Friday, July 31, 2020

MILF

MILF Axelle Laffont je film koji već od samog naziva i činjenice da je francuski deluje kao nešto što bi trebalo da se zaobiđe u širokom luku.

Ne, ako ste hardcore fan Virginie Ledoyen kao ja, iako bi se moglo reći da ovo nije njen najblistaviji trenutak. Zavoleo sam je gledajući je kod Richeta i  za početak važno je reći da je ovo ipak bolji film od njegovog rimejka
UN MOMENT D’EGAREMENT, a to ipak nije malo, iako je reč o groznom filmu.

Film o tri MILFa sa razlitičitim problemima koje odlaze na more da pomognu jednoj od njih da očisti i preproda kuću koja je podseća na pokojnog muža, a onda se upliću sa trojicom mladića (mada rekao bih ne klasičnih galeba) nema onaj šmek francuske erotske komedije iz prošlih vremena, ali nije sasvim lišen duha i maksimalno reducira moralisanje uprkos generalno konzervativnom outlooku ishoda priče. 

Film nije naročito smešan, premda srećom to ni ne pokušava toliko grčevito. U svakom slučaju, izašao je za Netflix, pa mi se čini da mu je mali ekran pravo mesto, iako će bolje proči kod publike koja ne koristi reč MILF. Mada, ni ta skraćenica nije baš toliko nova...

* * / * * * *

Thursday, July 30, 2020

DEN SKYLDIGE

Emitovanje ovog filma na RTSu me je podsetilo na ovaj danski film koji sam gledao još davnih dana, ali iz nekog razloga DEN SKYLDIGE ne mohu da nađem na Corneru.

Elem, ono što sam zapamtio je da Gustav Moller potpisuje jedan od “telefonskih trilera” čiji je najsvežiji predstavnik svakako Knightov rad sa Tomom Hardyjem.

Ovde je glavni junak policijski dispečer koji pokušava da reši potencijalnu otmicu i tone sve dublje u slučaj, kršeći sve više pravila.

Mollerov film vizuelno ima dosta televizijskog vajba u sebi ali ima high concept koji zbog svoje svedenosti i jednostavnosti dosta dobro prolazi, iako odavno nije naročito originalan. Rekao bih čak da je jedno petnaestak godina ovakav sadržaj postao gotovo obavezna figura.

U svakom slučaju, Danska je dobila svoju varijaciju na taj high concept i sudeći po reakcijama naše publike, stvar je dobro prošla na malom ekranu.

* * 1/2 / * * * *

THE RENTAL

THE RENTAL je debitantska režija Davea Franca. Film je u postupku žanrovski i veoma mejnstrim, iako se oslanja na stileme indie filma, ali je odnos prema materijalu pravolinijski, bez mnogo odstupanja i pokušaja da se konvencije prevaziđu. U tom smislu Dave Franco se razlikuje od brata Jamesa koji je u svojim filmovima započeo jedan fassbinderovski niz radova.

Ova priča o dva para koji odlaze na odmor u iznajmljenu kuću i tamo varaju jedni druge, na kraju to eksternalizujući kroz ubistvo, nažalost ne nudi ništa novo. Čak i ono što je preokret u njoj, iako je “novost” unutar same priče, spada u domen očekivanog.

Dave Franco se latio jednostavne forme i u tom smislu nije zagrizao više nego što može da sažvaće. Ali, pogrešio je u tome što u ovoj već dosta ofucanoj postavci moraš biti velemajstor da bi postigao nešto vredno pažnje. A Dave Franco to još uvek nije iako svakako ima predispozicije da nastavi rediteljskim putem. 

* * / * * * *

Wednesday, July 29, 2020

DEMONIOS TUS OJOS

DEMONIOS TUS OJOS Pedra Aguilere je film koji mi je možda malo čudno ili teško pao jer sam u fazi kompletiranja Jima Garnera i Gordona Douglasa. U odnosu na njihove radove, ovaj učesnik roterdamskog festivala iz 2017. godine deluje potpuno drugačije i u pogledu teme i u pogledu svetonazora, i ljudskih i estetskih.

Film govori o losanđeleskom filmskom reditelju koji se vraća kod maćehe i polusestre u Madrid pošto vidi polusestru u nekom porno klipu. Ona nije svesna da je njen dečko okačio njen homevideo na porno sajt, i ubrzo on postavlja kameru u njemu sobu, te zapaža kako je posle njegovog dolaska počela da zanemaruje seksualni život sa svojim dečkom.

Aguilerin film ne nudi mnogo toga novog i interesantnog o ovoj temi, i ndeoličnom odnosu koji se razvija između polu-srodnika u prvom kolenu. Nažalost, ovaj film ne ide nikuda, i režiran je na pristojan ali ne preterano maštovit, rekao bih čak unekoliko staromodan način.

U svakom slučaju DEMONIOS TUS OJOS u sebi sadrži dosta senzacionalizma ali vrlo malo nečeg zaista interesantnog. 

* * / * * * *

CASH McCALL

CASH McCALL režirao je po Joseph Pevney, po romanu Camerona Hawleya koji je u ovom sličnom stilu imao i ekranizaciju EXECUTIVE SUITEa.

CASH McCALL je romantična komedija o dinamičnom mladom poslovnom čoveku iz naslova filma, kog igra James Garner, koji nastupa iz pozicije corporate raidera, kupuje poslove, oporavlja ih i iznova prodaje, i govori o romansi sa kćerkom vlasnika jednog biznisa koje želi da obrne.

