Wednesday, August 16, 2017

MY COUSIN RACHEL

MY COUSIN RACHEL, adaptacija Daphne Du Maurier iz pera i u režiji Rogera Michella, kvalifikuje se za možda i najsabiji rad u opusu ovog reditelja. Naprosto, čini se da je Michell iako velemajstor jednog konzervativnog, akademskog stila, tradicionalno poznat po tome šti ume da izvuče maksimum iz glumaca i priče, čak i u limitiranim žanrovskim formama, ovog puta ne uspeva da obogati literarni predložak često ekranizovane spisateljice.

Naprosto, rekao bih da Michell nije uspeo da napravi atmosferu u svojoj ekranizaciji i da ju je sveo na ređanje događaje u dosta jakom tempu ali potpuno lišeno dinamike u svakom pogledu, i rediteljski i glumački.

Rezultat je jedan film koji nimalo “ne liči” na Michella, a naročito ne na njegovu jasnu viziju i preciznost u obradi priče i likova. Ovog puta, Michell kao da nema šta da kaže i kao da nema ideju kako usmeriti likove. Film nije dosadan ali je jako ravan, mlak, a osnovni odnosi na kojima se priča bazira deluju apsolutno neuverljivo i potrošeno u mnogo boljim izdanjima.

Šteta. 

* * / * * * *

Sunday, August 13, 2017

ARMED RESPONSE

ARMED RESPONSE Johna Stockwella je DTV rad sa Wesley Snipesom u glavnoj ulozi čija uvodna scena pokazuje da je na delu reditelj koji zna šta radi i da u pogledu talenta i iza i ispred kamere, možemo dobiti jedan natprosečan DTV ugođaj. Nažalost, kasnije film implodira iz prostog razloga što za početak žanrovski ne zna šta želi da bude, da li horor ili nešto kao PREDATOR, derivat akcionog filma u kome se tipski junaci bore sa pretnjom iz domena strave i užasa, ili sve treba da bude neki akcioni tehno triler.

Na kraju film zapravo ne biva ništa od toga, a što je najgore, u tom lutanju u potrazi za vlastitim žanrom ne gomila motive, već naprostiv izbegava da se izjasni i na kraju je u pogledu nekih žanrovskih nadražaja, da ne kažem exploitation elemenata, prilično prazan.

Stockwell i ekipa su evidentno nešto želeli da postignu ovim filmom i nešto da kažu. O tome svedoče atipični ljudi u podeli poput Anne Heche na koju nismo navikli u ovakvoj produkciji, kao i ozbiljni pokušaji da se objasni šta je traumatsko jezgro iz krog proističe strava koja sustiže likove. Nažalost, film je potpuno zakazao u onom žanrovskom domenu koji bi trebalo da razradi tu stravu i napetost.

Ipak, kao pokušaj upmarket DTVa, ARMED RESPONSE ima određeni šmek koji treba ceniti.

* * / * * * *

Friday, August 11, 2017

YELLING TO THE SKY

YELLING TO THE SKY Victorie Mahoney je zanimljivo snimljen ali nažalost konfuzan indie film o afroameričkoj devojčici koja odrasta u siromašnom i opasnom kraju. Zoe Kravitz je izuzetna u glavnoj uloci, i Victoria Mahoney se trudi da izbegne klišee u prikazivanju tog miljea. Međutim, ono što je uneto izvan klišea nažalost slabije je od mnogih stvari koje su bazirane na klišeima. Teskoba života u kući glavne junakinje deluje usiljeno i potpuno artificijelno kao i mnogi konflikti koje izaziva ili trpi.

Pored glume, na strani ovog filma je fotografija Reed Morano koja je postala izuzetno poznata ove godine zahvaljujući seriji HANDMAID’S TALE. 

* * / * * * *

Wednesday, August 9, 2017

Время первых

Время первых Dmitrija Kiseljeva je ekranizacija sovjetske misije tokom koje je Leonov uradio prvi spacewalk. Tehnički gledano, ovaj film uvodi ruski film u doba GRAVITYja, i tehnika je iskorišćena da se prikaže realistična slika jedne svemirske misije iz šezdesetih. U tehničkom pogledu, ovaj film nije loš, mada svakako nije na nivou GRAVITYja i LIFEa, jednim delom zato što u sebi nosi ograničenja istinite priče.

U određenom smislu, Rusi još uvek nisu snimili sovjetski RIGHT STUFF, ali po samom karakteru misije, ovo je zapravo sovjetski APOLLO 13. I u osnovi, kao takav funkcioniše pristojno ali ipak ne dobacuje do Howardovog klasika.

Problem ostaje krutost u prikazu života na Zemlji, gde se autori trude da prikažu autentične okolnosti, birokrate koje naređuju inženjerima, zatim hrabre pilote koji svesno rizikuju živote u nepripremljenim letelicama, napetost u kući i u kontrolnoj sobi. I sve to deluje u redu, ali definitivno nikada ne postaje dovoljno vibrantno.

Otud je film nešto bolji u prikazu samih okolnosti misije, leta i komplikovane evakuacije i tu Kiseljev uspeva da izgradi malo atmosfere survival trilera i da u svemu tome bez sumnje isplasira neke dobro poznate klišee na ubedljiv način.

Štaviše, u tom segmentu postaje zanimljiv čak i onima koji su do kraja upoznati sa okolnostima Leonovljeve misije.

Film je producirao Timur Bekmambetov, i u domenu ruskih komemorativnih filmova, ovaj spada među solidnija ostvarenja. Svakako da treba da ga pogledaju svi one koje zanima tema putovanja u svemit. Kiseljev je sarađivao sa Bekmambetovim na nekoliko projekata ali nažalost do sada nije pokazao da raspolaže veštinom da snimi film koji bi mogao napraviti crossover izvan okvira manje uspelih parafraza američkih filmova. Otud je kapacitet ovog filma da crossoveruje van okvira zainteresovanih space buffova van Rusije minimalan. 

* * 1/2 / * * * *

LOST IN THE SUN

LOST IN THE SUN Treya Nelsona je jedan od onih teksaških indie neo vesterna u kojima savremeni odmetnici proživljavaju svoje fatalističke doživljaje. Neki od njih kao što je HELL OR HIGH WATER dožive veliki uspeh, neki potonu u opskurnost indie ponude i B-filma. Ovoj drugoj grupi pripada LOST IN THE SUN, po mom uverenju potpuno nezasluženo.

Za razliku od zašećerenih motivacija glavnih junaka koji pljačkaju banku u HELL OR HIGH WATER, LOST IN THE SUN nudi ipak gorču dozu saharina. Film govori o prevarantu, lutalici, sitnom lopovu koji na sahrani jedne mlade majke kupi dečaka da ga preveze do bake i dede. Njihov odnos je naravno gledaocima jasan, iako njegova priroda do kraja filma ostaje neizgovorena, a ono što je rezultat je fina parafraza Eastwoodovog PERFECT WORLDa u kome Josh Duhamel izvanredno igra glavnog junaka a dečak Josh Wiggins mu izuzetno sparinguje.

Nelsonov film je jedostavan, fokusiran na karaktere, elegičan i nepretenciozan sa vrlo artikulisanim vizuelnim konceptom i dobrom upotrebom Amerikane koja je toliko vanvremenska da film deluje čak i temporalno izmešteno u neko stanje Amerikane koje večno traje. 

Duhamel i Wiggins su dorasli da iznesu stvar i verujem da LOST IN THE SUN nema čega da se stidi u poređenju sa filmovima ovog profila. Kako je Amerikana vanvremenska, verujem da vreme radi za njega...

