Tuesday, January 31, 2012

HAYWIRE

Pogledao sam HAYWIRE Stevena Soderbergha i vrlo sam zadovoljan što je uspeo da ispuni prilično velika očekivanja. Znajući Soderbergha i njegovu sklonost da isfušeri, plašio sam se da će HAYWIRE biti samo parcijalno izveden film u kome će se tačno osećati šta zanima reditelja a šta ne. Međutim, rezultat je potpuno obrnut. Naime, Soderbergh je snimio film koji možda nije povratak potpunoj zaokruženosti i komunikativnosti radova kao što je OUT OF SIGHT ali definitivno jeste njegov najozbiljnije postavljen film još od THE LIMEY na kome je takođe sarađivao sa scenaristom Lem Dobbsom.

Soderbergh je pokušavao da se izrazi u raznim žanrovima u međuvremenu ali su njegove parafraze tih mitema bile uglavnom dosta oneobičene površnom realizacijom i neozbiljnim pristupom u kome je veličina njegovog autorskog ega smetala studioznosti pristupa. U saradnji sa JJ Perryjem ovog puta, Soderbergh uspeva da napravi film koji je zaokružen i studiozno realizovan u svim aspektima.

Gina Carano u glavnoj ulozi ponavlja ono što je sasha Grey pružila na polju glume u GIRLFRIEND EXPERIENCE, međutim za razliku od Sashe koja nije radila ono što radi u pornićima, Gina Carano je radila ono što radi u ringu i pružila je izuzetnu rolu kad je reč o akcji koju je JJ Perry izvanredno koreografisao sa dorim osećajem za ranjivost ljudi, lomljivost scenografije i silu gravitacije a Soderbergh je sve to vrlo realistično zabeležio, sa ponešto elegantnih pokreta kamere ali i sa posebnim akcentom na telesnost.

Pored Gine Carano koja je ključna u svim akcionim scenama, Channing Tatum, Ewan McGregor i naročito Michael Fassbender takođe imaju priliku da se muški pobiju sa njom i njihove scene su izvaredne, dinamične, sjajno koreografisane i brutalne.

HAYWIRE je ipak u svom DNK art-house film i on je u suštini prilično hladan u emotivnom smislu, nema tu velikog crowd-pleasinga, međutim, od kada je Greengrass pomerio standarde sa Bourneom, ovakav pristup više nije neobičan i sve su češći dosta "hladni" akcioni filmovi. Zanimljiv je trend da MMA privlači ne samo DTV autore već i autore art house filmova kao što je David Maet sa RED BELTom, zatim Gavin O'Connor sa WARRIORom i evo sada Soderbergh. Ipak, moramo imati na umu da je pre svih njih svoj film ROĐEN KAO RATNIK snimio Gidra, pionir Ultimate Fighta kod nas.

* * * 1/2 / * * * *

Monday, January 30, 2012

LE MOINE

Pogledao sam LE MOINE, novi film koji potpisuje Dominik Moll, reditelj čiji nijedan rad naročito ne cenim ali ga smatram zanimljivim. Reč je o adaptaciji romana Matthew Lewisa koji je u više navrata ekranizovan. Nisam uspeo da proniknem u "drugi" sloj iza osnovne melodrame o sitoetu koje prvo postaje neprikosnoveni a zatim bludni monah. Ukoliko je Moll planirao da se film svede samo na tu "osnovnu" priču i da ne krije ništa iza toga, onda je LE MOINE dostojan podsmeha. Moll pomalo koketira sa žanrom, premda pretpostavljam manje nego paco Lara, i svakako manje nego što inače radi, a ja odbijam da poverujem kako ga je ova priča sama po sebi, denotativno, zaintrigirala.

E sad, ako tu ima nečeg "dubljeg", Moll mi nije omogućio da do toga doprem. Možda će u tome uspeti neko drugi.

* * / * * * *

A DANGEROUS METHOD

Pogledao sam A DANGEROUS METHOD Davida Cronenberga, ekranizaciju drame Christophera Hamptona, bazirane na knjizi o odnosu Freuda, Junga i jedne pacijentkinje koja je igrala značajnu ulogu u njihovoj životnoj priči a kasnije postala jedan od vodećih sovjetskih analitičara. Cronenberg je poznat po tome što su njegovi kanonski filmovi pozivali na analizu tako da ovo može da bude protumačeno kao njegov odgovor analizi - njegov film o analizi posle svih analiza o njegovim filmovima/njegovih filmova/inspirisanih njegovim filmovima.

Nažalost, A DANGEROUS METHOD ni u jednom trenutku ne nagoveštava da Cronenberg na bilo koji način zaključuje taj krug, da se ovim filmom bilo šta rešava izuzev jedne stvari. U ovom filmu se možda i više nego u HISTORY OF VIOLENCE potvrdilo da je Cronenberg reditelj koji nema šta da pruži izvan svog tematskog kruga i imaginarija kojim vlada. Naravno, izbor teme i scenarija jeste deo režije i potpuno je prirodno da ne postoji neki "univerzalni rediteljski dar" osim u retkim slučajevima velemajstora kao što je Martin Scorsese. Ipak, u slučaju A DANGEROUS METHOD Cronenberg ne samo da ne dostiže scorseseovsku ravan vladanja filmom nego je ispod nivoa tipova koji snimaju televizijske biografske filmove za BBC.

Kao što je trejler u šali nagoveštavao, Cronenberg ne samo da zalazi u šotrijansku epohu nego se bavi i šotrijanskim pristupom velikim umovima 19. i 20. veka, svodeći njihove odnose na istovremeno banalnu i potpuno artificijelnu melodramu. Ako je Cronenberg i želeo da ih demistifikuje kao dvojicu opskuranata koji su kroz postavljanje osnova psihoanalize lečili svoje komplekse, onda je to morao da učuini na način koji bi predvazišao njihov "nivo", i on to nije uradio.

Pored rediteljske nedoraslosti temi i elementarnom vođenju priče gde štošta u ovom kamernom komadu ostaje nejasno - Cronenberg se ne snalazi ni sa glumcima. Vincent Cassel donosi nešto malo virilnosti kao ekscentrični Otto Gross dok su Fassbender i Mortensen potpuno bledi i umrtvljeni kao Jung i Freud.

Centralna rola Keire Knightley međutim ne samo da donosi nekontrlisane promene akcenta već pokazuje das Cronenberg ne može da izađe na kraj sa jednom imitatorskom, egzibicionističkom rokolm koja ne samo da je prenaglašena već je i konstantnom disbalansu sa ostatkom podele.

Za razliku od Scorsesea za koga je sve teže utvrditi u kom se miljeu bolje snalazi, kod Cronenberga to postaje bolno očigledno i nagriza ugled koji je izgradio.

* * / * * * *

Sunday, January 29, 2012

EL CONSUL DE SODOMA

Pogledao sam EL CONSUL DE SODOMA Sigfrida Monleona, vrlo zanimljiv biopic poznatog španskog pesnika i političkog aktiviste Jaime Gil de Biedme koji je bio aktivao od pedesetih do kraja osamdesetih kada je umro od Kapošijevog sarkoma izazvanog HIVom u vreme kada je epidemija bila na vrhuncu. Jaime je bio pesnik koji je radio pod velikim uticajem T.S. Elliotta i francuskih pesnika, i u periodu frankizma je žuiveo dosta sloodno baveći se dvema vrlo zabranjenim aktivnostima a to su homoseksualni odnosi i komunizam. Međutim, Jaime je bio sin bogatog duvanskog magnata i priličlno uspešan poslovni čovek unutar očeve imperije tako da su mu frankisti progledali kroz prste uz sporadične packe.

Ako imamo u vidu vreme i režim u kome je živeo, Jaime je bio dosta drzak a Jordi Molla, koji je uprkos saradnjama sa Amenabarom koliko ja znam ipak strejt, u ovom filmu mora da se satire sa nekim raznim muškarcima koji igraju ključne rent-a-bojeve i ljubavnike iz Jaimeovog života. Međutim, isto tako zanimljivo je da je najveću ljubav imao sa ženom gde je ispoljio i svoju drugu stranu, doduše na krajnje neobičan način.

Monleon ne pravi naročito sistematičan biopic međutim uspeva da iznese konzistentno liniju koju je želeo da prikaže, nudi jednu logučnu sliku Jaimeovog života, sa jasnim utiskom čime sa bavio i zaključcima koji iz toga proizilaze. Monleon povremeno naglasi koja je godina ali nema nekih prenaglašenih spoljnih zahvata.

Jordi Molla je izvanredan u glavnoj ulozi isa Monleonom uspeva da dosta ubedljivo prenese Jaimeovu emociju čak i u situacijama sa kojima je dosta teško poistovetiti se.

U finišu, kada već umire od AIDSa, začuju se i Bronski Beat i Pet Shop Boys a posle njih samo i može da dođe pop da opeva.

* * * / * * * *

Friday, January 27, 2012

SVANUĆE

Nikola Tanhofer je jean od mojih omiljenih reditelja, pre svega zbog svog vrlo efikasnog pristupa pripovedanju i izuzetne vizuelne kulture koju je stekao radeći kao direktor fotografije. U SVANUĆU iz 1964. godine sve dobre odlike Tanhofereovog odnosa prema vizuelnosti su i više nego evidentne, on se potvrđuje kao izuzetno vešt i moderan reditelja, međutim, na planu vođenja priče ovaj film je pre svega nejasan a zatim i u ozbiljnoj formalnoj neravnoteži.

SVANUĆE počinje kao potpuno nejasna gotovo pa francuski novotalasovska melodrama a zatim se transformiše u blue collar suspense triler na železnici u najboljoj američkoj tradiciji, ali taj spoj deluje proizvoljno i više kao greška nego kao znak Tanhoferovog nepredvidivog spajanja žanrova.

Tim pre je šteta što je u svakom od tih segmenata ovaj crno-beli film izvanredno realizovan. Time se samo povećava osećaj koliko je na planu vođenja priče i onoga što je ipak osnov vrste filma kojom se bavi Tanhofer pogubio konce.

Otud će SVANUĆE pre svega biti zapamćeno kao jedan vrhunski vizuelni primer jugoslovenskog filma o industrijalizaciji i radnicima koji propušta da ispriča priču i ima bilo kakvu poentu osim najopštijih mesta o radničkoj solidarnosti koja je ipak samo sporedni motiv ako imamo u vidu koje sve teme Tanhofer pokušava da dotakne.

* * / * * * *

Thursday, January 26, 2012

SULTANES DEL SUR

Pogledao sam SULTANES DEL SUR Alejandro Lozana, vrlo pristojan meksičko-špansko-argentinski heist film nastao u produkciji lokalne ispostave Warner Brosa. Upečatljivu i jednu od nosećih uloga igra španski glumac Jordi Molla dok ostatak ekipe čine lokalne zvezde koje nama nisu previše poznate.

