Thursday, February 28, 2008

LARS AND THE REAL GIRL

Pogledao sam LARS AND THE REAL GIRL Craig Gillespiea, courtesy of Ginger.

Ovaj isti reditelj je zločinački potcenjeni MR WOODCOCK o kome sam pisao nešto ranije, i taj film se smatra jednim od katastrofalnih promašaja studija new Line i Craig je zbog njega stavljn na studb srama dočim se LARS AND THE REAL GIRL lsavi kao pun pogodak posle lepe sudbine na Sundanceu i odličnih kritika. Čini mi se da se ove godine Craigu desila nepravda ali da je na kraju ipak imao happyend pošto je ipak reč o reditelju na koga treba obratiti pažnju.

LARS je primer kako ne treba praviti film. Ali je istovremeno to primer kako ne treba praviti film baziran na pretpostavkama kako bi se možda mogao napraviti zanimljiv film, što ovaj promašaj donekle ublažava.

Koju je to premisu Craig dobro namirisao. Naime, često kada gledamo filmove sa previše dramatičnim ili pak artificijelno iskonstruisanim sukobima, imamo na umu da bi se sve te nesuglasice i sukobi mogli rešiti kada bi ljudi seli i razumno razgovarali sa dosta tolerancije. LARS je upravo film o jednoj takvoj zajednici u kojoj su svi ljudi inteligentni, tolerantni i strpljivi. I to je zanimljiv koncept ali u konkretnom slučaju pokazuje kako u prikazivanju takvih okolnosti nema drame pa shodno nema ni konvencionalnog narativnog filma kojim Gillespie, when all is said and done, ipak namerava da se bavi.

To upadljivo odsustvo drame proisteklo iz vrlo uverljive koncepcije da su ljudi razumni i da mogu da se dogovore nikako ne pomaže bizarnoj premisi u kojoj upadljivo asocijalni Lars kupuje lutku, pred celim svetom je proglašava za svoju devojku i ponaša se prema njoj kao da je živa.

Ova priča je vrlo lako mogla otići u grossout, i eventualno bi izrasla u nekakv high concept grossout film. Međutim, Gillespie je pošao drugim putem, retirao ju je kao jednu atipičnu dramu, ali na kraju tog puta gledaocu zapravo nije dao neki dublji pogled u dušu svojih junaka ili stanje sveta, a to je nameravao.

Stoga LARS ostaje kao jedan zanimljiv ali zapravo prazan i ravan promašaj, koji je na nivou tehnike vrhunski izdanak Sundancea, ali nema puno razloga da iskoračuje van tog geta.

* * / * * * *

Monday, February 25, 2008

100 GIRLS

Pogledao sam 100 GIRLS Michaela Davisa.

To je reditelj koji je radio SHOOT EM UP. U ovoj teen komediji koju je režirao, mogu se videti neki nedostaci i opsesije koji će dovesti i do problema u SHOOT EM UPu.

Naime, iako se bavi vrlo čistom žanrovskom postavkom, Davis oseća potrebu da snimi film-esej o žanru u kome se izražava, i tako u 100 GIRLS pokušava da prevaziđe formu teen komedije, uvodeći jedno tri high concepta u jedan film i ne razlikujući važno od nevažnog.

To se naročito odnosi na broj i tretman karaktera. iako je whodunit po principu Klueda jedan od high concepata kojima se služi, elaboracije karaktera potpuno zaustavljaju priču i film vrlo često staje iako je na nivou mikrostrukture postavljen kao teen komedija.

Upravo zbog svojih atipičnosti ovaj film ima najviše problema, a opet baš zbog njih ljubitelji žanra i treba da ga vide.

Inače, nekoliko glumaca koji su igrali u ovom DTV naslovu su posle napravili karijeru. Najviš je uspela Katherine Heigl, zatim Emmanuelle Chirqui (Sloan iz ENTOURAGE) i Jaime Pressly.

* * 1/2 / * * * *

Sunday, February 24, 2008

JAS SUM OD TITOV VELES

Juče sam dobio temperaturu 38 gledajući JAS SUM OD TITOV VELES Teone Strugar-Mitevske. Osećao sam se loše kada sam pošao u bioskop i ne mogu da kažem da mi je film išta kriv, no isto tako ne mogu da kažem da mi je pomogao da lakše podnesem temperaturu.

Na FESTu sam ranije, ili je to bio Autorski, gledao debitantski film KAKO UBIV SVETEC koji nije bio naročito dobar ali je ponudio neki nov rukopis za balkanski film. taj film je imao neku energiju i grozničavost koja je bila autentična.

Ovaj novi film je atipičan po tom što ima relativno pristojnu tehničku egzekuciju (film je koprodukcija niza država, DP je iz inostranstva, sve je filmska traka) za jednu kamernu priču koja je u suštini privatno iživljavanje glavne glumice, rediteljkine sestre i producentkinje Labine Mitevske.

Ovaj film ima nezrelost najpretencioznijeg studentskog filma, sa sve pričom o tri sestre zarobljene u Titovom Velesu koje pokušavaju da odu, direktnom polemikom sa Čehovom, kao i jednom od sestara koja je zbog prezira prema svetu odlučila da prestane da govori. dakle, dosta gadan spoj.

Ako tome dodamo crn pogled na stvarnost gde je najstarija sestra navučena na metadon, srednja se podaje svakome kome stigne ne bi li otišla iz Titovog Velesa, a najmlađa, mutava, lunja po gradu, onda je jasno da imamo posla za infantilnim makedonskim art houseom.

U clom tom mediokritetskom mish-mashu, zanimljivo je da imamo scenu oralnog seksa u kome Labina Mitevska stavlja spolovilo u usta i spolovilo se nazire CLOVERFIELD style. Ipak, spolovilo deluje vrlo pornićarski tako da slutim da je reč o protezi.

U svakom slučaju, Labina odrađuje već izanđalu blowjob rutinu iz evropskog art housea.

U poređenju sa srpskim filmom, ovaj film je budžetski ambiciozniji i u svom autizmu se pozitivno razlikuje od srpske ekstrovertnosti, no srpski film odavno zanima samo forenzičareb kao što smo Žika i ja.

* * / * * * *

Saturday, February 23, 2008

FRIDAY FOSTER

Pogledao sam FRIDAY FOSTER Arthura Marksa, courtesy of Ginger.

Arthur Marks je iskusni blaxploitation reditelj koji je radio razne pokretne slike u svojoj karijeri, bio je aktivan i kao autor, i kao producent i distributer a između ostalog, Plissu će se dopasti detalj da je bio i jedan od velikih poštovalaca i pomagača Williama Girdlera.

FRIDAY FOSTER je ekranizacija relativno poznatog stripa o crnoj reporterki, bivšem modelu koja se bori protiv zločina. Reč je o derivativnom konceptu u kome se kombinuje socijalni status Lois Lane i Batmanova taktika.

U duh stripovskog koncepta i FRIDAY FOSTER se kreće brzo i nepretenciozno. ja moram priznati da mi je ovaj film delovao kao neki Antonioni ipo tome što me je podsticao na razmišljanje. Ceo film sam proveo razmišljajući o drugim stvarima pošto mi je Marksov koncept to dozvolio jer je film zaista koncipiran za absent minded gledaoca i gotovo da pospešuje lutanje misli. Međutim, s druge strane, isto tako nije mi dao povod da zaustavim film ili da gledam nešto drugo što mislim da dosta govori o Marksovoj rutiniranosti.

Kad je reč o ideologiji, ovo je atipičan blaxploitation pošto smešta crne junake u srednju klasu i ovde se srećemo sa junacima koji zaziru pd sveta pimpova, dilera i kurvi, koji su inače u blaxploitationu prikazani sa simpatijama i prihvatanjem, a često i junaci dolaze iz tog miljea.

Ovde međutim, junaci pokušavaju da se izbore da budu srednja klasa i film odlazi u geto samo onda kada junaci traže opasnost i kontakt sa podzemljem. po ovoj težnji ka asimilaciji crnaca, FRIDAY FOSTER predstavlja izuzetak.