* * * / * * * *

Saturday, August 5, 2017

TOOMORROW

TOOMORROW Vala Guesta je sitna dekadentna fusnota u istoriji britanskog SFa. Naime, producent koji je lansirao Monkeese želeo je da ponovi ta uspeh sa novim bendom nazvanim Toomorrow. To se nije desilo ni muzički, ni medijski, ali iza tog pokušaja ostao je film TOOMORROW koji je trebalo da posluži kao showcase za tu grupu.

Priča filma prati naslovni bend koji čine studenti britanskog art collegea i vanzemaljce kojima se dopala “vibracija” njihove muzike. Kako bi spasili svoj svet blagorodnim vajbovima Toomorrowsa, oni ih odvode u svemir i žele da im ovi sviraju kako bi shvatili šta je to tako okrepljujuće u njihovoj muzici.

Val Guest ima iskustva sa ovakvim sadržajima, i TOOMORROW iako jeste potpuni ekces zapravo nije onoliko loš koliko bi se očekivalo. Ono što mu prevashodno nedostaje jeste autentična drama. Naime, članovi benda nemaju autentičnu hemiju među sobom, niti se sa vanzemaljcima razvija adekvatan sukob. Čini se da je film dramski umekšan do tačke da se sve svodi na jednu ilustraciju umesto na pravo dramsko zbivanje.

Iako se te stvari ne mogu povezati, pa čak ostaje i pitanje da li je ovaj film bio dostupan kod nas, zanimljivo je da deli neke plotpointe pa i probleme sa Raosovim dečjim SF romanom OD RATA DO ZVIJEZDA.

Ako izuzmemo odustvo autentičnog dramskog naboja, i činjenicu da bend u središtu priče nije uspeo da zaživi jer nije imao dovoljno kvaliteta, TOOMORROW je pošteno urađena tezga Vala Guesta kojoj ne fali mnogo više od ovih par fundamentalnih stvari. 

Olivia Newton-John u ovom filmu ostvairila je svoju prvu veliku ulogu i vidi se da bi od nje moglo biti nešto, mada ne mogu reći da je totalni scene-stealer.

Ako TOOMORROW postavimo u kontekst SF priča koje su u neku ruku i rokenrol filmovi koji prikazuju imaginarijum protagonista - onda je svakako CHAPPIE Neilla Blomkampa u tome najdalje otišao. Ali TOOMORROW jeste preteča sa kojom treba da se upoznaju oni koje ova vrsta filma zanima.

* * / * * * *

MESSAGE FROM THE KING

Pogledao sam MESSAGE FROM THE KING Fabrice du Welza, holivudski debi ovog talentovanog belgijskog žanrovca koji je na početku karijere krenuo munjevito da bismo kasnije mogli reći da je manje-više posustao. Otud negov holivudski debi dolazi u fazi kada se on ne bi očekivao, štaviše kada je već u evropskim okvirima krenuo da koketira sa nekim generic sadržajima, recimo filmom COLT .45.

MESSAGE FROM THE KING je na kraju izašao kao Netfliox original content iako ne verujem da je to bila inicijalna namera. Podela koju predvodi Chadwick Boseman, velika zvezda Marvelovog univerzuma sa podrškom u vidu Lukea Evansa i Alfreda Moline sugerisala je upmarket žanrovski ugođaj, ako ne potpuno bioskopski a ono zasigurno festivalski. Na kraju je film izašao na Neflixu, na ničijoj zemlji između bioskopske i DTV distribucije.

Najzanimljiviji utisak posle gledanja ovog filma jeste to što izgleda kao da od VINYANa, du Welz nije snimio ovako zanimljiv film. MESSAGE FROM THE KING je uzoran debi za jednog evropskog žanrovskog favorita festivalskog profila. Reč je o dosta rabljenoj matrici GET CARTERa - ovog puta policajac iz Južne Afrike odlazi u Los Anđeles da sazna šta mu se desilo sa sestrom.

du Welz međutim nije snimio straight up kopiju GET CARTERa ali opet nije snimio ni Soderberghov LIMEY već se našao negde između, istovremeno isporučujući dosledan losanđeleski detektivski noir sa elementima filma osvete, ali istovremeno sve to papreći nekim offbeat detaljima koji bi se od du Welza očekivali. Likovi poput trans ljubavnika holivudskog mogula i ceo podzaplet sa pedofilijom su nešto što upravo dolazi iz imaginarijuma koji nam je dao du Welza ili Spasojevća, ali opet sve je to urađeno tako da rezultira holivudskim produktom.

MESSAGE FROM THE KING u pogledu dekonstrukcije žanrovskog izraza nije ambiciozan kao što je to bio DRIVE. Naprotiv, čini mi se da du Welz dosta klasicisitički prilazi projektnom zadatku - a scenario su napisali Oliver Butcher i le Carreov sin Stephen Cornwell koji su najpoznatiji po skriptu za odlični UNKNOWN Jaume Collett- Serre. Dakle, znalci su pisali predložak ali su oni svakako pisci koji ostavljaju prostora za neke intervencije autorskog tipa kakve bi mogao dodati du Welz. 

Belgijanac je definitivno fasciniran chandlerovskim imaginarijumom losanđeleskog noira, ali je isto tako raodznao i prema američkom krimiću sedamdesetih, međutim, ne dozvoljava da ga te fascinacije obuzmu te snima film koji vrlo umereno odaje počast prošlim klasicima ali pokazuje da zna odakle je potekao.

Glumačka podela je odlična, Chadwick Boseman pokazuje da ima snage da iznese film. Za razliku od svog evropskog krimića koji se ugušio u rutini i nedorečenosti, u holivudskom debiju du Welz pokazuje da može da se odmerava sa zrelim holivudskim profesionalcima a da usput ne izgubi svoj rediteljski pečat.

* * * / * * * *

Thursday, August 3, 2017

МОЛОТ

Kirgiski reditelj Nurbet Egen snimio je film МОЛОТ, uz ВОИН još jedan ruski MMA film. Dok je ВОИН bio dosledan rip-off WARRIORa Gavina O’Connora, МОЛОТ je rip-pff svega ostalog. Dakle to je film o MMA borcu koji je imao tešku povredu glave i ne sme da se bori jer bi mu jedan rtežak udarac u glavu mogao biti fatalan, ali je istovremeno i priča o ljubavnom trouglu između borca, njegove simpatije i kriminalca koji ju je potajno želeo i na kraju dobio zahvaljujući svom novcu, ali tu je onda i krimi zapletom sa mafijom koja želi na on izgubi povratničku borbu u koju se upustio uprko upozorenjima lekara…

Dakle, ovaj film vrca od klišea, a u njemu nema baš ni mnogo borbe da to kompenzuje. Ono čega ima je glossy realizacija, i dosta akcije u formi automobilskih potera što je dosta neobično jer je ovo film koji se dešava u MMA ringu. Međutim, Egen očigledno ne štedi tako da je napravio jedan žanrovski derivat. Nevolja je u tome što je  ovo film koji u sebi ne donosi dovoljno novog, a ne ni naročito lokalnog da bi nadoknadio sve one elemente amerikanizacije koje Egen neuspešno radi.

Ipak, za МОЛОТ se može reći sve osim da nije ambiciozan, a rekao bih i tehnički ispoliran. Nažalost, jedina tehnika koja je izmakla Egenovim saradnicima jeste tehnika drame, pa na kraju slabosti na nivou zamisli i scenarističke realizacije dosta skupo koštaju ovaj film i rekao bih onemogućavaju mu da kapitalizuje sve ono što je u njemu dobro. 

