. Prvi film je kao i u Donnerovom slučaju imao All-Star podelu među origin junacima, verujem da će u sledećim nastavcima taj pristup biti ostavljen za negativce, Ipak, Russell Crowe ima veću i značajniju ulogu nego Marlon Brando kod Donnera, a mislim da je Diane Lane koja u roku od 30 godina pređe put od MILFa do GILFa angažovana isključivo da bi raspalila maštu Meha Krljića.

Primedbe o preteranom korišćenju hrišćanskih simbola stoje i mislim da u tom pogledu MAN OF STEL neće obradovati ni ateiste ni vernike ali u suštini ti detalji nemaju neki fundamentalni značaj za priču tako da se više primećuju usput nego što se osećaju na nivou celine.

MAN OF STEEL je uspeo pokušaj warnera da oživi jednu od svojih najpouzdanijih franšiza i da to postigne kroz ono što ju je krasilo, a to je dobar film. Nolan i Snyder su dali dobar sinergijski efekat potvrdivši tezu da je Nolan bolji kao ideolog nego kao egzekutor.

* * * 1/2 / * * * *

Monday, July 1, 2013

THE DYATLOV PASS INCIDENT

Renny Harlin je tokom svoje sovjetske avanture snimio, za sada, dva filma od kojih je prvi 5 DAYS OF WAR bio gruzijska antiruska propaganda i prilično tanak film sa pseudo-All Star podelom koji je trebalo da prikaže žrtvu te zemlje u ratu za Južnu Osetiju. Uprkos nekim dobrim akcionim sekvencama i radoznalosti međunarodne javnosti, to je bio kreativni promašaj za Harlina i svakako nije ponovio uspeh Gilla Pontecorva u Alžiru. Drugi film koji je snimio u bivšem SSSR jeste ruska koprodukcija THE DYATLOV PASS INCIDENT found footage film inspirisan istinitim događajem u kome grupa američkih studenata istražuje čuveno stradanje grupe planinara iz 1959. godine.

Harlin se nije preterano dobro snašao u found footage podžanru. Njegov film izgleda kao pokušaj reditelja konvencionalnih filmova da koketira sa tim pravcem i u izvesnom smislu više liči na hendikperirani konvencionalni film nego na found footage, premda je u pogledu nekih rediteljskih rešenja zato i pitkiji i prihavtljiviji publici koja ne voli taj podžanr. U izvesnom smislu, Harlin se bolje snašao nego Barry Levinson kome je found footage na kraju potpuno ubio strukturu filma a Harlinu je sa druge strane struktura ostala vrlo konvencionalna, čak i previše ako imamo u vidu formu kojom se bavi.

Kada stvari postanu visceralne, Harlin se odlično snalazi, ali celu dokumentarističku postavku ne radi toliko nekompetentno koliko zapravo bez ikakvog ubeđenja. Naročito ako imamo na umu vrhunce koje su u pogledu found footage estetike postigli CHRONICLE i TROLLJEGERNE, odnosno u pogledu prikaza post-sovjetskog užasa koji imamo u pseudo-found footage filmu CHERNOBYL DIARIES. Otud, ovaj Harlinov oportuni pokušaj da iz post-sovjetskog ćoška napravi globalni kambek deluje promašeno i ne čini se kao film koji će postići taj cilj.

* * / * * * *