Friday, April 29, 2022

THE HUNTER

THE HUNTER Buzza Kulika je poslednji film koji je snimio Steve McQueen. Njegove poslednje godine same po sebi su zrele da se o njima snimi film. Njegova borba sa neizlečivom bolešću, terapije u Meksiku i posete nadrilekarija, sve to je usledilo posle snimanja ovog filma.

Stoga u ovom filmu gledamo McQueena koji više nije u cvetu mladosti ali mi za razliku od njega tada znamo i da on tada već umire.

THE HUNTER je inspirisan živopisnom pričom Ralpha Thorsona, poznatog još i kao Papa koji je bio savremeni lovac na ucene, ali i propovednik i dobrotvor mnogima koje je lovio. Priča je užasno zanimljiva, ali Kulik, po scenariju na kom je radio i Peter Hyams, odlučuje da snimi jedan čistokrvni akcioni film epizodične strukture u kom nema mnogo prave refleksije Thorsonovog istinskog poziva.

Sam Thorson je bio tehnički konsultant na ovom filmu i bio je čak u cameo ulozi barmena, dakle njemu nije smetao taj print the legend momenat iako su zapravo jedina dva zapleta koja drže ovaj film kao celinu - Papina trudna supruga koja čeka dete i psihopata koji ga progoni da mu se osveti. Sve iz domena "nije se desilo" i to sasvim sigurno ne na takav način.

Dakle, Papa Thorson nije dobio biopic kakav zaslužuje ali deluje da je on ovim reklamnim filmom koji bi - da je malo kasnije nastao mogao biti proglašen za TOP GUN u regrutaciji bounty huntera - najpre mogao biti definisan kao akciona extravaganza.

I ako se tako gleda, film zbilja donosi dve antologijske akcione scene. Jedna je jurnjava kombajna i Pontiaca Firebirda kroz kukuruzno polje, druga je Papino kešanje na čikaški gradski voz. I sve ostalo osim prve tuče koja je malo nesigurna i usiljeno komična je dobro.

McQueen je kinematografija, gde god se pojavi i šta god da radi, to pije vodu. I onda na sve to imamo zaista nešto izuzetne akcije, tako da ostavimo po strani evidentno neostvareni potencijal filma, nemamo na šta da se žalimo. McQueen u ovom filmu nije otišao u velikom stilu jer je ovo sve profilisano kao minor work, ali da se ne lažemo, ostavio je film na kome i 40+ godina kasnije "zineš" na neke akcione scene.

* * * / * * * *

CATCH THE FAIR ONE

Jedno od imena koje je izbilo u prvi plan tokom emitovanja serije TOKYO VICE, naravno duboko ispod Michaela Manna i Jakea Adelsteina jeste Josef Kubota Wladyka, veoma odgovoran filmski i televizijski reditelj koji je do sada snimio epizode mnogih važnih serija, od kojih su neke, recimo ANIMAL KINGDOM najbolje na svetu a u njoj je radio desetu u drugoj sezoni.

U TOKYO VICE su mu prepuštene čak četiri epizode.

Wladyka je do sada snimio dva igrana filma. Jedan pod pokroviteljstvom Spike Leeja i drugi u produkciji Darrena Aronofskog.

Aronofsky je bio pokrovitelj filma CATCH THE FAIR ONE, izuzetno kompaktnog, svedenog, vizuelno ekspresivnog krimića o Indijanki koja se bavi boksom i traga za mlađom sestrom koja je nestala, po svemu sudeći u lancu trgovine belim robljem koje drže lokalni naizgled respektabilni domaćini iz obe zajednice.

Indijanski rezervati se vraćaju na velika vrata u svet krimića, počev od Taylora Sheridana i njegovog WIND RIVERa, preko raznih serija među kojima je najgledanija opet njegova YELLOWSTONE, pa sve do Scorseseovog sledećeg filma.

Ovde je indijanska zajednica prikazana van rezervata ali atmosfera nemaštine i lokalnih kazina je tu. Wladyka gradi atmosferičan svet Flyover Amerike gde ljude lako pojede mrak, svratišta u kojima spava sirotnja, podruma bogataških vikendica u kojima razvučene folije čekaju da se obave ubistva, kamiondžijskih odmorišta na kojima se završavaju poslovi.

Glavnu ulogu igra Kali Reis koja se zaista bavi boksom i odlično se snalazi u ulozi koja iziskuje pre svega underplay i fizičku ubedljivost a ona pruža oba. Uz Wladyku ona je radila i na scenariju kao autorka filmske priče. Ako imamo u vidu da joj u 36. godini bokserska karijera još uvek ide dosta dobro, deluje da je ovo ispipivanje terena za nešto kasnije dobro prošlo.

CATCH THE FAIR ONE mnogo više deluje kao da je nastao pod pokroviteljstvom Taylora Sheridana nego Aronofskog, ali svakako da ima malo te korozije njegovog WRESTLERa i u ovom filmu. Međutim, Wladyka je efikasan i u 80 minuta uspeva da iskaže sve što je zamislio.

Ljubitelji old school krimića ali i nu school socijalnog problemskog filma ne bi trebalo da propuste ovo ostvarenje.

* * * 1/2 / * * * * 

Thursday, April 28, 2022

CASUAL DAY

CASUAL DAY Maxa Lemckea je rutinska, i ne naročito ubedljiva kritička melodrama o korporativnom životu koja mi je privukla pažnju jer ju je pisao Daniel Remon, scenarista Sorogoyenovog EL DOBLE iz antologije HISTORIAS PARA NO DORMIR. CASUAL DAY je potpuno drugačija stvar, kao neki jako razuđeni Neil LaBute. Od slavnih glumaca u podeli imamo Luisa Tosara međutim on se potčinio ansamblu i ni na koji način svojom zvezdanom voltažom ne remeti film i ne nameće se kao nekakav punktum u glumačkom pogledu.

* * / * * * *

Tuesday, April 26, 2022

MIDNIGHT IN SAINT PETERSBURG

MIDNIGHT IN SAINT PETERSBURG je drugi televizijski film o Harry Palmeru snimljen u Rusiji sredinom devedesetih. Režirao ga je Douglas Jackson i po atmosferi deluje da je sve snimano back to back. Nažalost, ovaj drugi film ima manje budžeta nego prvi, i Michaela Gambona je manje, kao i bilo kakvih drugih relevantnih glumaca sa Zapada. 

To ne bi bio problem jer Michael Caine je tu. A možda je i Jason Connery mogao da pripomogne, međutim, scenario je apsolutno šupalj. Ima priču koja se tiče trgovine plutonijumom koja možda misli da je sa naslovne strane tadašnjih novina a zapravo je šuplja i ne rezultira nikakvim uzbuđenjem.

Negativci koriste lenjingradski filmski studio kao svoju bazu ali ova ekipa čak ni takvu lokaciju ne uspeva da kapitalizuje. Veoma slab rad. Ispod proseka.

BULLET TO BEIJING

BULLET TO BEIJING Georgea Mihalke je britanski televizijski film o Harry Palmeru, snimljen po liku kog je osmislio Len Deighton, ali ne i po njegovom zapletu ili literarnom delu. Ovaj film je američka koprodukcija, za mrežu Showtime, ali i ruska jer je Lenfilm takođe pružio usluge i imao ulogu koproducenta.


