HUMANE

 Veoma je tužno gledati film kao što je HUMANE Caitlin Cronenberg. Naravno da ona kao ćerka jednog od najvećih autora nije dužna ni da bude talentovana kao on a naročito ne da snima nešto slično njegovim filmovima, međutim to prezime ipak nosi određeno opterećenje kao što i otvara mnoga vrata.

U tom smislu, meni je gledanje ovog filma potpuno zanemarljivo na nivou nekog preispitivanja nepotizma i sl. Ovo je tužno kao neko neprijatno otkriće o osobi koju veoma uvažavate, recimo spoznaji da je odgajio morona.

Istini za volju, njen brat Brandon je u trećem filmu uspeo da izgura pristojan film, čak u meri da njegov tada novi film bude bolji od tada aktuelnog očevog, a počinio je dotle najteži greh lošeg imitiranja oca.

Ne sporim mogućnost da ona u budućnosti možda snimi nešto dobro ali HUMANE je jedno bajato srborazredno đubre, viđeno u masi loših filmova u kojima je bilo izvedeno bolje nego ovde.

MONKEY MAN

Dev Patel snimio je rediteljski debi u kom se može reći da sebe vidi kao novog Mela Gibsona, a istovremeno u kom pokazuje da je najviše naučio od Danny Boylea.

MONKEY MAN je film koji apsolutno zavređuje pažnju iako nije savršen. Međutim, ono što je u njemu uspelo je nesvakidašnje i zaista izvanredno i u pogledu zamisli i u izvedbi.

Nimalo nije slučajno da se među producentima ovog filma Jordan Peele jer ovo jeste atipičan ugao sagledavanja žanra. Uprkos tome što ovom filmu upravo nedostaje ono fundamentalno obrtanje na naličje koje sam Peele radi, miks koji Patel pravi je veoma sexy i samim tim Peele i Rosenfeld vide sebe u tome.

Dakle, MONKEY MAN u svom korenu ima jednu SLUMDOG MILLIONAIRE melodramu i generalnu frekvenciju prikaza sveta. Temelj je jednostavna arhetipska priča o osveti koja koristi najsugestivniji način prikazivanja života različitih kasti u Indiji. Glavni junak je momak koji je kao dečak ostao bez majke kada su pohlepni guru i korumpirani policajci isterali stanovnike njegovog sirotinjskog naselja da bi gradili svoju fabriku.

Sada je on porastao i radi kao borac u ilegalnim mečevima, te nastupa pod maskom majmuna, kao naslovni Monkey Man. Skuplja novac da započne svoju vendetu tako što će se infiltrirati u jedan bordel i doći do moćnih ljudi koji su mu krivi.

Dakle, to je sve onako jednostavno, melodramatski ekscesivno i sve u svemu kako se očekuje od transkripcije bolivudskog DNK u Holivud.

Onda sledi drugi sloj - a to je johnwickovska osveta, dakle razvoj situacije u kom sama tehnika borbe postaje estetska kategorija i činjenica je da Dev Patel, hteli mi to da priznamo sebi ili ne, ovde sebe prepakuje u punkokrvog akcionog heroja kome verujemo u borbi.

Neverovatno je kako je nešto tako glupo kao JOHN WICK uspelo da proizvede toliko toga lepog kao što je briljantna serija THE CONTINENTAL ili recimo ovaj film MONKEY MAN. Međutim, taj pristup ozbiljnog glumca u bone crunching sabijačkoj akciji se isključivo mogao pitchovati uz ovaj pseudonim beloruskog plaćenog ubice i akcija u samom filmu generalno ima taj vibe Chada Stahelskog i njegove družine. Borilačke koreografije je radio Brahim Chab, Francuz sa ozbiljnim CVjem koji nije po imenu prva liga ali kad se vidi biografija odmah je jasno da je reč o velikom gospodinu koji možda nije izmislio ništa svoje ali je u karijeri uspeo da reši nekoliko teških jednačina - recimo Campbellov FOREIGNER. 

Tako i ovde, biju se kao kod Stahelskog, veliku ulogu ima rekvizita, u borbi ima duha, ima karaktera i ima humora taman onoliko koliko treba.

MONKEY MAN i kad se bije i kad je miran, želi da stvori tu visoku animiranost, odnosno ustreptalnost SLUMDOGa, pomaže mu muzika, velikim delom arhivska, lokalna ali sa internacionalnim beatom, i naravno fotografija Sharone Meira, jednog izuzetnog snimatelja za kog mi se čini da ima malo manju reputaciju nego što zaslužuje. Meni jedna od njegovih najdražih fotki bila je potpuno drugačija od ovoga ali opet sjajna u seriji ECHO 3. Ovde radi nešto drugo, pomaže Patelu da izgradi tu vibrantnost Indije, i tog celog rastrojstva junaka na egzotičnom mestu. Film je koštao 10 miliona, izgleda kao da je tri-četiri puta skuplji, ali nije to bitno. Bitno je da se vidi evidentan trud u svim sektorima.

Situacija u kojoj se borac posle poraza sprema za završni obračun, zahvaljujući lokaciji i kulturi dobija dodatnu dimenziju. Naime, junak beži u neko sklonište trans parija koje je iseljavala policija i među njima nalazi prvo neprijatelje svog neprijatelja a potom prijatelje. Međutim, boravak kod trans ekipe ne deluje toliko Woke zbog tradicije hidžri, muškaraca sa evnuškim odnosno generalno polnim disforijama tako da maltene ceo taj segment deluje više kao narodno predanje nego pomodnost. Slično negativcima evnusima u wuxia filmovima koji su proistekli iz tradicije da se moćni muškarci radi fokusa kastriraju.

Taj deo je zbog nekih drugih stvari malo ostao kao nešto gde Dev Patel izgubi korak i previše se zadrži, ali ambijent nas spasava od preteranog Wokea.

Na kraju, MONKEY MAN jeste fllm koji bi mogao naterati gledaoca da postavi sebi neka pitanja - recimo koja je funkcija borbi osim da nam pokaže kojim putem je junak očvrsnuo, ali to sve na kraju nije ni bitno. I ovo je zapravo jedna moderna bajka kao SLUMDOG MILLIONAIRE samo sa krvoprolićem.

MONKEY MAN nudi svežu mešavinu dobro poznatih stvari i rezultira osmišljenim i vrhunski realizovanim žanrovskim derivatom koji snagom egzotike može iskoračiti i malo izvan tipične ciljne grupe.

* * * / * * * *

ARTHUR THE KING

U drugoj filmskoj saradnji Marka Wahlberga i Simona Cellana Jonesa, obrađena je istinita priča iz sveta sporta, što je jedna od specijalnosti ovog glumca. Wahlberg je i inače igrao u rekordnom broju filmova po istinitim pričama ili onih koje su labavo inspirisane slučajevima iz stvarnosti, a ovog puta reč je o istinitoj priči i ekranizaciiji knjige u kojoj su promene napravljene pre svega da bi junak od Šveđanina bio pretvoren u Amerikanca i onda se usput doda još jedna doza movie logike.

U suštini, ARTHUR THE KING je priča koja ima dva podžanrovska sloja. Ona je na jednom nivou klasičan sportski film o takmičaru koji mora da osvoji trofej na kraju karijere kako bi mu život dobio neku vrstu smisla i kako bi mu napori nekako bili vrednovani a ne uzaludni. A na drugom nivou je priča o neobično snažnoj vezanosti čoveka i psa koja se razvija u traumatičnoj situaciji.

Michael Brandt je uspeo da obradi slučaj Mikaela Lindnorda u jedan klasično ali ipak zanimljivo strukturiran predložak. Naime, ovde imamo dve paralelne priče koje su zapravo ravnopravne po značaju, s tim što druga kreće da postaje važna tek na polovini filma. Međutim, tom koja kreće kasnije se film zaključuje i ona se dalje još razvija posle završetka glavnog klimaksa.

Glavna priča je okupljanje ekipe koja će izvesti poslednju adventure racing pustolovinu sa glavnog junaka. Okuplja se heterogena ekipa gde svako ima svoj motiv i svako ima svoj problem. Odnosi među njima su rutinski ali je glumačka podela dobra a Mark Wahlberg je sada već u onoj fazi kada se ponaša kao da je domaćin filma i sve te napore usmerava kao dominantna sila na ekranu.

Film je slikao Jacques Jouffret, redovni snimatelj Wahlbergovih i Bergovih radova u poslednje vreme i zajedno sa Cellan Jonesom uspeva da izvuče maksimum iz ipak mirnodopskih uzbuđenja koja imaju sportisti. Ovde je ključna svakako scena na žici između dva planinska vrha, gde ARTHUR THE KING zaista poprima kvalitete bergsfilma.

Naime, ovo je film o avanturi u prirodi u kom je sve do te scene na neki način priroda komodifikovana jer junaci naprosto dolaze u neprijatan i složen ambijent da bi se nadmetali i svaku prepreku vide ne kao problem već kao očekivani izazov. U toj sceni na žici, ne samo da su najveći aduti već po prvi put priroda postavlja junake u životnu opasnost i pokazuje kako nemaju baš uvek sigurnosnu mrežu.

Ulogu "nepredvidljive prirode" preuzima pas Arthur koji se vezuje za takmičare i ide za njima sve vreme uprkos tome što je povređen i bolestan. Kada im u jednoj drugoj situaciji sa liticom spase živote, stvara se veza gde ekipa oseća kako mu duguje i tu se vezuju.

Mislim da nisam adekvatna ciljna grupa za ovaj "drugi" film, o odnosu čoveka i psa jer nemam to iskustvo u životu, zapravo nisam baš ljubitelj kućnih ljubimaca generalno, ali čak je i meni sukus tog odnosa bio čitljiv, mada ne i naročito emotivan. Samim tim, mislim da će publici koja je receptivnija prema temi ovaj segment priče biti vredniji.

Wahlberg u ovoj trci uspeva da pobedi. Snimio je old school biografski film vezan za jedan podvig koji će živeti i koji je uspeo da se izbori za svoje mesto na bioskopskim blagajnama. Uprkos tome što deo stručne štampe iznosi računice da ovaj film nije dobro prošao, činjenica da je vratio bar 15 od uloženih 19 miliona u snimanje je sjajan rezultat za nešto što danas mahom živi na streamingu i uopšte ni ne stiže do bioskopa. Naročito ako imamo u vidu da je i Wahlberg aktivan na streamingu i da svoju fan bazu uspeva da "zasiti" kod kuće i ne iziskuje izlazak do bioskopa.

Od dve dosadašnje filmske saradnje, FAMILY PLAN mi ostaje draži spoj Cellan Jonesa i Wahlberga jer je to ipak nešto što je meni neuporedivo bliže u svakom pogledu. Ipak, čini mi se da je kod kritike ovaj film ipak mnogo bolje prihvaćen. 

Jako je zanimljiv put kojim se Wahlberg kreće poslednjih godina i kako se polako sprema za ulazak u šerifovske godine, usput dokazujući iz projekta u projekat koliko je i dalje fit i uverljiv u fizički zahtevnim rolama.

* * * / * * * *

YELLOWSTONE KELLY

YELLOWSTONE KELLY Gordona Douglasa sa Clintom Walkerom u glavnoj ulozi, bio je profilisan kao projekat Johna Forda u kom je trebalo da igra John Wayne. Burt Kennedy je adaptirao knjigu Hecka Allena (potpisan je kao Clay Fisher) i scenario čini mi se mnogo više odgovara nečemu što je A-film, i verujem da bi u konfiguraciji Ford-Wayne ovo bilo prikladnije.

YELLOWSTONE KELLY je film koji u ovom B-kapacitetu u kom ga je radio Gordon Douglas sa Clintom Walkerom naprosto deluje "preozbiljno" pre svega za glumačku ekipu koja je u njemu okupljena. Clint Walker je prosto više čovek od akcije, i ne može da pruži mnogo u nečemu što je melodrama i istinita priča ili barem fikcionalizacija istinite priče u kojoj akcije nema previše.

Imajući sve u vidu, Gordon Douglas uspeva da izvuče celu ovu stvar, i da je izvede od početka do kraja, da priča ima celovitosti, smisao, pa i emociju. Međutim, da li je to gledalačka navika, ili je to zaista činjenica, deluje mi da smo ovog puta ipak bili našpanovaniji za više akcije.

Otud, mene je pre svega u pogledu Clinta Walkera, ovaj film ostavio pomalo hladnim, ali opet, imajući u vidu sve okolnosti, reč je o delu kom se nema šta mnogo zameriti, i ko prihvati Walkera kao karakternog glumca i nakači se na njegovu igru, može proći bolje nego ja, a to nije nemoguće.

Čini se da i Douglas i Walker i svi ostali pokazuju svest o tome da ovo nije rutinski B-rad i čine sve da pruže nešto drugo. Dramske scene su izvedene sa punim ubeđenjem, čak bih rekao da su neki potencijalno melodramatički ekscesivni detalji dostojanstveno izvedeni. Otud, moguće da je moj osećaj Walkerove zalutalosti u celu stvar više subjektivan.

* * * / * * * *

LATE NIGHT WITH THE DEVIL

LATE NIGHT WITH THE DEVIL je film sa kojim su Cameron i Colin Cairnes od reditelja koji su poznati među ljubiteljima i poznavaocima izašli na najveću žanrovsku scenu. Film je ispraćen izvanrednim kritikama ali nažalost moram da kažem, ni televizija nije toliko bitna a ni autori više nisu toliko talentovani i intelektualno uzbudljivi kao pre, kada je tema televizije iznedrila VIDEODROME.

Premda, LATE NIGHT WITH THE DEVIL nema nikakve veze sa VIDEODROMEom, ovo je neka potpuno druga estetika i druga vrsta horora, morao sam da ga pomenem iz prostog razloga što su to dva različita nivoa imaginacije i pre svega doživljaja televizije, u istoj meri koliko i filma.

Za razliku od VIDEODROMEa u kome televizija ubada do nivoa DNK, ovde ipak imamo jednu solidnu rekonstrukciju epohe, i scenario koji je na nivou jedne solidne pozorišne drame koncipirane tako da se iz nje može napraviti solidan film. I to smo dobili.

Dakle, Cameron i Colin Cairnes se bave stravom ali su realno duboko u sferi racionalnog. Zato me je njihov film ostavio umnogome hladnim i ponajviše zadovoljnim u tome što je sve išlo onako kako sam očekivao a kalibrirao sam očekivanja relativno visoko. Međutim, ovo je film bez iznenađenja, samo sa relativno prijatnim ispunjavanjem očekivanja.

I to nije malo. I to nije lako. Ne treba to omalovažiti niti potceniti. Međutim, neka velika bitna kinematografija se ne dešava u ovom izdanju.

