Saturday, March 31, 2007

MECHANIK

Znajuci za moje ushicenje povodom filma KLOPKA Srdana Golubovica, Death Wish mi je dao da pogledam film MECHANIK Dolpha Lundgrena koji se bavi slicnom temom snalaženja u zemlji pod bremenom tranzicije.

Lundgren se u ovom filmu bavi Rusijom koja je prošla još radikalniju tranziciju od Srbije, prešavši iz tvrdog komunizma i ekstremnio liberalan kapitalizam, ali bez implementacije neo-liberalne ideologije vec sa povratkom na kulacki, nenarodni sistem vladavine.

Slicno Nataši Ninkovic u KLOPCI i Lundgren je producirao ovaj film. Ocigledno je da glumci drže na neki nalcin prst na pulsu društva i još je zanimljivije to što se Lundgren bavi ruskom temom, slicno svom zemljaku Lukas Moodysonu koji je snimio film LYILYA 4 EVER takode iz vizure Švedanina koji radi rusku temu.

Ipak, za razliku od Moodysonovog filma koji u sebi sadrži dosta senzacionalizma pa da ne kažem i erortske eksploatacije motiva tinejdžerske prostitucije i sex traffickinga, Lundgren se drži znatno decentnije linije.

MECHANIK je film o pripadniku ruskih specijalnih snaga Spetznaz koji se posle rata u Afhganistanu nastanio u unutrašnjosti Rusije kao automehanicar. Ovaj zaboravljeni heroj zaboravljenog rata je radio za gazdu koji je bio povezan sa narko kartelom iz velikog grada i svoj porodicni budžet, a sasvim je moguce i veteranovu platu je isplacivao kroz trgovinu opojnim drogama. Jednoga dana pošto je odlucio da poveca svoju cenu pošto su rizici preveliki, gazda dolazi u sukob sa svojim poslovnim partnerima. Pošto se ocigledno nije snašao u tranziciji on je i dalje mislio da se nece tako olako trgovati njegovim radom i pogrešio je. Zli Pripadnici kartela iz velikog grada koji su prosleđivali njegove narkotike neposrednim uživaocima odlucuju da ga likvidiraju kako ne bi slucajno prešao da radi kod konkurencije koja je u kapitalistickim okolnostima podržana za razliku od vremena planske privrede.

Prilikom likvidacije veteranovog gazde, dolazi do obracuna tokom koga saradnici vođe kartela iz grada koriste automatsko oružje kupljeno od obeshrabrenih i demoralisanih pripadnika vosjke, i u tome su nevešti pošto nisu prošli osnovnu obuku. Tom prilikom gine veteranov sin i njegova supruga.

Automehanicar zbog nepoverenja u sudsku vlast uzima stvar u svoje ruke i sveti se vođi narko kartela iz grada. Jedina koja preživljava njegov napad na pripadnike kartela, u kome je usamljeni osvetnik odneo prevagu pošto je vičan borbenim tehnikama, jeste skromna devojka koja je odlucila da zarađuje prodajuci svoje telo.

Posle svega ovoga, veteran-mehanicar odlucuje da emigrira u Ameriku gde citavih sedam godina radi kao mehanicar, ilegalno. Jednog dana pojavi se porodica jedne devojke koju je kidnapovao ruski kriminalni klan i traži otkup od pet miliona dolara. Porodica uverena u svirepost kriminalne grupe smatra da ce devojku ubiti ukoliko im se isplati novac i oni nude mehanicaru da ode da je izbavi. Medutim, ovaj vojnik starog kova, koji je u meduvremenu ipak poceo da veruje u principe neo-liberalizma ne želi da se vrati u Rusiju po devojku, ni radi novca niti kada ga ucene da ce ga prijaviti Imigracionim vlastima S.A.D. Medzutim, kada mu porodica otete devojke otkrije da ju je oteo voda nartko kartela koji mu je usmrtio porodicu, on se vraća ocigledno voden nekim atavizmima koje nisu izlecile ni decenije komunizma i liberalizma.

U Sankt Petersburgu, Mehanicar nbajpre srece skromnog obrazovanog monmka koji se izdržava tako što vozi taksi od cega finansira kako svoj svakodnevni život tako i rad svog vokalno-intrumentalnog sastava. Međutim, Mehanicar nema sentimentalnosti za takav idealizam. On odmah prelazi na delo.

Sakuplja grupu obespravljenih ljudi, kako svojih vršnjaka, tako i mladih koji su u zamenu za novac spremni da prekrše zakon i pomognu mu da izbavi otetu devojku uz primenu sile.