Kao što su u Bond-filmovima, pa i u onim o Harry Palmeru, Zapad i SSSR u balansu, pa se često desi da zapadni protagonista spasava svet u saradnji sa nekom recimo agenticom KGB i sl. tako je izgleda i sa hladnoratovskim herojima.


Dakle, Lenfilm, studio u kom je Lungin osvojio nagradu u Kanu za TAXI BLUES a Sokurov počeo karijeru, u fazi neuspele privatizacje odlučuje da se izvlači iz stečaja preko Harry Palmera.


Palmer je od prvog do trećeg filma išao sve bliže Holivudu, i u trećem igraju holivudske zvezde kao što je Karl Malden, međutim nije dovoljno dobro prošao da bi dobio i četvrti planirani film.


Sad u ovom TV aranžmanu s Lenfilmom, Harry Palmer dobija tretman old school hladnoratovskog TV filma po priči odnosno posthladnoratovskog po produkciji. Dok je čuveni Ken Adam tražio načine kako da Istok rekonstruiše na Zapadu, ovde se i London snima u Lenjingradu, odnosno tada već Sankt Peterburgu, i George Mihalka kao prekaljen veteran uspeva da izvuče solidan bang for his buck.


Naravno, režija nije ni približno stylish, ali ima par akcionih scena koje su sasvim korektno izvedene za televizijske standarde.


Ideja da veći deo filma Palmer i ekipa putuju transsibirskom železnicom u pokušaju da se dokopaju formule za biološko oružje razvijano u eri SSSRa je zanimljiva ali nije naročito vešto izvedena. I to je šteta jer je u njoj mogla da se evocira uspomena na prvi serijal, kroz veštije, pronicljivije pisanje i hrabriju režiju.


Jason Connery, tada u fazi kad igra Iana Fleminga u nekoj sličnoj produkciji, i u generalnom pokušaju da eksploatiše očevo slavno prezime, igra Palmerovog ruskog pomoćnika koji mu je možda i sin začet sa KGBovskom honey trap ženskom. 


Kasnije, kada je Putin došao na vlast, poredili su ga sa nepriznatim sinom kog je Bond dobio sa nekom od svojih brojnih ruskih partnerki, ali ovaj film ni to pomnije ne razrađuje.


Na kraju, čini se da problem nisu ni dominantno ruske lokacije, ni televizijska umesto filmske realizacije (premda je tehnički gledano film rađen “filmski”, da ne bude zabune - nije reč o studijskoj TV drami koja se miksuje), već scenario. Čak ni obezbeđen cameo Sue Lloyd koja je igrala Jean u IPCRESS FILE, Michael Gambon kao glavni negativac, pa i legendarni Bart Kwouk kao kineski general, nisu dovoljno iskorišćeni u tekstu.


Godinu dana kasnije, u istom aranžmanu izašao je još jedan TV film o Palmeru.

LA ABUELA

LA ABUELA Paca Plaze izašla je u kovidijanskim vremenima a po svedenosti broja likova možda je u njima i snimana. Reč je o kamernom, arty hororu u kom se izuzetno oseća upliv Carlosa Vermuta, art house autora koji je ovde pisao scenario.

Paco Plaza je majstor dosta napetog, i konkretnog filma strave ili trilera a ovde odlazi u domen nekih apstraktinijh pretnji, fetišizma, teme lepote i prolaznosti, u priči o manekenki koja se vraća iz Pariza posle vesti da joj je baka doživela razoran moždani udar i kreće da brine o njoj, a onda polako počinje da naslućuje kako baka emituje neke čudne vajbove i priziva zastrašujuće događaje, a što je još važnije što joj je baka u detinjstvu uradila nešto toliko traumatično da je to sve potisnula.

LA ABUELA je film kome Paco Plaza iako je priča više data u atmosferi i odnosima, pruža itekakvu visceralnost, pokazujući da i ovakav film može biti energično izveden uprkos delikatnosti i visokoj estetizaciji. Ovo nije horor filma iznenađenja i sile, ovo je horor film strave i susreta sa nečim neobičnim i nečim arhetipskim, i kroz to gradi veoma snažnu tenziju.

Paco Plaza je ovim filmom bez sumnje proširio okvire svog izraza i dodatno oplemenio svoj rukopis, pokazujući da napreduje iz filma u film.

* * * / * * * *

Sunday, April 24, 2022

UNCHARTED

Nisam igrao UNCHARTED ali koliko znam o toj igri reč je o jednoj od onih koje imaju film like zaplet koji podseća na neke arhetipe ali i stereotipe iz veoma poznatih blokbastera i kombinuje ih slobodno. Kada se po toj koncepciji pravi film, ta stereotipnost može da predstavlja problem, naročito taj aspekt da filmovi koji su opšte poznati stoje u temelju same igre i da sada moraju biti osnov i ekranizacije.

Nažalost, UNCHARTED kao film deluje kao neka dosta senilna mešavina te premise iz igre izvedena bez trunke mašte na filmu, pa se maltene može reći da ono što igra nije diktirala po filmovima nadoknadio je sam autor. 

Ali, čak ni to nije neka sreća. Naime, Ruben Fleischer jeste reditelj koji nije snimio mnogo dobrih filmova, ali svaki je bio upečatljiv, imao je nešto "svoje" a ponekad je u tome i preterivao, i radio na štetu celine. U UNCHARTEDu međutim nema apsolutno ničega od toga. Ovo je film potpuno lišen rediteljskog pečata, bravura, čak mu se ni žanr ne može odrediti. Nivo identifikacije sa likovima i praćenje priče je otprilike kao da gledate nekog drugog ko igra neku klišetiziranu mejnstrim igru koja jako podseća na poznate filmove.

Besmisleno je sada i nabrajati koji je element uzet iz kog filma, mada jeste bizarno videti leteće jedrenjake kojima se poslužio i Paul WS Anderson stara gejmerska njuška u THREE MUSKETEERS, no svakako da posle ovog filma nećete dobiti potrebu da se vratite nekom klasiku o Indiani Jonesu, pa čak ni Lari Croft.

Pomenuta sterilnost postupka, dovedena do tačke da se čak ni žanr ne identifikuje jeste veoma zanimljiva. I nažalost, ona pokazuje da je ovog puta Fleischer koji je umeo da bude među zvezdama svojih filmova i da nameće svoje prisustvo, sada potpuno zatomljen.

Tom Holland i Mark Wahlberg pokazuju znake života na nivou čiste profesionalnosti, ali nema ovde sad neke mogućnosti da oni išta spasu svojom harizmom. Nesporno je da se njih dvojica ovde trude, ali glumci koliko god da dominiraju kadrom ipak nisu jedino što u njemu postoji, a UNCHARTED ima i slabu scenografiju, i slabe specijalne efekte.

Ukupno uzev, UNCHARTED je tužan primer jednog ispraznog pokušaja da se snimi blokbaster koji je na blagajnama silom IPa čak i postigao ponešto.