Film prikazuje found footage televizijskog late night programa u kom je prizvan demon. I to je jako lepo spakovano. Ko voli da se oduševljava rekonstrukcijama epohe, može ovde da se bavi do mile volje nevažnim detaljima koji su pogođeni jako dobro, i na nivou frizura, i moda, i produkcionog dizajna, pa na kraju krajeva i fakture slike.

Kad je reč o stravi, ona je u domenu jednog raconalnog checklista. Nije me ništa uplašilo. Nisam se realno ni nad čim ni zamislio, a ako i jesam, to su bili neki manje bitni delovi filma.

Stoga, moram reći da mi je LAE NIGHT WITH THE DEVIL bio jedno prilično hladno, mirno ali prijatno gledalačko iskustvo kome se doduše nema šta zameriti, a oni koji se bave filmom iz puno razloga treba i da ga vide.

* * * / * * * * 

THE VERNE MILLER STORY

THE VERNE MILLER STORY želeo je da se uključi u seriju obnove tradicionalnog gangsterskog filma o tridesetima gde je novim sredstvima pričana stara priča o Nesalomivima, Al Caponeu i sl.

Verne Miller je bio nekadašnji šerif iz Južne Dakote koji je potom postao jedan od veoma gadnih gangstera i savremenik Caponea i drugih velikana.

Nažalost, Rod Hewitt je snimio užasan film o njemu i protraćio je veoma nadahnutog Scotta Glenna. On igra Vernea Millera ali film mu ne da priliku da se istakne zato što je film samo skup nekih scena koje nikako da se sastave u priču i uspostave nekakav tok.

Reći da je šteta što to nije uspostavljeno jer u filmu ima i nešto dobro je smešno i deplasirano pošto ako toga nema onda nema ničega. Međutim, ono što je moglo da bude to je Scott Glenn kao Verne Miller i jedna sirova fotografija Miše Suslova, sovjetskog snimatelja koja je odudarala od onoga šta su tada na ovu temu radili asovi u saradnju sa De Palmom i drugima.

THE VERNE MILLER STORY je jedna besmislica čiju je promašenost teško objasniti. Ali da nije bila mogla je biti film sa zanimljivom pričom, odličnim glavnim glumcem i jednim lived-in utiskom u prikazu epohe. Koga zanima da te detalje vidi bez ikakvog osećaja celine i smisla, eto prilike.

ASPHALT CITY

ASPHALT CITY je naslov koji je film BLACK FLIES dobio kada je konačno izašao u distribuciju. Na špici međutim i dalje stoji natpis BLACK FLIES. Sean Penn je glumac kog je film dobio kada je zbog nekih podgrejanih skandala Mel Gibson postao prepreka realizaciji.

Svašta se isprečilo filmu ASPHALT CITY na putu do mene. Između ostalog i bizarno mlaka, da ne kažem negativna reakcija kritike u Kanu.  Otud promena naslova nije iznenađenje, kao što su morali da beže od Mela, na kraju su bežali i od naslova. 

Međutim, to jeste prilično radikalna strategija za plasman filma u savremeno doba kad se ne može zabašuriti o kom je filmu reč, i pokazuje jednu vrlo snažnu i zbunjujuću reakciju na kanski ishod.

Promena naslova u poslednjem trenutku ili pred distribuciju sugeriše da je to projekat sa problemom, nekakav film bez mnogo integriteta koji se mora spakovati za tržište "da se izvuče šta se izvući može".

Ipak, ono što smo dobili jeste jedno od najsnažnijih filmskih iskustava poslednjih godina. 

BLACK FLIES je sve samo nije film bez integriteta. BLACK FLIES je sve samo nije neki mali prolazni film.

Počnimo od integriteta -

Sean Penn je dostojno zamenio Mela, i ima puni moralni highground za to jer ne samo da je nevaljao na svoj način već je i izašao u susret kad je trebalo raditi THE PROFESSOR AND THE MADMAN. U tom smislu, uvek ćemo se pitati šta bi bilo da je Mel doneo zvezdnu voltažu i drugu vrstu harizme tom liku, ali nema sumnje da je Penn osvetlao obraz i na svoj način pružio sličnu vrstu sirove "totalne" igre gde igraju ne samo njegov glas i lice već i njegovo telo. Moguće je u scenariju zapaziti par delova koji su mogli baš za samog Mela imati neku meta-dimenziju i značiti njegovo "simboličko iskupljenje"; ali ni sa Pennom ne zaostaju u svojoj višeslojnosti.

Imajući sve to u vidu, film verovatno jeste izgubio nešto izlaskom Mela, ali je dobio nešto drugo ulaskom Penna.

Jean-Stephane Sauvaire je reditelj koji ne režira mnogo i ne režira često. Ali, kada režira, nastaju ozbiljni filmovi. Sedam godina između ovoga i A PRAYER BEFORE DAWN pokazuje da se ništa nije radilo na brzinu i slučajno i da BLACK FLIES ne samo drži nivo nego ga verovatno i prevazilazi.

Jean-Stephane Sauvaire je reditelj koji ne preza od toga da "snimi" stvari, u smislu, da napravi veoma jezgrovitu, ubedljivu filmsku iluziju koja zalazi u sfere naturalizma a pritom je maksimalno artikulisana. Za razliku od tajlandskog zatvora koji nam je kinematografski ipak nov, ovde se nalazi u Njujorku, u gradu koji je beskrajno filmičan, na kom je svaki ćošak nekakva potencijalna lokacija. Pa ipak, film nije manje ubedljiv i nije "više movie" nego A PRAYER BEFORE DAWN koji je u mnogim aspektima bio svež jer se bavio nečim što do sada nije viđeno.

Ovde imamo dva aspekta koja je Sauvaire morao da osveži, jedan je grad, drugi je sam posao paramedica koji je na njujorškim ulicama prikazan u dosta filmova i sjajnim serijama poput Wellsove produkcije THIRD WATCH. I u svemu tome je uspeo, otišavši korak dalje od onoga gde su išli Schrader i Scorsese u BRINGING OUT THE DEAD.

Kad je reč o samom filmu, reč je o jednoj ambicioznoj, košmarnoj slici sveta, datoj iz vizure ekipe hitne pomoći koja radi mahom noćnu smenu u siromašnim delovima Njujorka koji naseljavaju džankiji, ulične bande, beskućnici, imigranti, sirotinja razne vrste. U toj teskobnoj entropiji, mladi tehničar - kog igra Tye Sheridan - počinje da prepoznaje jednu dijaboličnu pravilnost koja će mu promeniti život.

BLACK FLIES je priča o ljudima čiji je posao da pomognu i upitani su nad tim da li iole u tome uspevaju, ali zato vidimo da njih okolnosti i slučajevi sa kojima se suočavaju itekako kvare.

Sauvaire pravi visceralan, atmosferičan film koji nas propulzivno vodi kroz jedan vibrantan svet, tonemo zajedno sa junacima a mnogi ostaju na dnu.

David Ungaro pravi izvanredan doprinos kao direktor fotografije, i izvlači maksimum iz njujorškog ambijenta i takvih lica kakva su Tye Sheridan, Sean Penn, Michael Pitt, Kali Reis i Mike Tyson, koji s njom zaokružuje bokserski duet. Ovo će sigurno ostati kao njegov kapitalni doprinos i jedna od najznačajnijih fotografija koje je ostvario u svojoj karijeri.

Imajući u vidu da je ovo teskobna egzistencijalistička melodrama, pomalo je paradoksalno reći da po tome kako se junaci i priča izlažu kroz fizičku radnju i veoma napete situacije, ovo sve može biti percipirano kao svojevrsni akcioni film. Ko ga tako definiše, neće pogrešiti, ali svakako neće u toj definiciji iscrpiti izraz koji donosi Sauvaire već će mu samo dodati jednu neočekivanu dimenziju.

BLACK FLIES je umnogome baš ono što nedostaje savremenom filmu, i ono za čime se ljudi okreću uzorima iz sedamdesetih, priča koja ima smisla, izvedena propulzivno i visceralno, gleda se bez daha uz puni angažman intelekta. Kako je sad sve to sistematski ignorisano u Kanu, ne znam tačno, ali dobro, očigledno je da su vrline ovog filma nešto što ne izlazi iz mode, ali prošle godine se na ekranima festivala nije tražila takva roba. Pa ipak, činjenica da je BLACK FLIES bio deo takmičarskog programa svedoči o tome da su ga opinion makeri iz festivalskih redova itekako prepoznali.

BLACK FLIES je film koji bi u svakoj filmografiji zauzeo najprestižnije moguće mesto. Pa i u Melovoj. No, kome god da jeste upisan, teško može da ga lako prevaziđe u vremenima koja predstoje.

* * * 1/2 / * * * *

VIVA KNIEVEL

VIVA KNIEVEL je poslednji film velikog Gordona Douglasa i neki izvori kažu da je na ovom snimanju značajan deo posla uradio Irwin Allen zbog Douglasovih problema.

Irwin Allen je bio velikan filma katastrofe i ovaj Warnerov film je iskorak u njegovoj produkciji što ne znači da u njemu nema destrukcije i spektakla.

Ako imamo u vidu da Douglas navodno nije režirao znatan deo filma, ne možemo ni posmatrati ovaj film u kanonskom pogledu no vide se neke karakteristike njegovog opusa. Ne samo da je ovde očigledno angažovan kao profesionalac da realizuje tuđu priču i zamisao, već je po ko zna koji put reditelj kome glavnu ulogu igra neko ko nije glumac ili barem nije isključivo glumac. Dok je Sinatra radeći s Douglasom bio aktivan kao glumac i inače, Liberace je primarno bio muzičar a ovde Evel Knievel igra samog sebe.

U tom smislu, film je bizaran jer ovo nije biografski film. Ovo je pulpy fikcija u kojoj Evel Knievel igra samog sebe a okružen je u potpunosti tipskim likovima, i učestvuje u trashy tipskom zapletu. U tom smislu, ovo je bizaran izliv sujete na ekran jer film u suštini nema nikakvog posebnog razloga da ima stvarnu ličnost u glavnoj ulozi. Naravno, igrao je Muhammad Ali samog sebe, ali to je bila biografska priča. Ovde Evel Knievel igra sebe u apsolutnoj fikciji u kojoj nema porodicu, okružen je pohlepnim menadžerom i automehaničarem koji je alkos zlatnih ruku i iste takve duše, a zaplet pokreću negativci koji bi da ga ubiju i prenesu drogu u njegovom kamionu za turneje.

Čak je i Gidrin film ROĐEN KAO RATNIK bio barem pseudo-autobiografski, dočim ovde Evel Knievel igra jednu ne samo romantizovanu viziju sebe, nego se i nalazi u jednom krajnje lapidarnom kriminalističkom zapletu.

Film je potonuo u opskurnost ubrzo po izlasku jer se Evelov imidž rasturio u paramparčad kad su on i menadžer bili upleteni u neke pretnje i prebijanja bejzbol palicom. Barem je doduše film anticipirao lik korumpiranog menadžera.

Nezavisno sad od opšteg whatthefuckeryja oko tog preplitanja stvarnosti i fikcije, film je naprosto slab. Ima tu poneki stunt, sniman je na lepom vremenu, na prostranim prijatnim lokacijama, ali priča prosto ni na jednom nivou ne uspeva da zaživi.

Ne garantujem da bi se u ovom haosu do kraja snašao Gordon Douglas da je bio u punoj snazi, ali verujem da bi film pod njegovom punom kontrolom bio kompaktniji.

* 1/2 / * * * *

2nd SERVE

Tim Kirkman je iako deo queer filmske scene snimio mejnstrim sportsku komediju 2nd SERVE, koja je od estetike scene sa koje dolazi zadržala samo dozu underground aljkavosti u realizaciji. Inače, u ovom filmu iz 2012. godine nema apsolutnih nikakvih queer elemenata, čak naprotiv, film je veoma straight u svakom pogledu, od seksualnih preferenci junaka do filmskih tehnika kojima je formiran.

2nd SERVE je potvrda da konvencionalna sportska komedija ako se iole kompetentno izvede ne može biti potpuni promašaj i ovde imamo jednu dobro isprobanu i dosta trošenu formu priče o ostarelom teniseru koji sada radi kao trener i ne može da nađe mir u novonastalim okolnostima u kojima više nije zvezda i takmičar.

Glumačku podelu predvodi Josh Hopkins kao glavni junak ali sporedna ekipa je vremenom postala slavnija od glavne jer tu imamo Camerona Monaghana u ulozi sina njegove simpatije (i vlasnice kluba) kome postaje mentor, zatim Billy Magnussena, Dasha Mihoka i još nekoliko solidnih faca.

Film je u vizuelnom pogledu rudimentaran a to važi i za rad kamere i za produkcioni dizajn. Međutim, potpuno je konzistentan u tom jadnom izgledu pa to na kraju liči na nekakav koncept.

2nd SERVE nije neki domet ali ne može se usporiti da je obavio posao kao produkt.

* * / * * * *

NO ONE LIVES

NO ONE LIVES Ryuheia Kitamure sa uspehom ponavlja recept njegovih holivudskih produkcija.

Okupljena je odlična ekipa glumaca. Radi se nešto po pristojnoj premisi koja nudi mogućnost da se napravi nešto dobro. I onda sve to potone u jednu simplifikovanu i banalnu hrpu pokušaja da se nekoliko neuspelih šok momenata omota naivnim dijaloškim scenama.

Tako ovde imamo Luke Evansa koji deluje kao urbani tip sa kim će flyover state đilkoši lako izaći na kraju u pokušaju da opljačkaju njega i njegovu ženu. A onda se ispostavi da je on serijski ubica i opasnost kakvu ni oni do sada u životu nisu sreli.

Pored Evansa ima tu zanimljivih faca, recimo upečatljivu epizodu igra Beau Knapp čiji je otac inače producirao ovaj film sa nekadašnjim NBA igračem Eltonom Brandom, ali rezultat je više nego skroman i film je prošao bolje nego što je zaslužio.

* 1/2 / * * * *

SWEET DREAMS

U jednoj sceni filma SWEET DREAMS Johnny Knoxville ulazi u prostoriju punu raznih frikova na rehabu i jedan od njih kaže da se brine da ga "Clint Eastwood ne otera sa travnjaka":

I na neki način u minutima koji su prethodili toj replici baš sam razmišljao o nečemu sličnom. Johnny Knoxville jeste na neki način Clint Eastwood provokativne fizičke komedije, glumac koji je snimao i druge stvari ali je u suštini jedini istinski uspeh doživeo sa tim filmovima u kojima predvodi grupe disfunkcionalnih emotivnih a ponekad i fizičkih invalida u raznim grotesknim i opasnim podvizima kroz koje oni pokušavaju da se ostvare.

