COMANDANTE

Edoardo De Angelis snimio je film COMANDANTE o slučaju čiji je deo bio i italijanski heroj Danilo Stiepovich, naše gore list, rodom iz Trsta, po kome se zove jedna ulica u Rimu.

COMANDANTE je nažalost jedan od retkih primera lošeg filma o podmorničarima. Smešten je u rane dane Drugog svetskog rata i 1940. godinu kada je komandant Salvatore Todaro spasao posadu jednog belgijskog broda uz veliki rizik po svoje ratnike.

Naravno, ovo nije italijanski DAS BOOT iako je mogao da bude. Priča o ovoj akciji, koliko god bila negde sentimentalna i namenjena aktuelnom trenutku gde Italija kuburi sa migrantima brodolomnicima i sve je u stvari metafora o tome, mogla je biti i uzbudljiva jer ipak prikazuje posadu koja prima ogroman broj belgijskih brodolomnika na podmornicu, dakle u skučene prostore gde je moguća pobuna i svaka vrsta haosa.

Međutim, De Angelis je istinski nesposoban da isprati zahteve ove priče. Ogroman deo nje, u uvodu troši na neki bizarni prikaz Todarovog političko-erotskog kreda dok se uopšte ne zaplovi. A onda kada krene plovidba, ovo sa početka naravno nikakve veze nema s onim što će biti.

De Angelis zatim želi da pokaže kako su Italijani u svakoj situaciji ipak Italijani u najboljem smislu te reči pa onda imamo kuvara koji jelte sprema razne delicije a onda ume i da zapeva.

U tehničkom smislu, film je toliko očigledno lažiran upotrebom specijalnih efekata da čak dobija neku patinu arhaičnosti, maltene kao da je korišćen neki stari in-camera efekat. U tom pogledu je film istovremeno i jedino zanimljiv.

* 1/2 / * * * *

CRYPTO

Prvi punokrvni triler Johna Stalberga počinje jednom tenzičnom situacijom kidnapovanja i onda se vraća u vreme nedelju dana ranije. Time postavlja ton za nešto što zapravo ovaj film nije, ili tek delimično jeste.

Naime, otmica i pucnjava se u njemu dese ali tek kao klimaks jedne zapravo kriminalističke melodrame o mladom revizoru sa Wall Streeta kog po kazni šalju u rodnu varoš gde on postepeno otkriva da je lokalna podružnica njegove banke umešana u pranje novca ruske mafije.

Stalberg nas postupno i atmosferično sa dosta low key tenzije uvodi u tu priču i nasilna katarza je trebalo da tu, poput zapravo nekog evropskog filma, okonča tu priču, međutim posle onakvog uvoda realno stvara se očekivanje da ćemo svakih 15 minuta imati neki obračun.

Beau Knapp je izvanredan u glavnoj ulozi dok Kurt Russell kao njegov otac ima ulogu koja je po kapacitetima u nekoj geezer teaser ravni. Međutim, ovaj film nije geezer teaser iako ga jesu pustili Grindstone i Lionsgate, pa stoga izgleda da je onaj početak sa otmicom koji svemu postavlja lažni tonalitet zapravo ustupak DTV potrebama distributera mnogo pre nego optimalno otvaranje za ovu konkretnu priču.

Nije samo problem u tome što ovaj film ne donosi scene obračuna u nekom rasporedu već i u samoj dinamici njegovog sveta, ovo je film u kom svaka smrt začudi zajednicu, nije akcijaš gde ljudi padaju kao snoplje. Samim tim je bez tog otvaranja trenutak kad ljudi krenu da "umiru" mogao biti još efektniji.

Štaviše, film je čak možda mogao da bude još svedeniji u smislu žanrovskog looka kog se Stalberg sve vreme drži, nudeći nešto što se meni u principu dopalo, a to je izgled jedne moderne američke varošice koja živi u 21. veku i nije više neka poluvestern vukojebina iz nekog filma Billy Bob Thorntona.

Film je vrlo pedantno urađen ali je u trilerskom triptihu Johna Stalberga najslabiji, po ugođaju * * 1/2 ali ako uzmemo sve u obzir, zaslužuje * * * kao zaokružen rezultat uslova i rezultata.

Один маленький ночной секрет

Один маленький ночной секрет snimila je Natalija Menjšaninova kao jednu priču o seksualnom zlostavljanju u porodici datu u jednoj novogodišnjoj noći kada najstarija pastorka nasilnika odlazi na žurku sa drugaricama i njihovim muškim gostima i predloži jednome od njih da joj za ljubav ubije očuha, a zauzvrat dobije samo podsmeh i odbacivanje.

Izuzev jedne scene u kojoj je jako efektno kinematografski iskazan proces disocijacije kod osobe koja preživljava seksualno zlostavljanje, sve ostalo je izvedeno solidno ali rutinski i nažalost bajato.

Natalija Menjšaninova je izabrala već dobrano potrošenu temu i nije joj ponudila ništa novo sem jednog sjajnog vizuelnog rešenja, ali to je nažalost nedovoljno.

Naravno, kome ova tema nije potrošena, mada je jako teško naći nekoga ko nije gledao filmove o ovome, može u tome nači nešto više za sebe.

* * / * * * *

VZORNIK

Slovenački film VZORNIK Nejca Gazvode, donosi veliki napredak u opusu ovog reditelja. Umesto svedenih karakternih priča s malo likova i jednostavnim zapletom, on ovde pravi kompleksniju priču sa više likova i različitim slojevima.

Tema je odrastanje, i život  dvojice dečaka koji idu u istu školu posle korone gde se zajedno sa odraslim ljudima iz svoje okoline suočavaju sa izazovima post-kovid sveta u kom su fizički susreti bili zabranjeni pa su iz toga proistekle i skepse o odnosima među ljudima.

Gazvodin film je smešten u milje škole, obuhvata razne traumatske elemente tog miljea, uključujući i nasilje što ga čini specifično osetljivim za našu publiku danas.

Gazvodin postupak je potpuno drugačiji nego inače, razbarušen je i vrlo često nas hvata spuštenog garda, vrlo često i bez pokrića, ali to sve čini gledanje ovog filma veoma interesantnim i njegov opšti utisak najpre neočekivanim.

* * 1/2 / * * * *

USTA PUNA ZEMLJE

Na početku filma USTA PUNA ZEMLJE, poslednjeg rediteljskog ostvarenja Puriše Đorđevića, autor se obraća publici i najavljuje da iako je star želi da pokuša snimanje jednog "mladićkog filma".

Puriša Đorđević je umro tokom realizacije ovog filma, i sada me njegova rečenica tera da i ja napišem jedan "mladićki" komentar svojstven mladom filmskom kritičaru koji još uvek nije počeo da shvata režiju kao krovnu delatnost u kojoj ne samo da se autorstvo ostvaruje kroz rediteljevu kontrolu rada svih sektora, umetnika i radnika, već i kroz režiranje okolnosti. Odnosno, da reditelj ne mora zaista "režirati" svoj film da bismo ga smatrali rediteljem u punom smislu.