Sama oteta devojka je još jedna žrtva nezaustavljive tranzicije. Šef kriminalne grupe je primorava na prostituciju dok se porodica ne opredeli oko otkupa. On je ocigledno poprimio zapadnu doktrinu da je vreme novac i da se sva raspoloživa živa sila mora angažovati u neposrednoj proizvodnji. Kako bi je obavezao na uredan i stalni rad, on joj je izazvao zavisnost od heroina, što je potpuno ocekivano pošto joj zbog svog poslovanja u sfrema sive ekonomije on ne može obezbediti stalno radno mesto, prijavljeno poreskim vlastima, što samim tim znaci da ona ne može uzeti kredit kod neke banke i biti obavezana na neki drugi nacin.

Medutim, u tom rapidnom kapitalizmu, postoje i neki sitni talasi sindikalizma te jedna od njenih koleginica nezadovoljna položajem devojaka koje obavljaju seksualne usluge za novac odlucuje da pomogne Mehanicarevoj grupi cime se spontano formira jasna klasno determisnisana grupa.

Mehanicareva grupa uspešno preotima devojku iz kriminalcevog gnezda smeštenog u prilicno velikoj staroj gradskoj zgradi što sugeriše da je on ranije vec rašcistio taj posao sa lokalnim vlastima i inspekcijom, i da u toma kvartu vlada korupcija.

Tokom bekstva Mehanicareva grupe vojni kamion koji se pokazao dobro za razliku od vojnog kombija u koji su prešli u jednom tunelu (tunel kao simbol prelaska iz jednog sietama u drugio je vec korišcen u filmu LEPA SELA LEPO GORE) i koji ne može da upali, pa ga oni guraju, cime se na jedan vrlo eksplicitan nacin kritikuje tradiocionalna nerentabilnost i slaba serijska proizvdonja u sovjetsim zavodima.

Mehanicar medutim nešto kasnije popravi kombi koristeci carape otete devojke pokazujuci kako fetiš za jedne, može nekom drugom biti upotrebljiv i koristan materijal za rad.

Za Mehaničarevom ekipom kreću i krimialci koi naravno ne smeju da dozvole da konkurencija sazna kako im neko lako preotima zaposlene koji pored toga što su radna snaga predstavljaju i sredstvo za rad.

Jedan od ljudi iz Mehaničareve ekipe je teško ranjen, i oni ga smeštaju kod ilegalnog, privatnog lekara u selu, i mi tu već vidimo kako je Rusija već išpartana nizom ilegalnih malih agentura koje operišu potpuno mimo sistema. Zbog gubitka dosta krvi, taj momak umire.

Mehaničar i ekipa provode veče u tradicionalnom ruskom gostoprimstvu, uz bogatu trpezu, tradicionalne pesme i plesove. Oteta devojka naravno oseća grižu savesti zbog svega što joj se desilo i slično detetu u KLOPCI smatra da je ona kriva za svu nevolju i nasilje koje je usledilo, iako to nije tačno.

Sutradan dolaze kriminalci u selo u kome se krije Mehaničareva grupa i sa sobom, kao taoca dovode prostitutku sindikalku koja je pomogla Mehaničarevoj grupi da se infiltrira u javnu kuću i izbavi devojku.

Pošto je iskoriste da izmame Mehaničarevu grupu, kriminalci je svirepo ubijaju.

Shvativši da kriminalci razumeju jedino jezik sile, Mehaničareva grupa kreće u totalni obračun sa njima i završava se njihovom pobedom, sa žrtvama na obe strane.

Mehaničar ćutke odlazi neznano kuda, članovi njegove grupe každa će svohj novac potrošiti selidbom na Arubu, očigledno verujući u stereotipe koje im nudi zapadna industrija turizma, a devojku prebacuju porodici u Finsku gde je Finska prikazana kao prostor stabilnosti za razliku od divlje tranzicione Rusije.

MECHANIK je jedno zanimljivo i potresno svedočanstvo o problemima tranzicije u Rusiji i jako je važno to što švedski autori popt Moodysona i Lundgrena ne sede u svojoj švedskoj kuli od bjelokosti već reaguju na probleme ljudi u regionu.

* * / * * * *

DEAD MEN DON'T WEAR PLAID

Podsetio sam se filma DEAD MEN DON'T WEAR PLAID Carla Reinera, courtesy of Kunac.

Film me je podjednako oduševio kao i prvi put kad sam ga gledao kao klinac, s tim što sam ovoga puta gledao još i dosta filmova iz kojih su uzeti materijali pa je to stvari učinilo još zanimljivijim.

DEAD MEN DON'T WEAR PLAID se nalazi na ničijoj zemlji između omaža, spoofa i video arta i čini mi se da od svega toga ponešto postoji u filmu, i reč o jednom od retkih ostvarenja u kojima oduševljenje veštinom realizacije nije vezano za budžet i tehniku već za strpljenje i dosetljivost.

U svakom slučaju reč je o jednom od ključnih remek-dela Martinove karijere.

* * * * / * * * *

Thursday, March 29, 2007

.45

Pogledao sam .45 Gary Lennona, courtesy of Ginger.

