Monday, October 31, 2016

KING COBRA

Pogledao sam film KING COBRA Justina Kellyja. Za ovaj film bi se moglo reći da je gay film za muškarce jer govori o svetu gay pornografije koji je pun neprikrivenog mačizma, potrage za mišićima i mačo statusnim simbolima. Prelomne situacije u ovoj istinitoj priči o sluaju Bryana Kocisa dešavaju se zbog kupovine brzih kabrioleta, oko njih se junaci svađaju i ujedinjuju.

U izvesnom smislu, KING COBRA je politički nekorektan film o LGBT populaciji, na sličan način na koji je to bio BEYOND THE CANDELABRA jer zalazi u naličje te scene, koristoljubivost, fetišizam i dekadenciju koji vladaju na njoj. Međutim, uprkos tome što su postupci junaka u ovom filmu gotovo matematički definisani kao neispravni, Justin Kelly uspeva da napravi film koji nije moralizatorski, jednim delom jer prikazuje svoje junake u situacijama kada su srećni i uživaju u svojoj poziciji.

Otud KING COBRA istovremeno govori o okolnostima u kojima zapravo to što su junaci gay nije od presudnog značaja za priču, ali jeste za njenu atraktivnost jer je svet gay pornografije umnogome neiskorišćen na filmu, baš zbog toga što se od angažovanih priča još nije došlo do tematizovanja objektifikacije i zloupotrebe.

Kellyjev postupak je dosta hladan i klinički i to je uglavnom efektno pošto je ovo film bez jasno definisanih pozitivaca i negativaca, međutim ovakvim postupkom povremeno otvara rizik da gledaocu nije do kraja jasan žanrovski ključ u kome se sve ovo dešava. U određenom smislu ipak možemo reći da je na mala vrata (sic!), kroz bizarnu istinitu priču, KING COBRA uspeo da ubaci i element exploitationa u svet prikazivanja savremenih homoseksualaca. Lako mogu da zamislim da će delu publike ovaj prikaz seksualnih radnika i porno industrije neumitno biti sexy, i Justin Kelly taj efekat ne postiže slučajno jer se namerno poigrava sa porno fantazijama koje junaci ispoljavaju u svojim životima.

* * 1/2 / * * * *

Sunday, October 30, 2016

JACK REACHER: NEVER GO BACK

Nastavak JACK REACHERa pod naslovom NEVER GO BACK je nastavak koji je izboren zahvaljujući bioskopskim rezultatima van Amerike. Cruiser je pošto-poto želeo da ima još jednu franšizu i REACHER je izboren kao nastavak iako je to lik koji ponajmanje odgovara Cruiseu. Izgleda da će takvu sudbinu imati i EDGE OF TOMORROW koji je takođe svoj break even jurio van Amerike, ali za razliku od REACHERa to je lik koji odgovara Cruiseu, i to je bio izvanredan film.

Naime, ni prva ekranizacija romana Lee Childa koji je snimio Chris McQuarrie nije bila naročito dobra, jednim delom zbog rediteljevog poptunog odustva osećaja za ritam i za vizuelni izraz ali i zbog toga što je lik mnogo pre pristajao Melu Gibsonu nego Cruiseru. Posle inicijalnog miscasta koji pritom nisam zapazio samo ja već mnogi širom sveta, ta zabluda se nastavlja.

Nažalost, od Cruiserovih lakeja, odabran je Ed Zwick koji je svoj verovatno najbolji film radio upravo sa njim. Ipak, NEVER GO BACK nije ni blizu THE LAST SAMURAIja, filma koji ja inače prilično volim. Ovo je film sveden na nivo dvočasovne epizode osrednje netwrok serije. Čak ni preiskusni DP Oliver Wood ne može da pomogne da se nekako pobedi taj televizijski štimung filma, u kome nema ni dobre akcije, ni pametnih situacija, rečju, nema ništa.

Oni kojima su holivudski filmovi a priori glupi treba da pogledaju NEVER GO BACK i da vide šta je to "glup film".

Vreme svakako ne radi za Cruisera, i možemo reći da on sa nekoliko poslednjih filmova ne samo da pokazuje znake usporavanja na blagajnama već suštinski izlazi iz fokusa kao zvezda. Samim tim sebi ne treba da dopušta ovakva trošenja simpatija publike i poslovnog autoriteta na gluposti.

* 1/2 / * * * *

ZG80

Treba imati prilično velika muda da prikažeš film Igora Šeregija ZG80 u Beogradu, i to je verovatno najhrabriji čin koji su Bad Blue Boysi napravili u svojoj istoriji.

ZG80 je suprotni pol kinematografskog košmara koji je započeo USTAV REPUBLIKE HRVATSKE Rajka Grlića. Ako je Grlićev film izgledao kao parodija ozbiljne polemičke drame, onda je ZG80 parodija repertoarskog filma. Ovo je profil rada koji bi recimo kod nas režirao Debeli, ali Debeli bi sve to daleko bolje režirao.

U regionalnim okvirima, ZG80 može da se uklopi u čitavu filmografiju loših filmova o navijačima, u kojoj Hrvati i Srbi neprekidno pokušavaju da se nadmeću. Ako su ŠIŠANJE i METASTAZE bili filmovi koji su želeli da toj temi priđu društvenokritički, i ako je taj smer dostigao vrhunac u VARVARIMA onda je ZG80 bliži onome što je pokušao Srđa Anđelić u ARTILJERU. Onoliko koliko su METASTAZE bolje od ŠIŠANJA, toliko je negde ZG80 bliži navijačnom samoviđenju od ARTILJERA i više korespondira sa onim što bi se očekivalčo od takve priče, ali to ne znači da ZG80 nije na svakom nivou užasan film.

ZG80 je za početak jako slabo realizovan. Rekonstrukcija epohe je ravna nuli, fotografija je lišena koncepta, bez jasne ideje i bilo kakve estetizacije, glumci su preglasni, isprazni i svedeni na bučan efekat. Odnosi među likovima su ili nepostojeći ili su kao u slučaju "bekstva u lancima" jednog Zvezdaša i jednog BBBa svedeni na nivo hiljadite interpretacije poznatog holivudskog klasika, ali bez unutrašnje snage, i bez glumačkog dara jer ovi momci nisu Sidney Poitier i Tony Curtis, i to je valjda svima jasno.

