Saturday, October 14, 2017

VAN WILDER

VAN WILDER Walta Beckera je jedan od prvih proboja Ryana Reynoldsa u komičarski mejnstrim, pod okriljem etikete NATIONAL LAMPOON'S. I ovog puta jasno je da su otkrili zvezdu koja je u mnogome prevazišla ovaj zabavan gross out pokušaj te se on danas pre identifikuje po glumcu nego glumac po njemu.

Walt Becker je snimio ovaj film u periodu kada su Braća Farrelly još uvek bili na vrhuncu i uspevali da snimaju gross out sa dodatnim slojem melodramskog ili socijalnog "smisla" a Todd Phillips je u ROAD TRIPu pokazao da će ubrzo nadrasti čitavu tu scenu. Međutim, VAN WILDER nije ni imao pretenzije da prevazilazi okvire college gross outa. Walt Becker se zadovoljava gross outom, seksualnim aluzijama i gegovima, ali Ryan Reynolds u svemu tome ipak uspeva da izdigne materijal na viši nivo, i to ne samo šarmom i komičarskim darom, već neprikrivenim saučesničkim žarom u realizacije svake zamišljene pizdarije koje su scenaristi zakuvali.

Stoga, kao u završnog sophomoric one lineru biva zapečaćena ljubav Van Wildera i njegove simpatije, mi vidimo da je smisao ovog filma ne da Van Wildea prihvatimo kao čoveka, već da se ukačimo na njegopv pogled na svet. Takav je i čitav ovaj film. Ne kažem da je svaka publika i u svakom stanju raspoložena da se smeje raznim humorima sa psećim ejakulatima i laksativima, ali je napor autora da postave te gegove potpuno razoružavajući.

Da u filmu ne glumi Ryan Reynolds pitanje je da li bismo ga danas pamtili. Ali, pošto glumi i čini njegov integralni deo, VAN WILDER je jedan od gross out naslova iz perioda njihove plime koji je preživeo i njihovu oseku.

* * 1/2 / * * * *

Friday, October 13, 2017

UNDOCUMENTED

UNDOCUMENTED Chrisa Peckovera je izuzetno interesantan debitantski film reditelja koji je ove godine doneo osveženje mejnstrim profila u filmu BETTER WATCH OUT. UNDOCUMENTED je po svojim narativnim principima konvencionalan film ali uz ozbiljan upliv found footage estetike jer su glavni junaci ekipa dokumentarnog filma o ilegalnim meksičkim doseljenicima koja pada u šake izopačenih ekstremista koji u blizini granice vabe ove nesrećnike a potom ih podvrgavaju najrazličitijim mukama. U početku deluje kao da ekstremisti vide u dokumentarnoj ekipi potencijalne saradnike ali polako i oni dolaze na drugu stranu štapa.

Peckover odlično kombinuje tehniku "objektivnog kadriranja" i found footagea stvarajući pre svega jednu vizuelno dinamičnu celinu čime izuzetno dobro nadoknađuje sve ono što nije imao u pogledu budžeta. Ne samo u pogledu suspensea već i u pogledu slike UNDOCUMENTED je uzbudljiv film.

U pogledu vođenja priče, Peckover jasno referiše na TEXAS CHAINSAW MASSACRE kao osnovni blueprint, čak ga i citira u nekim ključnim momentima ali ga apdjetuje za savremene okolnosti - hillbilly ludaci su se modernizovali, politički radikalizovali i našli su novu ciljnu grupu za nekažnjeno iživljavanje. Od svih savremenih nastavaka CHAINSAW MASSACREa, UNDOCUMENTED je po duhu najbliži originalu a zapravo nije ni deo franšize.

Peckover je okupio odličnu glumačku podelu, mahom od talentovanih televizijskih i neuspelih filmskih zvezda sa jednim starom u ekskluzivnoj roli, i u tom pogledu ovaj film ne samo da ne pokazuje oskudicu u budžetu već naprotiv mnogo je bolje glumljen od nekih major pokušaja ovog profila.

Osnovni utisak filma UNDOCUMENTED zapravo je vrlo sličan onom koji ostavlja BETTER WATCH OUT. Ovde nema mnogo toga novog, čak naprotiv, ali ponudio nam je inteligentan spoj poznatih stvari koje bi trebalo da stoje kao standard, međutim nisu jer je stanje na sceni mnogo slabije.

* * * 1/2 / * * * *

POSLEDNJI DAN

Pogledao sam POSLEDNJI DAN Vladimira Pogačića, film koji slovi za prvi špijunski film snimljen našim prostorima iako se u pogledu prikaza službe bezbednosti ne može baš najjasnije odrediti da li su prikazani pripadnici javne ili državne bezbednosti, kao što su i sami saboteri, osim što imaju prošlost u r Gestapou i oslonac u reakcionarnim snagama, nedovoljno jasno definisani u pogledu svoje povezanosti sa stranim službama.

No, zaplet govori o grupi sabotera koji se ubacuju u primorski rudnik ali vrlo brzo se nalaze na merama službe bezebdnosti. Sigurna ruka Službe polako steže obruč oko njih ali im oni povremeno malo pomrse račune tako što tokom praćenja uspevaju da se izvuku i ubiju neke pripšadnike. Ipak, na kraju, bezbednost ponovo biva uspostavljena.

Vladimir Pogačić je bio rafiniran reditelj, Oskar Davičo je bio vešt pisac, ali POSLEDNJI DAN je konfuzan i slabo konstruisan film. Ako izuzmeno nekoliko zanimljivih subjektivnih planova koje je zanimljivo snimio Vladeta Lukić, praktično da ništa ne može naročito preporučiti ovaj film.

* 1/2 / * * * *

Tuesday, October 10, 2017

SCHOOL OF LIFE

SCHOOL OF LIFE Williama Deara po scenariju Jonathana Kahna je izuzetan televizijski film u kome je Ryan Reynolds snimio jednu od svojih upečatljivih uloga u periodu kada je već bio u usponu i probijao se na veliki ekran. Otud ovaj televizijski film koincidira sa nekim njegovim bioskopskim naslovima ali definitivno nije uljez jer ima zanimljiv scenario koji prevazilazi gledalačka očekivanja.

Reynolds igra mladog profesora istorije u jednoj srednjoj školi koji nasleđuje kultnog nastavnika koji je ćitava 43 puta bio proglašen za nastavnika godine. Odmah po dolasku u školu, mladi nastavnik se ispostavlja kao dostojan naslednik i ne samo to, počinje da ozbiljno figurira kao kandidat za titulu nastavnika godine. To fascinira unuka kultnog profesora ali frustrira njegovog sina koji u istoj školi predaje biologiju. Stoga, ovaj kreće da istražuje u čemu je tajna mladog kolege u pokušaju da ga nekako denuncira…

SCHHOL OF LIFE je u osnovi komedija sa elementima inspirational melodrame, i William Dear vrlo dobro balansira između te dve žanrovske odrednice jednim delom što i segmente koji nisu komedija prožima humorom, a drugim delom tako što Ryan Reynolds vrlo ubedljivo igra duhovitog čoveka tako da se onda humor i u melodramskim scenama ne čini usiljen.

Kada film krene, sve deluje da će biti na liniji neke billywilderovske farse o dva nastavnika koji se takmiče ali vremenom postaje jasno da je ovaj film drugačiji od toga i da to zapravo neće biti okosnica priče. Kako priča postaje sve ozbiljnija i bliža melodramskom ekscesu tako i ceo film postaje sve “kaloričniji”, rekao bih na pravi način.

Na krau, SCHOOL OF LIFE se nameće kao family entertainment vrhunskog kvaliteta koji apsolutno prevazilazi gledaočeva očekivanja.

Meta-filmski gledano, pojedini segmenti zapleta i detalji na nivou scena anticipiraju kasnije Reynoldsove radove poput DEADPOOLa i LIFEa, ali to je naravno samo geekovske učitavanje.

Pored Reynoldsa u jednoj od retkih glavnih uloga briljira David Paymer.

U svakom slučaju ko voli ovu vrstu filma svakako treba da pogleda SCHOOL OF LIFE, televizjski rad koji nema razloga da se postidi ni pored mnogih bioskopskih radova. Ipak, žanrovska mešavina koju je doneo Kahnov scenario verovatno ne bi tako lako prošla na velikom ekranu, tako da možemo reći da je SCHOOL OF LIFE u jednom old school maniru maksimalno iskoristio uslove televizijske produkcije.

HHhH

HHhH Cedrica Jimeneza je ambiciozna internacionalne akranizacija romana Laurent Bineta o Reinhardu Heydrichu i operaciji Anthropoid. Prva polovina filma govori o Heydrichu a druga polovina govori o operaciji Anthropoid. Tako se slobodno može reći da je ovo film ni o čemu jer ne obrađuje ni jednu ni drugu temu, a naročito ih ne obrađuje adekvatno.

Ponovo imamo prikaz Heydricha u kome nije u dovoljnoj meri istaknuto ono što ga je učinilo jednim od najvećih monstruma kog je svet ikada video, i ponovo se priča iscrpljuje pokušajem da nam se pokaže “čovek” iza onoga čime je obeležio prošlost ali ovog puta je to toliko zanemarljivo malo ljudskosti spram zločina koji je počinio da deluje previše. Naprosto, Heydrich nesumnjivo deluje kao da biva opravdan u ovom filmu, maltene bih mogao da zamislim ovakav film u nacističkoj produkciji - s tim što bi ga oni bolje snimili i bili bi nešto diskretniji u prikazu Holokausta, ali ne mnogo.

