Tuesday, December 12, 2017

LEGALESE

LEGALESE Glenna Jordana je televizijski film snimljen po scenariju Billy Raya iz 1998. godine u kome glavne uloge igraju Edward Kerr, James Garner i Mary Louise Parker uz podršku Gine Gershon i Kathleen Turner. Ta druga polovina devedesetih je bila period kada je crni humor koji dekonstruiše tabloidni svet Amerike bio dosta aktuelan, setimo se filmova TO DIE FOR ili WAG THE DOG, i LEGALESE se uklapa u taj talas.

U post-OJ Americi, priča o celebrity advokatu koji brani poznate, bogate a verovatno krive biva ukrštena sa kaprijanskom, da ne kažem džerimegvajerovskom pričom o mladom pravniku koji tek ulazi u posao i biva iskorišćen kao paravan u odbrani starlete-ubice.

Gledaoci od početka znaju da je optužena, koju igra Gina Gershon, kriva i reditelj Glenn Jordan nam to otkriva i izuzetno duhovitoj uvodnoj sceni. Kasnije i dramaturgija i režija postaju old school kada mladi advokat kog igra Edward Kerr biva uvučen u zaveru iza koje stoji stari vuk, kog igra sa puno šarma James Garner. LEGALESE je upravo zahvaljujući odličnoj glumačkoj podeli old school na najbolji mogući način, možda čak previše old school i za godinu kada je nastao ali sa dovoljno šarma da to sve prevaziđe.

U tom smislu zanimljivo je da ovaj TNTov televizijski film kao direktor fotografije potpisuje Tobias Schleisser, čovek koji je kasnije bio ključni deo Bergovog rediteljskog ekscesa a ovde je vrlo pripitomljen Jordanovim rediteljskim postupkom.

Svi glumci iz ovog filma su napravili karijere izuzev Edwarda Kerra koji u njemu izgleda kao preteča Ryana Reynoldsa, ali na kraju nije uspeo da ispliva iz televizijskih voda u koje je uplovio.

Ako imamo u vidu da su televizijski filmovi mahom pravljeni sa idejom da će biti efemerni, LEGALESE ostaje naslov koji ima smisla pogledati pre svega kao zanimljiv dodatak filmografijama navedene podele ali i kao jedan vrlo šarmantan pravni triler u kome se susreću wilderovski i caprijanski elementi.

TRANSATLANTIC COFFEE

Pogledao sam TRANSATLANTIC COFFEE Erika Petera Carlsona, njujuoršku indie melodramu sa jakim evropskim uticajem u pogledu stila. Carlsonov stil je vizuelno vibrantan, dosta visceralan, i uzbudljiv u glumačkom pogledu, međutim stilska mešavina u samom korenu pripovedanja i postavke scena, za moju ukus previše luta po meandrima raznih evropskih ali i džarmušovskih uzora. Rezultat je film koji je jednostavan i u osnovi emotivan, ali stilski preopterećen i sa nekim nedomerenim akcentima koji remete njegove glavne kvalitete.

Donekle mi je jasno zašto su Requa i Ficarra bili podržavaoci ovog projekta u njegovom začetku. Ipak, reklo bi se da Carlsonova dalja karijera nije dobacila do reputacije njegovih fanova sa početka.

* * / * * * *

Sunday, December 10, 2017

VERONICA

Paco Plaza ima novi film. VERONICA je jedna od onih "istinitih priča" kakve su odavno prisutne u horor žanru. Sve kreće kao rekonstrukcija istinitog događaja a onda se ubrzo ispostavi da je istiniti događaj nažalost jako sličan brojnim ranijim slučajevima pojava duhova, posednutosti i sl. Ovog puta, slučaj dolazi iz beležnice madridskog policijskog inspektora ali ono što vidimo na ekranu, nažalost, otkucao je krajnje neinspirisan scenarista.

Na dan pomračenja Sunca, tokom leta 1991. godine, nekoliko učenica katolička škole zasedne da priziva duhove. Čini se da jednu od njih tokom te akcije obuzme duh. I zbilja uskoro ta devojčica donosi nesreću i u svoj život ali i u život svojih nedužnih ukućana među kojima su maleni brat i sestrice.

Paco Plaza je reditelj kog odavno pratim i od kog mnogo očekujem. Konačno oslobođen opterećenja serijala REC, dobio je priliku da se lati originalnog materijala, odnosno nečega što nije nastavak ili rimejk, ostao je u Španiji i očuvao je autonomiju, ali osim određene tehničke veštine koja ipak nije dovoljna da ovaj film prevaziđe svoje limite, nažalost VERONICA ne pruža ništa naročito...

* 1/2 / * * * *

FREAKS OF NATURE

FREAKS OF NATURE snimljen po scenariju Orena Uziela je jedan od onih filmova koji nisu dobri ali su poučni jer pokazuju kako nešto što zvuči jako uzbudljio kao pitch i deluje vrlo raskošno na papiru, ne mora nužno biti pretočeno u dobar film. FREAKS OF NATURE je režirao indie reditelj Robbie Pickering i suočio se sa izazovom da snimi mid-budget holivudsku teen extravaganzu o svetu u kome žive ljudi, vampriri i zombiji zajedno i onda se pojavljuju vanzemalji i remete teško postignuti balans.

Dakle, FREAKS OF NATURE je baziran na nekoliko spojenih high concepata i ukoliko imamo u vidu da je Pickering snimio dosta energičan i šaren film, logistički prilično složen, sa glumačkom podelom koja je odlična, prava je šteta što sve ovo ostaje na nivou jedne razne ljušture u kojoj karakteri i priča prosto ne mogu da se oslobode Uzielovog high concepta u kome su primarne ideje za film, ali ne i sam film.

FREAKS OF NATURE je dinamično realizovan, sporedično je vrlo zabavan ali i dalje ostaje taj efekat ispraznosti, i stavljanja čitavnog niza potentnih elemenata u službu jedne ideje koja nije onoliko pametna koliko Uziel misli a sasvim sigurno nije održiva kao film.

Kako iz nedelje u nedelju čitamo o kupovinama baš ovakvih pitcheva, romana, stripova i sl. lepo je imati ovakav film kao podsetnik zašto takve postavke mogu da ne funkcionišu. 

* * / * * * *

Friday, December 8, 2017

EVERYTHING BEAUTIFUL IS FAR AWAY

EVERYTHING BEAUTIFUL IS FAR AWAY Peta Ohsa i Andree Sisson je naučnofantastični postapokaliptični film koji je koncipiran kao duo drama sa povremenim intervencijama robotske glave koja govori. Junaci lutaju kroz pustinju sa nadom da će pronaći mitske jezer na kome ima vode i vazduh je svežiji. I film je manje-više to.

Razgovori koje junaci vode su jednolični, prilično dosadni. Rećija je solidna ali ne uspeva da učini da se na bilo kom nivou prevaziđe inicijalna neatraktivnost koncepta.

U tom pogledu glavni glumci Julia Garner i Joseph Cross nemaju značajnijeg efekta i ne uspevaju da spasu film.

Šteta. Ono što se na mikro nivou dešava u pogledu realizacije dosta je solidno. Međutim, na nivou celine, film nema rezultata. 

* 1/2 / * * * *

INTO THE HOMELAND

INTO THE HOMELAND je televizijski film koji je Lorimar snimio za HBO. Scenario je napisala Anne Hamilton Phelan. Nažalost, Anne Hamilton Phelan je jedan od onih scenarista sa neverovatno poznatim filmovima u CVu i vrlo malo samostalnih radova, a ovo je jedan od njih i jasno je zašto nije pisala više sama.

Powers Boothe igra glavnu ulogu, penzionisanog i traumatizovanog policajca, specijalistu za undercover infiltracije koji se ubacuje u koloniju provincijskih nacista koji su mu oteli kćer. Powers Boothe je stekao slavu igrajući vođu kulta Jima Jonesa, ovde igra protagonistu koji se suprotrstavlja kultovima. Vođu nacista igra Paul Le Mat a njegovog sina C- Thomas Howell. Dakle, bilo je ovde ekipe sa kvalitetom za nadigravanje, međutim, scenario im nije dao mnogo prilike za to.

Lesli Linka Glatter je režirala ovaj televizijski film pre nego što je stekla svoj kultni status kao televizijski reditelj vrhunske reputacije, u vreme kada nije bilo Peak TVa pa ni takvih priznanja za televizijske reditelje. U njenoj ekipi bio je Robert Elswitt kao direktor fotografije i za INTO THE HOMELAND se može reći da ne zaostaje previše za bioskopskim filmovima ovog tipa iz 1987. godine.

Međutim, kako rekoh scenario je naivan i ne nudi neku višeslojniju sliku odnosa među likovima, niti imamo neke od tipičnih i neophodnih slojeva filmova o undercover infiltraciji. Štaviše, Anne Hamilton Phelan izgradila je svojevrsni katalog raznoraznih motiva koji bi se mogli razvijati, pa je na kraju INTO THE HOMELAND ne samo mlak i neinventivan, već i neodlučan u tome kakva vrsta osrednjeg televizijskog filma želi da bude.

Tako na kraju ikoničnost Powers Boothea nije kapitalizovana, a nacistički kult nije uspešno prikazan ni kao pretnja, ni kao sveobuhvatna organizacija. INTO THE HOMELAND je jedan od onih filmova za koje možemo reći da su dakako ispod nivoa elemenata koje su imali na raspolaganju, a delovalo je da nema greške.