Film u kome Clint tera nekoga sa travnjaka je GRAN TORINO, u kom on tu personu prilagođava svojim poznim godinama i smatra se njegovim velikim filmom. Iako od MILLION DOLLAR BABY nisam gledao Clintove filmove iz poštovanja prema onome što ga ja činilo ne samo jednim od omiljenih autora nego i esencijom filma, za mene, taj konkretni jedam pogledao i nije to veliki film. Nije baš ni dobar. Ali, da u njemu definitivno jeste dotaknuta namćorasta persona umornog mačoa koji ima zlatno srce za oni koju su spremni da duboko kopaju.

Tako je i SWEET DREAMS na neki način Knoxvilleov GRAN TORINO. Režirao ga je skejter Lije Sarki i uprkos dinamici koja je slična JACKASSu, sve je snimano krajnje konvencionalno. Ima komedije, ali manje, više je tu spoja ozbiljnih tema sa humorom, teških dilema datih komično. I to sve zajedno i funkcioniše i škripi.

Naime, SWEET DREAMS je film o izlasku iz pakla adikcije u kom se preispituje jedna univerzalna tema a to je starenje. Zapravo. oba procesa prate slični strahovi od izlaska iz sveta provoda, nepromišljenosti, preterivanja, i na neki način Knoxvilleov lik se ovde leči od alkohola i droge ali zapravo se suočava sa činjenicom da više ne može da bude ono što je bio.

I u tom pogledu, ovaj film uspeva da bude iznenađujuće ubedljiv i osećajan, a Johnny Knoxville uspeva da pozove publiku na kontemplaciju čak i bez onih svojih tipičnih filozofskih dilema obično iskazanih kroz neku potpunu pizdariju. Na sve to, u filmu glumi i GaTa, potpuno otkrovenje iz serije DAVE i čovek koji je takođe deo svog "dokumentarnog" problema pretvorio u briljantnu fikciju istražujući svoju maničnu depresiju u humorističkoj seriji.

Otud, SWEET DREAMS svakako nije pogodak ni za Knoxvilleove fanove, ni za bilo koga drugog, ali jeste jedan zapravo dosta interesantan film samo na način koji ne očekujemo od njega. Taj način nije baš idealan ni reditelju Lije Sarkiju, ali na kraju svi zajedno uspevaju da sklope nešto vredno pažnje što opet nije za svakoga.

* * 1/2 / * * * *

DA LUI TOI

DA LUI TOI, poznat još i kao FLASH FUTURE KUNG FU Kirka Wonga je drugi film u njegovom opusu i literatura ga prepoznaje kao "izgubljeni rad" koji je navodno bio nešto širi, detaljniji i narativno jasniji od verzije sa VHS koja koja je danas dostupna.

I zbilja, čak i za standarde lokalne kung fu produkcije, film ima manjak jasnog zapleta, a opet donosi situacije koje iziskuju neku priču da se desila pre ili posle njih i da se dotle nekako došlo. Šta se desilo s filmom, kako se transformisao, kako smo stigli do ovoga što gledamo danas, ko zna.

Moguće je uostalom da ga je Kirk Wong i inicijalno tako aljkavo snimio.

No, FLASH FUTURE KUNG FU je zanimljiv film barem po svom ekscesu. Naime, u filmu ima kung fu tuča, ali ako bih ga opisivao pre bih rekao da je to nekakav hongkonški STREETS OF FIRE, smešten u svet gde u Hong Kongu postoje nacisti (mada nema ovde dovoljno budžeta da pojmimo da li su ti nacisti samo jedna moćna potkultura ili dominantna vlast) i izveden je sa dosta akcenta na muziku, na neki čudan New Wave pa i industrial zvuk koji provejava, ali i sa takvim odnosom prema likovima gde se prepliću tipični herojski narativi o borcu sa prenaglašenom dekadencijom i erotizmom.

Sve ovo bi naravno bilo neuporedivo bolje kada bismo mogli da razumemo o čemu se tu dođavola radi i kuda se kreće priča, ali i ovako je prilično zanimljivo, pre svega za ljubitelje i poznavaoce i nema sumnje da je ovo jedno krajnje autentično i nesvakidašnje gledalačko iskustvo.

* * / * * * *

THE EXTERMINATOR

Film koji je izbacio Jamesa Glickenhausa u žižu interesovanja bio je THE EXTERMINATOR, kontroverzni revenge flick koji je postigao ogroman uspeh u bioskopima, u odnosu na budžet, iznedrio i jedan nastavak, a potom i izgradio jednu karijeru i jednu produkcionu kuću.

Kad sam bio dete, THE EXTERMINATOR je u mom video klubu važio za onako advanced userski akcioni film na granici horora, pa se i gledao sa velikom pažnjom i radoznalošću.

Reprizirao sam ga sada kad ga se više ni ne sećam i mogu reći da je to film svog vremena, i iz današnje vizure više ima značaj kao deo istorije. THE EXTERMINATOR se uklapa u tu estetiku susreta američkog nezavisnog filma njujorškog soja, sa žanrom i exploitationom gde su reditelji sa Istočne obale pokušali da unesu "ozbiljnost" i "karaktere" u klasične exploitation situacije i obrasce.

U tom pogledu, THE EXTERMINATOR ima tu DEER HUNTER dimenziju koju nose brojni revenge filmovi tog vremena gde vijetnamski veterani dolaze kući i više ne mogu da prepoznaju zemlju za koju su ratovali i potom kreću da se svete bandama i generalnoj korupciji koje su je pregazile i premrežile u njihovom odsustvu.

Ovde imamo dugo otvaranja u Vijetnamu da bismo postavili "žrtvu" koju je podneo junak zbog kog će naslovni lik krenuti u totalnu osvetu kada ga ulična banda učini invalidom. I onda on iz te ulične bande kreće da rekonstruiše i njihove veze sa sferama organizovanog kriminala, pa udara i na mafijaše i na homoseksualce koji su u svom bordelu namenjenom privođenju dečaka osakatili jednu prostitutku itd.

Asortiman osvetnikovih meta je raznolik, sigurno da ovakve ne bi mogao da goni danas, kada je zavladala tolerancija prema manjinskim seksualnim interesovanjima, međutim, film ne gradi neku veliku individualističku teskobu.

Da li je Ginty tako hteo i da li je to Glickenhausova namera, ne znam, ali Exterminator kad krene u akciju deluje kao ubilačka mašina i uprkos tome što Ginty ne pokazuje neku emociju da uživa, ne pokazuje emociju ni da mu je teško, tako da u tom pogledu kako formalno tako i suštinski, EXTERMINATOR više koketira sa MANIACom Williama Lustiga nego sa serijalom DEATH WISH sa kojim je rutinski upoređivan.

Poznato je da ja nisam preveliki fan DEATH WISHa sa Bronsonom i da mi je Willisov neuporedivo superiorniji, tako da samim tim ne mogu da se pridružim onima koji će za EXTERMINATOR a reći da predstavlja neku dekadentnu deformaciju Winnerovog hita.

Na neki način, EXTERMINATOR mi je čak i zanimljiviji jer je struktualno zaista pomalo off - naslovni junak jeste protagonista ali jedini koji normalno reaguju na dešavanja su zapravo sporedni likovi i antagonisti i oni su suštinski protagonističniji nego on jer imaju izraženije psihološke reakcije. DEATH WISH je ipak na kraju krajeva konvencionalni urbani triler, i nije baš naročito uspeo kao takav.

Ovaj film takođe ima masu mana, ali ima nekog stila, ima nekog uživanja i estetike u tom prikazu korodiralog njujorškog urbanog pakla, i ima neobičan integritet uprkos brojnim nedostacima.

Glickenhaus je snimio i neke bolje filmove od ovog, ali nema razloga da se stidi ove vizit karte.

* * 1/2 / * * * *

THE ASTROLOGER

THE ASTROLOGER je prvi film Jamesa Glickenhausa koji potpisuje kao Jim, gotovo kao da naslućuje da će ovaj rad ipak biti svojevrsni izuzetak u njegovom opusu. Naime, reč je ov vrlo sirovo, trapavo urađenom okutlnom trileru koji i po trajanju i po estetici više na liči na TV film u kom se "državni astrolog" State Departmenta bavi borbom proitv gurua i osoba koje imaju astrološku predispoziciju da ugroze svet kakvim ga poznajemo.

Film je nastao po romanu Johna Camerona koji je ekranizovan više puta, ali sa drugačijim žanrovskim predznakom, i premisa zvuči zanimljivije kad je ja ispričam, nego kada je vidimo u konačnoj filmskoj realizaciji.

U tom pogledu ovaj film izgleda kao sve sem kao nešto po čemu bismo mogli naslutiti Glickenhausov dalji razvoj. 

Pored toga što ne liči na Glickenhausa, ovaj film ne liči ni na šta.

DAMAGED

Terry McDonough koji ima iza sebe neke izuzetne televizijske epizode, iznova nas podseća zašto televijski uspesi ne moraju da se lako konvertuju u dobar film. Naprotiv, više puta smo se razočarali u filmske domete nekih briljantnih televizijskih profesionalaca.

U filmu DAMAGED, Terry McDonough doduše snima u jednom specifičnom producionom okviru. Ovo nije geezer teaser ali jeste Euro pudding. Imamo slučaj serijskog ubice koji se iz Amerike prelio u Škotsku pa su tu Sam Jackson kao čikaški detektiv, Vincent Cassel kao njegov nekadašnji partner sa vezama iz Francuske i lokalna grupa građana sa ponekim prekaljenim profesionalcem kao što je John Hannah.

Podela je i iskorišćena geezer teaserski. Najprisutniji je Gianni Capaldi a ostali se ukazuju mahom u dugim scenama gde pokušavaju da se malo "razglume", ali u ovom filmu ništa nema integritet zapravo.

Dakle, film je nebuloza manje-više, nevešto inkorporira napabirčene zvezde u celinu, i uprkos tome što Sam Jackson ne preza da odigrao u ovako nečemu, čudno je videti Cassela u ovim okolnostima.

Međutim, Terry McDonough nezavisno od svojih problema sa scenarijem i glumcima sve ovo inscenira dosta flah. To što su scene glupe ne znači da ne mogu da izgledaju dobro, ali ovde se to ipak nije desilo i treba biti pošten oko toga. Dakle, nije opravdao poverenje koje bih mu dao posle nekih antologijski izvedenih TV izdanja.

DAMAGED ostaje negde na ničijoj zemlji današnje DTV produkcije. Ali kao nešto zbog čega nema potrebe da se njome luta.

McBAIN

McBAIN je film koji mi je delovao bitno bolje kada sam ga gledao kao dete. Bio je to jedan od brojnih filmova iz te epohe u kojima neki Amerikanci sa različitim nivoima vojne obučenosti uhvate i prosto sruše vlast u nekoj banana republici. One su pretežno vezane za Južnu Ameriku ali snimani su takvi zapleti i po Aziji, da se ne lažemo.

Izmišljene diktatorske zemlje nikada nisu ni izlazile iz mode kad je reč o holivudskim filmovima ali ta rušenja režima inspirisala su čitav niz B-filmova osamdesetih pa i devedesetih, verovatmo dodatno stimulisana vojnim intervencijama u Granadi i Panami gde je polako počeo da se utapa fijasko Vijetnama pa i Teherana i Bejruta, sve do njegovog potpunog ukopa u pesku Kuvajta i Iraka.

Reditelji koji su se zapljunuli u ovom talasu bili su u rasponu od Paula Mazurskog do Charles Martina Smitha i žanrovi su takođe bili razni ali B-akcijaš je prednjačio za ponekim ekscesom iz C-miljea kakav je bio RAGE TO KILL Davida Wintersa sa Oliverom Reedom.

Christiopher Walken u ovu pučističku priču dolazi sa iskustvom DOGS OF WAR, ekranizacije romana Fredericka Forsytha, koja je krajnje seriozno tretirala temu puča u Africi i načina kako se on maltene zamatski radio u to vreme.

James Glickenhaus dočekuje Walkena u svom exploitation ambijentu, i ponovo je najbolji u atmosferi urbanog pakla kad se ekipa serijom pljački priprema za izvođenje puča. Ćumezi po kojima leže narkomani su prostor u kom se Glickenhaus savršeno snalazi a kada izađe na livadu, u latinoamerička sela i bele predsedničke palate, film postaje začuđujuće pitom, rutinski i što je najgore od svega neubedljiv.

Dok u scenama iz Vijetnama gde Walken bukvalno igra svoj lik iz DEER HUNTER, zarobljenika kog Vijetkonkongovci teraju da za njijovu zabavu igra neke smrtonosne igre, prenaglašenost borbenih gestova glavnih junaka daje neki trashy sloj dešavanjima, kasnije film uglavnom deluje prazno.

Najbizarniji i istovremeno najautentičniji ser-piece je avionski dolazak ekipe u Kolumbiju gde imamo petnaestominutni let sa sve vazdušnom borbom u kokoj niko od glavnih junaka nema elementarni protagonizam.

Danas ovu tradiciju filma gde junaci ruše režime po Trećem svetu baštine povremeno EXPENDABLESi i ovaj guys on a mission film Jamesa Glickenhausa je samo jedna od preteča. Verovatno zaboravljena i neprepoznata kao takva.

Na ovom filmu Glickenhaus je radio sa snimateljem Robert M. Baldwinom sa kojim je radio EXTERMINATOR i moram priznati da je Baldwin umnogome doprineo da fizionomija ovog filma, uprkos svim nedostacima u domenu režije, bude vrlo korektna.

* * / * * * *

TOUGH AND DEADLY

Kada bi se ljudi delili na one kojima je najbolji film na svetu definisan rolom Billy Blanksa kao Billy Colea u LAST BOY SCOUTu i na one kojima je to Roddy Piper u THEY LIVE, svakako da bih spadao u onu prvu grupu. Čak i da ne volim THE LAST BOY SCOUT.

Takvih dilema nema u filmu TOUGH AND DEADLY Stevea Cohena, snimljenog za kompaniju Shapiro-Glickenhaus koja je izbacila par naslova mimo režije Jamesa Glickenhausa, od kojih su dva bili klasični akcijaši.

Dileme nema jer je TOUGH AND DEADLY akcioni film u kom glavne uloge igraju Billy Blanks i Roddy Piper. Blank je idealan za role kao što je Billy Cole. Srećom, ovde se od njega ne traži da bude Jimmy Dix i on kao poprilično "drvo javorovo" ima nekog smisla kao hladnokrvni CIA operativac. S druge strane, Roddy Piper je začuđujuće mio i "mekan" lik sa specifičnom toplinom kao losanđeleski policajac koji sa njim mora da se umeša u slučaj u kom će sresti i jednog takvog velikana kakav je Richard Norton.

