BAD GIRL

BAD GIRL Fina Edquista je australijski derivat brojnih američkih filmova o prijateljstvima mladih devojaka koja se pretvore u opsesivne i nasilne ishode. Adut Fina Edquista u ovoj predvidivoj postavci jeste dobar ukus za muziku, na soundtracku se čuju The Knife i Crystal Castles, kao da sam ih ja birao, i Samara Weaving, koju bih takođe ja zvao.

Međutim, tih par fetiša na jednom mestu nisu dovoljni da uzdignu ovaj film i učine da prevaziđe dva osnovna problema - generic postavku i krajnje skromnu, da ne kažem slabu realizaciju. I kod takvih stvari naprosto nema pomoći. 

* 1/2 / * * * *

THE WANDERING EARTH

THE WANDERING EARTH Franta Gwoa važi za prvi kineski SF blokbaster. Nastao je kao ekranizacija romana Cixin Liua čiju sam ekranizaicju CRAZY ALIEN gledao početkom ove godine. Ovo je međutim bitno drugačiji film sa mnogo više hard SF premisom.

Naime, u bliskoj budućnosti, Zemlja se našla u neodrživoj poziciji u solarnom sistemu i njen opstanak je moguć samo ako se premesti na drugo mesto u svemiru, u sistem jedne druge zvezde. Da bi se to postiglo, zaustavlja se okretanje zemlje i prave se ogromni mlaznici koji treba da isteraju zemlju iz orbite i povedu je u taj drugi sistem na putovanju koje će trajati vekovima.

Tokom tog procesa, život na Zemlji se presedlio u duboko zakopane gradove gde ostatak čovečanstva opstaje a povremeno izlazi na zaleđenu površinu da bi servisirao mašine. Celokupnom operacijom pak komandije se sa svemirske stanice koja iz kosmosa nadgleda kako idu stvaril.

U blizinu Jupitera međutim, Zemlja upada u nevolje sa njegovim gravitacionim poljem, i ekipa na tlu zajedno sa ekipom u svemiru mora da smisli način kako da se ne desi totalna apokalipsa.

Naravno, imajući sve to u vidu, možemo reći da su kinezi našli premisu koja je potpuno out there, i da su iskombinovali jedan čitav niz različitih holivudskih uzora u potentan miks.

Ono što je najvažnije jeste da je THE WANDERING EARTH jedan od retkih neameričkih pokušaja blokbastera koji funkcionišu i po nekim svojim unutrašnjim zakonitostima ali i po zakonitostima nečega što mi baš po holivudskom receptu vidimo kao blokbaster. Išao bih toliko daleko da kažem da je do ovog trenutka upravo THE WANDERING EARTH jedan od najgledanijih filmova godina koji ponajviše liči na nešto što bi u normalnim okolnostima trebalo da pretenduje na status najgledanijeg filma godine.

To ne treba da čudi ako imamo u vidu da je reditelj ovog filma, tridesetdevetogodišnji alumnus pekinške filmske škole veliki fan Jamesa Camerona i da je zbog njega počeo da se bavi režijom.

Cameronov rukopis se neumitno mora prepoznati u ovom filmu gde junaci iz radničke klase ulaze u sudinski SF zaplet i donose prevagu kako bi se spasao svet. Štaviše, Cameron je upravo u periodu promocije ALITE u posetama Kini između ostalog susreo Liu Cixina i na neki način blagoslovio ovaj kineski iskorak u hard SF na filmu.

Ako uzmemo u obzir kakve filmove snimaju Kinezi i da ne štede novac, THE WANDERING EARTH je u odnosu na spektakl koji pruža relativno jeftin film, prijavljeni budžet je pedeset miliona dolara. Međutim, sve ono što u ovom filmu nije na nivou američkog a to je pre svega što se ponekad vidi da je animacija naprosto animacija, ni u kom slučaju nije prepreka jer ovakvi efekti bez problema funkcionišu u kontekstu priče. 

Ono što na kraju možemo prepoznati najpre kao kineski doprinos jeste svest junaka o potrebi za žrtvom i nepobedivi duh za koji ništa nije nemoguće. To su dva ključna atributa u psihologiji likova koji čine da se THE WANDERING EARTH izdvoji od sličnih naslova.

Deo dizajna radila je novozelandska WETA ali su ključni autorski doprinosi ipak kineski i po ko zna koji put Kinezi se dokazuju kao eksperti za reverse engineering. Velika je šteta što su osim Kine i SAD ostale zemlje mahom u prilici da gledaju ovaj film samo preko Netflixa, no planiram da ga pogledam u dogledno vreme na velikom ekranu svakako.

* * * 1/2 / * * * *

LITTLE WOODS

Nia DaCosta snimila je zanimljiv debitantski country noir pod naslovom LITTLE WOODS. Tessa Thompson, Lilly Collins i James Badge Dale u glavnim ulogama čine efektan trio protagonista u priči kakvu smo sretali više puta u poslednje vreme ali smo je ovog puta dobili u manje iritantnoj formi.

Naime, recentni neo-western pokušaji o savremenim odmetnicima koji iskoračuju van okvira zakona obično imaju “pretešku” konkretnu motivaciju vezanu za bankarske kredite, pokušaje da sačuvaju imanje, leče se, i sl.

Otud su neki filmovi poput HELL OR HIGH WATER na kraju delovali gnjecavo baš zbg takvih prenaglašenih motivacija za savremene odmetnike, kao da za takve junake nije potrebno nešto avanturizma i otpadništva koje čovek ili ima ili nema.

U LITTLE WOODS ne možemo u klasičnom smislu govoriti o neo westernu iz ptostog razloga što junaci naprosto nemaju tu snagu duga, i njihovi odnosi više nose pesimizam i fatalizam noira, kao što uostalom i formalno ovaj film više vuče na noir nego na western da se iskoristimo tom starom opozicijom.