Za razliku od biznisa koji želi da obrne, nju ne želi da obrne već ima časne namere. Ali takav obrtnik neumitno nailazi na skepsu okoline i usled borjnih mahinacija koje je u životu izveo, u jednom trenutku kreću da trpe i njegove ljubavne i njegove poslovne ambicije.

Pevneyev film je zanimljivo strukturiran. Traje 97 minuta a Garner iako je naslovni lik, pojavljuje se tek u 18. minutu. Sve dotle se postavlja složena mreža poslovnih odnosa koji će do kraja filma uz romansu između njega i mlade ilustratorke koju igra Nathalie Wood, biti okosnica zapleta.

Otud CASH McCALL možemo posmatrati kao film koji je na nivou mehanizma zapleta zanimljiv na dva nivoa, i u polju emocija i psihološke transformacije likove, i na polju biznisa koji je u ovom filmu više od McGuffina.

O krutosti kapitalizma dovoljno govori činjenica da brojna pitanja koja postavlja WALL STREET maltene 30 godina posle CASH McCALLa, postavlja i ovaj film ali ih razrešava “naivnije” u skladu sa žanrom, kada junak pronađe ljubav i kruniše je brakom.

Pevney u nekoliko sjajno dizajniranih dekora uspeva da stvori utisak glamuroznog bogataškog lifestylea koji je sam po sebi uzbudljiv, iako film nije ekscesan u produkcionom pogledu.

Ništa od toga naravno ne bi bilo dovoljno kada ne bi imao dve sjajne zvezde kao što su Garner i Wood u glavnim ulogama. Oni su čarobni i zaokružuju sve zamisli na najbolji način. 

* * * / * * * *

TANK

TANK Marvina Chomskog snimljen je po scenariju veoma plodnog a rekao bih i žanrovski raznovrsnog Dana Gordona. Ovo je holivudski film stare škole koji nudi jednu naordnu mešavinu različitih, naizgled nespojivih žanrova. Ima ovde vigilante filma na tragu FIRST BLOODa, exploitation i grindhouse sentimenta car crash extravaganzi sa američkog Juga kakve su snimali Needham i ekipa, ima tu i throwbacka prema filmskoj personi Jamesa Garnera. Rečju, ima svega.

James Garner je ključni kohezivni faktor ovog filma i on čini da se t elementi nekako spoje.

TANK je film sa premisom koja je tretirana relativno ozbiljno i dramski ubedljivo, iako je sama po sebi bizarrna, i upravo glumačka ekipa, pre svih Garner, C. Thomas Howell kao njegov sin i E.G. Spradlin kao zli južnjački šerif sve to podmazuju svojim rolama.

Naime, ovo je priča o oficiru pred penzijom koji dolazi da služi poslednje godine u kasarni na Jugu. Kada u lokalnom baru stane u odbranu mlade prostitutke i prebije šerifovog deputyja koji je podvodi, upada u konflikt u kome strada njegov sin kome podmeću drogu. Kada oficit shvati da sina čekaju tri godine na zatvorskoj farmi na kojoj će vrlo verovatno biti silovan, uzima svoj tenk, stari šerman koji ima u privatnom vlasništvu i izbavlja ga.

Kako svi ovi elementi funkcionišu u jednoj priči, pre svega može da se objasni već pomenutom harizmom zvezda.

James Garner je imao tri bitna tipska lika koja je igrao kroz karijeru - simpatičnog kauboja, simpatičnog hardboiled detektiva i hrabrog oficira. I što je najzanimljivije - ČEŠĆE je igrao oficira nego vojnika, što je veoma zanimljivo.

Ovo je prvi film u kom Garner igra oficira američkih oružanih snaga koji više ne može da se snađe u vlastitoj državi, u Americi koju više ne prepoznaje. I to je sasvim sigurno duh FIRST BLOODa.

Međutim, Garnerov junak nema traumu iz rata, niti ima sukob sa novim vrednostima. Naprotiv, ovo je priča i borbi oficira koji je mator ali je na liniji američkih vrednosti koji se bori protiv provincijlima i rasizma u južnjaćkoj zabiti. U tom smislu, TANK se može čitati i kao priča o tome da je vojska braneći zemlju spolja, zaboravila da se američke vrednosti više ne reprodukuju iznutra.

Žanrovski gledano, ovaj folky film ima elemente priče o borbi pojedinca protiv sistema i onda iz njenih postavki integriše konvencionalne elemente drugih žanrova. TANK je svakako slabiji od SUGARLAND EXPRESSa, i mnogo šematizovaniji u motivacijama likova, ali nudi sličnu vrstu energije.

Ipak, ako Spielberg u SUGARLAND EXPRESSu uspeva da transcendira iznad onoga što je exploitation crpio iz sličnih buntovničkih priča, TANK ih samo polira ali ostaje ipak negde bliže exploitationu.

Garner je u SUNSETu i MAVERICKu predao palicu Bruceu Willisu i Melu Gibsonu koji su svaki na svoj način popunili prostor koji je on držao. Mislim da bi Mel Gibson danas mogao da iznese rimejk ovog filma, i uopšte ovakav film jer to je ta snaga glumca koji može da potčnini vrtloge žanra i stavi ih u funkciju svog lika. 