SULTANES DEL SUR prati grupu pljačkaša koji posle akcije u Meksiko Sitiju bežeu Argentinu i tamo očekuju da zamene dolare za pezose i nađu spas. Međutim, u varošici kojom vladaju dva krimi bosa oni bivaju opljačkani i obezglavljeni a moraju da pronađu novac kako bi se spasili od naručilaca posla.

SULTANES DEL SUR je koncipiran kao nepretenciozna zabava i reklo bi se da niko nije računao na izvozni potencijal van španskog govornog podučja. Samim tim u filmu nema ni originalnosti niti bilo koje druge svežine koja bi ga preporučivala u internacionalnim okirima. Lozano međutim vrlo hrabro odlučuje da se lati i pucnjava i potera, stvari za koje su Amerikanci ipak glavni specijalisti, i imajući sve ovo u vidu realizuje ih sasvim podnošljivo.

Iako SULTANES DEL SUR ne može da se meri sa američkim filmovima oive vrste, nesumnjivo je veštiji od većeg dela američkog DTVa na ovu temu i dobrog dela post-tarantinovskog taloga.

Uprkos svemu tome, ovaj film iz 2007. godine je zanimljiv pre svega onima koji su radoznali da vide šta se snima za bioskope u drugim zemljama koje nisu postigle globalnu dominaciju na tom tržištu.

* * 1/2 / * * * *

EL HORA FRIA

Pogledao sam EL HORA FRIA Elio Quiroge, postapokaliptičnu priču sa suvišnim shyamalanskim preokretom koja zahvaljujući svom niskom budžetu i no nonsense pristupu stvarima donosi jedan osvežavajuće arhaični 80s pristup stvarima.

Quiroga obogaćuje svoj film motivima i simbolima koji zapravo nemaju puno značaja na nivou celine i očigledno je da spoljnim efektima želi da produbi svoju u osnovi zdravu low budget postavku. Ti pokušaji produbljivanja priče su najslabiji deo filma ali zapravo ne smertaju previše.

Priča prati grupu ljudi koji su preživeli apokalitični rat o kome se malo zna i govori se krajnje apstraktno, a među njima je i nekoliko dece koja su im osnovni motiv da se bore za opstanak u pustim tunelima nekadašnjeg tržnog centra kroz koji sporadično lutaju inficirane žrtve biološkog rata.

Quirogin film u sebi ima nešto karakteristika zombi filma iako infiicirane osobe nisu zombiji per se, ali u osnovi je jedna atraktiva žanrovskka melodrama o ljudima dovedenim do granice strpljenja.

Realizacija je efikasna i mišićava a Quiroga sa malim budžetom gradi efektan i atmosferičan ambijent. LA HORA FRIA nije veliki film ali je zato solidan "mali" film koji neke važne stvari neobično dobro radi.

* * * / * * * *

Tuesday, January 24, 2012

SEEKING JUSTICE

Pogledao sam SEEKING JUSTICE Rogera Donaldsona, film koji sam dosta očekivao jer je baziran na scenariju koji je svojevremeno bio na Black Listu najboljih nesnimljenih scenarija pod naslovom HUNGRY RABBIT JUMPS. Sad kad je film gotov, rezultat je krajje rutinski triler koji nije uspeo da se izbori za mesto u američkim bioskopima ali je tu i tamo uspeo da bude eksploatisan po svetu. Nic Cage je u ovom filmu otprilike u istoj ravni kao i u TRESPASSu s tim što je TRESPASS ipak slabiji film, sa slabijim scenarijem.

Kad je o scenarijima reč, HUNGRY RABBIT JUMPS je scenario koji je sam po sebi imao veliku reputaciju, a TRESPASS je imao poznatog pisca. Otud, ne može se reći da je Cage birao da snima koješta. Pa ipak, oba ova filma nisu uspela da stignu u bioskope.

Roger Donaldson je oko Cagea okupio respektabilnu ekipu, tu je January Jones a negativca igra Guy Pearce. Sama egzekucija je dosta solidna, kao što bi se i očekivalo od veterana i majstora Donaldsonovog kalibra koga relevantnost još uvek nije napustila, te je čak između svojih mejnstrim rezultata uspevao i da iznenadi sa naslovima kao što je BANK JOB. Međutim, u ovom filmu prvo sam scenario nije previše zanimljiv. Premisa o udruženju koje isteruje pravdu onda kada sistem nije dorastao izazovu je u načelu zanimljiva, međutim kada se pokrene mehanizam cele priče, sve se pretvara u krajnje predvidiv triler koji ne uspeva da bude ni DEATH WISH ni PARALLAX VIEW nego je tako na pola puta između hičkokovskog akcijaša i neke kafkijanske teorije zavere. U principu, danas je čak i u okvirima popcorn filmova kao što je odlični UNKNOWN opšti standard zapleta te vrste ioak na znatno višem nivou.

Donaldson ima nekoliko prilika za rediteljski set-piece i u principu koristi ih, međutim dosta scena su ravne, i na nivou postavke i na planu same egzekucije, SEEKING JUSTICE vrvi od opštih mesta u rasponu od scenarija do lokacija, i to već ako nije zamorno, ono bar svakako ne dopriinosi nekom dobrom utisku. Činjenica da Donaldson i ekipa to sve rade bez grešaka ne pomaže dovoljno.

Teško je shvatiti gde je projekat sa Black List scenarijem, Donaldsonom kao rediteljem i ovakvom glumačkom ekipom zapravo pošao naopako, ali to se očigledno desilo i tu nema dileme. Proketstvo filmova snimanih u post-Katrina Nju Orleansu se nastavlja. Očigledno je 40 posto novca koji se vraćaju producentima privlače raznorazne oportune producente i to utiče na kvalitet filmova a ovaj grad će postati poznat po tome što je u njemu seriju svojih najsopskzurnijih naslova snimio ne samo neuračunljivi Nic Cage već i Bruce Willis.

SEEKING JUSTICE srećom ne pravi peviše grešaka, samo ono što je u njemu priostojno i dobro nije previše zanimljivo. Otud mu i nije mesto u bioskopima.

* * 1/2 / * * * *

Monday, January 23, 2012

LE PACHA

Pogledao sam film LE PACHA Georges Lautnera, francuski krimić iz 1968. godine po scenariju čuvenog Michel Audiarda čiji je sin Jacques Audiard jedan od značajnijih savremenih francuskih reditelja a Michel je bio jedan od najčuvenijih francuskih scenarista i potpisnik mnogih kultnih ali i globalno prihvaćenih filmova.

LE PACHA je adaptacija romana Jean Labordea i govori o martorom policajcu kog igra Jean Gabin i čije se karakteristike u priličnojmeri iscrpljuju u ovoj podeli koji nemilosrdno i bez mnogo obaziranja na zakon želi da reši slučćaj brutalne pljačke u koju je upleten i zbog koje je ubijen njegov kolega i prijatelj.

Gabinov junak je brutalan policajac koji u svemu tome čak i nema previše šarma ili nekakve dinamike koja je krasila američke prikaze nemilosrdnih policajaca tog doba. Gabin ni ne ne pokušava da bude harizmatičan, njegov junak je namćor i u suštini mizantrop a film se odlikuje brutalnošću međuljudskih odnosa kakva se retko sreće.

Otud ni sam endgame u kome se glavni junak namerno trudi da ne uhapsi već da ubije organizatora pljačke nimalo ne odstupa od već uspostavljene klime u filmu.

Georges Lautner je veteran francuskog krimića i repertoarskog filma uopšte i on je prolazio kroz razne faze u svojoj karijeri, doticao se i sexploitationa i raznih drugih polazišta. U svakom slučaju LE PACHA u sebi objedinjuje mnoge od njegovih opsesija, tako da u filmu deo atmosfere čini muzika Serge Gainsbourga koji se i pojavljuje u filmu igrajući samoga sebe i nastupa kako uživo tako i sa nekoliko pesama na soundtracku. Po prikazu dekadentnog života, LE PACHA dosta podseća na zgroženi prikaz kontrakulture kakav nudi i COOGAN'S BLUFF Don Siegela.

Lautner je reditelj koji je snimao svašta, ponešto od toga je vrdno pažnje a LE PACHA spada među baš te naslove.

* * * / * * * *

Saturday, January 21, 2012

THE ARTIST

Pogledao sam THE ARTIST Michela Hazanaviciusa. Još od njegovog CLASSE AMERICAINE je bilo jasno da je on sklon eksperimetima na temu klasičnog Holivuda a serija komedija OSS117 je pokazala da njegove sposobnosti daleko prevazilaze ravan DEAD MEN DON'T WEAR PLAID i da je on spreman za znatno veća dela, ponovo oslonjen na izuzetno duhovitu i tehnički superiornu polemiku sa klasicima repertoarskog filma. Međutim, OSS117 su pored statusa megahita po svom profilu bioli filmovi koji nisu shvaćeni ozbiljno. Srećom, prvo je Jean Dujardin počeo da igra u sve avangardnijim i provokativnijim filmovima a onda su on i Hazanavicius zajedno uspeli da se izbore za visokobudžetni film kakav je THE ARTIST.

THE ARTIST je nastao u formi nemog filma. Naravno, kako je reč o nemom filmu snimljenom u savremenim okolnostima, Hazanavicius se poigrava sa tonom međutim, u suštini nikada ne odstupa od forme ortodoksnog nemog filma sa natpisima umesto dijaloga a te natpise koristi vrlo malo, čak mnogo manje nego što su ih koristili autori nemih filmova.

Nemi filmovi se danas mahom konzumiraju kao klasici komedije i ponešto od značajnih autora se masovnije prikazuje u formi inserata, međutim, ljudi koje zanima istorija filma znaju da su autori nemih filmova u njima pričali vrlo kompleksne priče, sa razvijenim karakterima, i da su te priče i po svojoj složenosti i po utisku koje su ostavljale na gledaoca daleko prevazilazile humor Charlie Chaplina i Buster Keatona. Ipak, teško je izbeći poistovećivanje nemog filma sa komedijom, uostalom, i sama odluka da se danas snima nemi film sama po sebi deluje kao vic, pa i THE ARTIST u sebi ima dosta komedije. To ne čudi ako imamo u vidu da je Hazanvicius sklon humoru. Međutim, isto tako, THE ARTIST ima i dosta ozbiljnih karaktera i opipljivih emocija.