Teško je poverovati da je Puriša Đorđević zbilja režirao ovaj film barem u smislu pune kontrole nad izrazom a sasvim sigurno ga nije montirao jer je u toj fazi umro. To je vidljivo iz same realizacije filma koja je, paradoksalno, zrelija i bitno drugačija od onih filmova koje je snimao kad je bio živ i u punoj meri angažovan.

Gotovo perverzno zvuči utisak da sam posle ovog filma postao zainteresovaniji za to šta bi Puriša nadalje mogao snimiti, pa čak i da revalorizujem njegov opus, nego tokom gledanja njegovih najpoznatijih remek-dela.

Film je konceptualno dosta jasan, ne može se reći da je radikalan, u savremenim uslovima, viđali smo i radikalnije sprovedene filmove od ovog, baš kod nekih starijih reditelja kao što je recimo Skolimowski, i to nije jedina stvar oko koje se nameću neke paralele izmđeu USTA PUNIH ZEMLJE i njegovog ESSENTIAL KILLING.

Oba filma govore o poteri za pojedincem, i postavljeni su praktično bez dijaloga. Kod Skolimowskog potera je pitanje opstanka, ispitivanje civilizacijske nulte tačke na kojoj se neko mogao noći dok je kod Puriše reč o ekranizaciji romana Branimira Šćepanovića i jedna egzistencijalistička priča.

Šćepanovićev roman nije baš podesan za ekranizaciju, a ovaj film je opet ipak jedan poluproizvod koji traje jedva malo više od sat vremena efektivno, pitanje je da li je i snimljeno sve što je planirano, a pošto je reč o Apollonu, svakako je to jedna neozbiljna niskobudžetna produkcija.

U tom smislu najmanje bih sad ovde pravio neka poređenja i tumačenja Šćepanovića i Puriše, daleko je ovo od njegove definitivne ekranizacije, ne samo zbog Goluže nego i zbog mogućnosti ovog autora da se postavi prema njegovom romanu.

Međutim, ovde imamo to egzistencijalističko, pomalo oniričko bekstvo glavnog junaka od jedne sile koju čine eksponenti politički represivnog režima ali i palanke i njenog primitivizma i zatvorenosti. Za razliku od drugih Đorđevićevih filmova koji su želeli da se istovremeno bave istorijom, ideologijom, ljudskom dušom i da usput budu parodija, a bez ikakvog pokrića za ovako kompleksan zahvat, ovo je jedan sveden film, za Đorđevićeve standarde izuzetno jednodimenzionalan, i zato možda ponajbolji.

Tehnička realizacija pokazuje da je ovde ipak prisutan neki vizuelni koncept kog kod Puriše inače nikad nije nešto previše bilo. Nije ovo vizuelno senzacionalan film. Lokacije su mahom vezane za šumu i deluje kao neki prvi šiprag na koji su naišli, nije sad neka monumentalna lokacija. Ipak, scene u vozu i oko njega recimo spadaju među ozbiljnije izvedene u Apollonovoj produkciji.

Tomić je pre nekoliko godina nešto slično samo superiornije radio u filmu JOSEF, sa sve Tompsonovom muzikom. Puriša ovde nema Tompsona ali producirao je Željko Mitrović, takođe kontroverzni muzičar, a u sve je prste umešao i Ljubiša Ristić kome je ovo povratak filmu posle četrdesetak godina.

USTA PUNA ZEMLJE su možda u najavi delovala kao neki film pušten iz samilosti ali zapravo ovo je trijumfalna završnica što se mene tiče, i čini da Puriša Đorđević koji je delovao kao da je skroz pao umetnik ne s padom komunizma već sa školovanjem prvih generacija reditelja, na kraju završio karijeru kao potpisnik jednog umnogome nekompletnog ali kompetentnog dela.

BAD HOMBRES

Posle filma MUZZLE John Stahlberg je zaličio na reditelja na kog treba obratiti pažnju, i u novom filmu BAD HOMBRES potvrđuje da utisak nije izneverio. Pre filma MUZZLE, od Stahlberga gledao sam samo HIGH SCHOOL koji mi se nešto nije izdvojio ali MUZZLE je bio prilična jebenica, jedan od filmova za koje mi deluje da se neću pokajati što sam ih stavio na Top 10 godišnju listu.

Ne znam da li bih Stahlbergov novi film stavio u opticaj za neku Top 10 listu utoliko što se MUZZLE ipak u jednom još uvek živom žanru, manje inovativan nego što izgleda, ali upečatljiv zato što sa punim ubeđenjem oživljava i kombinuje poznate stvari, dočim je BAD HOMBRES drugačija cirkuska tačka - naime, Stahlberg ovde uspeva da unese život u mrtav žanr, u nešto što danas i kad se snimi gledamo polu na silu.

Ovo je jedna klasična šikanerija iz domena meksičkih kartela, američkih bandi, izgubljenog novca, nevinih i manje nevinih ljudi upletenih u to. To je vrsta filma koja je toliko već trošena da je Coenovima donela i oskara za NO COUNTRY FOR OLD MEN.

U tom smislu, umesto asanacije terena, John Stahlberg ovde uspeva da mu da adrenalin u srce i da ga oživi za još jedan krug, sa dva meksička ilegalca povedena da nešto kopaju, dvojicom pucača koji su ih angažovali jer im treba raka i pričom koja prelazi u višu brzinu kad se ispostavi da je jedan od Meksikanaca zapravo umirovljeni ali i dalje traženi Sicario.

I sad tu kreće onako jedno interpretiranje Waltera Hilla na način blizak onome što su svemu dodali Braća Coen ali i neka manje poznata imena, recimo Louie Gibson (kog verovatno niste gledali iako sam ga svim srcem preporučio) i sve to u jednoj A-izvedbi B-modela. 

BAD HOMBRES nije film zbog kog bi Peckinpah postao to što je danas. Ali, da ga je snimio spadao bi među filmove koje volimo.

Stahlberg izvlači maksimum iz glumaca. Uspeva da ih motiviše, a da nikada stvari ne potonu u samoupravljanje, uspeva da postigne jako puno iz svakog sektora ekipe i da snimi film koji istovremeno egzistira i u onome što ponekad ume da bude mučna VOD produkcija, ali ga možemo zamisliti i na nekom žanrovskom festivalu, i što je najvažnije, u oba sveta učestvuje u najboljem smislu njihovog značenja.

* * * / * * * *

THE SHADOWLESS TOWER

THE SHADOWLESS TOWER Lu Zhanga je zanimljiva savremena kineska melodrama o životu pekinških mladih profesionalaca, uključenih u neke komotne zapadne profesije. Glavni junak je samohrani otac koji upoznaje novu ljubav ali i produbljuje odnos sa svojim ocem.

