RUSKI KONZUL

Sad već po tradiciji Srbi suočeni sa istorijskim brodolomom rade najgluplju zamislivu stvar - ekranizuju roman Vuka Draškovića.

Dok je u vreme ekranizacije romana NOŽ Vuk Drašković bio značajan političar, omiljeni Miloševićev opozicionar skrojen da ga nikad ne pobedi, te čelnik ozbiljne privrednokriminalne družine na čelu Grada Beograda, i dok su u to vreme sećanja na činjenicu da je on i književnik bila živa, danas je on jedna estradizovana figura penzionisanog političara koji još uvek egzistira na samoj margini vladajuće koalicije, a sa propašću problematike na kojoj je parazitirao pao je i kao umetnik.

Nota bene, Vuk Drašković izdaje romane za Lagunu, oni se promovišu kao potencijalni bestseleri i kada svoju rent-a-kritičarku Ljiljanu Šop ubaci u NINov žiri čak pretenduje i na tu nagradu, i uz sve to imao je i jednu televizijsku ekranizaciju relativno nedavno, reč je o Šotrinom fijasku snimljenom za SBB.

Dakle, Vuk Drašković nekako uspeva da egzistira na marginama kulturne politike možda i više nego one parlamentarne, ali to ne čini izbor da ga se ekranizuje manje ekstravagantnim.

NOŽ je bio jedan od poslednjih blokbastera Miloševićevog vremena i zaista grozan film što se videlo već tada. U međuvremenu je delimično zaživeo kao kemp mada nedovoljno.

Miroslav Lekić, reditelj NOŽA se vraća sa ekranizacijom Draškovićevog "nastavka" NOŽA, premda nisam dovoljno verziran u vukoverzum da bih shvatio kako je ovo nastavak, no bilo kako bilo ako je NOŽ bio u uvertira u bombardovanje, RUSKI KONZUL je predviđen za dane nemačko-francuskog plana.

Nije mi cilj da politizujem sagledavanje filma ali pošto Draškovićeva proza ima smisao pre svega kao merch koji prati njegovu političku franšizu, onda se prosto taj element mora uključiti u sagledavanje.

Ako imamo sve to u vidu, RUSKI KONZUL je bitno uspeliji film od NOŽA. Oba naslova spadaju u estetiku tog postkomunističkog filma koji su nastajali posle raspada SFRJ u državama gde su nacionalisti dolazili na vlast.

Iako Drašković nije bio vladar Srbije na nacionalnom nivou jeste u Beogradu tako da se može reći da je i NOŽ prototip tog HDZ-VMRO filma koji se istovremeno bavi akutnim nacionalnim problemom a to garnira prošlošću u kojoj su komunisti mučili narod i sve te aktuelne probleme pogoršali.

Vuk Drašković koji je pisao ova dela u periodima jakog nacionalističkog nadahnuća u njima naravno nastupa srpsko hegemonistički - u NOŽU je poenta filma da je sukob uzaludan jer su i stvari svi ionako Srbi a u RUSKOM KONZULU Srbi paternalistički znaju šta je najbolje za druge, često bolje nego za sebe.

RUSKI KONZUL obrađuje period od 1973. do 1983. Na čudan način izbegava da se dotakne bitnih punktova kao što su Ustav iz 1974. koji je "srpsko pitanje učinio palestinskim" kao i velike demonstracije 1981. ali ukupno uzev uspeva da stvori neki utisak istorijske dinamike, iako dosta površan.

Film čine dva filma. 

Prvih recimo sat i nešto, to je maltene metafizički krimić o susretu beogradskog psihijatra poslatog po kazni u Prizren sa psihijatrijskim bolesnikom koji umišlja da je ruski carski konzul ali na jedan način koji je toliko ubedljiv da zaliči kako tu možda postoji neki vid reinkarnacije ili posednuća.