Jaka motivacija je tu, jedna junakinja želi da sačuva krov nad glavom, druga da se leči. Ni jedna ni druga ne mogu to da ostvare u depresiji heartland Amerike, a da ostanu o okvirima zakona. S tim što ovoga pute desperadosi ne prelaze reku Rio Grande tražeći spas ili nekakav impuls za nelegalne poslove već prekoračuju Manitobu da bi iz Kanade donosili lekove ili se tamo sa lažnim dokumentima poslužili zdravstvenim sistemom.

U ovom filmu dakle, ono što se švercuje je “opstanak”, s tim što naravno deo lekova biva zloupotrebljavan u tzv. opioidskoj epidemiji koju smo mi preboleli pre Amerikanaca.

Tessa Thompson izvanrednom rolom u ovom filmu ugrađuje još jedan bitan stub u svoju karijeru. James Badge Dale posle SPARROW CREEKa na neki način postaje glavni meštar za ove likove sa margine gurnute preko granice zakona i ponovo je izvanredan, donoseći sve atribute ozbiljne star persone u karakternu igru.

Nia DaCosta je vešto i vizuelno nadahnuto režirala ovaj film. Iako ovde ima elemanta trilera ona crpi suspense iz samih situacija a ne iz svojih konstrukcija i to daje dosta dobre rezultate. Na kraju, reč je o dobro glumljenom, ozbiljnom filmu mišićave konstitucije posle kog DaCosta može da se nada ozbiljnim pozivima za dalji rad.

* * * / * * * *

Спираль

Спираль je debitantski film Andreja Volgina, kombinovani rip-off nekoliko različitih američkih filmova, od Fincherovog GAME preko Pogueovog SKULLS do nekih manje važnih. U njemu Volgin pokazuje da ume fino da zamasti stvari na malom budžetu, naročito kad sui akcioni prizori u pitanju, kao i da je zainteresovan za visokoestetizovani eskapizam. Nažalost, on ovde ima previše mali budžet da bi u potpunosti mogao da pokrije sav "repromaterijal" koji mu treba, počev od lokacija koje variraju u kvalitetu, do samog trajanja snimanja koje deluje da je ipak bilo prekratko da bi film istinski "prodisao".

* * / * * * *

MERCY BLACK

MERCY BLACK Owena Egertona je Blumhouseov film pušten bez reklame na Netflix, kao još jedno od onih ostvarenja ove produktivne kuće koja naprosto ne dobace do bioskopskog statusa,

Ovo je priča o devojci koja posle petnaest godina biva puštena iz psihijatijske klinike zbog toga što je zaklala drugaricu kako bi prinela žrtvu nekakvom entitetu koji se ukazuje deci. Naravno, ispostavlja se da njen slučaj zapravo nije psihijatrijskog karaktera već da u tome nečega ima.

Egerton pravi film koji izgleda solidno, i dobro je glumljen, lokacije su zanimljive i ima nekakav inde vajb ali sve ukupno pati od jednog problema - strava i užas nisu preterano maštoviti i pošto nije strašan uvrzo postaje prilično dosadan i lišen dinamike.

Otud priča koja je relaitvno pravolinijska na kraju krajeva biva još slabije “prodata” publici nego što je mogla pošto poneki jump scare zapravo nije dovoljan da nadoknadi suštinsko odustvo major scareova. 

Ipak, ukupono uzev ovo je tehnički kompetentan film koji nije neprijatno gledati iako na kraju više ima smisla kao indie melodrama.

* * / * * * *

ЗТИМ ВЕЧЕРОМ АНГЕЛЫ ПЛАКАЛИ

Po motivima priča Vsevoloda Garšina, Andrej Volgin snimio je debiantski film u korežiji sa Maksimom Kondratenkom ЗТИМ ВЕЧЕРОМ АНГЕЛЫ ПЛАКАЛИ i reč je o nečemu što najpre podseća na studenstki film razvučen jedva na celovečernju formu sa kakvima često debituju preduzetni mladi autori.

Film pati od niskog budžeta, preoštre digitalne slike, segmentarne priče koja svedoči o tome da su autori verovatno želeli da sabiju više priča u jednu ali i da istovremeno nekako napabirče snimajući na parče kako uslovi dozvoljavaju, pa je i rezultat jedan od onih radova koji u vreme kad su izašli može da posluži kao showcase za mladog reditelja i ne mnogo više od toga.

Volgin i Kondratenko su potom i nastavili saradnju prešavši na televiziju, dakle sve ovo je urodlio plodom a eto Volgin sada prebacuje čitavu karijeru u višu brzinu posle uspeha filma BALKANSKA MEĐA. 

Ukoliko želite da vidite ono što vam se dopalo kod Volgina kad je radio MEĐU, pogledajte mini-seriju БЕГИ, ovaj debitantski rad je baš za kompletiste, ljubitelje i poznavaoce koji hoće da vide kako su mu izgledlali počeci.

* 1/2 / * * * *

ARCTIC

ARCTIC je film u kome Joe Penna pokušava da pruži Madsu Mikkelsenu zadovoljstvo učešća u solisitičkom survival trileru koji je postao svojevrsna obavezna figura za savremene reditelje ali i glumce. Posle Toma Hanksa, Sandre Bullock, Jamesa Francoa, Lea DiCapria, zapljunuo se i Mikkelsen.

Njegova nezgoda dešava se na ledenom Arktiku kako sam naslov kaže a igra preživelog posle pada aviona koji se taman snašao nekako sam a onda mora da počne da brine i za teško povređenu ženu iz spasilačkog helikoptera koji je trebalo da mu donese spas.

Mikkelsen je potpuno posvećen ulozi i ono što mahom pratimo je “radni proces”, njegovo lutanje kroz neprijateljski i zaleđeni pejzaž, muke da se snađe i izbavi nekako na snegu vukući svoju onsevešćenu saputnicu na sankama.

I film se manje više svodi na osamdesetak minuta toga - Mikkelsen protiv elemenata, sam, bez mnogo reči čije odsustvo nadoknađuje nevoljama. Navikli smo na Mikkelsena u takvim hardboiled rolama, setimo se Refnovog VALHALLA RISING, ali ARCTIC manje-više ne pruža ništa više i ne ide nigde dalje od stvari koje smo na ovu temu već videli.