Film je zanimljiv po tome što kad se završe logotipi i animacije kineskih komunističkih filmskih preduzeća apsolutno ne kreće ništa što smo navikli da gledamo posle takvih natpisa već jedan skroz "običan" urbani film smešten u Pekingu, priča o likovima i njihovim doživljajima bez ičega mimo toga. 

Film će biti prikazan na FESTu mada je u nekom neprijatnom sticaju okolnosti postao dostupan i.na HBO Maxu što govori o tome da nije svež kao produkt ali jeste svež kao iskustvo.

* * 1/2 / * * * *

ONCE WITHIN A TIME

ONCE WITHIN A TIME režirali su Godfrey Reggio i Jon Kane.

Ako neko želi da na FESTu vidi nešto što će retko sresti na velikom ekranu, onda svakako treba da se okrene ovom naslovu.

Steven Soderbergh je podržao nastanak ove, u suštini, animirane celine, čiju zvučnu sliču čine šumovi i muzika, a sliku jedan nadrealistički, u estetskom pogledu muzejski jezik u priči o smaku sveta, koju sam ja doduše pročitao u priloženom kraatkom sadržaju pre nego u onome što sam video na ekranu. Otud, iako za ovu nešto manje nego jednočasovnu celinu ne mogu da kažem da mi je išta konkretno pružila, jeste mi evocirala uspomenu na estetiku muzičkog video klipa formulisanog pod uticajem muzejske avangarde, nadrealizma i nemačkog filmskog ekspresionizma.

Uprkos tome što estetski postulati ovde muzejski, i što je odnos forme i sadržaja u jakom smeru kiča, jednim delom jer je sadržaj nekako promakao, samo iskustvo je nesporno zanimljivo i nadahnuto izvedeno.

SIDONIE AU JAPON

SIDONIE AU JAPON režirala je Elise Girard i to je jedan onako mali vehicle za Isabelle Huppert u kom ona igra književnicu koja u Japanu, "Zemlji duhova", tokom promocije novog romana, uspe da "izoštri" komunikaciju sa duhom svog pokojnog muža, razreši traumu njegove prerane smrti i smuva se sa svojim izdavačem.

Film je vrlo sveden. Zanimljivo je što se dešava u Japanu. Isabelle Huppert ima 70 godina i otprilike od one žene je ostala uglavnom samo glava, ali vitalna je, pa čak ne izbegava da ima i scenu seksa u kojoj je gola, iako moram reći vrlo estetizovanu.

E sad, ta priča koju sam opisao izvedena je na jedan dosta nezanimljiv način, i scenaristički, pre svega dijaloški, i mizanscenski i generalno rediteljski, tako da ovo ostaje jedan paradigmatičan popodnevni termin na FESTu za ljubitelje ljubitelje 

* 1/2 / * * * * 

THE ZONE OF INTEREST

Jonathan Glazer je reditelj kog izuzetno poštujem i uprkos tome što ne volim svaki njegov film, znam da če svaki put snimiti nešto zanimljivo.

Činjenica da je njegov novi film THE ZONE OF INTEREST istovremeno jedan od najcenjenijih naslova prošle godine koji se ne dovodi u pitanje i njegovo prvo ostvarenje koje niko ne dovodi u pitanje, i nešto najslabije što je u životu snimio verovatno svedoči o mom snobizmu.

Ali, zbilja, THE ZONE OF INTEREST je ona vrsta filma koja je najproblematičnija - dubiozno izabrana prepoznatljiva poetika u rukama autora koji je suštinski ne razume. Šta to znači?

Pa u rukama nekog drugog autora koji se bavi ovom vrstom filma, koji je zaista "oseća", THE ZONE OF INTEREST je mogao biti "organska" vrsta art house foliranja. Kod Glazera, naprosto deluje veoma lažno i folirantski.

Dakle, ovo bi verovatno i ovako i onako bilo sranje, ali je kod njega to još nekako dodatno artificijelno i opterećeno njegovom potrebom da se iskaže kao umetnik koju je preneo u sliku.

Pošto se oko ovog filma potežu neki dosta jaki epiteti, otprilike da je dao neku sliku Holokausta i nešto - to mora da se razveje u korenu. Ovo je u suštini već viđena tema - cinična istina o tome da su porodice rukovodilaca logora smrti vodile normalne živote u blizini logora. I o tome su već snimani i filmovi, a napisani su tomovi.

Glazer ovde uzima Amisov roman i konkretizuje ga u priču o Rudolfu Hoesu, komandantu Aušvica koji je bio uspešan menadžer smrti, karijerista, živeo sa porodicom pored logora i porodica je jelte bila zauzeta svojim porodičnim potrebama i događajima. I sad mi kao treba da shvatimo "banalnost zla", industriju smrti, ubijanje u radnom vremenu, život koji se nastavlja, a to sve znamo. 

Glazer pritom ne pravi film o porodičnim problemima te porodice, jer ovo je film bez emocije, u njemu nema problema. On želi da bude hladan, da nam spolja ilustruje banalnost njihovog postojanja. Ali, ipak ne beleži banalnost. On ipak beleži situacije koje prečesto imaju veze sa Holokaustom. Lakonski vođene razgovore o načinima ubijanja ljudi, kritikovanje SSovaca što čupaju ljiljane kad idu u grad, porodične aranžmane ko će gde da spava, to sve malo presečeno pričama o otetoj jevrejskoj imovini. Dakle, nije baš da život ovih van logora nema veze sa zločinom. Nije baš ni da ga oni vide kao nešto svakidašnje, ali da, čvrsto su na toj strani. A možda i nisu jer se tim likovima zapravo ne bavimo. Kao, gledamo ih iz daljine. I shvatamo da su eto prozaični a toliko su zlo naneli.

Više od pola veka od misli koje je o tome zapisala Arendt.

Sad, ovo je lako moglo da ode uz AUSCHWITZ Uwe Bolla, ali ne - postalo je remek-delo prošlogodišnjeg filma. I to je sad ta neka entropija gde je Glazeru sudbina dala bolje karte nego inače. I to je takođe u redu ako on bude u stanju da shvati kako ovo ipak nije za njega.

* 1/2 / * * * *

LIGHTS OUT

Christian Sesma stasava u jednog od najplodnijih DTV reditelja. U svojim filmovima uspeva da skupi solidne glumačke ekipe i da ih pored DTV vedeta papri i solidnim karakternim glumcima.

Posle vrlo pristojnog SECTION 8 u kontekstu žanra i produkcije, LIGHTS OUT je delovao kao da će biti zakucavanje.

Frank Grillo igra traumatizovanog ratnog veterana uvučenog u svet underground borbi gde ga uvodi hustler kog igra Mykelti Williamson. Kada na kraju uđu u lanac koji drži lik Dermota Mulroneya, i velike pare se nađu u igru, krene opšti kolaps jer u viši gas ulazi zaplet sa nekim dugom hustlerovog zeta.

U svakom slučaju, Sesma je mogao da napravi jedan dosta jasan i čist akcijaš ali je onda počeo da luta i pabirči elemente zapleta, i kada se na to doda akcija koja nije superiorn iako jeste korektna, šteta je što je kadrovski i hardverski imao sve što mu treba ali je zalutao na nivou vođenja priče.