Ono što na kraju ostaje jeste potencijalno zanimljiv film silom sveden na seriju nepovezanih priglupih viceva koji nikada ne uspevaju da prorade, u ambijentu koji neprestano podseća gledaoca ga gleda nešto mnogo gore od onoga što zaslužuje.

Jedina pozitivna stvar koja se može reći o ovom filmu je to da u njemu barem nema Glogovca prerušenog u ženu, ako je ikome za utehu.

Istorijski kontekst u kome se film dešava je potpuno promašen. Film je smešten u nekakvu opštu antisrpsku epohu u kojoj se sve dešava u isto vreme, i nacionalizam i komunizam, i turbofolk i postojanje SSSRa i "kurve Ukrajinke" itd.

Miloš Timotijević je ponovo zadužen za antisrpski začin i igra vođu Zvezdinih navijača koji se ponaša kao neprikriveni psihopata, doduše uzdržava se od silovanja BBBojevaca za razliku od Partizanovaca koji nisu odoleli Parangalu. Ali, za razliku od zagrebačkih besprizornika kod kojih je autor svakog barem pokušao da prikaže kao nekog sa izvesnom dozom šarma, glavni Zvezdaš ima pogled i ponašanje nemilosrdnog psihopate bez smisla za humor.

Zanimljivo je da do sada ni Delije ni sportski novinari koji poznaju istoriju ili su barem bili savremenici ovih događaja još uvek nisu reagovali na ovaj skaredan film. Što se kritike tiče, potpuno je bizarno da je film naišao na blagonaklonost i kod Dude Lakić (koliko li je inkasirala za to?) ali i u Hrvatskoj, pa čak i na Portalu Novosti. Očigledno je da se u Hrvatskoj sa velikom radošću dočekuje svaki pokušaj snimanja repertoarskog filma. Tamo je na kraju ZG80 i imao skor od 65 000 gledalaca.

Friday, October 28, 2016

IN A VALLEY OF VIOLENCE

Pogledao sam IN A VALLEY OF VIOLENCE Ti Westa. Za ovaj film se može reći da izgleda kao spin-off MAGNIFICENT SEVENa o liku Ethana Hawkea, ali nažalost po kvalitetu nije iznad Fuquinog promašaja. Ti West je reditelj velike amplitude i ovo je film koji nažalost na kraju preteže u smeru njegovih amaterskijih uradaka. Pa ipak, činjenica da je u karijeri nekada snimio i nešto pristojno, čini da mu se i dalje pruža prilika. IN A VALLEY OF VIOLENCE nije imao puno prostora za promašaj. Reč je o novom tarantinovskom vesternu koji sa naknadnom pameću može da se poigra tradicijama špageti i marihuana vesterna, međutim krajnji rezultat je početnički i iscrpljuje se u premisi koja je ludo zabavila Westa a to je da se junak sveti bandi iz poročne varošice zato što su mu povredili psa. Te male nepravde koje rezultiraju nasiljem su uvek bile dobrog crnohumornog žanrovskog ugođaja, i možemo nabrojati masu naslova tog tipa. Ipak, IN A VALLEY OF VIOLENCE nije jedan od njih. Film je pun i poznatih i dobrih glumaca ali nije naročito dobro glumljen, ima dosta tarantinovskog dijaloga ali nažalost bez tarantinovske lucidnosti, ima nekoliko scena obračuna ali one nisu efektne. Srećom, opet IN A VALLEY OF VIOLENCE nije BONE TOMAHAWK, nije potpuni raspad sistema i havarija. Ali, nažalost, možda bi barem da je takav mogao biti i upamćen.

* * / * * * *

Wednesday, October 26, 2016

STORKS

Pogledao sam STORKS Nicholasa Stollera, novi animirani projekat Warner Animation Groupa koji je postigao veliki uspeh LEGO MOVIEjem, a sa novim projektom prošao je slično prenaglašenu reakciju kao i DCEU filmovi. STORKS je neopravdano oklevetan film i reč je o jednoj od zanimljivijih animiranih svari koje sam gledao poslednjih godina. Ovo nije Pixar, ali jeste Warner i u sebi sadrži onu energiju i neuračunljivost zbog koje smo zavoleli njihovu školu animiranog filma u vreme Tex Averyja ili Chuck Jonesa.

Doug Sweetland je veteran iz Pixara koji je došao da radi u Warnerovim projektima kao reditelj animacije i poraktično ga možemo smatrati Stollerovim ko-rediteljem i njegovo učešće rezultira vrhunskom tehničkom realizacijom. STORKS uspeva da vizuelno isprati ceo duh Stollerovog koncepta, u kome se prepliću zanimljiva premisa i višeslojni pristup u kome za roditelje ima sasvim dovoljno zabave dok su deca impresionirana bukvalno svim šđto se dešava na ekranu.

Međutim, neke od tema, kao što je roditeljstvo i briga o bebama uspevaju da se probiju iz drugog "roditeljskog" u prvi plan i da budu prilično važan osnov čitave serije scena. U tom smislu zanimljivo je kako se STORKS zapravo nadovezuje na Stollerov NEIGHBORS u kome je takođe iza osnovnog konflikta briga o bebama dobijala ulogu B-zapleta.

STORKS je maštovit, dinamičan i izuzetno duhovit. Očuvan je Warnerov duh apsurda, crnog humora, a rekao bih da je Stoller uveo dosta tehnika u pogledu unutrašnje organizacije scene koje podsećaju na igrani film. U ovom slučaju to funkcioniše i naročito se odnosi na korišćenje alternativnih izvora slike kao što su kamere na raznim uređajima kojekoriste junaci. Isto važi i za scene napetosti koje su konstruisane jako slično filmskim sa velikim akcentom na psihološko razrešenje komplikacije u kojoj su se junaci snašli.

Stollerov prelazak u svet animacije je bez ikakve dileme izuzetno uspešan i voleo bih da se ponovo angažuje u WAGu. Kritika je nažalost bila nezasluženo gruba prema STORKSu, gotovo da tačke da ispisuju potpune neistine. Blagajne takođe nisu bile sasvim blagonaklone alije STORKS na kraju pokazao kako itekako ima snage da opstane i da umnogome pokrije ulaganja studija.