Sva sreća da je DVD pošto na 2x ide kako bombonče. Zaista, postoje filmovi koje je potpuno legitimno gledati ubrzano pošto ne samo da kraće traju i brže idu, čime se rešavaju pitanja tempa, već tu postoji i faktor popravljanja glumačkih uradaka pošto je Angus MacFaydenov škotski akcenat potpuno preposterous, i naivno je objašnjen u filmu.

I onda taman usporavaš na normalan speed kada krenu seksovi, koji su urađeni momački, mada pomalo jednolično, i sa dosta uticaja pornografije u smislu same koreografije, no to je negde okej.

.45 je kao kada bi Žika Pavlović radio neki od soc krimića Jamesa Graya. Ono što je zanimljivo je da sam sve vreme gledajući Millu razmišljao koliko bi bilo fenomenalno da su Žikini glumci imali žanrovska odmorišta, tipa Cica Perović snimi BUĐENJE PACOVA pa onda ode da sa Russellom Mulcahyjem radi treći RESIDENT EVIL, to bi baš bilo cool.

No, to je sve wishful thinking.

Vratimo se na slučaj at hand (pun intended).

.45 je karakterističan po tome što meša preposterous neo noir premisu na tragu najžovijalnijih predstavnika žanra kao što je WILD THINGS sa ozbiljnim soc miljeom Jamesa Graya, ali ne ishoduje John Dahlom, već više nekim nedovoljno zabavnim derivatom WILD THINGSa ili naivnom interpretacijom YARDSa, kako ko gleda na slučaj, naravno.

.45 je pristojan američki nezavisni film koji, kao i uvek nije onoliko dobar i važan koliko misli, ali smo na svu sreću toga svesni.

* * / * * * *

Monday, March 26, 2007

PELICULA PARA NO DORMIR/CUENTO DE NAVIDAD

Pogledao sam Paco Plazin PELICULA PARA NO DORMIR nazvan CUENTO DE NAVIDAD. Iako se za ovaj film ne može reći da je horor pošto od horora ima samo jednu slasher sekvencu i nešto malo gory detalja, ipak je reč o odličnom kratkom filmu kakav američke kolege nisu uspele da iznedre za dve godine MoH.

Plaza ne samo da odlično i duhovito rekonstruiše detinjstvo u osamdesetim, već usopeva da postigne i taj autentični duh omladinskog filma osamdesetih koji je u sebi između ostalog imao i potpuno legitiman pravac horora za decu.

Plaza odlično gradi priču kadrirajući je kao najbolji američki pustolovni film, sa odličnim, preciznim inscenacijama i hičkokovskom rediteljskom pismenošću. Dinamika je izgrađena na tragu najboljeg Amblina a psihološka svirepost dece više liči na Kingov MISERY nego na STAND BY ME.

Svi glumci su odlični i ovaj PELICULA PARA NO DORMIR preporučuje Plazu kao tipa sa ozbiljnom rediteljskom veštinom.

Iznad proseka.

300

Dakle, ako je vrlo lep skriner merodavan, onda za početak Snyderu ne treba dati da radi WATCHMEN. Meni lično skriner jeste pošto sam sve svoje najdraže filmove ionako gledao na skrineru a i WATCHMEN ću.

Pogledao sam prvih pola sata filma 300 a uskoro ću pokušati da pogledam i preostalih sat i po.

Pre svega, meni je 300 razbio jednu zabludu. Naime, ja sam oduvek zamišljao d bi bilo baš super napšraviti neki film koji bi se ovako uradio. Dakle da se iz istorijskog događaja izvuku mitski elementi i da se hipertrofiraju i da to bude neka ultimativna mišićava fantazija. Mislim da bi takav neki film mogao dobro da snimi neko ko zna da režira, recimo Verhoeven, ali svakako sa nešto blažom stilizacijom.

300 je film cirkuskog opredeljenja, koji izgleda kao dvočasovni heavy metal spot bez heavy metal muzike. Sve je toliko usporeno i preosvetljeno i predrkano na nivou slike da ne može da se prati priča.

Snyderova upotreba izražajnih sredstava je toliko neukusna da to prosto ne može da se gleda dva sata.

Gerard Butler je sve vreme promukao i mnogo je kao zajeban i opasan, mada kad treba, on je i nežan, naročito kada nagna Gorgo u nizu nepovezanih slika iz njihovog seksualnog opštenja koje nam Snyder daje u obliku montažne sekvence.

Gluma je prepuna pregaženih značajnih pogleda, promuklih glasova, engleskog akcenta na ivici kašlja, i ni u jednom momentu ne uspevaju ni da simuliraju nekakvu čast, hrabrost, dostojanstvo, bilo šta. Likovi su ogoljeni kao likovi kompjuterske igre, koji su nam nezanimljivi pošto igru igra neko drugi.