Steve Cohen je radio u vreme kada borilačke scene nisu u američkom filmu bile dostigle nivo "nauke", na kom su danas. Stoga ovde u tučama ima akrobatike ali sve je u osnovi ipak neko šibanje i to za današnje standarde deluje malo sirovo i naivno.

Kad se tome doda ipak vidljiv niskobudžetni kapacitet ove produkcije gde ipak ne režira James Glickenhaus sa darom da baš od te vrste rasula napravi estetiku, TOUGH AND DEADLY ostaje tek pošten starinski brawler koji realno nema apsolutno ništa da pruži današnjem gledaocu jer je prosto tehnika onoga što je ključno u ovakvom filmu otišla mnogo unapred jer danas čak i u DTV filmu glume ozbiljni glumci i vrhunski koreografisanim borbama. Dakle, ovo danas ne bi moglo da prođe.

* */ * * * *

THE LAST MARSHALL

THE LAST MARSHALL režirao je kaskader Mike Kirton i to u ambijentu gde se dešavaju njegovi stuntovi a on je dosta snimao na Floridi i na projektima kakav je Mannov MIAMI VICE.

Kirton je snimio THE LAST MARSHALL 1999. i u njemu je okupio ekipu koju predvodi Scott Glenn kao namćorasti, politički nekorektni teksaški šerif koji mora da ode na Floridu i nađe dvojicu kubanskih revolveraša koji su mu naneli prvi ali zato najbolniji poraz u karijeri i ostavili ga da umre posle pokolja u jednoj crkvi.

Kirton nema neki naročit budžet i nema neki naročit scenario, ali Glenn uspeva da pokrene ljude oko sebe, pa film uspeva da bude povučen gravitacijom tipskog lika koji mu je dat, da se nekako dovede do kraja.

Kirton je efikasan kao reditelj. Kod njega nema mnogo nauke, ali pošteno govoreći nema ni šta da se vidi. Uprkos tome što je film snimao talentovani Michael Bonvillain koji se kasnije dokazao kao izuzetan DP pa čak potpisao i neke istorijski značajne fotografije poput Reevesovog CLOVERFIELD. Ovde je sve ipak na nivou TV filma sa dosta solidnom podelom kojoj je vreme dalo za pravo jer pored Glenna i Williama Forsytha mogu da se vide i neke face koje će se kasnije dokazati kao John Ortiz.

THE LAST MARSHALL je film na razmeđi B i C nivoa koji mimo Glennove role ne nudi mnogo ali nema šta mnogo ni da mu se zameri.

* * / * * * *

SLAUGHTER OF THE INNOCENTS

Ako imamo u vidu da je James Glickenhaus krenuo iz najbesprizornijeg exploitationa, zanimljivo je da je karijeru završio sa dva filma u kojima je želeo da afirmiše svog sina kao dete-zvezdu.

Uvođenje deteta u priču u filmovima B-produkcije jeste classy move i obično je uvođenje likova dece u neke high concept priče karakterističnije za visoki mejnstrim. Naročito je to zanimljivo za nekoga kao što je Glickenhaus koji ipak ne može da se odmakne od visceralnosti B-filma čak ni onda kad mu je sin u kadru.

SLAUGHTER OF THE INNOCENTS je izašao posle SILENCE OF THE LAMBS. Uspeo je da dovede Scotta Glenna koji je kod Demmea imao malu ulogu i ovom filmu je odličan kao FBI agent kome sin posvećen i talentovan za istrage pomaže u rešavanju serijskih ubistava u Juti. Jesse Cameron-Glickenhaus je korektan kao sin, i uspeva da pruži ono što treba u funkciji priče i ove konkretne celine ali ne odaje utisak deteta-glumca koje će se nametnuti kao zvezda, a ovo je već bilo vreme Macualay Culkina i Elijah Wooda.

Glenn i mali imaju odličnu hemiju, ali dečak ima i dosta osetljiv zadatak jer je jednu celu deonicu filma zapravo sam na zadatku, u okolnostima koje su - malo je reći neuverljive - i to uspeva da realizuje mada ne baš i da učini da zaboravimo koliko je to što gledamo van pameti.

Serijski ubica kog juri Glenn je agresivnija, gluplja i manje minuciozna verzija onoga iz Demmejevog filma i Harrisovog romana. Iako će neko reći da SLAUGHTER OF THE INNOCENTS maltene i zvuči kao SILENCE OF THE LAMBS ovo ipak jeste maštovit rip-off, u originalu imamo ubicu koji usmerava detektivku, ovde imamo sina osnovnoškolca koji usmerava oca detektiva, kao da su se Jodie Foster, Demme i Harris našli da izmešaju DNK LITTLE MAN TATEa i SILENCE OF THE LAMBS.

Film izgleda vrlo solidno. Mark Irwin ga je snimio, a on je čovek sa izuzetnim CVjem počev od Cronenberga pa nadalje. Naravno, niti je Glickenhaus Demme da raširi žanrovski zaplet na neku širu karakternu ravan, niti je bilo para da se to nešto doteruje, ali film ima svoj integritet, možda te 1993. i dalje dovoljan za bioskop ali sasvim sigurno za HBO premijeru kako je na kraju premijerno. i prikazan u SAD.

Glickenhaus je svoj na svome kada prikazuje krvava ubistva, mesta zločina, kada dete siđe u utrobu železničke stanice u Solt Lejk Sitiju ili kada se nađe u Nojevoj barki od kostiju koju je napravio ubica.

SLAUGHTER OF THE INNOCENTS je otud zanimljiv film. Kao što je SILENCE OF THE LAMBS bio serial killer picture koji je krosoverovao u prestige, tako je i ovo high concept B-rip off tog filma koji ima neke svoje vizije elitnosti ako ga neko pita.

Stoga, i moj utisak je negde između * * 1/2. i * * * jer jako je teško odoleti filmu u kome masne epizode igraju mladi Aaron Eckhart i Kevin Sorbo koji je na pragu svetske slave, odnosno takve žanrovske njuške kao što je Zakes Mokae, kao i toj B-snalažljivosti kojom Glickenhaus sve ovo pakuje jako blizu standarda "skupih" filmova. S druge strane, ima tu i jezivih naivnosti, i preglumljivanja i tačaka u kojima je rip-off kao pristup neplodan.

Dakle, utisak o ovom filmu je umnogome i stvar raspoloženja.

THE DISCIPLES

THE DISCIPLES je televizijski film koji je Kirk Wong kako stvari stoje završio ne samo svoju holivudsku nego i opštu karijeru. Umesto njegovog imena na špici ovog zaista užasnog televizijskog filma potpisan je Alan Smithee.

Istini za volju, teško je zamisliti da je THE DISCIPLES iko zaista i zamislio kao film. Ovo deluje kao neprihvaćeni pilot za seriju koji je prosto pušten na home video tržište i plasiran kao TV film davne 1999. godine. O tome govori i činjenica da je godinu-dve kasnije, Kirk Wong bio u opticaju da režira jedan film sa Michael Jai Whiteom za Warner i Elie Samahu, i da mu se posle propasti tog projekta gubi svaki trag.

THE DISCIPLES je imao zanimljivu premisu - Fidel Castro naručuje od podzemlja u Majamiju da odseku ruku kubanskom pitcheru koji je prebegao u SAD i na pragu je veliki bejzbol karijere i velikog ugovora u MLB. Međutim, malo je reći da ona nije ni približno iskorišćena.

Zapravo i priča o premisi je više od onoga što ovaj naslov zaslužuje.

THE PROTECTOR

James Glickenhaus je čudan svat i o njemu sam ovde već pisao.

On je old money i sa 45 godina se povukao jer je shvatio da kao nezavisni producent i reditelj više ne može da se nadmeće sa majdžorima. Bila je to 1995. godina i očigledno nije bilo prostora da polazi Cormanovim putem koji je sa sličnim zaključcima onomad upravo krenuo da se takmiči sa njima. 

Glickenhaus je nasledio očevu firmu iz sveta finansija i nastavio je sa životom praćenim dozom dekadencije, tipa napravio je Scuderia Cameron Glickenhaus koja se bavi "budženjem" sportskih kola.

Imajući to sve u vidu, Glickenhaus je autor sa vrlo atipičnom karijerom. Krenuo je kao njujorški grindhouse autor, i uspeo je da se svojim velikim rezultatima nametne do toga da recimo snimi i THE PROTECTOR s kojim je Golden Harvest u saradnji sa Warnerom projektovao prodor Jackie Chana na američko tržište.

Ako imamo u vidu da je Warner bio pivotalan studio i za karijeru Bruce Leeja, pa zatim i prvi pokušaj Jackie Chana, kao i da je doveo Jet Lija prvi put u Holivud (iako Jet upadljivo nijedan svoj bitan holivudski film nije snimio za njih na kraju) možemo reći da je to ključni studio sa prodor HK zvezda. u globalni mejnstrim.

Jackie Chan sa filmom THE PROTECTOR nije prodro u globalni mejnstrim iako je ovaj film uprkos osrednjem bioskopskom rezultatu imao dosta solidan skor za njega van HK, naročito u Americi. Međutim, izazvan ovim filmom Jackie Chan je snimio POLICE STORY, sa idejom da pokaže "kako se to radi" i na kraju sa jednom od iteracija baš tog serijala, on konačno pokorava i Ameriku, doduše nikad više kroz Warner ali kroz njihovu kuću New Line, koja je u nezavisna vremena prva dovela Sonny Chibu na američke ekrane.

Dakle, THE PROTECTOR je zvanično proglašen za film posle kog se Chan zainatio i snimio POLICE STORY da. da pokaže kako se to radi. I u tom pogledu, nema sumnje da je POLICE STORY film koji je u svakom pogledu zaokruženiji i sa više "integriteta".

Međutim, sada sam reprizirao hongkonšku verziju PROTECTORa i moram reći da ni ovaj film nije za potcenjivanje. Nota bene, ovde ima jedna krupna i sjajna deonica koju je Chan sam snimio, i on ga je premontirao do tačke da se bitno razlikuje od američke verzije (ja se iskreno ne sećam koju sam prvo gledao ali mislim da bi po logici stvari morala biti američka jer je bila na nekoj Warnerovoj originalki).

U svakom slučaju, Glickenhaus je želeo da snimi američki buddy cop film u kome uparuje Chana i Danny Aiella, i to je već bio vizionarski potez jer taj format jeste bio osnov njegovih američkih ili amerikanizovanih produkcija, bilo da su s druge strane bili Chris Tucker, Owen Wilson, Johnny Knoxville ili John Cena. Zatim želeo je da sve krene iz jednog teskobnog B-filmskog Njujorka koji ne bi bio stran ni nekoj režiji Williama Lustiga, sa peckinpahovskim slo-mo nasiljem u pojedinim deonicama, walterhillovski grotesknim uličnim bandama i uopšte jednom vrlo naglašenom upotrebom lokacije, miljea i što je najvažnije filmofilskog iskustva Njujorka. Onda se priča seli u Hong Kong u kom se Glickenhaus i grupa građana s kojom je radio drže urbanog pakla, sa pomalo etno-ornamentalistike kao što je tuča na džunkama ali generalno sa opštom okrenutošću betonu, asfaltu, soliterima, industrijskim zonama, salonima za masažu i sličnim tropey objektima.

U pogledu izvedbe, tu je veliki Mark Irwin, čovek koji je definisao signature Cronenbergov look osamdesetih i snimio niz kapitalnih naslova ali kao i uvek kod Chana tu je veliki broj snimatelja. I definitivno se oseća Irwinova estetizacija u onim scenama koje nisu zajednički zločinački poduhvat. Dakle, Glickenhaus je doneo taj njujorški B-movie vajb i meni je to prijalo. Prirodno, ovde ima više pucnjave nego kod Chana inače, ali isto tako, kad se dođe do tuče i akrobacija ima i toga, i ne bih rekao da je Chan u pravu kada Glickenhausa smatra "aljkavim" u realizaciji toga (premda ovo jeste Chanova verzija gde je on "spasavao šta se spasiti može" jelte) pa bih išao toliko daleko da kažem kako je prožimanje dva pristupa akciji ovde dosta organski sprovedeno.

Danny Aiello nije tipičan akcioni heroj a ni komični sidekick i on ponekad u nekim scenama deluje kao turista, ali ukupno uzev snašao se dobro i iako je manje vičan borbi od Chana nije igrao ulogu "fizički nesposobnog brbljivca" što je mahom kasnije bio profil njegovih sidekickova. Aiello se pristojno snašao u ulozi koja izlazi izvan njegovog tipičnog repertoara ali svakako da je za Chanov prodor možda trebalo naći neko tipičnije personality actor rešenje.

U ovoj verziji ima nekih narativnih intervencija u kojoj autori malo gube konce u pripovedanju a ipak je reč o filmu gde je priča koliko-toliko bitna i ima je, ali ništa drastično. S druge strane, akcija je zaista prilično dobra, i sigurno da imamo ovde barem dve vrhunske Chanove scene koje mogu stati uz rame sa onima iz njegovih klasika, pa i pomenutog POLICE STORY.

Stoga, mislim da se Chan ogrešio o PROTECTORa i da je verovatno bio iritiran time što se našao na setu sa rediteljem koji se nešto pita, a u to vreme je on odavno bio gazda svoje karijere i svojih filmova.

No, Chanov loš animus na stranu, PROTECTOR je film čiji je osnovni greh to što nije Warneru doneo željeni uspeoh i čekalo se deset godina na uspelu meč loptu. Sve ostalo je u njemu onoliko dobro koliko treba da bude i zarobljava duh vremena u svakom pogledu.

* * * / * * * *

JUNG ON ZO

JUNG ON ZO iliti CRIME STORY Kirka Wonga bio je najverovatnija pozivnica koja ga je dovela do THE BIG HIT. Ovaj akcioni triler sa Jackie Chanom u glavnoj ulozi stoji u čudnom odnosu sa serijalom POLICE STORY. Naime, veoma je fluidno pitanje kako se Chan zove u filmovima iz serije POLICE STORY ali recimo da mu je ime na engleskom Kevin Chan. U CRIME STORY je Eddie Chan, dakle, to nije isti lik, ali može se na neki način umesiti u taj POLICE STORY univerzum ako baš želimo.

U trenutku kada je POLICE STORY kao serijal postao neka vrsta egzotičnog, praktično bondovskog stuntfesta, u CRIME STORY Kirk Wong apdejtuje Chana za okolnosti Hong Konga kojim, tada nismo znali ali samo trenutno, vlada John Woo.