* * * * / * * * *

Tuesday, October 25, 2016

THE VIRGINITY HIT

Pogledao sam THE VIRGINITY HIT Andrewa Gurlanda i Hucka Botkoa, film koji je na određeni način anticipirao PROJECT X Nime Nozurizadeha. THE VIRGINITY HIT nije ni blizu tako snažan i ekspresivan kao PROJECT X, produkciono čedo Todda Phillipsa, Gurlandovog saigrača na filmu FRAT HOUSE ali to ne znači da ga treba otpisati. Snimljen sličnom tehnikom kao i MAIL ORDER WIFE, THE VIRGINITY HIT nosi sličan duh tinejdžerskog nestašluka i potrebe da se prave pizdarije, s tim što ima nešto razuđeniji high concept. THE VIRGINITY HIT je koncipiran kao lažni dokumentarac, ovog puta film snima klinac koji je avanture svog društva pretvorio u YouTube senzaciju, kako kroz neprestano snimanje tako i kroz korišćenje home moviesa kao ready madea. Glavni junak je dečak u centru pažnje "autora", njegovog druga i vršnjaka, a problem glavnog junaka je želja da izgubi nevinost koja ga je u međuvremenu učinila YouTube senzacijom.

THE VIRGINITY HIT pratio glavnog junaka u njegovim pokušajima koji ga naravno uvode u razne komične zgode, ali sve to uokviruje i melodrama koja je postavljena kao verovatno jedini moralni kompas koji publika u ovom filmu može da prepozna. I to je jedan od kvaliteta filma pošto uspeva da zarobi svu haotičnost misli i nezajažljivost tinejdžera koji su raspušteniji nego drugi jer svoj YouTube kanal vide kao životnu misiju koja sve opravdava.

Nima Nourizadeh je uzeo sličnu premisu, zategao je, smestio u jednu noć i doneo sva svoja iskustva iz snimanja muzičkih klipova u reklama kako bi stvorio simfoniju tinejdžerskog haosa. Gurland i Botko nemaju tako wagnerijanske namere na nivou vizuelnosti ali u odnosu na likove, namere su im slične, i približno uspešne. za razliku od PROJECT Xa koji unutar jedne noći gomila prepreke i nevolje za junake, THE VIRGINITY HIT uživa u raspoređivanju njihove agonije na duži vremenski period, i dok je PROJECT X vezan za jednu lokaciju, THE VIRGINITY HIT ima elemente road movieja.

Matt Bennet je izvanredan kao istoimeni junak, a slično PROJECT Xu, klinci imaju ista imena kao glumci koji ih igraju.

Uprkos tome što je producent filma bila Will Ferrellova tvrtka Gary Sanchez, THE VIRGINITY HIT je propao u bioskopima, nije zabeležio ništa značajno ali posle gledanja ovog filma, mislim da cela mistifikacija koju je pravio Warner oko PROJECT Xa dve godine kasnije nije bila neophodna.

* * * / * * * *

Monday, October 24, 2016

MAIL ORDER WIFE

Pogledao sam MAIL ORDER WIFE Hucka Botkoa i Andrewa Gurlanda. Ovaj film je na IMDBu potpisan kao komedija ali uprkos tome što ima smešnih delova ja ga nisam tako doživeo i to pritom ne znači da je reč o neuspešnoj komediji. Čak naprotiv. Reč je o dosta bizarnoj duhovitoj melodrami o dokumentaristi koji snima film o čoveku koji naručuje mail order bride sa Dalekog Istoka, i dobija nevestu iz Burme. Ubrzo, autor filma počinje da sumnja kako je njegov protagonista seksualno zlostavlja, da bi ubrzo i sam ušao u vezu sa njom.

Gurland je debitovao kao ko-reditelj filma FRAT HOUSE sa Todd Phillipsom i edgy stvari mu nisu strane, pa MAIL ORDER WIFE tako uspeva da bude vrlo nestašan u pojedinim deonicama. Doug Liman je producirao ovaj film ali Gurland je maksimalno udaljen od njegovog viđenja indie filma.

Gurland i Botko nude zanimljiv recept za indie film, naime napravili su punokrvnu melodramu, sa dosta humora i gotovo trilerskim zapletom, koristeći formu lažnog dokumentarca, koketirajući čak i sa metafilmom. Ovaj spoj je vrlo efektan i žao mi je što uprkos solidnom prijemu Botko i Gurland nisu otišli korak napred u produkcionim okvirima svog rada.

Adriana Martina, marginalca kog prikazuje reditelj kog igra sam Gurland, igra komičar Adrian Martinez, i nudi jednu vrlo zanimljivu i višeslojnu ulogu, vodeći junaka od ranjivog usamljenika do potencijalnog seksualnog prestupnika.

Svakako da ću posle ovog filma istražiti i ostatak opusa Botkoa i Gurlanda. 

* * * / * * * *

DEEPWATER HORIZON

Pogledao sam DEEPWATER HORIZON Petera Berga. U ovom filmu, Berg nastavlja svoju seriju istinitih priča koje pakuje u formu atipičnog blokbastera. Posle LONE SURVIVORa a pre PATRIOTS DAYa, ugnjezdio se i treći film po istinitoj priči koji potpisuju Berg i Wahlberg. Ovog puta reč je o mačo priči starog kova, sa radnicima u centru pažnje, kao u filmovima Howarda Hawksa ili Joce Živanovića.

DEEPWATER HORIZON je nastao po istinitoj priči koja je u pojedinim detaljima “holivudizovana”, s tim paradoksom da mnogi detalji koji deluju kao fikcija zapravo jesu istiniti. Glavni junak Mike Williams baziran je na stvarnoj ličnosti ali izvršeno je spajanje nekoliko učesnika u tragediji u zbir njegovih dostignuća.

Berg se odlično snalazi u mačističkom blue collar svetu, i posle sportista i vojnika, vrlo lako uspeva da se adaptira na svet radnika sa naftnih bušotina, tako da da su uvodne scene izuzetno vibrantne, duhovite sa lakim i efektnim izlaganjem likova. Wahlberg i Russell imaju harizme i više nego što treba, a John Malkovich kao korporativni ljigavac predstavlja odličnog sparing partnera za njih.

Kada akcija krene, DEEPWATER HORIZONu zafali sigurna ruka majstora kao što je James Cameron koji bi iz nastupajućeg haosa uspeo da definiše radnju i likove. Uostalom, sličan milje je bio polazište njegovog klasika THE ABYSS. Ono što Berg uspeva da izvuče jesu karakteri, i energičnost sličnih radova recimo Paula Greengrassa, čiji MAJOR PHILIPS deluje kao dečja igra u odnosu na ovaj film.

