VIDEOTEKA

VIDEOTEKA Luke Bursaća je među najočekivanijim srpskim filmovima u 2024. godini što se mene tiče.

Kada sam ga pogledao mogu reći da sam dobio dosta onoga što sam hteo ali ne i ono što sam želeo.

Luka Bursać je reditelj svetskog formata zarobljen u delima lokalnog dometa, za čiji je izgled i rezultat on sam kriv. Dakle, osnovna borba u Bursaćevom daljem opusu, ticaće se upravo toga kako da usaglasi svoje znanje i potencijal sa onim što će biti iskod na ekranu.

Kada bih pisao kritiku filma VIDEOTEKA, naslovio bih je sa DOBAR. LOŠ. INTERESANTAN.

Ovaj film je DOBAR u svojoj fizionomiji. Bursać je u saradnji sa direktorom fotografije Lazarom Bogdanovićem snimio film koji odlično izgleda, i uprkos izvesnim dugovima sad već bajatim uzorima kao što su Refn i Noe, deluje moderno, aktuelno, estetizovano ali i propulzivno. Ništa nije snimljeno slučajno, nijedan kadar nije tretiran kao nevažan. Ovo je film koji prosto u pogledu vizuelnog izraza dobro izgleda i funkcioniše kako treba što ipak nije tako česta stvar kod nas. Nesumnjivo je da se za direktore fotografije može reći da su autorski izraz koji je najviše napredovao u našem filmu, pa ipak i u tim okvirima Lazar Bogdanović pokazuje da je među prvima u tom domenu.

Bursać je siguran u pogledu pripovedanja kad je reč o tome kako će vizuelno postaviti stvari i izvesti ih, ne samo u kadriranju i osvetljenju, već i u mizanscenu i u izboru lokacija. VIDEOTEKA je film koji nije imao veliki budžet ali je retko raskošan ako imamo u vidu broj, odabir i kvalitet lokacija.

Gluma u filmu je solidna. Od mladih reditelja kod kojih sve dobro izgleda dok glumci ne progovore, rekao bih da se Bursać praktično odmakao od te problematike. Ovde nema upečatljivih, harizmatičnih rola, ali je vrlo malo onih koje snižavaju opšti nivo filma.

Konačno, ovaj film je omnibus, sastavljen od okvirne priče i uklopljenih kratkih filmova i ti kratki filmovi sami po sebi imaju kvalitet. Mislim da bih za barem dva od tri rekao da su odlični, kada bih imao priliku da ih pogledam kao kratkometražna samostalna ostvarenja a i za ovaj treći bih rekao da je solidan.

LOŠ je zbog toga što je priča koja uokviruje ova tri kratka filma ne samo besmislena, već i prekopirana iz serijala V/H/S. U tom serijalu takođe gledamo omnibus u kom u raznim okolnostima junaci gledaju VHS kasete a na njima se nalaze found footage zgode nekih ljudi, dakle kontekst po kom se ti snimci nalaze na kasetama je jasan.

Ovde imamo junaka koji pobegne u staru videoteku koja je decenijama zakatančena i gleda tri kasete dok čeka da pobegne.

Međutim, na kasetama su ovi kratki filmovi koji nemaju ni found footage estetiku, pa da budu snimak koji neko rentira eto tako, nisi imaju konvenciju filma u filmu. Junak gleda tri priče, upoznaje se sa njima kao da su na istom dijegetičkom nivou kao on, i postavlja se pitanje šta je smisao VIDEOTEKE?

Da li u njoj momak u bekstvu dobija priliku da dobije uvid u tri priče koje mu servira sudbina preko VH uređaja koje imaju veze sa njim? Pa ne baš. Zapravo, tematski okvir ovih priča je heterogen, i reflektiraju na život junaka u bekstvu otprilike kao i na život samog gledaoca. Dakle, minimalno.

Rezultat toga je da gledamo dva i po odlična kratka filma u diplomskom radu koji traje skoro dva sata. U jednoim mutnom okviru, i realistički ali i značenjski.

Kratki filmovi su hladni. I imaju likove koji imaju smisla u kratkoj formi ali ne u dugometražnoj jer prosto nemaju dovoljno harizme, vrlina ili mana. Film bi verovatno bolje funkcionisao sa tri nabacane nego sa tri ovako povezane priče iako je segment u videoteci vrlo korektan, u nekim aspektima veoma duhovit.

Čini mi se da Luka Bursać nije prepoznao različiti emocionalni efekat koji kratki film proizvodi sam odnosno u relaciji sa još druga dva i vezivnim materijalom.

To dovodi do utiska da se film prati relativno hladno i da su eventualni kvaliteti prevashono percipirani intelektualno. Ali, sa ovakvim uramljivanjem te tri priče, intelekt nije baš stalno uključen jer nailazi na prepreke.

INTERESANTAN je pre je pre svega zato što uprkos svim nedostacima koji su po svom karakteru takvi da izbacuju gledaoca iz punog fokusa, i dalje uspeva da privuče pažnju. Sa trajanjem od bezmalo dva sata film je definitivno predug, ali što je još važnije, žanrovska odrednica "horor" je ovde relativno deklarativna. Sve priče u sebi nose dozu fantastike, i dve među njima nose elemente horora ali film ipak ne bih u potpunosi definisao kao horor, pre svega u domenu rediteljskog postupka gde Luka Bursać nije direktnije fokusiran na stravu i to je ovde pre svega rediteljska odluka.

Dramaturgija je nauka o pravljenju drame ali se ona nepravedno isključivo vezuje za kucani tekst. Luka Bursać je najbolji primer kako se ona gradi na bazi ali još više mimo pisanog predloška i u ovom slučaju, on ovde više definiše film kao horor nego što on jeste. Ja bih ovo definisao pre kao priče fantastike sa našeg podneblja sa potencijalom da budu strašne.

Videćemo kakvu će trakciju imati film kad je reč o međunarodnim festivalima. Bursaćev AFTERPARTI je sa uspehom išao na FESTu i dobro je da se sedam godina kasnije vratio na "mesto zločina" i ponovo prikazao film, i podsetio filmsku javnost na sebe, pre svega pokazujući da je otišao korak napred iako su inicijalni problemi i dalje tu.

Da se meri realizacija, VIDEOTEKA bi bez problema dobila * * *. Međutim, ukupan utisak je nešto šire pitanje.

* * 1/2 / *.* * *