* 1/2 / * * * *

Saturday, April 23, 2022

AMBULANCE

U filmu AMBULANCE, Michael Bay je pokušao da snimi rimejk danskog filma i da iz jednog relativno "malog" i kamernog high concepta za svoje uslove, napravi nešto što će biti njegov stilski showcase, njegov BABY DRIVER. I od filma koji bi mogao da traje 90 minuta, nastao je film koji traje 136 minuta iako nema apsolutno nikakvo opravdanje za to, ni u priči, pa ni u estetici. niti u danskom izvorniku koji je trajao baš 90 minuta.

Sa trajanjem 136 minuta, Bay daje pre svega empirijski dokaz da na ovom projektu nije imao mere, i to groteskno trajanje je samo ilustracija problema koja je veoma direktna. Ipak, ona nije jedina nevolja.

Film u pogledu onoga što znamo iz trejlera da nas čeka, i da ne kažem pojednostavljeno, i u pogledu onoga što on jeste, počinje tek u 40. minutu. Dotle gledamo Xtu iteraciju priče o očajnom ratnom veteranu kome nema druge nego da opljačka banku kako bi lečio bolesno dete. Ta potreba da se jedan najnormalniji filmski poriv kao što je pljačka banke do te mere steriliše, izneverava suštinu žanra - došli smo da gledamo akcioni krimić zbog akcije i kriminalaca i kriminala kao teme, a ne da bismo gledali čoveka koji na možda pogrešan ali jedini mogući način rešava svoj socijalni problem.

Krivac za te probleme je Chris Fedak, kog znamo kao kreatora serije CHUCK koji je napisao bajat skript, sa nekim internim forama na Bayove ranije filmove kojima se pokazuje da AMBULANCE ima mesto u svetu u kom su Bayevi filmovi "fikcija", da bi ubrzo potom postao izuzetno sličan većini, sem jedne razlike, od većine Bayevih filmova, ovaj nije dobar.

Prvih 40 minuta dakle gledamo ekspoziciju likova, njihov neuspeo pokušaj pljačke, zamišljen na neki subtarantinovski način, potom obračun uzrokovan tim pokušajem koji je izveden na neki submannovski način, i konačno dolazak u hitnu pomoć koja se vozi po gradu na subjandebontovski način.

SPEED je remek-delo akcionog filma devedesetih. Izašao je godinu dana pre BAD BOYSa, i Bay pokušava da ga kanališe u ovom filmu, ne bez veštine, ali apsolutno bez uspeha.

Otud AMBULANCE zahvaljujući tome što glume Yahya Mateen, Jake Gylenhall i Eiza Gonzales pa i zato što Bay nije nevešt, ostaje nešto što može da se pogleda, ali ovo je ipak propast na svakom nivou, od estetskog dometa do prihoda na blagajnama, gde je stigao kao film od 40 miliona dolara, nešto jeftino za Baya i to u Americi nije ni približno vratio.

AMBULANCE nije prošao u bioskopima, i možda je to znak krize mid-budget akcionog filma, a možda je ipak samo jedna pogrešna procena iza koje stoji Michael Bay koji je ovog puta naprosto odabrao pogrešnog pisca i prave glumce.

Kod Baya ima toliko veštine da ovaj film svakako treba da pogleda onaj koga ove stvari i inače zanimaju. Ali, za nekakav crossover ovde nema šanse.

* * / * * * *

Friday, April 22, 2022

MIXED COMPANY

MIXED COMPANY je komedija koju je 1974. režirao veteran Melville Shavelson. Joseph Bologna igra trenera Phoenix Sunsa koji su u krizi. Uporedo, pokušava da osveži svoj brak dobijanjem još jednog deteta ali se ispostavlja da ne može da ima više dece. Supruga predlaže da usvoje dete, i trener u početku nije za to, no kasnije popušta. Kada se prvo dete koje usvoje ispostavi kao problematično, kao rešenje se nameće usvajanje još dece.

MIXED COMPANY nije film kom je logika jača strana. U suštini reč je o otužnoj porodičnoj komediji koja nije previše duhovita, a ekstremno je politički korektna jer deca koju trener usvajaju su iz drugih kultura i imaju drugu boju kože. To je čak možda bilo i edgy u svoje vreme, recimo par dece su traumatizovani mali Vijetnamci, ali ukupno uzev, Shavelson je imao mnogo boljih momenata i na ovaj film sam nabasao prevashodno kao fan Phoenix Sunsa jer je retko koji film bio ovako vezan za neki tim, a naročito za Sunse nema puno takvog sadržaja.

U filmu ima dosta game footagea iz sedamdesetih koji nije nezanimljiv ali nije sad nešto neviđeno, i u sportskom smislu film nije nimalo promišljen, a košarka je generalno u drugom planu, ako se neka sportska tema uopšte dotiče, to je onda timski duh i odnosi unutar ekipe kroz paralelu porodica - sportski kolektiv.

Sve u svemu, bezveze.

* 1/2 / * * * *

OPKOLJENI

OPKOLJENI su rediteljski i scenaristički debi Miloslava Samardžića, osnivača Pogleda kao četničkog medijskog koncerna i svojevrsne preteče Boreingovog Daily Wirea. Samardžića je od samih početaka Pogledao zanimao “kulturni rat”, interesovala ga je čak i filmska produkcija ali je opšta liberalizacija medija, odnosno konkurencija izdavačkih delatnosti SPO i SRS dovela do toga da se Pogledi ipak ne razviju toliko.


Iste godine kada je Daily Wire pustio prvi film koji je producirao na striming, isto je uradio i Samardžić. Dok je Jeremy Boreing u međuvremenu odustao od režije iako je snimio film THE ARROYO, i prvi film preko Dallasa Sonniera radio sa dokazanim profesionalcima, Samadržić je morao da uzme stvar u svoje ruke iako su u svoje vreme kritiku u Pogledima pisali tadašnji studenti FDU koji su sada i značajni činioci u našoj kinematografiji.


OPKOLJENI je amaterski celovečernji film i kao takav nije loš, recimo u poređenju sa radovima Radoša Bajića koji se bavi profesionalnim četničkim inscenacijama ali dosta slabo. Jedino što je kod Bajića, u mnogo skupljim ostvarenjima od ovoga bolje jeste što kod njega glume poznati glumci dočim kod Samardžića glume lokalni kragujevački glumci koji nisu previše ili uopšte poznati sa ekrana.


U tom pogledu, OPKOLJENI nisu bitno lošiji od Bajićeve četničke produkcije a u nekim aspektima su čak i bolji.


Prvo, Samardžićev film koliko god da je naivan je nepretenciozan, i nije opterećen patetikom. Samardžić bira jednu zgodu iz života i rada Nikole Kalabića i ekranizuje je, verovatno sa idejom da ga prikaže kao četnika koji se borio protiv Nemaca i kolaboracionista i da razbije njegov imidž kao izdajnika koji je na sve to još i prodao Dražu.


Paradoksalno, Kalabić nema najjači protagonizam u filmu, neki likovi mu “kradu šou”, ali ovo je film opsade, zatvorene situacije. Sa pomalo campy detalja. Recimo neki flešbeovi sa erotskim prizvukom po uzoru na Leonea.


Da četnici nisu imali toliko malo sreće na filmu, i da ih se sada nije poduhvatio Radoš Bajić, onda bi OPKOLJENI bili lako otpisani kao neki skroz fringe, slično MAGA filmovima poput RELIANTa. Međutim, RELIANT nije toliko loš kad se snimi u Srbiji, naročito bez pomoći FCS ili RTS.