DRONE

DRONE Jasona Bourquea je priča o Pakistancu koji uspeva da pronađe operatera bespilotne letelice koja ja ubila njegovu porodicu kao kolateralnu štetu tokom napada na nekog teroristu Al Kaide. On planira osvetu ali ni ne sluti svu kompleksnost operaterove životne situacije.

Bourque je snimio film koji naizgled ima partikularnu temu ali zapravo ona je paradoksalno univerzalna i maltene bi se mogao snimiti omnibus o ljudima koji odlaze u Ameriku da se osvete pilotima aviona i dronova. U tom pogledu, van Amerike na mnogim tržištima DRONE može da prođe kao wish-fulfillment fantazija.

Šteta što sam film nije kudikamo zanimljiviji i što se kreće u okvirima nekakvog televizijskog dometa.

* * / * * * *

Sunday, December 3, 2017

ALIEN INVASION: S.U.M. 1

ALIEN INVASION: S.U.M. 1 Christiana Pasquariella je nemačka produkcija snimljena na engleskom u koju je umešano dosta tamošnjeg A-talenta, snimao je Hagen Bogdanski a producirao Christian Alvart. Reč je o kamernom postapokaliptičnom SFu, praktično mešavini ratne psihološke drame i horora i vojniku koji na opustošenoj planeti Zemlji stražari na osmatračnici u svetu koji su pregazili vanzemaljci.

Glavnu ulogu igra Iwan Rheon koji posle serije MISFITS gradi žanrovsku karijeru i reputaciju i naravno solidan je u ovom liku. Pasquariello je takođe vrlo solidan u inscenaciji svega, međutim, obrni okreni, mora se priznati da scenaristi i reditelj ipak nisu došli do ključa kako da ovakvu kamernu postavku učine dovoljno dinamičnom ili produbljenom. Tako da na kraju ALIEN INVASION deluje kao pokušaj da se snimi nešto što parcijalno liči na blomkampovski SF ali bez ideje kako da se suštinski nadoknadi nedostatak budžeta. No, ko voli ovu vrstu postapokaliptičnog futurističkog imaginarijuma, svakako treba da pogleda i ovaj film.

* * / * * * *

Thursday, November 30, 2017

THE FOREIGNER

THE FOREIGNER Martina Campbella je povratak ovog Novozelanđanina u Britaniju i u domen političkog trilera u kom je briljirao još od osamdesetih. Ponovo uparen sa svojim dokazanim saradnikom Pierce Brosnanom, i sa romanom Stephena Leathera kao osnovom, Campbell snima jedan od najboljih zapadnih projekata namenjenih i ozbiljno usmerenih prema kineskom tržištu.

U ovoj priči u kojoj odjekuju THE EDGE OF DARKNESS a pomalo i TAKEN, glavnu, naslovnu, ulogu igra Jackie Chan koji u ovoj ulozi insistira na svojoj starosti, oronulosti. On igra junaka koji drži londonski kineski takeaway. Kada mu ćerka nastrada u terorističkom napadu iznova aktivirane ćelije severnoirskih terorista, on odlučuje da ih nađe i ubije jednog po jednog. Međutim, on je stranac u tom svetu i jedina kopča koju uspeva da prepozna je severnoirski političar koji je prešao iz redova terorista u parlamentarce.

Političara igra Pierce Brosnan u jednoj izvanrednoj ulozi koja pokazuje da mu prijaju “šerifovske godine”. U pojedinim trenucima, Chanov i Brosnanov lik postaju ravnopravni, čak Brosnan preuzima i protagonizam. Uprkos činjenici da je Chan producent, Campbellu su takvi zahvati bili dozvoljeni i ovo je jedan od onih filmova za koji je na svim nivoima evidentno da je kvalitet na prvom mestu.

Ako imamo u vidu vrlo jasan hook, a to je TAKEN sa Chanom, onda je jako bitno naglasiti da Campbell ne robuje toj formuli i da umnogome uspeva da kanališe Chanovu personu koja nam je pre svega poznata iz pitkog komičnog ključa u nešto mračnije. U svom opusu, Chan jeste igrao mračnije likove, njemu THE FOREIGNER nije potpuna novina u tom pogledu, ali mislim da je ovo svakako prvi njegov rad tog tipa koji je uspeo da crossoveruje. U akcionim scenama, Campbell pravi odličnu kombinaciju svog klaustrofobičnog gritty stila iz post-CASINO ROYALE faze sa nečim što evocira razigranost Hong Konga ali u jednoj vrlo ujednačenoj formi. Chan ima prilike da fizički zablista ali nikada ne iskoračuje izvan okvira žilavog čiče koji više ima u glavi nego u nogama. Znajući Chanovu fizičku spremnost, sigurno je morao da se dosta uzdržava u ovom filmu.

Na ničijoj zemlji između političkog trilera o terorizmu i akcijaša, Campbell i scenarista David Marconi uspevaju da prepoznaju svoj prostot i čine da film funkcioniše iako krajnja žanrovska definicija ostaje pomalo upitna.

Brosnan je proteklih godina ima više sreće sa filmovima u kojima je bio support od onih u kojima je bio lead, setimo se izvanrednog NO ESCAPE. THE FOREIGNER je načelno sličan slučaj, s tim što je u njemu Brosnanov protagonizam bitno veći i upečatljiviji.

Reći da je THE FOREIGNER Campbellov comeback ne bi bilo sasvim tačno. Vremešni žanrovski specijalista uostalom nikuda nije ni odlazio. Ali, ovo svakako jeste naslov koji nas podseća na njegove kako filmske tako i televizijske najveće hitove. 

* * * / * * * *

FOUND FOOTAGE 3D

FOUND FOOTAGE 3D Stevena DeGennara je kod dela žanrovske kritike opisivan kao SCREAM found footage podžanra. Nažalost, sam film ipak ne dobacuje do tog nivoa, i sasvim sigurno bi za FOUND FOOTAGE 3D moglo da se kaže da pretenduje na neki sličan status kao što je NEW NIGHTMARE found footagea ili nešto slično.

Priča je jednostavna. Mi gledamo found footage o snimanju found footage filma, dakle sama postavka je vrlo meta u svom polazištu. U jednom trenutku, monstrum iz filma prelazi u making of odnosno realnost.

Film deluje sirovo, i to je dobro, mada zapravo nekih različitih slojeva realnosti u pogledu fakture slike pa na kraju sasvim sigurno imamo priču koja se omalo vrti u krug. Vrćenje u krug nije nešto što se nužno izbegava u found footage filmu, ali FOUND FOOTAGE 3D vrlo rano postaje konkretan u pogledu manfestacija “strave” i u tom pogledu nije klasičan slow burner, naprotiv, vrlo je preduzimljiv, međutim ne uspeva da održi tonus.

Posvećenost ekipe materijalu, pre svega u glumačkom pogledu je nesporna, samim tim je šteta što FOUND FOOTAGE 3D ne uspeva da dovoljno prevaziđe podžanr na koji se namerio. DeGennaro definiivno ima dobre namere ali ovaj film spada u red ostvarenja u kojima se čini da je reditelj pošao da snimi fenomenalan film a onda usput nekako zaboravio da snimi dobar.

Među producentima filma nalaze se i TEXAS CHAINSAW veteran Kim Henkel i filmski kritičar Scott Weinberg koji se pridružio svojim kolegama sa interneta u redovima producenata.

* * 1/2 / * * * *

STEKLE LISICE

STEKLE LISICE Borisa Jurjaševiča je u načelu zanimljiv ali ipak slab slovenački film o šumaru, odnosno lovcu na besne lisice koji želi da odbrani svoju šumu od korumpiranih opštinara koji su dozvolili njenu seču. Film se kreće na ivici nekakvog ublaženog vigilante rada jer šumar ne preza ni od oružane akcije, ali Jurjaševič i scenarista Jure Ivanušič nikada ne iskoračuju izvan slovenačkog pastoralnog miljea i nečega što bi se u njemu moglo desiti. Dakle, zamisao je dobra ali je realizacija, uprkos solidnoj glumačkoj podeli, u svakom pogledu pre svega površna, pa i sam film najpre možemo zabekležiti kao zanimljiv pokušaj, bolji kada se prepričava nego kada se gleda.

* * / * * * *

DETROIT

DETROIT Kathryn Bigelow je film koji sam nažalost gledao sa nešto rastresenijom pažnjom zbog privatnih obaveza i svakako da bi morao još jednom da ga vidim kako bih ocenio njegovo funkcionisanje na nivou celine. U ovoj fazi njene karijere kada realistički obrađuje značajne epizode iz istorije SAD, DETROIT stoji kao najkonvencionalniji film u pogledu teme, dočim u pogledu forme predstavlja nešto čime se Kathryn Bigelow do sada nije bavila. Za razliku od njenih ranijih filmova koji su se fokusirali na jednog ili par junaka, ovaj obrađuje tri krupna događaja u kojima je učestvovao veliki broj ljudi.

Osnovni događaj je velika pobuna afroameričkih građana u Detroitu. Potom se razrađuje policijski masakr u motelu Algiers i na kraju istraga i suđenje. DETROIT prikazuje sve slojeve problema rasizma u američkom društvu šezdesetih, i na kraju nudi zaokruženu sliku o tome kako se taj problem kretao i razvijao od ulice, preko državnih poluga sile pa sve do pravosuđa gde se ispostavlja da pravda nije mogla biti zadovoljena čak ni na "Severu" gde su afroameričke migracije vodile baš zbog toga što ima više prava.