* * * / * * * *

Sunday, July 26, 2020

POSLEDNJI OBRAČUN

COMANDAMENTI PER UN GANGSTER Alfija Caltabiana je italo-krimić iz 1968. godine sniman u Jugoslaviji, u koprodukciji sa Avala Filmom.

Na ovom filmu ujedinili su se Dario Argento, Ennio Morricone i Burduš što daje svemu posebnu dozu neobičnosti i kurioziteta. Međutim, još je neobičnije, pa i važnije nešto drugo.

Naime, COMANDAMENTI PER UN GANGSTER je odličan film i pravi je zločin što nije dostupan kod nas i što se ne nalazi u nekoj rotaciji na našim televizijama. Naročito jer ovo nije tipična usluga nazvana koprodukcijom. Glavnu ulogu u filmu igra Ljuba Tadić, veliku ulogu igra Rade Marković, značajne role imaju Janez Vrhovec i Olivera Katarina, a Jovan Janićijević Burduš je upečatljiv kao negativac. Dakle, naša publika bi gledajući ovaj film imala utisak gledanja našeg filma, čemu doprinose i brojni autori uključeni u njegov nastanak.

Dario Argento je napisao scenario za ovaj film koji je svojevrsna preteča Hodgesovog GET CARTERa. Umirovljeni gangster počinje da istražuje smrt svoje sestre i upada u sukob sa surovom gangsterskom bandom.

Film je izuzetno estetizovan i tu naročito treba istaći doprinos direktora fotografije Milorada Markovića koji je najširoj publici najpoznatiji po crno-beloj fazi OTPISANIH i po MARŠU NA DRINU Žike Mitrovića. Caltabianov film je u boji a Marković ga je snimio zaista impresivno, potvrđujući da je uz Đorđa Nikolića jedan od naših najboljih snimatelja akcionih scena. Uglovi snimanja, dinamika kretanja kamere, odnosi u kadru, sve to spada u sam vrh italo-krimića ovog vremena.

Akciona scena na sportskom aerodromu je nešto čega se na nivou zamisli pa i realizacije ne bi postideo ni Michael Ritchie u vreme PRIME CUTa. Markovićeva fotografija u ovom filmu ali i generalno način kako su borbe koreografisane i osmišljene zaista čine da ovaj naslov bude među možda i najboljim akcionim ostvarenjima snimljenim kod nas.

Skor Ennio Morriconea i njegovog redovnog saradnika Bruna Nicolaija je nešto drugačiji od onoga što je njegov signature sound ali ovo nije film u kom skor igra preveliku ulogu, ali je dosta prisutan i veoma funkcionalan.

Beograd i Jugoslavija glume Ameriku, rekao bih podnošljivo, mada je naravno upadljivo da su ulice poprilično "puste" kad se izađe na američke pločnike u urbanim eksterijerima kojih srećom nema puno.

Ovo je jedan od onih gangsterskih filmova koji se mahom dešavaju na dokovima, u napuštenim fabrikama i kazamatima, i te lokacije imaju univerzalni look, sa tom špageti patinom kakva je krasila italijanske bioskopske falsifikate tog vremena. Scenografiju je vrlo solidno uradio Dragoljub Ivkov, inače značajan protagonista u istoriji našeg krimića jer je samo godinu dana pre ovoga snimio prilično novotalasovski brutalan krimić POŠALJI ČOVEKA U POLA DVA.

Nažalost, POSLEDNJI OBRAČUN (kako mu je srpski naslov) danas je dostupan samo na nemačkoj kopiji, sa nemačkom nahsinronizacijom. Kopija koju čuva Kinoteka je ruinirana, ali nadu ostavlja činjenica da je posle privatizacije Avala Filma ovaj naslov prepoznat kao njen za prostor bivše Jugoslavije. Otud barem ima nekog poslovnog motiva da se učini nešto na rekonstrukciji ovog filma koji je na jednom mestu skupio tako neobičnu družinu.

* * * 1/2 / * * * *

Saturday, July 25, 2020

ROGUES OF SHERWOOD FOREST

ROGUES OF SHERWOOD FOREST Gordona Douglasa je B-film, deo Columbijinog serijala o Robin Hoodu, sada već dobrano izmaknut od kanona koji znamo iz onih ranih filmova sa Errol Flynnom. 

Douglasov film u tom smislu više podseća na nešto što bismo danas gledali kao televizijsku epizodu nego kao stand alone film koji može da zadovolji publiku.

Priča doduše jeste zaokružena ali je rudimentarna i simplifikovana sa praktično jednim dobro razvijenim borbenim set-pieceom, a to je uvodni viteški turnir.

U okvirima produkcionog zadatka, Douglas se snašao dobro, ali ovaj format filma, iako ga je reaktuelizovao MCU u potpuno drugačijoj izvedbi, danas ipak više nije relevantan.

S druge strane, baš zato što nije relevantan, baš zato što je film toliko napredovao u odnosu na 1950. kad je ovo izašlo, dobro je podsetiti se šta su koreni onoga što se danas nametnulo kao vrhunac  visoke A-produkcije.

* * / * * * *

MARA MARU

MARA MARU Gordona Douglasa je Warnerov B-film, snimljen pred kraj ugovora Errola Flynna, u njegovim poznim danima u kojima je ipak i dalje imao nešto od one stare harizme.