Guy Maddin je u svojim filmovima oživeo nemi film kao umetničku formu ali je uspevao da ga artikuliše uglavnom u hermetičnim izdanjima. THE ARTIST je međutim film koji može da komunicira sa najširom publikom, pitanje je samo koliko je najšira publika danas raspoložena za u vrstu rizika, ali ovog šuta to čak nije ni pitanje da li je umetničko delo naišlo na strpljivu publiku ili ne, već je komunikativnost THE ARTISTa nešto što se teško može osporiti.

Nije Hazanavicius prvi reditelj koji je snimio dugometražni nemi film koji ima umetničku vrednost i može da komunicira sa publikom, međutim, sasvim sigurno je jedini koji je u ovom trenutku kada nemi film više nije standard uspeo da snimi tako nešto i po tome je THE ARTIST jedinstveno ostvarenje i predstavlja korak, svakako ne napred, ali iskorak nekuda svakako, ostajući sasvim u okvirima tradicije i psiholoških predispozicija savremene publike.

Kad je reč o stvarima koje se nalaze unutar ove forme, THE ARTIST je priča o filmadžijama u periodu kada je film bio sveprožimajući društveni uticaj i kada su zvezde mnogo više poistovećivane sa likovima. Vrlo je zanimljivo koliko radikalnih promena proisteklih iz uvođenja zvuka možemo locirati u periodu kada su film i autori i publika, mada ne i svi teoretičari (što je vrlo zanimljivo) krajnje naivno doživljavali. I THE ARTIST je u tom smislu pogled u epohu i prenošenje ondašnje atmosfere današnjem gledaocu, u toj meri da je jako teško ne tretirati tadašnje filmske radnike kao filmske likove.

Jedan film koji mi je ne samo zbog Malcolm McDowella prizvao u sećanje jeste i SUNSET Blake Edwardsa čiji je koncept u tome da dve istorijske ličnosti uvede u fikciju bez ikakvih pokušaja da se napravi ikakva postmoderna ili istorijska rekonstrukcija, pošto se filmska industrija i ličnosti tog vremena danas teško mogu percipirati kao išta drugo do filmski likovi, kao što se ličnosti iz antičke istorije, najpre poznaju kroz mitove i epove.

Otud su i filmovi-u-filmu u kojima igra George Valentin ne samo nadgradnja onoga kako je ta vrsta filmova izgledala, već su u slučaju uvodnog filma RUSSIAN AFFAIR i vrlo duhovit komentar na savremenu političku situaciju (nešto na tu temu je snimao Renny Harlin nedavno) a film kao simbol razvoja psiholoških odnosa između likova je samo jedan od detalja koji pokazuje koliki je Hazanavicus majstor.

Ko ima uslove, treba da napravi double-bill SUNSET Blake Edwardsa i THE ARTIST.

* * * * / * * * *

EL MAL AJENO

Pogledao sam EL MAL AJENO Oskara Santosa, produkciju Alejandra Amenabara iz 2010. godine koja u sebi ima elemente supernatural trilera ali u suštini to ipak nije. EL MAL AJENO je melodrama o lekaru koji u jednom trenutku otkriva sposobnost da isceljuje ljude ali spoj njegove već prisutne rezigniranosti i nekih nusefekata te supermoći uskoro počinju da mu pretvaraju život u pakao.

Oskar Santos uspeva prilično dobro da zaintrigira i payoff je možda presuptilan za moj ukus, mada možda je i bolje da ostane ovako apstraktno nego da se uđe u konkretizaciju bez pokrića u dobroj ideji. Puls filma otud pre svega od intrige a egzekucija uje vrhunska i vrlo glossy.

Sam prikaz bolničkog života mi je bio malo neuverljiv. Naime, Noriegin lik je kao neki lekar opšte prakse koji leči sve vrste bolesti dok ne stekle isceliteljske moći, i svaku od tih bolesti leči sa veštinom specijaliste. Možda je to neka podela rada u španskim bolnicama sa kojom ja nisam upoznat ali to mi je prilično zamsetalo jer mi se čini da je svuda prisutna birokratizovanost zdravstva morala imati neku ulogu u jednom filmu sa ovako specifičnom temom.

EL MAL AJENO nije veliki film ali je vešto realizovan, atmosferičan i zaslužuje pažnju kao jedno sporedno Euro-ostvarenje.

* * * / * * * *

STAUFFENBERG

Pogledao sam nemački TV film STAUFFENBERG scenariste i reditelja Jo Baiera u kome Clausa Von Stauffenberga igra Sebastian Koch, jedna od najvećih zvezda nemačkog filma. STAUFFENBERG je bliži istorijskim podacima od THE PLOT TO KILL HITLER ali mu je po strukturi identičan, ponovo priča sve u jednoj velikoj retrospekciji. Kad je reč o prikazivanmju Von Stauffenbergovog lika, ovde su njegove simpatije prema nacizmu nagoveštenije, mada ne u meri u kojoj je on bio sklon da ih nagovesti inače.

Koch je filmska zvezda pa tako i igra Stauffenberga, vrlo glamurozno ali Baier, uprkos solidnom production valueu ipak nije naročito vešt ni kao scenarista ni kao reditelj tako da ovaj film ne nudi ni kvalitet ni uverljivost već deluje prilično naivno u pojedinim deonicama a sam način na koji su pučisti hteli da svrgnu Hitlera čak nije ni jasan što se ipak nije javljalo kao problem u prethodnim filmovima koje sam gledao na ovu temu.

Otud je STAUFFENBERG uprkos tome što načinje temu Stauffenbergovih naklonosti prema nacizmu ipak najslabiji od ovog triptiha na tu temu. Ipak, Stauffenberg se pojavljuje kao lik i tema u još dosta filmova i televizijskih radova, naročito u Nemačkoj.

Thursday, January 19, 2012

THE PLOT TO KILL HITLER

1990. je izašao TV film THE PLOT TO KILL HITLER prilično ambiciozan film sniman na hrvatskom lokacijama koje spontano evociraju atmosferu nacističke Nemačke, naročito u tom trenutku.

Von Stauffenberga igra Brad Davis, koga znamo iz MIDNIGHT EXPRESSa gde je ostvario jednu od najupečatljivijih uloga u istoriji, a ovde je verovatno najgori glumac u podeli, sa teatralnom i početničkom glumom kakva se ne bi očekivala od glumca u punoj zrelosti. Nažalost, ovo je bila jedna od Davisovih poslednjih uloga pa ne čudi da je pred svoj prerani kraj bio dosta daleko od najbolje forme.

Reditelj Lawrence Schiller je stara televizijska faca i svakako je u rediteljskom smislu imao i uspelijih izdanja od THE PLOT TO KILL HITLER. Međutim, na nivou realizacije, ako se izuzme Davisova skandalozna gluma na svim nivoima, reč je o TV filmu koji stoji relativno pristojno.

Ono što su razlike u odnosu na VALKYRIE pored formalnih a to je da THE PLOT TO KILL HITLER kreće iz flešbeka, i da se na kraju izneti istorijski podaci recimo za generala Fromma razlikuju, i sam prikaz Frommovog stava se razllikuje. Kod Singera je Fromm drugačiji, karikaturalniji nego kod Elkinsa, i dok je kod Elkinsa on donekle tolerantan prema ideji puča on ne traži da bude glavnokomandujući vojske već samo da ne bude sklonjen. To je najkrupnija razlika u iznošenju istorijskih činjenica.

Otsale se razlliku u detaljima, recimo kod Elkinsa je Rommel uključeniji a Goebbels ne stavi cijanid pod jezik već ga spremi u džep za svaki slučaj.

U pogledu "ukidanja logora" i ovde Stauffenberg inisitira na tome ali ipak u drugačijem kontekstu, više pragmatično u smislu da je to stvar "nemačke unutrašnje politike koja iritira Saveznike". Isto tako Elkins uvodi motiv straha aristokratije i old money ekipe od Himmlera i njegovog izrazito antiaristokratskog stava. Očigledno je da deo nemačke elite uprkos famoznom "dogovoru elita" nije simpatisao socijalistički aspekt nacionalsocijalizma ali mu je on odgovarao u periodu planske privrede kao vid represije koji je omogućio izvesne vidove tehnološkog i infrastrukturnog progresa kao i razvoj vojne industrije. Dakle, Elkins načinje pričo o klasnoj raslojenosti u samom vrhu Trećeg Rajha i otud je automatski produbljeniji od Singerovog filma.

Zanimljiva razlika između dva filma je to što Von Stauffebnerg kod Singera ima nerazdvojnog ađutanta kao i u drugim ekranizacijama, i kod Singera je jasna homoerotska dimenzija, naročito kada ađutant primi metak umesto starešine otpozadi na streljanju što je navedeno kao istorijska činjenica a kod Elkinsa je prikazano obično streljanje. Ovde nema ađutanta uopšte, von Haeften se ne pojavljuje ali se zato homoerotizam čuva za Axel von dem Busschea koji je takođe bio umešan i istorijski je potvrđen kao činilac. Axela igra mladi Rupert Graves, i prikazan je kao anđeoski lik što je i logično ako imamo u vidu da je Axel u dva navrata trebalo da ubije Hitlera zahvaljujući svojoj fizičkoj lepoti, naime plan je bio da se detonira na "modnoj reviji" novih zimskih uniformi. U svakom slučaju, von Haeftenovu toplinu zamenjuje Axelov anđeoski lik.

Ironija sudbine je takva da je Axel jedini imao hrabrosti da se samoubije da i se rešio Hitlera a od cele ekipe je on jedini preživeo rat i kasnije posle rata uspeo da se izuzetno afirmiše kao stručnjak i diplomata.

Uprkos razumevanju konflita između katoličke aristokratije i nacističke partije, ipak ni THE PLOT TO KILL HITLER ne prikazuje Clausa Von Stauffenberga kao nacionalistu i tek uzdržanog Hitlerovog simpatizera koji je takođe verovao u pokoravanje i kolonizaciju istočnoevropskih naroda, naročito Poljaka i delio nacionalističke ideale sa nacistima.

Otud je THE PLOT TO KILL HITLER za nijansu politički zreliji od VALKYRIE ali je sa druge strane u svojoj nenamernoj pronacističkoj dimenziji VALKYRIE bliži suštinskoj Von Stauffenbergovoj odanosti pojedinim nacističkim idealima.

Istorija pokazuje dakle da je Von Strauffenberg bio priličan bećar, a anglo-američki filmovi o njemu bave se prevashodno glorifikacijom. Razlog za to možda leži u tome što su ratni filmovi ovog profila u američkoj kinematografiji još uvek preskupi da bi se bavili tako provokativnim likovima ambivalentnih ideoloških gledišta.