Tako su i neke elementi ostali neiskorišćeni. Recimo, MMA borac "Cowboy" Cerrone je mogao imati zanimljiviju rolu, dočim Grillo odavno nema neophodnu svežinu jer se troši u masi projekata.

No, Sesma nastavlja da radi. Mi i dalje gledamo.

* 1/2 / * * * *

LAND OF BAD

LAND OF BAD Williama Eubanka je uspeo da uđe u prvih deset na američkoj listi najgledanijih filmova u bioskopima iako je reč o poprilično kanonskom VOD radu. Verovatno je to bila neka ugovorna obaveza da film izađe u bioskope, ali na kraju se neka publika ipak pojavila. 

Ako imamo u vidu da su mnogi filmovi u tom aranžmanu kuće Highland sa njihovom distributerskom službom Avenue izašli, recimo i neki odlični kao MUZZLE, a da nisu ostavili neki trag, LAND OF BAD je svakako prošao bolje nego što zaslužuje.

William Eubank od početka radi neki zanimljiv niskobudžetni SF. Njegov studio film UNDERWATER po scenariju Briana Duffielda bio je zanimljiv ali ipak nedovoljno dobar, i to je bio studio picture kog je dočekao Covid. Uprkos Netflix bumpu tog filma kom je striming doneo novu dozu uspeha, Eubankov sledeći film LAND OF BAD je klasičan DTV.

I ovo je rehash naslova kao što je BAT21 gde vojnik na zemlji i kolega u vazduhu (odnosno operater drona u ovom slučaju) koordiniraju akciju od koje vojniku zavisi glava na vremenima.

U stodesetak minuta trajanja nažalost LAND OF BAD nema dovoljno materijala i ovu paralelnu radnju ne uspeva da pretvori u neki svoj adut, već više u izvor naivnosti. Operatera igra Russell Crow i uvek je zanimljivo videti ovu palu zvezdu i mitchumovskoj fazi, vojnika igra jedan od manje uspešne braće Hemswortj. Sastojci za kvalitetan B-ugođaj su tu, međutim Eubank nam pruža svoj najkonvencionalniji i daleko najmanje zanimljiv film do sada. LAND OF BAD ne liči na delo nekoga ko je tako žarko hteo da razbija konvencije u UNDERWATERu, a klišea ima toliko da bi bilo bolje da se ne hvali time kako je ceo scenario prepravio u saradnji sa pravim dron operaterima.

LAND OF BAD ima u sebi nešto linearnog, konvencionalnog ugođaja vojnog akcijaša sporadično, ali za dobar film potrebno je mnogo više.

* * / * * * *

Хозяин

Posle izuzetno uspelog drugog filma Маиор kojim je privukao pažnju na sebe, stekao internacionalnu slavu, pa čak i dobio holivudski rimejk u izuzetno uspeloj seriji Seven Seconds koju je ni manje ni više producirao njegov holivudski blizanac Gavin O'CConnor, Jurij Bikov se našao u autorskoj krizi i snimio je nekoliko manje ili više uspešnih pokušaja da ponovi ono što mu je tada uspelo - kritiku erozije društva u formi pojednostavljene žanrovske priče.

Novi Bikovljev film Хозяин imao je premijeru na festivalu u Ženevi i ne znam da li je prikazan u Rusiji i pod kojim uslovima. Ovde on pravi kambek tako što opet radi "jedno te isto" samo ipak malo drugačije.

Ovog puta on kroz "malu priču" direktno gradi "veliku priču" o jezgru savremene ruske traume, odnosno o Putinu. U tom smislu, ovde nema onih nijansi korupcionog rasula kakve imamo u njegovom najboljem filmu, film je realističan ali sa pričom koja se kreće isključivo onako kako odgovara reditelju, i sa simbolikom kao primarnim ciljem.

Na nivou inicijalnog zapleta priča je vrlo slična Маиору. Automehaničar, porodični čovek iz srednje klase spasava iz zapaljenog prevrnutog terenca jedinog putnika. Niko drugi ne želi da mu priđe sem njega koji se ne boji ni vatre ni eksplozije, i ubrzo potom ispostavlja se da je to lokalni moćnik iz FSBa, čovek koji u njihovom kraju može sve da reši i da radi šta hoće, što isprva donosi ovom čoveku napredak u poslu i kvalitetu života, ali pre svega osećaj moći jer mu iza leđa stoji najjači siledžija u kraju, Država. Međutm, prijateljski odnos postaje hladan jer naš junak shvata kako njegov moćni prijatelj u stvari nije baš dobar tip, i ne pruža mu dovoljno odanosti i pažnje i za to sledi kazna da izgubi sve.

Ovo je otprilike putanja Putinove vladavine, od ranih dana kada je Rusima znatno unaprednio život, digao ih klasu iznad onoga gde su bili, povratio im osećaj značaja u međunarodnim odnosima a pre svega pred samima sobom i onda postepenog trošenja tog inicijalnog elana naroda prema njemu ali i njegovih sve strožih aktivnosti prema narodu.

Bikov ne pravi naturalistički film ali vrlo ubedljivo pokazuje kako je živeti u zajednici koju je jedan čovek privatizovao i u kojoj je on bog i batina i kontrološe bukvalno sve aspekte života, a zauzvrat traži da mu čovek preda svoje dostojanstvo.

Simbolika je jasna i aktuelna ali nije nametljiva i Bikov vrlo postepeno bez prevelike agresije prikazuje uspon i pad ruskog građanina koje je aspolutna moć jednog čoveka pomogla da se donekle popne i da onda odatle padne.

Veoma je zanimljiv motiv narodnih protesta protiv građevinskih i zagađivačkih projekata koje na radnom mestu suzbija upravo FSB, pokazujući kako se rešava "manjak ljubavi" i na grupnom nivou.

Bikov se trudi da rešava stvari kroz svoje prepoznatljive kadar sekvence, mada bez one sirovosti koju je imao Маиор. Kako je naše gledalčko upoznavanje sa Bikovim krenulo sa FESTa, ovo je zaista izvanredna prilika da se tamo i nastavi ovde godine.

* * * / * * * * 

L'ETE DERNIER

Catherine Breillat se i dalje bavi filmom, ako to još nekoga zanima i sada je inspirisana skandinavskim filmom DRONNINGEN snimila erotsku melodramu u "zabranjenoj vezi" maćehe i pastorka, sa svom psihološkom produbljenošću nečega što bismo mogli sresti na PornHubu i lošom navikom francuskog filma da se pre scene seksa mora pretrpeti dosta dijaloga.

Catherine Breillat je "sazrela" kao rediteljka tako da više nema eksplicitnog seksa, tako da u principu nagrada koja sledi posle dijaloga nije adekvatna uloženom naporu, i nije ni blizu onoga kad je radila sa Roccom Siffredijem. Ko se tome nadao, ovde je zalutao na jednu mlaku francusku melodramu za koju je neobično da se uopšte našla u selekciji Kana jer su joj dometi više popodnevni na FESTu.