Ipak, ukupno uzev, na kraju Berg uprkos nadovezivanju haotičnost dešavanja na razbarušenost njegove inscenacije ipak uspeva da isteše dovoljno jasnu liniju likova, njihovih zadataka i podviga. U određenom smislu međutim, dramski DEEPWATER HORIZON ostaje kao obrnuti TITANIC, najjače momente ima u uvodu a ne u klimaksu.

Bergova akcija na naftnoj platformi je krvava i ne beži od prikazivanja telesnosti. Ono što stoji kao izvesni problem jeste sama priroda dešavanja a to je eksplozivno izlivanje nafte i opšti požar koje na kraju nisu uspeli da pripitome ni radnici na bušotini ali ni sam Berg u narativnom pogledu.

Međutim, Bergu se opšti haos i dalje doima prirodnim, pa se u njemu svakako bolje snalazi od sadašnjeg Michaela Baya. Štaviše, možemo reći da je Berg danas postao i tematski i rediteljski nedosegnuti Bayev uzor.

Uprkos tome što mi je tematika LONE SURVIVORa bila bliža, DEEPWATER HORIZON mi je kudikamo efektnija istinita priča. Jasno je da ekološka dimenzija slučaja nije u dovoljnoj meri bila umanjena kako bi ovaj film uspeo da se nametne publici u Bible Beltu sa kojom se Berg jako dobro razume poslednjih godina i kojoj se očigledno neprikriveno obraća.

Međutim, sam kraj, uprkos sentimentalnosti od koje Berg ne beži nije nimalo sladunjav. Šteta je što DEEPWATER HORIZON dolazi sa tako ogromnim budžetom koji se ni na koji način nije mogao isplatiti na blagajnama, naročito zato što je na blagajnama napravio baš adekvatnu cifru za film ovog tipa a završiće kao katastrofalni promašaj kada se bude podvukla crta.

Uprkos ogromnom CGI zahvatu, DEEPWATER HORIZON ostaje ogoljena mačo priča o vrhunskim profesionalcima koji se bore sa kapricioznom prirodom. Takvi filmovi nikada ne izlaze iz mode, pitanje je samo da li mogu da se isplate sa tako ambicioznim budžetima.

* * * / * * * *

Friday, October 21, 2016

S IS FOR STANLEY

Pogledao S IS FOR STANLEY Alexa Infascellija, dokumentarni film o Emilio D’Alessandru, Kubrickovom šoferu i ličnom asistentu. D’Alessandro je simpatičan čovek koji ima elokventnost i iskrenost prostodušnog čoveka ali i iskustvo u javnom nastupu zahvaljujući kom vešto “manipuliše” Infascellijevom kamerom.

S IS FOR STANLEY nudi šarmantan, diskretan pogled na privatni život Stanleya Kubricka i njegove idiosinkrazije, kroz optiku njegovog ličnog šofera i asistenta koji nudi krajnje diskretan uvid u život velikog genija, ali taman u dovoljnoj meri da film ne postaje tabloidan i da nudi finu dopunu biografskih detalja koja je prijemčiva ljubiteljima Kubrickove umetnosti.

D’Alessandrova diskrecija je praktično potpuna ali njegov šarm čini da niz krajnje odmerenih, uzdržanih i ekonomičnih slika iz Kubrickovog života zadeluju kao izuzetan uvid u privatnost i intimu velikog autora. Uprkos tome što Infacinelli očigledno nije imao sredstava da obezbedi arhivu u formi inserata iz Kubrickovih filmova, ono što je ključ jeste ekskluzivna D’Alessandorva arhiva, a to su privatne fotografije, detalji sa snimanja, glumačka čitanja deonica iz njegove knjige.

Otud, ovaj film zahvaljujući izuzetnoj harizmi Emilija D’Alessandra na kraju uspeva da prevaziđe svoj talking head koncept i iako ne može da se meri sa vizuelnim spektaklom superdokumentaraca, ima jake adute. Jedan je naša fascincija Kubrickom a druga je D’Alessandova veština da svojom srdačnošću upakuje prozaične detalje u uzbudljivu a rekao bih čak i vrlo emotivnu priču.

Zbog emocije koju D’Alessandro neprekidno stvara, S IS FOR STANLEY ima kapacitet da napravi crossover i mimo publike koju zanima istorija filma i biografija Stanley Kubricka. 

* * * / * * * *

Tuesday, October 18, 2016

V PAPRSCHIH SULNCE

Pogledao sam V PAPRSCHIH SULNCE Vitalija Manskog. Reč je o dokumentarnom filmu koji prikazuje život jedne severnokorejske porodice čija mala ćerka treba da učestvuje na velikom sletu posvećenom Vođama Severne Koreje. Ovo je jedan od onih savremenih dokumentarnih filmova koji ne koriste naraciju iz offa, talking heads ili bilo kakva grafička rešenje kako bi predstavili kontekst onoga što se dešava na ekranu, i ta okrenutost ideji da sam materijal govori je hvale vredna. Problem je samo u tome što je materijal dosadnjikav u najboljem slučaju a u pojedinim deonicama i nepodnošljivo dosadan. Ono što je zanimljivo jeste mogućnost da provirimo u život Severne Koreje, da vidimo ljude i saobraćaj na ulicama Pjongjanga, tamošnje socrealističke ali i neke modernističke zgrade, ali sve to je ubrzo prilično dosadno jer koliko god to nekome delovalo iznenađujuće, sve deluje uređeno i voze se savremena kola. Određena uniformisanost u odeći ljudi postoji, ima tih nekih detalja koji sugerišu da ovo nije Južna Koreja ali manje više taj svakodnevni život koji vidimo ovde je krajnje uobičajen.

Manski u jednom trenutku kreće da dekonstruiše tu sliku kroz prikazivanje ljudi koji iz pozadine "režiraju" te scene porodične spontanosti, i od silnog dokumentarizma kojim nas je mučio stotinak minuta ne odoleva da poentira film akcentovanjem ideje da sve to ima svoje naručje, ali izuzev ideološke indoktrinacije u školama i kulta lčičnosti Vođa, u ovom filmu nema šta naročito da se vidi.