Dešava se na Filipinima i govori o roniocu kog angažuju sumnjivi ljudi da im izroni blago sa potopljenog američkog vojnog broda. Svestan da verovatno neće izvući živu glavu kada naručiocima pruži ono što traže, i on sad kreće da pravi manevre kako da ih nadmudri.

MARA MARU je B-film, vizuelno vrlo artikulisan i precizan, sa crno-belom fotografijom koja je elegantna i atmosferična, uprkos jasnom utisku da film nije mnogo snima na “lokaciji”.

Gordon Douglas u ovom B-sadržaju, bez problema pokazuje da se savršeno snalazi u ovoj formi i da je sposoban i za veće odnosno ambicioznije zahvate koji su ubrzo potom i došli. 

* * * / * * * *

Thursday, July 23, 2020

SKULLDUGGERY

SKULLDUGGERY je film na kom je posle nedelju dana snimanja Gordon Douglas zamenio Richarda Wilsona. U odnosu na Wilsona, Douglas je reditelj mnogo više klase a krajnji rezultet je bizaran avantursitički film koji je možda u nekoj fazi imao veće pretenzije ali ono što je isporučeno je film kakav praktično nikada nije viđen.

Film kreće kao jedna pustolovina simpatičnog avanturiste koji želi da neke bogataše ošuri za finansiranje ekspedicije u džunglu kako bi našao ležište rude, da bi tamo našli nešto mnogo vrednije - živa bića koje su missing link između ljudi i majmuna.

U završnom činu, film pravi preokret i od pustolovine o susretu ljudi se nepoznatim, pretvara se u sudsku dramu u kojoj avanturista i naučnica u koju se u međuvremenu zaljubio, pokušavaju da spreče zlog industrijalca da uzgaja te novootkrivene “ljude” kao robovsku radnu snagu jer su formalno životinje.

Upravo u toj promeni brzina iz avanture u sudsku dramu, Douglas pokazuje majstorstvo jer i u toj deonici uspeva da izgradi osećaj pustolovine i farse i da premisu nikada ne uzme zaista ozbiljno.

Film je efikasno pripovedan, sa energičnim i komičnim rolama Burta Reynoldsa i Susan George. U vreme izlaska ipak bio je promašaj jer zbilja jeste prebizaran.

Missig linkove igraju đaci iz Indonezije i postiže se željeni efekat bez CGIa i mnogo manje iritantne humanoidnosti koja je postojala recimo u tadašnjim PLANET OF THE APES filmovima.

SKULLDUGGERY je u međuvremenu prepoznat zbog svojih campy kvaliteta ali u vreme izlaska književnik Velcros, po čijem je romanu snimljen je povukao svoje ime sa špice pa je potpisan samo čuveni scenarista Nelson Gidding. 

* * * / * * * *

They Call Me MISTER Tibbs

THEY CALL ME MISTER TIBBS Gordona Douglasa je nastavak čuvenog filma IN THE HEAT OF THE NIGHT i po svom značaju naravno nije mogao da se poredi sa tim filmom pa je automatski percipiran kao slab nastavak.

Iz ove vizure međutim. rekao bih da ovaj film ima ne samo mnogo kvaliteta koji su nekako bili previđani već da ima i modernih filmova koji bi se mogli prepoznati u nekim savremenim filmovima. Recimo, film WIDOWS Stevea McQueena ima začuđujuće puno sličnosti u nekim aspektima sa ovim naslovom. Nisam nigde uspeo da nađem ta poređenja, ali čini mi se da je to linija vredna istraživanja.

Elem, THEY CALL ME MISTER TIBBS se dešava u San Francisku. Virgil Tibbs je tamo policijski detektiv i istražuje smrt skupe eskort devojke koja je privlačila opasnost ali je glavni osumnjičeni neko čije bi hapšenje moglo biti opasnije po policiju nego po njega samog. 

Douglas ovde odlično vodi privatni život junaka za razliku od THE DETECTIVE. Porodične scene koje namju veze sa slučajem su jako inventivne i pune neočekivanih detalja, u odnosima Virgila Tibbsa sa malim sinom.

Sidney Poitier igra u jednom neobičnom, zanimljivom kontraritmu, na hranici šerlokholomsovske ekscentričnosti, mada nikada do kraja ne zagazi u nju.

Martin Landau i Anthony Zerbe su odlične njuške kao antagnoisti. Iako ovo nije Blaxploitation, Landau i ovom ulogom pravi legacy u tom žanru ako ovaj film uzmemo kao pridruženog predstavnika.

Douglasov prikaz San Fransicka je vibrantan, potere i obračuni su energhični, sve je na visokom nivou. Quincy Jones nudi pulsirajući funky skor i samo na par mesta svira više nego što treba.

THEY CALL ME MISTER TIBBS je izašao 1970. godine kada je Douglas imao još dva filma, oba veoma zahtevna i zanimljiva - BARQUERO i SKULLDUGGERY, i pokazuje o kakvom je vrhunskom profesionalcu reč.

* * * 1/2 / * * * *

ONLY THE VALIANT

ONLY THE VALIANT Gordona Douglasa je ekranizacija romana Charles Marquis Warrena, vestern u fordovskom maniru koji u sebi okuplja niz antisocijalnih likova koji odlaze u patrolu da bi se izborili sa nadmoćnim indijanskim snagama sa kojima su ušli u sukob.