Učešće ARCTICa u nekom od sporednih programa kanskog festivala otud poprilično iznenađuje jer mi deluje da uprkos određenoj vizuelnoj raskoši koja priziva da se ovaj film vidi u bioskopu, zapravo ovo je nešto što će na duže staze pre svega biti maloekranski sadržaj, jedan od onih neutralnih a surovih filmova o sukobu čoveka i surove prirode kakvi uvek mogu da se nađu na programu. 

* * 1/2 / * * * *

AVENGERS: ENDGAME

ENDGAME, završni film u MCU toku zvanom AVENGERS je nažalost nešto što je primer seizmičkih promena na gori i rađanja miša. Završni film se nadovezuje na INFINITY WAR u kome je “hrabro” pobijeno pola MCU, i u završnom filmu preostali superheroji žele da svoje kolege i ostatak pobijenog naroda i bića vrate u život. To nažalost rade na jedan krajnje konvencionalan način i u tom pogledu ENDGAME deluje zastrašujuće jeftino. Naprosto, film ovakve ambicije je možda mogao da pokuša da se osloni na neku uzbudljivu narativnu tehniku, ako već ne na neku suštinski zanimljivu priču, ali ono što smo dobili jeste zapravo putovanje vremeplovom u scene iz ranijih nstavaka i repriza onoga što smo već videli, ali što nažalost nije ni toliko kultno ni toliko ikonično da bi nam dalo neku suštinsku svežinu u iskošenom pogledu na poznate situacije. Jedno je kada junaci READY PLAYER ONEa uđu u sobu iz SHININGa a potpuno je drugo kada junaci iz ENDGAME odu u finale prvog AVENGERSa koje je ionako isnimano iz  svakog mogućeg ugla i u kome se dešava jedna velika hrpa nekontrolisanog haosa, da bi onda tokom tog događaja otišli do kuće Doctora Strangea, ili na neku planetu na kojoj se dešava XYta potraga za “nečim” itd.

Dakle, prvih sat vremena filma je ponovno okupljanje ekipe, i tu se jedino i pojavljuju neki duhoviti momenti gotovo uvek vezani za Thora. Onda drugih sat vremena junaci idu u razne scene iz ranijih AVENGERSa i u trećem satu sledi veliki obračun, više verbalni, nego fizički ali naravno ima i neke generic akcije koja najviše podseća na pokušaj da Thanosu oduzmu infinity stones onako džumle u INIFINITY WARu.

Moguće je da ponovna poseta starim scenama iz Whedonovih filmova miže imati nostalgični efekat za die hard fanove, ali objektivno gledano poražavajuće je koliko te scene zapravo ne nude ništa upečatljivo i koliko su zaboravljive, čak i odnosu na scene iz drugih MCU filmova. 

Mada “dramskih” i dijaloških scena je na nivou dosadnjikave televizije u jake cringe efekte koji su postali neizbežni još od INFINITY WARa. Sve u svemu ako se izuzme mahom grozan domet tih dramskih scena, druga neverovatna stvar je koliko u ovom filmu zapravo nema akcije. Ako je INIFINITY WAR bio dramaturški trapav jer Braća Russo nisu mogla da uspešno vode toliko paralelnih tokova onda je ovaj film mnogo čistiji jer tih tokova nema toliko ali je tupav i trom.

Zapanjujuće je koliko u ovom tentpole filmu zapravo nema akcije, i to je možda i jedino zaista radikalno u ovom filmu. Akcije ne samo da nema u formi obračuna nego i inače, u inscenaciji. Sve su to beskrajni teatralni dijalozi koji se povremeno ubrzaju kroz neke vodviljske slučajnosti i mikro-zaplete. Kada konačno dođe do akcije to je sve bajato, ili je referenca na raniji film ili čista repriza. U tom pogledu, ENDGAME bi mogao biti jedan od najvećih blokbastera u kojima se zapravo nije desilo ono što ljudi zamišljaju da se dešava u takvim filmovima.

AVENGERSi su mi uvek bili najslabiji deo MCU i završavaju se baš na način kako su počeli i razvijali se. 

* 1/2 / * * * *

C.H.U.D.

Reprizirao sam C.H.U.D. Douglasa Cheeka inspirisan Peeleovim izuzetnim filmom US. Ovaj film iz 1984. godine deli sa USom jednu dimenziju jer negativci žive u podzemlju, u napuštenim tunelima kanalizacije i metroa, s tim što za razliku od Peeleovog filma ovo nisu doppelgangeri već mutirani beskućnici koje je deformisao toksični otpad i pretvorio ih u podivljale podzemne kanibale.

C.H.U.D. međutim uprkos svojoj reputaciji i zapletu zapravo ima slično svojstvo kao Danteov HOWLING, dakle to je film u kome su monstrumi dati u naslovu ali priča je više koncipirana kao misterija nego kao direktni obračun ljudi i monstruma i tek u trećem činu imamo direktni duel.

Dotle je to mnogo više jedna niskobudžetna društvenokritička priča o nebrizi gradskih većnika za sirotinju i državnim službenicima koji se interesuju za njihove probleme tek kada se pojavi rizik od totalne kompromitacije.

Ljudi koji su radili ovaj film svoje sledeće korake napravili su u žanru komedije, tu su rane uloge Johna Goodmana i glumačko-autorski angažman Daniela Sterna. Glavne uloge solidno igraju John Heard i Kim Greist i film ima vrlo jasan i prijatan njujorški vajb.

* * * / * * * *

O ŽIVOTU I O SMRTI

RTS je 23. aprila 2019. godine napravio vrlo solidan prigodni program koji su činili dokumentarna emisija HRONIKA NAJAVLJENE SMRTI i vrlo dirljiva komemoracija. Nažalost, igrani televizijski film O ŽIVOTU I O SMRTI je bio potpuni, rekao bih čak sramotni, promašaj,

RTS je napravio konkurs za scenario televizijskog filma o temi bombardovanja dve godine raniije i po svemu sudeći je ovo tekst koji je pobedio.