DETROIT ima likove i priču u širem smislu koju prati kroz ceo film ali se definitivno da raslojiti na tri deonice, početak pobudne, Algiers i suđenje. Sva tri segmenta realizovana sa vibrantno, uzbudljivo, u scenografskom i mizanscenskom smislu izgrađen je sandbox u kome su sve zabeležili DP Barry Ackroyd i glumci koji su evidentno radili na nadogradnji scenarija i izvukli novi sloj autentičnosti.

Žanrovska prošlost Kathryn Bigelow vidljiva je u gotovo horor štimungu celog filma u kome je fatalizam proistekao iz socijalnih nepravdi gotovo opipljiv i nemoguće ga je izbeći, a traume ostaju zauvek. U DETROITu, Bigelow snima film koji je u Americi zapravo sada bitno aktuelniji nego kod nas jer su ovo neke informacije na kojima smo mi u SFRJ praktično odgajeni a potom nismo ni bili uveravani da je to prevaziđeno. Međutim, u američkim okolnostima, naročito ove godine, DETROIT se nametnuo kao superaktuelno delo.

Na početku karijere, Kathryn Bigelow je dobila veliku producentsku podršku Olivera Stonea. Sa DETROITom ona pravi onu vrstu filma koju je Stone nekada pravio. Na tom putu ona nije izgubila svoj identitet, ali definitivno jeste napravila film koji ne nosi njen pečat u onoj meri u kojoj smo navikli.

Međutim, ono što jeste njen pečat jeste upravo ta sposobnost da se izgradi tenzija koja je u pojedinim scenama meni bila možda čak i prevelika. Opsada u motelu Algiers je po stepenu neprijatnosti koji se generiše na granici podnošljivog za gledanje, i u tom pogledu DETROIT ima scenu strave unutar filma koji nije horor u ravni klanja iz autobusa u OKUPACIJI U 26 SLIKA. Taj promenljivi intenzitet košmara dovodi do izvesnog disbalansa jer ostale scene do toga ne mogu da dobace, s tim što je film u svakoj situaciji, bilo da je to incident na ulici, psihofizičko zlostavljanje u motelu ili suđenje izuzetno intenzivan. Međutim, centralni događaj neumitno nadilazi ostale. Otud Bigelow zaslužuje priznanje što na kraju film ipak nije antiklimaktičan ali svoju snagu na kraju crpi iz druge vrste tenzije.

Uprkos tome što su tematski bliski, GET OUT i DETROIT se suštinski ne mogu porediti jer je jedan žanrovska satira a drugi istinita priča. Međutim, u pogledu tenzije i strave, pa čak i dramske ironije, DETROIT svakako nadilazi ovaj drugi film koji je zamišljen kao horor komedija koja kritikuje rasizam. Ponekad je život očigledno bizarniji čak i od najekscentričnijeg pokušaja horor komedije.

* * * / * * * *

Monday, November 27, 2017

ATF

Iste godine kada je imao izuzetni GALAXY QUEST, Dean Parisot je snimio i ATF, backdoor pilot za istoimenu seriju koji nije prošao ali je ostao u formi televizijskog filma. ATF je jedna od američkih policijskih agencija koja nije bila prviše poznata pre nego što se desio incident u Wacou, pa se tako i televizijski film ATF bavi grupom njenih pripadnika koji su nepovratno obeleženi fijaskom u Wacou ali nastavljaju dalje sa borbom. U ovom televizijskom filmu, case of the week je sličan Wacou, s tim što ovde nisu u pitanju sektaši u ravni "Davidijanaca" već grupa survivalista koja ima svoju manufakturu pušaka.

Scenario Patricie Cornwell ne otkriva ništa novo ali solidno kombinuje već dobro poznate klišee koji u Parisotovoj mišićavoj egzekuciji dobijaju obrise tvrdog, solidnog, televizijskog rada koji je mogao rezultirati solidnom serijom, nastalom u post-HOMICIDE svetu ali pod jasnim network pravilima igre.

Amy Brenneman kao hrabra operativka ATF sa traumom iz Wacoa i Kathy Baker kao njena ballbuster šefica dobra su osovina ove potencijalne serije, i sa solidnom ekipom koju je Parisot okupio oko njih, evidentan je potencijal. No, od serije nije bilo ništa ali je ostao ovaj solidan TV film, nažalost dostupan u nekim vrlo diskutabilnim izdanjima u pogledu kvaliteta slike.

U vreme izlaska, ATF je napadnut kao anti-gun propaganda, ali ja ga iskreno nisam tako shvatio.

Sunday, November 26, 2017

THE KILLING OF A SACRED DEER

Pogledao sam THE KILLING OF A SACRED DEER Yorgosa Lanthimosa, novo izdanje Greek Weird Cineme u holivudskom izdanju i mogu reći da ako imamo u vidu specifičnost svetonazora Lanthimosovih kanonskih radova, on se na angloamerički milje prilagodio iznenađujuće dobro, štaviše, možda možemo reći da je jedan od retkih evropskih art house favorita koji snima bolje filmove u Americi nego u Evropi.

THE KILLING OF A SACRED DEER ima atmosferu upmarket horor filma u pogledu toga da mu američki setting i glumci daju auru konkretnosti, a priča naravno ostaje onoliko metafizička koliko Lanthimos želi. Sam kraj je meni delimično sporan, ali više na nivou detalja, naprosto završio bih film ranije, što bi paradoksalno bilo više arty rešenje od onog za koje se on odlučio.

Porodična melodrama koja proističe iz misteriozbne bolesti koja udara na decu uspešnog kardiohirurga sprovedena je vrlo artificijelno, korak dalje od artificijelnosti tog tipa koju je imao Cronenberg, nadomak nečega što bismo na nivou dijaloga dobijali u teatru. Ipak, glumci su dovoljno dobri da čak i unutar toga izvuku punu ubedljivost i što je najvažnije da u sebi proizvedu puno ubeđenje, na liniji onoga koje je postigao Sam Mendes u AMERICAN BEAUTY. Bizarni i mračni tonovi u filmu su tretirani takođe cronenbergovski racionalno, i Lanthimos uspeva da izgura stvar dosta daleko u tom domenu. Istovremeno bori se da ne izađe iz stilizacije i upadljive distance koju je izgradio.

Njegove odluke u ovom filmu nisu za svaki ukus. Moram priznati da THE KILLING OF A SACRED DEER nije film kome ću se jaličnio mnogo vraćati. Međutim, reč je o zanimljivom i respektabilnom filmu koji deluje kao KLOPKA na esidu i baš zato i funkcioniše.

* * * / * * * *

DON'T SLEEP

DON'T SLEEP Ricka Biebera je jedan od slabijih horora koje sam gledao poslednjih godina. Doduše, ne mogu da kažem da sam taj žanr pratio onoliko pasionirano kao pre, niti mogu da kažem da sam mnogo rizikovao sa potencijalno lošim filmovima. Međutim, DON'T SLEEP je poseban slučaj filma koji je naizgled ambiciozan i raspoložen da prevaziđe okvire žanra, a da rezultira nečim što deluje poptuno konfuzno i napabirčeno do tačke da ne samo ne mogu da opišem o čemu se radi, nego ne mogu da rekonstruišem ni koji vid pretnje tretira. Ovaj film treba zaobići u širokom luku.

Saturday, November 25, 2017

ZABRANJENA LJUBAV

ZABRANJENA LJUBAV Momčila Preradovića je amaterski celovečernji horor film koji je pre nekoliko godina bio redovan deo programa Festivala sropskog filma fantastike. Nisam ga gledao ranije ali evo sada je došao na red.

Ovaj film svakako nije imao mogućnost za njeki veliki crossover, proboj iz nekog mikrobudžetnog konteksta u neki tipičan mejnstrim, naročito ne onog vremena. Međutim, danas kada postoji selekcija Microwave na FESTu, u njoj bih ipak relativno lako mogao da ga zamislim na primer. Doduše, on opet ne bi toj selekciji dao smisao kao što joj je pre nekoliko godina dala OTVORENA Momira Miloševića, a to je film koji je imao kapaciteta za crossover, no svakako da ni po čemu nije gori od proseka koji se u njoj prikazuje.

Preradovićev film najveće probleme ima u domenu glumačjke podele u kojoj verovatno daleko najslabiji nastup ima Sonja Savić kojoj je ovo jedna od poslednjih filmskih uloga na filmu. Glumački dometi ostatka podele koju čine amateri i neafirmisani glumci je različit, povremeno goofy, povremeno sasvim podnošljiv.

Paradoksalno, najjači adut filma jeste upravo ritam i vođenje priče. Uz sve nedostatke koji su mahom površinski, ono što se Preradoviću ne može osporiti jeste da je ispričao priču od početka do kraja u jednoj prihvatljivoj strukturi i podnošljivom ritmu. Ono što ZABRANJENU LJUBAV može činiti odbojnom "običnom gledaocu" jesu pojedini glumci ili tehnička realizacija, ali sve fundamentalne pripovedačke odluke sa mahom na mestu.

Ako se posmatra u svom produkcionom kontekstu, ZABRANJENA LJUBAV je zapravo prilično uspešan no-budget debi, snimljen u kinematografiji u kojoj nažalost još uvek nije bitno ono šta si snimio kako bi se u njoj napredovalo. Tako ni ovaj film na kraju zapravo nije pomogao Preradoviću.

Thursday, November 23, 2017

SLOVENIJA, AVSTRALIJA IN JUTRI VES SVET

SLOVENIJA, AVSTRALIJA IN JUTRI VES SVET Marka Naberšnika je film koji prikazuje slovenačku tranziciju i iskušenje u koje je dovela radničku klasu. U Mariboru, industrija polako zamire, u trgovinama se ljudi zapošljavaju na privremeno i bračni par sa takvom situacijom dolazi u kontakt sa prodavcima kozmetike koji se bave "direktnom prodajom". Naravno, "direktni prodavci" nisu samo poslovni ljudi već i kvazi-filozofi liberalnog kapitalizma. Ubrzo porodica iz jednog stabilnog stanja, ne samo u poslovnom već i u vrednosnom i u idejnom pogledu dolazi na udar raznih šarlatana, od direktnih prodavaca do istočnjačkih gurua.