Iako nema spora da je CRIME STORY takođe napakovan stuntovima, od kojih su neki veoma ozbiljni, likovi su drugačije tretirani. Sve je ozbiljnije, Chan igra karakterno a sve je lišeno humora. To stvara jedan čudan spoj serioznog krimića u mirnim scenama i stunt spektakla kad krene akcija, koji se od POLICE STORY prevashodno razlikuje što ovde ima krvi.

Konačno, POLICE STORY je serijal koji prima uplive sa strane. Zar nije kod Glickenhausa, Chanov lik po prvi nazvan Supercop i zar nije taj PROTECTOR bio povod da se radi POLICE STORY? Inače, u PROTECTORu se Chan zvao Wong. Go figure.

Chanova karijera je začuđujuće sačuvala svoj integritet ako imamo u vidu koliko je on umeo da bude reaktivan. Wong ovde uspeva da očuva njegov akcioni stil, ali da ga uozbilji u karakteru. Ne ide onoliko daleko kao Martin Campbell u FOREIGNERu koji zaista nudi totalnu i dosta uspešnu reinvenciju Chana kao "ozbiljnog" junaka, ali uspeva da napravi film koji funkcioniše iako ne bi trebalo.

Visokim tempom i Chanovom sposobnošću da glumački objedini razne elemente, Wong uspeva da prožme nespojivo i da učini CRIME STORY filmom koji uprkos svemu funkcioniše.

Činjenica je da u pogledu akcije on nije uspeo da napravi neke bitne intervencije u odnosu na onaj tipičan Chanov tadašnji okvir savremene urbane akcije izuzev toga što padovi imaju posledice i da samim tim nije rešio skroz jednačinu zvanu "skroz ozbiljan akcioni film sa chanovskim stuntovima" ali to nije ni bitno, parcijalno, na nivou jednog dela, ovo radi.

Kasnije je na BIG HITu, baš John Woo bio hongkonški kontakt koji je potpisan na špici.

* * * / * * * *

SANG HONG YAT HO TUNG KUP FAAN

SANG HONG YAT HO TUNG KUP FAAN odnosno ROCK'N'ROLL COP je film Che Kirk Wonga iz 1994. posle kog je snimio THE BIG HIT. Opet nije reč o nekom superreprezentativnom naslovu iako u njemu Kirk Wong uspeva da sklopi nekoliko zanimljivih scena no i dalje nije u onom simfonijsko-baletskom duhu tadašnjeg HK filma, i opet je bliži efikasnosti starog yakuza krimića.

Glavni junak ovog filma nije nikakav FORD FAIRLANE. Naprosto, detektiv je ljubitelj muzike no to ga ne boji posebno. Ima par scena u kojima muzicira kao hobista i to je to. Ovde je priča vezana za nešto drugo - hongkonški detektiv odlazi u NR Kinu da reši slučaj jednog kriminalca koji operiše na obe teritorije.

U tu se onda ne desi ništa posebno, ima tu undercover rada, fatalnih žena, dvostrukih igara ali sve to je izloženo u nekom visokom tempu gde je teško pohvatati ko šta s kim, a i ne deluje dovoljno supstancijalno da bi se gledalac previše udubio.

Ima upečatljivih scena, ima neke dobre atmosfere ali i dalje ovo je veoma lokalan Wongov domet posle kog sledi njegov holivudski klasik globalnih rezultata.

* * / * * * *

MAI QI MANKEDUN

Kirk Wong odnosno Che-Kirk Wong bio je jedan od najčudnijih svatova koji je iz Hong Konga pristigao u Holivud u talasu koji je otvorio John Woo. Dok su Tsui Hark i Ringo Lam bili velika imena, Ronny Yu i ime i plus dobar poznavalac engleskog jezika na kom je školovan, Kirk Wong je došao sa jednom relativno neupečatljivom karijerom. Snimio je jedan - izvanredan - mejdžor film THE BIG HIT, bio u pregovorima za još jedan potom, kao Alan Smithee potpisao jedan DTV sa Ice-Tjem i nestao.

Ja sam ga znao kao reditelja jednog zanimljivog filma sa Jackie Chanom u kom je on išao linijom "serioznijeg" krimića i ništa drugo njegovo nisam ni gledao, no evo sad dostupnost svega i svačega otvara mogućnost da se to nadoknadi. Međutim, ko će se setiti baš Kirk Wonga?

Kirk Wong je u THE BIG HIT napravio zanimljiv spoj lucidne, raspojasane komedije i spektakularne HK akcije. Marky Mark će potom još biti u HK gasu kada je kod Jamesa Foleya odigrao buddy cop film sa Chow Yun Fatom.

U ovom filmu on snima za Golden Harvest i na lokacijama u Njujorku, ali rezultat nije pokušaj da se napravi Chanov PROTECTOR. Naprotiv, izuzev Carrie Ng u filmu nema internacionalno poznatih glumaca, njihova igra je sa dosta lokalne komedije, dakle unutar nekog HK dometa, a akcija je povremeno zanimljiva, dinamična i nasilna u maniru Fukusakuovih jakuza filmova mnogo pre nego tada već etabliranog očekivanja od Golden Harvesta i hongkonške produkcije.

Međutim, ništa od svega toga nije dovoljno upečatljivo da bi ono što je uspelo preteglo nad onim što je naprosto bezveze i mnogo više liči na traćenje resursa kao što je samo snimanje u Njujorku.

* 1/2 / * * * *

IL ROSSETTO

Damiano Damiani nije bio gadljiv ni na jedan žanr.

Otud ne čudi da je njegov prvi film pisao Cesare Zavattini, scenarista koji je obeležio italijanski neorealizam, kojim se Damiani nije bavio previše, ali svakako da se na to oslonio u nekoliko navrata. U svom prvom filmu on snima jednu kriminalističku priču u formi ali u suštini psihološko-socijalnu u svom sadržaju. Ovde nema elemenata neorealizma u estetici. Štaviše, Damianijev Rim je prikazan mnogo pre jedna urbana celina "belih telefona", ali postoji jedan drugi zapravo ključni aspekt realizma a to je definisanje odnosa među pojavama i događajima.

Pogrešno je, po mom mišljenju, ono što mnogi kritičari naglašavaju kako ovim filmom Damiani antizipira ceo poliziotesschi žanr pa i svoje filmove koje je u njemu snimio. U ovom filmu dobijamo deo onoga što je Damiani unosio u žanr, a to je pokušaj da se, koliko je to moguće, seciraju društveni odnosi, ali ako se ovde išta anticipira, to su pre njegova interesovanja nego format žanra koji će kasnije nastupiti.

Dakle, ovo je u osnovi priča o policijskoj istrazi ubistva prostitutke ali njeni protagonisti su mladi lepotan sumnjivog zanimanja koji je pred ženidbom za bogatu naslednicu i dvanaestogodišnja devojčica koja je zaljubljena u njega i ucenjuje ga da je prihvati jer ga je videla kako je izlazio iz žrtvinog stana.

Damiani se odlično poigrava time što niko zapravo ne zna šta se desilo i ko je šta video i između devojčice i protagoniste gradi zanimljiv odnos.

Samo u zavšrnici, film potone iz jedne urbane melodrame u neko maltene agatakristijansko rasplitanje, i uprkos tome što sama završnica i razrešenje nose nepatvorenu snagu, nemaju formalnu eleganciju dotadašnjih dešavanja.

Ipak, reč je o vrlo solidnom debiju koji je sigurno bio još snažniji u svoje vreme i otvorio je Damianiju mnoge prilike.

* * * / * * * *

BLOOD CRIME

BLOOD CRIME je televizijski film iz 2002. godine koji je vrlo kompetentno režirao tada već veteran William A. Graham. Za nekoga ko ima televizijske uspehe kakav je recimo 21 HOURS AT MUNICH,zbilja nije neočekivano da nešto snimi dobro, ali ovde je već bio u poznijim godinama, pa televizijski film zaslužuje pohvale za to što za početak deluje energično i savremeno.

James Caan je u šerifovskim godinama i igra šerifa. Johnathon Schaech igra sijetlskog detektiva. Dakle, imamo "masnu" podelu i priču koja im odgovara.

Naime, detektiv iz Sijetla polazi na izlet sa suprugom. Na izletu nju neko napadne i siluje i on posumnja na jednog seoskog đilkoša i isprebija ga. Kada ode da preda ženu u bolnicu i prijavi policiji, zatiče Šerifa koji istražuje netom počinjeno ubistvo svog sina - pomenutog đilkoša kog je ovaj isprebijao.

Šerifu imponuje da mu se u istrazi pridruži kolega iz velikog grada, i to glavnom junaku pomaže da pomete svoj trag ali dva zločina se neumitno uvezuju i razotkrivanje postaje neminovno.

BLOOD CRIME ima priču koja nategnuta ali u osnovi prihvatljivo uverljiva da se može ispratiti. Grahamova inscenacija je energična a dva glavna glumca imaju dovoljan star wattage da ovo sve iznesu do nivoa jedne potrošne robe koja eto i posle 22 godine može da se troši.

ROAD HOUSE 2: LAST CALL

DTV nastavak ROAD HOUSEu, u ovom periodu lamentacije nad rimejkom, reprizirao sam na nagovor Borisa Prolea.

Joel Silver je producirao original i rimejk, ali zanimljivo ne i DTV nastavak, iako je baš taj film režirao Scott Ziehl koji je baš za ovog producenta radio njegov prvi iskorak u ovaj format, film PROXIMITY, na kom se zapljunulo nekoliko zanimljivih faca, recimo scenarista Ben Queen. Nažalost, PROXIMITY nije bio dobar film, a ni ono što sam posle gledao od Ziehla - relativno malo - nije baš bilo upečatljivo.

LAST CALL je DTV nastavak u kom su najbitniji doprinos dali glumci i ekipa zadužena za akcione scene.

Jonathon Schaech je glumac koji je relativno brzo prebrinuo bioskopsku karijeru, uprkos nekolikim jako dobrim filmovima, pa i vrhunskom THAT THING YOU DO, pa ipak mora se reći da je potom postao neka vrsta DTV aristokratije i zaigrao je u mešavini DTV nastavaka bioskopskih filmova, relativno indie derivata u toj formi, i ponešto onog najtežeg geezer teasera.

Naravno, uvek ostaje pitanje da li je Jonathon Schaech zaista DTV aristokrata ili mu pad nije toliko vidan kao Bruce Willisu, ali u ovom filmu je on recimo ko-scenarista zajedno sa horor piscem Richardom Chizmarom, s kojim je radio još nekoliko projekata.

Pored njega tu je i Jake Busey kao negativac, u jednom jakom overactingu za koji bi zli jezici mogli reći da je nasledan ali ja ne bih rekao. I konačno, tu je posebna poslastica Richard Norton, veteran ozploitationa i pre svega Hong Konga odnosno Will Patton kao sporednjak u šerifovskim godinama.

Dakle, ekipa je dobra i ne da na sebe. Od svih nabrojanih dobijamo maksimalni entuzijazam, a uprkos tome što smo Willa Pattona često gledali u razmenama vatre, ovde ga vidimo i u nekoliko tuča.

Tuče su radili J.J. Perry i njegov tim a poznati kaskader Larnell Stovall, njegov naslednik igra čak i epizodu ulogu.

Ziehl uspeva da u jednom skromnom niskobudžetnom ambijentu, za početak maksimalno iskoristi činjenicu da je ovo DTV sniman u Americi. Film ima taj nepogrešiv američki vajb iako fotografija nije bog-zna-kakva. Međutim, bayou je filmičan i hicksploitation je po definiciji fotogeničan žanr.

Ziehl uspeva da u toj nekoj B na C estetici ostvari integritet priče. Ovo definitivno nije film u kom se dramske scene mogu odbaciti kao one u porniću, iako nisu naročito zanimljivo napisane, međutim svi se trude da naprave utisak kao da je sve pravo.

Akcija je međutim ipak ključna. Nema ovde nijedan spektakularan zahvat. Nema ekscesa koji će se javiti ni u prvom ni u drugom filmu, ali ima jako solidnog closed quarters naboja, dobre upotrebe nameštaja i rekvizite, sa dosta energije.

Isto tako nema masovnog brawlinga koji je po definiciji osnov road house problematike, ali ovo što ima je dosta solidno.

U izvesnom smislu, LAST CALL je čak i sličniji rimejku od originala iako se dosta razlikuje. Međutim, recimo, dele lik mladog goofy negativca koji želi da se dokaže. 

I sad kad se relativno brzo jedan za drugim pogledaju LAST CALL i Limanov rimejk, iako se oni naravno ne mogu ni po jednom kriterijumu porediti, bitna je lekcija, čak i u toj neuporedivosti, kako izgleda ozbiljno urađen film od pristojnog DTVa, i to baš u onim delovima koji nisu "produkciono" izazovni a zapravo su najteži a to su recimo dramske scene. Odnosno moguće je napraviti komparaciju kako se film izveden sa punim ubeđenjem razlikuje od tradicionalne površnosti DTV filma.

Film me je više zabavio nego prvi put, mada sigurno da mi je bio i bitno zanimljiviji zbog konteksta u kom sam ga gledao.

* * 1/2 / * * * *

DOUBLE BLIND

Ian Hunt-Duffy snimio je pristojan ali nedorečen horor o eksperimentu sa lekovima gde u izolovanom bunkeru farmaceutske kompanije grupa ispitanika usled neočekivane kontraindikacije ne sme više da utone u san, a što je duže budna sve više ludi.

Film je vizuelno artikulisan, zanimljivo dizajniran i. solidno glumljen ali nažalost ima problem u tome što ovu priču ne uspeva da iznese. Ni u pogledu strave ni u pogledu pripovedanja.

Naraciji nedostaje sistematičnosti, konfuzija se ne javlja usled stanja junaka već usled lutanja samog autora i na kraju, film je nadomak da bude odličan, ali ostaje ipak više promašena nego iskorišćena prilika.

DOUBLE BLIND je imao zanimljivu premisu, vrlo dobru realizaciju i nažalost ispušteno pripovedanje. Pa ipak, ako i nema celovitost ima jako puno vrednosti koje se mogu sagledati parcijalno.

* * 1/2 / * * * *

IL GIORNO DELLA CIVETTA

IL GIORNO DELLA CIVETTA je sicilijanski mafijaški krimić Damiana Damianija koji ima zanimljivu postavku ali se nažalost gubi u digresijama a posebnu rastresenost mu donose dve harizmatične zvezde u glavnim ulogama.