Kad je reč o samoj strukturi priče i etici junaka, film je već dosta bliži tradicionalnom blaxplitationu. Junakinja se ponaša kao do te mere oslobođena žena da ne preza od toga da svoje telo upotrebi u borbi za pravdu i bez problema u filmu promeni tri partnera, od kojih je sa barem dvojicom radi svog zadatka i njihove moći.

Politički ugao priče koja govori o zaveri da se ubiju crnačke vođe, liči na tradicionalan blaxploitation, međutim ovde je struktura vođa takva da crnci pokušavaju da se bore kroz sistem, dok je u blaxploitationima inače obično forsiran koncept stvaranje paralelne institucije.

Očigledno je dakle da je American International Pictures hteo da približi Pam Grier najširoj publici koja uključuje i belu srednju klasu i da malo steriliše blaxploitation izraz. Međutim, upravo zbog tih iskliznuća van klasičnog blaxploitatona, FRIDAY FOSTER zaslužuje posebno mesto.

* * * / * * * *

Thursday, February 21, 2008

MILOŠ BRANKOVIĆ

Pogledali smo MILOŠA BRANKOVIĆA Nebojše Radosavljevića na velikom ekranu i mogu reći da je to jedan vrlo dobar film što se retko sreće u našoj recentnoj produkciji.

Nažalost, film smo gledali pod utiskom svega što se dešavalo na mirnom protestu i potonjoj nemirnoj završnici tako da je to sigurno bio jedan faktor dekoncentracije.

No, MILOŠ BRANKOVIĆ je vrlo dobar film, srpska varijanta nečega što bi recimo radio Seijun Suzuku, Takashi Miike, ili u kontekstu srpske tradicije recimo Jovan Jovanović ili Miša Radivojević.

U stvari, ako bi se držali srpskih okvira najpre bih definisao MILOŠA BRANKOVIĆA kao film Jovana Jovanovića urađenog u tempu Miše Radivojevića. dakle, Jocina anarhičnost urađena sa Mišinom kontemplativnošću i logikom u zapletu i odnosima karaktera.

naravno, savremeno srpsko društvo je manje rigidnog od onog u kome je radio Joca pa je Jocin domet u tom smislu ekskluzivniji, ali paradoksalno, savremeni srpski film je rigidniji od onog iz Jocinog vremena tako da ako je Joca više odskakao u odnosu na ondašnje društvo, Radosavljević više odskače u odnosu na sadašnju kinematografiju.
Film bi se žanrovski mogao definisati kao alter-noir, na liniji već pomenutih Suzukija, Miiikea ili Boormanovog POINT BLANKa. Film govori o mladom beogradskom arhitekti koji živi okružen karakterističnim srpskim haosom, pokvarenim pedagozima, razularenim uličnim bandama, etabliranim kriminalcima, korumpiranom policijom, bahatim nevladinim organizacijama, rezigniranim umetnicima... On trpi čitavu seriju poniženja sve dok jednog dana ne sretne svog druga iz škole, gangstera srednjeg ranga koji mu daje da pričuva pištolj, i arhitekta počne da ga koristi...

Radosavljević vrlo korektno uspeva da balansira između pričanja urbane kriminalističke priče i intimne drame i angažovanog filma. I ono što je najvažnije, na oba koloseka uspeva da bude relevantan. Ako imamo u vidu da većina savremenih srpskih filmova pokušava da ima neku vrstu "intimne" relevantnosti i neku vrstu političke relevantnosti, MILOŠ BRANKOVIĆ je raritetan po tome što pokušava da bude konkretan i da najzad tu neku političku liniju koja je u našem filmu obično opšte mesto, a ovde ima konkretnu maltene imenom i prezimenom definisanu metu. i to je super, zato što najzad imamo politički film (posle BUĐENJA IZ MRTVIH) koji će verovatno uspeti da proizvede neku reakciju i ima profilisan stav.

Ono što je u tom stavu zanimljivo jeste da nije reč o nekom generic soft centrističkom pogledu na svet, već film nudi jedan izraz dendističke beogradske desnice koja nije imala puno manifestacije na filmu. MILOŠ BRANKOVIĆ je art house film tako da on neće uspeti da izleči problem potpunog odsustva desnog filma u zemlji u kojoj je desnica dominantna politička opcija ali film nudi osveženje u ideološkom smislu.

Film je snimljen na minimalnom budžetu za srpske uslove tipa SUTRA UJUTRO ili ODBAČEN. Međutim, na ekranu se vidi svaki dinar, i ovo je film iz tog miljea koji najbolje izgleda na nivou production valuesa, ima odličnu upotrebu velikog broja lokacija, koje se sveže, nisu ranije previše rabljene i film donosi jednu svežu likovnost.

Inscenacija je isto tako vrlo ubedljiva za naše uslove, rukopis je sličan rukopisu Miše Radivojevića, naravno sa nešto savremenijim konceptom kadriranja, dosta upotrebe steadycama koja svemu daje jednu svežinu u odnosu na standardne srpske produkcije u kojima se pokreti kamere obično baziraju na faru ili snimanju iz ruke.

Fotografija Miloša Kodema je odlična i vrlo zanimljiva u fakturi slike pošto film NIJE crno-beli ali nije ni u boji već se boja blago probija i sporadično biva akcentovana u određenim situacijama u kojima se pojavljuju krv, urin i sl. Mislim da je Kodemo posle ovog filma zaista DP to watch, naročito sa laganim prelaskom srpske kinematografije na HD. Naročito ga treba imati na umu za Novi srpski film koji je osuđen na HD.

Miloš Vlalukin u ovom filmu dobija svoju prvu glavnu ulogu i njoj je prilično dobar. Vlalukin odlično izgleda i ima filmski pristup glumi tako da ako bude više radio ispuniće pun potencijal koji je nagovestio u ovom filmu. Jovana Stipić u ovom filmu nudi svoju treću ulogu, i konačno imamo glumicu koja solidno glumi, odlično izgleda i ne preza od scena seksa, što je u našem glumištu još uvek problem. Nada Šargin je već standardno solidna kao i Nebojša Milovanović. Boris Komnenić pokazuje da je raspoložen za eksperimente i donosi nešto sasvim novo u odnosu na svoje ranije uloge. zanimljivo je da u svoja poslednja dva filma Komnenić igra pobornika nešto aletrnativnijih seksualnih praksi. Pera Božović je postavljen kao zvezda filma, u vintage ulozi policijskog inspektora koju on tradicionalno dobro radi.

Dakle, MILOŠ BRANKOVIĆ je film koji zaslužuje podršku i pažnju. Nadam se da će i mejnstrim kritika podeliti ovaj dobar utisak o filmu i što je još važnije da će imati plasman na festivalima.

* * * / * * * *

Wednesday, February 20, 2008

RUN FAT BOY RUN

Pogledao sam RUN FAT BOY RUN Davida Schwimmera, courtesy of Ginger i obradovao sam se da ponovo pogledam Pegga.

Pegg je bio i ko-scenarista ovog filma sa Michael Ian Blackom, i očigledno je da se sa njim dobija full-time job ili da barem on ne želi da igra ukoliko nema priliku da scenario malo prilagodi sebi.

Schwimmer je Peggov saigrač još iz filma BIG NOTHING i mislim da su oni još tu uspeli da pronađu nekakav zajednički jezik. Isto tako, mislim da je Scwimmer vrlo mudro odlučio da se posveti režiji pošto, iako nije neki vrhunski reditelj, barem za sada, ipak ima mnogo veću perspektivu nego kao glumac koji posle FRIENDSa nije imao relevantnijih ostvarenja.

RUN FAT BOY RUN je kad je reč o režiji vrlo pristojan, nije u samom vrhu romcoma ali je u zlatnoj sredini nesumnjivo.

Kad je reč o scenariju, tu RUN FAT BOY RUN ima najveći problem pošto film ima nekoliko high concept ideja u sebi a nijedna nije previše plauzibilna. Naime, imamo junaka koji je pobegao sa venčanja i sada, pet godina kasnije želi da mu se napuštena nevesta vrati. I to kao koncept nije loše ali zahteva znatno bolju scenarističku razradu od kasnijeg high concept rešenja da će on da istrčći maraton KAKO POSTATI HEROJ-style, kako bi mu se ona vratila.