Naberšnik prikazuje jedno razaranje porodice koje nije bombastično ali jeste suštinsko, i uprkos celom tom tranzicionom miljeu, u filmu na kraju ipak junaka koji bira pravu stranu i na neki način postaje blue collar heroj. U tom pogledu film se nalazi na ničijoj zemlji između socijalno angažovanog art housesa i nečega što u našem "regionu" više ne postoji a to je mejnstrim melodrama. Štaviše, ovaj film bih možda i najradije definisao kao mejnstrim melodramu ali čini mi se kao da je to do te mere izmurla vrsta da je deplasirano koristiti se tom definicijom, jednim delom i zato štoi je teško naći kanal kojim bi se takav film plasirao a da nije kanal angažovanog art housea.

Film ima određene viškove i za nijansu sporiji tempo nego što je neophodno ali ima i odličnu glumačku ekipu i jasan vizuelni koncept. U pogledu dizajna, u filmu mi je zasmetao dom glavnih junaka za koji nikada nisam poverovao da tu neko zaista živi jer je naprosto previše zaličio na životni ambijent iz reklame.

U maloj ali efektnoj ulozi pojavljuje se britanski epizodista Julian Rhind-Tutt koji nam je izuzetno poznat likom a vrlo malo imenom.

* * 1/2 / * * * *

WHAT WE DO IN THE SHADOWS

U poplavi oskarovskih screenera pre nekoliko godina pogledao sam i WHAT WE DO IN THE SHADOWS ali nisam stigao da ga živopišem. Jemaine Clement i Taika Waititi su režirali ovaj odličan film u formi komičnog mockumentaryja o vampirskom leglu u savremenom Velingtonu. Rezultat je vrlo efektan showcase-film koji je po svom profilu zapravo na liniji onoga čime se novozelandski reditelji tradicionalno afirmišu a to je horor komedija. Doduše, za razliku od Jacksona, Clement i Waititi nisu išli na gore i tu vrstu ekspresije, njihovo osnovno oružje je komedija, a horor im je u drugom planu. Međutim, treba naglasiti da je horor element vrlo zanimljivo i maštovito urađen, da dosta humora proističe iz situacija a ne samo iz gegova, i da uprkos tome što ovo nije velika reinvencija bilo čega u ravni Petera Jacksona ili Edgara Wrighta, film ima izvesnog šmeka i za one koji vole horor.

U pogledu dinamike među likovima, WHAT WE DO IN THE SHADOWS preuzima ponešto od britcom uticaja iz SHAUN OF THE DEAD, a neke elemente prepoznajemo iz BBCjeve serije BEING HUMAN i kada tome dodamo strukturu mockumentaryja koja je prisutna u raznim formama u hororu i komediji, možemo reći da su Clement i Waititi umnogome samo iskombinovali već korišćene elemente unutar istog konteksta. Ipak, milje Velingtona, smisao za humor i neki efektni momenti vampirske akcije rezultiraju odličnim filmom koji prevazilazi sporadično prisutne uticaje televizijskog skeča i kratkometražnog filma (iz kog je zapravo izrastao).

* * * / * * * *

Sunday, November 19, 2017

SWEET VIRGINIA

SWEET VIRGINIA Jamie M. Dagga je pretenciozni neo noir koji e guši u nekonzistentnim pokušajima da pomiri indie svedenost i neke konvencionalnije stilske zahvate. Rezultat je film koji pokušava da bude višeslojan u izrazu ali ne može da ispuni zahteve ni indie melodrame ni neo noira.

To je šteta jer Jamie M. Dagg ima odličnu glumačku ekipu koju predvode Joe Bernthal, Christopher Abbott, Rosemarie DeWitt i Imogen Poots. Dakle, ima potencijala za visoku glumačku voltažu a zaplet je do te mere podesan za neo noir da je bezmalo neverovatno kako ga je Dagg ispustio.

U vizuelnom pogledu film je artikulisan ali pomalo nekonzistentan uprkos nespornoj atmosferičnosti. SWEET VIRGINIA ima sve atribute uspešnog filma ali to nekako nije...

* * / * * * *

Saturday, November 18, 2017

MATILDA

MATILDA Alekseja Učicelja je prilično slobodna intepretacija istorijskog događaja - ljubavi ruskog prestolonaslednika i poznate balerine koja je, po onome što prikazuju autori filma, u jednom trenutku pratila da ugrozi njegovu budućnost na mestu cara. Učicelj je vešt reditelj koji je pokazao u ranijim filmovima da je sposoban da radi ambiciozne filmove velikog budžeta, ali nažalost MATILDA pokazuje samo njegovu sposobnost pukog rukovođenja ambicioznom produkcijom i ništa više. Ovo je krajnje mediokritetski, šaren i neubedljiv film u kome reditelj ne uspeva da uspostavi osnovne odnose među likovima, usled čega i čitav melodramski eskces više liči na parodiju nego na pravi punokrvni zaplet.

Na kraju se MATILDI dešava ono što je neoprostivo za ovu vrstu filma a to je da glavni junaci tonu u senku pred sporednim, i glumački i na nivou razrade karaktera. Stoga, iako me raduje interesovanje naše publike za ovaj film jer definitivno otvara mogućnost za budući uvoz filmova koji dolaze izvan major okvira, i uprkos tome što je MATILDA baš ono što publika očekuje od ruskog filma a to je spektakl, romansa, prikaz istorije itd. ovde ipak imamo inferioran primer takve produkcije, ako ne u budžetskom a ono svakako u autorskom pogledu.

Verzija koja se prikazuje kod nas traje 108 minuta. Nailazio sam i na podatke o verziji od 130 minuta i ona verovatno nudi bolju razradu likova. Pa ipak, uveren sam da taj film nije fundamentalno bolji po onome što je materijal kojim se raspolagalo ali da verovatno ubedljivije izlaže likove i zaplet.

* 1/2 / * * * *

BOY

BOY Taike Waititija iz 2010. je nostalgična priča o odrastanju dečaka u maorskoj zajednici. U ovom filmu ima humora, premda je reč o klasičnijoj melodrami o odrastanju u specifičnim etničkim i samim tim socijalnim okolnostima. Waititi i u ovoj formi koristi svoje autorska obeležja kao što je uvođenje oniričkih deonica, animiranih detalja, i ukupno uzev primenjuje sav svoj stilski arsenal na jednu bitno drugačiju priču od one iz debija EAGLE VS SHARK.

Rezultat je nostalgični film o odrastanju koji igra po svojim pravilima, a pored Waititijeve atipične poetike i postupka, donosi i specifičnu etmo-ornamentalistiku maorskog miljea koji je doduše bio prisutan na filmu i pre Waititija ali je u ovom filmu dobio jednu svežu intepretaciju.

Waititijev film nema snagu DOMA ZA VEŠANJE sa kojim zapravo deli čitav niz tematskih preokupacija i stilsku otvorenost jer Waititi nema taj fatalizam premda ne izbegava sentimentalne tonove, ali u pogledu tog etno-ornamentalističkog izraza svakako može da se u nekom pregledu ubroji u tu grupu filmova.

* * * / * * * *

Friday, November 17, 2017

Нашла коса на камень

Нашла коса на камень Anje Kreis je film snimljen u koprodukciji sa kelnskom filmskom školom. Po državbljanstvu se vodi kao koprodukcija Rusije, Belorusije i Nemačke. Reč je o filmu koji u sebi sadrži mnoge predispozicije diplomskog rada. Dakle, Anja Kreis želi da snimi socijalnokritičku priču u kojoj želi da obuhvati apsolutno sve što joj smeta u ruskom društvu i uprkos relativno energičnoj realizaciji i efikasnom trajanju od 80 minuta, možemo reći da je mnogo htela i mnogo započela. U toj masi turobnih situacija ima duha, ima humora, ima čak i nečeg autentičnog ali prosto previše je tu motiva za ovako sveden i jezgrovit film. O broju tema koje načinje da i ne govorimo. No, ako je reč o diplomskom filmu a po svemu sudeći jeste onda je to jedna od onih "dečjih bolesti" kada mladi reditelj želi sve da sažme u prvom filmu, i kako bi pokazao šta sve zna ali i kao da strahuje da neće biti sledećeg.

Nažalost, ovo je jedan od onih nesigurnih filmova posle kojih baš i nema izvesnosti da će biti sledećeg. Ali, videćemo.

* 1/2 / * * * *

MONTENEGRO ROAD MOVIE

MONTENEGRO ROAD MOVIE Petra Kubika je češki film sniman u Crnoj Gori o dve srpske turistkinje koje preko interneta upoznaju dva Čeha i sa njima polaze na putovanje po šumama i gorama u njihovom reli džipu. Tokom putovanja dešavaju se neki mali ljubavni trouglovi, neke netrpeljivosti među drugaricama, i na kraju krajeva sve se završava klimaktičnim krajem koji dodaje na melodramskom ekscesu a tokom razvoja priče se nije mogao naslutiti.