Simbolika psihijatra je veoma prisutna u delu Vuka Draškovića, recimo ceo roman DOKTOR ARON je bazirao na svom prijateljstvu sa legendarnim Veskom Savićem, ali ovde u glavnom liku nema Veska ni u tragovima. Psihijatar ovde ima taj simbolički okvir iz staljinizma gde se lekar za duševne bolesti kreće unutar sistema gde se politički stav proglašava za psihički poremećaj. U ovom slučaju je obrnuto, čovek sa psihičkim problemima se tretira kao ideolog i politički ekstremista od strane društva, a lekar pokušava da ga vrati u okvir medicine. Metafora je jasna, u SSSR su komunisti proglašavali ideološke protivnike za ludake a u SFRJ su ludake smatrali za ideološke protivnike.

Sad to je malo sofisticiranije kad ja pričam nego kako je u filmu kojim dominiraju narodna pamet i Draškovićeve sentence, ali to sve ima šmek nekog staromodnog antikomunističkog filma iz dana raspada SFRJ.

E onda sledi politički proces gde psihijatar završava u zatvoru i onda kreće drugi film o  njegovoj robijaškoj epopeji gde konačno ima priliku da u stanju represivnog ekspres-lonca raspravi sve sa Albancima, u smislu toga ko nas zavadi, ko šta misli itd. Taj deo je svedeniji i na nekom nivou i zanimljiviji iako nije naročito maštovit i sadržajan.

Međutim, sa trajanjem od dva i po sata film zahteva gledaoca koji ima strpljenja da isprati u suštini dva filma koja uprkos "teškoj temi" i "važnim porukama" ipak nemaju šta toliko da kažu u takvom obimu.

Estetika tog HDZ-VMRO-SPO filma apdejtovana je za današnje vreme. Film recimo izgleda kao TOMA i bitno je moderniji od NEDELJE.

Draškovićeve gluposti su mahom date duševno bolesnom junaku da ih izgovara i generalno je Drašković kao nedostatak celog teksta dosta vešto minimizovan. Lekić se trudi da se drži žanra i uprkos tome što RUSKI KONZUL nikada ne ubaci u brzinu kao krimić u potpunosti, on to u suštini jeste, jedan zapravo blag narodni krimić o srpskoj tajni, bolnoj i neizrecivoj, koji se od tipičnog žanrovskog rada razlikuje tako što se bavi i zločinom i suđenjem i izdržavanjem kazne.

Film donosi retku glavnu ulogu Nebojše Dugalića na filmu i ovo mu je do sada daleko najbolja uloga ovog obima na velikom ekranu. Dugalić uspeva da iznese film uprkos prevarenom očekivanju da će ovo biti Lauševićev šou.

Imajući sve u vidu, RUSKI KONZUL deluje skrojeno za blokbaster ali ostaje pitanje koliko narod i dalje zanima da čuje već ispričan vic i koga više zanima još jedno sumiranje komunističkog mismenadžmenta kosovskog problema kao i drugih društvenih pitanja. Odgovor ne znam, daće ga publika ali ako se po NOŽU dan poznaje, publika koja je to volela sada može proći mnogo bolje.

Reći za RUSKOG KONZULA da je demode je pleonazam a zapravo i nije tačno jer je arhaični stil izvedbe sada kod nas glavna moda kad je reč o gledanosti. U tom post-MONTEVIDEO talasu, možda je RUSKI KONZUL i najmodernije postavljen u nekim aspektima, ali to je u širim okvirima i dalje bajato. Isto tako, uprkos tome što priču čine tri krupna segmenta sa različitim zahtevima, ostaje prilično žanrovski "jasan".

Film koji je tematski, a i po epohi blizak i uporediv je TRAG DIVLJAČI i u komparaciji ova dva filma se najbolje može prepoznati taj trenutni jaz između "autorskog" i "komercijalnog" kod nas. Naročito u pogledu trajanja gde se usled "marvelizacije" od "blokbastera" očekuje da traje dugo i opravda cenu karte.

Siguran sam da poznavaoci romana mogu reći više o samom biću ove adaptacije. Ipak, verujem da su gledaoci filma sigurno bolje prošli od čitalaca romana.

* * / * * * *