Pogledao sam THE ARTIST Michela Hazanaviciusa. Još od njegovog CLASSE AMERICAINE je bilo jasno da je on sklon eksperimetima na temu klasičnog Holivuda a serija komedija OSS117 je pokazala da njegove sposobnosti daleko prevazilaze ravan DEAD MEN DON'T WEAR PLAID i da je on spreman za znatno veća dela, ponovo oslonjen na izuzetno duhovitu i tehnički superiornu polemiku sa klasicima repertoarskog filma. Međutim, OSS117 su pored statusa megahita po svom profilu bioli filmovi koji nisu shvaćeni ozbiljno. Srećom, prvo je Jean Dujardin počeo da igra u sve avangardnijim i provokativnijim filmovima a onda su on i Hazanavicius zajedno uspeli da se izbore za visokobudžetni film kakav je THE ARTIST.
THE ARTIST je nastao u formi nemog filma. Naravno, kako je reč o nemom filmu snimljenom u savremenim okolnostima, Hazanavicius se poigrava sa tonom međutim, u suštini nikada ne odstupa od forme ortodoksnog nemog filma sa natpisima umesto dijaloga a te natpise koristi vrlo malo, čak mnogo manje nego što su ih koristili autori nemih filmova.
Nemi filmovi se danas mahom konzumiraju kao klasici komedije i ponešto od značajnih autora se masovnije prikazuje u formi inserata, međutim, ljudi koje zanima istorija filma znaju da su autori nemih filmova u njima pričali vrlo kompleksne priče, sa razvijenim karakterima, i da su te priče i po svojoj složenosti i po utisku koje su ostavljale na gledaoca daleko prevazilazile humor Charlie Chaplina i Buster Keatona. Ipak, teško je izbeći poistovećivanje nemog filma sa komedijom, uostalom, i sama odluka da se danas snima nemi film sama po sebi deluje kao vic, pa i THE ARTIST u sebi ima dosta komedije. To ne čudi ako imamo u vidu da je Hazanvicius sklon humoru. Međutim, isto tako, THE ARTIST ima i dosta ozbiljnih karaktera i opipljivih emocija.
Guy Maddin je u svojim filmovima oživeo nemi film kao umetničku formu ali je uspevao da ga artikuliše uglavnom u hermetičnim izdanjima. THE ARTIST je međutim film koji može da komunicira sa najširom publikom, pitanje je samo koliko je najšira publika danas raspoložena za u vrstu rizika, ali ovog šuta to čak nije ni pitanje da li je umetničko delo naišlo na strpljivu publiku ili ne, već je komunikativnost THE ARTISTa nešto što se teško može osporiti.
Nije Hazanavicius prvi reditelj koji je snimio dugometražni nemi film koji ima umetničku vrednost i može da komunicira sa publikom, međutim, sasvim sigurno je jedini koji je u ovom trenutku kada nemi film više nije standard uspeo da snimi tako nešto i po tome je THE ARTIST jedinstveno ostvarenje i predstavlja korak, svakako ne napred, ali iskorak nekuda svakako, ostajući sasvim u okvirima tradicije i psiholoških predispozicija savremene publike.
Kad je reč o stvarima koje se nalaze unutar ove forme, THE ARTIST je priča o filmadžijama u periodu kada je film bio sveprožimajući društveni uticaj i kada su zvezde mnogo više poistovećivane sa likovima. Vrlo je zanimljivo koliko radikalnih promena proisteklih iz uvođenja zvuka možemo locirati u periodu kada su film i autori i publika, mada ne i svi teoretičari (što je vrlo zanimljivo) krajnje naivno doživljavali. I THE ARTIST je u tom smislu pogled u epohu i prenošenje ondašnje atmosfere današnjem gledaocu, u toj meri da je jako teško ne tretirati tadašnje filmske radnike kao filmske likove.
Jedan film koji mi je ne samo zbog Malcolm McDowella prizvao u sećanje jeste i SUNSET Blake Edwardsa čiji je koncept u tome da dve istorijske ličnosti uvede u fikciju bez ikakvih pokušaja da se napravi ikakva postmoderna ili istorijska rekonstrukcija, pošto se filmska industrija i ličnosti tog vremena danas teško mogu percipirati kao išta drugo do filmski likovi, kao što se ličnosti iz antičke istorije, najpre poznaju kroz mitove i epove.