Pored autorove potrebe da se nekako "izvadi" za tako "običnu" sliku Severne Koreje, to je svakako najveća mana. Naročito je smešno što su ovaj film snimili istočnoevropski autori kojima ideja spremanja za slet nije toliko strana kao zapadjacima a oni je tretiraju kao neki big deal. Očigledno postoji oskudica živih slika uiz Severne Koreje pa je tako i ovaj film dobio pažnju koja mu daleko nadilazi kvalitete.

Ja sam ga recimo gledao pre godinu dana i ostavio mi je toliko bled utisak da je tek sada stigao na red za živopisanje.

* 1/2 / * * * *

Friday, October 14, 2016

CRY_WOLF

Jeff Wadlow je posle filma NEVER BACK DOWN pokazao da je perspektivan reditelj a sa KICK ASS 2 je tu perspektivnost već počeo da kapitalizuje. Međutim, na početku, kada je snimio film CRY_WOLF to nije tako delovalo. Ovaj film je u vreme izlaska važio za jedan od gorih slashera i tada ga nisam gledao. Međutim, i sada, znajući u koga je Wadlow izrastao, CRY_WOLF je film koji nažalost ni na jednom nivou ne obećava. Ovo je pokušaj da se snimi višeslojni slasher, sa elementima društvene kritike i razobličavanja opasnosti koje nosi online zajednica, a većima kcentom an likove i melodramu, i sa klanjem koje počinje vrlo kasno u priči.

Međutim, na kraju CRY_WOLF sve bežeći od toga ne postane "očekivan" i rutinski, postaje besmislen, i drago mi je da Jeffa Wadlowa nisam upoznao preko ovog filma jer verovatno ne bih pružio priliku onim kojim se kasnije dokazao.

Thursday, October 13, 2016

DESIERTO

Pogledao sam DESIERTO Jonasa Cuarona. Posle velikog uspeha GRAVITYja, Jonas je imao sva vrata otvorena, pa ipak skromni Alfonsov sin se opredelio za malu društveno angažovanu žanrovsku priču o ludom snajperisti rasisti koji ubija doseljenike koji prelaze granicu iz Meksika. Za početak, film potpuno gubi svoj angažman kroz neubedljivo i nezanimljivo postavljene likove. Dakle, ako je hteo nešto da kaže o političkoj situaciji, migracijama i sl. - nije uspeo.

Međutim, ni kao žanrovski film DESIERTO nema šta da pruži. Ne samo da su pogranične zgode do sada obrađene u znatno boljim filmovima već je i ideja snajperiste koji progoni nedužan svet po pustinji i brdima relativno nedavno bio obrađen, mlako ali i ipak bolje, u jednom filmu sa Michaelom Douglasom.

Jeffrey Dean Morgan sve vreme odaje određenu drugorazrednost u spoju svoje igre i lika koji mu je namenio Cuaron a Gael Garcia Bernal je nažalost potpuno predviljiv u roli najsposobnijeg među progonjenim migrantima. Prezime Cuaron baca svetlo daleko i dalje, pa je tako i ovaj film stigao do naših bioskopa. Ipak, mesto mu je na streaming ničijoj zemlji sa masom drugih neuspelih indie filmova.

* 1/2 / * * * *

Wednesday, October 12, 2016

VAROONEGI

Pogledao sam VAROONEGI Behnama Behzadija, iranski film koji je na ovogodišnjem kanskom festivalu nastupao u programu Un Certain Regard. Nisam preveliki ljubitelj iranskog filma, naročito ne iz kanonske faze kada su se nametali Abbas Kiarostami, Jafar Panahi i Mohsen Makhmalbaf. Međutim, VAROONEGI me je privukao najavom da je ovo film koji prikazuje savremeni Teheran i savremene probleme junaka koje neprekidno prekidaju mobilni telefoni.

I zbilja, VAROONEGI jeste priča o savremenim junacima i po tempu svakako da mnogo više komunicira sa evropskim melodramama nego filmovi klasika po kojima je danas iranski film poznat. Pa ipak, ono što i dalje ostaje karakteristično jeste potpuno odsustvo narativne ekonomičnosti, i detaljno raspredanje o problemima koji bi se u “zapadnom” filmu mnogo breže rešavali.

VAROONEGI je priča o neudatoj teheranskoj krojačici koja je na putu emancipacije, i povratka na ljubavni teren, kada joj majka iznenada oboli i porodica je bez mnogo dilema delegira da ide sa majkom van grada jer joj ne prija smog u Teheranu.

Priča se zatim bavi njenom pobunom protiv te odluke koja joj je spontano nametnuta zbog očuvanih odnosa starešinstva u porodici. Međutim, VAROONEGI nije film o emancipaciji per se, premda su njegovi junaci glasniji od onog uobičajenog ketmana koji gaje Persijanci, pa je u tom smislu i razrešenje filma u kome se artikuliše ta pobuna na kraju drugačije od onoga koje bi se očekivalo i deluje prilično mlako za zapadnu publiku.

Behzadi to pitanje nije ni postavio tako da pripremi ovakvo razrešenje kakvo na kraju nudi, i upravo zbog svog koketiranja sa zapadnim strukturama i pripovedačkim žargonom ne uspeva da ga zadovoljavajuće isplasira.

Na kraju, gledanjem filma VAROONEGI nisam kažnjen za svoju radoznalost, štaviše, dobio sam informaciju koju sam tražio ali nisam ni nagrađen. 

* * 1/2 / * * * *

Monday, October 10, 2016

USTAV REPUBLIKE HRVATSKE

USTAV REPUBLIKE HRVATSKE Rajka Grlića je svakako slabiji od knjige iz naslova, a koju svako dete kod nas poznaje dobro kao jedan od predmeta sukoba u Hrvatskoj početkom devedesetih. Ovo je jedan od filmova koje su reditelji “praške škole”, da su bili zaista hrabri, morali snimiti davnih dana, recimo sedamdesetih ili barem osamdesetih, a ne sada kada su teme homoseksualnosti i nacionalizma odavno suštinski prevaziđene i čiji su “retrogradni” reprezenti odavno “poraženi” na polju kulture.

Taj bizarni high concept u kome srpski glumac Nebojša Glogovac igra transvestita nacionalistu a hrvatski glumac (srpskog porekla) Dejan Aćimović igra policajca srpskog porekla bizaran je ne samo kao ideja koju neko smatra relevantnom 2016. godine, nego i kao nešto za šta se opredeljuju Ante Tomić i Rajko Grlić koji su se poslednjih godina koliko toliko ponašali kao ponosni vlasnici nekakvog mozga, iako su im filmovi bili dosta tanki.