Scenario je napisao Predrag Perišić, iskusni scenarista mahom populističkih komedija iz socijalističke svakodnevice, ali isto tako i dugogodišnji urednik na Radio televiziji Beograd, a kasnije na RTSu. Otud iznenađuje da se on u svom filmu bavi ponajmanje televizijom. Bavi se temom fikcionalnih ljudi sačinjenih od opštih mesta miloševićevske sankcijske ratne tranzicije, i njihovim privatnim pitanjima u satima pred napad na RTS. Svi ti junaci će se na neki način naći na istom mestu ali ostaje nejasno kako to da mi, uprkos vrlo jasnom insistiranju RTSa da svaki poginuli ima ime i prezime, identitet i radno mesto, da mu se zna, koliko je moguće iz kakve kuće dolazi i kakav život je vodio, odjednom dobijamo fikcionalnu priču o tim događajima a koja inače u mnogim aspektima nije baš verodostojna.

Potreba da se fikcionalizuje jedna takva priča sama po sebi nije greh ali to bi imalo smisla kako bi se napravili kompozitni likovi i ispričala istina kroz neku fikciju.

U slučaju ovog filma nije mi jasno šta autori žele da prikažu, poluprivatni herbarijum stereotipa o devdesetim, vemenu ratova i sankcija, nekakvu melodramu o ljudima iz trćeg doba i njihovom odnosu sa mlađima, ili nešto treće, ali utisak je da njih sve zanima sem onoga radi čega je snimljen ovaj film.

Tako i sama posveta na kraju televizijskog filma deluje nakalemljeno, potpuno suvišno i neprimereno jer ovaj film nije nikakav istinski omaž nastradalima već samo jedan dezorijentisani dodatak inače dobro osmišljenoj i emotivnoj proslavi jednog tužnog jubileja, a to je dvadeset godina od ubustva šesnaest radnika RTSa.

Čini se da je i RTS svestan toga šta je snimio pa je ovaj televizijski film stavio u termin posle svih dokumentaraca i prenosa, kada je ciljna grupa već polako otišla da spava.

THE PROFESSOR AND THE MADMAN

Lako je otpisati ovo razmišljanje kao moju subjektivnost prema Melu Gibsonu ali THE PROFESSOR AND THE MADMAN koji potpisuje Farhad Safinia pod pseudonimom spada u red biopicova koji nemaju čega da se postide. Činjenicu da se Gibson odriče ovog filma i da ga ne smatra dostojnim inicijalne vizije donekle mogu da razumem posle gledanja, naime ovaj film je dakako mogao biti “čistiji” u pogledu motiva i likova koje obrađuje. Sada ipak imamo skup svih elemenata koji su postojali u ovoj priči i fokus filma tematski prelazi sa jednog na drugi tok i sa jednog na drugi odnos. To se svakako moglo iščistiti i priča se mogla fokusirati.

Međutim, i ovakva ona je izuzetno zanimljiva i govori o dve potpuno suprotne sudbine - lucidnom škotskom lingvisti koji probija stakleni plafon oksfordskog akademizma i dobija priliku da uređuje čuveni oksfordski rečnik i hirurgu, veteranu američkog garađanskog rata čiji je briljantni um opterećen šizofrenijom koji završava u zatvorskoj ludnici zbog ubistva i kreće da pomaže oko rečnika.

THE PROFESSOR AND THE MADMAN nudi Mela opet u ulozi Škota ali ovaj film se svakako ne može tumačiti kao deo njegovog antibritanskog opusa, naprotiv, ovo je baš film koji se bavi jednim kvintesencijalnim britanskim uspehom.

Mel Gibosn preko puta sebe u ulozi hirurga Willama Minora ima Sean Penna. Pennu je dato da igra ludaka, te možemo zapaziti da je ovo film u kome Mel igra psihički stabilnijeg junaka. I Penn naravno tu ulogu onako maksimalno masti kako se od njega očekuje ali to su bravure koje možemo voleti ili ne ali moramo ih poštovati. Oko nukleusa Gibson-Penn okupljena je jako dobra glumačka ekipa sa britanskim zvezdama i profijima poput Steve Coogana, Jennifer Ehle i Natalie Dormer i rezultat nije izostao.

Film je fizički vrlo solidno produciran. Irske lokacije ubedljivo igraju engleske i u vizuelnom pogledu Safinia nudi mišićavu, holivudsku, vizuelno ekspresivnu inscenaciju, film jako dobro izgleda a fotografiju potpisuje danski majstor Kasper Tuxen.

Solidna gledanost van Amerike, naravno u kontekstu nezavisno prodavanog filma koji mora da se rve sa blokbasterima pokazuje da ovakva podela i tema zapravo mogu da privuku publiku, a ovo konkretno ostvarenje nema čega da se stidi u odnosu na tipičan oscar bait sa kojim se može porediti po svojoj emancipatorskoj priči i vrlo sugestivnom načinu njene realizacije.

Na kraju, verujem da će ovaj film prevashodo ipak živeti na malom ekranu što je šteta jer nema razloga da se ne pogleda na velikom.

* * * / * * * *

SUPERLOPEZ

SUPERLOPEZ Javiera Ruiza Caldere je uspešna ekranizacija Janovog stripa koji je koncipiran kao španska parodija na Supermana. SUPERLOPEZ je baziran na premisi da je malo dete sa nadljudskim moćima sa kriptonolike planete palo u Španiju a ne u Ameriku i da je odgajano u španskim vrednostima da se u suštini može pristojno živeti i ako se ne ističeš i ako si mediokritet. U tom pogledu SUPERLOPEZ je strip koji najdirektnije razrađuje premisu Supermana i film je tretira na sličan način, kao reakciju na filmove o Čoveku od čelika.

Na neki način filmski SUPERLOPEZ je odgovor na premisu Lesterovog drugog SUPERMANa i Snyderovog MAN OF STEEL, u tom smislu što imamo dolazak protivnika sa zavičajne planete koju kod DCa oličava General Zod.