* * / * * * *

Wednesday, August 2, 2017

THE WALL

THE WALL Douga Limana je promašaj za ovog veštog reditelja koji je poslednjih godine donosio dosta svežine u formu blokbastera. Njegov prethodni film je verovatno najbolji Cruiseov film u proteklih deset, možda i petnaest godina EDGE OF TOMORROW a THE WALL je film koji spada u “manje projekte” koje Liman povremeno snima između ambicioznijih radova.

Nažalost, THE WALL je film koji prvo ne zna šta želi da bude, a potom ni u tome što načinje nije naročito vešt. Naime, THE WALL želi da bude minimalistički high concept suspenser na liniji BURIEDa, ali da istovremeno bude i kritika rata.

Nažalost, ne uspeva ni u jednom ni u drugom. Za početak, Liman nije našao čak ni vizuelni stil u kome bi na svež način odradio BURIED. THE WALL se iscrpljuje u opštim mestima, deskriptivnim dijalozima, junaku koji se u maniru novog talasa survival trilera nosi sa ranama i nevoljama. Sve to je već puno puta viđeno, a neki elementi su cringe-worthy u pogledu toga kako Liman pokušava da osmisli junakovu fizičku radnju. Detalji poput junakovog pokušaja da sebi nacrta uglove iz kojih dolazi metak a kako bi to bilo jasno i publici, gledaoca od ukusa zaista mogu ispuniti samo podsmehom. U akcionom i suspense pogledu THE WALL nudi manje od filma MINE sa Armie Hammerom a i to je bila promašena prilika. Isto važi i za glumački domet.

Ono što se može smatrati antiratnom dimenzijom jeste dijalog iz kog Liman crpi i nešto svog suspense elementa, a to je dijalog u kome sezatočeni američki snajperista koji je upao u klopku upoznaje sa svojim dušmaninom. Irački snajperista koji se sa njim sadistički poigrava prikazan je istovremeno kao čovek od krvi i mesa kog je inspirisala američka vojna bahatost ali je istovremeno i textbook primer filmskog psihopate sadiste.

Liman nijedan element ne realizuje preterano dobro, ali nota bene, scenario Dwaina Worrella je svakako koren problema. Međutim, ako imamo u vidu Limanovo iskustvo i veštinu onda je svakako on ipak krivlji jer je izabrao da radi takav skript. Da bi stvari bile još bizarnije, ovo je film skromnog budžeta u kom je Liman sasvim sigurno imao vrlo visok stepen slobode.

Ruski DP Roman Vasyanov nažalost nije imao prostora za neki naročit doprinos. Film je korektno realizovan ali nema naročito inspirativnih scena.

THE WALL je flm koji ne dobacuje ni blizu HURT LOCKERa, naravno, ali nažalost daleko je ispod i MINEa. Od Limana sam očekivao neuporedivo više. Nadam se da će njegova druga meč lopta u 2017. AMERICAN MADE biti znatno bolji film.

* * / * * * *

Tuesday, August 1, 2017

IT STAINS THE SANDS RED

IT STAINS THE SANDS RED Colina Minihana je indie horor o ženi koju kroz pustinuu progoni zombi u toku zombi apokalipse. U početku, to je igra mačke i miša ali vremenom usled usamljenosti ali i situacija u kojima se ljudi ispostavljaju kao opasniji od zombija, njen zombi pratilac dobija funkciju lika kome se poverava i bića sa kojim razvija nekakav odnos.

Ideja je zanimljiva, unutar žanra koji je done to death (ako je ovo i dalje na bilo kom nivou pun) ali realizacija nažalost ne uspeva da izgradi nekekav crossover potencijal izvan onoga što jesu kapaciteti ovog filma. Naime, Colin Minihan sve ovo realizuje pristujno ali odnos između žene i zombija nikada ne dobija neku dodatnu emotivnu ili intelektualnu dimenziju, i on ne postaje efektan kao lopta Wilson u Zemeckisovom CAST AWAYu, recimo.

A opet, za film sa dva lika u pustinji, IT STAINS THE SANDS RED je ostvarenje kome se nema puno šta zameriti. Stoga ovo ostaje sadržaj pre svega za ljude koji zanimaju zombiji u bilo kojoj formi i indie horori koji barem pokušavaju da probiju ograničenja žanra. 

* * 1/2 / * * * *

Monday, July 31, 2017

ASSIGNMENT K

ASSIGNMENT K Vala Guesta je loopy 60s špijunac koji u sebi kombinuje elemente lecarreovske teskobe, bondovskog šarma i tempa i ponešto dramaturgije apsurda koja je u tom periodu bila vrlo moderna. Snimljen je po romanu Hartleya Howarda, škotskog pulp pisca koji je imao veliku popularnost u Nemačkoj, pa ne treba da čudi što odatle dolaze i koproducenti ovog filma. Važno je imati na uma da su tada moderni pozorišni pisci poput Harolda Pintera uzeli učešće u špijunskim filmovima poput QUILLER MEMORANDUMa.

Guestov film ima relativno straighforward priču kada se ona prepriča ali je ispripovedan na loopy način u kome su senzacije, kako na pplju vizuelnog, tako i u domenu fizičke radnje kudikamo bitnije od narativne efikasnosti. Priča prati vlasnika fabrike igračaka koji se zapravo bavi špijunažom i vodi lanac britanskih agenata u Istočnoj Nemačkoj. Neprijateljska špjinska ekipa želi da sazna ko su njegovi ljudi i tima mu devojku u nadi da će ga tako pritisnuti.

Guestov film prevashodno uživa u neprekidnim preokretima, u raznim manjim i većim izdajama, u sekvencama koje su često same sebi svrha. I to u većini sučajeva ne bi bila vrlina filma ali u ovom jeste jer Guest prilično dosledno subvertira žanrovska očekivanja. ASSIGNMENT K u nekoliko navrata postaje nešto teži za praćenje, ali nikada ne postaje dosadan niti prestaje da biva zanimljiv.

Fotografija Kena Hodgesa je u pogledu pokreta kamere i kadriranja vrlo dinamična, postavke svetla su vibrantne i ovo je jedan od Guestovih najbolje slikanih filmova.  Hodges je bio saradnik u ranoj fazi Michaela Winnera pa ne treba da čudi što je u određenom smislu i ovaj film na liniji rada baš tog britanskog žanrovskog specijaliste.

ASSIGNMENT K danas ima status fusnote u istoriji špijunskog filma šezdesetih, ali ljubitelji žanra i te epohe, svakako treba da ga pogledaju.

* * * / * * * *

Friday, July 28, 2017

WHERE THE SPIES ARE

WHERE THE SPIES ARE Vala Guesta je ekranizacija romana Jamesa Leasora. Guest je u ovom periodu snimio tri špijunska filma, uz ASSIGNMENT K i CASINO ROYALE. Možemo slobodno reći da je u tom periodu Guest bio deo bubblea stvorenog na bazi Bondovog uspeha. Uostalom kao ko-reditelj i ko-scenarista učestvovao je u CASINO ROYALEu imao je priliku da se umeša i u najgrandiozniji od svih Bond-spoofova i jedan od najmanje uspelih.

Guest se u ovom filmu bavi špijunskom pričom u kojoj ima dosta humora, ali nije reč ni o komediji, ni o parodiji. Film počinje furiozno i prvi čin je izvanredan. Isto se može reći i za završni. Međutim, čini mi se da film u središnjem delu nema previše mašte, postaje stagnantan, i što je najgore zaboravlja svoju osnovnu temu a to je priča o lekaru-bonvivanu kog tajna služba šalje na zadatak u Bejrutu i naravno uvodi ga u okolnosti koje nadilaze njegove mogućnosti.