Iako ima izvesne simetrije u trčanju sa venčanja i trčanju na maratonu, čak i u okvirima romcoma ovakva postavka je prilično neuverljiva. Dakle, pored prilično mediokritetskog, sporadično solidnog pisanja unutar scena RUN FAT BOY RUN pati od starog romcom problema a to je da se u high conceptu izgubi emocija koju bi junaci trebalo da razviju i da se razvoj njihove romanse previše uslovljava.

Uprkos svemu ovome, i priličnoj neopredeljenosti u smislu settinga (film je pisan za Njujork pa je sa ulaskom britanskih producenata prebačen u London), Pegg uspeva da ga digne na jedan dosta visok nivo, iako suštinski ne uspeva da prikrije činjenicu da ovo ipak nije prvorazredni proizvod.

Ipak, samim tim što je Pegg unutar Working Title priče, nadam se da će ga oni uskoro importovati u neki svoj romcom najvišeg kvaliteta.

* * / * * * *

Tuesday, February 19, 2008

ZOO

Pogledao sam ZOO Robinson Devora, courtesy of Ginger i moram reći da sam se razočarao.

Ova igrano-dokumentarna pretenciozna pseudo-rekonstruckija sudbina i stanja svesti koji će dovesti do smrti jedno zoofila i do kriminalizacije zoofilije u drđavi Washington, nažalost ne uspoeva da bude ništa više od filma eseja koji nema nikakvu umetničku ni dokumentarnu vrednost.

Devor je pokušao da nam predstavi zoofile kao nežne, krhke ljude koji su ubeđeni da voloe životinje do te mere da su spremni i da seksualno opšte sa njima, i to bi bio zanimljiv koncept kada snimljeni verbalni iskazi tih ljudi ne bi bili podvučeni ispod serije asepričnih pokretnih slika koje po svojoj strukturi podsećaju na neme rekonstrukcije iz boljih Discoveryjevih emisija a po fakturi deluju kao neki pretenciozan art, dakle izgledaju kao pretenciozan arty tretman jedne trivijalne forme kao što je dokuemntarna rekonstrukcija iz TV emisije.

Nažalost, na Discoveryju i sličnim kanalima ima mnogo boljih rekonstrukcija veće umetničke vrednosti tako da se za ZOO čak ne može reći ni da je u toj formi vrhunsko delo.

Ono što ZOO jeste bi se moglo defnisati kao jedno gusvansantovsko žestoko promašivanje teme, u kome uljuljkivanje i hipnotičkim prizorima i uživanje u delikatnosti detalja potpuno odvlači pažnju reditelja od bazične razložnosti.

Otud u ovom filmu ne razlikujemo čak ni kada koji sagovornik govori, i sve do same završnice u kojoj imamo upliv dokuemntarnog materijala ne znamo o čemu ovaj film uopšte govori. Konačno, čitav autorov pokušaj da sagleda slučaj iz vizure zoofila biva potpuno izvitoperene njegovim tretmanom njihovih reči pošto je film toliko distanciran i toliko su stvari oneobičene da kroz sam postupak vidimo da Devor želi da smesti njihove priče u neku vrstu patološkog konteksta. Nažalost, ni sama zoofilska priča nije naročit big deal. Seks sa životinjama je jedna od ustaljenih praksi, i Devor greši što primenjuje tako pretenciozan postupak na jednu temu koja vapi za racionalnim, ali nepretencioznim postupkom.

Uostalom, kako besmrtni Slobodan Stanković kaže, za zoofilski pornić je teže našao konja nego devojku.

* 1/2 / * * * *

SLATKO OD SNOVA

Sinoć smo se na redovnoj projekciji prisetili SLATKA OD SNOVA Vladimira Živkovića, courtesy of Žika.

Ovaj film je infamozan star vehicle Dragane Mirković koji je trebalo da bude njena varaijanta HAJDE DA SE VOLIMO, ali ga je omeo niz faktora među kojima su smrt producenta Rake Đokića, sankcije, rat, slom bioskopa.

Međutim, ovaj film je zaista zaslužio ozbiljnu rehabilitaciju pošto je reč o raritetnom skupu dobrih namera koje su nažalost uglavnom sve neispunjene i prokockane.

Pre svega, film ima televizijski look, nemalo zahvaljujući DPu Fatmiru Nušiju koji je poznat kao vrhunski TV snimatelj i saigrać Stanka Crnobrnje, koji se ipak nije nikada dokazao na filmu. Fotografija je elektronska, sa dosta apsurdnih najjednostavnijih televizijskih efekata u smislu bojenja slike i ambijenta, i više podseća na neki arhaični televizijski show nego na film. I upravo bi kao vrhunski televizijski show SLATKO OD SNOVA najbolje funkcionisalo, i imalo svoje mesto u DVD kolekcijama.

U tom smislu zaista je šteta što je ovaj projekat, sasvim urađen na televizijskom nivou uopšte došao u poziciju da se tretira kao film, i da se poredi sa kinematografskim ostvarenjima.

Pored fotografije, veliki tehnički problem filma je tretman ambijenata koji su konceptualno vrlo dobro izabrani, naročito Muzej vazduhoplovstva koji izgleda retrofutuiristički i imajući u vidu stare mladzne avione sa petokrakama koji stoje u njemu te neke stare helikoptere neuobičajenog dizajna, pomalo deluje kao skica nekog allanmooreovskog tretmana SFRJ i stvaranja neke vrste alternativne istorije.

Međutim, pored abismalnog kvaliteta slike, i prilično slabog kadriranja, film ima ogroman problem lošeg rada sa statistima kojih naprosto nema ili su slabo iskorišćeni tako da junaci egzistiraju u sablasno praznim ambijentima koji više pripadaju nekom filmu po Stanislavu Lemu nego veselom mjuziklu.

Rediteljski koncept, ukoliko se o nečemu takvom u ovom filmu uopšte može govoriti se više vrti oko pokušaja da se film pretvori u seriju spotova Dragane Mirković i tu napredovanje priče dosta gubi na razložnosti. Očigledno je da reditelju Vladimiru Živkoviću pričanja priče nije bilo primarna preokupacija, čemu su verovatno doprineli i potresi u produkciji koji su usledili posle smrti Rake Đokića.

Kad je o Raki reč, SLATKO OD SNOVA je vrlo lucidno producentski postavljen projekat. Naime, on je za scenariste odabrao tada dvojicu hip scenarista, Aleksandra Barišića koji je radio srednju priču u KAKO JE PROPAO ROKENROL i CRNI BOMBARDER i Srđana Dragojevića koji je tada bio senzacija posle MI NISMO ANĐELI.

I ispod naslaga Živkovićevog neznanja i Nušijeve fotografije, vidi se zanimljivo postavljen scenario.

Film je postavljen kao priča u uspehu mlade radnice u fast food restoranu smeštenom u bajkovitoj Srbiji koja pokušava da uspe u svetu dance popa, u kome dominira velika izdavačka kuća, koju vodi veliki neumoljivi mogul. Ona biva primećena od strane njegovog skauta dok se njena drugarica smuva sa tada najaktelnijom, ali već dekadentnom zvezdom. Njih dve postaju rivalke, mogul pokušava da preuzme pevačicu od skauta koji se u međuvremenu zaljubio u nju, i da joj potpuno promeni imidž ali pošto ona shvata da takav imidže ne bi bio njen auztentični izraz napušta šou biznis. Ipak, želja za pevanjem je jača i ona uz pomoć duha Elvisa Presleya ulazi u um mogula i nalazi u njemu dobrotu, koji potom budi na javi i sve se završava happy endom.

Priča filma koja je prilično nerazumljiva zapravo ima u sebi elemente koji su hteli da realizuju ovaj kratki sinopsis koji sam gore naveo i u kome ima sasvim dovoljno kvaliteta da SLATKO OD SNOVA bude zanimljiv, čak i intrihgantnan omladinski film. Međutim, neukost u realizaciji je samo fragmente ove priče dovela na ekran i njen efekat je izgubljen.