Petr Kubik je reditelj koji dolazi iz efektaškog miljea tako da je njegov postupak pun vizuelnih ukrasa i tamo gde im jeste i tamo gde im nije mesto, ali film zahvaljujući njima nije dosadan. Reklo bi se da se Kubik za ovaj materijal više odlučio zato što mu je delovao jednostavan za realizaciju nego zato što je on sam po sebi neki ljubitelj melodrame među malim brojem likova, a o tome svedoči i jedno radikalno strukturalno rešenje a to je voice over glavne junakinje koji se proteže kroz celo trajanje filma.

Svojom potrebom da vizuelnom atrakcijom oživi film paradoksalno smeta priči koja bi u protivnom mogla biti jedna od onih lapidarnih jednostavnih melodrama, na tragu onoga što snima Nejc Gazvoda u Sloveniji ili Mina Đukić u Srbiji. Međutim, Kubik očigledno nema art house nerv i ne veruje u tu vrstu filma, pa stoga ne bi trebalo u to ni da se upušta.

Da je malo suzbio svoj ukus, i pustio da stvar ide "svojim tokom", sa dosta predanom glumom dve srpske glumice Ivane Vuković (kojoj je ovo prva iskorišćena meč-lopta na filmu do sada) i Milene Nikolić, mogao je da napravi čistije i jasnije ostvarenje. Njih dve su svakako snažnije od čeških partnera koje su potisnule u drugi plan.

* * / * * * *

LIBERATION DAY

Morten Traavik je dugogodišnji saradnik Laibacha i sa Ugisom Olteom je snimio dokumentarni film LIBERATON DAY o čuvenom gostovanju benda u Severnoj Koreji. Traavik je bio domaćin i inspirator gostovanja u Severnoj Koreji, on je aranžirao celu stvar i sebe je postavio u centralnu ulogu u ovom filmu. Uprkos tome što u većini slučajeva nisam fan dokumentaraca čiji je glavni protagonista sam reditelj, Traavik se u toj ulozi dobro snašao i nije pretvorio LIBERATION DAY u "film o sebi" već je sebe i svoj protagonizam iskoristio da kanališe sve one informacije koje su neophodne i da usmeri pažnju gledalaca na važne detalje.

Film je dobro strukturiran. Prevashodno se može tretirati kao muzički dokumentarac jer mu je paradoksalno muzika u prvom planu. I to ne samo muzika kao sadržaj već i muzika kao izvođačka umetnost. Kroz priču o tome kako je Laibach koncipirao svoj koncert u Pjongjangu u pogledu odabira i pripreme repertoara, a zatim i na koji način je prilagođavan njihov scenski nastup, Traavik vrlo dobro prikazuje "širu priču" a to je priča o severnokorejskoj ideologiji i o tamošnjoj svakodnevici. Otud je sama priprema Laibachovog muzičko-scenskog nastupa iskorišćena kao "mala priča" koja otkriva "veliku priču" na izuzetno živopisan način.

Ko će nego baš Laibach ponuditi jedan dosta uravnotežen pogled na Severnu Koreju i razumevanje za njihovu retro-utopiju i to radikalno ishodište "komunizma koji najbolje funkcioniše od svih ostalih". Uostalom, ako je Laibach uspeo da preživi pad komunizma bolje od ostalih umetnika sa prostora bivše SFRJ, nema dileme da su oni danas ipak jedan retro fenomen, vrlo sinhronizovan sa vremenom u kome živi Severna Koreja.

LIBERATION DAY je imao težak zadatak da se uklopi u kanon dokumentaraca o Laibachu koji je možda i najbogatiji u istoriji filmova o rokenrolu, a svakako estetski najupelčtaljiviji. I u tome definitivno uspeva. Kao što Laibach uspeva da ide iz reinvencije u reinvenciju tako i filmovi o njima uspešno prolaze isti proces.

* * * 1/2 / * * * *

Thursday, November 16, 2017

JUSTICE LEAGUE

Spadam među one kojima je MAN OF STEEL bio izvanredan i one kojima je BATMAN VS SUPERMAN bio odličan i uzbudljiv, pa je samim tim teško da zamislim gledaoca koji je imao bolju predispoziciju za dobar prijem JUSTICE LEAGUEa. Nažalost, ono što smo dobili nije film koji je u stanju da polarizuje publiku zbog svog stilskog ekscesa, ili zbog svog generalnog mračnog ili radosnog pogleda na temu - dobili smo nešto što bi se najmilostivije moglo definisati kao usputni cash-in dok se čeka neki sledeći film.

Naravno, ekranizacije stripova po definiciji jesu cash-in, to i jesu filmovi čije je osnovni cilj da naplate postojanje fandoma i da valorizuju intelektualnu svojinu izgrađenu u drugom mediju, ali JUSTICE LEAGUE deluje kao jedan pokušaj da se na brzinu naplati interesovanje publike za ove ekranizacije i da se na ekranu pošto-poto skupe svi junaci koji su do sada izgrađeni u DCEU kako bi se privukli svi njihovi fanovi, ali ne da vide nešto već u klopku, da plate i ne dobiju ništa.

Koliko god da je meni Ben Affleck u BvS bio jača strana tog filma, toliko se u JUSTICE LEAGUE zaista oseća da je on zalutao u sve to. Odjednom ponovo na ekranu imamo onog pre-TOWN Afflecka, nezainteresovanog, pomalo odsutnog koji i kad deluje da je angažovan, zapravo ne nudi nikakvu emociju. Henry Cavill, otkrovenje iz MAN OF STEEL, ovde prvo zaista postaje žrtva digitalnog uklanjanja brkova koje se itekako oseća u nekim kadrovima što je za major film ove cene NEDOSPUSTIVO, i samo sugeriše jedno opšte rasulo kojim ovaj film odiše u tehničkom pogledu. Cyborg se ovde po prvi put ozbiljnije uvodi i tehničko "rešenje" ovog lika je krajnje diskutabilno, podjednako problematično kao full-CGI Steppenwolf koji je možda i najveća žrtva ovog filma jer ima nezahvalnu ulogu bledog negativca koji je vrlo generic na svim nivoima plus je ispodprosečno realizovan.

Akcija je krajnje oskudna, nemaštovita i nema je previše. A kada je ima, vidimo jednu čudnu mešavinu raznih transformacija filmskog pokreta usled moći junaka u čemu na kraju kao rezultat dobijamo opštu konfuziju u kojoj nije jasna čak ni bazična "fizika" tih situacija. U vizuelnom pogledu, JUSTICE LEAGUE deluje kao ambicioznija televizija i Snyderovog stilskog ekscesa više nema, ima tek ponešto što liči na imitaciju Snydera iz ranijih DCEU filmova.

Whedonov doprinos je vidljiv u formi nekoliko šaljivih scena koje donose onaj sterilni infantilni humor prepoznatljiv iz Marvelovih filmova koji je ovde potpuno deplasiran. Nikakav superioran vid kontrole nad stripovskim sadržajem ovde nije donet, naprotiv. Za razliku od Kryptona u MAN OF STEEl pa čak i uvodnog dela u WONDER WOMAN, ovde su svi origin svetovi junaka jako slabo i neinventivno prikazani, po čemu JUSTICE LEAGUE generalno predstavlja izuzetak unutar DCEU.

Sada možemo da licitiramo ko je kriv, da li Snyderova porodična tragedija, da li studio, da li želja da film ne trajwe duže od dva sata, ali za razliku od BvS koji prodiše u družoj verziji ali nam je i iz bioskopske jasno zašto nam se gleda ta duža verzija, ovde takvih atributa naprosto nema.

Neko ciničan bi mogao da kaže da nisam ni imao prava da očekujem išta bolje posle MAN OF STEEL, BvS, SUICIDE SQUAD i WONDER WOMAN ali jedini film među ovima za koji bih mogao da kažem da je delovao "obično" i bez autorskog pečata bio je WONDER WOMAN. I u određenom smislu, WONDER WOMAN sa video kao obeshrabrenje ali i to je bio zabavan tentpole film. JUSTICE LEAGUE je silom sveden promašaj kome se jedino ne može prebaciti da je poklekao pod teretom stilskih ili pripovedačkih ambicija.

* 1/2 / * * * *

Sunday, November 12, 2017

RUDAR

RUDAR Hane Slak je film koji se prvih petnaest minuta bavi uvođenjem svog glavnog junaka, slovenačkog rudara bosanskog porekla koji je rođen u blizini Srebrenice i naravno ima posebnu za vezanost za posledice zločina koji se tamo desio. U tom delu, film ima niz cringe-worthy scena u kojima se gledaoci kroz dijaloge među likovima koji jedni druge moraju da podsete šta se tamo zbilo. Kada se junaci dobrano izbrifuju o tome šta je tamo bilo i kada se razjasni junakov odnos prema tim događajima, sledi početak zapleta, a to je rudarevo otkriće da se u jednom napuštenom kopu nalazi masovna grobnica ljudi ubijenih posle Drugog svetskog rata. Kako je junak mučen prizorima zavičaja u kome još uvek nisu pronađeni svi mrtvi, od prijavljuje šta je našao ali gazde hoće da likvidiraju kop i da ne komplikuju sebi život.

Slakova je snimila film koji je umnogome baziran na istinitoj priči ali ga je realizovala kao da je reč o fikciji, i nije uspela da čitav niz “zgodnih koincidencija” pretvori u uverljivu celinu. Sam zaplet je takav da na neki način nudi razne ključeve za interpretaciju, a kod Slakove na kraju dobija neki dosta uopšten realistički tretman koji naprosto nije valjdano realizovan. Neki dijalozi povremeno povuku na predavanje, neki drugi na nižerazredni horor, poneki protok vremena deluje kao da je u nekoj parodiji. Dakle, materijal nije baš kontrolisan.