Wednesday, January 18, 2012

THE RECKONING

Reprizirao sam THE RECKONING Paul McGuigana, ekranizaciju romana Barry Unswortham dobitnika Bookerove nagrade, i na novo gledanje ostavio mi je snažniji utisak nego na prvo. McGuigan je uspeo da napravi izuzetno vešt spoj estetizacije i realizma kad je reč o pristupu četrnaestovekovnoj Engleskoj, sa glumcima koji su sposobni da odigraju ta oba efekta i izuzetnim lokacijama.

Glavni McGuiganovi glumci imaju movie star looks ali ni Paul Bettany ni Tom Hardy ni Gina McKee ne deluju deplasirano kada se smeste uz face koje prolaze kao srednjevekovna sirotinja. Jedini koji u toj podeli štrči u izvesnoj meri je Vincent Cassel koji nedovoljno brani svoj lik glavnog negativca.

McGuigan prevashodno jako vešto vlada ritmom tako da u scenama pozorišne igre koje su integrisane u samui priču i imaju ključnu ulogu on uspeva da udahne izuzetnu energiju naivnim srednjevekovnim moralitetima i na neki način THE RECKONING je izuzetno ubedljivo objašnjenje značaja pozorišta u tadašnjem društvu. U izvesnom smislu, deluje gotovo paradoksalno da je McGuiganov film možda efektniji put za objašnjavanje srednjevekovnog pozorišta od pozorišta samog.

S druge strane, pozorišnici u ovom filmu dele neke od ambicija sa savremenim teatarskim stvaraocima ali McGuigan u Unsworthovom romanu stvara ambijent u kome ta ambicija može da se ostvari u potpunosti. No, upravo u domenu odnosa prema teatru, THE RECKONING dostiže možda i najznačajnije domete na idejnom planu.

Drugi značajan idejni plan je politika koju Unsworth i McGuigan pokazuju kao izuzetno savremenu iako je srednjevekovna - sa zločinom koji se toleriše dok od zločinca ima koristi i okretanjem tih dela protiv kad mu prođe rok trajanja. U tom smislu, THE RECKONING ne nudi tipičan prikaz Srednjeg Veka sa histeričnim strahom od crkve i kuge već je znatno smireniji i nudi likovima više opcija.

Sve do samog kraja THE RECKONING stoji kao vrlo ubedljiv i uzbudljiv film a ni kraj ga ne devalvira previše. Uprkos tome što poslednjih godina impresionira radovima kao što su film PUSH i serija SHERLOCK, McGuigan nikada kasnije nije imao film ovakvog dometa i ambicije. Ipak, ako imamo u vidu da je najbolje radove imao pre odlaska u Holivud, ostaje nada da će sa dobrim radovima nastaviti i sada kada više nije tamo.

* * * 1/2 / * * * *

VALKYRIE

Reprizirao sam VALKYRIE Bryana Singera. Nažalost, ni na novo gledanje mi se nije popravio utisak.

S jedne strane lepo je da posle RYANa postoji interesovanje da se snimi ozbiljan o Drugom svetskom ratu i činjenica da su se na ovom projektu združili Cruise i Singer pokazuje da mu se prišlo sa maksimalnom ozbiljnošću, međutim, rezultat je toliko slab, površan, tanak u svakom smislu, da ga samo budžet i ugled umešane ekipe čini upotrebljivim.

VALKYRIE je jedna od onih nesvesnih promocija nacizma proistekla iz neobrazovanja autora. Singer ne samo da je impresioniran imaginarijem nacizma sto u ovom filmu ne moze da prikrije, kao ni u APT PUPIL i X-MENu vec podleze onoj sada vec dosta prisutoj iluziji o casnom nacisti koji je superioran oficir, divan otac, hrabar ratnik i jasno mu je da je Hitler budala ali ili sta ce mora da mu sluzi ili mu se opire.

Stoga, meni su ovi iz VALKYRIE isti kao i oni protiv kojih se bore. Da su ustali 1933. imalo bi smisla ali 1943. oni su zapravo zeleli da spasu nemacku drzavu i nemacke kapitaliste pre svega kroz ocuvanje koliko-toliko samostalne drzave i primirje. Dakle, nisu oni bili casniji od Hitlera, cak bih rekao da je Hitler u svom ludilu isao do samog kraja za razliku od njih koji su bili oportunisti.

Rat je produzetak politike i koliko god mi vojsku tretirali kao profesiju i sl. ovi nacisti su itekako znali ciju politiku sprovode drugim sredstvima itd. Sve su to bili generali a kao sto znamo generali kad odu u penziju cesto udju u politiku jer je za dolazak do generalskog cina potrebno proci i `politicku skolu` odnosno postdiplomske studije o politickim aspektima vojnih pitanja i vice versa.

U tom smislu VALKYRIE je zalosno naivan film, narocito u sceni kada Cruise naglasi da ce prvo ukinuti koncentracione logore cim dodju na vlast. To je toliko oportuno da cak i iz ove vizure deluje kao spoj gluposti autora i perfidnosti junaka - Cruiseov lik kao da kaze `obustavimo ono sto ce nam najvise zamerati`. Da ne kazem obustavimo `ono jedino glupo` u Hitlerovom projektu.

Tim pre je Rommelovo ucesce u ovoj prici na neki nacin paradigmaticno jer on je dugo godina, to jest decenijama, profilisan kao `dobri nacista`, vrsni vojni strucnjak, strateg i sl. To je imalo dve dimenzije. Prva dimenzija je pre svega vezana za velicanje protivnika. Dakle, morao se stvoriti utisak da je pobedjen veliki protivnik, a veliki protivnik mora biti ogledalo nasih velikana, dakle divan muz, otac i strucnjak. Rommel se pokazao kao idealan za to - ucestvovao je u atentatu na Hitlera ali kao general nije imao problem da sebi objasni kako se sa vojskom obreo u DALEKOJ AFRICI. Dakle, Rommel nije bio zatecen braneci svoje ognjiste vec preko pola sveta.

Otud kao najmudriji film o ubistvu Hitlera biram potpunu fikciju, jedan od TV nastavaka DIRTY DOZENa u kome su Lee Marvin i ekipa poslati da sprece atentat na Hitlera. To je jedino sto ima smisla i nije cudno da Saveznici nikada nisu priznali nemacki pokret otpora kome BTW VALKYRIE daje omaz na kraju...

Singerov rediteljski postupak je prilično neopredeljen. On svakako u pojedinim scenama stvara tenziju, naročito u onim najjednostavnijim situacijama za postavljanje suspensea kao što je donošenje i aktiviranje bombe. Međutim, u gloalu, tenzije gotovo da nema. Kada se na oko pola filma konačno postavi bomba, ključni aspekt cele akcije a to je puč i preuzimanje vlasti dat je bez ikakve tenzije kroz puko nabrajanje događaja.

Isto tako čak ni Cruise koji dominira na ekranu i dobija najviše prostora za igru ne uspeva da izgradi pravi karakter a ostatak glumačke ekipe koja je izvrsna na papiru ne uspeva to da sprovede na ekranu. Bill Nighy doduše uspeva da šmira "ono svoje", i Tom Hollander pravi simpatičnu minijaturu ali Branagh je recimo potpuno neiskorišćen.

VALKYRIE je mogao da bude znatno bolji film, ali to nije ključni problem. Ako ostavimo po strani greške u realizaciji, ovo je film koji po prvi put načinje temu dosta rasprostranjene skepse među nacistima prema Hitleru. Naravno, sam von Stauffenbergov plan je ekranizovan više puta pre ovog filma, ali do sada nije bilo filma ovako visokih ambicija i široke distribucije koji je pokušavao da zađe iza one već uspostavljene slike o nacističkoj Nemačkoj kao monolitnom režimu u kome nije bilo nikakvih trzavica i opozicije.

Umesto toga, Singer nam prikazuje novu vrstu klišea gde se maltene sukobe nacisti idealisti sa nacistima budalama, ali u tom crno-belom pogledu na stvari, on po prvi put posle Hitlerove kinematografije stvara ideal naciste na ekranu, pokazujući da su danas oni u najmanju ruku pretvoreni iz istorijske činjenice u puke filmske miteme.

* * 1/2 / * * * *

Tuesday, January 17, 2012

BLACK DEATH

Pogledao sam BLACK DEATH Christophera Smitha. Moram priznati da mu je ovo, što se mene tiče, do sada najbolji i najzaokruženiji film. U suštini, BLACK DEATH je prilča o raznim neprijatnostima koje su hrišćani i pagani priređivali jedni drugima tokom srednjeg veka. Smith naravno pokušava da iz scenarija Dario Polonija izvuče jednu širu metaforu o tome kako se rivalske organizovane religije bore za dominaciju i kako su mali lokalni kultovi samo amplifikovana verzija velikih crkava i naravno sve to podvlači dopunskom tezom o subjektivinim psihološkim stanjima koja diktiraju ponašanje ljudi koji su glavni tvorci i egzekutori dogme, i rekao bih da ova opšta mesta Smith doživljava kao bitan deo svog iskaza. Srećom, film u osnovi funkcioniše kao ako ne u potpunosti žanrovska a ono bar žanrolika priča i izuzetno je dinamičan uz odličnu upotrebu lokacija.

Glumačka ekipa je takođe izvanredna i Smithu dosta pomaže u suštini B-podela sa A-kvalitetima kakva se može bez većih teškoća skupiti u Engleskoj. U tom smislu, posle izuzetno precenjenih žanrovskih radova, Smith najbolji rezultat pokazuje u filmu koji suštinski na nivou strukture jeste žanrovski, naročito ako imamo u vidu tradiciju WICKER MANa na koju se nadovezuje ali zapravo sam izraz je više okrenut priči i likovima. Reklo bi se da se Smith bolje snalazi u zahtevnijoj nego u kodifikovanijoj i rigidnijoj formi.

BLACK DEATH nije ništa posebno, ali je zato vrlo solidno realizovan primer ničega posebnog, a to je već za svaku pohvalu, naročito ako imamo u vidu Smithov evidentni napredak.

* * * / * * * *

Monday, January 16, 2012

HOLLYWOODLAND

Sa dosta godina zakašnjenja pogledao sam HOLLYWOODLAND Allena Coultera, film o (samo)ubistvu George Reevesa u kome je Ben Affleck započeo svoj kambek. Nažalost, Affleck nije u glavnoj ulozi, on igra Reevesa a glavni junak je imaginarni losanđeleski private dick kog igra Adrien Brody, u vreme kada je posle uspeha sa Polanskim još uvek odavao utisak da bi mogao biti leading man. Ipak, kao što znamo, Brody nije taj kalibar i ako imamo u vidu da je scenario Paul Birnbauma upravo i najmanje zanimljiv u tim fikcionalnim delovima kroz koje nas vodi detektiv, onda HOLLYWOODLAND ne uspeva u onome što mu je osnovni zadatak a to je da nam kroz fikciju kaže istinu o Holivudu i jednom čoveku.