Otud su i filmovi-u-filmu u kojima igra George Valentin ne samo nadgradnja onoga kako je ta vrsta filmova izgledala, već su u slučaju uvodnog filma RUSSIAN AFFAIR i vrlo duhovit komentar na savremenu političku situaciju (nešto na tu temu je snimao Renny Harlin nedavno) a film kao simbol razvoja psiholoških odnosa između likova je samo jedan od detalja koji pokazuje koliki je Hazanavicus majstor.
Ko ima uslove, treba da napravi double-bill SUNSET Blake Edwardsa i THE ARTIST.
* * * * / * * * *
THE ARTIST je nastao u formi nemog filma. Naravno, kako je reč o nemom filmu snimljenom u savremenim okolnostima, Hazanavicius se poigrava sa tonom međutim, u suštini nikada ne odstupa od forme ortodoksnog nemog filma sa natpisima umesto dijaloga a te natpise koristi vrlo malo, čak mnogo manje nego što su ih koristili autori nemih filmova.
Nemi filmovi se danas mahom konzumiraju kao klasici komedije i ponešto od značajnih autora se masovnije prikazuje u formi inserata, međutim, ljudi koje zanima istorija filma znaju da su autori nemih filmova u njima pričali vrlo kompleksne priče, sa razvijenim karakterima, i da su te priče i po svojoj složenosti i po utisku koje su ostavljale na gledaoca daleko prevazilazile humor Charlie Chaplina i Buster Keatona. Ipak, teško je izbeći poistovećivanje nemog filma sa komedijom, uostalom, i sama odluka da se danas snima nemi film sama po sebi deluje kao vic, pa i THE ARTIST u sebi ima dosta komedije. To ne čudi ako imamo u vidu da je Hazanvicius sklon humoru. Međutim, isto tako, THE ARTIST ima i dosta ozbiljnih karaktera i opipljivih emocija.
Guy Maddin je u svojim filmovima oživeo nemi film kao umetničku formu ali je uspevao da ga artikuliše uglavnom u hermetičnim izdanjima. THE ARTIST je međutim film koji može da komunicira sa najširom publikom, pitanje je samo koliko je najšira publika danas raspoložena za u vrstu rizika, ali ovog šuta to čak nije ni pitanje da li je umetničko delo naišlo na strpljivu publiku ili ne, već je komunikativnost THE ARTISTa nešto što se teško može osporiti.
Nije Hazanavicius prvi reditelj koji je snimio dugometražni nemi film koji ima umetničku vrednost i može da komunicira sa publikom, međutim, sasvim sigurno je jedini koji je u ovom trenutku kada nemi film više nije standard uspeo da snimi tako nešto i po tome je THE ARTIST jedinstveno ostvarenje i predstavlja korak, svakako ne napred, ali iskorak nekuda svakako, ostajući sasvim u okvirima tradicije i psiholoških predispozicija savremene publike.
Kad je reč o stvarima koje se nalaze unutar ove forme, THE ARTIST je priča o filmadžijama u periodu kada je film bio sveprožimajući društveni uticaj i kada su zvezde mnogo više poistovećivane sa likovima. Vrlo je zanimljivo koliko radikalnih promena proisteklih iz uvođenja zvuka možemo locirati u periodu kada su film i autori i publika, mada ne i svi teoretičari (što je vrlo zanimljivo) krajnje naivno doživljavali. I THE ARTIST je u tom smislu pogled u epohu i prenošenje ondašnje atmosfere današnjem gledaocu, u toj meri da je jako teško ne tretirati tadašnje filmske radnike kao filmske likove.
Jedan film koji mi je ne samo zbog Malcolm McDowella prizvao u sećanje jeste i SUNSET Blake Edwardsa čiji je koncept u tome da dve istorijske ličnosti uvede u fikciju bez ikakvih pokušaja da se napravi ikakva postmoderna ili istorijska rekonstrukcija, pošto se filmska industrija i ličnosti tog vremena danas teško mogu percipirati kao išta drugo do filmski likovi, kao što se ličnosti iz antičke istorije, najpre poznaju kroz mitove i epove.
Otud su i filmovi-u-filmu u kojima igra George Valentin ne samo nadgradnja onoga kako je ta vrsta filmova izgledala, već su u slučaju uvodnog filma RUSSIAN AFFAIR i vrlo duhovit komentar na savremenu političku situaciju (nešto na tu temu je snimao Renny Harlin nedavno) a film kao simbol razvoja psiholoških odnosa između likova je samo jedan od detalja koji pokazuje koliki je Hazanavicus majstor.
Ko ima uslove, treba da napravi double-bill SUNSET Blake Edwardsa i THE ARTIST.
* * * * / * * * *
No comments:
Post a Comment