Neki od najpipavijih glumačkih segmenata poput duha Elvisa Presleya su naravno najgore glumljeni, recimo njega igra Manda, što je dodatno devalviralo ovu mitsku matricu koja će kasnije nešto uspešnije, ali na isti način i sa istom funkcijom biti korišćena u ČARLSTONU ZA OGNJENKU Uroša Stojanovića sa likom Baba Boginje.

Ono što je takođe zanimljivo to je muzički koncept filma. Naime, SLATKO OD SNOVA ne afirmiše Draganin kanonski izraz već se bavi promovisanjem njene, sada je jasno, neostvarene dance pop karijere na engleskom jeziku. Rambo Amadeus pak u filmu izvodi svoje numere koje su apsolutno u njegovom maniru bez ikakvih ustupaka. Reimagining Draganiniog lika u filmu izvodi HOROR REDITELJ koga igra Zoran Cvijanović i on je vodi u neke new wave vode bowievskog high concepta, mislim da je i te pesme pisao Rambo, tako da u filmu praktično ima najviše muzike Ramba Amadeusa, nešto generičkog euro beata i nimalo narodnjaka. U tom smislu, SLATKO OD SNOVA zaista nema veze sa afirmacijom turbo folka, izuzev minulog rada svoje glavne zvezde.

Čini se da je ovakav muzički kontekst filma možda i doprineo njegovom neuspehu pošto je bio presofisticiran za Draganine fanove.

Isto tako, iako zaplet nije realizovan na adekvatan način i priča nije ispričana, neke od koncepcija koje su scenaristi uveli u film daleko prevazilaze koncepciju i kvalitet scenarija za uobičajene pevačke vehicle filmove.

U svakom slučaju, iako SLATKO OD SNOVA nije film o koji je iko ogrešio dušu, reč je o bitnom detalju iz istorije naše pop kulture u kome se može naći štošta zanimljivo.

* * / * * * *

Monday, February 18, 2008

KEBAB CONNECTION

Pogledao sam KEBAB CONNECTION Arno Saula, courtesy of Ginger.

Ovaj film je dobar putokaz kako će izgledati srpski komercijalni film ukoliko kod nas prevlada "fondacijska" filmska struja koju oličavaju Srdan, Stefan, Koljević i ta ekipa. Oni sada sebe smatraju velikim umetnicima, ali ma koliko da sa podsmehom doživljavaju "bioskopski film", sigurno je da će na neki način želeti da se izraze i u tom formatu koji pledira da bude komercijalniji na lokalnom nivou. Možda mu se ne bi posvetili u punom autorskom kapacitetu, ali sigurno ne bi propustili priliku da odrade nešto kao scenaristi ili producenti ili mentori u najširem smislu. U njihovom pokušaju da pretvore srpski film u neku vrstu istočnoevropskog getoiziranog filma, što nikada naš film nije bio, sigurno će pokušati da naprave i svoju vrstu repertoarskog filma, koji će pripuštati svojim odanim štićenicima.

KEBAB CONNECTION je deo sličnog projekta u Nemačkoj, na scenariju je potpisan njihov najpotentniji mladi autor (u festivalskom smislu) Fatih Akin i očigledno je ovo njegov koncept upliva u komercijalni film. Štaviše, on u ovom filmu ubacuje deo elemenata iz GEGEN DIE WAND i na nivou glumačke podele, i čini se da ovu formu doživljava kao neku vrstu tezge za svoje odane saradnike.

I onda možemo da vidimo jedan melanž lažnog multikulturalizma, lažne filmofilije i konačno lažne komedije kojoj je važnije da bude politički korektna nego da bude smešna. Nemci posle progona Jevreja pred Drugi svetski rat nikada nisu uspeli da oporave svoju filmsku komediju i retke su uspešne nemačke komedije. Međutim, čak i u neuspleom filmu se vidi da li proističe iz relativno autonomne autorske ili producentske vizije. Isto tako se mikromenadžment vidi čak i u uspešnom filmu. KEBAB CONNECTION nije uspešan film tako da se u njemu i vide šavovi, i još plus i smetaju.

I mi smo imali ovakvih projekata ranije, MUNJE prve padaju na pamet, ali ovako perfidne filmove još nismo, no nekako osećam da ćemo ih uskoro imati ukoliko se ne pojavi neki ubedljiv koncept autohtonog srpskog imperijalnog filma, čiji je OGNJENKA prvi korak. Međutim, OGNJENKA nije dovoljna.

S druge strane čini mi se da se ovakvi perfidni, politički korektni, sterilni bioskopski filmovi već pripremaju.

* 1/2 / * * * *

Saturday, February 16, 2008

IL CITTADINO SI RIBELLA

Pogledao sam IL CITTADINO SI RIBELLA Enza Castellarija, courtesy of Pliss.

Ovo je italijanski krimić koji pripada tradiciji poliziotesschi podžanra, i negde je na liniji DEATH WISHa koji je izašao iste godine.

DEATH WISH je bolji film zato što je Paul Kersey junak čija je motivacija za osvetu jasna dok je Castelarijev junak pre svega motivisan potrebama autora da uradi vigilante film u kome čovek uzima pravdu u svoje ruke i rešava slučaj mimo policije.

Ipak, treba imati na umu da je osnovna Catellarijeva greška u tome što njegov junak naprosto nije preživeo ništa previše strašno od strane kriminalaca i da je njegova potonja potera za njima više iz domena patologije od koje pati Ron Silverov lik u BLUE STEELu nego što zaista postoji razlog za tako besomučnu osvetu.

Film je opterećen, ali ne previše Nerovim monolozima o tome kako se pravda mora uzeti u svoje ruke, kako vlast ne štiti građane dovoljno, i otprilike je jasna ideološka ciljna grupa kojoj se autor obraća.

Ono po čemu se film pozitivno izdvaja to su odlične scena automobilskih potera, solidan izbor lokacija i dobre akcione scene i pucnjave. Međutim, naročitu pohvalu zaslužzuju sve scene sa vozilima koje imaju i za današnje uslove svež naturalizam i fizičke efekte.

Pliss mi je nasekao film sa komentarima, koje je hostovao Bill Lustig tako da ću u nekom trenutku sigurno reprizirati ovaj film sa ovim komentarima.

* * 1/2 / * * * *

2019

Pogledao sam 2019 Sergio Martina, courtesy of Ginger.

I da se razumemo, film je smeće. Svako iole normalan bi smatrao da je protraćio 96 minuta svog života gledajući niskobudžetni film čiji autori imaju ambiciju da dođu do lake zarade, ulazeći u arenu u kojoj se nadmeću filmovi bazirani na pozamašnim ulaganjima a nemaju dovoljno talenta da prevaziđu tu disproporciju između ulaganja i zarade.

Dakle, nemam ništa protiv niskobudžetnog filma kao koncepta, i nemam ništa protiv niskobudžetnog filma koji se pretvara da je skup ukoliko je autor sposoban za to, međutim 2019 je gluplji, dosadniji i tromiji od svakog visokobudžetnog mastodonta koji mnoge mane može da nadoknadi kroz raskoš,

I to sve naravno, nije ništa neočekivano za jedan rip-off naslova kao što su MAD MAX ili ESCAPE FROM NEW YORK.

Međutim, ono što zaslužuje posebnu analizu jeste koncept kroz koji je Martino planirao da nadoknadi oskudan budžet. Naime, Martino u rukopisu pravi jednu neobičnu inverziju i suprotstavlja se američkom postapokaliptičćnom filmu time što umesto tehnički impresivnog miljea, baziranog na jasnim konvencijama žanrova i pop kulture, gradi jedan groteskni art house svet koji više liči na neki film Saše Petrovića nego na George Millera.

Martino naravno pokušava da se osloni na miteme vesterna i opakih junaka iz Millerovog i Carpenterovog asortimana, ali najpre njegovi likovi imaju veze sa grotesknim prikazima srednjeg veka, gube, starih zdanja u raspadanju koja većinom nemaju previše veze sa njujorškom modernom arhitekturom, itd. I neke od scena zaista mnogo više liče na neki evropski art film nego na exploitation koji pledira na uspeh u Americi.