Koliko god delovala gnjecavo ova priča je mogla da se pretvori u jedan solidan blue collar message movie, ali to se nije desilo. Hana Slak je želela više od toga, želela je art house koji će moći i da komunicira, a rezultat je nažalost nedovoljno spontan i sofisticiran za tu ambiciju. Neke od dužina u filmu koje očigledno pretenduju na art house atmosferičnost nisu uspele da postignu očekivani efekat tako da je film na sve to i prespor i opterećen viškovima koje priča ne može da izdrži.

* 1/2  / * * * *

Saturday, November 11, 2017

MAYHEM

MAYHEM Joe Lyncha je ono što su do sada radili Neveldine i Taylor. Dok čekamo da vidimo šta će biti s njima, da li će se vratiti i sa čim, Joe Lynch je popunio tu prazninu jednim dinamičnim, stripovski stilizovanim ,izrazito nevaljalim filmom. 

Joe Lynch je snimao ovaj film u Beogradu i ovo je drugi put da snima u Srbiji što je vrlo zanimljiv detalj. Ponovo je reč o filmu smeštenom na jednu lokaciju ali ovog puta to je korporativna zgrada u kojoj se dešava outbreak virusa koji izaziva pojačano instinktivno ponašanje ljudi.

Glavni junaci su jedan nezadovoljni zaposlenik kog igra Steven Yeun i jedna nezadovoljna stranka koju igra Samara Weaving. Njih dvoje su inovativno postavljeni kao likovi. Naime, oni jednu na neki način u pravu, ali su takođe žrtve virusa i takođe su izopačeni i nasilni pod njegovim uticajem. To je stvar koja izrazito evocira Neveldinea i Taylora.

Yeun i Weavingica uživaju u svojim rolama i posle THE BABYSITTERa za nju možemo reći da je ove sezone snimila dve verovatno najkulje ženske role, i u oba slučaja je igrala anti-heroine. Lynch i glumci su se uključili u film najvećom snagom i ta energija se oseća i uspeva da nadoknadi sve eventualne budžetske i idejne limite.

Lynch je radio po vrlo solidnom scenario mladog meksičkog pisca kog sam zapazio još po nekim studentskim filmovima, i jedan od trikova koji čine film tako intenzivnim jesu brojni narativni ukrasi koji akademski gledano jesu suvišni ali u ovakvoj strukturi itekako pomažu filmu.

U odnosu na BELKO EXPERIMENT, MAYHEM je skromnija produkcija ali je zato ipak bitno intenzivniji, brutalniji, neuračunljiviji i sa znatno energičnijim i upečatljivijim likovima. A to govorim iz vizure nekoga kome se BELKO prilično dopao.

MAYHEM je film u kome je štošta moglo bolje, ali ako imamo sve u vidu, reč je o delu koje je zaokruženo, stilski konzistentno, maštovito i na mnogim nivoima svežije od stvari koje nam se inače nude. Lynch je preuzeo neke stripovske elemente i u stilizaciji i u vrednosnom pogledu unutar samih junaka i to je dosledno izgurao do kraja.

Srpski glumci se vide u malim, jedva pa govornim ulogama, izdvajaju se Bojan Perić i Nina Seničar u sitnim epizodama, ali nekoliko njih naročito Irfan Mensur bivaju fino iskorišćeni u situacijama bez dijaloga.

MAYHEM je rađen sa velikim uplivom srpske ekipe, kostimografkinja je recimo naša a kaskadersku ekipu takođe čine pa i koordiniraju naši ljudi. Film je u potpunosti sniman u Srbiji, i slično BELKO EXPERIMENTu vezan je doslovno za jednu zgradu ali čak je ni ne stavlja u širi kontekst grada ili zemlje. Otud možemo reći da je srpska lokacija ispratila potrebe priče u potpunosti. 

* * * 1/2 / * * * *

SLUČAJEVI PRAVDE

The Books of Knjige snimili su svoj prvi celovečernji film SLUČAJEVI PRAVDE i utisak posle gledanja sa publikom koju su mahom činili studenti iz Crne Gore kaže da su postigli ono što su želeli. Naime, studenti su se grohotom smejali i evidentno je da je film zadovoljio svoju fanbazu.

Kako ja nisam dovoljno upoznat sa radom Booksovaca i znam samo ponešto od onoga što su napravili, moram priznati da mi je humor ovog filma, baziran na mešavini apsurda i bizarnog gross outa bio dosta hermetičan i nisam uspeo da se probijem kroz to. Međutim, moguće je da nisam bio pripremljen za ovu vrstu quirkfesta no isto tako evidentno je da film ne uspeva da crossoveruje kod onih koji nisu fanovi. Stoga, mislim da će SLUČAJEVI PRAVDE najpre i bezmalo isključivo zadovoljiti tvrdu fan bazu.

U tom pogledu, filmu se mora priznati integritet. Sve vreme se kreće u okvirima booksovskog humora i nimalo ne iskoračuje iz toga ne bi li iskomunicirao sa drugima. Takva vrsta autorskog pristupa je nesvakidašnja u regionalnom filmu čak i u okvirima art house produkcije a nekmoli komedije.

Ko nije upoznat sa radom Booksovaca ili nije njihov fan treba da bude spreman za izazovnih devedesetak minuta.

U tehničkom pogledu, direktor fotografije Dalibor Tonković je uradio korektan posao i u kontekstu svog nastanka, SLUČAJEVI PRAVDE izgledaju onako kako treba, sa akcentom na karikaturalne glumačke izvedbe i apsurdne situacije i rediteljskim postupkom čiji je zadatak da to zabeleži.

Nasmejali se tokom ovog filma, nesporno je da Booksovci sada u svom rezimeu imaju jedno neobično i autentično bioskopsko ostvarenje.

* * / * * * *

TIERE

TIERE Grega Zlinskog je nažalost prilično rutisnka i mehanička evokacija Lyncha na tragu evropskih reinterpetacija Hitchcocka u kojima se ličnost raspada na kriške, mešaju se vremena, snovi i java, zdrava budnost i koma, živi i mrtvi i otprilike sve drugo što bi moglo da se vidi kao izmicanje tla pod nogama gledaocu. Ali koliko god se tlo pod nogama izmicalo, na kraju je to zapravo i jedina stvar koja se miče u ovom neinventivnom, gotovo prozaičnom arty trileru.

Vizuelna kultura i tehnička realizacija se kreću na razmeđi pedantnog i studentskog, ali nažalost film ne dobija neki dodatni sloj u tom domenu.

* 1/2 / * * * *

Thursday, November 9, 2017

EAGLE VS SHARK

EAGLE VS SHARK iz 2007. je prvi celovečernji igrani Taike Waititija koji je zaslužio da se nađe na plejlisti posle njegovog uspešnog maturiranja u RAGNAROKu. EAGLE VS SHARK je quirky novozelandska komedija sa dosta stilskih intervencija koje kao da su izašle iz nekog televizijskog sketch showa. Slične zahvate smo videli i kasnije kod Waititija, pa i u samom RAGNAROKu, međutim, koliko god to paradokslano zvučalo, EAGLE VS SHARK pokazuje da nam je Waititi zapravo pokazao manje nego što može u holivudskom spektaklu.

EAGLE VS SHARK je ona vrsta quirky komedije koja meni generalno nije bliska. Glavni junaci su ekscentrici na različitim nivoima stupidnosti međutim Waititi pravi film u kome ta vrsta komedije crossoveruje čak i do mene koji to ne volim. To već pokazuje ozbiljnu rediteljsku veštinu. Iako Waititijweva vizuelnost mahom mora da se vezuje za statične kompozicije i skoro parodična poigravanja kompozicijom, mnogo pre nego za pokretnu sliku u najčistijem pogledu, nema spora da je to aspekt izraza o kome on izuzetno mnogo razmišlja i u kome se ništa ne prepušta slučaju.

Međutim, iako je EAGLE VS SHARK žestok quirkfest u njemu Waititi pokazuje dve stvari koje recimo u RAGNAROKu ne vidimo ni u tragovima. Za početak to je besprekorno vođenje priče. Waititi ni u jednom momentu ne greši u pogledu toga kako izlaže likove, u tome kako vodi paralelne radnje i što je najvažnije u pogledu razdvajanja važnog od nevažnog. Rezultat toga je da se iza quirka onda pomalja i odnos među likovima, i transformacija i konačno emocija.

EAGLE VS SHARDK definitivno nije koncipiran kao film za svakoga, ali Waititi je dovoljno vešt reditelj da ga pretvori u nešto što zapravo na kraju sa svakim komunicira.

* * * 1/2 / * * * *

Wednesday, November 8, 2017

NOVEMBER CRIMINALS

NOVEMBER CRIMINALS Sache Gervasija je adaptacija romana Sama Munsona koju su napisali prestižni britanski scenarista Steven Knight i sam reditelj. Nažalost, uprkos odličnoj glumačkoj podeli koju predvode Ansel Elgort i Chloe Moretz, rezultat je neujednačen quirky krimić, sa pokušajima metafizičkog odnosa prema smrti i gubitku. Nažalost, NOVEMBER CRIMINALS istovremeno uspeva da bude i potpuno passe u okvirima sličnih indie stremljenja i prilično slab ako bi se gledao iz nekog glavnotokovskog ugla, pa je i sam profil ove produkcije dosta upitan. Do kraja nisam uspeo da shvatim kome je Gervasi želeo da se obrati, da li indie publici ili mejnstrim gledaocu koji hoće nešto "drugačije", ali sam siguran da ovaj film ni jednima ni drugima nije dovoljno dobar.