Autori pokušavaju da nam prikažu Heydrichovu “ljudsku priču”, kako je doživeo nepravdu kao oficir, kako je žena dovela do toga da se zainteresuje za nacizam i da počne da radi za njih, kako je bio vredan i ozbiljan čovek i strog ali plemenit otac, sve te neke stvari koje nas u dovoljnoj meri odvraćaju od onoga što je u Heydrichu impresioniralo i samog Hitlera. 

A onda na pola filma, priča se prebacuje na potpuno novi kolosek i imamo ko zna koju po redu ekranizaciju akcije Anthtopoid u kojoj je Heydrich ubijen, rekao bih jednu od manje zanimljivih do sada. Iako se ni drugi film na ovu temu a nedavno prikazan nije proslavio ipak je bolji od Jimenezovog.

Ako zanemarimo ideološki aspekt načina kako je prikazan Heydrich a to je kao sve sem arhitekta Holokausta, a to je teško zanemariti, ovo ostvarenje je upropastilo ne samo potentnu priču već i sjajnu glumačku ekipu koju su predvodili Jason Clarke, Rosamund Pike i Jack Raynor. Slaba tonska obrada ovog izdanja koje je procurelo sugeriše da je film pušten na digitalne platforme jer su producenti i distributeri shvatili da u svemu ovome nažalost nema potencijala za neku ozbiljniju distribuciju. U tom smislu, i poznati glumci koje sam naveo pošteđeni su bruke i zadržaće svoj status koji bi ovaj film svakako narušio.

* 1/2 / * * * *

Sunday, October 8, 2017

BETTER WATCH OUT

BETTER WATCH OUT Chrisa Peckovera je duhovita horor komedija koja posle duže vremena uspeva da pronađe nešto sveže u retro-štimungu, da ponudi jednu dobru inverziju tipičnih horor situacija, ali da istovremeno izgradi sve ono tšo te situacije zahtevaju u pogledu suspensea pre svega ali u umerenoj meri i strave. Dakle, BETTER WATCH OUT je film koji funkcioniše bez zadrške i ima sve što je potrebno, zanimljive likove, uzbudljive situacije, inteligentne preokrete i nevaljao smisao za humor.

U žanrovskom pogledu, BETTER WATCH OUT ne donosi ni suštinski ni formalno previše toga novog ali nema sumnje da sve ono što pokušava da uradi radi jako dobro i to smatram njegovim najvećim kvalitetom. Dakle, uspeva da postigne sve ono što nama treba kada se uopšte upustimo u gledanje filma ovog tipa. Kako je obim produkcije rastao tako su se ti fundamentalni kvaliteti polako gubili, a treba ih ceniti kada se ponovo jave.

Peckoverova režija je sigurna, blago arhaizirana u 80s ključu ali ne mogu reći da je svesno retro, pre bih rekao da tačno zna šta želi i da to onda plasira na najefektniji i najjednostavniji način. Klinac iz THE VISITa igra važnu ulogu i on je deo tog glumačkog dueta koji je izuzetno dobar i nosi film u vrlo zahtevnim fazama.

Kako rekoh, film je nevaljao i u nudi obilje dramske ironije, međutim na svu sreću ono što uspeva da očuva jesu “ulozi” u priči i ne obezvređuje ih ironijom, čak i kada iz nje proizilaze preokreti.

BETTER WATCH OUT bi trebalo da bude standardna stvar, međutim danas ipak nije jer su standardi pali. Zato ovaj film i zaslužuje posebnu pažnju.

* * * 1/2 / * * * *

AMITYVILLE: THE AWAKENING

AMITYVILLE: THE AWAKENING Francka Khalfouna je nastavak priče o ukletoj kući smešten u današnje vreme koji se koristi obracem Cravenovog NEW NIGHTMAREa i prikazuje priču kao nešto što se dešava u svetu u kome postoje AMITYVILLE HORROR filmovi. Khalfoun je ime koje dolazi iz iste generacije kao i Aja, dakle radio je nešto zahvaljujući čemu još uvek mislimo da je u stanju da pruži nešto.

I THE AWAKENING je svakako imao repromaterijal za dobar film, tu su Jernnifer Jason Leigh, Thomas Mann i Cameron Monaghan, tu je uostalom i Bella Thorne u glavnoj ulozi, dakle glumačka ekipa je na nivou. Khalfoun je pisao i scenario, i u njemu je pokušao da se našali i sa originalom, i da diskredituje rimejk ali na kraju njegov film bi imao štošta da nauči od oba ta filma. Naime, THE AWAKENING je slab film u kome se dramska predigra odvija na jednom pristojnom nivou za horor koji bi donosio odlične ripper sekvence, međutim ovde se čini kao da je horor potpuno izostao.

Dakle, kod Khalfouna ubrzo shvatimo koji lik će biti telo za ispoljavanje zlog duha i to je manje-više to, ta inicijalna postavka se praktično ne oplodi u domenu horora i sve se na kraju svede na jednu dugu najavu mlakog finala koje je opet pa repriza ranijih varijacija na temu.

Nažalost, Khalfounov film ne donosi apsolutno ništa novo u tome što film smešta u “realnost”, i štaviše dramski deluje manje uverljivo i manje atraktivno od rimejka Andrewa Douglasa. O stravi i horor atrakcijama da ne govorimo.

Dugo čekanje premijere sugeriše da je film pretrpeo neke intervencije i to se oseća i po iznenadnom nestanku pojedinih likova, ali izgleda da te intervencije na kraju nisu spasile film. Nedostaci ovog filma su paradoksalni a njegov domet nažalost pokazuje da se još uvek čeka pravi comeback Ajine ekipe.

* 1/2 / * * * *

THE AMITYVILLE HORROR

Reprizirao sam THE AMITYVILLE HORROR Andrewa Douglasa da se pripremim za nastavak koji je snimio Franck Khalfoun. Ovaj film sam gledao u vreme izlaska 2005. ali sam u međuvremenu zaboravio detalje pa sam ga obnovio radi punog razumevanja Khalfounovog rada.

Ni izborni AMITYVILLE serijal mi nije bio blizak po samom horor senzibilitetu, mada svakako možemo reći da je taj film postavio neke stadarde u tom haunted house podžanru, pre svega u pogledu onoga šta su klišei.

Rimejk mi se u tom pogledu najviše dopao u onom domenu koji nije direktno vezan za stravu jer kako rekoh meni ova vrsta horora nije preterano bliska niti omiljena. Ono što se Douglasu u pogledu režiranja napetih scena ne može osporiti jeste da efektno koristi moderne tehnologije, da je vizuelno ekspresivan i da je jako vešt u režiranju mizanscenski zahtevnih suspense scena. Otud mi je ovaj film bio vrlo uzbudljiv u pogledu egzekucije. Scena kada devojčica ide po krovu je maestralno realizovana recimo, kao i scena sa suprugom koja pada pod čamac, a takvih scena ima još. Ono što mi je izmaklo jeste neka suštinska strava proistekla iz premise i uklete kuće ali to mi je promaklo i u izvornom serijalu.

Međutim, ono što je najveća snaga ovog filma jeste upravo njegova atmosferičnost, njegov smisao za humor i dobro glumačko utemeljenje. Podelu predvode Ryan Reynolds i Melissa George koji su odlični ali su pored njih odlična i deca glumci i ostatak podele. Film je vrlo duhovit, karakterno ubedljiv a opet pun šarma koju ova ekipa neprekidno emituje. Hemija među glumcima je postignuta na ekranu i Douglas u tom pogledu uspeva da napravi jako dobro postavku.

U pogledu kvaliteta i kvantiteta ripper sekvenci, Douglas takođe ne štedi, film je napet, dosta galasan, sa nekim autentično napetim sekvencama ali i nesporno vrlo sklon uspešnim jump scareovima. Otud, THE AMITYVILLE HORROR je što se mene tiče ne samo dostojanstven dodatak tom kanonu već bih čak rekao i jedan dostojan upgrade.

Film je smešten u epohu ali za razliku od brojnih savremenih horora koji pokušavaju da kroz smeštanje u epohu dostignu neke stilske pečate filmova tog vremena, Douglas donosi vrlo savremen senzibilitet u pogledu inscenacije. U tom smislu, THE AMITYVILLE HORROR rekonstruiše epohu ali je ne zloupotrebljava kao prečicu do stila.

* * * / * * * *

Friday, October 6, 2017

BLADE RUNNER 2049

BLADE RUNNER 2049 svakako može da se uhvati u koštac sa MOTHER! za titulu najgopreg high profile filma ove godine. Nisam neki preterani fan filma Ridleya Scotta ali sam u potpunosti spreman da razumem i prepoznam njegov značaj. Prvi BLADE RUNNER iz svakog kadra dan-danas emanira "značaj", i stoji uz sve moje lične rezerve i ravnodušnost prema njemu. Ovaj značajan deo filmske istorije dobija potpuno nepotreban produžetak u filmu BLADE RUNNER 2049 iz najmanje dva razloga - prvo Villeneuve nema šta da postavi kao pitanje, u odnosu na ono što je već postavljeno u prvoj Dickovoj adaptaciji, a drugo, Villeneuve nema šta da pruži u vizuelnom pogledu.