* * / * * * *

DREAMIN' WILD

Bill Pohlad je posle filma LOVE & MERCY snimio još jedan rokenrol biopic, ovog puta o ljudima koji su isto braća iz benda, sa različitim doprinosima istoriji muzike, ali sa tom razlikom da je ove protagoniste uspeh razorio na jedan drugi način.

Dok je LOVE & MERCY MERCY bio priča o čoveku koji razvija psihičke poremećaje ne samo dok je na vrhuncu svetske rokenrol slave, već dok je u fazi do ostavlja neizbrisih trag u istoriji popularne kulture, novi Pohladov film DREAMIN' WILD govori o ljudima koji su uprkos barbarogenijalnom delu ostali ne samo bez uspeha već potpuno obeležni neuspehom.

Međutim, Donnie i Joe Emerson ne bi bili ni prvi ni poslednji koji nisu uspeli u svetu rokenrola, da im se nije  desio sugarmanovski momenat - njihov samizdat LP je otkriven tridesetak godina po izlasku, prepoznat kao remek-delo, reizdat, neke pesme su obrađene i oni su dobili novu priliku da rekapituliraju svoj životni put pun melanholije.

Donnie je bio the talented one, kao multiinstrumentalista je snimio ceo album DREAMIN' WILD u kućnom studiju koji je otac sagradio za njih na imanju. Joe je svirao bubnjeve i doprinosio je pre svega svojim prisustvom i nesavršenim muziciranjem. Donnie je potom krenuo da se bavi muzikom, i na tom putu je otac morao da raskrčmi ogroman deo imanja ali uspeh je izostao, i zakasnelo otkrivanje albuma ga zatiče kao radnog muzičara koji vodi mali studio pred bankrotstvom, a Joea kao drvoseču u očevom poslu.

Pohladov film ima u sebi jednu vrlo specifičnu emociju. Naime, ovo je rokenrol biopic u kom naizgled nema drame. Svi junaci sve vreme rade prave stvari, a i kad pogreše to nisu neki melodramski obrti velike snage, međutim u emotivnom pogledu sve je vrlo dinamično u ovom filmu.

Casey Affleck u glavnoj ulozi i Pohlad uspevaju da izgrade jednu veoma specifičnu mešavinu umetničke sujete i duboke krivice kod Dona Emersona koji je imao punu podršku iz kuće i nije uspeo, i sada meditira ne samo o tome da mu je život prošao u neuspehu nego da je sa sobom povukao i sve ostale.

Uprkos tome što braća Emerson mogu biti percipirana kao slučaj ljudi kojima je zakasnelo priznanje pružilo možda i više od pune satisfkakcije prepoznavanja na vreme jer su dobili potvrdu da im je delo odolelo zubu vremena, iza tog hepienda krije se moćna slika dijaboličnosti pop muzike i ambicija koje se vrtlože oko nje.

Iako formalno konvencionalniji i po zahvatu skromniji od LOVE & MERCY, Pohladov film nosi čudnu kontemplativnost i osećajnost.

* * * / * * * *

I.S.S.

Gabriela Cowperthwaite snimila je zanimljiv SF triler I.S.S. za koji zapravo kažemo da je SF utoliko jer se dešava u svemiru, mada u njemu nema nekih naročitih novuma niti je tehnika kojom se junaci služe nepostojeća, leti se Soyuzima i boravi na međunarodnoj svemirskoj stanici.

Pa ipak priča je smeštena u blisku budućnost, da ne kažem bukvalno sutra, i govori o američko-ruskoj posadi svemirske stanice koja ulazi u neke probleme u orbiti baš kada na Zemlji izbije nuklearni rat između dve sile.

Obe posade dobijaju naređenje sa Zemlje da preuzmu kontrolu nad stanicom i kreću da razvijaju razne dobitne kombinacije.

Prvi čin je besprekoran i prva polovina filma je vrlo tenzična i dobro postavljena. Kada se krene u razrešenje, druga polovina naprosto ne uspeva da parira uvodu i samoj premisi. Ne kažem da je bilo lako to postići jer ima tih priča koje sjajno kreću pa je teško održati tonus, ali svejedno niko se ovde nije obrukao.

Glumačka ekipa je izvanredna, Ruse igraju Costa Ronin, Maša Maškova i Pilou Asbaek a Amerikance Ariana DeBose, Chris Messina i John Gallagher Jr. Znači to su sve dobre face koje imaju jak personality ali umeju i karakterno da odigraju ako zatreba.

Ovo nije skup filma ali Gabriela Cowperthwaite bira da simulira bestežinsko stanje i život na svemirskoj stanici i to prilično uspelo izgleda. Ovo nije GRAVITY niti pokušava da bude, niti je ona Cuaron, ali film nema čega da se stidi.

U ranija vremena su ovakvi filmovi umeli da iznenade u bioskopima, ipak slutim da će ga većina gledati u kućnim uslovima.

* * * / * *.* *

THE IRON CLAW

U suštini veoma tragična sudbina porodice profesionalnih rvača koja je ponela očev pseudonim Von Erich opisana u filmu THE IRON CLAW, čak je i umanjena time da je umesto petorice žive braće, broj sveden na četiri, paradoksalno jer se jedna od sudbina ponavljala i preklapala.

Zamislite životnu priču porodice u kojoj sin koji je izvršio suicid biva izbačen iz filma o njima jer ih ima već dvojica, a jedan ima sličnu sudbinu kao on, ali je zanimljiviji.

Dakle, reč je o jednoj teškoj drami zapravo smeštenoj u svet američkog profesionalnog rvanja u kome je takmičenje režirano ali bol od fizičkog napora je pravi, i gde je sve jedna laž namenjena publici, što ne znači da i sami učesnici ne žive u laži.

I ta tema laži je meni najzanimljivija u ovom filmu. Naime, pater familias je bio značajan rvač u svoje vreme ali nije osvojio "titulu", a ona je zapravo stvar publiciteta i dogovora. E sad, on to prenosi na svoje sinove, i sve njih uključuje u profesionalno rvanje, pritom svestan da to zapravo nije sport i da je to krvavo zarađen novac.

Neobična je ta fatalna privlačnost profesionalnog rvanja za koje je učesnicima jasno da je zapravo način za ljude sa dna kace da nešto zarada, u kojoj je publici jasno da je sve inscenirano i da to sve nije stvarno, i opet nekako taj dogovor baziran na laži funkcioniše, pa u sebe usisava i situirane ljude sa nekim drugim interesovanjima.

Sean Durkin kroz priču o porodici Von Erich namerava da obuhvati nekoliko decenija u istoriji ove gladijatorske zabave i u tome uspeva, pravi istinitu priču koja elaborira tragizam koji znamo iz THE WRESTLERa obuhvatajući sve, od malih lokalnih promotera do velikih mega-korporacija kao što su WWF, WWE i slične stvari.