Franco Nero igra novog policijskog kapetana koji istražuje ubistvo kamiondžije koji je prevozio cement za obližnje koncesiono gradilište puta u koje je umešana mafija. Claudia Cardinale igra suprugu jednog nestalog lokalca koja je sva je prilika udovica, predmet požude, podsmeha i interesovanja policije jer možda nešto zna.

Damiano Damiani pokušava da svoj krimić uokviri u jednu varošku hroniku ali na kraju ova digresivna celina ne počne da se razvija ni na jednom ni na drugom nivou a Claudia Cardinale dobija minutažu koju njen izgled može da iznese, ali lik baš i ne.

Rezultat je jedna priča koja istovremeno ima i višak i manjak sadržaja jer mu fali supstance a mnogo onoga čime se bavi je višak.

* * / * * * *

LA NOIA

LA NOIA iz 1963. godine je ljubavni film Damiana Damianija u kom se radi internacionalnog appeala pojavljuju Horst Buchholz i Bette Davis, premda je film po svojoj suštini lokalno italijanski i ne radi se ni o kakvom exploitationu ili žanrovskom hibridu.

Reč je fino dizajniranoj i lepo slikanoj ljubavnoj priči o sujetnom mladom bogatašu koji se bavi slikarstvom i njegovoj opsesivnoj ljubavi prema devojci koja mu je model i želi da bude sa njim, ali ne i isključivo u monogamnoj vezi.

Damianijev film ima snažan erotski naboj u odnosima mada ne i u nekim scenama tog tipa, i na momente ima likove koji deluju jednodimenzionalno, međutim, iz jednodimenzionalnosti sporadično iskoračuje u arhetip i tako se izvuče. 

Damianijev junak vrlo ekspresivno kanališe mačo narcizam kao osobinu i problem glavnog junaka.

Ne znam koliko je izvornik, roman Alberta Moravie, reduciran u ovoj adaptaciji ali knjiga je dobila sasvim sigurno efektnu i elegantnu ekranizaciju. Ovaj roman je ekranizovan još jednom, posle Moravijine smrti.

* * * / * * * *

IL SORRISO DEL GRANDE TENTATORE

IL SORRISO DEL GRANDE TENTATORE Damiana Damianija je stilizovana melodrama na katoličke teme i jedan od njegovih najslabijih filmova. Ovaj film je često mešan sa jednim italijanskim rip-offom o posednutosti, ali ovo je daleko od horora. Ovo je u suštini polemička drama sa pune pretenzije i nimalo pokrića u kojoj je rola Glende Jackson umesto crossover potencijala samo straćena i kroz film nas podseća da su ambicije bile veće od postignuća.

Damiano Damiani je političan reditelj ali očigledno je da mu stavljanje angažmana u prvi plan nije jača strana i da kad tako radi obično promašuje.

Sam film deluje kao da je ispao baš onako kako je autor želeo što njegovu promašenost čini još težom.

THE ONE EYED SOLDIERS

THE ONE EYED SOLDIERS Johna Ainswortha sniman je u Jugoslaviji i dešava se u nekoj savremenoj ali izmišljenoj srednjeevropskoj zemlji u kojoj Dale Robertson i Luciana Paluzzi igraju neke ljude upletene u potragu za nečim.

Iskreno, film me nimalo nije aktivirao pa sam ga na kraju prevashodno gledao kao showcase nečega što se moglo snimiti kod nas te 1967. godine. I u tom smislu, prepoznajem neke lokacije, i zapažam recimo Dragana Nikolića u dosta zapaženoj ulozi jednog od goonova tajne službe koji juri glavne junake. Međutim, to sve eto više govori o tome koliko u filmu zapravo nema šta da se vidi sem neke kinematografske forenzike.

Aisnworth je ostavio određeni trag kao televizijski reditelj, i za ovaj film se najviše može reći da je efikasno insceniran ali ono što imamo u kadru je u svakom pogledu skromno a disbalans između dvoje glavnih i ostatka ekipe je evidentan sve dok se ne dođe do nekog ko je istinski darovit kao Dragan Nikolić i uspeva da se izdvoji čak i u minijaturi.

DAY OF THE ASSASSIN

DAY OF THE ASSASSIN je film koji je praktično potpuno beznačajan, izuzev zbog dva detalja. Međunarodno priznat detalj je činjenica da je Brian Trenchard-Smith bio jedan od dvojice reditelj, potpisan sa španskim exploitation pregaocem Carloso, Vasallosom. Nama je lokalno zanimljivo da je bivši teniser Ika Panajotović, bio među producentima ovog filma, kada se odselio u Ameriku i posvetio produkciji.

Ovaj film je sniman mahom u Meksiku i okupio je ekipu s koca i konopca, tu su imena različitih reputacija i aktuelnosti u datom trenutku, od Glenna Forda preko Chucka Connorsa (kog u filmu ponajviše ima) do Richarda Roundtreeja. Film je nastao metodom pabirčenja, što se oseća i u ulogama ovih glumaca koji su tu očigledno prisutni onoliko koliko im obaveze dozvole.

Priča se bavi potragom za potopljenim blagom iranskog šaha, ali na kraju je to sve niska scena, snimljenih sa malo novca i veoma malo veštine.

Trenchard-Smith je u ovom periodu napustio Australiju i krenuo da se oproba u surovom svetu van nje. Nažalost, vrlo rano je sa ovom produkcijom dobio po nosu. 

LA STREGA IN AMORE

Damiano Damiani je radio sve žanrove koji su imali prefiks špageti ali je najmanji trag ostavio u hororu, iako je paradoksalno među prvim Italo likovima koji je dobio priliku da snimi full američki naslov u tom žanru.

LA STREGA IN AMORE iz 1966. godine je njegov gothic horor sa špageti Briancem Richardom Johnsonom u glavnoj ulozi i za ovaj film se mora reći pre svega, i iznad svega, da odlično izgleda. Reč je o odlično slikanom crno-belom filmu, u kome Damiani pokazuje kultivisan stil, odlično uspostavlja odnose između tela glumaca i ambijenata i dešavanjima daje jednu dozu elegancije pa čak i sofistikacije.

Nažalost, priča o istoričaru koji dolazi da sredi neke spise i biva izmanipulisan od strane obudovele gazdarice i njene privlačne kćeri ne ide nikuda. Sve do same završnice nema užasa, erotici se primaknemo na nivou namere ali se ne desi i film ostaje jedna prijatno snimljena priča koja je prosto suviše šuplja da bi bila melodrama.

No, onoj manjini koja voli da joj se loša drama podvali kao horor, ovde može štošta da se dopadne.

* * / * * * *

ROAD HOUSE

Doug Liman je u produkciji Joela Silvera snimio rimejk Herringtonovog kultnog filma ROAD HOUSE po propozicijama po kojima je Mann snimio MIAMI VICE po vlastitoj seriji.

Ipak, ideologija Joela Silvera koji je producirao oba filma je toliko jaka da se ni ovako radikalnim zahvatima ne može izmeniti.

Zaro bih prvo pokušao da ovaj film sagledam iz Silverove vizure.

Prvi film pisali su David Lee Henry (pseudonim R. Lance Hilla) i Hilary Henkin. Drugi su pisali Anthony Bagarozzi i Chuck Mondry. Šta to znači? Pa to znači da su drugi film pisali sekundanti Shanea Blacka koji mu sada sve pišu od NICE GUYSa naovamo. I ROAD HOUSE je mogao pisati Shane Black, on se tada već dobro znao sa Silverom ali nije. I zato ROAD HOUSE nije na liniji Silverovih najboljih naslova kao što je LETHAL WEAPON već je mnogo više campy.

Kada gledamo ROAD HOUSE Douga Limana i zamislimo da je ovo dosledan rimejk - onda bi original bio sa Melom Gibsonom u ulozi koju ihra Jake Gyllenhaal i Vernonom Wellsom u ulozi koju igra Conor McGregor. Glavni junak bi bio veći cinik i nihilista a zver puštena za njim dopratila bi ga iz Australije sa seta ROAD WARRIORa ili bi ga Silver prekomandovao sa COMMANDOa.

Dakle, Limanov ROAD HOUSE ima silverovski DNK samo iz jednog kanonskog segmenta njegovog rada a to je linija Shane Black - Mel Gibson.

Glavni junak je umorni cinik na ivici suicida koji prihvata posao izbacivača jer nema gde da spava posle neuspelog pokušaja da okonča život. On je bivši MMA borac koji je nasilje prema sebi i drugima doveo na jedan nivo koji je šokantan za okolinu i jedino što ga zaista plaši jeste mogućnost da se zaista naljuti jer onda ubija.

Jake Gyllenhaal je glumio sa Swayzeom u mladosti ali ovde on iznad svega kanališe mladog shaneblackovskog Mela, i pravi sjajnu kombinaciju oporog i duhovitog.

Conor McGregor kao zver skinuta s lanca koja treba poput Taanijslog Đavola iz Looney Tunesa da razori sve kako rekosmo kanališe Vernona Wellsa kad smo u tom retro ključu sagledavanja.

E sad, ono gde dolazi Liman i svemu daje svoj pečat jeste prvo to što jednoj vrlo kodifikovanoj formi uzima i razlabavi je do ivice raspadanja. Liman ne pravi tipičan simfonijski akcioni film gde imamo preludijume i kreščendo, glavne teme, lajtmotive već pravu jednu melasu u kojoj akcija uspeva da deluje sveže jer je u drugačijem kontekstu kao i humor.

U odnosu na scenario, Liman minimizuje blackovske showstopping momente kojih ima i kod Bagarozzija i kod Mondryja. Ima par scena gde film uspori i to su obično neki melodramski infodumpovi ali nema zaustavljanja radi gega.

Sve se radi uporedo. Film nije brz i energičan i ima sepcifičnu dinamiku bez naglašavanja akcionih momenafa koliko god oni spektakularni bili. Zapravo film je laid back i jedan kritičar je dobro rekao da ga podseća na Jonathana Demmea po tome koliko likovi i neka opšta situacija dominiraju nad mehanikom zapleta.

Dakle film je strukturalno vrlo neobičan, bogat humorom koji proističe iz situacije, i neprestanim utiskom kao da je akcija ušla u živote tih junaka a ne da su oni junaci akcionog filma.

Henry Braham, britanski direktor fotografije svemu daje jedan grungy look i vrlo kinetički snima akciju, vibrantno hvata atmosferu i slici daje dozu indie drskosti. Liman je čovek koji zna kako se snima mejnstrim akcija, uostalom definisao je neke pojmove u BOURNE IDENTITY, MR AND MRS SMITH i naročito EDGE OF TOMORROW. I ovde evidentno isprobava neke stvari i taj hibrid indoe pristupa i visokooktanske akcije daje dobre rezultate.

Glumačko osveženje je Billy Magnussen, mahom komičar, kao glavni negativac, preambiciozni a neuspeli sin poznatog kriminalca koji je na robiji za koga poslove vodi ekipa lokalnih dilbera koje kao henchmene Liman odlično definiše, što je opet Silverova škola.

Jake Gyllenhaal je konstruktivan i kad je takav onda nema greške. U SOUTHPAW smo videli kakvu borbenu džukelu može da napravi od sebe i ovo je ta forma. Ako je THE MATRIX bio bitan kad Silverova produkcija koja je uvela glumce umesto karatista u borilačke uloge onda je ovo odličan podsetnik koliko je sve to daleko uspelo da ode.

ROAD HOUSE rimejk je nešto zaista posebno, film koji reinterpretira nerealnu sliku nečega što izvorno nije bilo tako dobro kao što smo umislili.

* * * 1/2 / * * * *

BOB MARLEY - ONE LOVE

Reinaldo Marcus Green je snimio izvaredan biografski film KING RICHARD, Zach Baylin je pisao taj film dok je Terence Winter pisao WOLF OF WALL STREET. Otud je neverovatno da takva ekipa iza kamere snimi film ONE LOVE, zaista nestvarno loš biopic o Bobu Marleyu, i to sada u epohi kada biografski film dobija jednu novu dimenziju i iznova dobija značaj na sceni.

Ovaj film ne deluje kao da su ga radili ljudi ovog renomea. Naravno, moguće je da i znalci - a Reinaldo Marcus Green je u karijeri snimio dva izvanredna biopica i jednu upečatljivu seriju po istinitoj priči - snime loš film kad je sve predisponirano da nastane nešto bitno. Međutim, ovo nije častan promašaj, ambiciozno delo koje nije moglo da doraste do adekvatnog rezultata. Ovo je na nivou nekog Lifetime jeftinoća pokušaja, u kom je sve površno, naivno, sentimentalno, nedorečeno u svakom pogledu.

Film praktično ni ne zaslužuje pomen da zaista nema te neverovatne disproporcije između ekipe i rezultata. To je ovde jedino vredno pomena.

DOSIJE KOSOVO - POGROM

POGROM kao televizijski dokumentarni film u serijalu DOSIJE KOSOVO koji vrlo ambiciozno radi Slađana Zarić, ovog puta u saradnji sa rediteljem Milanom Jovanovićem, predstavlja možda i do sada najstudioznije izveden rad ove autorke.

Ovaj film svakako ima televizijsku estetiku u smislu da ovo nije moderni dokumentarac u kom reditelj snima nešto na šta naiđe i čita nešto petnaesto iz offa. Ovo je old school spoj talking headsa i bogare arhive koji vrlo sistematično prikazuje kako je izgledao pogrom počet 17. marta 2004. godine i obustavljen 21. marta.

Film ima izvrsnu dramaturgiju, razvija se kao triler, ide iz mesta po mesto po hronologiji dešavanja i gradi uzbudljivu sliku dešavanja koja se po svojoj nasilnosti zaista mogu smatrati poprilično nesvakidašnjim. Naime, pored Srba koje su mase Albanaca sasvim očekivano napale, deblji kraj su izvukle i mnoge jedinice KFORa koje su na kraju završile sa čak 126 ranjenih i povređenih što je zaista jedna impozantna cifra za četiri dana nečega što nije rat, pa ni u svakom ratu to nije mali broj.

Događaji naravno izazivaju snažnu emociju, i ona je naravno veoma snažna kod srpskih gledalaca. Međutim, pored nasilja, emocija, razaranja i svega što tu postoji, film nudi i dosta jasnu sliku političke matrice iz koje je izgrađen ovaj događaj. Dakle, objašnjava njegovu širu političku funkciju i način na koji je iz svega ovoga profitirala ona snaga koja je povela pogrom. U tom smislu, ovo je samo još jedan primer kako je nasilje, dominacija u brojnosti ili naoružanju, u stvari nagrađena u toku raspada Jugoslavije a potom i u dezintegraciji Srbije putem Kosova.