Za razliku od prvog BLADE RUNNERa koji je nastao u tehnološkoj praistoriji u odnosu na ono što se snima danas, BLADE RUNNER 2049 uspeva da izgleda ne samo manje ubedljivo - što je poduhvat hvale vredan jer zvuči zaista nemoguće - već možemo slobodno reći da izgleda i produkciono i idejno siromašnije. Tarkovski mi pada na pamet kao referenca, jer siguno je pao na pamet i Villeneuveu. Film ima nešto od tog svedenog retro-futurističkog ambijenta karakterističnog ili za Tarkovskog ili za produkcije koje nemaju resurse, što inače Tarkovski nije bio, i deluje kao neki SF-surogat nastao u sovjetsko-istočnonemačkoj produkciji pred pad Berlinskog zida. I to nažalost nije kompliment jer BLADE RUNNER 2049 na kraju svega ima scenario koji je zapravo vrlo banalan i vrlo holivudski.

Deckardov lik je sveden na neku karikaturu iz EXPENDABLESa i tokom završnog melodramskog eskcesa, kada Deckard upita Goslingovog junaka, "Šta sam ja tebi?", neki gledalac je u bioskopu dobacio, "Zaova", i to je otprilike definisalo odnos koji su gledaoci imali. Dok je prvi film bio futuristički, enigmatičan i seksi, sa junacima koji su upitani nad time da li su ljudi i šta to znači biti čovek (a to pitanje, složićemo se, u međuvremenu nije više tako sveže), BLADE RUNNER 2049 je jedan od onih SF derivata u kojima ljudi komuniciraju sofisticiranim uređajima i voze lketeća kola ali onda moraju da odu na šalter da bi uzeli neki papir, kako bi se stvorila kafkijanska atmosfera.

Pritom, Villeneuve ima hrabrosti da nas zadržava 165 minuta sa zapletom koji zaslužuje 105 minuta u vrh glave, ali nema hrabrosti da nam u toku trajanja filma ubacvi neke potpuno redundantne akcione scene ne bi li ovaj film zadržao nekakvu formu blokbastera. Štaviše, na kraju se ključni događaji moraju desiti bez ikakve upotrebe mozga, isključivo "na ruke", snagom i silom, u jednoj prilično generic akcionoj sekvenci kakva bi u normalnom blokbasteru bila deo neke rutinske situacije pri sredini.

Jared Leto odnosi trofej najpretencioznijeg u podeli, iako je kao konkurenta imao Ryana Goslinga. Ipak, Leto je dobio junaka kome je jedina forma izražavanja monolog i nema te sile koja će ga sprečiti da ispriča celu svoju budalaštinu. Nesrećni Ford je ovde došao da odradi reunion iz žanra EXPENDABLESa tako da on pokušava da se iznenadi kad treba i uplaši kad nešto zagrmi. Ryan Gosling je izuzetno harizmatičan glumac čim ga je moguće gledati 165 minuta i da njega nema, verovatno bi naord masovno izlazio sa ovoga. Štaviše, možemo reći da je Gosling i glumac koji ima puno sreće čim ga ovakvi filmovi ne samo ne koštaju u pogledu kredibiliteta već mu ga i povećavaju. BLADE RUNNER 2049 već ima hajp kao klasik. Ipak, uveren sam da će publika bitno drugačije reagovati na ovaj film od kritike. Tako je bilo i sinoć. Atmosfera posle projekcije je bila kao posle sahrane. Koliko god idejnost prvog filma bila na nekom nivou blef, posle njega je imalo o čemu da se razgovara. Posle BLADE RUNNER 2049 ostaje ćutanje pomešano sa radošću što je gnjavaža gotova.

Najneverovatnija stvar je da posle decenija razmaštavanja toga šta je tema i ideja BLADE RUNNERa dobijamo film koji čak nije ni dostojna repriza prvog filma, pa ni produžetak. Idejno i strukturalno ovo je jedan neinspirisan predložak kome je Villeneuve kroz realizaciju bez ikakve mere i milosti prema bližnjem dao jednu bombastičnost i pretenziju koju ni mnogo sadržajniji tekstovi ne bi izdržali.

Villeneuve na nekom bizarnom nivou ipak jeste prožeo art house i blokbaster ali ne po tome što je iskoristio estetske postulate art housea da bi snimio film sa blokbaster pretenzijama već po tome što je "leba bez motike" modus operandi art house produkcije preneo u mejdžor projekte pokazavši da je i tamo moguće opstajati bez opipljivih rezultata.

* 1/2 / * * * *

ZONA HOSTIL

ZONA HOSTIL Adolfa Martineza Pereza je španski combat movie baziran na istinitoj priči koja je zadesla jednu špansku jedinicu tokom misije u Avganistanu. Po onome što im se desilo, sličan je slučaju koji je Pete Berg ekranizovao u filmu LONE SURVIVOR ali moram priznati da je Martinez Perez snimio ubedljiviji a u pogledu prikaza nekih taktičkih nijansi u ratu i bitno veštiji film.

ZONA HOSTIL je u samom svom nukleusu jednostavan combat movie sa jasno koncipiranim protagonistima unutar kolektivnog lika. Tu je lekarka kojoj je ovo možda poslednji zadatak, tu je pilot koji ima probleme u porodičnom domu preko pola sveta, tu je rookie bolničarka i mladi poručnik koji treba da izađe iz senke svoga oca, tu je prekaljeni veteran koji nikome ne veruje i lak je na obaraču. Sve to su potentni elementi i za pravljenje parodije jer su odavno uspostavljeni i često korišćeni ali Martinez Perez uspeva da ih plasira sa punim ubeđenjem.

Njegov prikaz borbenog morala Španske Legije ne beži od zdrave doze patetike koju nosi combat movie ali je isto tako u vojnom pogledu dosta uverljiv i otvara niz pitanja, među kojima je osnovno kako vojske sa tim nivoom tehničke superiornosti ne uspevaju da počiste sve pred sobom u Avganistanu. Film delimično to objašnjava kroz svoju premisu jer prikazuje misiju u kojoj su životi rizikovani između ostalog i zato da se Talibani ne bi slikali pored srušenog helikoptera i to plasirali u medije. Dakle, savremene tehnologije su istovremeno i prednost na bojištu i motiv za neke nerezonske postupke.

Film je tehnički jako dobro urađen, slikao je prekaljeni DP Alfredo Mayo koji se iskazao radom na značajnim naslovima najrazličitijih žanrova i autorskih poetika. Martinezu Perezu je ovo rediteljski debi i došao je u režiju iz profesije storibord artista i dizajnera. Svakako da je iz tog domena doneo precizan vizuelni izraz ali ovo je zrelo urađen film na svim nivoima.

Ono što na kraju ostaje najveći kompliment filmu jeste činjenica da je retko uzbudljiv u scenama okršaja i da je uprkos velikoj gledalačkoj kilometraži uspeo da me u nekoliko navrata istinski zaintirgira, i navede da žestoko navijam za junake, što upravo filmovima smeštenim u taj milje ne ide baš lako.

ZONA HOSTIL je komemorativni film i verovatno zbog te predrasude nije dobio poštovanje koje zaslužuje.

* * * 1/2 / * * * *

Wednesday, October 4, 2017

ARMSTRONG

Kerry Carlock i Nicholas Lund-Ulrich sa filmom ARMSTRONG pokazuju da u američkoj kinematografiji i dalje vlada najveća domišljatost kad je reč o niskobudžetnom filmu. Ovog puta reč je o niskobudžetnom superherojskom filmu što ga čini dosta zanimljivim u aktuelnoj klimi.

ARMSTRONG nije parodija na superherojski film ali jeste zanimljivo pronalaženje ugla iz kog će se taj milje na drugačiji način prikazati. Glavni junaci su radnici losanđeleske hitne pomoći kojinailaze na povređenog čoveka posle velike ekspolzije za kog se ispostavlja da je obdaren nadljudskim moćima i uključen u obračun sa jednom mračnom organizacijom koji se vodi daleko od očiju javnosti.

Carlock i Lund-Ulrich daju protagonizam "običnim ljudima" koji žive pored superheroja i ne samo da menjaju ugao u pogledu toga ko im je fokalizator već opoemraju ugao i u tom pogledu što se dosta akcije dešava u off-prostoru, dok su junaci u zaklonu itd.

Ono što nedostaje filmu ARMSTRONG da bi u potpunosti bio ono što je želeo a to je sjajno niskobudžetno iznenađenje jeste dovitljiviji scenario. Pisci su se zaustavili negde na nivou koncepta i nisu dalje radili na tome što je šteta jer su sa ovom postavkom mogli da naprave još živopisnije karaktere. Stoga ovaj film neće imati potencijal za crossover, mada neće nužno ni smoriti casual moviegoera. Svakako da treba da ga vide svi oni koje zanima low budget filmmaking.

* * 1/2 / * * * *

GERALD'S GAME

GERALD'S GAME Mikea Flanagana je adaptacija Stephena Kinga koja dolazi u trenutku kada on doživljava jedan izuzetno komercijalno i kreativno potentan revival na velikom ekranu. IT neobjašnjivo razvaljuje po svetskim bioskopima, serija MR MERCEDES ima dosta solidne atribute u kreativnom pogledu i Flanagan se javlja u trećoj i vro aktuelnoj formi - kao Netflixov originalni film.