U pogledu skupa likova kome mladi oficir okuplja i vodi na zadatak, ONLY THE VALIANT se može posmatrati kao preteča DIRTY DOZENa a Gregory Peck odlično predvodi glumačku ekipu u kojoj se nelaze i takve njušle kao što su Ward Bond, Gog Young i Neville Brand. 

U punoj koncetraciji, i sa niskom budžetom, u uslovima B-filma, Gordon Douglas pravi odličan i vizionarski vestern, sa ekspresinom crno-belom fotografijom Lionela Lindona.

* * * / * * * *

THE DETECTIVE

THE DETECTIVE Gordona Douglasa nastao je o romanu Rodericka Thorpa, nama najpoznatijeg kao pisca po čijoj je prozi nastao DIE HARD.

Isto tako, ovaj film važi za najvažniji detektivski film koji je Douglas snimio sa Sinatrom. Iz ove vizure međutim, rekao bih da ga LADY IN CEMENT i TONY ROME prevazilaze.

THE DETECTIVE ima neke strukturalne eksperimente, neke flešbekove od po petnaest minuta, posvećene ličnom životu naslovnog junaka, koji deluju ekscentrično ali potpuno razbijaju narativni zamajac ove inače zanimljuvo postavbljene priče u kojoj ubistvo jednog bogatog hhomoseksualca razotkriva mnogo dublju zaveru na nivou gradske većnice. 

Scenario koji potpisuje Abby Mann smatra se značajnim zbog prikaza homoseksualnosti i način na koji to Douglas prikazuje je živopisan, energičan, i uprkos tome što ne može pobeći od senzacionalističkog, ipak u velikoj meri pokazuje i teškoće ljudi koji su se kretali na ovoj sceni.

Sinatra je sjajan u glavnoj ulozi, a THE DETECTIVE donosi i jednu od ranih rola Roberta Duvalla. Nažaslot, ono što se nije održalo su flešbekovi koji prikauju odnos Sinatre i supruge koju igra Lee Remick, i da nije istroiskog značaja, ovaj film bi pre zasluživao * * 1/2.

* * * / * * * *

Saturday, July 18, 2020

GOLD OF THE SEVEN SAINTS

GOLD OF THE SEVEN SAINTS Gordona Douglasa pisali su legendarna Leigh Brackett i producent Leonard Freeman po romanu Stevea Frazeeja. Reč je o blago komičnom ali ipak pre svega psihološki tenzičnom vesternu o dvojici pustolova koji pronalaze zlato i postaju progonjeni od raznih zainteresovanih strana u nepristupačnom stenovitom predelu.

Gordon Douglas dobro rešava i psihološke i komične deonice, mada ostaje pitanje koliko se dobro oni uklapaju u celinu, naročito jer ima i suspense momenata. Clint Walker i Roger Moore u glavnim ulogama su dovoljno talentovani glumci da sve ovo objedine u celinu.

Joseph Biroc, veliki direktor fotografije, u ovom filmu naročito briljira uprkos tome što 1961. još uvek koristi crno-belu sliku u Monument Valleyu.

* * * / * * * *

UP PERISCOPE

UP PERISCOPE Gordona Douglasa je veoma zanimljiv combat picture smešten na podmornicu tokom Drugog svetskog rata. Reč je o ekranizaciji romana Robba Whitea koja prikazuje u jednom dosta kliničkom ritmu život na podmornici u toku jedne misije infiltracije, tokom koje se naravno dese i susreti sa japanskim razaračima, i čitav niz drugih tropey situacija za ovakve filmove.

Ako imamo u vidu da je UP PERISCOPE film iz 1959. godine i da je jedan od prvih u ovom podžanru, mada ne i prvi, onda neke od tih situacija još uvek nisu bile konvencija.

Gordan Douglas pravi zanimljivu mešavinu karakterne podele koju predvodi Edmond O'Brien i Jamesa Garnera koji je tad još uvek bio na početku ali je već imao star wattage, međutim dobro je uklopljen u kolektiv, bogat sporednim likovima koji imaju solo arije ali ne odlaze u digresiju.

UP PERISCOPE je film koji je nastao uz pomoć Mornarice u vremenu nekih drugih ratova, ali u sebi nosi minimalnu dozu propagandnog, možda najviše izraženu kroz relativno reduntantnu melodramu kroz koju se definiše glavni junak. Kada bi se ona uklonila, onda bi ovo bio jedan ratni film koji je po svom ritmu i realizmu čak možda malo i ispred svog vremena.

Gordon Douglas u svom opusu ovaj film može da ubeleži kao atipičan film jer nije onako narativno efikasan, ali i u ovom ritmu on se odlično snalazi.

* * * / * * * *

Tuesday, July 14, 2020

SKY HEIST

SKY HEIST Lee H. Katzina je televizijski film iz 1975. čija je osnovna ideja da se pozabavi prikazom vazduhoplovne jedinice losanđeleske policije. Piloti iz jedinice bivaju oteti i ubrzo se ispostavlja da je to samo diverzija grupe lopova koji imaju plan da izvrše pljačku tokom koje neće biti vazdušnog nadzora LAPD.

Ovo nije jedini slučaj da Lee H. Katzin režira materijal u kom tehnika igra veoma važnu ulogu. Ovog puta to su letelice LAPD. Glumci su u drugom planu, ali su solidni jer u scenariju koji potpisuju William F. Nolan, Rick Rosner i Stanley Ralph Ross imaju stereotipne ali solidne likove.