Stoga, ovaj televizijski rad svakako može probuditi emocije kod Srba, ali i svi drugi koji imaju malo razuma mogu otprilike shvatiti šta se desilo i kakav se politički manevar krio iza jedne nestvarne lavine nasilja.

Arhivski materijal je bogat, u mnogim deonicama ekskluzivan, sagovornici su relevantni i takođe prilično ekskluzivni, pa u tom pogledu ovo je zaista veoma uspeo dokumentarni rad starog kova kome ćemo se svakako barem na neke tužne jubileje vraćati.

GOODBYE & AMEN

GOODBYE & AMEN Damiana Damianija je film prevarenih očekivanja ali nažalost ne u pozitivnom smislu. Naime, film kreće kao špijunski triler o rimskoj centrali CIAe koja organizuje puč u jednoj afričkoj zemlji da bi se potom pretvorio u triler o talačkoj krizi u jednom rimskom hotelu, kada je jedan od CIAša poludi i krene da puca s krova i otme neke ljude.

U tom smislu, ceo ovaj zaplet sa Afrikom zapravo ima minoran značaj na nivou celine, i bavljenje njime celih desetak minuta na početku je potpuno kontraproduktivno jer on nikada kasnije ne zaigra bitnije.

Talački triler rezultira jednom izvanrednom scenom i par solidnih. Finale filma zaista zaslužuje pažnju i ono je zapravo možda i jedini razlog zbog kog vredi videti ovaj film.

Damiano Damiani je siguran u inscenaciji, ali rekao bih da na nivou celine i priče potpuno gubi konce i voleo bih kada bih mogao da shvatim zašto je doneo neke odluke.

* * / * * * *

DEVOJAČKO VEČE

DEVOJAČKO VEČE Đurđe Tešić, snimljen po scenariju Jelene Ilić koja je potpisala nekoliko Apollonovih filmova u produkciji Radoša Bajića, spada u red najboljih filmova ove produkcije i najpribližniji je nečemu što bih mogao da zamislim kao mejnstrim, pa čak i festivalski film.

Nadam se da će DEVOJAČKO VEČE naći svoj put do publike.

Ja svakako nisam ciljna grupa za ovo jer je ovo chick flick if there ever was one i jedini prominentni muški lik u njemu je devirilizovani starac, ali ovako nešto na ovako solidnom nivou mi do sada zapravo nismo imali.

Đurđa Tešić je pozorišna rediteljka sa dosta iskustava u oblasti kastinga na filmu i televiziji i ovde je okupila zanimljivu glumačku ekipu u nečemu što bismo mogli nazvati chick flickom i dramedijom smeštenoj u jedan dan i noć, u toku jedne devojačke večeri gde niz trauma i nerešenih odnosa izlaze na videlo i raspliću se.

Jelena Ilić i Đurđa Tešić su se dosta solidno snašle sa tim materijalom, film je ako imamo u vidu dešavanje na jednom mestu, u jednoj zatvorenoj situaciji dosta razigran i filmičan. Gluma je solidna, i mislim da je isticanje neke glumice u odnosu na ostale pitanje ukusa i detalja jer svaka donosi nešto svoje i drugačije.

U vizuelnom pogledu, film je praktičan, efikasan, estetizovan onoliko koliko treba i sve u svemu spaja jednu vrstu mejnstrim senzibiliteta sa edgeom ženskog prijateljstva i pogleda na stvari kakav bi se mogao sresti u nekom mladalačkom, feminističkom filmu.

U tom pogledu, ovaj film jeste od svega toga ponešto i nudi sve u svemu jednu dobru sintezu, i zadovoljavajući balans oporog i veselog, realističnog i bajkovitog. Ono što ne nudi jesu iznenađenja iako ima zanimljive obrte koji uvode priču u razrešenje.

* * 1/2 / * * * *

SHARP STICK

Posle odličnog početka sa filmom TINY FURNITURE i serijom GIRLS, malo sam izgubio iz vida Lenu Dunham i izgubio korak s njenim radom pa sam odlučio da malo sustignem propušteno gradivo.

SHARP STICK je Lenin pandemic project, što znači da je to kamerni film snimljen u specifičnim uslovima lockdowna, i za početak moram reći da iako je smešten u enterijere i ima relativno mali broj protagnista, ovo je jedan od najboljih projekata tog tipa.

Za početak, odlično izgleda u vizuelnom pogledu, a glumci su doneli odličnu fizičku energiju u ovu priču koja bi se po žanru mogla definisati kao erotska komedija, i u kojoj likovi ako išta prevazilaze barijere fizičke bliskosti.

Fotografija Ashley Connor uspeva da u tim skučenim ambijentima nađe prostor i za estetizaciju i za zanimljive kompozicije. Lena Dunham jeste woodyallenovska figura ali u njenom radu je vizuelnost uvek bila na visokom nivou, pa tako i ovde.

Sama priča o devojci koja u 26 godini odlučuje da izgubi nevinost i kreće da otkriva svoju seksualnost u startu je postavljena hit and miss kao i mnogi pandemijski projekti ako ćemo realno i tu Lena Dunham zaslužuje pohvale što u toj amplitudi ono što nije zaigralo ne ide ispod nekog nivoa a ono što je pogodilo zaista ume da bude briljantno. Iako ne mogu da kažem da je ovo ujednačen film u kom sam uživao sve vreme u svemu, ono što je u njemu vredno zaista jeste, i daleko nadilazi ono što nije skroz uspelo.

Ima tu svakako deonica koje meni u startu nisu bliske, tako da nekome ko više voli mumblecore i neki raspričani indie ovaj film može biti još bolji i ujednačeniji.

Stoga, u proceni ovog filma ću biti popustljiviji, jednim delom jer ovo nije baš stvar kakvu inače rado gledam, delom zbog pandemije, delom zato što je glumačka podela koju predvodi mlada Kristine Froseth zaista donela svoj poslovični A-game.

U nekim regularnijim, strožim okolnostima, iz vizure polupune čaše i manje tolerancije ka onome što mi inače ne prija, ovo je moglo biti i * *. Ali, kad je dobro, zaista je dobro.

* * * / * * * *

L'ISTRUTTORIA E CHIUSA: DIMENTICHI

Damiano Damiani  je izuzetan italijanski reditelj koji je ostavio ozbiljan trag u špageti vesternu, i bio bi najveći reditelj tog pravca da nije Sergia Leonea, zatim u italijanskom policijskom filmu i bio bi najveći reditelj tog pravca da nije Enza Castellarija, zatim u italijanskom političkom filmu i bio bi najveći da nije Francuza generalno i Gilla Pontecorva pojedinačno.

Tako je Damiano Damiani jedino u hororu na miru jer tu ne bi bio najveći da nekoga nema ali je bio solidan.

Elem, L'ISTRUTTORIA E CHIUSA: DIMENTICHI je film iz 1971. godine, smešten negde na ničijoj zemlji između policijskog i političkog filma, sa tendencijom da ovo drugo pretegne ali se to nikada zapravo ne desi što je zapravo i glavni adut filma.

Filmovi Damiana Damianija nisu ekonomični. A u ovom filmu je osnovni problem što je trebalo neke delove da reducira i neke skroz da izbaci da bi sve bilo ubojitije.

Film se otvara u zatvoru. Franco Nero u najboljoj snazi, igra bogatog arhitektu koji se našao u zatvoru zbog navodne hit and run nesreće gde je pritvoren dok traje suđenje. On se nađe u istražnom zatvoru u kom doduše ima i zatvorenika na izdržavanju kazne, dakle ovde Damiani malo meša stvari ali njegov zatvor iako jeste smešten u realistički kontekst odmah dobija i metafizičku dimenziju.

Inače, te stvari u Italiji postoje kao problem, da ljudi izdržavaju kazne u istražnim zatvorima i primer za to imamo u vrlo uspelom dokumentarnom filmu DELINQUENTI Tamare Đukić, recimo, gde se ispituje baš ta problematika.

Naime, Nerov lik se po prvi put susreće sa društtvenim talogom koji je spreman na sve u zamenu za malo hrane i cigaretu, sa ljudima osuđenim na doživotni zatvor koji nemaju nadu i nastavljaju da ubijaju u zatvoru, delom jer su bolesni a delom i po narudžbi.

Damiani nam nikad ne razjašnjava da li je arhitekta zaista kriv za nesreću i njegov put u zatvoru jeste zapravo parabola o tome kako junak mora da učini prljavu uslugu "sistemu" da bi mu ovaj uzvratio i izvadio ga iz taloga nižih klasa, bolesnika i zločinaca nazad u njegov bogataški život rezervisan za privilegovane.

U početku, junak koristi novac da bi kupio mir i luksuz u zatvoru ali u jednom momentu to mu biva ukinuto da bi se represivni aparat ostvario u svojoj misiji a on zauzeo svoju ulogu kao cimer veoma opasnog svedoka u slučaju protiv moćne korporacije.

Damianijev film jako dobro uspostavlja mrežu odnosa. I uprkos tome što ima stilizovanih delova i film nije naturalistički, on jeste realističan u onom najvažnijem segmentu - verodostojno ukazuje na odnose pojedinih pojava u svetu.

Ono gde Damiani nažalost lobuje jeste par nepotrebnih poentiranja koja nisu čak toliko ni značenjski sporna koliko rezultiraju dosadnim dijaloškim scenama, a naročito je karakteristična jedna scena iz inače superefektne završnice. I time se nažalost, ovaj jako zanimljiv film svodi sa * * * na * * 1/2.

Međutim, za one koje zanima politički film koji u osnovi ipak mora imati neku dramsku matricu, ovo je jako dobar primer takvog ostvarenja smeštenog u zatvorski milje i konvenciju zatvorskog filma. Naime, Damiani uprkos političkoj agendi koja jeste krajnji cilj u punom žanrovskom kapacitetu realizuje sve ostale situacije i gradi atmosferu nelagode kroz odnose među likovima u skučenom prostoru i represivnom i korozivnom ambijentu koji fino reflektuje i njihove sudbine.

LITTLE WING

Posle skarednosti filma DRIVE AWAY DOLLS prijalo mi je gotovo johnfordovsko iskustvo gledanja novog rada Deana Israelitea. Ovog reditelja izuzetno cenim, ali moram priznati nisam ni slutio da se ovoliko mogu obradovati njegovom novom, i do sada najkonvencionalnijem filmu.

LITTLE WING je u suštini streaming film, snimljen za Paramount +, što u suštini nije bez osnova za očekivanja jer je i Helgeland snimio svoj film u tom aranžmanu. Israelite nastavlja sa snimanjem filmova za decu i omladinu i LITTLE WING je baš to, izveden sa saradnicima izuzetne reputacije.

John Gatins je pisao scenario za REAL STEEL. Ko napiše takav film prosto ima beskrajan kredit. I ovog puta je Gatins je napisao nešto što je dovoljno dobro da Israelite od toga napravi film koji nije ni blizu REAL STEEL, pre svega jer ne crossoveruje ka starijima u dovoljnoj meri, ali je zato vreovatno izvanredno zanimljiv tween ciljnoj grupi, i ne uznemirava starije iz pratnje.

Meni je film bio vrlo uzbudljiv jer je baziran na vrlo jednostavnoj premisi o devojčici koja želi da spreči prodaju svoje kuće tako što će ukrasti skupocenog trkačkog goluba, a onda iz toga se razvije zanimljiv odnos prema vlasniku te ptice koji želi da je uzme nazad.

Brooklynn Prince je izuzetna u glavnoj ulozi, ali ona je odavno prepoznata kao vunderkind i već ima kontinuiranu karijeru. Brian Cox već može u snu da igra ovakve likove kao što je vlasnik skupocene ptice i na kraju jedino Kelly Reilly (koja je po Gatinsu igrala u Zemeckisovom FLIGHTu) igra svoju rolu solidno ali rutinski.

Dean Israelite je inspirisan u realizaciji, kadriranju, razradi dinamike i produkcionom dizajnu, rečju, svemu onome što je karakterisalo njegove filmove i ranije, u pozadini odlično odglumljenih mladih likova.

LITTLE WING je moderan film, sa savremenim likovima ali i sa jednim u suštini razumnim old school sentimentom koji izvlači dečji film iz sveta totalnog eskapizma, animacije, igara i izmišljenih svetova u neke klasičnije okvire pustolovine, ljubavi prema životinje i prevazilaženja problema sa bližnjima.

Film je moderan u izrazu i old school po svetonazoru, i Dean Israelite koji je do sada više puta pokazao raznim formama eskapizma baš tako što im je davao ljudsku dimenziju, sada odlazi u smeru koji ranije nije ispitivao, Ovo je primer autorskog rukopisa unutar jedne konfekcijske forme i čini se da je Dean Israelite apsolutno prepoznat kao autor u svojoj oblasti.

* * * / * * * *

DRIVE-AWAY DOLLS

Bez preterivanja mogu da kažem kako je DRIVE-AWAY DOLLS Ethana Coena sramotan film.

Za ime ovog čoveka koji je sa bratom Joelom, s punim pravom postao istinski klasik savremenog filma, ovo je jedno nedostojno delo, nešto što ne doseže njegovu reputaciju na nivou bazičnog zanata, a o nekim višim dometima da i ne govorimo.

Nije pitanje sada malograđanske komparacije kojim putem je pošao Joel koji je adaptirao MACBETHa a Ethan snimio jedan pulpy, maltene Grindhouse tarantinovski derivat. Ali, Ethan Coen bi čak i kada snima pulpy tarantinovski derivat morao da održi neki nivo.

Uostalom, pola savremenog filma ne bi postojalo da Braća Coen nisu snimila BLOOD SIMPLE, a u priličnoj meri bez njih nema Tarantina.

Soderberghovi kusur filmovi zaslužuju veću pažnju i nude više estetskog pa i zanatskog ugođaja od ove namerno tupave ali na kraju priče samo istinski imbecilne stvari.

Margaret Qualley koja je ovde u centru svega, nudi kvalitet kao Lane Gutović u BELOJ LAĐI. Jedino ima smisla gledati zbog nje, a opet u glavnoj ulozi ona užasno šmira i pokušava da stvori nešto iz potpune praznine.

Ari Wegner kao direktor fotografije je želeo da napravi neku arhaiziranu sliku, ali ne znam čemu sve to. Prvo, film je grozno kadriran. Pomalo koenovske maštovitosti iz faze rada sa Barry Sonnenfeldom ponegde bljesne, ali jako jako retko, a film se dešava u 1999. dakle čemu taj look? Filmovi iz tog vremena nisu ovako izgledali. Da nisam gledao EILEEN, gde Wegner ima slične - i uspele - zahvate, pomislio bih da ovaj čovek treba da se vrati u školu.