Nažalost, GERALD'S GAME se ispostavlja kao svojevrsni test inteligencije koji Flanagan ne uspeva da prođe. Naime, ova kamerna priča o ženi koja tokom bondage igre sa mužem ostaje vezana za krevet nudila je prostor za napet kamerni triler u kome će žena, krevet i njene crne misli biti u prvom planu. Ono što name je Flanagan pružio jeste sve sem toga - on je njene misli ovaplotio u likovima njene vizije sebe i mrtvog supruga, potom je sve to zapaprio flešbekovima, da bi konačno sve zaokružio jednim nakalemljenim razrešenjem koje je neprijatno glupo za gledanje.

Na kraju, GERALD'S GAME postaje film koji propušta sve moguće prilike i uspeva da na svaki izazov odgovori na najmanje maštovit način. Pratim Flanaganov uspon na žanrovskoj sceni i iskreno do sada me nije impresionirao, a posle ovoga gotovo da nema sumnje da je reč o reditelju koji ozbiljno mora da poradi na svojoj kreativnosti. GERALD'S GAME pokazuje ozbiljno odsustvo filmske imaginacije i vrlo limitirano vladanje zanatom. Da film već nije namenjen Netflixu, zasluživao bi čist VOD tretman.

THE SOUND

Pogledao sam THE SOUND Jenne Matison, indie horor koji počne relativno zanimljivo i onda se na kraju ne desi maltene ništa. Pod time ne govorim samo o tome da je reč o estetskom nedešavanju već maltene i narativnom. Rose McGowan igra istražiteljku paranormalnih fenomena koja ide po mestima gde se navodno pojavljuju duhovi i demistifikuje ih. U jednom trenutku odlazi na metro stanicu u Torontu i tamo, naravno, imamo drugačiji slučaj, nešto što do sada nikada nije srela. Međutim, šta je to tačno vrlo brzo prestaje da biva interesantno i film na kraju ne donosi ni neke značajne napetosti, ni neke preokrete i zapravo jedino sveže u njemu je što nema neku naročitu gradaciju kako se kreće prema kraju, što jeste nekonvencionalno ali je bezveze.

Rose McGowan ne deluje baš da je u zenitu glumačke koncentracije ali se Jenna Matison trudi da napravi nešto "svežije" koristeći detalje poput socijalnih mreža, ispisa na ekranu i sl. THE SOUND definitivno ne deluje da je nastao bez ambicija, ali gotovo nijednu nije ostvario.

* 1/2 / * * * *

BORG McENROE

BORG McENROE Janusa Metza je priča o rivalitetu Bjorna Borga i Johna McEnroea, data primarno iz švedske vizure jer reč o je švedskom filmu, gde Borg ima nešto veći protagonizam nego McEnroe, ali isto tako i evropski pristup filmskoj naraciji ima dominantniju poziciju od američkog. BORG McENROE je teniski odgovor na RUSH Rona Howarda, i svakako da ga treba posmatrati i u tom ključu. Pa ipak, ako imamo u vidu da je ovo prevashodno švedski film o jednom od najuspešnijih švedskih atleta, te da samim tim ima i funkciju njihovog MONTEVIDEA, hvale je vredna dekonstrukcija Borgove ličnosti koji pribegavaju Metz i scenarista Ronnie Sandahl.

Naime, sasvim je jasno da je Borgovo povlačenje u 26. godini posle rekordnog osvajanja pet vimbldonskih titula bilo uzrokovano ozbiljnim prezupčenjem, i BORG McENROE nas vodi upravo iza scene da bi nam pokazao anksioznost ova dva teniska šampiona. Borg i McEnroe nude dva lica istog problema, obojica su od detinjstva u tom sportu, i u potrazi za receptom kako da budu apsolutno dominantni našli su različite puteve - Borg hladnoću na terenu a McEnroe galamu. U njihovom prvom finalu, film dostiže svoj vrhunac i pokazuje transformaciju koju su prošli.

Metz i Sandahl opred4elili su se za strukturu baziranu na obilju flešbekova u razne životne perode oba tenisera. Nesumnjivi evropski senzibilitet filma ogleda se najpre u tome što su mnoge scene naizgled nevažne u širem dramskom pogledu ali su jako bitne u formativnom. Naročito u Borgovom slučaju, flešbekovi prikazuju psotepenu akumulaciju "lekcija" koje su ga učinili nezaboravnim šampionom ali i mentalnom olupinom koja je morala da se povuče u 26. godini.

Janus Metz je najveći internacionalni uspeh postigao dokumentarcem ARMADILLO ali je potom pekao zanat u Americi, režirajući između ostalog i jednu epizodu TRUE DETECTIVEa. Zato njegov film deluje kao ozbiljan internacionalni projekat koji se može plasirati globalno bez ikakvog kompleksa. Ima sve kapacitete holivudskog biopica sa tom razlikom što Borga igra Šveđanin i Šveđani govore švedski. Sverrir Gudnason je odličan u ulozi Borga, ubedljivo dočarava njegovu ambivalentnu prirodu i prikrivenu agresiju. Shia LaBeouf je studiozan i ubedljiv kao John McEnroe i ovo mu je jedna od uloga koje pokazuju da sazreva kao glumac i da je izmicanje iz mejnstrima ipak imalo svrhe. Njegov McEnroe nije divlja karikatura već naprotiv, vrlo studiozan tip koji je nasamo vrlo miran i sračunat, i kome je stvaranje haosa najbolji vid koncentracije.

Uprkos svojoj poinitilističkoj evropskoj strukturi, slično RUSHu, i ovaj film na kraju mora da poentira i ukuca svoju poruku. Ponajpre u pogledu jedne teme koju iznosi u završnim natpisima a to je tema prijateljstva koje je proisteklo iz best enemy statusa. Borg i McEnroe su inspirisali jedan drugoga na isti način na koji su to radili Lauda i Hunt. S tim što je u ovom slučaju, doprinos Borga i McEnroea sportu podjednak, dočim kod Hunta i Laude ipak nije. Ipak, hemija među njima je vrlo slična, s tim što su njih dvojica isto tako imali jedan skriveni sloj ličnosti za razliku od pomenutih vozača. Mezt uspeva to da pokaže.

Ipak, ono što čini BORG McENROE jednim od suštinski najbitnijih filmova o tenisu jeste zapravo prikaz vrlo dramatičnog psihološkog pritiska sa kojim su suočeni šampioniu. Istovremeno, čini se da je taj pritisak upravo ono što ih čini šampionima za raliku od drugih igrača koje smo u ovom filmu upoznali koji nisu bili ni pod takvim pritiskom, niti su dostigli takve rezultate. Otud, ovaj film nudi jednu vrlo ubedljivu sliku onoga što profesionalni tenis zahteva od takmičara i objašnjava sve one amplitude koje su pratile neke od najvećih šampiona.

U poslednjih nekoliko godina BORG McENROE se izdvaja kao jedan od svakako najozbiljnijih sportskih biopica koji uspeva da pronikne u suštinu sporta koji obrađuje. Danski reditelj Janus Metz je ovim filmom pokazao da se dobro snalazi u celovečernjoj igranoj formi i da zaslužuej pažnju i ubuduće.

* * * / * * * *

Saturday, September 30, 2017

MOTHER!

MOTHER! Darrena Aronofskog je jedinstven slučaj filma koji je loš između ostalog i zbog toga što ne ume da se odluči kakav loš film želi da bude - da li art house komedija koja nije smešna ili art house horor koji nije strašan.

Na kraju, ako bih morao da definišem MOTHER! u pogledu toga šta od njega treba da se očekuje, a to je u slučaju ovog filma ipak najveći izazov, onda bismo mogli reći da on deluje kao kompilacija svega onoga što je činilo neuspešne filmove Romana Polanskog, urađeno na bitno slabiji način nego što je to on sam radio kada mu nije uspevalo. Aronofsky očigledno želi da iznese neku svoju viziju sveta, međuljudskih odnosa, braka, stvaralaštva itd. kroz ovaj film a opredelio se za ekspresivne forme suptilnog humora i strave i u tome nije uspeo.

MOTHER! u pogledu svog izrazaz zaista podseća na slona u staklarskoj radnji. Jennifer Lawrence je maksimalno posvećena glavnoj ulozi dok već Javier Bardem glumi kao Rocco Siffredi u dramskom uvodu pred seks, dočim se stari lisci Ed Harris i Michelle Pfeiffer vrlo dobro "sklanjaju" od svega nudeći neprikriveno campy role.

Film svakako ne bi bio toliko užasan da ga Aronofsky ne režira iz petnih žila sa jasnom namerom da nam kaže neku veliku stvar i prikaže neku istinu. Ali, ovako ta kamera Matthewa Libatiquea koja je u stalnom pokretu umesto da nam prenese intenzitet emocije, čini samo da MOTHER! bude neprekidan udar na gledaoca, i onemogućuje ono što je čest tajni adut art house filma a to je prostor da gledalac malo razmišlja dok gleda film, možda i o nekoj drugoj temi.

Aronofsky međutim sve vreme grabi gledaočevu pažnju i iz scene u scenu nema šta da mu pruži. Ako su filmovi poput nastavka TRANSFORMERSa bili prazne ljušture blokbastera koje i dalje pokušavaju da zgrbae gledaoca i privuku mu pažnju, onda je MOTHER! prazna ljuštura art house filma koja pokušava da se plasira u multiplekse.

Ne vidim prostor za polarizaciju oko ovog filma. Ne mogu osporiti da mi je drago što sam ga pogledao, i to je otprilike jedino povoljno što o njemu ima da se kaže.