Ako je verovati distributerima, OPKOLJENE je u prvom vikendu videlo više gledalaca nego MRAK u koji je FCS uložio stotine hiljada evra i film je prikazan na FESTu. Dakle, o čemu pričamo? Ovo je underground fenomen, ako distirbuteri ne lažu.


Otud, OPKOLJENE moramo podržati ne zbog četnika već zbog celog tog underground, B-film tripa koji se aktivira kod nas ponovo posle ZONU MRTVIH a ove godine već imamo OPKOLJENE i KLJUČ. S tim što KLJUČ ima pozntog reditelja i glumce a OPKOLJENI su skroz off the grid i to je sve jako uzbudljivo.


Najsmešnije od svega, a ima ovde dosta toga smešnog, svakako je odnos prema partizanskom filmu. Ovo je “četnički” film ali više liči na partizanski od mnogih Krvavčevih ili Mitrovićevih. Na kraju će Slovenac Babosek i četnik Samardžić biti predvodnici revivala ortodoksne partizanske estetike tamo gde se ona ponajmanje očekuje.


* * / * * * *


SPY STORY

SPY STORY Lindsaya Shonteffa, kanadskog hacka koji se bavio britanskim niskobudžetnim filmovima ekranizacija je romana Lena Deightona u kom se pojavljuju sporedni likovi iz serijala o Harry Palmeru ali ne i on sam.

Nažalost, ekranizacija je skromno i ne naročito vešto snimljena, sa pričom koja je potpuno nerazumljiva. Da li je Shonteff otišao preduboko u neku kriptičnost špijunske komunikacije ili je naprosto snimio nerazumljiv film možemo polemisati ali rezultat je nesporno jako slab.

Iako formalno spada u serijal o Palmeru, ovaj roman nije bio predviđen za realizaciju u Salzmanovoj produkciji sa Caineom. BILLION DOLLAR BRAIN je trebalo da bude ispraćen jednim drugim filmom, sa sličnim settingom.

* 1/2 / * * * *

Thursday, April 21, 2022

FUNERAL IN BERLIN

FUNERAL IN BERLIN Guya Hamiltona, ima reditelja iz Bonda, dakle fuzioniše se 007 stilski sa onim što je izdvajalo Harry Palmera i definitivno ovo je pitomiji film od Furiejevog. Otto Heller i dalje snima, i dalje tu ima zanimljivih pokreta kamere i avangardnih kompozicija koje svakako ne bismo mogli sresti u Bondu, ali priča je nažalost dosta "obična" i ovog puta je Palmer umešan u jednu relativno rutinsku "idi mi - dođi mi" akciju na razmeđi Zapadnog i Istočnog Berlina, sa prebezima iz KGBa i nacistima koji rade za Britance.

Od Deightona bi se očekivalo nešto na nivou QUILLER MEMORANDUMa ali ipak to nismo dobili. Dobili smo samo za nijansu maštovitiji hladnoratovski triler sa Harry Palmer koji je i dalje angry young man špijunca šezdesetih i vrlo malo toga po čemu bi se sve ovo izdvojilo.

Ima zanimljivih karaktera i lokacija, Guy Hamilton nije reditelj bez dara, uostalom to je Berlin, tamo je teško naći nešto što nije koloritno, tako da je FUNERAL IN BERLIN daleko od slabog filma, ali svakako je najniža tačka u amplitudi u ovoj prvoj trilogiji.

Zanimljiv detalj je da je Peter Medak režirao drugu ekipu. I njegovo ime izađe u veoma uzbudljivoj i duhovitoj prvoj sekvenci koja obećava nešto što je inspirisalo MAN FROM U.N.C.L.E. Ipak, na kraju, radije bih reprizirao Ritchieja.

* * * / * * * *

Wednesday, April 20, 2022

THE IPCRESS FILE

Raskošna ekranizacija Deightonovog IPCRESS FILE koju je priredio ITV, podstakla me je da repriziram izvorne filmske avanture Harry Palmera.

Poznato je da mi je BILLION DOLLAR BRAIN najdraži u ovom serijalu, i u njemu je Ken Russell otišao najbliže izgledu filma o agentu 007 da ga je režirao Emir Kusturica - da doduše kasnije nije sam Emir imao špijunsku dimenziju u MLEČNOM PUTU.

Ipak, Russellov film istovremeno je označio kraj ovog serijala i Caine će se vratiti Palmeru u dva kasnija manje upečatljiva DTV nastavka koja nisu ni bazirana po Deightonu. Očigledno je taj iskorak bio preekstravagantan za svoje vreme i trebalo je malo sačekati za osovinu Vaughn-Nolan da unese tu vrstu osveženja u špijunac.

Sidney J. Furie je režirao THE IPCRESS FILE stylish za popizdeti, snimao je češki veteran Otto Heller a montirao niko drugi do Peter Hunt, i svi oni koji pamte Furiea kao umornog britansko-kanadskog hacka koji snima drugorazrenne vehicle propalih glumaca osamdesetih treba da pogledaju ovaj film i vide kakav je to majstor bio.

Watkins i Hodge u šest epizoda nude još raskošniju razradu priče, i jasno je koliko je ona sabijena i svedena na esenciju u ovom filmu, ali i dalje u sebi sadržava ključni atribut Harry Palmera, a to je njegova pozicija angry young mana britanske špijunske produkcije, kako literarne tako i filmske. Ironija sa kojom Caine prilazi liku drugačija je od komocije i ironije koju nosi Bond. Prvo zato što su njegovi nadređeni i protivnici više lecarreovski nego flemingovski, sve je više sivo i dubinski dosetljivo nego što je crno-belo. Akcija je vrlo stylish ali u sebi nosi specifičnu dozu ironične trapavosti junaka, i neočekivane proboje brutalnosti naizgled "običnih" ljudi.

Psihodelični element razaranja velikih naučnih umova i ispiranja mozga, takođe je razrađeniji u seriji u kojoj nosi endgame, dočim ovde to ostaje najkrupnija mana ako gledamo iz okvira konvencije špijunskog filma - pretnja koju neprijatelj izvodi nije dovoljno razrađena i instrumentalizovana. Međutim, isto tako u toj lapidarnosti neprijateljeve namere leži i odstupanje od konvencije iz Bonda. U tom pogledu svakako repriziranje ovog filma posle nove serije otvara neke druge horizonte.

Harry Palmer je i nastao kao odgovor na Bonda, na Deightonovo loše iskustvo sa rada na FROM RUSSIA WITH LOVE i u tom pogledu svakako da se mora gledati kao reakcija, i veoma prikrivena parodija koja to u suštini nije.

* * * 1/2 / * * * *

Tuesday, April 19, 2022

SERENITY

SERENITY Stevena Knjighta je bio jedan od najprestižnijih nezavisno finansiranih projekata pre nekoliko godina da bi po izlasku bio ismejan kao jedan od najglupljih trilera sezone.

Steven Knight, prestižni britanski scenarista dokazao se kao kralj raznih high concepata i pisac prepoznatljivog rukopisa, i uprkos tome što nisam neki veliki fan ne mogu osporiti da sam u većoj ili manjoj meri uživao u nekim njegovim radovima kao što su Zemeckisov ALLIED, Limanov LOCKED DOWN ili Wellsov BURNT. Ali, isto tako postoji niz slabih filmova po njegovim scenarijima u kojima upravo taj njegov rukopis isisava sav "vazduh" iz dešavanja.