Na kraju filma, mi o Reevesu nismo mnogo pametniji, vidimo da je bio okružen ljudima koji su bili sposobni da mu naude i to je otprilike to.

Ne čudi da su tako živopisne ličnosti kao Toni Lanier koju igra Diane Lane i Eddie Mannix kog igra Bob Hoskins uz Reevesa zapravo glavni oslonac ovog filma. U tom smislu, Coulterovo opredeljenje da se bavi fikcijom a ne suvim biopicom o njihovom odnosu jedino je moglo imati smisla pod uslovom da je bio spreman da izađe sa nekim pravim, definitivnim rešenjem Reevesove misterije. Na kraju, on uprkos toj poštapalici sa fikcijom ostaje neodređen, neopredeljen i u krajnjoj liniji istovremeno lažan i skrupulozan.

Ako tome dodamo da uprkos tome što se dotiče istinitih događaja i prikazuje ih, Coulter mnoge "detektivske" scene postavlja kao poptuni kliše, na ivici omaža starim filmovima i samoparodije, jasno je da nije dobro postavio granicu u odnosu "filma" kao postupka i "filmske industrije" kao teme.

No, sve ove primedbe na stranu, HOLLYWOODLAND nije LA CONFIDENTIAL ali svakako jeste obavezan film za sve one koje zanima istorija Holivuda jer uprkos estetskim nedostacima govori o jednom zanimljivom slučaju, i pokazuje uzore za razne fatalne žene i beskrupulozne muževe koje smo viđali kasnije u noiru a proistekli su iz stvarnosti.

* * 1/2 / * * * *

THE DOUBLE

Pogledao sam THE DOUBLE Michaela Brandta. Reč je o filmu koji je je verovatno u nekoj fazi trebalo da bude bioskopski ali je na kraju završio kao DTV i rekao bih da je ta odluka doneta u toku produkcije. Film je režirao Michael Brandt, scenarista koji inače radi u duetu sa Derek Haasom. Oni su zajedno pisali ovaj film kao i mnoge blokbastere poput WANTEDa ali očigledno nisu uspeli da se nametnu kao dovoljno velika imena i da njihovu želju za režiranjem isprati neki major studio.

THE DOUBLE je poprilično old school film o dva obaveštajca sa mračnim tajnama koji su primorani da si udruže kako bi pronašli ozloglašenog ubicu iz KGBa koji sada možda radi za FSB a možda se ponaša potpuno nepredvidivo i radi za sebe.

Mentora koji je najveći stručnjak za KGBovca igra Richard Gere a učenika Topher Grace i u načelu to je potentna podela, međuitim, reklo bi se da su Brandt i Haas zbog budžeta dosta reducirali i pojednostavili scenario. S druge strane, saradnik poput Tony Scottovog DPa Jeffrey Kimballa očigledno nije imao puno sredstava za rad i Brandtov film izgleda kao vrhunska DTV simulacija bioskopskog filma ali ne i pravi film koji bi se zaista našao u bioskopima.

Ako imamo u vidu da Brandt nije pokušavao da se nametne sa nečim čega inače nema u bioskopskim filmovima ili da oživi nekumatricu koju su studiji zanemarlili, THE DOUBLE na kraju ostaje kao teško hendikepirani surogat bioskopskog filma i ne može se ubrojati u pozitivne trendove u DTVu.

* * / * * * *

Sunday, January 15, 2012

RUNDSKOP

Pogledao sam RUNDSKOP Michaela R. Roskama, flamansku krimi senzaciju. Roskamov film svakako spada u red prilično neuračunljivih nizozemskih naslova kao što je bio EX-DRUMMER od pre nekoliko godina. U RUNDSKOPu stvari su istovremeno konvencionalnije i radikalnije.

S jedne strane, RUNDSKOP je film koji obiluje originalnim rešenjima. Sama priča o stočarskoj mafiji koja koristi hormone kako bi uzgajala konkurentnu i isplativu stoku ima u sebi dosta svežine i glavni junak koji zbog svoje predistorije mora da uzima ogromne količine hormona usled čega se i sam pretvara u vola je vrlo uspelo rešenje. Isto tako odnos između doušnika i policajaca ima u sebi živost i zanimljivu motivaciju.

S druge strane, Roskama očigledno opseda nizozemska sklonost ka grotesknom i ona je prisutna od predistorije glavnog junaka do celokupne atmosfere provincijske varošice na granici flamanskog i valonskog dela, do samog odnosa prema telima, kako ljudi tako i stoke. Roskam inače dosta potencira tenziju između Flamanaca i Valonaca premda "dobrih" Valonaca ima manje.

Ono što ostaje najspornije jeste tempo filma. Mislim da Roskam forsira jedan sporiji tempo koji uprkos atmosferičnosti nema previše pokrića. Štaviše, mislim da taj sporiji tempo čini jedan već ekstreman i često vrlo mučan film još hermetičnijim a čini mi se da nije bilo potrebe za takvim zahvatom.

* * * / * * * *

Friday, January 13, 2012

THE GIRL WITH THE DRAGON TATTOO

Još od FIGHT CLUBa Fincher je počeo da tone u sve dublju irelevantnost kroz filmove koji su s jedne strane samoživi a s druge potpuno lišeni dramaturgije i bazirani na tome da je Fincher toliki velemajstor da polako treba da se odriče svega što na bilo emotivnom bilo racionalnom nivou veže publiku, i otud se ređaju naslovi od ispraznog FIGHT CLUBa do potpuno dramaturški zalutalog ZODIACa. Ipak THE GIRL WITH THE DRAGON TATTOO je nova pregrada dna za Finchera. U svojoj 49. godini, Fincher ne samo da se pretvorio u visokotehnološkog Šotru, reditelja koji više ne vlada time šta je važno, šta je nevažno, šta je priča filma, koji likovi su nosioci, već bi se slobodno moglo reći da je Šotra u njegovim godinama bio znatno relevatniji. On je tada ipak snimio odličnu seriju PRIČE IZ RADIONICE u kojoj su postojali i priča i likovi, i emocije i određena idejna ravan.

U DRAGON TATTOO nema ničega na suštinskom planu. Ovo je film-slikovnica u najboljoj tradiciji LOTR i sličnih robovanja knjigama, a u ovom slučaju reč je o robovanju knjizi koja niti ima književni kvalitet niti je čitana na način da bi iko poželeo da se u njoj nešto očuva.

DRAGON TATTOO pre svega nema nikakvu dramsku nit. Film je ilustracija jedne istrage i jedne životne priče, a te dve stvari su prilično tano povezane. Film ima glavnog junaka, novinara Blomquista i ima njegovu saradnicu istražiteljku Lisbeth Salander. Ipak, to nije razlog da priča o njegovoj istrazi i njenom životu pre nego što ga je srela nemaju ipak neku snažniju vezu.

Međutim, ako ostavimo po strani taj usiljeni origin story, još je zanimljivije to kolika količina beznačajnih likova bez ikakve funkcije i neuverljivih a i prilično besmislenih događaja dolazi u naš fokus i biva nam prikazano. Fincher opterećuje gledaoca nizom detalja koji kasnije nemaju nikakvu funkciju i sve to, naravno, izgleda kao čista greška, nimalo ne liči na postupak.

Film je realizovan na tehnički solidan način ali un rediteljskom smislu je ravan, bez akcenata, bez potentnih scena, bez pravog dramskog sukoba, sa glumcima koji više galerijski izlažu svoje likove nego što ih zaista igraju sa punim ubeđenjem tako da na kraju sve deluje kao karikatura. Daniel Craig je naročito slabo postavljen jer se njegov lik nimalo ne promeni do kraja priče, a LIsbeth u interpretaciji Rooney Mare prođe nekakvu transformaciju, međutim njeno snalaženje na ekranu je krajnje pretenciozno, odbojno i previše bazirano na spoljnim efektima.

Objašnjenje misterije se u određenoj meri razlikuje od ishoda u romanu i švedskom filmu, s tim što je u šokantno slaboj Zaillianovoj adaptaciji ne samo potpuno uverljivo već i nejasno. Srećom u tom trenutku, gledalac oseti da je na kraju dvoipočasovne agonije pa je samim tim već i potpuno nezainteresovan za ono što je krajnji ishod svega ovoga.

Larssonov roman je bio simpatičan populistički fenomen, a Fincher je uspeo da nam izloži sve slabosti tog romana, ne samo zato što ga je tretirao sa više poštovanja nego što bi trebalo već i zato što je potpunio izgubio nerv da prepozna filmičnost i dramski naboj u materijalu na kome radi.

Englezi i Ameri koji fejkuju švedski akcenat su posebna priča. Fincher očigledno oseća problem zbog toga što junaci govore engleski a Šveđani su i to rešava na najgori mogući način. Kroz akcenat nam stvara utisak da su oni "stranci" - problem je u tome što oni nisu "stranci", oni su Šveđani u Švedskoj i uverljivije je da govore onako kako glumci govore inače nego da se izmotavaju sa "skandinavskim" akcentom.

Fincher se u ovom filmu malo stidi što je tezgaroš, a malo pokušava da od svoje tezge napravi nešto "više", i na tom putu uspeva da potpuno promaši pravljenje pristojnog filma. Švedska ekranizacija je takođe bila slabo gledljiva ali je Danac Niels Arne Oplev barem snimao neku mešavinu TV serije i filma pa tu niko nije ni očekivao ništa naročito. Od Finchera se po defriniciji očekivalo više, ali ruku na srce, odavno je jasno da on više ništa ne može da pruži...

* 1/2 / * * * *

DOWNLOADING NANCY

Pogledao sam DOWNLOADING NANCY Johana Rencka. Dosta je logično pretpostaviti da je život ljudi koji stupaju u raznovrsne perverzne odnose preko Interneta dosta teskoban i uglavnom nesnosan. Ipak, nema razloga da i film o tome bude takav. Renck je okupio izvanrednu glumačku ekipu koju predvode Maria Bello, Jason Patric i Rufus Sewell i svi oni se ponašaju kao da igraju u nekom filmu koji zbilja ima smisla. Ali DOWNLOADING NANCY privlači pažnju jedino kada zbunjuje time koliko je nejasan.

Otud samo glumački trud ostaje nešto što je vredno pažnje i DOWNLOADING NANCY mnogo više igleda kao neka vrsta očajničkog pokušaja Marie Bello da nađe sebi ozbiljan i izazovan glumački zadatak u savremenom Holivudu nego domet u bilo kom drugom aspektu.