Druga linija je poigravanje sa dizajnom space opere u nešto ambicioznijim pulpy setovima koji pripadaju štabovima zaraćenih strana, koji na svoj način pet nemaju veze sa aktuelnim kinematografskim trenutkom već više liče na neki kemp pristup maltene žilnikovskih razmera.

U svakom slučaju, Martinu u ovom filmu ovi zahvati nisu uspeli, i osim koncepcije koja je preteča CHILDREN OF MENa, ovo je naslov koji ne zaslužuje pažnju.

Kad je reč o apokaliptičnim naslovima ovog tipa, ja bih se držao Enza Castellarija.

Unače, zanimljivo je da ovaj film deli godinu apokalipse sa Castellarijevim I NUOVI BARBARI.

* 1/2 / * * * *

Thursday, February 14, 2008

KINSEY

Pogledao sam KINSEY Bill Condona, sa velikim zakašnjenjem.

Condonov arhaični rediteljski pristup čini da se nikada zapravo ne razume da li je on pravi reditelj ili samo peder sa zaposlenjem. Takvi su mu i filmovi, kad se bavi žanrom, to je onda mjuzikl ili sexually charged horor, gde njegovo seksualno opredeljenje dolazi do izražaja, a kada je reč o istinitim pričama, to su onda biografije ljudi koji su mu opet zanimljivi pre svega iz seksualnog ključa.

I to je naravno sasvim legitiman vid političkog filma u kome se film koristi kao neka vrsta političkog instrumenta u borbi za prava seksualnih manjina. Međutim, kao i svi vidovi političkog filma, tako i njegov mora da preuzme matricu iz nekog filmskog stila, i Condon se tu oslanja na najkonzervativnije tradicije klasičnog Holivuda.

Kada je radio KINSEY, on je istakao da je namerno hteo da se drži konzervativnog stila filmova koji su izlazili u vreme Kinseyevog života i da ih obogati eksplicitnim prikazima seksa koji su neočekivani u tom kontekstu. Međutim, takvi su mu i drugi filmovi, što pokazuje da mu je istraživanje stila i filmskog izraza na drugom mestu.

I to se ispostavlja kao najveći problem KINSEYa pošto upravo zbog arhaičnog stila, mi ne uspevamo da dokučimo gotovo ništa o tome ko je bio taj čovek, pošto nam klasicistički pristup koji vezujemo za afirmativne biografske filmove ne dozvoljava da se zaista probijemo do suštine njegovog karaktera.

Između ostalog, pored njegovog vrlo liberalnog pogleda na svet, ne saznajemo da li je on bio relevantan naučnik ili ne, a završnica filma poprima lirske dimenzije Kinseya koji kopni i postaje dosta mutno šta se desilo sa istraživanjem posle ukidanja Rockeffelerove stipendije.

I zato, kad se podvuče crta, KINSEY stoji kao zabavan biografski film o intrigantnoj temi, koji nažalost više uspeva da uputi na zanimljiv istorijski događaj i ličnost nego što zaista rasvetljava događaje.

* * 1/2 / * * * *

Wednesday, February 13, 2008

CALIFORNIA DREAMING

Pre nekog vremena sam pogledao CALIFORNIA DREAMING Christiana Nemescua i još uvek nisam uspeo da se odlučim na koji način da priđem ovom filmu. Naravno, reč je u filmu koji jeste u sasvim pristojnom stanju dovršenosti i iz njega se vrlo jasno vidi koje su bile autorove ambicije. Međutim, to zaista ekstremno trajanje od 158 minuta čini da se zaista upitam da li smo gledali verziju koju bi Nemescu pustio javno.

Mislim da ekstremno trajanje filma gotovo sigurno ne bi bilo ovakvo u završnoj verziji pošto ova priča naprosto po svojoj ambiciji ne odgovara tim dimenzijama filma i nije za film duži od dva sata. Ekstremne dužine trajanja filmova su obično iznuđene i to u većini slučajeva zbog obimne priče ili teme filma koja nadilazi klasične formate repertoarskog filma.

CALIFORNIA DREAMING nije takva priča. Ovo je komunikativan,. pitaj film sa jednostavnom pričom za koji je idealna dužina između 100 i 120 minuta.

U ovom obliku ovaj film nema tu idealnu dužinu i deluje naporno, iako je vrlo očigledno da se iza sadašnje naporne forme krije dinamičan film.

Štaviše, vidljive su čitave sekcije koje je očigledno trebalo sažeti.

Odnos prema priči o rumunskim lokalnim moćnicima koji opstruiraju putovanje američke jedinice na granicu za SRJ tokom Bombardovanja, pre svega pokazuje jedan prilično ozbiljan moralni i intelektualni koncept koji je imao pokojni reditelj u odnosu na velike svetske sile, savremene ratove, istoriju, ideologiju i komšije.

Rumuni su veliki narod, respektabilne tradicije, i moglo bi se reći da taj narod ima određenu zrelost kada uspeva da iznedri ovakav film koji pokazuje izuzetno izgrađen i slojevirt odnos prema stvarnosti i vrlo ozbiljnim pitanjima koje nameće svakodnevica.

Daleko je od toga da je CALIFORNIA DREAMING film koji sad nudi neki naročit intelektualni užitak, ili neku posebnu političku poentu, međutim, siguran sam da mi recimo ne bi bili u stanju da napravimo ovakav film o Amerikancima koji prolaze kroz Srbiju da bi bombardovali Rumuniju, kao što ne bi imali film koji se na ovakav način pozicionira u odnosu na NATO, na primitivni i bestidni odnos nadmoćnih i siromašnih, itd.

Sve ono što CALIFORNIA DREAMING nudi usput kao common sense, nešto što doživljavamo sasvim normalno, naša kultura ne bi bila sposobna da artikuliše.

Uostalom, videli smo naš film, vrlo slične tematike PAD U RAJ u kome je rat tretiran kao nekakva privatna šala, jedna zajebancija, u kojoj sticajem okolnosti mogu da glume i stranci.

Dok je u srpskom filmu, rat prikazan kao imaginarni žanrovski događaj koji se nije desio u stvarnosti, kao neka vrsta tradiconalne filmske priče u jednoj kinematografiji ima više interpretacija, kao Godzilla, CALIFORNIA DREAMING mnogo više govori o tom događaju iako ga samo pasivno tretira.

I zato u stvari u Rumuniji, predvorju Srbije, Amerikanci ni ne shvataju da u Rumunima koje sreću zapravo dobijaju ukus Srbije, zemlje jadnih i siromašnih ljudi kojima nisu potrebne američke bombe da bi se ubijali, i čiji je lokalni kabadahija oko nekih stvari zapravo i u pravu.

Najveća tragedija je u tome što današnji Srbi verovatno ne bi zaustavili voz koji ide da pomogne bombardovanju nekog drugog, a Nemescuovi Rumuni ipak bi.

* * * / * * * *

Monday, February 11, 2008

MICHAEL CLAYTON

Pogledao sam MICHAEL CLAYTON Tony Gilroya, courtesy of Ginger.

Čini se da Soderbergh kao producent sada štancuje kopije svojih uspelih filmova tipa posle TRAFIICa odmah ide SYRIANA a posle ERIN BROCKOVICH, MICHAEL CLAYTON.

Za razliku od ERIN koja je bila više populistički film o neobrazovanoj budali koja je ipak uspela da pobedi sistem, MICHAEL CLAYTON je više na liniji liberalskih conspiracy teorija iz sedmadesetih za koje je bio specijalizovan Alan J. Pakula. A pomalo i Sydney Pollack koji je producirao ovaj film i glumio dosta važnu ulogu u njemu.

Međutim, dok je Zavera bila nešto relativbno novo tokom sedmdesetih, uostalom, tada je ča k i Predsednik po prvi put demistifikovan, priča koju nam prikazuje MICHAEL CLAYTON je danas toliko pase da svaki drugi film sa Van Dammeom ima isti ovakav zaplet.

Priča o čoveku koji shvata da Zla Korporacija ne samo da truje ljude nego je spremna i da ubije nekog ko je whistleblower je toliko prevaziđena da deluje smešno kada se priča u filmu u kome je sama sebi svrha.