Nažalost, lekar kog igra David Niven ne da nije “veverica” nego slobodno možemo reći da se u toj situaciji snalazi kao da je iskusan tajni agent, i to je problem filma. Ceo početak filma govori o tome da tajna služba šalje amatera, a onda se taj element zapleta ne koristi.

Ipak, dobar početak i dobar kraj filma, koliko god bili nedovoljni da sve ovo učine zadovoljavajuće zaokruženim delom, dovoljni su da učine ovaj naslov esencijalnim za ljubitelje špijunskog filma šezdesetih, naročito za one koje zanimaju Bond i bondoliki filmovi. 

* * 1/2 / * * * *

VALERIAN AND THE CITY OF A THOUSAND PLANETS

VALERIAN AND THE CITY OF A THOUSAND PLANETS Luca Bessona je srećom jedan od onih pet projecta velikih reditelja koje pripremaju čitav život i onda kada ih snime to može da se prepozna na najbolji mogući način. Ekranizaciju omiljenog stripa iz detinjstva, Besson je snimio u svom stilu - rezultat je film koji je duhovit, vizuelno maštovit, energičan, vrhunski estetizovan, istovremeno oslonjen ali i odmaknut od Holivuda, amerikanizovan i vanamerički, uronjen u duh vremena. E sad, kada je Besson počinjao bio je deo tzv. generacije neo-baroknih francuskih reditelja. Danas je teško reći da je kod njega nešto neo jer prisutan je više od trideset godina, ali ovaj film jeste barokno ostvarenje koje se nadovezuje na Bessonovu poetiku i njegovu konekciju sa aktuelnim trenutkom. Kada govorim o aktuelnom trenutku to doduše nije ona konekcija kakvu je imao u FIFTH ELEMENTu kao logičnom prethodniku ovog filma. Naime, Besson je tada bio dvadeset godina mlađi i bio je trendseter. Danas je stariji pa su mu neki uticaji retro ali je i zreliji, tako da mu je vizija multietničnosti vezana za refleksije o migraciji i genocidu.

VALERIAN AND THE CITY OF A THOUSAND PLANETS je po američkom box office rezultatu ovogodišnji JOHN CARTER ali se poređenja između ta dva filma ne završavaju na tome. Naime, i VALERIAN i JOHN CARTER su imali problem u tome što su zapravo bili bazirani na predlošcima čije su premise u međuvremenu preuzete u drugim filmovima, pa kada su oni došli na red, krenula su neumitna poređenja sa svim sličnim filmovima koji su izašli pre njih. Kao što se JOHN CARTER poredio sa STAR WARSom, AVATARom i drugim naslovima tako se i VALERIAN poredi sa njima, ali ima jednu prednost - naime, VALERIAN je izašao u vreme kada GUARDIANS OF THE GALAXY vladaju blagajnama sa svojim postmodernim pristupom, i praktično recikliranim mitemama iz poznatih knjiga i filmova, pa samim tim više nema tog imperativa "originalnosti" u blokbasterima.

U pogledu priče, VALERIAN je meni bio nešto zanimljiviji od GUARDIANSa, a poređenja su neumitna. Iako u VALERIANu ima humora, manje ga je nego kod Gunna i glumačku ekipu mahom ne čine komičari. Pa ipak, u odnosu na druge GUARDIANSe, VALERIAN nema priču koja toliko fundamentalno definiše glavnog junaka ili razrešava njihovu traumu. Međutim, u odnosu na prvi deo, rekao bih da je Bessonov film zanimljiviji u pogledu tropa kojih se laća, i nije tako modularan u smislu da se može završiti bilo kada. Što je još važnije, nema ni onog dupliranja junaka koje je prisutno u GUARDIANSima.

VALERIAN se bez dileme nadovezuje na FIFTH ELEMENT, međutim suštinski to su različiti filmovi. Naime, to je bio film koji je nosio izuizetno snažan autorski pečat Luca Bessona ali i pečat Brucea Willisa kao zvezde. Rečju, to je bio "Luc Besson's Bruce Willis movie". U VALERIANu, Besson je glavna zvezda. Uostalom, u ovom filmu on je veća zvezda i od samog stripa po kom je film baziran. Dane DeHaan je dosta agresivno kritikovan zbog svoje uloge. Moram priznati da se meni dopalo kako je on odigrao Valeriana kao sebičnog, i umereno simpatičnog avanturistu i mislim da se nije okretao jeftinom crowd-pleasingu u ovoj roli. DeHaan nije Chris Pratt ili Harrison Ford niti to pokušava da bude ali mi je upravo to i taj fini punky detalj po kome se Besson izdvaja. Cara Delevigne je dobila pak zasluženo priznanje i izvanredna je u ulozi Loreline. Rihanna kao glamopod je zanimljiv primer stunt castinga što Besson nikada nije izbegavao i dobro se snašla u toj ulozi ali zapravo se DeHaana i Delevigne nema tu nekih drugih većih uloga pa ni prominentnijih likova. Iskreno, ne slažem se da su glasvni likovi nedovoljno zanimljivi u odnosu na šareni univerzum koji je Besson napravio oko njih.

Kad je reč o dizajnu, ovo je stripovski film sa masom hiperdizajniranih objekata i bića, i u pogledu kvantiteta senzacija koje nudi i raznih Easter Eggova, reč je o naslovu koji vapi za kolekcionarskim tretmanom na Blu Rayu. Besson konstruiše jedan maestralan ali vrlo složen set-piece, to je prva akcija glavnih junaka i mislim da je ta bravurozna sekvenca jedna od onih stvari zbog kojih se Besson poslednjih godina i bavi filmom. Međutim, za razliku od LUCY gde je fokusiran na ono što ga zanima, a ono što mu je dosadno ili previzilazi ili preskače, ovde je pokazao da je za sve podjednako zainteresovan. Dakle, ovde je Besson u svojoj punoj formi, onoj na osnovu koje je proglašen neo-baroknim rediteljem, vodi računa i o detaljima i o celini, razdvaja važno od nevažnog itd.

Uprkos tome što je VALERIAN projekat koji je po svojoj formi i suštini holivudska ekstravaganca starog kova, što uostalom potvrđuje i komodifikacija toga u GUARDIANSima, Bessonov film sasvim sigurno iskoračuje iz tog holivudskog ključa u nizu detalja, zasluženo stičući titulu najskupljeg nezavisnog, odnosno neameričkog filma. Iako je ovo delo kome je neophodan kulturni kapital iz Amerike, ovo nije holivudski film. Njegov relativni neuspeh na američkim blagajnama razotkriva suštinu današnje filmske industrije, produkcija je postala zapravo manje važna od distribucije i plasmana. Međutim, kako i Holivud ključne prihode sada crpi van SAD, ja verujem da će to uspeti i VALERIAN. Uostalom, imajući u vidu da Besson gradi čitav "univerzum" za pohvalu je već i to da je VALERIAN apsolutno samostalan film koji naravno otvara mogućnost franšize ali bez ugrožavanja integriteta prvog filma.

E sad, Besson se kao i uvek kreće na oštrici između pulpa i veće pretenzije, Evrope i Holivuda, božantva i ništavila, i potpuno mogu da razumem one kojima je VALERIAN jedno kurčenje matorog bogataša. Ali isto tako mislim da greše.