Ono što je možda i najčudnije od svega je to da kroz takvu glumačku persiflažu, i vizuelnu agresivnost, 300 deluje jako dosadno i teatralno. Dramske scene su statične. Svaka dramska situacija se gradi na tome da se stane pa da se malo porazgovara, nema razgovora u kretanju, i sve je dato u diskonituetima, svaki kadar pledira da bude antologijski a nijedan nije. Mene je već posle pola sata počeo da hvata strah koliko li će bitka tek biti dosadna kad se digne kuka i motika u slow motionu.

Odgledao sam ceo film i šta reći sem da je transformacija tehnike i formata istorije, stripa i filma, gde su se ovo dvoje protivprirodno prepleli, takva da se za 300 može reći da je u najboljem slučaju kič.

Kič koji u sebi nosi zametke zanimljivog filma, pošto je u pojedinim detaljima, u rukama ozbiljnog reditelja, mogla biti interesantna B-diverzija.

Istorija je ovde najmanje važna, ali jeste jako uticala na strip, i sam strip je neka vrsta vrlo stilizovane paraistorijske slikovnice, gde je Frank Miller u svojoj interoperatciji sav sadržaj mitskog gradiva odveo do krajnje instance tunmačenja. To jest, Miller je kao što su to radili i antički dramatičari uzimao mitski sadržaj i obdelavao ga u svojoj formi. Oni su pisali drame. On pravi stripove.

Šta radi Snyder?

Snyder uzima strip ali umesto da strip iskoristi kao neku vrstu neo-mita, on vrši rekonstrukciju stripa u svom formatu. Rekonstrukcija je potpuno legitiman vid interpretacije, mada naravno Snyder ne ide do kraja pa da ubaci i fizionomije iz SIN CITYja u film kao što je Miller radio u stripu.

Izvršivši rekonstrukciju stripa, Snyder pravi videobook opo Millerovom stripu, potpuno besmislen ukoliko se postavi u bilo kakav filmski referentni sistem. I ovo je rizik koji je Snyder naravno svesno preuzeo kao što je uradio i Rodriguez u SIN CITYju, s tim što je SIN CITY filmičniji pošto je i strip igrađen na filmu.

Otud bi najveći benefit Snyder mogao imati da se držao onih najosnovnijih zakonitosti koje su voleli antički tragičari, a kojih se često maša Vladislava Vojnović, no ovog puta ću morati i ja.

300 je potpuno lišen drame. Ne nudi ama baš nikakva uzbuđenja, izuzev u par scena koje, paradoksalno ne spadaju u glavno gradivo filma. 300 nam prepričava nešto što ne treba da se prepriča već da se odigra pred nama.

Što se hard-R tiče, ovde ima svega i svačega, ali je to sve do te mere stilizovano da tela ljudi uopšte ne liče na tela ljudi već na neke oživljene slike. Dakle od Ra ovde nema ništa. Ovde povremeno ima malo fetišizma u fakturi slike ali prave telesnosti nimalo.

* * / * * * *

Wednesday, March 21, 2007

LE MARGINAL

Oduvek sam bio sucker za francuske exploitation policier filmove. Dakle ne velike naslove kakve su pravili Melville i Corneau pa čak i Tavernier nego baš za exploitation. Automobilske potere sa kolima koja imaju žute farove, hici iz Manuhrin revolvera, ceo fazon, ... Tragom Gingerove vesti http://www.znaksagite.com/diskusije/viewtopic.php?t=4223 danas sam kupio LE MARGINAL Jacques Deraya i utolio svoju žeđ za 80s cop flickovima koji su mi svakako najdraži podžanr.

Derayov film mnogo više duguje američkom nego francuskom filmu i reč je o tipičnom naslovu gde Belmondu u džinsu, patikama i jakni juri prestupnike po užarenom asfaltu Marseja.

Sve ono čime HOT FUZZ misli da se zeza ovde već postoji. Tu je detektiv koga igra Belmondo, zverski uporan, grub i nežan u isto vreme, patološki posvećen svom poslu, surov prema kriminalcima, milosrdan prema ženama, odrastao na ulici, sa razumevanjem za sve osim za trgovce heroina.

O homoerotizmu sve govori pripijeni džins uz Belmondovo pedesetogodišnje telo i pripijena majica ispod vindjakne. Ukratko, Belmondo je toliko cool da kada ide kroz četvrt crvenih fenjera, prostitutke kažu jedna drugoj da bi mu dale za džabe. Ludilo.

Naravno, ni muškarci nisu ravnodušni u šta se uveri kada ga istraga odvede u klub koji kao kao da je preuzet iz Billy Friedkinovog CRUISINGa. Međutim, između momčina u koži i devojaka, Belmondo bira latino siroticu koju je spasao od kolege molestera i odvede je svojoj bogatoj kući koju je nasledio od oca. To je sve tako BAD BOYSično.

Posle akcije u Marseju, u kojoj je pokazao muda do poda, polu-korummpirane vlasti ga sele u Pariz. Ubrzo čim shvati da ni tu neće moći da funkcioniše unutar sistema kreće u svoj krstaški pohod.