SERENITY je slučaj sličan Mangoldovom filmu IDENTITY gde veći deo vremena gledamo jedno da bi se prilikom twist endinga ispostavilo da smo gledali nešto drugo. I tu se onda postavlja pitanje - šta smo zapravo gledali, odnosno kakav je to film koji u fundamentalnom preokretu koji ruši celu dijegezu dobija svoj smisao.

SERENITY stoga moram da spoilujem da bih ušao u analizu onoga što smo gledali ovde - premda tu nema tako radikalnog shifta kao u IDENTITYju barem na polju definisanja onoga šta smo gledali...

SERENITY kreće kao klišetizirani tropski noir. Imamo ribara kome ne ide, sa lokalnom ljubavnicom koja je malo starija od njega i izdržava ga, asortimanom nekih lokalnih likova na tom tropskom ostrvu koje je negde na Karibima a možda i u Polineziji ali ga sve čine kliše-angloamerički expati. Jednog dana se pojavljuje njegova stara ljubav sa kojom ima sina, i traži od njega da ubije njenog sadašnjeg muža zbog kog ga je napustila jer je maltretira. On se nećka.

A onda saznaje da je ceo život na tom ostrvu u stvari simulacija - kompjuerska igra, i da je ovo u stvari FREE GUY za odrasle. 

E sad, kako to naš glavni junak doživi - pa dosta različito od Guya u FREE GUYu - ne kreće u revoluciju da promeni svet i oslobodi  NPCjeve već nastavlja sa svojom trashy noir sagom kojoj samo dodaje još jedan sloj ironije.

E sad, Knight ipak nije do kraja načisto da li je ovo igra, kolektivna psihoza, izmišljeni svet traumatizovang deteta ili nešto osmo. Ali ono što film jeste to je znojavi tropski trashy noir sa odličnom glumačkom podelom koju čine Matthew McConaughey, Anne Hathaway, Jason Clarke i Diane Lane. Dakle, nema slabog mesta u podeli ali niko baš ne dobija neki naročit zadatak osim Matthewa koji je uspeo umnogome da ovakvim projektom poravna rezultate McConaugheysainncea.

Knight kao i mnogi scenaristi kada režiraju dosta insistira na atmosferi, na detaljima, želi da bude "veći katolik od pape" u smislu korišćenja filmskog jezika i insistiranju na vizuelnosti u čemu mu pomaže Jess Hall tako da film lepo izgleda.

Na kraju, ključno pitanje ipak ostaje tolerancija gledalaca spram trash noira jer će to gledajući ovaj film najviše gledati, a potom i na te radikalne preokrete, koji su na kraju svega primarni kad se film prepričava ali sekundarni kad se gleda.

* * / * * * *

Sunday, April 17, 2022

THE LAST THING HE WANTED

THE LAST THING HE WANTED Dee Rees je zanimljiva, haotična ekranizacija romana Joan Didion koju su za film adaptirali sama rediteljka i Marcos Villalobos. U suštini radi se o throwback 80s političkom trileru sa glazurom atmosferične latinoameričke melodrame i studije ženskog karaktera. Dee Rees polazi od jedne mannovske pretpostavke a to je da će gledalac biti dovoljno strpljiv da prati priču i fokusira se na nju, i zaplet nije mnogo pomognut nekim narativnim tehnikama kojima bi se razjašnjavao.

Kako je ovde reč o nečemu što je mutna delatnost - glavna junakinja je novinarka koja pokriva latinoamerička krizna područja Reaganove ere a onda preko pokojnog oca i sama postaje protagonista Contra-afere, te je samim tim dosta situacija među likovima u neizrečenom, kriptičnom. Ballsy je snimiti takav film a pritom pokrenuti toliku silu raznih ATL i BTL likova i onda izvesti ovo, ali ja sam neizmerno uživao.

Anne Hathaway nudi zaista visokokalibarsku rolu, Ben Affleck je kul kao mutni američki zvaničnik. Toby Jones sjajan kao dekadentni američki pimp u polumirovini posle držanja javnog kupatila u Port-o-prensu. Znači, dešavanja su supermasna i atmosferična, i ko se na to ne nakači, dobiće ugođaj u ravni od * *.

Međutim, meni je sve to leglo, priču sam dosta lako razumeo, dakle nije me odbilo to kada je krenuo spy craft i mumbo jumbo, i legla mi je ta atmosfera tropskog maltene erotskog trilera koja izraste u finišu filma.

Sve je to moglo biti jasnije, akcentovanije, bolje, ali THE LAST THING HE WANTED je takav-kakav je, specifičan je, i svoj, i ima svoje kriterijume, i unutar njih mi je legao. 

* * * / * * * *

P.S. PANAMA Marka Neveldinea se dešava u sličnom miljeu, ima sličnu priču, neke čak slične scene i slično je messy. Naravno, ta dva filma nikakve suštinske veze nemaju sem miljea i delimično žanra ali stoje kao zanimljiv case study dva različita produkciona kraja sa kojih se nečemu može prići.

P.P.S. Film je jasna aluzija čak i bukvalno na nivou zapleta na Antonionijev PROFESSIONE: REPORTER.

Saturday, April 16, 2022

ERASE UNA VEZ EN EUSCADI

Manu Gomez napravio je coming of age film o odrastanju u Baskiji 1985. godine i uprkos tome što je imao potentne elemente u miljeu, zemlju u građanskom ratu i generalno epohu koja je baš podatna da se lepo rekonstruiše, rezultat je konfuzan i isprazan film, sa simpatičnom glumačkom podelom koja nema šta da radi, klincima koji se vrte u krug isto koliko i odrasli glumci, pa čak i nekim dosta nejasnim promenama u tonu, tipa kad se u milje neželjenog treniranja biciklizma, i prvih gledanja porno kaseta, odjednom umeša HIV infekcija džanki brata jednog od dečaka ili pogibija jednog drugog prilikom neveštog postavljanja bombe. Ako su autori imali nameru da gledaocu tokom bezbrižnog narativa zastane "knedla u grlu", ovim rešenjima do nisu uspeli.

* 1/2 / * * * *

Thursday, April 14, 2022

X

Ti West od početka karijere pravi zanimljive filmove i sve vreme sazreva ali isto tako neprestano ostaje isti prostor za napredak koji ne uspeva da popuni do kraja. Njegovi filmovi su inteligentni, duhoviti, energični, ali isto tako često im manjka čiste horor invencije.

X je film koji izgleda kao jedan veoma lepo snimljen i izveden omaž Tobeu Hooperu koji uspeva da na mnogo mesta bude interesantan, u mnogo aspekata kreativan i duhovit, a opet da na kraju kada treba da se desi strava bude mehaničan i konvencionalan, čak i onda kad je kreativan i duhovit.

Ovog puta u teksašku zabit odlazi grupa mlađih ljudi sa idejom da na jednom imanju snime porno film. Ta ideja ne nailazi na odobravanje domaćina, premda ne iz razloga na koje bismo računali već iz nešto neobičnijih, starica koja je u stanju živog leša se teško miri sa time da joj je supruga napustila muška snaga a da ni nju više niko ne smatra privlačnom.