* 1/2 / * * * *

Wednesday, January 11, 2012

REAL STEEL

Jedno od najprijatnijih iznenađenja 2011. godine je REAL STEEL Shawn Levyja, film koji je producirao Robert Zemeckis što je uvek garancija velikog potencijala ali ga je režirao Shawn Levy, reditelj koji se bavio izrazito nezanimljivim dečjim filmovima koji su upravo bili suprotnost onome što je sam Zemeckis uspostavio kao standard.

Otud, čudno mi je da je Levy zamenio Jonathana Mostowa na mestu reditelja, i ostaje pitanje da li je neki bolji reditelj mogao postići još i više ali kakav-takav Levy je sa ovim film filmom postigao baš dosta.

REAL STEEL je holivudski eskapizam u najčistijem obliku i što je još važnije film starog kova sa izuzetno savremenim, gotovo dekadentnim spinom - priče o sentimentalnom odnosu oca i sina, prevladavanju porodične krize i podela smeštene u svet borilačkih sportova nisu novost - od THE CHAMP do ROCKY BALBOAe - ali REAL STEEL je smešten u blisku budućnost kada se u ringu bore roboti.

Iako se tek nagoveštava da roboti možda naslućuju zašto ljudi plaču kao kod Camerona, ostale emocije su vezane za ljude premda naravno polovni root autsajder ima u sebi dosta od Brad Birdovog Iron Gianta.

Borbe robota su izvanredno realizovane i prilčično su uzbudljive, ali Levy se odlično snalazi i u scenama sa ljudima tako da REAL STEEL ne samo da ne štedi minutažu na karakterne scene nego su one izvanredne. Hugh Jackman kanališe pitomu dimenziju ranog Mel Gibsona a dečak Dakota Goyo je školski primer deteta-glumca.

Uvodna borba u kojoj se susreću robot i bik je antologijska i sve ostale su odlične. Sugar Ray Leonard je bio konsultant za borbe a pomoćnik režije je stari Cameronov i Zemeckisov saradnik Josh "Zulu" McLaglen.

Futuristički svet je koncipiran kao vrlo bliska budućnost, muzika i odeća su manje-više savremeni i publika liči na uobičajene MMA blue-collar fanove. Mislim da će se Mehmetu ovaj film dopasti u celini a naročćito zbog nekoliko manga toucheva. Inače, priča Richartda Mathesona na kojoj je baziran REAL STEEL je već snimljena kao epizoda TWILIGHT ZONE sa Lee Marvinom i baš bih voleo da vidim kako su je realizovali tada.

REAL STEEL je naišao na razumevanje kod kritike a zanimljivo je se van Amerike znatno više isplatio nego na domaćem tržištu gde je prošao tek pristojno. Očigledno je da čistiji holivudski postupci nailaze na veće razumevanje van Amerike.

* * * 1/2 / * * * *

Sunday, January 8, 2012

PERFECT SENSE

Pogledao sam britansko-dansko-švedsko-nemačku koprodukciju PERFECT SENSE Davida MacKenzijea. Reč je o filmu u kome smak sveta nastupa kada ljudi polako počnu da gube svoja čula i na kraju izumru. MacKenzie svakako snima nekakvu alegoriju o tome šta nas čini ljudima i/ili kad ćemo prestati da budemo ljudi, međutim, on sporadično ulazi i u neke konkretne pokušaje da govori o karakterima zarobljenim u sred apokalipse i film pored toga što ne obiluje dovoljnom količinom ideja nema baš ni jasno stilsko opredeljenje.

To je šetat jer se čini da podela u kojoj se nalaze Ewan McGregor, Eva Green i Connie Nielsen i što je još važnije, podela u kojoj su glumci raspoloženi za igru zaslužuje mnogo kvalitetniji materijal. To naročito važi ako imamo u vidu da je MacKenzie mnoge stvari u ovom filmu jako lepo realizovao i da PERFECT SENSE ima sav kadrovski i tehnički potencijal da bude upečatljiv film jedino nema nikakav smisao.

* 1/2 / * * * *

TINKER TAILOR SOLDIER SPY

Pogledao sam TINKER TAILOR SOLDIER SPY Tomasa Alfredsona, jedan od filmova čiji sam nastanak pratio sa velikim nestrpljenjem i pažnjom. Alfredson je odabrao vrlo hermetičnog pisca za svoj debi na engleskom jeziku, a uprkos mogućnosti da radi holivudski film ostao je u okvirima evropske produkcije na engleskom jeziku što je negde na pragu Holivuda ali nije Holivud u potpunosti.

John le Carre je često ekranizovan pisac i rad po njegovim delima produkovao je kako niz uspešnih tako i niz krajnje pretencioznih ekranizacija. Ono što je ipak sve te ekranizacije izdvajalo jeste bio odnos reditelja prema materijalu i le Carre je imao sreće da za razliku od drugih pisaca špijunskih romana uvek bude tretiran kao ozbiljna literatura i da bude u rukama reditelja sa razvijenom sposobnošću za kreiranje drame i karaktera.

Tomas Alfredson u tom smislu ne samo da nije izuzetak već je TINKER TAILOR SOLDIER SPY film koji se bavi ne samo ekranizovanjem le Carreovog romana već i le Carreom samim. Alfredson istovremeno priča ono što je sadržaj romana ali i fetišizuje epohu u koju je smešten le Carreov sukob, donosi atmosferu Hladnog Rata, stvara jedan svet koji je blago stilizovan na tankoj granici između realizma i muzejskog prikaza jednog sveta koji više ne postoji.

Ovaj roman je već ekranizovan za britansku televiziju i to vrlo uspešno, sa čuvenom ulogom Aleca Guinessa koji je tu obesmrtio George Smileya, jednog od temeljnih literarnih junaka le Carreovog sveta. Stara serija je bila izvanredna i u svojoj produkcionoj ograničenosti je uspela da prikaže intelektualnu igru u kojoj učestvuju Smiley i Karla, koji se u televizijskim ekranizacijama i vidi, dočim kod Alfredsona je dat samo kao silueta. Smiley i Karla su kao Holmes i Moriarty u le Carreovom svetu, i Alfredson dosta razigrava njihov sukob. TINKER TAILOR SOLDIER SPY nikada ne postaje akcioni film ali Alfredson je sa scenristima Peter Straughanom i Bridget O'Connor sve što je mogao da unese živost u le Carreovu priču a da ne skrene put akcionog trilera. Otud, u TINKERu ima dosta napetosti ali je ona vrlo retka fizička, premda ima i toga.

Slično Hopcraftovoj televizijskoj adaptaciji, i Staughan i O'Connor imaju faze u kojima TINKER biva malo teže razumljiv, da ne kažem konfuzan, pre svega kada se dešavaju izvesni skokovi u razne vrmenske tokove ali to je više pitanje koncentracije i pažljivog gledanja nego greške. Ako to imamo u vidu, ovo je izuzetno skrupulozna adaptacija. Alfredson je dobio materijal od kog je mogao da napravi film a le Carre je dobio ekranizaciju koja u potpunosti poštuje i duh i sadržaj njegove knjige.

U vizuelnom smislu, kako već rekoh, Alfredson se slično LAT DEN RATTE KOMMA IN kreće na razmeđi realizma i gotovo galerijske rekonstrukcije epohe, s tim što je ovde epoha apsolutno u funkciji. Njegov stalni saradnik DP Hoyte Van Hoytema prati Alfredsonovu viziju sa brižljivo komponovanim i osvetljenim kadrovima a sklonost ka upotrebi neoštrina i drugog plana, Alfredson iskazuje još više nego u svom švedskom hitu.

Ipak, najveća perverzija je neverovatno jaka glumačka podela u kojoj Gary Oldman ne može da odmeni Alec Guinessa naprosto zato što nije sam u glumačkoj postavi već je okružen sjajnim glumcima poput Mark Stronga, Colin Firtha, Toby Jonesa, Tom Hardyja i Benedict Cumberbatcha. Otud naravno, među ovolikom količinom favorita, Cumberbatch se ispostavlja kao scene-stealer čemu pomaže i relativno submisivna pozicija njegovog junaka koji ne ulazi u kličnečev sa partnrima teške kategorije.

Svi glumci su izvanredni i Alfredson uspeva da do maksimuma iskoristi činjenicu da su svi najvažniji igrači u filmu zvezde pošto mu je od najvećeg značaja da se kroz podelu ne utvrdi ko je glavni krivac i krtica koju Smiley pokušava da istera na videlo. Inače, u tom smislu nije bilo izmena u odnosu na roman i ranije ekranizacije, sve je strukturirano na sličan način.

Opet, toliko veliki broj zvezda na jednom mestu pokazuje veliku kolegijalnost i što je još važnije svest o celini tako da od otvaranja sa John Hurtom do zaključenja sa gary Oldmanom, film nikada ne skrene u cirkus i glumačke bravure bez pokrića u priči i potrebama celine.

TINKER TAILOR SOLDIER SPY je film sa kojim Tomas Alfredson potvrđuje da je zasluženo dobio priliku da izađe iz skandinavskih okvira. Isto tako, potvrđuje ono što je bilo jasno iz njegovog švedskog opusa - reč je o reditelju krajnje raznovrsnih interesovanja koji nije vezan za samo jedan žanr i rekao bih da niko zapravo ne može da nasluti u kom žanru on planira da se izražava u budućim projektima. Moguće je čak da će mu to i otežati odlazak u sam Holivud gde se od reditelja ipak očekuje da ima jasno profilisane žanrovske preference.

Izuzetan bioskopski uspeh TINKER TAILORa uprkos evropskoj produkciji i vrlo hermetičnom sadržaju možda nudi Alfredsonu mogućnost da očuva rediteljsku autonomiju a nastavi da se izražava kroz filmove na engleskom koji ipak imaju najšire mogućnosti za svetsku distribuciju.

* * * 1/2 / * * * *

MELANCHOLIA

Pogledao sam novi Von Trierov film MELANCHOLIA. Utisak posle gledanja ovog filma poziva da se setimo kako je Marina Tucaković rimovala reči melanholija i monotonija, jer to su stvari koje su pojednako prisutne kad se laćamo Von Triera.

MELANCHOLIA je film o kraju svetu ali zapravo je to film o depresiji. Podeljen je na dva dela, JUSTINE i CLAIRE. JUSTINE je bolji i po svemu osmišljeniji i konzistentniji deo. CLAIRE je međutim deo u kome je Von Trier trebalo da se pokaže kao majstor ali nije.

