DOGMAN

DOGMAN Luca Bessona je njegov povratnički film posle čitave serije #MeToo skandala sa kojim je uspeo da nastupi u Veneciji. I u određenom smislu samog sebe je hendikepirao time jer je DOGMAN njegova parafraza Toddovog JOKERa koji je trijumfovao u Veneciji, a nažalost u dometu reč je o apsolutno inferiornom knock-offu.

Naravno, JOKER je na mnogo nivoa sui generis delo pa je teško u potpunosti napraviti njegov knock-off ali ovde imamo sličnu postavku, jednu psihološku studiju potonuća traumatizovanog čoveka u jednu vrstu pravedničkog ludila prilično groteskne sorte.

E sad, ovo je sve zanimljivije kad se priča nego kad se gleda.

Film je dat u seriji flešbekova koje okida junakova ispovest advokatu i usled toga zapravo film nikako da počne već ide iz reminiscencije u reminiscenciju. Nažalost, film jako loše izgleda. Besson ga je izgleda radio u skromnim uslovima i to se nažalost oseća. Očigledno je posle godina snimanja skupih filmova izgubio taj dar da kreativno reši nedostatak novca.

U odnosu na LUCY i VALERIAN sa kojim se po meni vratio nivou na kom je ranije bio, ANNA je bila određeni pad ali i dalje solidan akcijaš sa dozom kreativnosti i te zanimljive komocije matorog reditelja koji nema energije kao pre. DOGMAN je nažalost slično kao što je ANNA bleda senka filma NIKITA još bleđa senka Bessonovog skripta za DANNY THE DOG.

DOGMAN je mogao biti zanimljiv film, i on ni sada - ako izuzmemo što nije uspeo - nije neinteresantan. I dalje Besson ima to neko zanimljivo stripovsko razmišljanje i može da izvuče iz glumca kakav je Caleb Landry Jones nešto inspirisano ali u suštini, to sve što je moglo biti se nekako nije desilo.

* 1/2 / * * * *