Ako je Ethan Coen mislio da će on i Tricia Cooke da se vrate u vreme RAISING ARIZONAe, jer u ovom filmu nema nečeg novog sem da film umesto kao da je za Kan, izgleda kao da je za neki queer festival, onda ovo nije put.

A čak i da je sve ovo bila namera, ceo taj javašluk u vizuelnom pogledu, i nemar u pripovedačkom, opet to sve nije rezultiralo nekim novim kvalitetom iz namernih grešaka. Greške nisu ništa više nego greške u ovom bolnom gledalačkom iskustvu.

LIBERTATE

Tudor Giurgiu snimio je vrlo zanimljiv film LIBERTATE koji govori o periodu pada Čauseskuovog režima u Rumuniji, baveći se konkretnim događajima u gradu Sibiu gde je u borbama stradalo skoro stog građana, a stotine su ranjene i praktično otete.

Giurgiu je snimio film koji je na čudan način pro-čaušeskuovski u tom pogledu što prikazuje brutalnost revolucionara, premda ne abolira režim i uzima ga kao nešto loše zdravo za gotovo, i vojske koja je prešla na stranu naroda ušavši praktično u građanski rat sa javnom bezbednošću i Sekuritateom. Sibiu je bio mesto višednevnih borbi ali se film fokusira na jednu grupu pripadnika policije i tajne službe koji padaju u vojno zarobljeništvo i suočavaju se sa neizvesnošču u kojoj su oni navikli da drže ljude.

Od početne scene gde glavni junak oblači uniformu i polazi na posao, a žena ga savetuje da se ne junači, film se ne zaustavlja, dinamičan je, pun likova i buke. Ali, ponekad ipak zahteva malo dublje poznavanje istorijskih dešavanja da bi se sve ispratilo, a isto tako ume da uđe i u jednoličnost, iako se situacija glavnih junaka kroz film menja, tako da ni tada pažnja gledalaca ne opada znatno.

Moguće je da se jednoličnost delom prevazilazi time što recimo gledaoci iz Rumunije bolje poznaju glumce nego mi, pa lakše diferenciraju slične likove. Međutim, sve u svemu, Giurgiu jako dobro prenosi taj osećaj haosa, zbunjenosti ljudi koji su bili u poziciji sile ali su pali, njihovu nevericu šta se dešava, njihovo neprihvatanje da je režim za koji su smatrali da je nepobediv gotov.

Ipak, najzanimljiviji utisak koji sam stekao gledajući ovaj film jeste taj spoj realne životne opasnosti, pucnjave, pogibije, brutalne borbe i svesti da se život mora nastaviti i da se baš zbog toga ljudima ipak ne može desiti ništa previše strašno, čega su svesni junaci.

I to je možda najveća vrednost ovog filma, taj osećaj da se istovremeno dešava sudbinski prevrat i da ljudi ginu ali da društvo opet mora nastaviti dalje, pa i državni aparat kao takav.

Legenda o rumunskom prevratu je duboko urezana u DNK moje generacije. To je bio jedan od prvih krupnih događaja koje smo pratili danonoćno na televiziji, praktično koliko i Rumuni jer je naša televizija bila jedan od ključnih propagandnih činilaca prilikom rušenja Čaušeskua. Otud je teško da se čitanjem istorijskih izvora kasnije nekako prevaziđe taj snažan utisak stečen u detinjstvu putem televizije.

Ovaj film je solidan primer za nešto što bi moglo da ostavi suprotan utisak i da ubedljivo iskaže kako je štap imao dve strane.

* * * / * * * *

SOULCATCHER

SOULCATCHER Daniela Markowicza donosi još jednu dozu poljskog Netflix akcijaša, ovog puta pokazujući da Chuck Norris zaista jeste nagrizao Varšavski Pakt, jednim delom jer ovde vidimo istinski jak uticaj Cannonovog outputa osamdesetih.

Praktično, samo istočnoevropski reditelji mogu da kanališu tako nefiltriran Cannon jer dolaze bez mnogo svesti o tome koje su sve uslovnosti dovele do Cannona kakvim ga znamo, i načina na koji su ti filmovi nastajali.

Dok je Cannonu infrastruktura za snimanje po Izraelu, Južnoj Africi i sličnim lokacijama bila bitan element kod oblikovanja prile, Markowicz poprilično namerno svoju priču smešta u neku banana-državu koju bismo recimo mogli gledati kao bivši sovjetski svet, ali realno to je Cannonva vizija vojne despotije.

U njoj korumpirani general drži naučnike koji prave aparat za buđenja nasilnosti kod ljudi, što veoma podseća na one neke eksperimente iz AMERICAN NINJA 2 po svom tonu, a protivnici su mu poljski private security contractori koje država šalje da to reše, krijući svoje mutne namere.

David Markowicz je krenuo iz sveta specijalnih efekata ali ovde se upustio u nešto gde je akcija pre svega in camera i mehanička, i snašao se korektno, s tim što neke od Cannon vizija prosto danas deluju anahrono. Pre svega general koji je ceo film u jednoj i to radnoj uniformi je prilično smešan lik.  Zatim dejstvo mašine je užasno naivno prikazano a i prilično je glupo zamišljeno, i na kraju kod nje je jedino razanzatljivo ono što je on u CGI napravio od toga.

Koga zanima ova vrsta provoda, ko voli filmove koji se istovremeno trude da budu vrlo moderni a suštinski respektuju nešto retro, i to baš Cannon, treba sve to da vidi.

Nisam siguran da li je sam Markowicz osvestio svoju fascinaciju Cannonom, i da li bi on sve svoje namere ovako okarakterisao. Ali, one su jasne bilo da ih on priznaje ili ne.

* * / * * * *

WATCHER

WATCHER Chloe Okuno deluje kao neki arhaični, nesnimljeni scenario na temu kako neki pajkićevac ili sam Nebojša Pajkić zamišlja film o serijskom ubici.

Ima američke glavne junake, dešava se u Bukureštu i gledamo sat i po neke misterije koja baš nije ni misteriozna ni intrigantna, da bismo onda na kraju imali malo super generic slashera.

Rumunski milje nimalo nije iskorišćen sem klišea da junakinja ne razume rumunski pa eto onda kao to je neki problem, mada nije, niti se u tim dijalozima kaže nešto bitno.

Maika Monroe se odrala od glume u glavnoj ulozi, od velike brige, strepnje i straha. Karl Glusman, glumac u usponu mesečari u ulozi njenog zaručnika, a Rumuni se trude da dodaju nešto energije, međutim, sve je uzalud.

* 1/2 / * * * * 

BARTKOWIAK

BARTKOWIAK je jedan od filmova poljskog žanrovskog specijaliste Daniela Markowicza koji nam je danas dostupan preko Netflixa.

Glavni junak je MMA borac koji posle borbe na kojoj je nabeđen da je bio dopingovan, kreće da radi kao izbacivač u klubovima i ubrzo se nađe u poziciji naslednika kluba kada mu brat misteriozno pogine a ubrzo se javi i grupa građana koji bi da kupe taj ugostiteljski objekat.

Nadalje, uz pomoć svoje simpatije, inače trenereove kćeri i samog sportskog pedagoga koji se u međuvremenu propio, Bartkowiak kreće u totalnu osvetu.

Markowicz je snimio poljski MMA akcijaš o borcu koji postaje izbacivač, što je obrazac koji znamo od Herringtonovog ROAD HOUSE do danas. Poljski film prosto zbog svog evropskog habitusa iziskuje malo inteligentniji scenario nego što inače traži ovakav film snimljen u Bugarskoj i smešten u Ameriku, a to ovaj reditelj nema.

No, i to bi se moglo prevazići da ima više akcije, ali nažalost akcije je premalo a kad je ima, ona je u najboljem slučaju rutinska, bez nekih posebnih obeležja.

Pa ipak, uprkos tome što je BARTKOWIAK poneo prezime jednog od najčuvenijih specijalista Joela Silvera, snimatelja koji je dobacio do režije i to baš Joelovih produkcija sa Jet Lijem, ni manje ni više.

Andrzej Bartkowiak je i dalje aktivan i ne znam ima li namere u ovom omažu, ali morao sam ga zabeležiti.

Markowicz ima još neke radove ovog profila koji su dobacili do Netflixa i baš ću izaći na uviđaj da vidimo da li je nivo posle ovoga rastao ili je opadao.

* * / * * * *

VIDEOTEKA

VIDEOTEKA Luke Bursaća je među najočekivanijim srpskim filmovima u 2024. godini što se mene tiče.

Kada sam ga pogledao mogu reći da sam dobio dosta onoga što sam hteo ali ne i ono što sam želeo.

Luka Bursać je reditelj svetskog formata zarobljen u delima lokalnog dometa, za čiji je izgled i rezultat on sam kriv. Dakle, osnovna borba u Bursaćevom daljem opusu, ticaće se upravo toga kako da usaglasi svoje znanje i potencijal sa onim što će biti iskod na ekranu.

Kada bih pisao kritiku filma VIDEOTEKA, naslovio bih je sa DOBAR. LOŠ. INTERESANTAN.

Ovaj film je DOBAR u svojoj fizionomiji. Bursać je u saradnji sa direktorom fotografije Lazarom Bogdanovićem snimio film koji odlično izgleda, i uprkos izvesnim dugovima sad već bajatim uzorima kao što su Refn i Noe, deluje moderno, aktuelno, estetizovano ali i propulzivno. Ništa nije snimljeno slučajno, nijedan kadar nije tretiran kao nevažan. Ovo je film koji prosto u pogledu vizuelnog izraza dobro izgleda i funkcioniše kako treba što ipak nije tako česta stvar kod nas. Nesumnjivo je da se za direktore fotografije može reći da su autorski izraz koji je najviše napredovao u našem filmu, pa ipak i u tim okvirima Lazar Bogdanović pokazuje da je među prvima u tom domenu.

Bursać je siguran u pogledu pripovedanja kad je reč o tome kako će vizuelno postaviti stvari i izvesti ih, ne samo u kadriranju i osvetljenju, već i u mizanscenu i u izboru lokacija. VIDEOTEKA je film koji nije imao veliki budžet ali je retko raskošan ako imamo u vidu broj, odabir i kvalitet lokacija.

Gluma u filmu je solidna. Od mladih reditelja kod kojih sve dobro izgleda dok glumci ne progovore, rekao bih da se Bursać praktično odmakao od te problematike. Ovde nema upečatljivih, harizmatičnih rola, ali je vrlo malo onih koje snižavaju opšti nivo filma.

Konačno, ovaj film je omnibus, sastavljen od okvirne priče i uklopljenih kratkih filmova i ti kratki filmovi sami po sebi imaju kvalitet. Mislim da bih za barem dva od tri rekao da su odlični, kada bih imao priliku da ih pogledam kao kratkometražna samostalna ostvarenja a i za ovaj treći bih rekao da je solidan.

LOŠ je zbog toga što je priča koja uokviruje ova tri kratka filma ne samo besmislena, već i prekopirana iz serijala V/H/S. U tom serijalu takođe gledamo omnibus u kom u raznim okolnostima junaci gledaju VHS kasete a na njima se nalaze found footage zgode nekih ljudi, dakle kontekst po kom se ti snimci nalaze na kasetama je jasan.

Ovde imamo junaka koji pobegne u staru videoteku koja je decenijama zakatančena i gleda tri kasete dok čeka da pobegne.

Međutim, na kasetama su ovi kratki filmovi koji nemaju ni found footage estetiku, pa da budu snimak koji neko rentira eto tako, nisi imaju konvenciju filma u filmu. Junak gleda tri priče, upoznaje se sa njima kao da su na istom dijegetičkom nivou kao on, i postavlja se pitanje šta je smisao VIDEOTEKE?

Da li u njoj momak u bekstvu dobija priliku da dobije uvid u tri priče koje mu servira sudbina preko VH uređaja koje imaju veze sa njim? Pa ne baš. Zapravo, tematski okvir ovih priča je heterogen, i reflektiraju na život junaka u bekstvu otprilike kao i na život samog gledaoca. Dakle, minimalno.

Rezultat toga je da gledamo dva i po odlična kratka filma u diplomskom radu koji traje skoro dva sata. U jednoim mutnom okviru, i realistički ali i značenjski.

Kratki filmovi su hladni. I imaju likove koji imaju smisla u kratkoj formi ali ne u dugometražnoj jer prosto nemaju dovoljno harizme, vrlina ili mana. Film bi verovatno bolje funkcionisao sa tri nabacane nego sa tri ovako povezane priče iako je segment u videoteci vrlo korektan, u nekim aspektima veoma duhovit.

Čini mi se da Luka Bursać nije prepoznao različiti emocionalni efekat koji kratki film proizvodi sam odnosno u relaciji sa još druga dva i vezivnim materijalom.

To dovodi do utiska da se film prati relativno hladno i da su eventualni kvaliteti prevashono percipirani intelektualno. Ali, sa ovakvim uramljivanjem te tri priče, intelekt nije baš stalno uključen jer nailazi na prepreke.

INTERESANTAN je pre je pre svega zato što uprkos svim nedostacima koji su po svom karakteru takvi da izbacuju gledaoca iz punog fokusa, i dalje uspeva da privuče pažnju. Sa trajanjem od bezmalo dva sata film je definitivno predug, ali što je još važnije, žanrovska odrednica "horor" je ovde relativno deklarativna. Sve priče u sebi nose dozu fantastike, i dve među njima nose elemente horora ali film ipak ne bih u potpunosi definisao kao horor, pre svega u domenu rediteljskog postupka gde Luka Bursać nije direktnije fokusiran na stravu i to je ovde pre svega rediteljska odluka.

Dramaturgija je nauka o pravljenju drame ali se ona nepravedno isključivo vezuje za kucani tekst. Luka Bursać je najbolji primer kako se ona gradi na bazi ali još više mimo pisanog predloška i u ovom slučaju, on ovde više definiše film kao horor nego što on jeste. Ja bih ovo definisao pre kao priče fantastike sa našeg podneblja sa potencijalom da budu strašne.

Videćemo kakvu će trakciju imati film kad je reč o međunarodnim festivalima. Bursaćev AFTERPARTI je sa uspehom išao na FESTu i dobro je da se sedam godina kasnije vratio na "mesto zločina" i ponovo prikazao film, i podsetio filmsku javnost na sebe, pre svega pokazujući da je otišao korak napred iako su inicijalni problemi i dalje tu.

Da se meri realizacija, VIDEOTEKA bi bez problema dobila * * *. Međutim, ukupan utisak je nešto šire pitanje.

* * 1/2 / *.* * *