Naime, JUSTINE je jedna gotovo eksplicitna psihoanalitička slika depresije, prikazana kroz priču o depresivnoj nevesti na svadbi koju sama na razne načine sabotira. Svadba ima u sebi ritualni karakter i iako po svom miljeu podseća na FESTEN ovo nije svadba na kojoj će se otkriti bilo kakva mračna tajna. Naime, Von Trier gotovo pa eksplicitno pokazuje da je ova svadba organizovana kao ritual kojim će se depresivna "Justine" izlećiti. Svi se ponašaju kao da je ova svadba jedini lek i zanimljivo je da je kum na svadbi njen poslodavac, dakle, poenta o psihičkom zdravlju kao sposobnosti da se "voli i radi" dobija eksplicitnu dimenziju. Istog dana kada se udaje, Justine dobija i unapređenje i to je situacija u kojoj se "ljubav i rad" pomeraju u "višu brzinu" ali ona doživljava slom i do kraja ovog segmenta ona gubi sposobnost da voli i da radi, tako da je na kraju napušta i mladoženja čije slabižko ponašanje (odgovor ponovo na Cecino pitanje da li to ljubav pravi od ljudi slabiće) ne može da apsorbuje ozbiljan poremećaj simboličog poretka, tako da je na kraju i on napušta. JUSTINE je priča o tome kako naslovna junakinja definitivno gubi svoje duševno zdravlje i od materijala za psihoanalitičara postaje materijal za čika doktora.

JUSTINE je segment koji je urađen u maniru skandinavskog realizma, ibzenovskog tipa, i to je bolji deo filma zato što je konzistentan, čitljiv i u određenom smislu čak i intrigantan.

Zatim usledi drugi deo CLAIRE, koji govori o njenoj sestri, ali u ovom delu je opet Justine glavni lik. Justine je sada već završila u bolnici, na lekovima je, i pojednostavljeno rečeno poludela je. Ali, kad se dođe do tako duboke depresije, do ludila totalnog, tu već Von Trier ne zna šta da radi i očigledno mu bolje idu od ruke granična stanja. Otud, kada se apokalipsa približi, osim inverzije da oni koji su depresivni i običnim okolnostima počinju da se ponašaju normalno jer su "svoji na svome" a to smo očekivali, sve drugo postaje šuplje, sporadično prebanalno u metaforama a u pojedinim aspektima čak i potpuno nejasno.

Jasno je da CLAIRE možda čak i ima usiljeno trajanje kako bi bila deo diptiha sa JUSTINE. Von Trier ne bi smeo da prizna poraz i skrati taj deo u meri u kojoj bi se otkrilo da je loše procenio, međutim film u jednom momentu naprosto počne da se gasi, kao i sami junaci, kao i sama planeta i MELANCHOLIA se završava sa slabijim utiskom od onog koji je mogla da ima, čak i da je isti materijal malo ekonomičnije tretiran.

U tehničkom smislu, ovo je ponovo glossy Von Trier i bar u tom smislu publika je dobila jedan respektabilan artefakt za koji se vidi da se autor potrudio a američki glumci su dobili arty film za filmografiju iako recimo Kiefer Sutherland slabo koristi ovu priliku i pokazuje da je postao ozbiljno deformisan svojom najznačajnijom ulogom Jacka Bauera iz serije 24.

* * 1/2 / * * * *

Saturday, January 7, 2012

UJED ANĐELA

Reprizirao sam UJED ANĐELA Lordana Zafranovića. Ovaj film sam gledao kao klinac i upamtio sam ga pre svega kao soft core, ali iz današnje vizure primećuju se određene odlike art house trilera a utisak o samom erotskom aspektu je više pornografski. Mislim da je u ovom filmu, kao i u HALOA - PRAZNIK KURVI Zafranović iskoračio iz erotskog u pornografsko, pre svega banalizuijući svoj pogled na međuljudske odnose pa i u pogledu erotske dimenzije ispod svakog prihvatljivog nivoa.

Za razliku od HALOE, međutim, UJED ANĐELA u sebi ima ipak dosta solidnu dinamiku među likovima, efektne lokacije na ostrvu, tako da banalnost Lordanovog polaza da će se iz ljudi a naročito žena đavo najlakše isteruje seksom i da se sve svodi na to, postaje kudikamo motivisanija nego u HALOI. Ipak, Lordan u konačnom zbiru ne uspeva da ubedi u svoj pogled na svet.

Otud ne čudi, da koliko god film vrcao od prizora strasti, uzbuđenja, golotinje i sl. Lordan na kraju ne preza ni od određenih verbalnih opscenosti, kao što je monolog o devojkama u internatu, a osnovnu traumu glavne junakinje na kraju izlaže takođe u formi monologa što je veliki disbalans u odnosu na dotadašnju estetiku koja se više bazira na energičnim prizorima nego na verbalnim objašnjenjima odnosa i radnje.

To međutim ne znači da UJED ANĐELA ne obiluje istinski moćnim prizorima, stvarima kakve su na regionalnim kinematografijama odavno ne sreću, a rekao bih i da po suštinskoj provokativnosti pojedinih scena, Lordan i Hladnik i dan-danas mogu da drže časove savremenim rediteljima. U tom smislu, UJED ANĐELA čak i kad ne funkcioniše kao celina deluje kao vrlo moćan eksces i film koji bi stajao kao prava definicija "promašaja velikog reditelja".

* * 1/2 / * * * *

MUKE PO MATI

Pogledao sam MUKE PO MATI Lordana Zafranovića. Ako sagledavamo Zafranovićev opus iz vizure tradicije jugoslovsnekog filma čiji je on činilac sam po sebi ako imamo u vidu da je i sam aktivan pedesetak godina, onda se njegova ključna dela upravo mogu smestiti u neke od dominantnih tematskih koloseka naše produkcije. Naime, OKUPACIJA U 26 SLIKA, PAD ITALIJE i VEČERNJA ZVONA spadaju u Lordanovu reinterpretaciju narativa o NOBu kao jednom od osnovnih narativa ne samo društva već i kinematografije. U određenom smislu on u ovim filmovima nudi formulu po kojoj bi se film u NOBu eventualno razvijao da nije došlo do raspada zemlje i da nije došlo do temeljnog preispitivanja samog narativa a to je pre svega put ekranizacije umetnički vredne proze, veći akcenat na dileme i istorijsku ambivalentnost cele situacije, sa produbljenim pogledom na psihologiju junaka i analizu situacije, ali bez suštinskog osporavanja narativa već sa priznanjem da je Sunce Revolucije bilo izvor života iako je ponekoga opeklo.

MUKE PO MATI pak spadaju u Lordanovu reinterpretaciju filmova o industrijalizaciji zemlje, naslova poput ZENICE, UZAVRELOG GRADA, POGONA B i sl. u kojoj on opet ne osporava suštinski kvalitet društvenih reformi i emancipacijski osnov industrijalizacije i migracije iz sela u grad ali svemu tome daje jedan novi pogled u kome, kao i inače kod Lordana, erotsko igra ključnu ulogu.

Scenario Mirka Kovača uspeva da svojom literarnošću uhvati hercegovačku teskobu i da kanališe tu mistifikaciju kojom se on i reditelj bave kroz čitav opus. Kao i u "ratnim" filmovima, Kovačeva i Zafranovićeva mistifikacija suštinski jednostavnih priča i poriva najbolje funkcioniše kada je oslonjena na čitljivu postavku a jugoslovenski film o industrijalizaciji je svakako jedna od njih.

Kovačeva literarnost je ovde dopunjena Lordanovom prepoznatljivom vrtoglavom vizuelnošću kroz koju on ne samo da oneobičava u suštini jednostavnu melodramu već je u izvesnom smislu i komplikuje jer raznim dugim deonicama od kojih su mnoge maestralne razbija ritam pripovedanja i uvodi gledaoca u gotovo opipljivu atmosferu. Sama lokacija splitskog brodogradilišta je izuzetno filmična i odluka da se radnja smesti u milje radničkog bokserskog kluba dokazuje da Lordan ima izuzetan filmadžijski nerv.

Izvesni elementi MUKA PO MATI mogu se prepoznati u priči Mirka Kovača o teškašu Tripi Đapiću. Ona je na neki način i dobra prateća literatura za razumevanje ovog filma.

* * * / * * * *

Tuesday, January 3, 2012

ABDUCTION

Kako bih malo uspostavio balans posle gledanja nove, briljantne, epizode SHERLOCKa, pogledao sam ABDUCTION John Singletona, novi film snimljen po jednoj od formula koje najviše volim a to su priče o tome kako se junak koji ni ne sluti da je deo mnogo veće zavere nađe u samom centru vrloga. Ovog puta, to je priča o momku koji počinje da naslućuje da ljudi koji su ga odgajili nisu njegovi roditelji, a onda se ispostavi da nije reč o otmici ili usvajanju već o kompleksnoj obaveštajnoj igri.

Scenario Shawn Christensena je baziran na formuli, vrvi od kišea prema kojima nema ni trunku ironije, i to onda samo po sebi barem deluje kao da je sprovedeno sa ubeđenjem. U principu, film bi i sa ovakvim predloškom mogao da funkcioniše na nekom elementarnom nivou, da nije ključnog problema koji je istovremeno i jedini razlog postojanja ovog filma.

Hunk iz TWILIGHTa Taylor Lautner igra glavnu ulogu i ovaj film je nastao u njegovoj produkciji. Jasno je da ABDUCTION treba da bude uvod u njegovu samostalnu karijeru koja je na horizontu kada se TWILIGHT privede kraju. Problem je u tome što Lautner nije dorastao glumačkom zadatku koji je pred njega postavljen a sasvim sigurno da Christensenov scenario prepun klišea ne pomaže jer takav materijal može da oživi samo vrhunski glumac. Problem je dalje produbljen time što je Lautner u ovom filmu okružen vrhunskim glumcima kao što su Maria Bello, Jason Isaacs, Sigourney Weaver i Alfred Molina a negativca igra Šveđanin Michael Nyquist koji sličnu rolu ima i u GHOST PROTOCOLu. Jasna je Singletonova potreba da okruži Lautnera dobrim glumcima, međutim oni čine da su sve scene sa njegovim herojem najmanje zanimljive i to što je okružen dobrim glumcima samo još podvlači koliko je on slab. Ako na sve to dodamo da se Bello i Isaacs pojavljuju u ulogama koje se završe u prvoj trećini filma, ovakva podela deluje čak kao svojevrsni luksuz.

Lautner se s druge strane na blagajnama nije potvrdio kao dovoljno potentan draw, i uprkos tome što je ABDUCTION na nivou celog sveta prošao dobro, sigurno je da se očekivalo više.

Sa budžetom od 35 miliona, Singleton uspeva da napravi vrlo pristojnu akciju, i kad je reč o njegovim repertoarskim filmovima, ABDUCTION spada među energičnije radove. Ipak, Lautner mu onemogućuje da prikrije suštinski tezgaroški karakter ovog projekra. No, kad je o Singletonu samom reč, u saradnji sa sjajnim DPjem Peter Menziesom pruža čak i više nego što bi se od njega očekivalo.