Friday, September 29, 2017

WISH UPON

John R. Leonetti, direktor fotografije na nekoliko recentnih horora snimio je omladinski horor WISH UPON, prilično labavu povezanu nisku mlaKih finadestinationičnih set-pieceova koji se vrte oko drevne kineske kutije koja ispunjava želje ali donosi i prokletstvo. Glavnu junakinju sa punim ubeđenjem igra mlada glumica Joey King koja deluje kao da misli da glumi u nekom boljem filmu, pa samom činjenicom da prevazilazi ovaj materijal dodatno podvlači koliko je sve ovo loše. Ryan Philippe igra njenog oca i teško je adaptirati se na to da on sad igra očeve, pa mi nije bio naročito ubedljiv.

WISH UPON je konfekcija u koju nije uložen čak ni onaj minimum kreativnosti da bi zasluživala poštovanje na bilo kom nivou. 

* 1/2 / * * * *

AMERICAN ASSASSIN

Michael Cuesta je u filmu AMERICAN ASSASSIN započeo serijal ekranizacija romana o Mitchu Rappu, mladom Amerikancu koji postaje bornasti operativac CIAe kada mu teroristi ubiju devojku na letovanju. Ideja je bila da ovaj film započne franšizu i nisam siguran da li sa pukim break evenom na nivou celog sveta mogu da se nadaju tako nečemu. Ipak, sam nukleus glumačke podele koji čine Dylan O’Brien kao glavni junak i Michael Keaton kao njegov mentor nije loš i u tome ima potencijala.

Nažalost, sam film je na granici da bude prilično cool B-akcijaš ali na kraju to ipak nije.Televizijski veteran Michael Cuesta koji se odavno angažuje i na velikom ekranu propušta mogućnost da poentira iako na raspolaganju ima izuzetnu glumačku podelu u kojoj glavnog negativca igra Taylor Kitsch koji meksimalno posvećen ulozi. Ipak, kada se dođe do završnice u kojoj do tada zanimljivi negativac postane rutinski psihopata a pokretač cele mašinerije ostaje jedan krajnje rutinski zaplet o iranskom pokušaju da nabave atomsku bombu, jedini što može spasiti film je izvanredna akcija.

A akcija je sporadično zanimljiva, no izvanredna ipak nije. AMERICAN ASSASSIN je koštao 33 miliona dolara ali i po količini i po kvalitetu akcije THE HITMAN’S BODYGUARD od 30 miliona za njih ostaje nedostižni standard. Cuesta naprosto ne uspeva da rediteljski akcentuje kljune akcione situacije i praktično ona akcija koja bitno definiše odnose među likovima ostaje nedorečena, nerazvijena, u mnogm aspektima čak i nedovoljno jasna.

To sve ne znači da se AMERICAN ASSASSIN ne može pogledati u potrazi za B-užitkom. Naprotiv, on ga može čak i pružiti, međutim Cuesta je propustio da snimi nešto zaista upečatljivo i dobro po čemu bi se sve ovo izdvojilo. 

* * 1/2 / * * * *

CRASH PAD

CRASH PAD Kevina Tenta je romantična komedija nstala u produkciji Alexandera Paynea sa čijim radovima deli i glumca Thomasa Hadena Churcha. Iako je Kevin Tent sklon estetici indie filma, ovo nije quirky komedija u Payneovom ključu i po svom suštinskom senzibilitetu bliža je mejnstrim romcomu. Donekle u tom pogledu, film pati od problema što se nalazi na ničijoj zemlji između indieja i glavnog toka, i svakako da bi bilo bolje da se jasnije opredelio. Ipak, osnovni problem ostaje naprosto bleda režija Kevina Tenta koji je vizuelno korektan ali dosta oskudan u izrazu, a reklo bi se i da nije sposoban da kontroliše sve vrlo moćne glumačke elemente kojima raspolaže.

A kad je reč o ovom žanru, Tent je na raspolaganju imao oružje masovnog uništenja. Glavnu ulogu igra Domnhall Gleeson koji je  jako dobar ali verujem da bi u saradnji sa veštijim rediteljem bio odličan. Thomas Haden Church je solidan ali verujem da bi njegov lik dobio još jedan sloj kod vetijeg reditelja. Christina Applegate je jedina u principu onakva kakva bi inače bila što paradoksalno dokazuje njenu limitiranost čim ona tako standardno i lako dostiže svoj optimum.

Naprosto, Tent dokazuje da romcmu treba ozbiljan reditelj čak i onda kada su glumački kapaciteti i scenario u startu vrlo solidni. Scenario je takođe, upravo u domenu režije zaslužio nešto razrade, iako njegova svedenost i jednostavnost implicira finu old school atmosferu. Ipak, sa ovakvom podelom, potencijali filma su bili mnogo veći.

No, ono što je dobro jeste da je Domnhall Gleeson zaista velika zvezda našeg vremena i svaki film sa njim jeste vredan pažnje baš zbog njega. A sa ovakvom ekipom, ono što je smeh i ono što je emocija ne može da se izgubi, može samo da bude malo slabije nego što je moglo da bude. Stoga, CRASH PAD ipak treba da vide fanovi savremenog romcoma. 

* * 1/2 / * * * *

BALKAN EKSPRES 2

Reprizirao sam BALKAN EKSPRES 2, film koji sam jako voleo kao dete.

BALKAN EKSPRES 2 izmontiran je iz dobrih osam sati materijala televizijske serije koju je pisao Gordan Mihić. Film traje 108 minuta i svakako se može reći da ono što je oblikovano za bioskopsku verziju nema nužnu eleganciju, narativnu koherentnost i adekvatnu dramaturgiju da bi se na bilo kom nivou moglo smatrati uspelim filmom.

Otud, uprkos recastovanju ključunih likova Lili i Popaja, i retconovanju događaja prvog filma koji su umnogome pokazali odsustvo sluha za ono što je bio kvalitet originala, ovde ipak imamo jako mnogo kvalitetnog materijala. Da, taj materijal nije skupljen na adekvatan način i ovaj film nije estetski zaokružen, međutim vrlo je vidljiva divlja Mihićeva mašta, okrenutost apsurdu, crnom humoru i jako dobroj upotrebi mentalitetskih iiosinkrazija koja ga je i učinila našim najplodnijim i najčuvenijim filmskim scenaristom.

Repriza filma BALKAN EKSPRES 2 najpre može da vas podstakne da reprizirate njenih deset epizoda. Kao film, ovo je kolekcija izuzetno duhovitih, sporadično solidno režiranih i jako energično glumljenih vinjeta, za koje je evidentno da nisu studiozno osmišljavane za bioskopsku formu. Međutim, isto tako ideja da se BALKAN EKSPRES sa svojom sentimentalnošću približi OTPISANIMA nije bez osnova.

Pojedini likovi su efentno duplirani tako Lili koju sada igra Anica Dobra dobija konkurenciju u vidu femme fatale koju igra Ena Begović na vrhuncu svoje senzualnosti. O komičarskim veštinama glumačke podele ne treba trošiti reči, Bora Todorović, Aleksandar Berček i Olivera Marković drže sve u malom prstu a neki detalji poput podzapleta sa otkupom američkog pilota su scenaristički i u pogledu imaginarijuma zaista briljantni i na nekom nivou čak anticipiraju i PODZEMLJE.

BALKAN EKSPRES 2 definitivno ne robuje nijednoj ideološkoj agendi. Glavna agenda je opstanak, glavna ideologija je sposobnost junaka da prežive i da na tom putu ostanu ipak antifašisti. Sve ostalo je možemo reći krajnje dezideologizovano, i jedini kohezioi faktor jeste otpor nacistima i kvislinzima. U tom smislu, BALKAN EKSPRES 2 dobro ilustruje atmosferu potpunog “svako za sebe” duha u društvu u tom periodu, premda s druge strane u ovom filmu nema ustaša ili komentarisanja drugih naroda i njihove uloge u NOBu.

BALKAN EKSPRES 2 treba gledati u formi serije. Ipak, oni koji ne žele da se upliću toliko duboko imaju šta da vide u filmu. 

* * / * * * *

Tuesday, September 26, 2017

2:22

2:22 Paula Currieja je film koji sam pogledao pre nekog vremena a onda sam zaboravio da li sam o njemu pisao ili ne. Nažalost, Teresa Palmer i još nekolio alumnusa HACKSAW RIDGEa okupljeni su zajedno sa snimateljem MAD MAXa Davidom Eggbyjem, na jednom besmislenom glossy SFu u kome junaku jako dugo neke očigledne stvari nisu jasne, a gledaocima sve to nikako da postane zanimljivo. Lepo je videti da Eggby još uvek ima žara da snima ali svi ostali viđeni u ovom filmu zaslužuju nešto bitno bolje.

Monday, September 25, 2017

LEATHERFACE

Kad su se Bustillo i Maury pojavili kao reditelji dobili su, što se mene tiče, nezasluženu pažnju i poverenje žanrovsjke javnosti ni kadnije nisu opravdali. Ipak, tada je delovalo da će svoju atipičnu horor poetiku kad se dođe do Amerike, preneti na neki indie projekat koji će odstupiti od industrijskih standarda. Paradoksalno sa ekspanzijom found footage filmova ali i drugih ulaska offbeat pristupa u mejnstrim horor, čini se da je ortodoksija ostala negde mnogo svojstvenija indie produkcijama nego radovima velikih studija koji pune blagajne.