U slučaju SUPERLOPEZa, sam diktator sa daleke planete pomalo asocira na Generalisimusa Franca ali se ne razrađuje dalje u tom smeru. 

Caldera se odlično snalazi sa povećanim ulozima i sa većim budžetom u odnosu na svoju prethodnu strip ekranizaciju ANACLETO koja je bila spoof bondolikog špijunskog imaginarijuma. SUPERLOPEZ nema čega da se stidi u odnosu na ovakava sadržaj iz bilo koje druge kinematografije, i susšinki uvodi Španiju ne samo na tržište žanrovskog spoofa koliko mnogo više na tržište istinskog comic book filma.

Protagonista španskih romantičnih komedija Dani Rovira se odlično snašao u naslovnoj ulozi, i dao joj je svoj karakteristični komični pristup,  ali i šarm koji se ispostavlja kao vrlo snažan u pojedinim deonicama a naročito u odnosu na atipičan dizajn lika sa brkovima. U odnosu na stripski izvodnik koji je još parodičniji, Rovira mu daje auru Clark Kenta za nijansu pojačanu u komičarskom ključu.

Uostalom, u slučaju SUPERLOPEZa ono što je spoof proizilazi iz stripa a ne iz filmskog sadržaja. I Caldera upravo na tom nivou iznova potvrđuje da je jedan od zanimljivijih reditelja specijalizovanih za akcionu komediju i generalno za žanrovske hibride koji uključuju humor. 

* * * / * * * *

HIGH LIFE

HIGH LIFE Claire Denis je priča o ljudima koji sami borave na svemirskoj misiji, o ocu i kćeri koji su zarobljeni na svemirskom putovanju i sećanjima kako je do toga došlo. Film je pretenciozan i zbunjujući, ne samo u pogledu toga šta se dešava među junacima već i na planu samog toka priče, šta je na Zemlji, šta je u kosmosu, da li je u kosmosu i sl.

U svakom slučaju, Claire Denis nije preterano kapitalizovala izolaciju ljudi na svemirskoj misiji, i nije uspela da iz nje izvuče sve ono što je mogla u dramskom pogledu, niti da kroz mali broj likova izgradi radikalniji dramski sadržaj pošto je film mahom oslonjen na flešbekove sa čitavim nizom protagonista.

Sudeći po kritikama, ono što je Claire Denis pokušala bolje je komuniciralo sa drugima nego sa mnom. Stoga, svakako da ovaj film zaslužuje barem pokušaj da se pogleda.

* 1/2 / * * * *

NEAR DEATH EXPERIENCE

Benoit Delepine i Gustav Kervern 2014. godine snimili su film NEAR DEATH EXPERIENCE koji ima sva svojstva Houellebecqovog romana uključujući i samog Houellebecqa u glavnoj ulozi kao protagoniste i naratora priče o sredovečnom Francuzu koji želi da se ubije, izuzev što nije zapravo roman i nije film baziran na njegovoj prozi.

Međutim, tehnički gledano, ima sva svojstva. Houellebecq lično kanališe tu Ich-formu u fizički zahtevnoj ulozi čoveka koji jednoga dana odlazi iz kuće u divljinu, odnosno obližnje izletište sačuvane prirode sa idejom da se tamo ubije ili umre od nečega.

Film je fokusiran na jednog čoveka, i nije prvi slučaj sličnih egzistencijalističkih radova, Kiarostami se ispoljavao u sličnim formama, međutim ovde imamo u glavnoj ulozi pisca koji je praktično ideolog najnovije iteracije takvog pogleda na svet i što je najneverovatnije - Houellebecq se u tome izuzetno dobro snašao.

U poslednje vreme, Francuska je iznedrila par bestseler pisaca (bez namere da poredim njihove domete) koji su se dokazali prvo kao solidni filmmejkeri a na kraju su smogli snage da se pokažu na filmu i kao glumci.

Tu naravno mislim na Beigbedera i Houellebecqa. Naravno, Beigbeder je kao pisac manje kompleksnih dela na filmu neposrednije i brže postigao veći uspeh. I lakše je stigao do kvaltetnih ostvarenja, međutim, Houellebecq takođe ima svoje domete koji nisu tako visoki u filmskom pogledu ali su hrabri na drugi način.

Tako je recimo ova rola izuzetno zahtevna, i jasno se nadovezuje na njegovo pisanje i kredo iz romana, a pritom svakako da je više od stunt castinga i da ovo što pruža Houellebecq u ovom filmu stoji kao domet i za vrsnog, predznanjem neobremenjenog glumca.

No, s druge strane Delepine i Kervern u svom houellebecqovskom materijalu ne nude previše i svakako ne više od očekivanog, nema iznenađenja a ni one emocije  koju na kraju neminovno budi piščeva hladnoća u prozi. No, na kraju, i ovde pisac ostaje ključna kopča gledaoca sa likom. Njegovo namerno deformisano lice je moćan filmski znak i on je toga vrlo svestan. Otud ovu ulogu Houellebecq radi kontrolisanim sredstvima, ne kao naturščik već kao profesionalac. 

* * / * * * *

DIAMANTINO

DIAMANTINO je portugalski film što onima koji su se susretali sa ovom kinematografijom u startu govori dosta, dakle prilično je limitiran. Reč je o grotesknoj satiri čija je meta bez ikakve sumnje Christiano Ronaldo iličen u fikcionalnom fudbaleru Diamantinu, man childu koji je posvećen fudbalu u kome je postigao sve koji posle lošeg nastupa na Mundijalu u Rusiji doživljava slom i povlači se iz sporta sa svoje dve bizarne bliznakinje i pokušava da se oporavi od sportskog neuspeha i smrti oca.

Međutim, sestre bliznakinje nisu jedine koje mu rade o glavi. Tu su još i predstavnici ekstremno desne stranke koji hoće da ga kloniraju za potrebe svoje kampanje kao i poreska policija koja ga istražuje zbog pranja novca, a sve to u osvit portugalske kampanje za izlazak iz EU u kojoj nesrećni Diamantino ima pivotalnu ulogu.