Uostalom i Prljavi Hari je sve slučajeve rešio kad je bio pod suspenzijom.

Ovde ne treba ni pričati o desničarenju. Prljavi Hari je desnica. Ovo ovde je više apolitična ksenofobija. Ovo je film u kome junaci jasno etiketiraju "turske diplomate, kineske restoratere i antilske muzičare" kao izvor problema. Pedesetogodišnji Belmondov lik nema problem da legne sa barely legal hispano prostitutkom niti planira da joj pomogne da izađe iz posla i ona se baš raduje "što je drugačiji od ostalih policajaca" ali zato spremno ide da iz skvota vadi mladu kći belog francuskog osuđenika. Ko je slabić u mafiji? Naravno, hemičar koji je peder. Ko su osmunjičeni za prebijanje Belmondove hispano devojčice? "Kinezi, mornari, obojeni", kaže njena saradnica.

Iza polpotovske histerije, ipak leži jedan efikasan film koji uživa u brlogu crno-bele karakterizacije, baš onako kako treba.

Scenario je epizodičan, ali ga drži osnovna nit obračuna Belmonda sa henry Silvom koji je u jednom periodu bio recommended villain u evropskim produkcijama.

Deray režira tvrdo, bez egzibicija i grešaka, sve je jasno i koliko god on ume energično i stilski koherentno. Američki reditelj bi to bolje uradio, ali Deray je sasvim kompetentan na ovom frankenheimerovskom terenu.

* * 1/2 / * * * *

Tuesday, March 20, 2007

SUMMER SCHOOL

Pogledao sam SUMMER SCHOOL Carla Reinera, courtesy of Kunac, i mogu reći da me je ova teen komedija iznenadila svojim značajem i uticajem i sveukupno mean spirited scenarijem.

Ako bi izdvojili konkretno jedan vid uticaja ovog filma na kasniju istoriju teen komedije, to je svakako konvencija uvođenja učenice na razmeni koja će potom postati rado gledani standard teen komedije.

Uprkos pojedinim nešto trapavijim postavljanjima mehanizma zapleta u filmu, sam sadržaj unutar scena je zanimljiv i ima poseban duh, kakav se retko sretao čak i u najboljim primercima žanra. Uprkos imanentnoj didaktičnosti žanra, scenaristi ostavljaju prostora za deonice čistog amorala.

Harmon je potpuno funkcionalan u glavnoj ulozi, ali je negde jasno zašto nije uspeo da opstane u dosta tvrdoj areni male leading starova u svoje vreme gde naprosto nije bio dovoljno autentičan da se nametne.

Zanimljivo je videti Rainera koji je karakterističan po nešto drugačijim komedijama kako shiftuje brzine iz gross out teen miljea u film o omladinskim problemima i nazad.

Zatim, zanimljiv je eksplicitni geekdom likova za Tobe Hoopera i Ricka Bakera, iako se čini da je fetišizacija ovih ljudi ipak nešto skorijeg datuma.

Konačno, zanimaju me Kunčeve i Gingerove reakcije na film, pošto je baš iz njihovog delokruga...

* * * / * * * *

ESCAPE FROM NEW YORK

Preksinoć sam uživao podsećajući se na ESCAPE FROM NEW YORK. Posle decenija posdovanja filma na nekom tamnom, internom VHSu, koji mi je doneo otac kad sam bio malo dete, i koji je bio FOR SCREENING PURPOSES ONLY, sada sam ga overiop na DVDu, ne bez pomisli na rimejk koji mu se sprema.

Ja inače stojim pri stavu da je estetski gledano Carpenter najrimejkabilniji reditelj svoje generacije. Njegove filmove, objektivno gledano, razara zub vremena, svi su vrlo svedeni, arhetipski i vape za rimejkom koji bi na njihove kosture dodao meso.

Pojedini reditelji poput Richeta su to, u slučaju ASSAULT ON PECINCT 13 čak i solidno uradili.

ESCAPRE FROM NEW YORK je takođe film koji je perpun rupa, i u kome su možsda i najočigledniji nedostaci Carpenterovog autorskog prosedea. Gledajući ovaj film, njegovu sporadičnu tehničku neusavršenost koja se ne može opravdati datumom proizvodnje, dramaturške rupe, slabo vladanje ritmom, pogrešne situacije koje su akcentovane i važne situacije preko kojih se olako pređe, sve se to sabira u jedan globalni Carpenterov akademski nedostatak - on naprosto nikada nije umeo da ratzdvoji važno od nevažnog i njgovi filmovi praktično stoje kao razvaljene opuzle kojima frustrirajuće malo fali da budu savršene i zato su rimejkabilni.

Međutim, ono što otežava, ili čak onemogućava rimejk Carpenterovih filmova, i što u krajnjoj liniji ni Richet nije dostigao, to je jedno neuhvatljivo svojstvo koje čini Carpentera velikim autorom.