Ti West u suštini ovde ispituje neke zanimljive strave - da, u osnovi su to mlađi ljudi iz "urbane" sredine i liberalnog miljea nasuprot seljaka koji su zatucani, ali suština je u strahu od starenja i gubljenju seksualne snage i privlačnosti. U jednom trenutku čak i sami junaci verbalizuju taj strah te ovo nije samo moje učitavanje već idejni sloj filma. I to je jako zanimljiva tema.

Problem je u tome što kada ubijanje krene, ta odmazda seksualno presahlih staraca prema virilnim mladim ljudima prerasta u jedan rutinski, zabavan ali tek korektan slasher. I onda odlična podela u kojoj Mia Goth igra i final girl i babu, Kid Cudi igra mladog pastuva koji nosi porno produkciju te Jenny Ortega koja igra square devojku koja pomaže svom dečku filmmejkeru i ostali koji su jako dobri, na kraju nemaju puno prostora za neku zanimljiviju kreaciju sem za ciku, vrisku i jurnjavu.

I to je sve u redu, ali X je mogao biti mnogo više.

Ti West je krenuo kao štićenik Larry Fassendena a ovaj film je snimio u produkciji Sama Levinsona, i ta razlika se oseća, i povoljna je za njega. Ipak, on još uvek nije tamo gde možda već misli da jeste.

No, pošto nije mnogo više, X je to što jeste i zahvaljujući direktoru fotografije Eliotu Rockettu i Ti Westu reč je o vibrantnom teksaškom backwoods hororu, snimanom Down Under, u kome ima šta da se vidi i u kome imamo o čemu da uživamo. Moguće je da Tobe Hooper nije bio pravi kanal za tematizaciju virilnosti i prolaznosti, ali barem je sad ta tema stavljena u opticaj i nadamo se njenom boljem izdanju.

* * * / * * * *

Wednesday, April 13, 2022

THE SADNESS

THE SADNESS je žestoko hajpovani horor Roba Jabbaza, Kanađanina koji snima na Tajvanu.

Odmah treba raščistiti - uživanje koje ovaj film pruža nalazi se u domenu tehnički izvedenog azijskog horor spektakla na liniji TRAIN TO BUSAN, samo sa manje high-tech rešenja i više practical efekata, i dosta splattera koji je sporadično gadniji nego što nam nudi klasičan mejnstrim.

Međutim, THE SADNESS obrni-okreni jeste to, kvalitetan mejnstrim horor spektakl u kome su naprosto neke smrti strašnije i maštovitije nego u prosečnom mejnstrim radu, iako parctical VFX nije uvek skroz ubedljiv i jednom delu splattera ne veruješ jer je jacksonovski izveden a drugom zato što je veoma groteskan.

Ali, ovo je film koji traje malo jače od sat i po i prva polovina ima jak tempo, u drugoj film uspori, postane konvencionalniji, ali ni tada ne postane dosadan jer Jabbaz sa punim ubeđenjem izvodi inače tradicionalno iritantne ispovedne scene junaka koji su pošli stranputicom, dodatno cementirajući utisak kako je ovaj film dosta dobra varijacija na nešto za šta bismo inače rekli da "nije ništa posebno".

Ipak, tajvanski setting donosi relativnu svežinu, Jabbazu je stalo da ovo napravi najbolje što ume i to ga već izdvaja od tipičnih reditelja kojima su ovakve stvari postale rutina. Teško je reći da li je ovaj film showcase ili ne. Ovo nije neki mali niskobudžetni film posle kog reditelju tek treba da se otvore mogućnosti već jedan vrlo jasan nagoveštaj da se na Jabbaza može računati kao na reditelja koji će solidno orkestrirati neki budući bioskopski horor sa puno "pokretnih elemenata" jer je to ovde već uradio.

Pojedini detalji u splatteru sigurno će ga približiti i srcu festivalske horor publike kojoj je doduše već to što radi na Tajvanu dovoljan turn on. Međutim, Jabbaz što se mene tiče zaslužuje da se prati dalje upravo u nekom mejnstrim domenu jer ja u ovom filmu nisam zapazio neku fundamentalnu i žanrovsku nadogradnju.

* * * / * * * *

Tuesday, April 12, 2022

AFTER YANG

Kogonada je po priči Alexandera Weinsteina snimio užasno pretenciozni i isprazni, monotoni i vizuelno nezanimljivi psihološki SF AFTER YANG o porodici koja se suočava sa crkavanjem AI pomoćnika. Okolnosti su negde iz ključa AKTA MANNISKOR a Colin Farrell u glavnoj ulozi je obećavao neku zvezdanu voltažu. Ono što smo dobili međutim je Colin sve ovo igra kao da je na robiji, na zatvorskoj predstavi koju mora da odigra kao da mu je ovaj indie film neki vid društveno korisnog rada presuđen zbog vožnje u pijanom stanju.

* 1/2 / * * * *

Monday, April 11, 2022

SVART KRABBA

Jerker Virdborg napisao je roman koji je dobio bogatu ekranizaciju Adama Berga u produkciji i glumačkoj izvedbi Noomi Rapace. Nisam čitao knjigu na osnovu koje je nastao SVART KRABBA ali ono što je stiglo na ekran nije baš superoriginalno, što naravno ne znači da Adam Berg možda samo nije probrao ono što je najfilmičnije a ostavio nešto jako bitno iz unutrašnjeg života junaka van. Međutim, high concept kojim ovde Berg vlada nije naročito high da bi opravdao relativno skup švedski film na švedskom za Netflix i u tom pogledu, rekao bih da čisto koncepcijski ovde imamo posla s nečim što je za holivudske uslove relativno garden variety materijal.

Švedska je razorena sukobom sa neimenovanim protivnikom, ali reč je o ljudima, dakle biće da su Rusi. I u jednoj od baza grupa vojnika, sve zapravo nekadašnjih civila koje je totalni rat doveo do toga da postanu ratnici, dobija zadatak da prenese preko zaleđenog arhipelaga da sledeće baze nešto što bi moglo preokrenuti rat.

Ono što usledi je sad klasičan ratni film putovanja u kom se preispituju lojalnosti, ljudske granice, susreću postapokaliptični krajolici, generalno business as usual. Međutim, dva elementa dižu ovaj film iznad potonuća u rutinu pa i dosadu jer traje nešto duže nego što priča zahteva.

Prvi je Noomi Rapace koja karakternom glumom uspeva da nas ubedi kako njena generic motivacija sa izgubljenom kćerkom nije toliko generic, odnosno jeste ali proizvodi nam neku emociju. Drugi je sposobnost Adama Berga da osmisli neke zaista nesvakidašnje i do sada neprikazane prizore apokaliptičnog stradanja i razaranja koji daju ovom filmu osećaj svežine.

Adam Berg se već dokazao kao reditelj na američkoj televiziji a najavljeno je da će raditi rimejk Cronenbrgovog VIDEODROMEa koji ni u kom slučaju nije neophodan, ali eto bar možemo računati da ima neku maštu kako da osmisli neke "opasne" prizore.