* * * 1/2 / * * * *

Wednesday, July 26, 2017

SHOT CALLER

SHOT CALLER Rica Romana Waugha je treći film njegove “zatvorske trilogije” počete njegovim debitantskim filmom FELON a potom nastavljene njegovim koketiranjem sa mejnstrimom u SNITCHu. Ako gledamo Waughovu zatvorsku trilogiju kao celinu, onda je svakako FELON film koji najbolje kanalisao njegove mogućnosti jer je na nivou priče bio vrlo jednostavan, direktan i u potpunosti je proisticao iz motivacija svojih mačo junaka koji malo govore a ni ne misle mnogo više od toga.

SHOT CALLER je na liniji FELONa ali želi da izgradi dve paralelne vremenske linije. Jedna govori o berzanskom mešetaru koji završava u zatvoru posle teške saobraćajne nesreće a druga govori o njegovom izlasku iz zatvora kada potpuno transformisan izlazi na ulicu da obavi veliki posao kao predstavnik belačke zatvorske bande.

Lik u toku filma doživljava dve transformacije, jednu kada postaje kriminalac tokom robije, i drugu na slobodi kada shvata da je otišao u jednu potpuno novu i običnim ljudima nejasnu ravan rezonovanja. Nikolaj Coster-Waldau je izvanredan u toj ulozi i uspeva da izuzetno isprati čitavu transformaciju. Naravno, teško je ne primetiti neke sitnorealističke primedbe, tipa kako je white collar saobraćajni prekršilac završio u zatvoru sa takvim hardcore gangsterima ali Waugh tu uslovnost tretira kao svojevrsnu datost na početku filma.

Coster-Waldau je okružen izuzetnom ekipom sporednih glumaca koje predvodi Jon Bernthal ali praktično cela galerija likova iz podzemlja i policije je besprekorno kastovana, u ravni Mannovih i Ayerovih radova. Sa takvom podelom i takvim autentičnim facama, Coster-Waldau nije imao mnoogo prostora za grešku.

Samim tim, atmosferičnost, autentičnost, udarački tempo, visok intenzitet, uspevaju da umanje osnovni problem filma a to je činjenica da nije bilo potrebe za oba vremenska toka, odnosno za sabijanje dva filma u jedan. To nije velika smetnja, i ako je Waugh želeo da snimi svoj HEAT neka ga, ne smeta. Ali film bi sigurno bio još snažniji da se opredelio za jedan vremenski tok pa makar obuhvatio sve događaje koje priča tretira.

Waughov rediteljski postupak je rafiniraniji u odnosu na FELON ali ponovo je tu dosta in your face momenata, dosta pseudo-dokumentarizma i snimanja scena metodom sandboxa pa sa više kamera itd. Ipak, rekao bih da je u ovom filmu Waugh rediteljski definitivno sigurniji i da je ovo njegov do sada “najozbilijniji” film u pogledu realizacije iako bih FELON smatrao “čistijim” u mnogim aspektima.

Šteta je što SHOT CALLER izlazi u vreme kada su ovakvi filmovi nažalost sve manje u bioskopima ali na velikom ekranu će biti prikazan u nekoj limited distribuciji. Šteta, SHOT CALLER zaslužuje veliki ekran. Ipak, siguran sam da će živeti na svakoj formi malog ekrana i da će dobiti zasluženo priznanje. 

* * * / * * * *

ISKRA

Istorija jugoslovenske kinematografije uključuje i dugu tradiciju niskobudžetnog filma. Neki od njih, kao recimo SPECIJALNO VASPITANJE Gorana Markovića postali su skoro pa holivudski success stories za svoje autore i celokupne ekipe. U periodu Crnog talasa, takve produkcije su otvarale prostor za nove poetike koje će na kraju rezultirati nekim od najznačajnijih doprinosa naše kinematografije globalnim filmskim tokovima.

Krajem devedesetih oskudica postaje osnovni razlog za povratak niskobudžetnog filma. Dok je u Danskoj pokret DOGME imao svoje prodore u pogledu nove definicije tehničkog standarda filma, na prostoru bivše Jugoslavije su takvi projekti mahom predstavljali hendikepirani mejnstrim koji se snima više zato što su standardi izmenjeni nego zato što poetičke polazišta autora zahtevaju takvu formu.

Pa ipak, u tom periodu nastaju i neki značajni filmovi u kojima su se uklopili poetika i mikro budžet. Prvi naslov koji pada na pamet je ZEMLJA ISTINE, LJUBAVI I SLOBODE Milutina Petrovića. U Hrvatskoj se javlja zanimljiv žanrovski film u toj formi THE SHOW MUST GO ON Nevija Marasovića koji je ubrzo postao prvoklasna autorska senzacija u regionalnim okvirima. Poslednjih godina beogradski FEST ima selekciju ima Microwave a u njoj se prošle godine pojavio film OTVORENA Momira Miloševića koji je uveo srpski mikrobudžetni film u drugu deceniju trećeg milenijuma i dao mu smisao.

Crnogorska kinematografija je vrlo rano, još u zajedničkoj državi, imala iskustva sa takvom produkcijom, pre svega u filmu IMAM NEŠTO VAŽNO DA VAM KAŽEM Željka Sošića. Ovaj film nastao pod uticajem DOGME bio je unikatno ostvarenje u kinematografiji tadašnje zajedničke države, ali Sošić nije nastavio razvoj u tom pravcu pa je ove godine ponovo privukao pažnju javnosti serijom BOŽIĆNI USTANAK, komemorativnim pokušajem istorijskog falsifikata nastalim povodom desete godišnjice osamostaljenja Crne Gore.

Reditelj filma ISKRA Gojko Berkuljan imao je obrnutu putanju. Početkom ove godine privukao je pažnju vrlo spektakularnim toniskotovskim spotom za promociju crnogorskih oružanih snaga a sve to povodom ulaska u NATO. Iz te pozicije, pomalo iznenađuje Berkuljanov mikrobudžetni debi ISKRA kojim izlazi na regionalnu dugometražnu scenu. Naime, reč je o filmu koji je evidentno snimljen mimo ustaljenih produkcionih tokova i sa nezasluženo malim uplivom javnog novca.

Toniskotovska kompetencija koju je pokazao u spotu za crnogorske oružane snage, artikulisana je na drugi način u filmu ISKRA. Reč je o svedenom trileru izgrađenom oko misterioznog zločina počinjenog u vreme antibirokratske revolucije i traumama koji nose njegovi vinovnici.

U maniru nordic noira, Berkuljanovi junaci su penzionisani nikšićki ppolicajci, potomci žrtava i zločinaca, bližnji tadašnjih funkcionera i mlada generacija koja pokušava da doživi katarzu pre nego što nastavi dalje sa svojim životom.

Berkuljan vešto i vrlo odmerenim sredstvima vodi ovu priču sa više vremenskih tokova, očekujući koncentraciju gledalaca koja na svu sreću na kraju biva nagrađena. U vizuelnom pogledu film je vrlo kontrolisan, brižljivo planiran i efektan, imali u vidu mikrobudžet ili ne.

Snaga glumačkih ostvarenje proporcionalna je ubedljivosti i unikatnosti junaka. Stoga ne treba da čudi da su dve najjače uloge pružili Mirko Vlahović i Mladen Nelević kojima su prepušteni likovi policajaca sa mučnom tajnom iz prošlosti. Njih dvojica su crnogorski odgovor na lik Freda Warda iz druge sezone TRUE DETECTIVEa, i rado bih gledao seriju o njima dvojici ili film koji se bavi samo njihovim vragolijama u slavnim danima ministrovanja Vukašina Maraša a i pre njega. Upravo veća ubedljivost i glumačka superiornost ta dva policijska nitkova pokazuje u kom segmentu se krije najveća istinitost filma ISKRA, s tim što je u spotu za vojsku Crne Gore, Berkuljan bolje uspeo da prikaže ono što ne postoji nego u likovima mladih junaka koji pokušavaju da razotkriju misteriju. U tim mladim likovima kriju se i najnesigurnije napisane uloge ali i najslabiji glumački doprinosi.