On nije preterano vešt ni kao reditelj, ni kao scenarista, međutim ima čudesan dar da od svog filma načini jedan osoben artefakt.

I ESCAPE FROM NEW YORK je upravo to.

Tu je Kurt Russell u punoj formi kao junak koji je dostigao dimenzije kulta mnogo više kroz to koliko je Russell cool nego što je taj junak objektivno moćno napisan. Štaviše, kada se sve uzme u obzir, ESCAPE FROM NEW YORK na nivou teksta ima jednog užasno lejm junaka koji pita stvari poput onoga da li je predsednik svestan da su ljudi stradali za njega. Bullshit. Joe Hallenbeck bi takvim junakom počistio pod da nije Kurta.

Zatim ogromna količina omaža rediteljima, od manje poznatih kao što je Vanja Čanković kome je Carpenter posvetio glavnog junaka, do Romera, Cronenberga i sl. Iako ove posvete deluju potpuno imbecilno i razbijaju iluziju, a naročito kada Hauk (opet lejm lik obesmrćen Lee Van Cleefom) nešto naređuje Cronenbergu u sred kao neke napete scene, one ostaju kao dosta cool momenat, i na neki način upravo pokazuju koliko Carpenter nema svest o cvažnom i nevažnom i koliko mu to nevažno prevladava nad važnim, a opet s druge strane, upravo tim nevažnim zabašuruje anahronostb i neveštinu suve filmske supstance. Da nije cool gimmicka, da nije takvih detalja, WESCAPE FROM NEW YORK bi bio na nivou OMEGA MANa.

Konačno, oslanjanje na pop kulturu, na kreiranje te postapokaliptične gang kulture, nasleđene iz Hillovih WARRIORSa, sa levim skretanjima koje je verovatno uneo Nick Castle, inače član američke komunističke partije, celu stvar diže na nivo osveženja i kuriozuiteta koji se danas, pošto su svi takvi touchevi već apsorbovani, teško može rimejkovati.

Dakle, Carpenter se može unaprediti u rimejku na nivou svih fundamentalnih vrednosti filma, ali će ostati klasik upravo zbog svih tih sporednih, pratećih elemenata koji danas nemaju ekvivalent, pošto više nema ni reditelja kao što je on.

Sunday, March 18, 2007

NORBIT

Pogledao sam NORBIT Brian Robbinsa, courtesy of Ginger.

Možda sam potpuni idiot, ali šta ću totalni sam sucker za Eddie Murphyja i trudim se da ne propustim nijedan njegov film, ma koliko moronski bio. NORBIT je svakako moronski film, tu nema greške, ali je s druge strane reč o Eddiejevom vintage izdrkavanju, sa sve igranjem više uloga i totalnim gross out touchevima.

Ono što je osnovni problem NORBITa je to što film ipak nije dovoljno smešan. On je u momentima genijalno zamišljen, a na nekom bizarnom novou čak i generiše izvesne dramske kvalitete ali naprosto nije dovoljno smešan.

Ipak, Eddie se trudi za sve pare. Film nije nešto što već nismo videli ali nije ni lenj.

U svakom slučaju, nema baš puno crossover potencijale, ali to prave fanove ni ne brine.

* * 1/2 / * * * *

Thursday, March 15, 2007

PROMEDIO ROJO

U sklopu industrijske špijunaže sa ciljem da vidimo ko su potencijalni takmaci DOBA NEVINOSTI u intenacionalnoj geeky teen comedy areni, a uz pomoć Big Daddy Plisskena, nabavili smo čileansko-špansku teen komediju PROMEDIO ROJO.

Naime, američki teen filmovi su svet za sebe, oni imaju izvežbane reditelje, scenariste i glumce, od glavnih do statista, i to su standardi kojima treba stremiti ali koji su uglavnom u ravni ideala. Međutim, neke druge kinematografije pokušavaju isto što i mi, i treba videti kako stojimo u odnosu na njih.

PROMEDIO ROJO nas je ohhrabrio pošto važi za uspešan film koji je uspeo da privuče čak i internacionalnu pažnju iako je reč o teen komediji. Čini nam se da taj nivo možemo da prestignemo s DOBOM.

DOBA je definitivno jače na planu same mehanike plota i mnogo manje se oslanja na geek reference od PROMEDIO ROJA koji previše beži u dreamworld glavnog junaka koji tek relativno ima veze sa glavnim zapletom. U svakom slučaju naš plot ima sofisticiraniji mehanizam funkcionisanja, znatno je bogatiji i energičniji.

Samim tim su i scene na nekom nivou kod nas sadržajnije pošto su pored samostalnih situacija ipak jako vezane za ukupan mozaik koji priča treba da stvori. Dočim, PROMEDIO se raspada i mimo osnovne situacije o geeku zaljubljenom u slatku devojku, nema apsolutno nikakav narativni drive.