Overall način kadriranja i egzekucije je holivudski, tehnika realizacije je na visokom nivou, i ako ovde ima elemenata copywooda bar su urađeni u velikom stilu i sa dovoljno elemenata koji omogućuju da se SVART KRABBA izdvoji.

* * * / * * * *

Sunday, April 10, 2022

ALL THE OLD KNIVES

Chris Pine je pre osam godina igrao Jacka Ryana u do sada najslabijoj ekranizaciji Toma Clancyja, i bio je najslabiji Jack Ryan od svih. Koliko god je Ryan kao lik imao sreće sa glumačkim podelama, svakako više nego sa krajnjim dometom filmova kao celina, Pine je obeležio njegovu (za sada) najnižu tačku.

John Le Carre se pominje kao referenca kad se priča o filmu ALL THE OLD KNIVES u kom je osrednji američki pisac špijunskih romana Olen Steinhauer adaptirao vlastitu knjigu, ali ja bih pre rekao da je ovaj film uspešno odigran Jack Ryan od strane Chrisa Pinea.

Svako poređenje priča u kojima špijuni imaju nekakav "život" mimo posla sa Le Carreom, samo je znak lenjosti kritičara, jer nije bogat unutrašnji život jedino svojstvo likova ovog klasika. U ovom konkretnom slučaju imamo jednu zapravo izrazito romantizovanu priču u kom ni sam zaplet a ni stav junaka prema životu nema mnogo veze sa izvornim Le Carreom.

Steinhauer na nivou settinga evocira svoj najveći uspeh na ekranu BERLIN STATION, ali ne ide toliko u pravcu trilera, premda ima nekih sličnosti u miljeu sa prvom sezonom. Ovaj film je prosto nešto drugo i pre svega bi se mogao sagledati kao špijunska melodrama, poput ALLIED Roberta Zemeckisa, doduše u svakom pogledu superiornog ostvarenja.

Chris Pine i Thandie Newton se odlično nose sa svojim junacima, mada bih ja radio u toj ulozi video Naomie Harris jer kao nova Moneypenny ima jači spy cred i dinamičnija je, i cela struktura u kojoj oni tokom večere raspakuju slučaj koji ih je razdvojio i kao kolege i kao ljubavnike, izuzetno zavisi od njihove igre.

Janus Metz koji je primarno dokumentarista ali se do sada odlično snalazio u igranim formama, nažalost sve ovo realizuje vrlo dobro ali bez svežine koja bi celinu učinila upečatljivom. Film ne zaslužuje mnogo primedaba ali nosi u sebi nešto ustajalosti.

Da li je ovo onda već trošena formula urađena dobro ali nešto što je dobro istrošeno formulom ostaje da se individualno proceni. Chris Pine je definitivno sada mnogo bolje odigrao Jacka Ryana i to u filmu koji je izašao za Amazon koji je sada Ryanov dom, kao što je nekada Paramount bio i njegov i Pineov.

* * * / * * * *

Saturday, April 9, 2022

MOONSHOT

MOONSHOT Christophera Winterbauera je omladinska romantična komedija koju je New Line snimio za HBO Max. Film govori o momku koji provodi romantično veče sa devojkom koja se sutradan seli na Mars i devojci koja odlazi na istu planetu da se pridruži svom dugogodišnjem momku i sa njim započne zajednički život.

Krijući se na brodu, jer nema kartu, momak je primoran da glumi njenog momka a kada stignu na Mars i shvate da stvari nisu onakve kako su ih zamislili, shvataju da možda ima nešto između njih.

Winterbauerov film je pravljen za streaming i u sebi ima film look u pogledu izgleda ali i dosta TV elemenata space opere u dizajnu, i manjak zvezdane voltaže u podeli. Međutim, uprkos tome što nije multiplex-ready, reč je o veoma solidnom sitkomu za striming kome nažalost izmiče neki veći domet.

* * 1/2 / * * * *

AGENT GAME

AGENT GAME Grant S. Johnsona ima fizionomiju geezer teasera ali to po svojoj suštini nije- Reč je o pokušaju da se sa vrlo malo para, ali se nekoliko jako dobrih glumaca plus Melom Gibsonom u maloj ulozi snimi jedan fini B-film. I ova kamerna priča u tom pogledu uspeva. Ovo nije B-film koji ima mogućnost da ode u neki crossover okvir i da bude B-film koji će dostići A-status. Ali zapravo jeste domišljato izveden B-film koji je apsolutno kamerni ali zahvaljujuću dobro odabranim lokacijama, agresivnim fotografskim rešenjima i dve jako dobro izvedene akcione scene uspeva da ispuni svoj cilj i bude sasvim okej.

Kraj koji je relativno otvoren - u smislu heroji nisu pobedili negativca, možda želi da nam najavi franšizu, možda je umetnički stav da se korumpirana Hidra duboke države ne može pobediti, ali ne smeta.

Naravno, kad se na ekranu pojave Mel Gibson, pa i Jason Isaacs, imamo osećaj pada "s konja na magarca" i to je neka opšta atmosfera u kritikama. Ipak, da su ovde sve nepoznati glumci, sve bi prošlo sa više simpatije. Katie Cassidy, Rhys Coiro i Dylan McDermott kao pojačanja sa televizije su sasvim dobri.

Da je ovo srpski film, gledali bismo ga s poštovanjem zbog domišljatosti.

* * * / * * * *

ELAGU SKANDAALID JA KOLLASED SANDALIID

Poznati snimatelj estonskih dokumentaraca Manfred Vainokivi kog znamo po slikanju izuzetnog filma RODEO režirao je ovu priču o veoma poznatom estonskom avangardisti Leonhardu Lapinu. Nažalost, film ELAGU SKANDAALID JA KOLLASED SANDALIID ga snima pri kraju života kada je on više jedan raspojasani erotoman nego relevantan umetnik, a nažalost ne prikazuje ga u danima slave kada je stekao međunarodni ugled, niti pokušava da nas ubaci u neki jasniji kontekst njegove životne priče. Ne kažem da film mora imati temeljitost Discovery emisije, ali isto tako stranom gledaocu Leonhard Lapin sasvim sigurno neće posle gledanja ovog ostvarenja imati ikakvu svest o tome kakvu je veličinu susreo, samo zato jer ga film beleži u jednom poluizlapeloj fazi.

Friday, April 8, 2022

THE CONTRACTOR

Tarik Saleh nije nov reditelj i već jednom je bio nadomak dobrog filma ali mu je zamalo izmakao. U novoj prilici međutim nije bilo greške, i pošao je putem Daniela Espinose, a izbegao je put Kaspara Barfoeda snimivši uspešan film o američkom vojnom operativcu koji posle odlaska u penziju mora da krene da krpi kraj s krajem radeći za privatne bezbednosne firme, i na taj način upada u nevolju gde mora da se bori na život i smrt.

Tarik Saleh u ovom filmu sarađuje sa iskusnim direktorom fotografije Pierre Aimom koji nas je zadužio izuzetno slikanim filmom LA HAINE, i stvara akcioni triler izuzetne elegancije, na liniji Greengrassovog BOURNEa ali sa još čistijim rediteljskim izrazom.