Odluka da Bustillo i Maury rade LEATHERFACE, prequel TEXAS CHAINSAW MASSACREa, itekako je imala smisla, za početak jer oni ipak dolaze iz "autorskog horora" a ima li autorskijeg horora od Hooperovog originala koji i danas pleni svojom autentičnošću. S druge strane, sam Hooper je svojim zanimljivim nastavkom "otključao" ovu priču za razne interpretacije i imali smo potom veliki broj nastavaka, rimejkova, prequela, rebootova i čega sve ne.

Bustillo i Maury snimaju film o tome kako je Leatherface postao Leatherface i film je paradoksalno kao origin story najslabiji jer u suštini ne nudi ubedljivu psihološku traumu koja će ga učiniti onakvim kakvim ga znamo. Mehanika događaja koji zadese glavnog junaka da postane ono što na kraju znamo je krajnje klimava.

Međutim, to nije sve u čemu Bustillo i Maury prave odmak od onoga što je Hooper zadao. Naime, ovo nije film o ludoj porodičnoj dinamici koja je oblikovala Leatherfacea već priča o bekstvu gruope mladih otpadnika iz doma zapuštenu decu u kome su pomešani oni sa psihičkim problemima i oni koji su žrtve nebrige i zlostavljanja. Na neki način, kada se klinci daju u bekstvo, javlja se jasna podela na "pozitivce" i "negativce" među njima, najpre prelomljena kroz odnos prema otetoj medicinskoj sestri koju vode sa sobom.

Stephen Dorff igra šerifa koji se sveti hillbillyjima za ubistvo kćeri, slično Hopperu kod Hoopera, i on je takođe usiljeno tretiran kao negativac. Da, brutalan je i ubija sve pred sobom, ali ako imamo u vidu ko su ti ljudi i šta su uradili, lako je zamisliti i grindhouse pozitivca koji radi iste takve stvari.

Sve u svemu, kada treba da izgrade neku najosnovniju panoramu dobrih i loših ljudi i dobrih i loših dela, Bustillo i Maury imaju teškoće. Reklo bi se da na ovakvim primerima vidimo koliko je teško izgraditi neke od najosnovnijih žanrovskih tropa koje svi podrazumevamo i smatramo lako razumljivim.

S druge strane, scenario Seth M. Sherwooda ipak nudi dosta jasnu strukturu i stoga čini da Bustillo i Maury u LEATHERFACEu snime svoj najsmisleniji film. U središnjoj deonici možemo čak reći da ovaj film dobija određenu indie infuziju kao priča o mladim marginalcima iz pedesetih, izgubljenim u teksaškoj divljini snimanoj u Bugarskoj, i ima neki šmek onih REBEL HIGHWAY filmova iz pedesetih ili njihovih rimejkova devedesetih. Kao što smo navikli od Evropljana, Bustillo i Maury iako snimaju u Bugarskoj imaju oko za Amerikanu.

U ovom zapravo dosta konvencionalnom filmu, Bustillo i Maury pokazuju da su najbolji onda kada su ponajmanje "autori", a za film možemo reći da prikazuje nasilje više u akcionom nego u horor ključu.

Ne znam kakav prequel bi mogao zadovoljiti gledaoca u pogledu geneze Leatherfacea. Ovaj to svakako nije. A možemo reći i da nema puno suštinske veze sa stravom koju je Hooperov klasik generisao. Međutim, ako smo već unutar priče o franšizi, treba pozdraviti činjenicu da u filmu nema nimalo postmodernih ili humornih komentara na serijal i sličnih gafova.

Nažalost, LEATHERFACE ima nekoliko ali ipak dosta retkih momenata po kojima se izdvaja, i zato mislim da je njegova vrednost prevashodno u tome što pokazuje da nema ništa toliko loše u evropskim autorima što malo holivudskog drila ne može da ispravi, pa makar i u Bugarskoj.

Bustillo i Maury su se ispoljili u samo par situacija. Bilo bi lepo da je toga bilo više. Ali, ukupno uzev opet potpisali su svoj najsmisleniji film.

* * / * * * *

ЗАТМЕНИЕ

ЗАТМЕНИЕ Artjoma Aksenjenka je čudan spoj fantasyja i romantične komedije. Tonalno Aksenjenko nikako ne uspeva da utemelji svoj film tako da je ovaj u teoriji potentan miks na kraju ostao krajnje nejasan, sporadično konfuzan i nedorečen. Ne svode se problemi žanrovskog miksa u ovom filmu samo na plan spoja fantasyja i ljubavne priče, već i na odnos humora i parodije u samim elementima. Naime, ljubavna priča je ovde na ničijoj zemlji između romcoma i nečeg ozbiljnijeg kao i sukob dva čarobnjaka koji su prisutni u našem svetu od davnina do današnjeg vremena.

Za razliku od sigurnosti koji u ovoj formi pokazuju Wim Wenders ili Srđan Dragojević, Aksenjenko ne zna tačno kuda ide njegov urbani fantasy, a fokus čarobnjačkog duela na jedan par i jedan limitiran krug likova deluje krajnje proizvoljno. Ako se tome doda da film nekako ne uspeva da ubedljivo postavi ni bazičnu zabunu iz premise ali ni njeno razrešenje, ostajemo sa filmom koji ima zanimljivu zamisao, glossy realizaciju i nesporno je dinamičan. Nisu to zanemarljivi kvaliteti ali ne mogu prikriti fundamentalne nedostatke.

* 1/2 / * * * *

KILLING GUNTHER

KILLING GUNTHER Tarana Killama verovatno može poneti laskavu titulu najgoreg filma u kome je glumio Arnold Schwarzenegger što nije baš lako dostići jer Arnije jedan od onih koji su igrali u nekim od najboljih filmova ikada snimljenih - ali da se ne lažemo, bilo je tu i štošta slabo. Iako igra naslovni lik i potpisan je kao izvršni producent, Arnie ovde zapravo igra epizodu. Reč je o mockumentaryju o najboljem svetskom plaćenom ubici, Guntheru kog želi da eliminiše grupa plaćenih ubica up and comera koji se ujedinjuju na tom zadatku.

Ako imamo u vidu da je Arnie bio tema jednog mockumentaryja o plaćenim ubicama, i to izvanrednog NOVEMBER MEN u kome je trebalo da zaigra pivotalnu ulogu u ubistvu Georgea Busha, onda KILLING GUNTHER uspeva da na nekom mikronivou ispadne jadniji nego što već jeste.

Nije toliko čudno što je Taran Killam snimio ovako usiljen niskobudžetni film, želju sa debijem ne treba suzbijati, ali jeste čudno da se Arnie našao u svemu ovome, i praktično se doveo u situaciju da se na bazi njega "prodaje" nešto zbilja niskog kvaliteta.

* 1/2 / * * * *

THE LEGO NINJAGO MOVIE

THE LEGO NINJAGO MOVIE Charlie Beana, Paula Fishera i Boba Logana nije svež kao prvi film koji su radili Lord i Miller, i nije tako sjajna dekonstrukcija DC mitologije kao LEGO BATMAN MOVIE, ali jeste jako jako dobar Lego riff na azisjki imaginarijum koji, koliko shvatam, i oblikuje njihovu Ninjago liniju ali i ceo meccha-transformers itd. pristup omladinskom SFu koji je prisutan već preko trideset godina. Ninjago linija Lego kockica je nešto što sam video u izlozima ali generacijski je to zaista nešto sa druge planete za mene, i kroz ovaj film sam ja - za početak - uspeo da razumem narativ te linije, pa čak da se za nju i zainteresujem.

Ninjago linija kockica pritom u ovom filmu nije dobila svoju straight-up reklamu, kao što su to radile GI JOE ili TRANSFORMERS animacije. Naprotiv, sva ona dekonstrukcija iz prvog i drugog filma je i dalje tu, i rekao bih da je za Lego animaciju, NINJAGO MOVIE isto ono što je bio BIG HERO 6 za Marvel i Disney.

Dakle, NINJAGO je uronjen u retrofuturistički prikaz Azije. Ninjago grad je neka parafraza Tokija i Hong Konga, a opusteli predeo u koji junaci odlaze da bi našli oružje kojim će spasiti grad od kaijua (u ovom slučaju live action mačke koja je zalutala u grad od kockica) podseća najviše na stari samurajski ambijent.

Film je dinamičan, i tehnički je na liniji onoga što je do sada postignuto kao visok standard animacije iz prva dva filma. Takav mu je i pristup dramaturgiji. Gegova je puno, smenjuju se oni koji su za decu i oni koji su za starije, s tim što ovde ipak nikada ne dolazimo do one dileme iz LEGO BATMANa - da li je to uopšte film za decu ili zapravo isključivo za odrasle. NINJAGO je sasvim sigurno namenjen deci. U tom pogledu zanimljiva je dosta velika upotreba reči "butt". Štaviše, zabavio me je jedna monolog u kome se reč "butt" namerno koristi veliki broj puta, a kako film ima i istu završnu repilku kao JESEN SAMURAJA, ne mogu da kažem da nisam ponosan što se mogu povući izvesne paralele.

Voice cast je odličan i nenametljiv, potpuno u funkciji priče. Muzika je energična ali opet i sa dosta referenci koje će najpre uhvatiti stariji gledaoci. Sada je kroz muziku ponovo na meti bio JERRY MAGUIRE, ali kroz detalj koji je dovoljno diskretan da podrazumeva poznavanje Bossovog i Croweovog opusa.