Ansel Elgort dolazi u NOVEMBER CRIMINALS u sred velikog uspona, a svako jegovo sedanje za volan, kupovanje kafe ili sećanje na majku kroz home video snimak u ovom filmu samo evocira uspomenu na BABY DRIVER i putanju koju je uhvatio tim filmom. Glumački, Elgort je oslonac ovog filma i njegov najveći adut, šteta je što ostatak materijala koji ga okružuje nije na tom nivou.

Gervasi se u svojim ambicioznim projektima nije nimalo proslavio, i posle HITCHCOCKa snima novi promašaj koji je ovog puta umesto u bioskopu završio na strimingu.

* * / * * * *

Tuesday, November 7, 2017

TARDE PARA LA IRA

TARDE PARA LA IRA Raula Arevala je uzbudljiv španski triler koji na zanimljiv način razrađuje motiv osvete. Arevalo uspeva da nađe jako delikatan i valjan balans između uzbudljivih preokreta u zapletu i postepene razrade karaktera koja nije senzacionalistička, istovremeno uspevši da bude ubedljiv i u emotivnom i u žanrovskom pogledu. Antonio de la Torre je izvanredan u nosećoj ulozi kroz koju se prelama čitav film, a Arevalo odlično menja brzine između karakternih i dijaloških scena i onih nasilnih a naturalističkih.

TARDE PARA LA IRA jeste po svojim kapacitetima onaj uzoran primer “malog filma” koji uspeva da sa nametne ubedljivom pričom i veštom realizacijom. U proteklih nekoliko godina španska kinematografija napravila je nekoliko zanimljivih “osvetničkih” priča u žanru tilera, sa najrazličitijim postavkama. U domenu svedene i čvrsto postavljene karakterne priče među junacima sa margine, TARDE PARA LA IRA uzima vodeće mesto. 

Raul Arevalo u ovom filmu pokazuje vrlo široke rediteljske mogućnosti, od zanimljivog akcionog uvoda preko senzualnih i naturalističkih deonica. Uvodna sekvenca koja u sebi ima jako ozbiljno realizovane akcione elemente pokazuje da španska kinematografija danas može sebi da dozvoli takve ukrase čak i u pričama koje nisu u užem smislu visokooktanska akcija.

Raul Arevalo je do sada prevashodno bio glumac, i rekao bih da je njegov rediteljski debi čak i konzistentniji i veštiji od nekih njegovih najznačajnijih glumačkih ostvarenja kao što je LA ISLA MINIMA.

* * * / * * * *

Sunday, November 5, 2017

THEY'RE WATCHING

Animatori Jay Lander i Micah Wright snimili su 2016. igranu found footage horor komediju THEY’RE WATCHING. Film govori o televizijskoj ekipi američke televizijske emisije koja odlazi da snimi reportažu u Moldaviji i tamo upada u nevolje sa sujevernim lokalcima.

U fllmu ima komedije ali je ona dosta bajata i u boljim varijacijama na temu viđena u EURO TRIPu i BORATu, a horora ima bitno manje, a i kada se desi nije naročito efektan. Stoga, ovaj film je ipak prevashodnije komedija nego horor i čini mi se da je found footage horor ovog puta više bio nešto što je možda iskorišćeno da autorima pomogne da “prošvercuju” svoku priču u produkcionom pogledu…

Background reditelja u svetu animacije najevidentniji je u cartoonish završnici u kojoj se konačno započne taj hororični deo ove komedije i u njemu ima i gorea u nasilnog humora, pa mogu reći da je to verovatno i najinspirisaniji deo filma. 

Nesporno je da su Lander i Wright uspeli da naprae delo koje je umnogome zrelije od opšteg found footage proseka, ali nažalost nisu uspeli da postignu vrhunce ovog podžanra niti da vobace do onoga što su sami želeli a to je punokrvna crnohumorna horor komedija. THEY’RE WATCHING je kroz celo svoje trajanje prijatan, ali retko kada postaje dovoljno efektan za ono što su zahtevi bilo horora bilo komedije.

Rumunske lokacije su dosta solidno iskorišćene.

* * 1/2 / * * * *

'Посейдон' спешит на помощь

'Посейдон' спешит на помощь Slobodana Kosovalića je drugi igrani film koji je ovaj reditelj snimio posle emigriranja u SSSR 1967. godine. Pre toga, Kosovalić je važio za IBovca pa njegovo bekstvo u SSSR nije bilo sasvim neočekivano ali se desilo u periodu kada je trebalo da izađe njegov igrani film DIM, i samim tim je kaznio i taj film koji je dugo čekao na ozbiljnije prikazivanje.

Kosovalić je u SSSRu snimio dva filma u trajanju od oko jednog sata za koje bismo danas mogli reći da su prešavši 45 minuta dugometražni dok bi u to vreme bili na granici standarda. Ipak, evidentno je reč o sovjetskim B-filmovima.

Oba filma je snimio za specijalizovanu kuću "Maksim Gorki" koja se specijalizovala za filmove namenjene deci i mladima. Prvi je govorio o dečaku koji ide na školsko takmičenje, drugi o mladim mornarima koji već na prvom zadatku moraju da se suoče sa izazovom i pokažu šta su naučili i od kakvog su materijala sazdani.

'Посейдон' спешит на помощь sa svojim prilično kratkim trajanjem tu priču koju sam ukratko opisao ne uspeva bitno da razradi preko nekih najosnovnijih opštih mesta, pa pretpostavljam da ovo ostvarenje teško da možemikoga zanimati sem najzagriženijih proučavalaca istorije jugoslovenskog ili sovjetskog filma.

U tehničkom pogledu film je korektan i iako imamo u vidu da se dešava na moru i tokom oluje, realizovan je podnošljivo, a za opšte ambicije ove produkcije verovatno i natprosečno.

* 1/2 / * * * *

GOOD TIME

Benny i Josh Safdie napravili su mini-senzaciju u Kanu sa svojim atmosferičnim njujorškim krimićem GOOD TIME. U osnovi, GOOD TIME je prilično old-school mešavina socijalčnog filma sedamdesetih i post-tarantinovsog krimića devedesetih a protagonisti su dva grčka brata, od kojih je jedan samouvereni ulični operater a drugi je special needs koji kreću u bekstvo posle neuspele pljačke banke.

Safdiejevi su snimili film koji u jednom trenutku uspeva da se pretvori u priču o opstanku i griži savesti i transcendira puku mehaniku krimića, ali ruku na srce, treba mu vremena da to postigne i prevaziđe svoj inače vrlo jasan žanrovski okvir.

Safdiejevi su u pogledu vizuelnog koncepta pa donekle i zvučne slike inspirisani Audiardom i Mannom ali ne dobacuju ni do jednog ni do drugog. Film je u Kanu osvojio nagradu za svoj vrlo ekspresivan soundtrack i u pogledu zvučne slike evidentno je da je ona jako bitna autorima, čak je jedan od njih bio i uključen u njenu kreaciju.

Uprkos tome što je film zanimljiv i u pojedinim elementima unikatan, mislim da je u Kan pre svega dospeo kao jedan atipičan američki odjek njihovog favorita Audiarda nego zato što predstavlja nešto autentično novo. Doduše, u glumačkom radu Roberta Pattinsona ovaj film donosi određenu diversifikaciju kojoj je on poslednjih godina itekako sklon kako bi umakao imidžu iz TWILIGHTa. Od Pattinsonovih indie pokušaja, ovaj je svakako najsupeliji.

* * * / * * * *

Saturday, November 4, 2017

THE CHILD IN TIME

Pogledao sam THE CHILD IN TIME, BBCjevu televizijsku adaptaciju romana Iana McEwana. Ovaj televizijski film režirao je Julian Farino, Britanac koji je poslao veliki kreativni oslonac HBOa a glavnu ulogu igra Benedict Cumberbatch koji uprkos prisustvu u blokbasterine ne izbegava ovu vrstu passion projecta u domovini.

Nažalost, THE CHILD IN TIME je televizijski film koji je znatno ispod onoga što su mu sastavni delovi. Film je naprosto konfuzan i čudnovato distanciran u odnosu na temu. Osnovni zaplet je priča o piscu dečjih knjiga čije dete nestaje i on mora da se suoči sa gubitkom i da ga podnese, ali pored toga postoje još dva dodatna zapleta o njegovom prijatelju koji je psihički popustio i napustio posao u Downing Streetu i priča o reformi prosvete u koju je pisac uključen kao čaln neke komicije.

THE CHILD IN TIME sve vreme pokušava da bude trezven, sveden, ozbiljan, ali na kraju krajeva čak ne možemo reći ni da je svoje tematsko jezgro u potpunosti ispratio. Za slične naslove kao što je Egoyanov CAPTIVE možemo da kažemo da su krenuli putem pulpa, ali isto tako u njima je tema gubitka uprkos svemu bila bitno opipljivija.

Farino i Cumberbatch pokušavaju da budu svedeniji i diskretniji ali na kraju krajeva ova priča o bolu, opsesiji, silasku s uma i pokušajima da se opstane posle tragedije ostaje i emotivno i intelektualno neubedljiva, daleko ispod onoga što bi ovakva saradnja morala da proizvede.

Roman je napisan pre trideset godina i bio je smešten u distopijsku blisku budućnost. Televizijska adaptacija međutim tretira priču kao savremeni realizam bez ikakvog “odmaka”.