Katzin drži tempo na solidnom nivou i svestan je odnosa ljudi i mašina u kadru. Na kraju, mašine odnose prevagu što nije nužno loše...

Sunday, July 12, 2020

ALT-RIGHT: AGE OF RAGE

Adam Bhala Lough snimio je film ALT-RIGHT: AGE OF RAGE priču koja deluje kao nešto što sam već gledao jer strukturalno izgleda slično čitavom nizu sličnih dokumentaraca u kojima se suočavaju ikone alt-righta i liberali. Ali, ne. Ovaj film nisam gledao ranije, i sticajem okolnosti zbog događaja na beogradskim ulicama deluje aktuelnije nego inače.

Naime, neke veoma američke forme protesta, manje Antifa a više cela ta fringe ekstremno desna koalicija ljudi koji se ujedinjuju oko čitavog niza konspiroloških pitanja, prenele su se kod nas. I to na način koji deluje tragikomično i jasno sugeriše na uticaj stranog faktora, ne toliko u organizaciju protesta, koliko u formiranje stavova ovih grupa.

Naravno ima i potpuno istih parola (kod nas preuzeto “Čiji grad? Naš grad” npr. se čuje na kampusu u Berkeleyu u izvornoj formi), pa ipak kontekst je bitno drugačiji jer su kod nas obe grupe na istom zadatku. Barem u načelu.

U tom smislu AGE OF RAGE je danas globalna, ili barem srpska priča, isto koliko je i američka.

Fokusirajući se na ljude sa dva pola te priče - Daryle Lamonta Jenkinsa i Richarda Spencera, na jednog vođu Antife i na jednu ikonu Alt-Righta, AGE OF RAGE samo pojačava taj snažan utisak da je američka politika potpuno izašla sa koloseka, na ulice, među populiste i amatere, bilo da su oni benevolentni ili malevolentni, i to sve deluje kao još jedan katalizator nezadovoljstva i političkog haosa.

Richard Spencer se u ovom filmu pokazuje kao poprilično prazan lik koji svoj endgame etno-nacionalne države baš i ne ume da objasni kako bi to izgledalo, i odaje utisak trola i provokatora koji je jači u reagovanju na trenutne provokacije nego sa nekom dugoročnom idejom.

S druge strane, Daryle Lamont Jenkins se bavi doxxovanjem, modernim vidom aktivizma par excellence, ali po svom vajbu vuče na stare radikale. 

U odnosu na njih dvojicu Jared Taylor i Mark Potok deluju kao dinosaurusi u suštini. A opet deluju i dosta zrelije. Pa ipak, na kraju kada se vide snimci iz Charlotesvillea deluje da ljudi kao što su Spencer i Jenkins uspevaju da naprave nešto što Taylor i Potok zapravo nikada nisu mogli.

U tom smislu taj politički amaterizam i izlazak svega na ulicu, koliko god delovao potentno, kada vidimo protagoniste tih događaja, te zbunjene klince i duševne bolesnike koji nasedaju na fringe sajtove i ubijaju ljude, ostavlja utisak nečega vrlo opasnog.

Za razliku od Jenkinsa međutim Spencer deluje na sve to i kao osoba koja nema nikakav program, čak ni zločinački, više deluje kao egzibicionista čije potrebe za eksponiranjem dovode i do ljudskih žrtava.

Adam Bhala Lough solidno vodi priču. Pre svega uspeva da nas upozna sa Spencerom i Jenkinsom kao ljudima, iako ruku na srce, Spencer uspeva da očuva neki dozu misterije oko sebe.

Za ljude koje zanima politika, i cela ta stvar koja se sada u kompletu izvozi iz SAD u ostatak sveta, mislim da je AGE OF RAGE obavezna stvar za gledanje. 

* * * / * * * *

THE GHOST OF PETER SELLERS

THE GHOST OF PETER SELLERS Petera Medaka je zanimljiv dokumentarni film u kom prekaljeni britanski veteran mađarskog porekla opisuje događaje na snimanju filma GOST OF THE NOONDAY SUN u kom je imao priliku da režira tada najvećeg filmskog komičara na svetu Petera Sellersa.

Sellers je bio poznat kao težak za saradnju, a sva je prilika i duševno bolestan čovek bez dijagnoze, pa sam zaplet ovog dokumentarca ne treba mnogo da čudi - Medak odlazi na snimanje filma o gusarima (a kao što znamo od Kevina Reynoldsa i Rennyja Harlina do Herberta Selpina i Jamesa Camerona snimanje na vodi je put u pakao i sa normalnim saradnicima) i kreću nevolje na svim nivoima vrhuneći sa Sellersom.

Na snimanju se desilo svašta problematično. Malo toga je zaista unikatno i vezano isključivo za ovo snimanje, ali i ono što je “opšte mesto" u ovoj priči jeste tipična sudbina i potencijalna nevolja za svakoga ko se bavi filmom.

U tom smislu, Medak se bavi jednom konkretnom pričom o “brodu ludaka” na kom je kolovođa bio Sellers ali i generalnom entropijom nastanka filma kao takvog. Ovaj film daje i jednu vrlo lepu i informativnu sliku britanske kinematografije sedamdesetih.