To je sve ohrabrujuće za naš projekat.

Vratimo se PROMEDIO ROJU. Film je krajnje generic u svojoj dubokoj suštini i privatan je na prillično pogrešan način. Ipak, dovoljno je artikulisan da u svojih stotinak minuta trajanja, što jeste za nijansu predugo za ovaj žanr, bude dovoljno zanimljiv i da se ne zaklanja previše iza egzotične činjenice da se dešava u Čileu.

Od stranih uzora svakako se najviše oslanja na igračka-plačka koncept Boaz davidsonovog LAST AMERICAN VIRGINa.

U svakom slučaju, ovaj film je must za fanove teen komedija plus za completiste Santiaga Segure koji ima cameo u filmu.

* * 1/2 / * * * *

MUSIC & LYRICS

Pogledao sam MUSIC & LYRICS couirtesy of Ginger.

Moram priznati da sam ja sucker i za Hugha i Drew, i za Adam Schlesingera (Fountains of Wayne, Ivy, The Wonders) koji je radio muziku za film, radeći ono što najbolje ume, dakle falsifikujući pop prilaze raznih era, ovog puta osamdesetih i dvehiljaditih.

Film je zaista vrlo prijatan, ima u sebi sve one elemente popa za zaposlene mlade ljude koji njegovi junaci slušaju i vole i usklađeni su tema i egzekucija.

Lawrence je bio sumnjiv kao reditelj, i sa ovim filmom nije postao mnogo bliži Working Title vrhuncima, ali cela stvar je negde vrlo kamerno postavljena i Lawrence nam ne smeta. Zapravo, ma koliko high conceptualno delovao MUSIC & LYRICS ima woodyallenovske scenske kapacitete, a Hugh i Drew naročito insistiraju na spontanosti kojom prevazilaze manje uspele tačke u scenariju.

Naravno, Schlesingerova muzika je odlična. On ne ismeva muzičke žanrove, već ih sa puno ljubavi duhovito reinterpretira, uspevajući da prepozna ključne klišee i da ih sa pubno ljubavi aplicira tako da humor proističe iz same pesme i nije nametnut. Nešto slično JASMINI koju je Igor napisao za A3.

* * * / * * * *

Sunday, March 11, 2007

KIČMA

Pogledao sam KIČMU, courtesy of Plissken.

Ovaj kultni film Vlatka Gilića sam neuspešno pokušavao da gledam u nekoliko navrata ali me je uprkos skromnih 86 minuta trajanja uvek prebrzo iscrpljivao. Međutim, evo, sada sam uspeo da ga izguram do kraja.

Reč je o jednom nesumnjivo zanimljivom filmu snimljenom u SFRJ u kome možemo prepoznati mnoge zablude naših filmmejkera, koje se doduše najviše ispoljavaju u teoriji i studentskim filmovima a nešto ređe i u igranoj produkciji, što uopšte nije dobro pošto se u golemom delu igrane produkcije ispoljavaju neke gore i još štetnije zablude.

Gilić ovde snima film koji izgleda kao wet dream studenta prve godine FDU kome je data kamera u ruke. S jedne strane, tu su duge tuišine, pripovedanje pogledima i radnjama ljudi, puno ljudskih sudbina datih u tim dugim i kao naizgled suptilnim tišinama, tako neki zanimljivi kadrovi stepeništa koje je student oduvek sanjao da snimi, priča koja je na razmeđi filma i književnosti, bola i ništavila gde student naravno uvek pogrešno bira ništavilo, potraga za filmom kakav nikad nije snimljen, davanje lekcije svim svetskim rediteljima, politička metafora, metafora kao profesija, metafora umesto priče, saznanje eda će se uvek čitati šta je pisac hteo da kaže pa u jednom trenutku zbog toga pisac zanemi, i sl.

KIČMA je dakle jedno naporno i pretenciozno sviranje kurcu, koje je zanimljivo pošto je neka vrsta iskoraka iz pastoralne anegdotske kinematografije koja je dotle postojala. Iz KIČME se mogu pročitati koreni rada Srdana Golubovića čiji je Gilić guru i koji je negde Gilićev autizam prepoznao kao poetiku jedinu vrednu beleženja filmskom trakom u pauzama snimanja spotova za Zdravka Čolića, ili ukratko jedno dosadno nadmudrivanje sa gledaocem koje je značajno u našim okolnostima pošto su podilaženja gledaocu kod nas još strašnija.

A o snazi naše kinematografije govori to što je KIČMA u suštini KROJEČEVA TAJNA s tim što KROJAČEVA TAJNA znatno bednije izgleda jer je i kinematografija bednija, ali to je otprilike to.

* * / * * * *

KAKO POSTATI HEROJ

Juče sam pogledao KAKO POSTATI HEROJ Mladena Matičevića.