BOURNE SUPREMACY kao dobri anđeo nadgleda film THE CONTRACTOR i u njemu imamo čitav niz sličnih motiva. Imamo junaka koji je za mračne sile duboke države izvršio zadatak tokom kog se duboko ogrešio i sada pored toga što beži od kolega koje žele da ga počiste mora da se iskupi i izvini i onima koje je tom prilikom povredio. 

Chris Pine se predao ovoj ulozi celom dušom i telom, slično Mattu Damonu u SUPREMACYju mi pratimo njegovu postepenu fizičku deterioraciju kako zadatak uzima svoj danak i postepeni oporavak, ponovo kao kod Greengrassa, na tlu Nemačke - doduše jako uverljivo rekonstruisane u Rumuniji.

Scenario je mogao biti by the numbers triler ali Pine i Saleh su se odlučili da bude nešto mnogo više i duge tišine ispunili su psihološkim vrtloženjima junaka koji se u sred plaćeničke akcije našao u egzistencijalnoj dilemi.

Tome doprinosi Aimova fotografija koja sjajno ispunjava baš te tišine kada junaci i oružje utihnu, dajući svemu jednu mannovsku atmosferu.

THE CONTRACTOR je akcioni triler izuzetne elegancije koji je izašao day and date na svim formatima ali verujem da ga je jako lepo pogledati u bioskopu. Podseća na Manna, na Hilla, na neke filmove prošlih vremena ali preko te kopče sa Greengrassom, itekako je aktuelan. Možda više za ovakve filmove nema mnogo mesta u bioskopima ali srećom imamo i dalje negde da ih gledamo. I što je još važnije, neko se i dalje trudi kada ih pravi.

* * * 1/2 / * * * *

Thursday, April 7, 2022

SCREAM

Matt Bettinelli-Olpin i Tyler Gillett su u svom SCREAMu snimili sve suprotno od onoga što se moglo videti u READY OR NOT. Uprkos tome što su doveli svog scenaristu Guy Busicka, svog direktora fotografije i dobili dosta slobode, snimili su film koji nije ni dinamičan, ni duhovit, ni napet, ni ekonomičan kao njihov mejdžor proboj.

SCREAM Wesa Cravena po scenariju Kevina Williamsona izvršio je preporod horora kao žanra. U tom trenutku horor je bio u komercijalnoj stagnaciji, samo par godina pre toga, nalazio se pri dnu prioriteta holivudskih studija, uprkos ponekom zaista sjajnom naslovu kao što je CANDYMAN Bernarda Rosea koji bi se pojavio.

A onda je Kevin Williamson snimio svoj tarantinovski film, u egzekuciji Wesa Cravena u kom je napravio jednu istovremenu rekonstrukciju i dekonstrukciju žanra. Horor je žanr koji je inače sebe prvi i najpredanije podvrgavao parodiji. Mnogo je razloga za to, jedan od njih je što horor kao tropey žanr ima teškoće da se održi u generisanju strave baziranom na pretpostavci da neku pojavu junaci sreću po prvi put u životu. Zato su vrlo rano čak i velike zvezde žanra poput Borisa Karloffa i Bele Lugosije svoje signature likove zaigrale u parodijama.

SCREAM je bio teen slasher smešten u svet u kom su junaci gledali gomilu teen slashera i sva je prilika da je i ubica, Nije ni to tako nov koncept, ideje pisaca kojima se dešava njihov horor roman kao u filmu TENEBRAE, filmovi u kojima Tonyja Perkinsa progone gledaoci Hitchovih klasika i sl. svega toga je bilo, ali nikada sa ovom snagom i energijom, humorom, senzualnošću, hormonima mlade i nadarene glumačke ekipe koja je sledećih nekoliko godina pravila ozbiljan posao u Holivudu.

Drugi deo je bio najbolji od nastavaka jer je radio more of the same, ali to prosto uprkos Cravenovoj efikasnosti nije bilo ono što su fanovi želeli jer nije bilo tog filmskog komentara. U trećem delu dolazi Ehren Kruger, tada superhot holivudski scenarista čiji je REINDEER GAMES važio za jedan od najboljih scenarija u tadašnjim akvizicijama Miramaxa, posle sleeper hita ARLINGTON ROAD i u njemu on uvodi STAB - film nastao po događajima i Woodsboroa ali film nažalost nije bio naročito dobar i zanimljiv uprkos tom osvežavanju postmoderne premise.

Četvrti deo i poslednji koji je režirao Craven govorio je o junacima prvog filma i njihovim potomcima samo sada 15 godina kasnije i to je bilo baš slabo i umorno.

Novi SCREAM radi bukvalno isto to, s tim što u njemu STAB kao olinjali slasher serijal ima istu ulogu. Ali SCREAM je u međuvremenu posle BABYSITTERa postao apsurdno deplasiran i bukvalno sve što vidimo ovde na temu sequelitisa pa i elevated horora kao teme smo već videli u drugom BABYSITTERU, samo veselije i naprosto bolje.

Čini se da je Samara Weaving kao glumica povezala BABYSITTER i READY OR NOT u istu slasher generaciju, a ovde je nema, i nema nijednog glumca koji ima bilo kakvu harizmu izuzev Jacka Quaida koji je potrošen u jednom besmislenom liku o kom se nema šta reći.

Ipak, ono što je šokantno to je Matt Bettinelli-Olpin i Tyler Gillett ne pokazuju naročitu tehničku veštinu. Film je upriličen ali bezveze izgleda. Ako su hteli da citiraju very 90s fotku Petera Deminga iz SCREAMa, citat nije uspeo jer je sve ovo naprosto samo bezveze. Slasher sekvence su bez napetosti, bez duha, bez dramske ironije, a priča nema nikakav fokus jer se rasplinjuje na potomke protagonista kao neka telenovela.

Serijal je u krizi i on je tu gde je, ali za njegove reditelje, ovo je baš veliki pad.

Wednesday, April 6, 2022

THE COMRADES OF SUMMER

THE COMRADES OF SUMMER u režiji Tommy Lee Wallacea, i po scenariju Roberta Rodata, ako gledamo po ekipi koja ga je pravila - deluje kao neki ratni horor. Doduše, ako malo pažljivije pogledamo opus Roberta Rodata, iako i dalje možemo reći "Rodatov opus - to beše rat", ima u njemu i CATCHER WAS A SPY, dakle ima bejzbola.

Pa ipak, THE COMRADES OF SUMMER je feel good sportska komedija o omatorelom nekada trofejnom igraču Seattle Marinersa koji posle razvoda ostaje bez para i dobija ponudu da ode u SSSR i sprema njihovu bejzbol reprezentaciju za Olimpijadu u Barseloni.

Kako su dva sovjetska igrača mogla biti draftovana pre izlaska ovog filma 1992. godine ne znam, ali očigledno su imali kvalitet za MLB, no film prilazi premisi kao da u SSSR niko ne zna šta je bejzbol, iako su makar od Kubanaca mogli da nauče.

Film je nažalost u svakom pogledu bezveze, nije duhovit, karakteri su slabi, a sportski nije ni autentičan ni maštovit. HBO je imao poseban dar za sovjetske i rane postsovjetske priče i pokrio je do tada neke jako bitno teme, od SAKHAROVa kao istinite priče i STALINa sa Duvallom do CITIZEN X o Čikatilu.

THE COMRADES OF SUMMER ni po jednom kriterijumu nije na tom nivou.