U pojedinim momentima, Durkin odlazi predaleko u nekim rešenjima, kada prikazuje smrt pojedinih junaka, ali kao i u bokserskom filmu, tako je i ovo žanr koji trpi razna rešenja, pa mu se na kraju ne može osporiti emocionalna snaga.

Kao i u bokserskom filmu i savremenom filmu o kečerima naprosto se računa na tu melanholiju njihovih uništenih tela i života.

Zac Efron je za ovaj film skroz transformisao svoje telo. Nije uložio toliku energiju da nabilduje svoje glumačke sposobnosti i sasvim sigurno je ovo mogla biti nijansiranija rola ali je i dalje prilično dobra. S druge strane, Jeremy Allen White je toliko jak glumac da svoju rolu igra nonšalantno, deluje da je to "s dve leve ruke" posle decenije i kusur kod Johna Wellsa, ali nije to nimalo lako. Holt McCallany i Maura Tierney imaju nezahvalne role, on kao stoički pater familias koji želi da obezbedi porodici sigurnost jedino kako zna, sa finom dozom despotizma i manipulativnosti, i ona kao žena koja razume da porodica ima specifične vidove funkcionisanja ali sa emotivnim sklopom koji ne može da isprati sva iskušenja.

THE IRON CLAW deluje kao film na kom su svi mislili da snimaju nešto jako važno, i taj trud svih sektora je evidentan. Durkin ipak nije dovoljno veliki reditelj da postigne tu veličinu filma kojoj stremi, ali srećom tema i žanr su takvi da nude pomoć i na kraju ovo sve jeste vredno gledalačko iskustvo.

* * * / * * * *

THE KITCHEN

THE KITCHEN je film koji su za Netflix snimili Kibwe Tavares i Daniel Kaluuya i reč je o zanimljivom ostvarenju koje vrlo lepo izgleda, dobro je glumljeno i solidno zamišljeno ali posle jakog početka ulazi u jednu mirnu ravnu liniju bez ikakve dinamike i tako se kreće prema kraju.

Ovo je stabilan film, nikada ne odlazi u nešto što ne valja, ali posle izvanrednog prvog čina kreće da se vrti u krug i na kraju svoj efekat najpre crpi iz izvedbe i solidne glume.

Otud je Netflix pravo mesto za ovaj film. Iako volim Netflixove filmove i ne razdvajam ih od "bioskopskih", čini mi se da su atributi KITCHENa u suštini baš strimerski i da je to pravo mesto za taj naslov.

* * 1/2 / * * * *

NIGHTCRAWLER

NIGHTCRAWLER je svakako jedan od najomiljenijih srpskih filmova pa stoga nije čudo da ga kao snob nisam pogledao onda kad je bio aktuelan jer je nekako bilo previše informacija o njemu i vremenom sam stekao utisak da sam ga već gledao.

Sada sam ga konačno pogledao u optimalnim uslovima i mogu reći da je evo posle praktično deset godina to naslov koji je odoleo zubu vremena.

Medijski aspekt ovog filma nije zastareo u međuvremenu, najpre zato jer je bio već krajnje arhaičan i u vreme kad se pojavio. Sam film se pojavio dvadeset godina posle smrti Kevina Cartera, a to je bila poslednja velika etička priča na temu koliko daleko treba ići u prikazivanju nesreće umesto učešća u pokušaju da se ona olakša.

Ono što je bilo istovremeno staromodno ali opet i večno aktuelno tada, ostalo je i sada, s tim što su se neki novi izazovi pojavili, kao što su fake news, deep fakeovi, internet kampanje dezinformacija itd. No, bazična tema se od Kevina Cartera a ni pre njega nije promenila.

Osnovni problem filma ostaje socijalna neprilagođenost glavnog junaka koja mi deluje kao da je tema nekog dodatnog filma koja organski nema veze sa osnovnom pričom. Junak može da bude socijalno neprilagođen, ali u suštini i ne mora, naročito ne na tako očigledan način. Moje iskustvo sa ljudima koji se bave ovakvim stvarima zapravo je potpuno suprotno, oni su "normalniji od normalnih" i veoma socijalno prilagođeni, što potvrđuje i njihova moralna elastičnost.

Ne mogu da kažem da mi je socijalna neprilagođenost lika smetala u gledanju filma jer je Jake Gyllenhaal u tome našao materijal da samoupravlja, ali vrlo umereno, koliko je ne vidim kao integralni deo priče, već više kao šum.

Ono što najbolje stoji jeste atmosfera i kriminalistička priča o čoveku koji ide noću i snima nesreće i policijske intervencije sve dok jednom ne stigne na mesto zločina pre policije i odluči da ga maksimalno kapitalizuje u pogledu prihoda ali i lične promocije.

Istovremeno, ovo je i socijalna priča o čoveku koji je našao put kojim može preokrenuti dinamiku moći na svoju stranu, i kao neko iz taloga doći u poziciju da uslovljava one koji su uticajni i glamurozni, uzimajući usput i trofeje na tom putu. Čak ni za taj aspekt priče nije bilo neophodno da junak bude toliko socijalno neprilagođen, ali tu bar postoji određena funkcija jer shvatamo da jedna takva osoba može biti prihvaćena u red "šarmantnih" ako donosi kvalitetan produkt.

Konačno, Dan Gilroy uspeva da napravi jako atmosferičan film. Noćni Los Anđeles je uzbudljiv, vibrantan, visceralan i u tom pogledu izvedba i generalni dizajn su na veoma visokom nivou.

NIGHTCRAWLER je značajan film i zaslužio je svoj kultni status. Akademski gledano, određena redukcija je mogla da se izvede i da ga pročisti, no ovo je sve veoma uspelo i ovako kako je.

U osnovi, ovo je povratak "smislenom" žanrovskom filmmakingu koji je odlikovao radove najboljih reditelja iz sedamdesetih, s tim što u dvehiljadedesetim to nastaje na obodima holivudske produkcije, ne kao glavna delatnost zvezda već kao njihov prostor za prevazilaženje onoga što im nameće mejnstrim. Otud verovatno ta doza "zatrpanosti" glavnog junaka nepotrebnim osobinama koje više prijaju glumcu nego što su potrebne priči.

Ipak, značaj i efekat filma zaslužuju * * * 1/2 dok je akademski gledano ovo ipak * * * .

ANIMALIA

Sofia Alaoui prikazala je na Sundanceu film ANIMALIA a na Torontu je prikazan potom THE END WE START FROM i to su dva veoma slična filma. Oba govore o ženama koje neposredno pred porođaj imaju jedno transformativno iskustvo apokaliptičnih razmera.

Dok se THE END dešava u Britaniji koju zgazi prirodna nepogoda, ANIMALIA se odvija u Maroku tokom događaja koji utiče na prirodu ali ima natprirodno izvorište i otvara pitanja koja se tiču nekih sofisticiranijih pitanja percepcije stvarnosti. Otud je ANIMALIA mnogo manje visceralan film i manje je fizički u pogledu radnje, iako se kamera dosta kreće prateći junakinju kroz često grozničave okolnosti i gužve.