Ovakva priča bi mogla da funkcioniše u nekom žanrovskom filmu u kome neka vrsta drugog filmskog aduta predstavlja krajnji ishod filma. Međutim, ovakva priča ispričana kao da je sami sebi svrha čini da nas Gilroy tretira kao debile, kao da nismo gledali apsolutno nijedan film već 30 godina.

Nažalost, Gilroy nije našao način kako da nam neki nov način predoči Pakulino gradivo. Ovaj film je Pakula all the way.

S tim što naravno, ako već moram da gledam Pakulu, radije bih gledao njegove izvornike nego neku second hand interpretaciju.

Gilroy je na ovu temu već imao zanimljiviji i svežili film DEVIL'S ADVOCATE, u kome je staru temu dovoljno remiksovao da drži pažnju 1998. godine.

Nažalost, CLAYTON nema taj kvalitet.

* * / * * * *

Sunday, February 10, 2008

A L'INTERIEUR

Pogledao sam A L'INTERIEUR

I mogu reći samo jednu stvar, don't believe the hype!

Povremeno se pojavi poneki film koji nas vrati u dane kada se horor žanru prilazilo sa predrasudama, podozrenjem i paušalnim etiketama. To je bio period zabluda i podmetačina, međutim, da se horor sveo samo na ovakve filmove, sve to bi bilo tačno.

Kada neko snimi film koji traje 76 minuta, po definiciji znaš da je taj ili neki amater pa je jedva napabirčio i toliko, ili da je pokušao da snima neku drugu formu pa iznebuha odlučio da je proglasi za film ili da čovek naprosto ne zna da snima filmove.

Bustillo i Maury verovatno na neki način obuhvataju sva tri podskupa.

Međutim, najpre će biti da oni ne umeju da snime film pošto je i u trajanju od tih zaista mizernih 76 minuta, A L'INTERIEUR dosadan i prepun ponavljanja.

Špica filma se završava u šestom minutu.

Potom već u prvih desetak minuta ima scenu solilokvija antipatične babice u bolnici koji nema apsolutno nikakve veze sa likovima, zapletom i poentom filma i koji je mogao da leti da su u odnosu na scene koje ulaze u film primenjeni iole profesionalni kriterijumi.

Onda negde oko 20. minuta, film počinje da se kreće u pravcu onoga zbog čega smo došli.

Dolazi jedina dobra scena u filmu a to je scena prvog dolaska Beatrice Dalle, kada glavnoj junakinji, inače trudnjači, na vrata kuca upadljivo umobolna žena obučena u neku dugu crnu gothic haljinu koja želi da uđe u kuću. Ko može kriviti trudnjaču što nije odmah napustila svoj stan posle prvog dolaska policije. Zaista, ko bi očekivao da bi ozbiljan psihopata mogao da dođe tako upadljivo kostimiran, i pritom u dugoj haljini, krajnje nepodesnoj za izvršenje krivičnog dela. Međutim, očigledno idiotski izgled je tajna naše zločinke.

Kada policija ode, glavna junakinja ZADREMA, verovatno srećna što je dovoljno zanimljiva da ima svog psihopatu, a zločinka uđe u kuću u elipsi što je tek prvi slučaj u kome ćemo otkriti da Bustillo i Maury vole da preskoče svaku scenu koju ne umeju da izrežiraju.

U svakom slučaju, kada psihopata koja planira da raspori ženu i izvadi joj dete uđe u kuću, dok žena drema, ona prvo odluči da se malo promuva po kući, vidi šta ima, potraži ČIME DA JE RASPORI, pošto ništa nije ponela sa sobom.

Spoj dve potpuno neuverljive radnje između zločinca i žrtve čibni da se svaki suspense situacije da publika zna više od junakinje potpuno ukine.

Kada nađe čime će da je raspori, dođe da je raspori pa je malo gleda, zamišljeno i upadljivo neobično. Očigldno je reč o još jednom od filmskih psihopata koji će možda i da nastrada zbog svoje neefikasnosti.

Takva vrsta kontempativnosti nije prijatelj ozbiljnom zločincu tako da trudnjača uspe da pobegne od prvog pokušaja rasporivanja pošto ju je, sasvim očekivano iz sna probudio bol makaza zabodenih u pupak.

Očigledno zločinka računa da će se amaterski carski rez lakše obaviti ako je pacijent živ i brani se svom snagom nego ako je na neki način narkotisan ili barem vezan.

Tada naša junakinja upada u fazu u kojoj ne može da hoda, koja na svu sreću kasnije prođe. Ipak, uspeva da dopuzi do kupatila i da se zaključa, vidno uznemirena. Uznemirenost je takva da naša junakinja može da govori, ali ne može da vrišti iako bi joj to pomoglo.

Vrata od kupatila su nesavladiva barijera za ubicu. Možda bi mogla da ih savlada da su se Meury i Bustillo odlučili za elipsu, u kojoj ona može da uđe u kuću koja sigurno ima snažnija vrata od kupatila.

Potom, film postaje neka vrsta krvavog sitkoma, u kome se "slučaj Martina Balsama" ponovi u nekoliko navrata, a status quo gde ubica vreba napolju a žrtva ulazi i izlazi iz kupatila pošto je u međuvremenu povratila moć hoda i stekla neku vrstu radoznalosti i rado napušta kupatilo iako svaki put nema nikakav cilj prilikom napuštanja kupatila.

U ovoj fazi, Bustillo i Meury imaju još jednu scenu koju ne umeju da izrežiraju a to je kako da zločinka ubije policajca i za njega vezanog osumnjičenog arapskog tinejdžera /koga policajac iz nekog razloga nije hteo da ostavi vezanog napolju, u kolima ili za ogradu, ili štagod) koji imaju predznanje o tome da je ona opasna i znaju kako izgleda. Pošto su očigledno sve opklade protiv nje, i trebalo bi biti inventivan u ovoj sceni, reditelji su je preskočili.

Međutim, već situacija u kojoj se ova dvojica nesretnih junaka suočavaju sa njom je diskutabilna pošto prositiče iz njihove potrebe da u kući u kojoj je izubijana trudnica, i vreba pshihopata koja je prethodno već ubila dvojicu policajaca i to pošto su shvatili da je ona psihopata, odu da poprave osigurač.

Možda su hteli da poprave osigurač kako bi lakše izveli trudnicu iz kuće, ali, oni imaju baterijske lampe, plus ona je domaća u toj kući, sigurno bi se snašli. Ili su pak računali da trudnici osposobe osigurač pa da ona boravi u kući do jutra.

U svakom slučaju, neznano kako, čudno obučena žena i njih savlada.

Ipak, u međuvremenu je trudnica shvatila da će da bi dala život morati da oduzme barem jedan.

Kreće u napad. uspeva da prilično onemogući zločinku. Ali, onda ona počne da kontemplira pred ubistvo i ne ubije je.

Hm.

I onda se ispostavi da se sve ovo zapravo desilo zbog jednog saobraćajnog prekršaja. Za koji ne znamo tačno ko je kriv.

A L'INTERIEUR je kao ekranizacija one replike iz TT SINDROMA "Ti nikada nećeš znati kako je to biti majka, pošto ćeš večeras da umreš."

S tim što ovde materinstvo zapravo nije naročito potencirano kao bitna linija filma. Ovde se sve vrti oko vendete za počinjen saobraćajni prekršaj.

Zločinki nije stalo do živog deteta. Ona želi da ga iščupa iz utrobe da bi se osvetila. Njeno završno milovanje iščupanog deteta je samo način da se završi film i ne znači apsolutno ništa.

Ali, da li je glavnoj junakinji stalo do deteta?

Glavna junakinja pošto ju je zločinka načela oko pupka, dođe na ogledalo i gleda u kom joj je stanju lice. Briga nju za stomak, ne mari ona previše za to.

Uostalom da joj je stalo do deteta, ne bi sebi izvršila traheotomiju, a potom tu intervenciju oneobičila time što će probušen vrat oblepiti selotejpom.