Pa ipak, oni bez stida gaze u blato neopisive političke korektnosti, koja na kraju postaje politički nekorektna jer sve izgleda kao potpuna parodija.

Film se svodi na jednu dugu polemičku dramu, hrpe dijaloga u kojima junaci najvećim delom govore neka potpuna opšta mesta i kreću se prema zaključenju koje je naravno najpredvije moguće.

Ovo je zaista letargičan film koji se “oprašta” našim regionalnim veteranima, jednim velikim delom zato jer nema dovoljno refleksije i informacija o filmovima kao što je Verhoevenov ELLE koji stoje kao uzor dometa koji može da pruži reditelj-veteran u art house okvirima. Samim tim, gledanje kroz prste veteranima u spoju sa sniženim kriterijumima regionalne filmske javnosti i PR moći kartela koji ih finansiraju i sa kojima dele festivalske interese, rezultiraju neukusnim precenjivanjem ovog filma.

Verujem da ima ljudi kojima scene poput citiranja hrvatskog ustava tokom oralnog seksa deluju provokativno, ali to je manje više muzejska provokacija.

Zato ne treba da čudi što danas USTAV REPUBLIKE HRVATSKE odjekuje po regionu kao delo koje se naziva Grlićevim kambekom i sličnim epitetima iako za te koji to govore on zapravo nikuda nije ni odlazio, njima su se svi njegovi filmovi neprekidno “sviđali”.

* 1/2 / * * * *

KOMEDIJA SOLZ

Pogledao sam KOMEDIJU SOLZ Marka Sosiča, slovenačku kamernu dramu sa Ivom Barišićem i Marjutom Slamič u glavnim ulogama. Nažalost, Sosičev film ne nudi ništa, ni novo, ni dobro, ni bilo kakvo. Gotovo je bizarno koliko opštih msta otvara Sosič i koliko ih bezidejno plasira. Ovo je jedan od onih ex-jugoslovenskih filmova koji stvaraju utisak da ovo podneblje nije baš optimalno zabavljenje filmom.

NEWMAN'S LAW

Pogledao sam NEWMAN'S LAW Richarda T. Heffrona, policijski akcijaš koji je nastao za televiziju a onda nadrastao očekivanja i završio u bioskopima. Prelazak na veliki ekran nije nezaslužen, film je solidan, ali nažalost, izašao je u godinama kada slobodno možemo reći da je američki policijski film bio na vrhuncu i kada su u centru opažnje bili Siegel, Lumet i Friedkin a masa reditelja je ubacivala sjajne naslove iz drugog plana.

NEWMAN'S LAW je film koji ne dobacuje do svojih velikih savremenika ali definitivno jeste snimljen u njihovoj epohi. Heffronov film i Wilsonov scenario kanališu pomalo Hyamsov BUSTING, a Heffronova sugestivna inscenacija, naročito u akcionim scenama evocira upadljivu gipkost kadriranja iz tog filma. Nažalost, George Peppard nema dovoljnu harizmu kao nekorumpirani policajac iz naslova, a ekipa koja ga okružuje, od crnog partnera Rogera Robinsona do Abe Vigode u ulozi starog mafioza takođe nije prvoligaška.

Pa ipak, Wilsonov scenario je nemaštovit, i nažalost ne uspeva da isprati sirovost radnje i ambijenata koje beleži Heffron sa svojim dosta eskapističkim postavkama. Ipak, NEWMAN'S LAW svakako treba da pogledaju ljubitelji žanra.

* * 1/2 / * * * *

Saturday, October 8, 2016

FUTUREWORLD

U sklopu pripreme za HBO seriju WESTWORLD reprizirao sam FUTUREWORLD, nastavak WESTWORLDa koji je režirao Richard T. Heffron. Za razliku od Crichtonovog filma koji je bio MGMov B-film i namerno se ograničavao u pogledu setova i broja protagonista, Heffronov film je Arkoffljeva produkcija što znači da su za dva i po miliona dolara pokušali da naprave spektakl i u tome su umnogome uspeli. FUTUREWORLD govori o novom zabavnom partku firme Delos koja želi da se spase posle tragedije iz prvog filma i nudi novu generaciju androida. Kako bi ohrabrili ljude da dođu, organizuju besplatnu turu za uticajne ličnosti iz celog sveta, među kojima je i par novinara koje igraju Peter Fonda i Blythe Danner.

Novinari su skeptični prema korporaciji Delos i ubacuju se na turu ne bi li im skepsa bila razvejana. Međutim, kada stignu na lice mesta ispostavlja se da Delos ima "endgame" sa androidima. Da li je to Endgame koji će i Nolan koristiti u seriji tek treba da vidimo, ali ono što su napravili Heffron i ekipa, i ono što je potom u TV seriji BEYOND WESTWORLD rađeno, realizovano je kao vrlo loopy, vrlo cool mešavina James Bonda i SFa.

Sa dva i po miliona dolara budžeta i rediteljskim instinktom starog televizijskog i B-filmskog lisca, Heffron produkuje vizuelno zanimljiv, scenografski raskošan i uzbudljiv film. Kada se u centru toga nađe dobra hemija između Fonde i Dannerove na tragu screwball komedija o novinarima koji se zbližavaju na zadatku, onda se dobija ekstravagantan i zanimljiv SF pulp koji umnogome prevazilazi Crichtonov original.

Yul Brynner nije dočekao premijeru filma ali se pojavljuje u nekoliko efektnih scena a redovni saradnik Jima Garnera, Stuart Margolin pruža odličnu podršku Fondi i Dannerovoj.

FUTUREWORLD mi je na novo gledanje ostavio znatno bolji utisak nego kada sam bio dete, i u tom smislu, efekat je suprotan u odnosu na WESTWORLD. Ovo je potcenjen film koji će, nadam se, zahvaljujući HBO seriji biti iznova otkriven.