Ono što je zanimljivo u svemu ovome jeste Medakova pretpostavka - koja nije bez osnova - da ga je NOONDAY SUN kao promašaj i kao film za koji je studio Columbia smatrao da nije snimljen kako treba i u celosti, u stvari koštao bolje karijere.

I zbilja, Medak je jedno od imena na koje sa velikim poverenjem reaguju prefinjeni ljubitelji filma, ima opus i na televiziji, ali na kraju krajeva nema prejaku bioskopsku karijeru. Moguće je da bi stvari išle drugačije da je Sellers bio konstuktivniji.

U tom smislu zanimljiva se scena u kojoj Piers Haggard, Joe McGrath i Medak sede i pričaju o Sellersu kao tri reditelja koje je koštao karijere.

Minijatura sa nastankom reklame za Benson Hedges je sama po sebi vredna gledanja celog ovog filma. 

* * * / * * * *

Thursday, July 9, 2020

BARQUERO

BARQUERO Gordona Douglasa je refleksija ovog velikog reditelja, prevashodno poznatog po vestern produkciji, na temu špageti i marhihuana vesterna. Ovaj film iz 1970. godine došao je u vreme kada su Leone i Peckinpah ozbiljno radili na tome da iznova ispišu pravila žanra i na tom putu su snimili neke od najvećih vesterna.

BARQUERO u tom smislu deluje kao Douglasov pokušaj da im pokaže da nije za staro gvožđe i da može biti edgy koliko i oni.

BARQUERO je brutalan vestern sa ciničnim antiherojem kao protagonistom i psihotičnim negativcem kao antagonistom. Situacija koju opisuje je opsada, a tenziju čini otpor lokalnog skeledžija prema nameri surove bande koja pustoši okolo da ih preveze preko reke.

U pojedinim deonicama, Douglas kao da želi da se takmiči sa Leoneom i Peckinpahom u cinizmu junaka i brutalnosti, ali za razliku od njih tretira jednu statičnu situaciju i dinamika koju obrađuje je unekoliko drugačija od njihovih priča koje se intenzivnije poigravaju tropey situacjama poput dolaska stranca u grad, putovanja kroz Divlji Zapad, ili osvete. Ovde imamo jednu u suštini “zatvorenu situaciju” u eksterijernim uslovima, i za moj ukus Douglas uvodi možda previše koloritnih epizodista, ali nikada ne gubi kontrolu nad glavnim konfliktom.

Skeledžiju igra Lee Van Cleef. Ovaj leoneovski zahvat je možda čak i too cool for school jer Douglas nije radio mnogo sa najvećim zvezdama vesterna ali Van Cleef nije leading man materijal kao pozitivac, čak i kad je tamno siv. No, Lee Van Cleef dosta sigurno igra i njegovom naporu se ne može dati primedba.

Nasuprot njemu je Warren Oates kao negativac koji je na narkoticima i predvodi bandu koja pustoši sela i ubija sve stanovnike, ali unutar toga voli ipak da bude krajnji sudija, a da mu banda bude discipilinovana. Oates odlično vlada ovim likom, njegovim slabostima i kontradikcijama.

U tom dvoboju glumački je Oates jači, ali film i sa Van Cleefom u osnovi funkcioniše.

Douglas donosi dve antologijske akcione scene, prvi prepad Oatesove bande na selo i završni obračun su nešto što se nije često sretalo u vesternu, naročito jer se završnica dešava na plovilima, na reci.

Douglas je u ovom film svakako pokazao da može da funkcioniše u Leoneovoj i Peckinpahovoj eri, ali tada su oni već imali neke druge konkurente. 

* * * / * * * *

Friday, July 3, 2020

TED-FOR KARLEKENS SKULL

TED - FOER KAERLEKENS SKULL Hannesa Holma predstavlja vrlo skrupuloznu filmsku biografiju Teda Gardestada, švedskog kantautora koji je u petnaestoj godini napustio tenis u kom je disao za vrat Bjornu Borgu i odlučio da se posveti muzici.

Izuzetan uspon kroz saradnju sa etiketom Polar Stikkana Andersona, uz rame sa ABBAom, nažalost bio je praćen i duševnim problemima koji su ga na kraju koštali svega pa i života koji je oduzeo sam sebi u 41. godini.

Hannes Holm je jak oslonac švedskog mejnstrima, i svakako jedna pouzdana faca, ali ovde je prevazišao svoj inače visok standard i uspeo da veoma taktično, a opet živopisno zabeleži sve ključne tačke Gardenstadove sudbine.

Pre studija Chiron i Maxa Martina, švedskim popom a potom i svetskim popom vladao je Polar Stikkana Andersona, i u toj mašineriji, Ted je bio projektovan da bude solistička globalna senzacija na tragu ABBAe.

Nažalost, on nije uspeo da isprati tu ambiciju, međutim iako Stikkan biva prikazan kao mefistofeleska figura, izuzev generalno no bullshit stava, nije obeležen i kao simbol industrije koja je samlela Teda.

Čak naprotiv, TED prikazuje okolnosti u kojima mladi muzičar dobija veliki broj prilika za drugu šansu, za popravni, ali ne uspeva da se snađe pod pritiskom teških psihičkih problema za koje nije uspeo da nađe rešenje ni na konvencionalan ni na nekonvencionalan način.