NINJAGO nije naišao na egzaltaciju kritike, iako bih pre rekao da takva reakcija proističe iz zamora hvaljenjem istih stvari nego zbog nekog bitnog pada. Štaviše, ako bi se mogla neka stvar naglasiti kao veliki adut ovog filma jeste upravo činjenica da je NINJAGO morao da isplasira mnogo zatvoreniju Lego liniju nego drugi filmovi, i da je u potpunosti uspeo ne samo da je afirmiše i iskoristi kao dramaturški potentan osnov za duhovit i emotivno ubedljiv animirani film, već i da je postavi u širi kontekst POWER RANGERSa i drugih sličnih franšiza.

* * * 1/2 / * * * *

Friday, September 22, 2017

KINGSMAN: THE GOLDEN CIRCLE

KINGSMAN: THE GOLDEN CIRCLE je nepravedno izgažen od strane kritike, mada sad gledam prosečne ocene ni prvi film nije baš naišao na milost ali je stekao kultni status i danas se svi ponašaju kao da su ga voleli. Očigledno je da kada neka franšiza uspe da ponavlja nivo koji je dostigla u prvom filmu, postoje dva puta, jedan je da to bude priznat i prepoznato, a drugi je da bude najednom osporeno i tretirano na drugačiji način nego prvi put. Nota bene, THE GOLDEN CIRCLE jeste kojih petnaetsak minuta duži od prvog dela ali to je zapravo jedina krupna razlika. Sve postalo je manje-više isto, sa tom razlikom što priča o Kingsmanima nije nova, i što je ovoga puta prisutno par likova koji nisu na nivou prvog filma, ali su to tek bitni sporedni likovi - glavni su i dalje odlični i prolaze kroz jasnu transformaciju.

THE GOLDEN CIRCLE počinje borbom u kojoj Vaughn omažira FROM RUSSIA WITH LOVE koristeći cipelu iz koje izlazi bodež, a potom se odlazi u Kentucky, mesto gde se nalazi Fort Knox i odvija Goldfinger. Potom imamo spektakularnu situaciju na žičari u Italiji gde se dotičemo HER MAJESTY'S SECRET SERVICEa a na kraju imamo i dva direktna klimoglava tom filmu. Naime, imamo Eggsyjevu svadbu koja USPE i imamo sugestiju da bi Channing Tatum mogao postati novi Kingsman. Koncept sukcesije agenta Vaughn tumači po jednoj od teorija o Bondu, a to je da zvanje 007 prelazi sa čoveka na čoveka i da se menja čovek a ne glumac, odnosno da drugi ljudi preuzimaju identitet. Tako u THE GOLDEN CIRCLE Eggsy postaje Galahad kad se pomisli da je Harry mrtav.

Harryjev povratak iz mrtvih je bizaran i drmataurški nepotreban jer nažalost Eggsy zapravo od njega nema više šta da nauči. Međutim, sam način na koji se vratio je stripovski, potpuno je outrageous, i sam po sebi ima niz vrlo zanimljivih dramaturških funkcija. Prvo nudi prostor za inverziju odnosa, sada Eggsy postaje učitelj a Harry postaje učenik, i sada mlađi član porodice brine o starijem, čini mi se da zapravo samo kada krene akcija imamo problem toga što u njoj Harry zapravo nije neophodan. Otud, ako na nivou priče možemo da konstatujemo neke fundamentalne probleme to je svakako činjenica da film uvodi jednog junaka koji je pivotalan a nije dovoljno zanimljiv, to je agent Whiskey iz Statesmana, i činjenica da su Harry i Merlin kada krene akcija zapravo nedovoljno potrebni. To da je harry višak trebalo je naučiti u prvom filmu koji se u suštini i bazira oko ideje da je Harry ubijen. Međutim, čini se da Vaughn i producenti nisu bili sigurni imali KINGSMANa bez Firtha.

Otud, meni je sama tehnika kako je Harryjeva smrt retconovana vrlo dobra i dramaturgija njegovog povratka među agente je odlična, za razliku od SKYFALLa u kome je sličan zaplet ali mu ne verujemo nimalo. Problem je u tome što je KINGSMAN Eggsyjev šou u kome Harry zapravo predstavlja višak. Dok je Whiskey bitan za zaplet, ostali Statesmeni deluju kao da su uvedeni za potrebe nekih daljih filmova i ovde nisu bili neophodni, premda besmisleno je reći da Channing Tatum, Halle Berry i Jeff Bridges ikome smetaju.

Sama akcija je na visokom nivou a Vaughn sve vodi na jedan visok nivo maštovitosti i kempa. Ako je samo polazište evokacija uspomene na FROM RUSSIA i GOLDFINGER, onda je egzekucija i imaginarijum već na liniji MOONRAKERa i za to hvala Vaughnu. Sa Bondom ubijenim u pojam, ovo nam je definitivno bilo neophodno. Uvodna sekvenca je bolja od bilo čega snimljenog za Bonda ujoš od DIE ANOTHER DAY a sve ostalo je takođe vrlo maštovito i realizovano ponovo stripovski, sa dosta CGI intervencija.

Taron Egerton praktično nosi film i u tom smislu sada mu Mark Strong i Colin Firth služe kao točkići na dečjem biciklu. Međutim, Taron je već u fazi da tera Eggsyja kao BMX i realno jede ovu dvojicu za doručak.

Bilo je primedaba i na lik Julianne Moore. Meni je to moram priznati nejasno. Naime, da, njen lik je high camp ni je "realističan" kao brogrammer sa mesijanskim kompleksom i verovanjem u Gaia teoriju. Ali, kao i Gaia teorija tako i njena ucena sa ubijanjem svih narkoma na svetu spada u red onih tripova koji na filmu uverljivo nalaze simpatizere, i uprkos tome što je unekoliko slična zapletu sa ubilačkim signalom iz prvog filma, itekako ima smisla u kontekstu ovakve stripovske postavke i kudikamo bolje korespondira sa aktuelnim trenutkom od većine Bondovih negativaca. Setimo se kako je SKYFALL tragikomično želeo da se nadoveže na Assangea.

U filmu THE GOLDEN CIRCLE ponešto je moglo biti bolje, ali ovo je film koji je aposlutno na nivou prvog. Svakako da ovoga puta nemamo ubitačnu i savršeno preciznu definiciju svega onoga što ne valja u Bondu, i ta tendencija je u ovom filmu više data u formi otvorenog dijaloga. Ima ovde evokacija i nekih bondolikih filmova izvan serijala, recimo Kena Russella i filma  BILLION DOLLAR BRAIN. Konačno, ovog puta klasni sukob više nije tema, rad za Kingsmane je definitivno doveo do socijalne mobilnosti koju Eggsy nije mogao da sanja i on se neće vraćati u svoju klasu. Samim tim, THE GOLDEN CIRCLE jeste mooreovski Bond kakav nam nedostaje, od prvog do poslednjeg kadra koji je pak lazenbyjevski.

* * * / * * * *

Thursday, September 21, 2017

ТАНЦЫ НАСМЕРТЪ

Pogledao sam ТАНЦЫ НАСМЕРТЪ Andreja Volgina, reidtelja koji upravo sada u Srbiji sa Milošem Bikovićem snima filma o dolasku ruskih padobranaca na prištinski aerodrom 1999. godine. On je do sada snimio tri celovečernja filma a ТАНЦЫ НАСМЕРТЪ mu je najnoviji, izašao je prošlog aprila.

Reč je o vrlo zanimljivom rip-offu HUNGER GAMESa koji je sam po sebi rip-off svega i svačega, samo sa jednom uvrnutom dimenzijom koju sam poslednnji put video u spoofy filmu FP a to je da se organizuju plesna takmičenja u sklopu nekog bizarnog rituala vraćanja energije zemlji. I tokom tih dance offova junaci imaju dvoboje iz kojih samo jedan izlazi živ.

Film je već izašao na Blu Rayu u Nemačkoj koja je čini se dosta receptivno tržište u pogledu interesovanja za ruski SF a čeka ga i japanska premijera. U Rusiji nije napravio neki naročiti bioskopski uspeh. 

Volginov stil podeseća pomalo na Neveldine i Taylora samo naravno bez bizarnog nasilja. U urbanim scenama, koristi dosta quick cuttinga i ne izbegava CGI. Postapokaliptični gradski život dat je vrlo energično i Volgin ume lepo da postavi taj SF milje sa blue collar junakom u centru.

Ovog puta glavni junak je mladi pomoćnik lokalnog dilera filtera za vazduh koji posle pronevere neke količine filtera mora da se da u bekstvo i tako dolazi na niša vlasti koje ga odvode da učestvuje u ritualu vraćanja struje zemlji u kom se svi učesnici žrtvuju osim onog koji pobedi.

Tada ga zatvaraju u velikoj kuli-bunkeru koja je estetizovana u futurističkom ključu nasuprot one prljavštine i derutnosti na ulicama. Tu upoznaje svoje konkurente koji su se pojavili u takmičenju prisilno ali i dobrovoljno sa raznim agendama.

Film je duboko uronjen u pulpy premise i tu nema dileme. Ipak, element dance offa do smrti je potpuno uvrnut, a pulpy detalji su urađeni sa punim ubeđenjem. Lako mi je da zamislim zašto su autori videli ovaj film kao potencijalni franchise starter što sugeriše kraj filma u kome se glavni junaci prajmuju za dalje avanture.

U svakom slučaju kao YA derivat za mali ekran ovaj film ima šta da ponudi, kako fanovima SF pulpa tako i ciljnoj grupi, dakle tinejdžerima.