* * * 1/2 / * * * *

Friday, October 7, 2016

WESTWORLD

U sklopu pripreme za gledanje pilota HBO serije WESTWORLD, reprizirao sam Crichtonov film iz 1973. godine. To je bio jedan od filmova koji su me jako intrigirali kada sam bio mali i ostavio je snažan utisak. Posle reprize, film je isti onakav kako sam ga upamtio ali utisak nije tako snažan. Ipak, Crichtonov film za ogled o tome šta je Jonah Nolan pokušao da napravi u svom HBO pilotu. Za razliku od Nolana, Chrichtonova ideja je jednostavna, on snima B-film u kome spaja SF i vestern, praktično rekontekstualizujući vestern u okvirima jedne high concept futurističke priče. Praktično, možemo reći da je ovo priča o sukobu belog i crnog šešira u kome esencija vrline i zločinstva biva prevedena u ravan straha od mašina. Esencijalna razlika biva dakle u najbukvalnijem smislu esencijalizovana. Naravno, tu se mogu otvoriti još neke značenjske ravni, pre svega u temi pobune "zabavljača" unutar zabavnog parka koju će Crichton praktično ponoviti u romanu JURASSIC PARK gde su umesto kompjuteraša i robota, nevolje izazvali genetičari i dinosaurusi.

Ipak, ključna stvar kod WESTWORLDa jeste to što je reč o B-filmu, o vesternu iz vremena kada je taj žanr bio u krizi ali je još uvek bio živ i ideja da ljudi odlaze da ižive fantazije sa Divljeg Zapada itekako je imala smisla. Tada je vestern zaista bio bitan deo odrastavnja ali i savremenosti.

Nolanov HBO pilot za početak teško može da objasni zašto bi ikome u bliskoj budućnosti Divlji Zapad bio zanimljiv, pošto je teško zamisliti da je iko od tih ljudi odrastao istinski zaintrigiran tom ikonografijom. O pitanjima androida koji razvijaju svoju svest i bune se, snimljeno je neukusno mnogo sadržaja, između ostalog i na televiziji. Dok je WESTWORLD kod Crichtona bio izrazito futuristički, danas Nolanov deluje izuzetno retro. Ipak, skup i reshootovan pilot služi kao demonstracija sile koja će gledaoca prosto naterati da seriji pruži priliku. Ako je za utehu, mada je u tim okolnostima teško utvrditi kako je sve teklo, Jonah je doktorirao režiju u odnosu na Chrisa.

Crichtona sam već živopisao kao specifičan slučaj reditelja koji je napravio vrlo solidan filmski opus, a da mu to na kraju nije bila primarna struka niti primaran vid izražavanja.

* * * / * * * *

Thursday, October 6, 2016

NO SMOKING IN SARAJEVO

Pogledao sam NO SMOKING IN SARAJEVO, dokumentarni film o Zabranjenom pušenju koji je u francuskoj produkciji snimio Italijan Gianluca Loffredo. Ovaj film pokušava, ali ne previše jako, da prikaže sve tri strane rada i razlaza Zabranjenog pušenja, uzimajući izjave od Zenita, Seja i Neleta, međutim, obrni-okreni, na kraju cele priče Nele ispada negativac. Veliki deo toga proističe i iz Loffredove žestoke nebrige o istinitosti činjenica kojima se služi, ali i iznošenjem nekih hipoteza koje su u najmanju ruku degutantne. Recimo, Loffredo kaže da su 1984. godine nacionalističke partije bile u usponu, iako one tada nisu postojale, i niz drugih događaja u bivšoj Jugoslaviji dosta neprecizno locira. O hipotezi da su Nele Karajlić i Emir Kusturica tajno pobegli iz Sarajeva uz pomoć informacija "srpskih tajnih službi", da i ne govorimo.

Preko nekih drugih stvari se prelazi olako, recimo Sejo kaže kako je Nele izdao Novi primitivizam kada je podržao stranku na višepartijskim izborima, ali se nedovoljno razjašnjava da je Nele (kao i Kusturica) podržao Antu Markovića a ne SDS, već se stvara utisak kako je eto Nele izabrao političku stranku u gradu u kome nije bilo podela i u kome su "svi raja".

To što u Sarajevu danas ima oko pet posto Srba se naravno ne pominje. Međutim, nije problem ovog dokumentarca u tome što je falsifikat prevashodno usmeren u korist Seje Sexona, i nešto manje Zenita Đozića već u opštoj tendenciji da se neki krajnje privatno-poslovni događaji objasne kroz ideologiju. Iako Zenit Đozić u filmu naglašava da se Pušenje nije raspalo iz nacionalistilčkih razloga, autor kao da ne prihvata taj argument i sve vreme raspad Pušenja poistovećuje sa ratom kako bi svom filmu dao vrednost.

Međutim, Bosanci nemaju problem sa tim, pa tako i Hrvat Sejo i Srbin Nele povremeno "papre" mistifikaciju svog razlaza pričom o tome kako su nacionalne tenzije imale uticaja na to, pretvarajući svoj bend i svoj razlaz u mit. Na kraju, NO SMOKING IN SARAJEVO deluje kao rat u Bosni u malom, gde Zenit ostaje kratkih rukava.

Voleli sarajevske bendove ili ne, nesporna je činjenica da su neki od njih zaista sjajno iskoristili raspad države kako bi o sebi napravili mit. Pušenje ne beži od toga. Čini se Loffredo bez problema guta njihove udice, naročito Sejovu jer je on očigledno jedan od onih mladnih Evropljana koji su dovoljno antisrpski nastrojeni da su Kusturicu omrznuli. Otud je zanimljivo da Loffredo nikada ne objasni kontekst u kome dobitnik Zlatne palme kreće da svira bas u Pušenju kao vrlo specifičan detalj već Kustu drži maltene kao sešn muzičara u priči.

Na kraju svega, uz Zenita najviše je izigran Loffredo jer je naseo na priču koju su mu Nele i Sejo plasirali. Koliko god želeo da bude protiv Neleta, Loffredo na kraju nesvesno postaje njegov sluga, i ne dovodi nas ništa bliže istini.

Ako imamo u vidu obim bizarnih neistina koje Loffredo plasira kao istorijski kontekst, teško mi je da zamislim prikazivanje ovog filma kod nas, osim na nekom drugosrbijanskom skupu.

* 1/2 / * * * *

NIKA

Pogledao sam NIKU Slobodana Maksimovića, slovenački sportski film koji ovog vikenda izlazi u tamošnje bioskope. NIKA je jedan od filmova koji su nastali u sklopu podrške tamošnje televizije omladinskim filmovima i nudi zanimljivu priču o naslovnoj junakinji, devojci koja se bavi kartingom. Posle smrti svog i oca trenera, prekida sa bavljenjem sportom, međutim nova iskustva, majčino ponovno pronalaženje ljubavi, upoznavanje i vlastite simpatije, prolazak perioda tuge, bude u njoj ponovnu želju da se iznova nađe za volanom.