DIAMANTINO je ona vrsta groteskne satire koja obično ostaje na nivou predložaka i ideja, podjednako među amaterima i profesionalcima ali se retko snima.

Svakako da film ima specifičnu težinu jer prikazuje jednu zemlju i društvo koji se kolektivno identifikuju i oslanjaju na jednog čoveka i to sportsku zvezdu, i u tom pogledu verujem da ova priča ima težinu u Ronaldovom Portugalu više nego u Novakovoj Srbiji. Međutim, sve ono što sledi kao nadgradnja te solidne premise jeste čitava lepeze raznoraznih motiva, tema i ideja, detalja i celina, i to sve u spoju sa nerafiniranošću portugalskog filmmakinga svakako unazađuje ovaj film.

Gabriel Abrantes i Gabriel Schmidt smenjuju vrlo pedantno snimljene scene sa aljkavim aisto važi i za scenario u kome nisu sve ideje podjednako dobre i zanimljive. 

Stoga, DIAMANTINO ostaje kao potentna satira zarobljena u fizionomiji portugalskog filma koji na kraju malo šta ima da preporuči. 

* * / * * * *

OFFICE UPRISING

OFFICE UPRISING Lina Oedinga je rediteljski rad prekaljenog kaskadera koji se opredelio za zombi komediju u kojoj ima akcije ali je akcenat ipak prvashodno na verbalnim gegovima. 

Nažalost, OFFICE UPRISING deluje kao film od kogu su producenti delom ili potpuno digli ruke iz prostog razloga što je previše sličan nedavnim filmovima MAYHEM i BELKO EXPERIMENT i nažalost slabiji od oba.

OFFICE UPRISING ima odličnu glumaku podelu koju predvodi Brenton Thwaites, Karan Soni, Gregg Henry i Zachary Levi ali scenario naprosto nije dovoljno duhovit a realizacija nije dovoljno spektakularna da to prevaziđe. Međutim, isto tako film je dovoljno energičan da bude pitak i da se na kraju ipak dosta lako isprati.

Ono što je jedan krupan hendikep filma jestu produkcioni dizajn i fotografija. Robert Brinkmann je iskusan direktor fotografije koji je radio dosta komedija ali se doticao i drugih žanrova no u ovom filmu ne prebacuje iznad nivoa manje zahtevne televizije. Stoga film ima žestok DTV look u fakturi slike pa i u scenografiji koja je dostojnika nekog sitkoma nego filma.

Na ekranu jesu televizijski glumci ali su ipak imena i zaslužili su izraženiji film look od ovoga.

Akcione situacije, borbe i potere su solidno realizovane, nema tu nekih velikih prodora ali definitivno ima žara. Isto tako, odnos komedije, akcije i horora je solidan i film ima određenu konzistentnost.

Ipak, opšti utisak je da OFFICE UPRIISING deluje kao da je sniman za neki mali ekran bez većih ambicija u pogledu estetizacije i to ga stavlja na začelje sličnih projekata.

* * / * * * *

TERRA FORMARS

TERRA FORMARS Takashi Miikea je SF akcijaš koji me je po svom seting privukao da iznova pogledam neki film ovog reditelja posle dužeg vremena, možda i desetak godina. Miike mi se prilično ofucao kada je ušao u mejnstrim, i prestao je da me zanima ali je TERRA FORMARS delovao kao nešto što bi moglo biti subverzivno je zaplet mange Yu Sasuge i Kenichija Tichibane podseća na STARSHIP TROOPERS.

I zbilja, ima tu elemenata STARSHIP TROOPERSa kao i prostora da ovaj film bude zanimljiv hrvatskim fantastičarima, donosi uostalom ljude koji spajaju svoje gene sa insektima što je opsesivna tema kod Darka Macana u stripovima i romanu, a bogami i kod Aleksandra Žiljka.

Ovog puta mutacija se dešava sa insektima, ali neko veliko ludilo i body horor se ne dešava. Miike ima lakoću u vođenju priče i povremeno uspeva da čak iznenadi mejnstrim pitkošću izraza, međutim na kraju nema neke nadogradnje u ovoj priči o mutiranim insektima poslatim da teraformiraju Mars i ekipi ljudi spremnih da se automoutiraju kako bi ih uklonili i obavili misiju do kraja.

Mutacije čine da se ljudi pretvore u nekakve stripovske kreature i to je manje-više to. Psiholoških implikacija takvih intervencija, mutacija i deformacija praktično nema, a o nečemu što bi Miike ranije razrađivao u takvom zapletu da i ne govorimo. Stoga, nije ni čudo da je ovu live mangu u Japanu distribuirao Warner Brothers kao par excellence mejnstrim rad što ovo nesporno i jeste.

Bez dileme, Miike nije reditelj koji ima dovoljno mejnstrim senzibiliteta da dovede ovu priču do zadovoljavajuće ravni bioskopskog spektakla ali se trudi i za to mu treba skinuti kapu. Međutim, ovaj film neprekidno kombinuje mentaliltet i dramaturgiju “male” i “velike” priče, filma o svemirskoj misiji i horora o grupi junaka koji će ginuti jedan po jedan. Nema tu jasnog koncepta i ideje.

U odnosu na STARSHIP TROOPERS jasno je da Miike zna za Verhoevenov film jer u pojedinim deonicama koristi infomercial kao stilsku poštapalicu kao što je radio holandski majstor ali manje-više to je i jedina stvar koja sem delimične ikonografije povezuje ova dva filma. Miike naprosto nema iskutva i znanja u radu na ovako velikim projektima da bi u svoju perverziju uneo istinsku mišićavost pravog punokrvnog blokbastera. 