Pa ipak, u izvesnom smislu, ipak možemo reći da je Ted zbog svoje slave i zbog “reputacije” koju imaju muzičari u izvesnom smislu dosta dugo prolazio nedijagnostifikovan jer sve to sve gledalo kao njegova ekscentričnost.

Bizarni deo Tedove životne priče, kao što je odlazak u sektu u Americi ili sumnja da je ubio Olofa Palmea, tretiran je sa ukusom, upravo onako kako i zauzima mesto u njegovom životu, a to je pre svega kao fusnota.

Čitav film se zapravo i mogao napraviti upravo o tim bizarnim delovima, ali Hannes Holm postiže nešto drugo, priča celokupnu životnu priču koja ne pati od organičenja biopica. Čak naprotiv, što gledalac zna manje biće mu dinamičnije.

Estetizacija Tedove duševne bolesti (sva je prilika paranoidne šizofrenije) data je jednostavno i efektno, bez suvišnih ukrasa. U aktuelnom trendu jukebox mjuzikala. TED zaista zauzima istaknuto mesto, čak i u poređenju sa američkim naslovima. 

* * * 1/2 / * * * * 

LIVET AR EN SCHLAGER

LIVET AER EN SCHLAGER Susanne Bier je nešto što je krajnje atipično za njen opus - energičan, zabavan film, u izvesnom smislu crowd pleaser. Glavna junakinja je medicinska sestra koja radi u domu invalida, ima četvoro dece, nezaposlenog muža, brata transvestita koji umire od AIDSa i pacijenta sa cerebralnom paralizom koji je iskomponovao pesmu koju želi da ponudi Nini Persson iz Cardigansa.

Ako ova inkluzivno PC postava već kad se nabroje junaci deluje gnjecavo, ipak treba imati na umu da je ovo film o junakinji koja je pasionirani obožavalac Melodiefestivalena, švedskog izbora za Evroviziju.

Ova masa motiva, saharina i kiča otud na čudan način ima nekog smisla jer govori o osobi fasciniranoj evrovizijskom muzikom.

I ako iz tog ključa gleda LIVET AER EN SCHLAGER, onda je reč o uspešnom zarobljavanju evrovizijskog neukusa, u jednom čudnom spoju socijalne drame i feel good varijacije na temu “rađanja zvezde”.

Susanne Bier je protivno svom običaju snimila zabavan film koji je pritom iz situacije u situaciju zanimljiv, iako bismo raznim akademskim kriterijumima mnoge njegove aspekte mogli osporavati. Imajući sve to u vidu, ovo je lokalna komedija koja ima prostora za crossover, i čudi me da 2000. godine, ovaj film nije uspeo da se nametne u nekim širim internacionalnim okvirima.

Moja reakcija na većinu radova Susanne Bier bilo je prepoznavanje trashy segmenata. Možda je baš zato u ovoj priči ona bila “svoja na svome”. 

* * * / * * * *

MADRE

MADRE Rodriga Sorogoyena je film sa kojim je nastupio prošle godine na venecijanskom festivalu. Reč je o psihološkoj melodrami, studiji karaktera koju on karakteristično formatira kao triler kroz uniikatnu sposobnost da izgradi osećaj tenzije i nelagode.

Sorogoyenova redovna glumica Marta Nieto ovde dobija priliku da bude stub i oslonac filma, da mu bude centar i osnovno izražajno sredstvo, i tu priliku koristi na veličanstven način.

Film je otvara briljantnom scenom u kojoj majka dobija poziv šestogodišnjeg sina koji je sam na plaži jer je otac otišao da nešto uzme i nikako da se vrati. Deset godina kasnije, dete je izgubljeno a majka se preselila na plažu na kome je sin nestao i tu radi kao poslovođa u letnjem baru.

Na plaži sreće dečaka za kog počinje da misli da je možda njen sin, i sprijateljuje se sa njim. Međutim, on naravno tu bliskost pogrešno razume i vidi je seksualno, dočim ni ona nema iluzije da bi to na kraju krajeva zaista mogao biti on.

Međutim, ovaj njen pokušaj bliskosti sa momkom, koji se razvija u atipično prijaeljstvo, postaje traumatičan, ne samo zbog prirode odnosa već i reakcije okoline i vremenom pokazuje da se ona ne može izvući iz svoje traume.

Junaci filma MADRE su okovani problemima, i srljaju u propast, ali scenario nije iracionalan i veoma je uverljiv, nema “zgodnih” i neopravdanih preokreta i okolnosti. Ovo je fatalistički film u kom međutim autor ne “pomaže” junacima, što ga čini još zanimljivijim.

Sorogoyen konstruiše film kroz sugestivne, vrhunski estetizovane kadar sekvence, na briljantnoj lokaciji francuskog letovališta, mesta na kome niko ne živi, osim naravno osobe koja je svojom tragedijom osuđena da boravi tu.

MADRE ni u jednom momentu ne postaje triler o otetom detetu, ni u jednoim momentu ne olakšava ovo teško i bolno stanje svoje junakinje, ali trilerski duh se oseća u nelagodi koja prati scene osetljivih susreta.

U tom smislu, Sorogoyen u izvesnom smislu iskoračuje iz onoga što je tema njegova prethodna dva filma, ali stilski je i dalje tu, protagonisti su junaci u traumatičnoj situaciji i tenzija koja ih prati u tome.

* * * 1/2 / * * * *