Film je najbolji kada se drži sporta, i scene kartinga su izuzetno vešto realizovane. Melodrama s druge strane nije inventivna, ali je funkcionalna, međutim činjenica da zauzima dosta veliku minutažu a da nije prelomni adut filma rezultira slabijim utiskom. Ipak, film je fokusiran, i mislim da će mladoj publici u dovoljnoj meri pružiti ono što su autori nameravali.

Ipak, činjenica da su logistika i inscenacija karting scena jako dobri, rekao bih vrhunski za regionalne uslove, da je film vizuelčno vrlo solidan, sa dobrom upotrebom lokacija na severnom Jadranu, rekao bih da je Maksimović naprosto morao više da se fokusira na ono što ga je u ovome istinski zanimalo, a rekao bih da to nije melodrama.

Ako imamo u vidu da je ovo klasičan programmer, NIKA postiže solidan domet a verujem da bi i van Slovenije mogla imati dug i bogat život na televiziji.

* * 1/2 / * * * *

Sunday, October 2, 2016

ELLE

Retko kada se desi da u tri-četiri dana naleti toliko dobrih filmova i toliko velikih autora. Pogledao sam ELLE Paula Verhoevena, i malo je reći da je to veliki povratak nestašnog holandskog starca. Naime, Vaerhpeven se u ovom filmu zapravo bazi starošću, u njenoj zapadnoevropskoj formi, sa svim mogućim formama korozivnosti, opterećenosti uživanjem koja ruši sve barijere, i na kraju deformiše ljude sve do tačke dok ne dostignu vrhunac samozadovoljstva u religiji i moralizaciji. ELLE je snimljen po romanu Philippe Dijana ali izgleda kao da je snimljen po Houellebecqu, s tim što za razliku od drugih ekranizacija ovog pisca, ima jednu prednost, tu je Verhoevenov stil koji nudi nadogradnju narativa kao što je to slučaj u ovim proznim delima.

Verhoeven je iz Holandije otišao u Holivud i tamo je snimio neke najuspešnije "holivudske" filmove koji se rimejkuju dan-danas i svaki od njih obeležio je svojim izvanrednim smislom za humor i društvenu kritiku, spojenu sa inovativnom visceralnošću. U Francuskoj, Verhoeven je snimio "francuski" film koji će sigurno biti jedan od njihovih najuspešnijih u ovoj sezoni, a zadržao je svoj humor. društvenu kritiku i ponudio drugu vrstu visceralnosti od one koju je nudio u Holivudu. I to je možda najfascinantniji stilski detalj u ovom filmu. Verhoeven se neverovatno prilagodio zahtevima "francuskog", da ne kažem festivalskog filma, a opet je ostao svoj. Čiči evidentno odlično radi kliker, a rekao bih da ima i zavidnu enerhiju da dosledno sprovede svoj rediteljski koncept u delo.

Isabelle Huppert u glavnoj ulozi je napravila svojevrsni metafilmski zahvat. Naime, Verhoeven uzima jednu situaciju koju je ona igrala puno puta, tragičnu perverznu zgodu i podiže je vrlo drsko na drugi nivo, polazeći od pretpostavke da junakinja u tome na ovaj ili onaj način uživa. Film je u tom smislu praktično lakanovski, taj spoj uživanja i bola bi nače bio teško objašnjiv. I time Verhoeven zapravo razbija ciklus osuđujućih priča o savreenoj perverziji kojima obiluje evropski film i nudi viziju uživanja u njima. To je naravno i ključna transgresija ovog filma, pošto je Verhoeven optužen da prikazuje silovanje u kome žrtva uživa. Međutim, kada tu žrrtvu igra Isabelle Huppert, pitanje je da li je to žrtva koju treba prihvatiti sa punim ubeđenjem ili estetizacija žrtve koju je Huppert igrala puno puta.

U izvesnom smislu, upravo kroz perverznu zamenu u kojoj žrtva uživa u silovanju, Verhoeven nudi snažnu osudu paradigme koju plasira savremena francuska scena, bilo filmska bilo književna, i uporedo sa glavnom nudi nekoliko priča o viktimizaciji. Njegovi junaci su cinici, nesposobni za pravu emociju i konvencionalnu melodramu, pa ipak kada zatreba Verhoevenov film proizvodi osećanja u gledaocima.

U novom filmu, Verhoeven se nimalo ne ponavlja, a opet ostaje prepoznatljiv. Još je važnije da sada ne samo da ima novi izvanredan film, već se nameće kao reditelj od kog se opet očekuje puno, i do kog ne znamo šta da očekujemo, a to je nešto čime mali broj njegovih ispisnika može da se pohvali.

* * * 1/2 / * * * *

ANTIGANG

Benjamin Rocher je reditelj čiji opus ne bih pratio posle prva dva zombi filma koji nisu uspeli da dobace do nekog velikog dometa. Ipak, vest da će možda raditi sa Melom na svom sledećem filmu podstakla me je da pogledam ANTIGANG, njegov policijski akcijaš sa Jean Renoom u glavnoj ulozi.

Jean Reno je apsolutno indisponiran a kako i da ne bude kada je ANTIGANG, za početak rimejk engleskog filma SWEENEY kojije pak rimejk poznate televizijske serije. Zašto bi se neko zakačio za ovaj rimejk koji potpisuju John Hodge i Nick Love teško mogu da objasnim. Em je bio rimejk serije, em je reč o više nego rutinskom policijskom filmu o kome nemam da kažem ništa lepo, niti ga se naročito dobro sećam. U svakom slučaju, Nick Love je barem Nick Love, pa kod njega i nešto što je rutinski i predvidivo dobija neki njegov pečat, a ovde toga nema.

ANTIGANG je mogao napisati bilo ko, a tako film i deluje, kao da ga je bilo ko i napravio. Rocher potpuno gubi kontrolu u dramskim scenama i one, uprkos tome što su nominalno dinamične, neprekidno gube pažnju gledalaca. Akcioni set-pieceovi su podnošljivi, jedan je nešto nadahnutiji a to je duga pucnjava i potera kao rip-off Mannovog HEATa.

Za razliku od Richeta koji je bio rasni autor, Rocher je evidentno minorni zanatlija. Dakle, Gibsonmovo usmeravanje će mu biti preko potrebno.

* 1/2 / * * * *