Volgin se pokazao kao vešt B-reditelj koji zna znanje i ume da se izrazi na limitiranom budžetu. Otud mislim da ovaj film koji se trenutno snima može biti zanimljiv pre svega u nekom žanrovskom domenu.

* * * / * * * *

Wednesday, September 20, 2017

PROMETEJ S OTOKA VIŠEVICE

Pogledao sam PROMETEJ SA OTOKA VIŠEVICE Vatroslava Mimice, film snimljen po scenariju samog Mimice, Slavka Goldsteina i Krunoslava Quiena, Reč je o filmu iz 1964. o partijskom funkcioneru, bivšem partizanu i partijskom kadru koji se vraća na rodno ostrvo povodom otkrivanja spomenicima njegovim oslobodiocima i kreće da se priseća prošlosti, života u siromaštvu, rata, prve ljubavi, perioda prisilne modernizacije, prisilonog otkupa i konačno pobede modernizacije na ostrvu koja ga je ostavila praznim i sa nerešenim konfliktima na ostrvu ali i sa osećajem da je modernizacijski proces ireverzibilan.

Naravno,jasno jeda ideja o ireverzibilnosti progresa nije sasvim tačna ali verovatno to nisu znali Vatroslav Mimica i ekipa u to vreme. U vizuelnom pogledu, Tomislav Pinter i Vatroslav Mimica grade jednu zanimljivu, estetizovanu celinu i u pogledu vizuelnih prelaza dobro se povezuju sadašnje vreme i retrospekcije. U jednom trenutku praktično čitava priča filma se prebacuje u retrospekciju i tu se javlja osnovni problem a to je ispraznost onoga što je u većem delu osnovna radnja glavnog junaka kada je u srednjoj dobi.

Dakle, reklo bi se da je osnovni problem ove konstrukcije u scenarističkom a ne u vizuelnom domenu. U idejnom pogledu slaba tačka filma je svakako to što u samoj završnici donosi nešto malo nezasluženog optimizma koji deluje kao da je nametnut i naravno potpuno devalvira izgrađenu sliku elegičnog pogleda jednog revolucionara.

Mimičin film je zanimljiv, naročito po tome kako uklapa relativno akademski storytelling sa nekim tada modernim detaljima u pogledu kompozicije kadra i mizanscena. Ima tu raznih dodataka koji nisu sasvim konzistentni recimo onirično poistovećivanje glavnog junaka sa Prometejem ali ipak i ti detalji se uklapaju.

Janez Vrhovec je imao 43 godine kada je snimao ovaj film i po nekoj bazičnoj logici zapleta sasvim je odgovarao godinama junaka. Ali on sam je delovao bitno starije, kao da ima 55 godina u ovom filmu. Otud mu Dragomir Felba takođe jedan od glumaca koje mahom pamtimo u ulogama staraca i seljaka deluje kao zbilja mlađi i podređeni kolega iz rata iako su glumci isto godište. U flešbekovima, Vrhovčef lik Mata Bakule igra Slobodan Lobi Dimitrijević, takođe u optimalnim godinama starosti za taj lik.

Ikonični Vrhovec je dakle dosta rano mogao da igra bitno starije likove, i po njima će kasnije postati poznat. Dočim, mladi Lordan Zafranović se pojavljujje u efektnoj epizodi kao mladi Matov drug Niko.

PROMETEJ S OTOKA VIŠEVICE je jedan od onih filmova koji su počeli da pokazuju kako ratna generacija ljudi sa boračkim stažom više nisu tako dominantni u društvu. Ipak, neki kasniji radovi će to mnogo bolje pokazati.

* * 1/2 / * * * *

Tuesday, September 19, 2017

NO DATE, NO SIGNATURE

NO DATE, NO SIGNATURE Vahida Jalilvanda nagrađen je u Veneciji kao pobednik selekcije Horizonti. Reč je o još jednom vesternizovanom iranskom filmu koji zadržava ponešto etičkog karaktera njihove kinematografije u sebi ali je pogledu stila ovo u svakom pogledu zapadni film kakav bi mogao nastati u Evropi.

Inscenacija je vrlo vešta a dramaturgija filma se oslanja na scenario, ne na neke čisto filmske elemente, atmosferu i slične faktore koji su u iranskom filmu često vrlo bitni. Dakle, ovde je scenario je glavni pokretač dešavanja i vodi svoje likove iz dramatične situacije u sledeću u kojima se onda oni ispoljavaju.

Formalno, NO DATE, NO SIGNATURE je psihološka melodrama ali u sebi sadrži i neke elemente trilera. 

Film govori o vrhunskom obducentu koji jednog dana shvata da im je na posao stigao leš koji podseća na dečaka koja je upoznao kada je nedavno imao naizgled bezazlenu saobraćajnu nesreću. Iako isprva nalazi ne sugerišu da je dečak nastradao usled posledica nesreće, obducent počinje da sumnja i da gotovo samoubilački i fatalistički veruje u svoju krivicu kao i da se upoznaje sa porodicom nastradalog dečaka.

NO DATE, NO SIGNATURE solidno menja fokus sa jedne na drugu liniju zapleta i ima dobro postavljen ritam i atmosferu. Doduše, savremeni Teheran zaista više nema ništa naročito po čemu bi se razlikovao od evropskih metropola, ali Jalilvand pronalazi nešto autentičnosti, nalazeći zanimljive lokacije u ovoj priči u kojoj klasne razlike igraju značajnu ulogu.

U pogledu recepcije, NO DATE, NO SIGNATURE ima sve predispozicije da se dopadne publici nenavikloj na iranski film i bilo kakve ekstremne forme art housea a opet nije reč o francusko-iranskoj koprodukciji farhadijevskog tipa gde se u potpunosti komodifikuje iranski pristup. Ovo je jedan nov stil koji proističe i čini se potpuno spontane modernizacije filmskog izraza.

* * * / * * * *

Monday, September 18, 2017

THIS IS YOUR DEATH

Rediteljski debi Giancarla Esposita THIS IS YOUR DEATH možemo definisati kao socijalno angažovani triler koji ima bizarnu premisu i u određenom smislu referiše na naslove iz ranijih vremena kao što je NETWORK. Osnovni utisak koji ostavlja Espositov film jeste to da je želeo da bude maksimalno angažovan i to se oseća iz svake pore ovog filma. Zato povremeno likovi deluju tipski, situacije se razvijaju više radi poente nego da bi se uspostavila drama i sve u svemu THIS IS YOUR DEATH ima dosta elemenata koje ne poistovećujemo sa dobrim filmom.

Međutim, ono što se Espositu ne može osporiti jeste žar sa kojim želi da izloži svoje nezadovoljstvo životom u Americi. Osnovna tema filma je sudbina reality voditelja koji posle ubistva u finalu svoje emisije doživljava epifaniju. Istovremeno, urednici njegove televizijske mreže shvataju da smrt pred kamerama ne bi bila loša ideja. U jednom trenutku, voditelj koji želi da se socijalno angažuje počinje da veruje kako emisija u kojoj ljudi izvršavaju samoubistvo zapravo može biti nešto humano i korisno i postaje osnovni generator ludila.

U paralelnoj radnji, u kojoj glavnu ulogu igra sam Esposito, pratimo čoveka koji postepeno biva doveden do toga da se prijavi u emisiju u kojoj će se ubiti pred kamerama. To je jedna depresivna slika Amerike u kojoj sredovečni ljudi kada izgube posao ne mogu da se zaposle, u kojoj je zdravstvo skupo a krediti neotplativi. Naravno, taj deo sadrži manje bizarnosti od onog sa reality emisijom ali mu ne manjka društveno-kritičkog žara.

Esposito je okupio odličnu gumačku ekipu sa obronaka mejnstrima. Josh Duhamel je poslovično odličan u glavnoj ulozi. Famke Janssen uvek pouzdana dok se televizijske glumice Sarah Wayne Callies i Caithlin FitzGerald dobro snalaze na filmu. Međutim, uprkos tome što je Espositova režija vrlo artikulisana i “pismena” i uprkos tome što film donosi barem jednu izuzetnu scenu, nesporno je da će ovaj naslov pre svega živeti na malom ekranu.

Međutim, u ovom konkretnom slučaju, to ne samo da nije loše već je zapravo možda i pravi put da priča dopre do ciljne grupe, kako u SAD tako i van nje. Naime, ideja nekakvog bizarnog reality programa nije nova na filmu, daleko od toga, ali je jako važno naglasiti ono što je vrlo čest element njihovog nastanka a to je mesijanska umišljenost autora koji zaista misle da tu ima nečeg više od voajerizma, jednim delom jer je tako možda i bilo u dalekoj prošlosti kada se isprva koketiralo sa takvim formama. THIS IS YOUR DEATH prikazuje fazu u kojoj je reality doveden do paroksizma ali taj mesijanski kompleks i dalje opstaje. 

Nota bene, Esposito se ponaša kao da nama sve ovo nije bilo jasno i to naravno smeta onima kojima to jeste odavno jasno. Ali, čini mi se da je ovo jedan od onih filmova koji nisu toliko dobri koliko su korisni jer možda mogu zainteresovati onu publiku koja o svim tim temama nije mnogo razmišljala. I to je zapravo jedna vrlo zanimljiva ničija zemlja, populistički angažovani film koji nema čime da se naročito istakne, iako je vrlo kompetentan, ali može imati svoju ulogu na malom ekranu.

* * 1/2 / * * * *