Problem u napisanim likovima mladih junaka koji žele da reše zločin jeste u tome što je njihov optimizam u pokušaju da razreše misteriju i sprovedu pravdu u delo deluje šuplje i neosnovano. Neka od njihovih razmišljanja izrečena u stranom filmu delovala bi logično, ali u kontekstu ISKRE, i stepena korupcije koji nam je poznat, deluju nažalost krajnje neuverljivo i sugerišu naivnost i potpunu neobaveštenost junaka. Motivacija mladih junaka i njihova upornost da kucaju na zatvorena vrata jeste zapravo jedina konvencija trilera koja se u ISKRI nije dobro zapatila u lokalnom tlu.

Uz film Nemanje Bečanovića POSLJEDNJE POGLAVLJE, ISKRA sasvim sigurno spada u sam vrh crnogorske filmske produkcije, s tim što na svojoj strani ima i nepretencioznost koja je Bečanoviću promakla.

ISKRA je film o nemogućnosti da se društvo u celini ali i mala varoška zajednica konkretno odmaknu od zločina koji ih muči. O tome ne svedoči samo filmska priča već i sam utisak tokom gledanja da protagonisti u sadašnjosti ne mogu da nas ubede da je svetla budućnost moguća, dok nas u isto vreme njihovi preci sjajno vode u uzbudljivu mračnu prošlost. 

Artikulacija naše sadašnjosti, u spoju sa krizom u percepciji budućnosti jeste znak sistemske depresije u regionalnom autorskom filmu. Stoga likovi mladih ljudi koji istražuju prošlost, uprkos tome što u njihov poziv zapravo ne verujemo jesu značajno osveženje u tematskom pogledu. Nadam se da će Berkuljan, u sledećem filmu, nastaviti ovim teškim putem kojim je krenuo, a to je put afirmacije kod nas retko korišćenih žanrovskih obrazaca i njihovim spajanjem sa lokalnim miljeom. ISKRA je uspešan prvi pokušaj, i najava jednog reditelja na koga treba obratiti pažnju. 

* * 1/2 / * * * *

Tuesday, July 25, 2017

GHOST OF NEW ORLEANS

Pogledao sam GHOST OF NEW ORLEANS Predraga Antonijevića, film koji je pod naslovom LITTLE MURDER snimao još 2011. ali je zbpg sudskih sporova među producentima izašao tek 2017. godine. Reč je o trileru smeštenom u Nju Orleans u kome je ponovo prominentna uloga duha kao u njegovom prethodnom filmu BREAKING AT THE EDGE. 

Scenario su napisali Gerald Di Pego i Justin Di Pego. Gerald je prekaljeni veteran koji je napisao dosta bioskopskih i televizijskih naslova raznih žanrova. GHOST OF NEW ORLEANS je detektivski triler sa okultnim detaljima i pokušajem da tu priču izloži ne kroz složen zaplet već kroz karaktere. Upravo mešavina detektivsne istrage, okultnog prisustva i zavere iz podzemlja čini da film ima dosta veliki broj prominentnih likova, od kojih su neki kao glavni detektiv kog igra Josh Lucas, ili osumnjičeni kog igra Terrence Howard dosta zanimljivo postavljeni, dočim je Lake Bell nedovoljno iskorišćena a Cary Elwes pokušava da se nametno ulogom ljigavog kriminalca ali na kraju samo pravi karikaturu.

Antonijevićev film deluje malo ispušteno u postpdoukciji, pre svega u domenu tona koji odiše površnošću B-produkcije, ali i u pogledu kolor korekcije. Ipak, sama režija deluje kao nešto što nije tipičan DTV i svakako pokazuje neku veću ambiciju, ako ne bioskopsku per se a onda barem sa namerom da se plasira na televizije.

Ripper sekvence i obračuni su energični, ali “uopštenost” pristupa na nivou žanra koja je vidljiva kroz uvođenja nekoliko različitih temeljnih koncepcija, upravo čini ovaj materijal idealnim za televiziju.

* * / * * * *

HAPPY ENDINGS

HAPPY ENDINGS je debitantska režija Darka Šuvaka, hrvatskog direktora fotografije koji je napravio solidnu karijeru na američkoj DTV sceni i B-produkciji generalno. Njegov rediteljski debi je međutim potpuno drugačiji od onoga što on snima tamo, i spada u istočnoevropski art house. HAPPY ENDINGS je film iz 2014. godine koji spada u red oonih hrvatskih filmova koji dosta dobro evociraju vizuelni i pripovedački izraz modernog art housea.

Ono štio je Šuvak mogao da prense iz američkih filmova koje je snimao jeste pomalo jasnoće. Neki odnosi među likovima su toliko uronjeni u "realiazm" i višekanalnu glumu u kojoj se dijalozi među likovima neprekidno preklapaju da neke stvari ostaju nejasne ili iziskuju napor da se razumeju.

Ipak, u osnovi Šuvkov scenario nudi zanimljivu društvenu kritiku kroz priču o ženi koja pljačka banku kako bi vratila dugove i kasnijim razvojima te situacije koji ukazuju na žestoku društvenu hipokriziju, prisutnu na svim nivoima. Mnogi od detalja u izlaganju likova su prvoloptaški i motivacije su agresivno postavljene, a opet Šuvak pokušava da bude suptilan i diskretan na nivou izlaganja samih događaja i time remeti tok narativa i praćenje priče.

Dakle, HAPPY ENDINGS pati od raznih dečjih bolesti što je šteta jer dobro izgleda i ima zanimljivu temu. Ipak, na kraju nedostaci se ispostavljaju kao malobrojni ali fundamentalni i opterećuju film u nekim ključnim tačkama. Ukupno, uzev Šuvak je ovim filmom pokazao da ima šta da pruži kao reditelj i nadam se da će se ponovo javiti nekim novim autorskim projektom.

* * 1/2 / * * * *

KILLER FORCE

KILLER FORCE Vala Guesta je irsko-švajcarsko-ameička koprodukcija, akcioni triler o pljački rudnika dijamanata, sniman u Južnoj Africi u sred Aparthejda, sa O.J. Simpsonom u jednoj od glavnih uloga, da paradoks bude veći. Šta više, u ovom filmu pored Simpsona igra i Peter Fonda, svakako jedan od glumaca kojima bi boravak u tadašnjoj Južnoj Africi bio kontraindikovan.

Prekaljeni britanski veteran žanrovskog filma Val Guest okupio je solidnu glumačku ekipu u kojoj su pored Fonde bili još i Telly Savalac, Christopher Lee, Hugh O'Brian i Maud Adams. Dakle, na istom mestu našlo se nekoliko ondašnjih Bond-negativaca i jedna od redovnijih Bond-devojaka. Sve to deluje kao recept za jedan od tipičnih All-Star mashupova iz tog vremena kojima su na kraju izmicali kvaliteti, ali u slučaju KILLER FORCEa možemo reći da je Guest dovoljno siguran reditelj i na kraju njegov film ne dostiše Winnerov FIREPOWER ali jeste sasvim solidan akcijaš koji nije onoliko cerebralan koliko bi heist film trebalo da bude ali to nadoknađuje zahtevnom fizičkom produkcijom i efektnim lokacijama.