Zanimljivo je da iste godine izađu dva filma sa veoma sličnim imaginarijumom, veoma sličnom osnovnom situacijom i samim tim stvore utisak kao da zaista postoji anksioznost oko toga u kakav svet se donose deca, iako nema razloga da ona bude mnogo veća sada nego inače jer ti strahovi postoje i u danima većeg spokoja. Međutim, filmovi se dosta razlikuju u pristupu priči pa i u ishodu.

* * / * * * *

VISITANTE

Iria del Rio baš nije imala sreće sa filmom VISITANTE koji potpisuje Alberto Evangelio. Na liniji ipak bitno uspelijeg filma EL INCREIBLE FINDE MENGUANTE u kom se odlično snašla, ovde međutim igra u jednom užasnom, ispraznom, neveštom,a pritom što je najsmešnije od svega zapravo vrlo ambicionom pokušaja filma o paralelnim dimenzijama, ljudima koji istovremeno postoje u različim vremenskim tokovima, a da sve to ne rezultira nikakvim interesantnim situacijama i prizorima.

THE END WE START FROM

Mahalia Belo snimila je ekranizaciju romana THE END WE START FROM Megan Hunter sa Jodie Comer u glavnoj ulozi, i dosta velikih zvezda u sporednim, često kameo ulogama.

U osnovi ovo je priča o mladoj majci koja ulazi u porođaj kada apokaliptične poplave krenu da ruše Veliku Britaniju. Kako započinje novi život, ona mora da napusti London i da sa mužem, a kasnije sama luta kroz pustoš dok se društvo oko nje raspada a beba naravno iziskuje brigu.

Jodie Comer je u ovom dobila jednu zahtevnu ulogu koja joj naravno dolazi u pravom trenutku, i uspeva da spoji svoj movie star šarm sa psihološkim nijansama koje nosi lik na velikim iskušenjima. Ona je u centru ovog filma i sve to stoji kao showcase da to može da iznese.

Mogu da zamislim kako je Mahalia Belo možda želela da kaže i nešto više ovim filmom. Međutim, ono što se iz filma vidi itekako je dovoljno, iako nije ništa novo, ni na jednom nivou. Međutim, urađeno je sa ubeđenjem i maksimalnim angažmanom Jodie Comer. 

* * * / * * * *

ZAKLINJEM SE

ZAKLINJEM SE Milutina Petrovića i Nikole Dragovića je zanimljiv dokumentarni film baziran na home movie zabeleškama Predraga Bate Miloševića o odlasku u vojsku njegovog sestrića Igora Dikića i potonjim razgovore koje je sa njim snimio o doživljajima koje je imao u čuvenom Varaždinskom korpusu.

Cela tema varaždinskih događaja u ratu pratila je dugo svako razmatranje angažmana JNA u Hrvatskoj tokom raspada zemlje, pre svega zbog izdaje generala Trifunovića koji je napustio kasarnu i praktično Hrvatima prepustio ogromnu količinu naoružanja koja im je bila dovoljna da ozbiljno otpočnu rat.

Sada imamo dokumentarni film koji je možda najzanimljiviji kao slika iz života jednog običnog beogradskog momka koji se našao u redovima JNA koja se raspada po šavovima, sa prilikom da učestvuje u jednom sukobu koji naprosto nema kapacitet da probudi ono najbolje i ono najgore u čoveku.

Igor Dikić je bio momak koji je otišao na odsluženje vojnog roka bez neke namere da bude ratnik već da samo to obavi. A tamo je zatekao ljude koji nemaju nameru da od njega naprave ratnika već i oni samo žele da obave šta imaju a to je u suštini raspad države.

I to je dosta zanimljivo psiho-socijalni aspekt ove priče. Dakle imamo nemoć jedne vojne strukture da civila pretvori u vojnika, ali i da samu sebe osposobi da izvodi svoj osnovni posao.

I to truljenje JNA je.vrlo lepo prikazano u ovom filmu gde Dikićevi izrazito dramatični doživljaji pokazuju u stvari kako je jedan momak bez afiniteta za vojna dejstva bio bačen u situaciju da nespreman, brine sam o sebi u okruženju nadmoćne hrvatske paravojske na jednom izdvojenom komandnom mestu.

Trifunović je u ovoj priči epizodni lik, ali ga Hrvati pominju kao starešinu kome je bilo jasno da nema dovoljno motivisanu vojsku da obavi svoj zadatak, kao i da mu je komanda bila obaveštajno izbušena i da su bili do apsurdnog nivoa slušani i nadgledani.

Jedan od glavnih aduta Trifunovićeve odbrane bio je da je eto izbegao smrt regruta ali Dikićev doživljaj govori o nečemu potpuno suprotnom. On je svoju pogibiju u borbi izbegao maltene sam, zahvaljujući agilnom potporučniku koji je ostao uz vojnike kada su ih svi zapravo napustili, počev od oficira.

Sama Dikićeva ispovest je interesantna. Kombinuju se tri postupka, snimci iz 1990., snimci iz 1992. i odlazak na mesto traume 2018. U tom smislu, film sklapa celinu iz ta tri izvora, sa pomalo arhivske građe koja ima campy vrednost a to su inserti iz školskih filmova JNA u produkciji Zastava filma, koji danas na YT služe za sprdnju i naravno političkih saopštenja i informativnih emisija tog vremena, sa sve najoptijim od svih opštihe mesta a to je snimak Bosanca iz JNA sa YUTELa koji je snimio Ivo Puljić u kom priča o tome kako se "oni kao odvajaju a mi im kao ne damo".

Film je mogao biti atraktivniji, u pogledu izvedbe, tehnički je mogao biti poliraniji, ali odlikuje ga tipična lenjost koja prati radove Milutina Petrovića i ubeđenje da je baš dobro što nije tako usavršeno. No, film ima neku snagu i ima smisao kao dokument.

Snimatelj i producent filma Predrag Bambić je radio ranije u Zastava filmu, pa nije bez ironija da on bude i hroničar nestanka te vojske za čije je interne potrebe snimao filmove.

Ja sam takav gledalac da bih voleo malo više konteksta, malo više mapa, malo više crteža da vidimo kako je to sve išlo. Ovde se sve to priča. Ali, u redu. to jeste ta neka škola savremenog dokumentarnog filma koji želi da se odvoji od televizijskog programa koji sve sažvaće gledaocu. Jedino je onda problem što se tako sirov ne prikazuje u bioskopu već mahom ide na televiziju. Jer ako je tako, onda bi slobodno mogao da se uloži i dodatni trud.

* * 1/2 / * * * *

EL CUCO

Mar Targarona nastavlja sa svojim petljanjem po žanru, i u novom filmu EL CUCO, napipala je nešto zanimljivo, ali ponovo ima ideju koja se teško izvodi u celovečernjem film. Naprosto, ima delova koji su morali biti osmišljeniji, razrađeniji kako bi film popunio svojih 97 minuta krtine.