* * / * * * *

THE SILENCE

John R. Leonetti, snimatelj i reditelj koji se naročito afirmisao u saradnji sa Jamesom Wanom snimio je Netflixov horor THE SILENCE koji se može posmatrati kao rip-off A QUIET PLACEa, ali se u širem kontekstu nadovezuje i na Netflixov hit BIRD BOX. Netflixu idu od ruke postapokaliptične pirče sa najrazličitijim predznacima, bilo da je reč o zombijima, praistorijskim pticama ili bićima koja ne smeš da vidiš.

Elem, THE SILENCE je neprijatno sličan A QUIET PLACEu. Počinje situacijom sličnom Bowmanovom REIGN OF FIRE, prilikom nekog kopanja, neimari otkrivaju da ispod zemlje žive neke praistorijske price predatori koje praktično dovode do smaka sveta. Pošto su živele pod zemljom i u tami, one su navođene zvukom. Međutim, njihova anatomija nije ni približno zastrašujuća ili neprobojna da budu takva pošast koja će uništiti Ameriku.

Dakle, počev od premise koja je neuverljiva, THE SILENCE ne dobacuje do A QUIET PLACE a kad je o stilu reč, Leonetti ima baš mnogo da uči dok dobaci do Krasinskog. U filmu postoji par zabavnih detalja u obračunu sa ptičurinama ali nažalost, ovo je u najboljim fazama B-verzija A QUIET PLACE a česti nije ni to. Tim Lebbom je autor romana na kom je film baziran i moguće je da su se momci koji potpisuju Krasinskog inspirisali njime ali neke sličnosti poput nagluve kćeri u ovakvim okolnostima stvaraju gotovo nelagodnu sličnost sa sjajnim prošlogodišnjim filmom i blokbasterom. 

Jedina i najvažnija razlika je nešto što ne ide u korist THE SILENCEu, barem ne nužno, a to je da ovaj film donosi i period pre apokalipse i naravno tropey situaciju u kojoj se ljudi ispostavljaju kao opasniji protivnik od monstruma.

Dakle, možemo reći da Leonetti nije propustio da “pokrije” nijedan od potencijalnih prostora delovanja, ali to bogatstvo nije naročito kapitalizovao. Glumačka ekipa i i određeno iskustvo autorske ekipe čine da film na neki način može proći kao podnošljiv B-ugođaj za one koje to zanima, ali nema razloga gledati ga kada sa istom premisom imamo istinski dobar film.

* * / * * * *

HELLBOY

HELLBOY Neila Marshalla je film koji mi ne deluje kao nešto neophodno. Del Torov film je bio underbudgeted i jako opterećen ograničenjima stripa, ali bio je takav da mu se ne može mnogo zameriti. Bio je na neki čudan način odličan u okvirima žestokih limita produkcije i materijala. Drugog filma se iskreno ne sećam ali u svakom slučaju, Del Torov film je došao u vreme kada se nismo našli u ovoj opštoj ekspanziji strip ekranizacija. U tom smislu, naglasio bih da su u tom periodu strip ekranizacije još uvek pokušavale da izbore svoje pravo na postojanje, da su se reditelji jako trudili da opravdaju činjenicu što uopšte biraju da rade takav materijal.

Stoga, HELLBOY po Mignolinom stripu koji nije baš neka mamipara, imao je puno ograničenja kada je nastajao. Marshallov HELLBOY izlazi u vreme kada je naišao zamor strip ekranizacijama, i kada je rediteljima teže da snimaju originalne scenarije nego stripove. U tim okolnostima, Marshall biva poptuno suprotan pristup od Del Tora i snima film koji je pre svega showcase njegovog ludila i egzibicionizma kao što je bio DOOMSDAY.

Dakle, Marshall je svoju ekranizaciju bazirao na razobručenju, sa idejom da svog HELLBOYa nadv eže na uspeh DEADPOOLa pre svega, i da naravno usput pokuša da izgradi neku strukturu.

U pogledu probijanja “četvrtog zida” i poigravanja naracijom ono se ne dešava na način kao u DEADPOOLu i svakako ne u tom obimu, ali ima ga, kao da ova količina cartoonish R-rated akcije podrazumeva i totalni odmak od uverenja ekipe u materijal.

Ta struktura gura Hellboya više u pravcu Johna Constntinea iz seriju koju je Neil inače uveo na ekrane, i to je neka pripovedačka osnova. Međutim, strip je tupav, nudi mešavinu motiva iz bajke, pulpa i okultizma i takvi su zapleti, konflikti, negativci, dakle to je na neki način osnov i ovog filma, neka half-assed fantasy zavera koja nema puno supstance ali nudi prostor Hellboyu da se pegla.

I tu Marshall dolazi do prvog problema svog filma, dakle sve ono što gledamo je hard-R, nekada samo cartoonish i ornamentalno, ali povremeno i zaista uznemirujuće, međutim, priča je PG. Efekat toga je da gledamo jednu dosta infantilnu priču sa dosta gorea i onda sve to deluje isprazno, usiljeno i kao da je samo sebi svrha. I to je legitiman pristup međutim bilo bi lepo da iza te kvi stoji neka priča za one koji su stekli pravo da se pred njima prospe.

Kažu da je Marshall nezadovoljan gotovim filmom. Ne bih da nagađam ali svakako da nezadovoljstvo ne može proizilaziti iz toga što mu je gore izbačen. Pre bi se moglo reći da ovaj film slabo “diše”, da drži visok tempo i da nudi masu događaja koji vremenom postaju jednolični i ravni iako svaki po sebi pretenduje da bude uzbudljiv.

U svakom slučaju, HELLBOY u sebi ima dosta onog karakterističnog B-pristupa koji je oduvek krasio produkcije obitelji Lerner, kao što je na kraju krajeva usotalom i ova. London u studiju Nu Boyana je lepo iskorišćen po ko zna koji put i britanska lokacija mi je generalno prijala.

U odnosu na Del Tora koji se trudio da snimi film koji legitimisati strip, i datu mu A-polish, Marshall ide bez kompleksa prema B-ugođaju i u tome uspeva. Međutim, opet, i on ne uspeva da se izbori sa ograničenjima stripa.