Thursday, November 2, 2017

THOR: RAGNAROK

THOR RAGNAROK Taike Waititija je primenio isti trik kao i WONDER WOMAN. Izveo je junaka iz nečega što je sadašnjost, što su neke koliko-toliko ovozemaljske okolnosti i smestio ga je u svemirski Marvelov univerzum u kome inače obitavaju GUARDIANS OF THE GALAXY i slični likovi. Tu je Thor svakako dobio na efektnosti i ubedljivosti, međutim, postoji još jedna “olakšavajuća  okolnost” koju je imao RAGNAROK a to je da nema ni Thorovog čekića kao osnovnog oružja i pomagala za svaku priliku. Otud, Waititi ima priliku da se odmakne od svega onoga što je previše stripovsko u junaku i da ga prilagodi filmu.

Dakle, Waititijev Thor je dobar jednim velikim delom zato što ne mora da se izbori sa svim onim limitima koje su imali reditelji prethodnih filmova. U tom pogledu, moramo imati u vidu da je Waititi imao i ključnu priilegiju da Thora radi kao parodiju.

Naime, za razliku od tona ostalih MCU filmova izuzev GUARDIANS OF THE GALAXY, THOR RAGNAROK je iznad svega jedna po-mo parodija na superherojski film i space opere. Za razliku od ostalih filmova o Thoru koji su pokušavali da budu ozbiljni a imali još i naročite teškoće da prikažu Asgard,  ovde je Thor transformisan, ton filma je parodičan, sve je smešteno u svemirski deo MCU i konačno, Asgard ovde ima sudbinu Kryptona, dakle doživljava Ragnarok.

Waititi je imao čak i tu sreću da u njegovom filmu Thor nema tu retro dugu plavu kosu već je  svojoj hunky inkarnciji sa kratkom kosom.

Waititi je dakle imao jednu ogromnu masu olakšica u ovom filmu, pa je i proizveo film koji je blizak njegovim jačim stranama a to su parodija, akciona i horor komedija, razni vidovi verbalnog i vizuelnog humora. I u tom domenu Waititi briljira. On je evidentno manje maštovit reditelj od Gunna i manje tehnički vešt, ali u pogledu realizacije donosi vrlo neobičnu gotovo lo-fi poetiku u kojoj maltene ima elemenata televizijskog skeča. Ako je BLADE RUNNER 2049 u formi blokbastera podvalio tempo i estetiku art housea, onda je Waititi u RAGNAROKu podvalio jako puno lo-fi elemenata, namerne tehničke naivnosti i maltene amaterskih rešenja (u najboljem smislu te reči).

Ono u čemu se RAGNAROK uklapa u svemirski MCU je sada već ozbiljno odsustvo bilo kakve narativne discipline i strukture. Waititijev film je poselo u kome se najmanje bavimo onim što je glavna tema. I to je u suštini i najbolji element filma jer je ono što je glavno poslovično najmanje zanimljivo. 

Tako je sukob Thora sa prognanom starijom sestrom i ono što je naslov filma zapravo manje bitan element. Glavni je njegov boravak u zarobljeništvu, borba u areni i bondovanje sa Hulkom i Valkirom koju je sreo usput. U tom pogledu, RAGNAROK je sličan drugom GUARDIANSu, s tim što ovde negativac iako dolazi iz porodice zapravo nema bilo kakvu fundamentalnu ulogu u odnosu na glavne junake, a efekat na gledaoce je još manji.

Međutim, ako imamo u vidu celu vrlo složenu Marvelovu menažeriju, i sve obavezne figure koje mora da isprati ovakav film, Waititijevo ostvarenje je izuzetno prijatno za gledanje, u određenom smislu čak i subverzivno po intenzitetu parodije na kojoj se insistira. Hemsworth se sada dobro snalazi u liku a scenario mu je zaista pomogao da se maksimalno opusti bez potrebe da radi razne Thorove neuverljive činove u ambijentima koji im ne pristaju. Jeff Goldblum je sve vreme u komičnom ključu. Cate Blanchett je u MALEFICIENT štimu i takođe je raspoložena za parodiju. Tessa Thompson je harizmatična kao Thorova simpatija, protivnik i saradnik.

Dakle, Waititi je okrenuo brigu na veselje i snimio vrlo zabavan film. Međutim, to što je uspeo da pobegne od raznih Thorovih kontradikcija ne znači da je bilo koju zapravo rešio.

* * * / * * * *

KEEPING UP WITH THE JONESES

Pogledao sam KEEPING UP WITH THE JONESES Grega Mottole, rutinsku špijunsku komediju koja se izdvaja po izvanrednoj glumačkoj podeli u kojoj imamo i Islu Fisher i Gal Gadot i Jona Hamma, i deo postave serije VEEP. Da nije njih, ovaj film bi bio manje zanimljiv, ali opet zahvaljujući njima na ekranu i uostalom zahvaljujući Mottolinom potpisu na špici očekivalo se nešto više. Međutim, Mottola je ovaj film izrežirao krajnje rutinski, kao da je sve vreme iza kamere bio neko iz druge ekipe čiji je zadatak da snima scene bez mnogo autorskog upliva. Otud KEEPING UP WITH THE JONESES neprestano, iz scene u scenu gađa nekakav minimum gledaočevih očekivanja i ne nudi maltene nijedno iznenađenje.

E sad, i u toj celini lišenoj iznenađenja, sa scenarijem koji je maltene dekadentno predvidiv, imamo zanimljive glumce, imamo neke zabavne situacije i KEEPING UP WITH THE JONESES na kraju svega ipak dobacuje do nivoa nekog pristojno sastavljenog konfekcijskog proizvoda koji nažalost nema onu prodornopst i svežinu kakvu bi trebalo da sarži film navedenih imena. Otud u ovom filmu nema mnogo toga naročito lošeg, samo gotovo uopšte nema onog vrhunskog.

* * 1/2 / * * * *

Tuesday, October 31, 2017

ORDINARY MAGIC

ORDINARY MAGIC Gilesa Walkera je kanadski porodični film o dečaku koji dolazi iz Indije gde je živeo sa svojim pokojnim ocem hipikom i vraća se u njegov zavičaj da živi sa tetkom, jedinom preostalom rodbinom. Film kreće kao simpatična, jednostavna i efektna culture clash studija karaktera a onda u drugoj polovini pojačava tonus zapleta kako bi se došlo do sukoba u kome će svetonazori dečaka odraslog u Indiji pomoći Kanađanima da se "poprave".

Otud u drugoj polovini ORDINARY MAGIC prerasta u priču o dečakovoj gandijevskoj inicijativi da spasi porodičnu kuću od rušenja, i uprkos tome što ni kada to krene nije loš, ipak se čini da je inicijalna postavka imala kudikamo više potencijala. Naročito ako imamo u vidu da glavnog junaka igra tada šesnaestogodišnji Ryan Reynolds a tetku vrlo harizmatična Glenne Headly.

U tom drugom delu filma između ostalog glavni junaci bivaju pasivizirani i postaju znatno manje zanimljivi i jednodimenzionalniji od prve faze filma kada su aktivni i suočeni sa zanimljivim karakternim zadacima koji su na kraju zapravo intrigantniji od glavnog zapleta.

ORDINARY MAGIC nudi dve izuzetne glavne uloge i nekoliko vrlo veštih rešenja na nivou pripovedanja, ali na kraju ima zaplet koji deluje više kao pokušaj da se isprati konvencija nego kao esencija filma što je šteta. Pa ipak, kao porodična zabava ORDINARY MAGIC može danas imati svoje mesto na malom ekranu.

* * 1/2 / * * * *

Monday, October 30, 2017

UNA ESPECIE DE FAMILIA

Pogledao sam UNA ESPECIE DE FAMILIA Diega Lermana, argentinski film o bračnom paru iz Buenos Airesa koji dolazi u siromašan kraj Argentine kako bi kupio novorođenče od majke koja nema uslove da ga odgaja. U malom mestu nailaze na razrađen biznis sa prodajom siromašne novorođenčadi u koji su svi uključeni, od lekara do matičara, i tu nažalost film postaje pomalo konfuzan i težak za praćenje jer je Lermanu više stalo do atmosfere nego do razložnijeg prikaza priče. Otud, gledaoci kojima je atmosfera tog argentinskog gradića dovoljno, i kojima to nadoknađuje konfuznost inače vrlo jednostavnog narativa, u ovom filmu mogu više uživati nego ja.

* * / * * * *

Sunday, October 29, 2017

THE TRIBE

Pogledao sam THE TRIBE, vrlo zanimljiv niskobudžetni postapokaliptični indie rad. Priča je jednostavna i kreće se u očekivanim okvirima ali unutar onoga na šta smo navikli pravi nekoliko zanimljivih korekcija. Naime, THE TRIBE je priča o svetu u kome je neka nepoznata zaraza pokosila veći deo čovečanstva ili barem Amerike. Tri sestre žive u dobro pripremljenom compoundu koji im je otac ostavio u amanet kada je krenula zaraza.

U jednom trenutku se na njihovom imanju pojavljuje simpatični momak koji svojim šarmom izazove pometnju među starijim sestrama i poprilično potkopa njihova uverenja, a za njim usledi i grupa koja ga je poslala kao izvidnicu.

Iako film očekivano potone u nasilje i konflikt, dramski sukob koji izbija između namera sestara i postapokaliptičnih lutalica je unekoliko kompleksiniji i samim tim svežiji nego što smo navikli. Film je glumački vrlo solidno urađen. Podelu sestara predvodi Jessica Rothe, prijatno lice lutalica je Michael Nardelli a idejni vođa Cokey Falkow.

Sa dobrim glumcima u osnovu svega, vizuelni koncept je vrlo dobro osmišljen u skladu sa budžetom i film je u tom pogledu uzoran primer kako napraviti ovu vrstu žanrovskog sadržaja.

* * * / * * * *