A L'INTERIEUR je film u kome autori ne mogu da prikriju svoju nezrelost, između ostalog i zato što je ne koriste kao deo izraza već pokušavaju da je zaodenu u neku vrstu ozbiljnog Euro-slashera, na tragu HAUTE TENSION od koga preuzimaju samo tupavost a ništa od Ajine zanatske veštine.

Činjenica da u filmu ima klanja, nažalost ne znači da je film hrabar. Niti to klanje može da prikrije njihov rediteljski ineptitude koji se očituje kroz to šta likovi rade, kako likovi misle i koliko priča napreduje, odnosno koliko se odnosi menjaju.

Jedini razvoj likova i odnosa prositiče iz primene najoveštalijih klišea kojima se autori očigledno prekasno okreću i slabo ih realizuju. Ako promenom u liku smatramo neumitni trenutak kada će žena početi da čini zlo onome ko je njoj činio zlo, so be it.

Ovi momci nažalost ne znaju da u Srbiji još uvek živi Šefka Hodžić, sa promenjenim imenom, i da bi je ovako glup film sigurno uznemirio. A onda je svašta moguće.

* 1/2 / * * * *

Saturday, February 9, 2008

SHOOT EM UP

Pogledao sam SHOOT EM UP Michaela Davisa.

Ne mogu reći da sam dobio ono što sam očekivao, i to je istovremeno i mana i vrlina ovog filma. Pre svega nisam dobio dobro koreografisane i energične pucnjave, pošto Davis očigledno nije reditelj koji je dorastao čak i običnoj emulaciji hongonške ili bilo koje druge pucnjave kao Antoine Fuqua u REPLACEMENT KILLERSima, recimo, iako mu je DP bgio Peter Pau, HK snimatelj koji to sve ima u malom prstu.

Davisova režija je mnogo više na nekoj arhaičnijoj tarantinovskoj liniji, s tim što njeni koreni nisu u Tarantinu, sa pokušajima estetizacije raznih detalja na štetu agresivnosti pucnjave i akcionih prizora. Tek kroz tumačenje scenarija dolazimo do pravog izvora inspiracije ovog filma.

Dočim, film je znatno zanimljiviji u dramaturškom smislu, pošto se tu Davis ne referiše na Tarantina već na strip i moglo bi se reći da sva hiperboličnost SHOOT EM UPa dolazi od čitanja savremenih stripova. Otud i ta estetizacija pojedinačnih kadrova, i ta ispadanja iz ritma sa dijalozima na neočekivanim mestima, i zaplet koji je za stepen bizarniji i brži od uobičajenog filmskog zapleta, dijalozi koji su svedeni na cool replike (koje ne funkconišu naročito) i cool priče, kao u nekom savremenom graphic novelu.

Preuzimanje koncepcija iz stripa čini ovaj film svežijim, ali ga istovremeno i čini potpuno antidramskim, sa pokušajima da ismeva klišee koji se na kraju pretvaraju esenciju klišea, jer kliše kao formalno rešenje nije ideološko već dramsko pitanje, a strip nije dramska umetnost tako da kada se bukvalno prenese na fim ostane kao prazna ljuštura u kojoj se zapati svaka vrsta dramskog klišea.

Doduše, ni sam nivo stripa na koji Davis referiše, moram malo stati u odbranu stripa, nije vrhunski, već se vidi da su i neki njegovi uzori bili slepo crevo te forme koja je sada u velikoj ekspanziji.

U svakom slučaju, SHOOT EM UP nudi dovoljno buke, Monicu Bellucci, Clive Owena i poneko prijatno iznenađenje da se pogleda, međutim kada posle ovakvog filma umesto radosti ostane kontemplacija, jasno je da nešto nije u redu.

* * / * * * *

Friday, February 8, 2008

RISE OF THE FOOTSOLDIER

Pogledao sam RISE OF THE FOOTSOLDIER Julian Gilbeya, courtesy of Death Wish.

Film je jako vešto realizovan, sa vrlo energičnim i krvavim prikazima nasilja, solidnom rekonstrukcijom epohe i neprestanom vizuelnom agresivnošću usled koje reditelj ne trči ceo film kao maraton već svaku scenu kao sprint, a što je karakteristično za mlađe britanske reditelje željne brze afirmacije. U tom smislu RISE OF THE FOOTSOLDIER bi bio dobar calling card za Gilbeya da se ponudi nekom producentu koji voli violentne krimiće, recimo Luc Bessonu, pošto ne znam koliko bi u Americi mogao da prođe sa ovakvim pristupom.

RISE je priča o Carlton Leachu, nekadašnjem fudbalskom huliganu a zatim izbacivaču i dileru ekstazija koji se povukao iz posla taman kada je njegova ekipa iz Eseksa počela totalno da silazi sa uma, i da u relativno mirnoj engleskoj provinciji sprovodi nezapamćen banditizam raspirivan ozbiljnim navlakama na kokain, heroin i steroide.

Ova priča je prikazana u formi dvočasovne montažne sekvence njihovih best of divljanja, bez puno autentičnog dramskog razvoja, tako da je film vrlo antiakademski koncipiran, sa prilično tankom simulacijom objedinjujuće priče i karaktera. Međutim, istovremeno, ovaj film, iako nije nesklon fetišizaciji nasilja, u principu zaista uspeva da prikaže kakva su bagra bili Carlton i prijatelji.

Odavno nisam gledao film u kome sam toliko intenzivno osećao gađenje prema likovima i u kome nemar prema izgradnji karaktera zapravo pomaže istinitosti priče.

Gilbey bi se mogao smestiti na liniju kojom se kreće Nick Love, po uslovnoj hendikepiranosti svog rediteljskog rukopisa. RISE nije dobar film ali jeste zanimljiv za ljubitelje žanra i one koje zanima tema.

* * / * * * *

Wednesday, February 6, 2008

LJUBAVNI ŽIVOT BUDIMIRA TRAJKOVIĆA

Danas sam, kada se delirijum malo smirio, reprizirao LJUBAVNI ŽIVOT BUDIMIRA TRAJKOVIĆA Dejana Karaklajića,

Ovaj film spada u red coming of age filmova koje je pisao Milan Jelić, s tim što je ovde on samo saradnik na scenariju a prvopotpisani je Predrag Perišić. Međutim, u izvesnim segmentima se oseća Jelićev kink, koji nije uspela da uguši Perišićeva sterilnost.

U svakom slučaju, ovaj film je bio Perišićev callintg card i ovo je prvi film koji je osvojio nagradu za scenario na Festivalu filmskog scenariju u Vrnjačkoj Banji. Ako imamo u vidu da su te godine na festivalu učestvovali SPECIJALNO VAPITANJE i HAJKA, koji nisu dobili ništa, tj. nešto marginalno, mislim da to dovoljno govori o bizarnosti te odluke. Međutim, među filmskim radnicima postoji legenda da je Tito gledao ovaj film na Brionima i da je rekao da mu se dopada a onda je ta informacija počela da se širi i žiriji su pokušali da pokažu sličan ukus.

Kako god bilo, BUDIMIR je pre svega vrlo miscastovan film, pošto su dvoje glavnih mladih glumaca, esktremno antipatični, devojka (koju igra Marina Nemet, kasnije je postala glumica) je jako loše dubbovana, i teško je pratiti melodramu u kojoj su dvoje glavnih junaka prilično neuspeli.

Zatim, postoji još niz nelogičnosti u odnosima između likova i motivacijama koje proističu iz stilske neopredeljenosti da li je reč o populističkoj ili lirskoj komediji, ili pak možda o drami.

Te stilske dileme sa jasno javljaju i u glumi pa tako isti likovi imaju manire u rasponu od slapsticka do francuskog Novog talasa.

Karaklajićeva egzekucija je dakle vrlo nesigurna, iako je film karakterističan po dosta lucidno odabranim lokacijama.

BUDIMIR TRAJKOVIĆ je ušao u istoriju krajnje nezasluženo, maltene na bazi anegdote, iako spada međui slabije u vrlo potentnoj liniji coming of age filmova.

* * / * * * *

MADE IN YU

U deliričnom stanju, pod temperaturom koja mi nikada ovako teško nije pala, pogledao sam film MADE IN YU Mika Lazića.