David Harbour u glavnoj ulovi opet nije ono što želeli, oduvek, a to je Arnie kome ni ne treba šminka, a po glumačkoj igri je kudikamo manje pretenciozan od Rona Perlmana, ali sasmim tim i manje ikoničan. Milla Jovovich kao negativka, veštica, spada u onaj nit’ se šije nit’ se para domen.

Elem, HELLBOY je prijatan gorefest sa dosta stripovske akcije. Pa ipak, kada se nađe u bioskopu, u isto vreme sa SHAZAMom koji je izuzetno osmišljen ia potpuno PG, oseti se bitna razlika u studioznosti pristupa koja ipak pokazuje zašto je Warner to što jeste a Lerner nešto drugo. Međutim, HELLBOY na kraju krajeva jeste ipak dosta solidan predstavnik onoga što Lerner pravi i zbog čega je dragocen. Za pedeset miliona je snimio grindhouse comic book movie, i uprkos tome što nisam nužno oduševljen njima, voleo bih da uspe jer i je ovakav pristup stripu neophodan pošto ga vraća pulp korenima. 

* * 1/2 / * * * *

AMATOERER

AMATOERER Gabriele Pichler je zanimljiv švedski film o malom švedskom mestu koje želi da privuče nemačke investitore koji obećavaju gradnju velikog hipermarketa. Kako bi privukli Nemce, odlučuju da snime film o svom mestu i taj posao daju deci iz škole kao domaći zadatak i profesionalnom reditelju naručenih korporativnih filmova.

U principu film ne ide dalje od te premise i koristi tu situaciju kao povod da junaci bolje upoznaju sebe, svoju varošicu i da objasne kako su se obreli u Švedskoj jer su mahom emigranti sa egzotičnih destinacija.

Koga zanima ova vrsta simpatičnog i artikulisanog, ali suštinski lapidarnog art housea, svakako može da pogleda...

* * 1/2 / * * * *

KOJA JE OVO DRŽAVA

Jedna od osnovnih razlika između srpske i hrvatske kinematografije je to što Hrvatska nema “bitne” reditelje sa jakim mejnstrim appealom. Jedan od reditelja koji pretenduje na to mesto i čiji se filmovi gledaju i važe za prinznate je Vinko Brešan. Međutim, uz svo dužno poštovanje prema Brešanovoj dugogodišnjoj karijeri. činjenica je da on nikada nije snimio neki groundbreaking film poput Srđana Dragojevića, recimo. SVEĆENIKOVA DECA su bila u stranim bioskopima, neki drugi filmovi su imali velike gledanosti itd.

Međutim, pošteno govoreći to su ipak sve drugorazredni filmovi, naročito u vizuelnom pogledu.

KOJA JE OVO DRŽAVA, najnoviji rad Vinka Brešana je zaista skoro po amatersko ostvarenje koje estetski izgleda kao studentski film nekog mladića kome je književnost u školi išla dosta dobro ali se na studijama režije nije snašao.

KOJA JE OVO DRŽAVA je film koji je anahran u vizuelnom i rediteljskom pogledu na jedan način koji ga maltene izdvaja od jugoslovenske filmske tradicije jer maltene u davnim epohama možemo reći da ni naši filmovi nisu ovako izgledali. Ne kažem da ovako zastarele filmove ne dobijamo i kod nas, ali stvari poput DOBRICE su kod nas retke i u suštini marginalne. Stoga, imati film koji ovako izgleda kao neku vrstu vrhunca hrvatskog mejnstrima je dosta tragično.

Međutim, nije tragično samo to, kada pogledamo da je OVAKAV film dobio podršku Eurimagesa, poljske televizije, srpskog Filmskog centra, mi u stvari dobijamo utisak o tome a nas smatraju totalnim kinemaotgrafskim Trećim svetom jer ovakve filmove oni više ne proizvode.

Po scenariju Mate Matišića, Vinko Brešan pravi satiru sačinjenu iz više priča o nekoliko slučajeva iz savremene Hrvatske, datoj u nekoj grotesknoj stilizaciji, sa prilično pretencioznim tobože apsurdnim zapletima i apsolutnom nesposobnošću da tu apsurdnu postavku realistički razradi. Ipak su i Dušan Kovačević i Miloš Radović nedostižan domet za Vinka Brešana, i teško da on može da dobaci do njih i te njihove sposobnosti da scenaristički privole apsurd na film.

Možda sam u poslednje vreme pogledao previše filmova koji pretenduju da budu cutting edge i uspevaju u tome ali KOJA JE OVO DRŽAVA mi je bio mučan podsetnik ne samo na to gde se nalazi naša kinematografija već i na to šta sve ovde kod nas može naići na priznanje. 

* 1/2 / * * * *

BERSERK

BERSERK Rhysa Wakefielda je debitanski rediteljski i scenaristički rad jednog glumca o pokušaju glumca da napiše scenario u saradnji sa svojim prijateljem koji je filmska zvezda. Meta-momenat je da Rhys Wakefield to maltene realizuje sa Nickom Cannonom koji je svakako zvezda a ovde i igra zvezdu.

Dakle, BERSERK je tipičan primer onog “piši o onome što znaš” jer Wakefield i Cannon barem inicijalno ovde prave film u kome igraju “sami sebe”. Odnosno, Wakefield preslikava njihovu hemiju ili barem stvara utisak da je preslikava. Dakle, BERSERK je poprilično meta ali se u tome ne iscrpljuje. I to je šteta.

Naime, ono što je okosnica filma jeste zapravo da se ispod meta sloja krije jedan ipak rutinski obrazac crne komedije gde jedan zločin vuče sledeći zločin i to se sve na kraju vrti u krug.

Nick Cannon i Rhys Wakefield sa Norom Arnezeder čine glumačku okosnicu ovog filma i solidni su, ali paradoksalno film je zanimljiviji kad je subjektivniji i pretenciozniji nego kada kreće putem VERY BAD THINGSa. Nažalost, ni kad je najbolji nije dovoljno dobar da ga na bilo kom nivou zapamtimo. 

* * / * * * *