Zanimljiv detalj je to da Nyquist igra Srbina, Nikolu Kozlova, black ops plaćenika koji dolazi u SAD da se dokopa nekih svojih materijala. Nyquist inače u američkim filmovima ne izgovara puno dijaloga pa je tako i u ABDUCTIONu međutim nema zbora da je zanimljiva faca za negativca. Tim pre je jasno koliko je bio miscastovan kao glavni junak u švedskim ekranizacijama Stieg Larssona. Nyquist prilično slabo izgovara i jedan lajn na srpskom, premda se srpska priča, bolna i neizreciva, ne poteže previše.

* * / * * * *

BERBERIAN SOUND STUDIO

Pogledao sam BERBERIAN SOUND STUDIO Petera Stricklanda, film koji izgleda kao kada bi moroni upali na set BBCjeve serije THE HOUR dakle čak ne ni MAD MENa i poželeli da snime film. U osnovi, BERBERIAN SOUND STUDIO je otprilike dizajniran kao THE HOUR, britanski, snalažljivo, a na nivou zapleta je kao MAD MEN, dakle nije baš mnogo jak u zapletu, ali s druge strane, kako rekoh, liči da delo morona, pa nema tu intelektualnu dimenziju i tenziju među karakterima na kojima se bazira ova serija "bez zapleta". Ono što je primarni moronski impuls jeste polazište ovog filma da će junak u toku naporne postprodukcije na italijanskom autorskom horor filmu (u ovom slučaju, glavni junak tvrdi da je film horor a reditelj da je autorski film) početi da proživljava delirijum u kome živor imitira umetnosti, stapaju se realnost i fikcija, gubi se razum, ne zna se šta je java a šta san, i sve one petparačke pretpostavke u kojima horor film nosi u sebi pravi užas.

Junaka igra Toby Jones koji se već ukalupio kao glumac koji igra razne izopačene, frustrirane, mračne likove, i rekao bih da na osnovu ono malo "biografskih detalja" koje znamo o ovom junaku, imamo posla sa čovekom koji je već imao predispoziciju da izgubi razum, naročito kad je suočen sa jednim stresnim, pipavim i repetitivnim poslom kao što je pravljenje šumova i analogna postprodukcija zvuka. Međutim, to što on gubi razum nadražen horor zvucima, da ne ulazimo u kvalifikaciju samog filma, deluje prilično banalno i gura ovaj film put šunda za čije je standarde prilično spor, isprazan i dosadan.

Kao studija karaktera i potonuća u ludilo, odnosno kao film koji pretenduje da bude izvan žanra, BERBERIAN SOUND STUDIO je stvar koja zaslužuje podsmeh.

Jedino što preostaje jeste prikaz samog rada na filmu i ljudi koji su radili Italo, koje Strickland ne kontekstualizuje do kraja. Reditelj Santini jeste svojevrsna mešavina priča o raznim rediteljima, ali nema dovoljno "šire slike" kako bi se njihova pozicija bolje razumela.

BERBERIAN SOUND STUDIO je redak primer filma koji se uporno, iz kadra u kadar bavi onim što je manje zanimljivo, a na kraju ne upeva da bude čak ni kao Jarmusch koji se specijalizovao da prikazuje ono što konvencionalni filmovi ostavljaju u elipsi.

* 1/2 / * * * *

Monday, January 2, 2012

THE DARKEST HOUR

THE DARKEST HOUR Chrisa Goraka je produkcija Timura Bekmambetova koju sam nestrpljivo iščekivao pre svega zbog činjenice da je scenario pisao Jon Spaihts čiji sam izvanredan nesnimljeni tekst PASSENGERS imao prilike da čitam a sada je on i izvorni scenarista PROMETHEUSa. U ovom filmu, međutim, Spaihtsov scenario ne igra neku značajnu ulogu i ako se po jutru dan poznaje, THE DARKEST HOUR u suštini nije pravi showcase za Spaihtsa. Naime, THE DARKEST HOUR nije film koji se razrešava na nivou scenarija, dosta toga zavisi od realizacije i ovaj predložak se manje više bavi jednim svežim prikazom vanzemaljaca koji sada nisu živa bića već mikrotalasi i serijom opštih mesta koja se mogu osvežiti dobrom režijom. Kad kažem opštih mesta, ne mislim da je to neka naročito negativna kvalifikacija, prosto ovo je vrsta filma koja se bazira na nekim poznatim dramaturškim postavkama.

Gorak na raspolaganju ima izvanrednu glumačku podelu, glavni je Emile Hirsch a tu su još i Max Minghella, Olivia Thirlby, Joel SNABBA CASH Kinnaman i mlada Ruskinja Veronika Ozerova koja na kraju uspeva da se nametna kao najupečatljiviji utisak. Nažalost, čini se da Gorak nije uspeo da izvuče maksimum ni iz ove potentne glumačke ekipe ni iz Spaihtsa jer mu je rediteljski koncept gotovo na nivou sitkoma kad je reč o vođenju karaktera i krajnje mlak kad je reč o akciji.

Bez ikakve sumnje THE DARKEST HOUR ima u sebi i zabavnih situacija sa likovima i simpatične akcije, međutim ništa od toga nije na nivou major filma. Sa navodnim budžetom od 30 miliona dolara, THE DARKEST HOUR više ima DTV vajb nego punu holivudsku izbrušenost. U određenim fazama, THE DARKEST HOUR više liči na simpatičan žanrovski eksces nekih talentovanih Evropljana koji izlazi na DVDu posle uspeha na nekom festivalu fantastike nego na holivudsku produkciju.

Gorak po Bekmambetovljevim uticajem dosta koristi Moskvu kao lokaciju. Rusija je skupa za snimanje i ovo više nije film kakav bi bio snimljen u SSSRu sa spektakularnošću koja nadilazi Holivud ali barem su lokacije sveže i nisu toliko potrošene. Taj lokalni pečat znatno doprinosi filmu ali ipak nedovoljno da bi vanameričkim šarmom obrisao utisak nedoraslog holivudskog projekta.

Gorak ima indie background i THE DARKEST HOUR vrca od neke gotovo amaterske živosti koja krasi indie i vanameričke filmove ovog tipa. Čini mi se da se ta vrsta šarma oseća i da ona pomaže filmu da se udalji od kriterijuma prema kojima bi produkciono trebalo da se meri. Otud sam i ja skloniji da ga ne gledam kao neuspeli holivudski spektakl.

Ipak, ako imamo u vidu ekipu teško je prikriti činjenicu da je ostao ogroman neiskorišćen potencijal, naročito ako imamo u vidu prvoklasne glumce. THE DARKEST HOUR je u kranjoj liniji ipak film koji se vadi na infantilnost.

* * 1/2 / * * * *

THE DARKEST HOUR

U sklopu pripreme za THE DARKEST HOUR pogledao sam prvi film Chris Goraka RIGHT AT YOUR DOOR. Reč je o indie filmu katastrofe koji se bavi eksplozijom dirty bombe u LA i zaraze koja nastupi potom. Film je kamerni i uprkos tome što ima nekoliko kadrova u kojima Gorak pokazuje svoju ekspertizu sa specijalnim efektima, u suštini reč je o drami o bračnom paru koji mora da bude izolovan kako ne bi preneli zarazu jedno drugom.

Priča je mahom smeštena u njihovu kuću i razvija se između dva glavna lika sa par sporednih. Gorak u osnovi dobro postavlja stvari ali ne uspeva da učini film konzistentno zanimljivim do samog kraja i negde oko polovine, premisa biva istrošena te se čeka samo razrešenje koje je TWILIGHT ZONEovsko u najavi.

Glumci su solidni ali Rory Cochrane i Mary McCormack nisu prevazišli svoj potencijal. Teško je reći da li bi neki glumci u ovoj vrlo svedenoj postavci bili bolji i upotrebljiviji ali Cochrane i McCormack solidno kanališu potrebne everyman persone.

Gorakov rediteljski postupak je fokusiran na likove i ambijent i dosta solidno dočarava atmosferu. Mediji igraju značajnu ulogu u zvučnoj slici filma, iako zapravo ono što se čuje više sugeriše konfuziju i paniku nego što objašnjava šta se zbiva, i to je jedan od aduta filma.

Pošto je radnja svedena na jednu lokaciju, RIGHT AT YOUR DOOR ne prikazuje pravu civilizacijsku nultu tačku već pre svega traumu koja razara dvoje ljudi i njihov odnos. Uprkos tome što Gorak ne pravi puno grešaka, na kraju ipak ne nudi dovoljno toga novog.

* * 1/2 / * * * *

Sunday, January 1, 2012

ANTHONY ZIMMER

Pogledao sam ANTHONY ZIMMER, francuski hičkokovski triler Jerome Sallea koji je rimejkovan u sada već dobro poznatom promašaju THE TOURIST sa kojim je neslavno propao i holivudski debi nemačkog oskarovca Von Donnersmarcka. ZIMMER je film u kome ako izuzmemo zvezde i odlične glumce kao što su Yvan Attal i Sophie Marceau (plus guest star Daniel Olbrychski) zapravo nema puno atributa A-filma čak i za francuske uslove. Dakle, ovo je francuski B-triler, efikasan, kratak, nepretenciozan, sa premisom koja zbilja ima jednostavnost kakva bi se mogla transplantirati u Holivud.

Ni Salle sa tom premisom ne redi ništa naročito, i ZIMMER se u suštini pre svega drži na okupu zahvaljujući glumcima a Salle u pojedinim sekvencama pokazuje da ima dara za postavljanje scena suspensea i potere, no objektivno gledano on nije reditelj koji prevazilazi francuske okvire što se i potvrdilo u njegovim LARGO WINCH filmovima.

* * 1/2 / * * * *

MAGICIANS

POgledao sam MAGICIANS u sklopu akcije kompletiranja opusa Jesse Armstronga i Sam Baina. U suštini, ovaj film Andrew O'Connora je pokušaj da se persone Roberta Webba i Davida Mitchella prenesu iz serije PEEP SHOW na film, samo u jednoj ublaženoj varijanti a rezultat je film koji odiše televizijskim pristupom, ima zbilja dosta duhovitih scena, ali u suštini ne nudi ništa što Mitchell i Webb zapravo nisu već uradili na televiziji, i što je još važnije ne uspeva da ih rekontekstualizuje za veliki ekran.

Međutim, ako imamo u vidu da je to film koji nisam gledao u bioskopu, gledanje je zapravo bilo vrlo prijatno. Šteta što MAGICIANS ipak nema neke suštinske vrednosti kojima bi zaista unapredio pristup svojih autora i zvezda.

* * 1/2 / * * * *