Premisa je jednostavna i Mar Targarona ide nekom linijom ROSEMARY'S BABY i GET OUT, sa pričom o mladom paru koji u home swapping aražmanu svoj stan u Barseloni poverava starom nemačkom bračnom paru a ovi njima luksuznu kuću, dva luksuzna auta, a kako se ispostavlja i čudnovatu kćer.

Vrlo brzo naslućujemo šta je osnovna zamisao zlih junaka, i tu Mar Targarona ne uspeva da nas jako zaintrigira pa nam je jedino zanimljivo da pratimo kako će teći spoznaja glavne junakinje. I onda kada do te spoznaje dođe film ubacuje u višu brzinu a postaje slasher, i ne ostaje u istom registru strave.

Međutim, sve ove mane na stranu. Kuća koju su Nemci dali mladim Kataloncima je toliko prijatna, da barem ni nama nije neprijatno da pratimo lepe ambijente, solidne kadrove i Belen Cuestu koja je tradicionalno na visokom nivou.

Ipak, ovaj film je previše derivativan da bi se održao na supstanci svoje ideje, i suviše lapidaran u pogledu tenzičnosti da bi je prevazišao izvedbom.

* * / * * * *

FINESTKIND

FINESTKIND je rediteljski rad Briana Helgelanda što ga po definiciji čini veoma zanimljivim za gledanje. U ovom filmu, Helgeland snima priču iz bostonskog ribarskog miljea koja je njemu dobro poznata i ovo je projekat na kom je on dugo radio. Nažalost, FINESTKIND nije stigao u bioskope, što je šteta jer Helgeland i direktor fotografije Crille Forsberg isporučuju jedan veoma vibrantan a u scenama ribarskih pustlovina čak i poprilično spektakularan film.

U određenom smislu, možemo reći da je osnovni i praktično jedini nedostatak filma FINESTKIND zapravo činjenica da u njemu Helgeland nije redukovao sve elemente kojima se bavio i sve potencijalne slojeve priče, iako se jasno ističe onaj koji je dominantan.

Dominantna priča je ona o mladom studentu koji se tokom leta između koledža i studija prava odlučuje da sa svojim polubratom ode na ribarski brod i tamo malo iskusi uzbuđenje tog posla. Malo je reći da ubrzo postaje adrenalinski zavisnik jer na prvom isplovljavanju dožive brodolom u bukvalnom smislu reči, a na drugom odu u krivolov u kanadskim vodama i zbog toga gube brod prvog muža njegove majke.

Polubrat želi da povrati očev brod i odlučuje da to uradi tako što će obaviti jednu morsku isporuku narkotika i tu stvari tek postaju složene.

Dakle, osnovna priča veoma podseća na HELL OR HIGH WATER, čemu doprinosi i činjenica da polubrata igra Ben Foster, s tim što kod Helgelanda taj spoj socijalne iznuđenosti zločina i same kriminaističke prirode filma koja iz toga proizlazi deluje ubedljivije nego kod Taylora Sheridana.

Međutim, s druge strane, Helgeland ovde želi da uporedo prikaže i jednu maltene TOP GUNovsku priču o grungy glamuru skromnih i virilnih ribara, i dodaje svemu jednu dodatnu notu koja unosi svetlo i vedrinu u suštinsku noir postavku, i kad god se ode van nje, preosvetli ga. Helgeland je ovo mogao redukovati u scenariju a svakako u montaži, naročito jer su oba ta pristupa dobro izvedena, i oba su ubedljiva, ali socijalno baziranog krimića je ipak neuporedivo više.

No, ova akademska zamerka nije toliko problematična kada se film gleda. Svakako on ima jedan kraj više, i ima jedan kraj sa smrknutim i jedan sa nasmejanim licima, međutim, atmosfera i energija su takvi da FINESTKIND najvećim delom ipak preteže na stranu onoga gde se dobro snašao.

Brian Helgeland je već decenijama jedno od prvih pera Holivuda, upravo u ovom akademskom domenu i gotovo je sigurno da recimo tuđa režija njegovog scenarija ne bi imala ovakve probleme. No, očito kada je sam uzeo da režira vlastiti materijal nije umeo da prepozna šta je važno a šta nevažno i šta pripada kom filmu.

FINESTKIND je produzirao Taylor Sheridan, i u izvesnom smislu možemo reći da je ovo preseljenje njegove poetike na Sever. Međutim, Helgeland je mnogo decentniji i akademski usmereniji autor od Sheridana, tako da poetici koju on danas simbolizuje ipak dodaje jednu novu dimenziju. S druge strane, Sheridanu se svakako ne bi desila dva filma u jednom, pre bi mu se desilo da ima pola filma u jednom i da fali.

Međutim, uz sve poetičke razlike, svakako da FINESTKIND jeste deo tog "narodnog" poetičkog i socijalnog kruga koji se sada gaji u Sheridan-verseu i na kanalu Paramount + kom je FINESTKIND od starta bio namenjen.

* * * / * * * *

DOGMAN

DOGMAN Luca Bessona je njegov povratnički film posle čitave serije #MeToo skandala sa kojim je uspeo da nastupi u Veneciji. I u određenom smislu samog sebe je hendikepirao time jer je DOGMAN njegova parafraza Toddovog JOKERa koji je trijumfovao u Veneciji, a nažalost u dometu reč je o apsolutno inferiornom knock-offu.

Naravno, JOKER je na mnogo nivoa sui generis delo pa je teško u potpunosti napraviti njegov knock-off ali ovde imamo sličnu postavku, jednu psihološku studiju potonuća traumatizovanog čoveka u jednu vrstu pravedničkog ludila prilično groteskne sorte.

E sad, ovo je sve zanimljivije kad se priča nego kad se gleda.

Film je dat u seriji flešbekova koje okida junakova ispovest advokatu i usled toga zapravo film nikako da počne već ide iz reminiscencije u reminiscenciju. Nažalost, film jako loše izgleda. Besson ga je izgleda radio u skromnim uslovima i to se nažalost oseća. Očigledno je posle godina snimanja skupih filmova izgubio taj dar da kreativno reši nedostatak novca.

U odnosu na LUCY i VALERIAN sa kojim se po meni vratio nivou na kom je ranije bio, ANNA je bila određeni pad ali i dalje solidan akcijaš sa dozom kreativnosti i te zanimljive komocije matorog reditelja koji nema energije kao pre. DOGMAN je nažalost slično kao što je ANNA bleda senka filma NIKITA još bleđa senka Bessonovog skripta za DANNY THE DOG.

DOGMAN je mogao biti zanimljiv film, i on ni sada - ako izuzmemo što nije uspeo - nije neinteresantan. I dalje Besson ima to neko zanimljivo stripovsko razmišljanje i može da izvuče iz glumca kakav je Caleb Landry Jones nešto inspirisano ali u suštini, to sve što je moglo biti se nekako nije desilo.

* 1/2 / * * * *