Ovaj film je dosta sličan filmovima Gorana Rebića, našeg gastosa u Austriji, koji u tamošnjoj produkciji snima filmove koji govore o Srbiji ili o austrijskom doživljaju Srbije, odnoso srpskom doživljaju Austrije.

Kao i svaki pravi gastosi, ni Rebić ni Lazić se suštinski nisu odselili iz Srbije, to jest otišli su na Zapad ali su mentalno ostali ovde. I MADE IN YU je tipičan primer takvog filma koji ne zna tačno da li Šveđanima priča o srpskoj tajni, bolnoj i neizrecivoj ili Srbima priča o tome kako je teško u Švedskoj.

Upravo zbog te neopredeljenosti, film gubi sav svoj mogući šarm koji je mogao proisticati iz niza verovatno autentičnih gastarbajterskih situacija iz života koje Lazić ubacuje u film.

Opredelivši se za mozaičnu strukturu LEPIH SELA, samo urađenu na beskrajno neveštiji način, Lazić pokušava da ispriča sudbinu jedne bosansko-srpske porodice koja se doselila u Švedsku.

Međutim, okvir koji drži priču, a to je situacija da pater familias hoće da se samoubije je jako loše postavljena, neuverljiva, previše plakatska, te glupost dodatno ukucava dramaturšku neveštinu.

Flešbekovi su kudikamo zanimljiviji, s tim što se u njima pojavljuje isti problem kao i datom okviru a to je očajna gluma naših vedeta loše glume među kojima su Boda Ninković, Nataša Ninković, Manda, itd.

Ono što je autentično zanimljivo na nivou scenarija su dijalozi u koje su ubačene broken Swedish reči što doprinosi autentičnosti likova.

U svakom slučaju, uprkos Mikovoj raspolućenosti između Švedske i Srbije, očigledno je kao negativne atribute pre svega preuzeo tradicionalne mane srpskog filma, čime je pokazao privrženost rodnoj grudi.

* 1/2 / * * * *

Monday, February 4, 2008

JOHNNY ENGLISH

Sa dobrih pet godina zakašnjenja pogledao sam JOHNNY ENGLISH Peter Howitta što je nedopustivo kako meni kao 007-buffu tako i meni kao ljubitelju produkcije Working Title.

JOHNNY ENGLISH je parodija na Bonda u kojoj je Rowan Atkinson, resident Working Title komičar odradio tu rutinu koja je u suštini stara koliko sam serijal o Bondu. Naime, Bond je čim se pojavio odmah bio parodiran, što u krajnjoj liniji uključuje i film CASINO ROYALE koji je bio parodija bazirana na knjizi iz serijala.

U tom smislu JOHNNY ENGLISH ne nudi ništa novo i ekskluzivno.l Ekskluzivno čak nije ni to šro su parodiju pisali Wade i Purvis koji su aktuelni resident scenaristi Bonda pošto kako rekoh imamo već sličan izuzetak sa filmom CASINO ROYALE.

JOHNNY ENGLISH je u kontekstu Working Title produkcije zanimljiv zato što bi se bez previše učitavanja moglo reći da je zapravo ovaj film neka vrsta uvoda u estetiku koju ćemo imati u SHAUN OF THE DEAD i HOT FUZZ, pošto dotle Working Title u principu nije ni pokušavao da referiše na američke žanrovske filmove (čak i kad su u slučaju Bonda britanski koncepti aproprirani u Holivudu) i to je tek posle ovog naslova počeo da ozbiljnije radi. U međuvremenu Working Title je čak došao do toga da producira Carnahanov SMOKIN ACES.

Naravno rad Edgara Wrighta je znatno superiorniji od ovog filma međutiom ostaje činjenica da JOHNNY ENGLISH daje par ideja. Prva je da bi bilo zanimljivo videti šta Edgar Wright ima da kaže na temu superagentskog filma, a zatim i kako bi izgledala njegova saradnja sa Rowanom.

U konkretnom slučaju JOHNNY ENGLISHa radi se o vrlo preciznoj, atraktivnoj produkciji u kojoj je Rowan Atkinsom sporadično briljaantan, zaplet je funkcionalan a Howittova realizacija sigurna, i rezultira vrlo dobrim spojem komedije, intrige i parodije. Ipak, kao i sve uspešne parodije, JOHNNY može da stoji i sam bez detaljnog poznavanja referenci. Pa ipak, u ovom filmu nema dovoljno toga novog da bi se mogao smatrati klasikom komedije, ali je svakako reč o uzornom repertoarskom filmu.

* * 1/2 / * * * *

Sunday, February 3, 2008

THE NINES

Pogledao sam THE NINES Johna Augusta, courtesy of Ginger.

Hm, John August je pored svoje rutinske komercijalne karijere oduvek imao i tu neku tobože inventivnu liniju rada u koju spadaju indie filmovi kao što je GO ili scenariji za Tim Burtona. THE NINES je njegova sandensovština iz te linije, jedna nepotrebno iskomplikovana kontemplacija o postojanju, smeštena u nekakav charliekaufmanovski intertekstualni okvir, koja nije preterano vešta dok traje a postaje naročito problematična u fazi kada treba da se veže u čvor koji će je učiniti celinom.

U svakom slučaju THE NINES je film koji je sve gori što ga bolje upoznaješ i najpametnije je zadržati se na sinopsisu.

* 1/2 / * * * *

Pogledao sam CONCORDE AFFAIR Ruggero Deodata, courtesy of Ginger.

Zanimljivo je videti Deodatov knockoff Universalovog filma o Concordeu koji je izašao iste te 1979. godine i to u okviru kompromitovanog serijala AIRPORT.

Oba filma se bave sličnom temom koja je zapravo izvučena iz jedne od fundamentalnih teorija zavere savremene avijacije, a to je priča o uklanjanju Concordea iz masovnog vazdušnog saobraćaja.

Naime, Deodatov film se bavi urotom grupe američkih avio industrijalaca koji žele da izazovu rušenje Concordea kako bi kompromitovali ovaj tip aviona kao nefunkcionalan i rizičan. Međutim, kao što je poznato dok je sovjetski Tu-144 bio upravo takav, iako je bio kopija ranog prototipa Concordea (zahvaljujući tome je bio i prvi supersonični putnički avion), Concorde je prvu veliku havariju imao tek relativno nedavno kada je i povučen iz upotrebe.

Sve dotle Concordi su bili pouzdani, iako statistički nisu ni ostvarivali dovoljno veliki saobraćaj da bi pa i mogli očekivati neku nesreću. No, međutim, činjenica je da Concorde kao koncept nikada nije zaživeo zato što je kao internacionalni standard zaživeo Boeingov koncept subosiničnog mlaznog aviona. Mnogi su smatrali kako je to zapravo posledica nesposobnposti Amerikanaca da naprave supersonični putnički avion što nije do kraja tačno. Naime, Amerikanci su u svom konceptu istraživanja takvog aviona bili preradikalni i želeli su da naprave supersonični putnučki avion koji ide 2 Maha, što je bilo potpuno nereentabilno pošto bi ceo avion morao da se pravi od titanijuma što je tada bilo ekstremno nerentabilno. Na kraju su Amerikanci izašli iz te trke, ali su istovrmeno isposlovali da se zabrani putničkim avionima probijanje zvučniog zida iznad kontinenta i sveli su Concorde samo na interkontinentalne letove i sletanja u gradovima na obali. od tada se veruje da je Concorde kao koncept supersoničnog putničkog aviona žrtva teorije zavere.

I Deodatov film to vrlo eksplicitno elaborira u ovom filmu koji je tek manjim delom film katastrofe a većim delom je triler smešten na jednom tropskom ostrvu pored koga je srušen jedan Concorde.

CONCORDE AFFAIR prevazilazi nivo rutinskog exploitation šunda zbog vrlo zanimljivih ronilačkih scena i otkrivanja olupine aviona pod vodom koje su vrlo efektne.

Međutim, kada se sve sabere, CONCORDE AFFAIR nije ništa više do kompetentan italo knock off aktuelnog mejdžor filma, koji može biti zanaimljiv samo uskom krugu buffova.

* * / * * * *