Stoga KILLER FORCE možda nije klasik heist filma svog vremena ali definitivno jeste solidan programmer koji umnogome prevazilazi redovne tegobe ove vrste produkcionih mešavina.

* * 1/2 / * * * *

Saturday, July 22, 2017

SPIDER-MAN:HOMECOMING

Nisam verovao da Jon Watts posle prilično neukog indie debija COP CAR može da snimi film kao što je SPIDER-MAN: HOMECOMING. Ipak, očigledno je Holivud dovoljno jaka industrija da budi zaista ono najbolje u rediteljima. Naime, Wattsov reboot Spider-Mana, iako se tehnički nadovezuje na CIVIL WAR Braće Russo, zapravo nudi do sada najonzistentniju i najbolju uvodnu priču o ovom junaku. Wattsov film pomera Spideya bliže dečaku kog je ujeo pauk i spušta ga na nivou "uličnog" heroja koji tek treba da stasa da bi se suprotstavio mutiranim supervillainima. Ranije je Spidey od prve priče imao posla sa težim protivnicima i apokaliptičnim scenarijima, dočim ovde ima protivnika koji svakako da ima tehnička pomagala koja su izazov za Spideyeve moći ali ima krajnje diskretne namere i nije ni blizu toga da uništi svet.

Odnos između Spideya i negativca je odličan, i Michael Keaton ga odlično igra, dajući liku određenu produbljenost koju negativci u mnogim Marvelovim pa i Sonyjevim filmovima do sada nisu imali. Doduše, Keaton je imao zaista dobar materijal za igru jer nije imao potrebu za nekakvim psihopastkim kerebečenjima, nemotivisanim monolozima o svojim namerama već je naprotiv iz scenarija mogao da izgradi i odnos i da opravda svoj lik. Zanimljivo je da i u drugom GUARDIANSu koji ove godine ima odličnog negativca i u Spideyu, imamo jak motiv očinstva u karakteristikama supervillaina.

Tom Holland kao Spidey je mladolikiji od Maguirea i Garfielda, pa samim tim se bolje uklapa u taj profil mlađeg Spideya početnika i odlično se snalazi u ovoj ulozi. Uprkos tome što ni Maguire ni Garfield nisu bili loši izbori za ovu ulogu per se, a to naročito mislim za Garfielda, rekao bih da je Holland imao i sreće da se njegova harizma uposli u do sada najboljem filmu o ovom junaku.

Ključni adut HOMECOMINGa je pre svega humor i dobro rešavanje karakternih situacija koje su konzistentno postavljene u okvirima postuklata omladinskog filma. Watts nije neki maestro bioskopske akcije i u tom domenu HOMECOMING nudi vrlo ekonomičan i mudar koncept. Akcija se uglavnom percipira kroz Spider-Mana tako da Watts sebe ne dovodi u iskušenja da orkestrira neke komplikovane spektakularne scene sa velikim brojem protagonista, mada sasvim sigurno nekoliko scena donosi solidne akcione bravure, pre svih obračun na trajektu a zatim i spasavanje iz lifta u vašingtonskom spomeniku.

Unutar akcionih scena, Watts opet ne gubi humorističke akcente tako da u svim deonicmama uspeva da ostane dosledan u tom preplitanju između duhovite omladinske komedije i superherojskog akcijaša. U tom pogledu, HOMECOMING je zaista zrelo urađen, potpuno rediteljski artikulisan i kontrolisan, iako spada u red u "manjih" Marvelovih filmova u pogledu obima akcije poput ANT-MANa i DOCTOR STRANGEa koji su se ispostavili kao dobar izbor u pogledu koncepta. Ako izuzmemo Gunnove GUARDIANSe, rekao bih da je HOMECOMING u pogledu preciznosti rediteljskog postupla daleko najozbiljniji naslov u MCU.

Ono što film opterećuje jesu određeni recidivi iz ostalih MCU naslova koji ga čine nedovoljno samostalnim. Ipak, čini mi se da neki potencijalni gledalac u budućnosti svakako može da pogleda ovaj film bez nekakvog suštinskog predznanja o ostalim MCU naslovima. No, svakako da je ugođaj kompletniji ako se znaju ostali filmovi i utoliko šteta za Wattsov izuzetan rad.

Za razliku od ostalih MCU filmova izuzev GUARDIANSa koji su me mahom ostavljali hladnim, HOMECOMING je sve vreme imao snažan osvežavajući efekat humora i coming of age filma čije je adute Watts uspešno sproveo u delo. Stoga mislim da je ovakav film nedostajao ne samo MCU već i letnjoj filmskoj ponudi ove godine. Ponešto od ovoga je u manjim dozama ponudila WONDER WOMAN, ali HOMECOMING je u pogledu utiska ipak znatno snažniji i konzistentniji rad. Bravo.

* * * 1/2 / * * * *

Thursday, July 20, 2017

DUNKIRK

Nolanov DUNKIRK je film koji počne relativno zanimljivo ali onda deteiorira u nešto što bi se najlakše moglo opisati kao bezmalo dvočasovna kolekcija Telenor momenata u kojoj gledalac očekuje da junaci u nekom trenutku dobiju neograničeni 4G i podele svoju avanturu sa prijateljima ali oni umesto toga postradaju. Doduše, oni koji prežive raduju se kao da su dobili nekakv pre-paid dodatak.

Nolan je pokušao da pobegne od strukture combat movieja što je u ovom slučaju više kukavički nego umetnički potez. Naime, na kraju krajeva, ono čemu se Nolan nada jeste upravo “najjeftinija” emocija “herojskog” combat movieja što se nalazi u direktnoj opoziciji sa onim čime je Nolan želeo da izbegne dosta korišćenu strukturu.

Naime, Nolan je želeo da se fokusira na nekoliko “malih priča” i da onda neke “velike događaje” smešta u njihov drugi plan, da istovremeno ima i intimni survival story i ratni spektakl. Očigledno je da se Nolan oslonio malo na koketiranje sa evropskom art house aktualnošću a malo i na trend survival trilera poput GRAVITYja i REVENANTa ali na kraju, u ključnim momentima ne uspeva da izbegne patetične motivacione dijaloge i sentimentalne gestikulacije.

Kada se tome doda da Nolan pokušava da pomeša nekoliko vremenskih tokova, i to baš ne daje zadovoljavajuće rezultate, a rasplitanje svega u završnici nimalo nije zadovoljavajuće, možemo slobodno reći da je DUNKIRK jedan pokušaj da stvori nekakav lažni impresionizam koji ne može da pobegne od mejnstrima.

DUNKIRK je u vizuelnom pogledu verovatno najbolje i najmaštovitije realizovan Nolanov film i što se mene tiče, samo da se uzdržao od blamiranja u tim završnim dramskim scenama zaslužio bi i ocenu više. Međutim, nije i samom je sebi presudio jer se razotkrio.

U epohi koja nam je dala FURY i HACKSAW RIDGE, RYANa i još neke naslove, DUNKIRK deluje istovremeno slabo ali i gotovo bizarno u tome da je neki mejdžor studio odobrio ovakav film. DUNKIRK sasvim sigurno nije tipičan studio movie. Nažalost, nije ni dobar, niti je dovoljno izmaknut od onih mejnstrim zaslađivanja koja mogu da plasiraju samo veliki majstori. Nolan to definitivno nije.

* * / * * * *

S.W.A.T.: UNDER SIEGE

Tony Giglio je aktivan DTV delatnik i uprkos tome što jeste bio umešan u neke upmarket projekte brzo je skončao stružući po dnu kace. Za razliku od drugog filma u S.W.A.T. franšizi koji je pod naslovom FIREFIGHT režirao Benny Boom sa Gabriel Machtom u glavnoj ulozi, treći film nije ni tako ambiciozan ni tako vešto realizovan. U ekipi ovog puta doduše imamo par glumačkih minjona, Adrianne Palicki koja je daleko iznad materijala, i Michael Jai Whitea koji se sa uživanjem valja po DTV blatu.

Zato je i šteta što Palicki i White nisu glavni likovi već ga igra izvesni Sam Jaeger. Isto tako, šteta je što Giglio nije DTV reditelj sa nekim svojim oebeležjem, recimo kao Isaac Florentine, pa da film barem donese impresivnu akciju koju ova ekipa može da iznese. Naprotiv, akcija u filmu je u najboljem slučajnu korektna, iako je tu White, glumac koji može svašta da izvede.

Konačno, za razliku od FIREFIGHTa koji je imao zanimljivog negativca, UNDER SIEGE ima i slabog generic negativca sa britanskim akcentom i manirima blago dekadentnog plaćenika koji ni na jednom nivou nije ubedljiv.

Za razliku od FIREFIGHTa gde je evidentno uložen trud da se ne “bruka” franšiza početa u bioskopima, treći deo zalazi u domen generic DTV rada koji ni White ni Palicka ne zalsužuju.

* * / * * * *

Wednesday, July 19, 2017

ORIGIN WARS

ORIGIN WARS Shanea Abbessa je povratak Ozploitationa na velika vrata. Naravno, globalna bioskopska mreža je bitno drugačija u odnosu na vremena kada je MAD MAX mogao da stigne svuda po svetu, a ORIGIN WARS je film koji će verovatno pokriti mahom DTV tržište ali u jednoj nama vrlo dragoj i deficitarnoj kategoriji a to su cameronovsko-lucasovski SF akcijaši. Naravno, kada danas govorimo o Cameronu uvek se kao referenca javlja i Blomkamp kao reditelj koji se dosledno bavi tom vrstom grungy SF sa elementima društvene kritike i junacima koji dolaze iz blue collar miljea.

Abbess je do sada snimio nekoliko B-pokušaja u ovom i bliskim žanrovima ali nijedan nije bio ni blizu zanimljiv i dobro realizovan kao ORIGIN WARS. Priča je smeštena u daleku budućnost, u period kolonizacije dalekih planeta. Na jednoj od njih dolazi do pobune er su se čudovišta koja služe za teraformiranje otela kontroli i glavni junaci pokušavaju da spreče apokalipsu i razotkriju zaveru.

Ono što Abbessov film najpre odvaja od cameronovskih i lucasovskih korena jeste sama struktura priče. Film je podeljen u poglavlja koja pokušavaju da obuhvate sve "uglove" priče ne bi li slila sve tokove u jedan klimaktični tok tako ovde nemamo klasičnu strukturu sa jadno definisanim hero's journeyem već u suštini jednu mozaičnu dramaturgiju za koju slutim da je proistekla iz budetskih ograničenja. Abbess je prepoznao da ovu priču ne može da radi na isti način kao uzori i našao je indie ključ u pogledu pripovedanja, s druge strane obraćajući veliku pažnju na to da uspešno rekonstruiše SF imaginarijum i film je na tom nivou izuzetno uspešan. Ipak, za ovu vrstu filma na kraju krajeva stil naracije jeste jako bitan i u njemu leži najveći nedostatak. ORIGIN WARS nema naročito komplikovanu priču ali je izlaže na komplikovan način i time limitira svoj efekat na publiku.

Ono što je međutim glavni adut filma jeste šarmantna glumačka podela koju predvode Kellan Lutz, nabildovani akcioni star starog kova i Daniel MacPherson koji donosi karajternu stranu čoveka od akcije. Zatim, tu su akcija i specijalni efekti koji su vrlo energični, ubedljivi i u skladu sa produkcionim dizajnom koji u sebi integriše ono na šta su nas navikli STAR WARS, ALIENSi, ELYSIUM ali i neki naslovi Ozploitation tradicije kao FORTRESS. Za očigledno skroman budžet, abbess je isporučio film koji jako lepo izgleda, i u skladu sa trendom grungy SFa koji je uostalom ušao i u sam STAR WARS preko ROGUE ONEa.

Naravno, razni elementi, od dramaturgije do obima akcionih scena pokazuju da ORIGIN WARS nije u istom budžetskom okviru, ali Abbess ima hrabrosti da se uhvati u koštac sa tim žanrovskim okvirom, kao i stari Ozploitaion majstori. Da se odmah razumemo, ORIGIN WARS nije ROAD WARRIOR ali nije ni FURY ROAD, dekadentno uzdizanje B- premise na nivo A+ produkcije. Ovo je film u kome reditelj pokazuje kako se u prirodnom budžetskom staništu pravi pulpy SF akcijaš čiji je osnovni kvalitet upravo u tome što je reč o manje kontrolisanom, manje korporativnom parafraziranju onoga što je danas A+ film.

Pojedini elementi i nedorečenosti u priči sugerišu da su autori zamislili da ovo bude inicijalni film za čitav serijal. Bilo bi lepo da se to desi. Ali i ako se ne desi, film neće delovati nezaokruženo jer je određeni loopiness narativa već omogućen dramaturškom postavkom koja ima izvesnu mozaičnost.

Po onome što je pružio na ekranu, Abbess bi u neko drugo vreme sasvim sigurno imao film u bioskopima. Ovako, vidim ORIGIN WARS kao dobru zamenu na onim televizijama koje sebi ne mogu da priušte pravog Camerona, Blomkampa ili ROGUE ONE.

* * * / * * * *

Tuesday, July 18, 2017

BREAKING AT THE EDGE

BREAKING AT THE EDGE Predraga Antonijevića je horor iz 2013. godine, urbana priča o trudnici koju progoni spektralna pojava i podstiče je da se osveti za zločin počinjen u prošlosti. Trudnica počinje da se leči od psihičkih problema misleći da su oni izvor tih apela iz onostranog ali onda shvata da možda zaista mora da umiri nenamirene duhove kako bi spasila svoje dete.

Nekoliko godina kasnije, scenarista ovog filma Nissar Modi napisao je indie postapokaliptičnu priču Z FOR ZACHARIAH sa Margot Robbie i Chrisom Pineom. I ovaj film je mahom kamerna priča, doduše sa mnogo više generic elemenata i sa mnogo većim akcentom na žanrovske detalje i konvencije.

Antonijević se solidno snalazi u formi trilera koji koketira sa hororom. Sasvim sigurno je da se posle ovog filma nije nametnuo kao velikan žanra ali ovo je ostvarenje solidnog profesonalnog nivoa. U saradnji sa nekadašnjim McTiernanovim DPjem Steve Masonom, Antonijević gradi dinamičan stil, sa dosta pokreta kamere, dosta snimanja iz ruke, pokušava da uključi ambijente a naročito neke prirodne pojave u narativ.

Glumačkoj ekipi snagu daju Milo Ventimiglia i Gabriel Macht, dvojica prekaljenih televizijskih faca, ali glavnu ulogu igra Rebecca Da Costa, brazilska glumica koja je u ukupnom skoru solidna u ovom filmu ali kanališe izraz nekakve rezervne Freide Pinto.

BREAKING AT THE EDGE nije film za bioskope ali je vrlo solidan sadržaj za mali ekran na kome je konačno i skončao. Mislim da je ovo film koji će imati dugovečan život u programima televizijskih kanala. 

* * / * * * *