Ovaj film je uglavnom sniman u vreme dok smo Mladen i ja još govorili tako da sam poprilično upoznat sa događajima koji su u filmu prilično verno prikazani, i to mi je naravno pružilo posebno uživanje.

Film je izuzetno zanimljiv pošto govori o jednom nesvakidašnjem procesu, o čoveku koji u 40 godina odlučuje da istrči maraton, i da se od 120kg težine svede na meru u kojoj će tu ideju moći da realizuje.

Usput nailazi na osporavanja u svojoj okolini, kao i na okolnosti koje ga u tome sprečavaju.

Najmanje zanimljiv deo filma su pomalo izveštačeni sukobi sa kumom Goranom Terzićem i drugom Aleksandrom Srećkovićem Kuburom u kojima zapravo nema istinske drame niti istinskog osporavanja, i koji su poprilično artificijelni. Inače, u prvobitnoj varijanti sam i ja imao predviđeno mesto u filmu kao lik koje je podržavao Mladena u istrčavanju maratona a i kao neko ko je u tom momentu trčao vlastiti maraton prohodavanja posle preloma kolena.

Međutim, sam Mladen je apsolutna zvezda i njegov lični napor i podvig su izuzetno filmični.
U svakom slučaju, KAKO POSTATI HEROJ je najbolje dugometražno parče koje je iznedrio naš film do ovog momenta u 2007. Obavezno ga pogledajte.

Saturday, March 10, 2007

NEW YORK RIPPER

Da bih se malo oporavio od Von Triera, podsetio sam se malo Fulcijevog NEW YORK RIPPERa, courtesy of Kunac.

Pri ovom gledanju stekao sam jedan nov utisak o ovom filmu. naime, ovaj film po strukturi uopšte nije kanonski giallo. U njemu postoje radnje i stilizacija koji liče na giallo, ali ovaj film je po strukturi altmanovska hronika u kojoj se jako radikalno pomeraju tačke posmatranja i film se u jednom momentu, u ovom konkretnom slučaju bez stilskog osnova, i bez karakteristične italijanske elegancije, pretvara u poptunu papazjaniju umesto u polifoniju vizura.

Svakako kultnu italo papazjaniju, čuvenu po nekoliko sjajnih scena koje se i danas drže, a naravno i po tome što je materijal Njujorka snimljen za potrebe RIPPERa potom korišćen u nekoliko filmova.

U svakom slučaju, o ovom filmu manje-više sve znamo, evo par mojih ideja koje su možda malo avangardne u tumačenju.

* * 1/2 / * * * *

DIREKTOREN FOR DET HELE

Pogledao sam DIREKTOREN FOR DET HELE Larsa Von Triera.

Mogu reći da je ovaj njegov pokušaj mejnstrima, mada to naravno nikada neće biti mejnstrim, na nekom nivou, upravo zato što odstupa od njegovog kanona, jako dobar za definisanje šta je problem u njegovom art-house pristupu.

Von Trier je u svojim recentnim filmovima možda i najradikalnije odstupao od konvencionalnog filmskog izraza, apstrahujući brojne elemente kao nepotrebne. Međutim, to je opradvao radikalnim pristupom i igranjem po svojim pravilima.

U filmu DIREKTOREN FOR DET HELE, međutim, ne ide ni u kakav eksperiment, ali opet neke segmente zanemaruje i sada njegov film ne izgleda kao take it or leave it eksperiment koji se krije iza koncepta već kao hendikepirani repertoarski film koji je zanimljiv na nivou polazišta ali je na planu dramaturgije, tempa i prilaza temi krajnje oskudan i nudi dosta prostora za napredovanje, paradoksalno, možda baš u nekom holivudskom rimejku pošto film ima vrlo efektnu komičnu postavku.

Čini se da se Von Trierov konceptualizam kojim je bežao od kriterijuma pretvorio u aljkavost koja se ipak ne može prikriti tako lako. Pa ipak ovaj film je zbog svih solidno urađenih repertoarskih trikova barem simpatičan i vredi ga videti, naročito kao double bill sa Pineyrovim EL METODO.

* * 1/2 / * * * *

Monday, March 5, 2007

AENIGME

Podsetio sam se AENIGME, courtesy of Kunac, a u cilju pražnjenja izvesnih afekata koje imam prema saradnicima. prvobitno sam hteo da AENIGMU spojim sa njenim bratskim filmom TT SINDROM, ali onda sam se ipak opredelio da izrespektujem Fulcija osobno, naročito jer sam prvobitno gledao neki raspali VHS i sve vreme se bavio zapažanjem naših glumaca, kada sam još bio dete, na neki način.

Bjela, naravno, steals the show, mada nema the most gruesome death, nažalost, ona je sačuvana za devojku koju smore puževi, a od naših kurioziteta možete još videti kako Dušica Žegarac postaje horor ikona koja će biti do kraja eksploatisana u TT SINDROMu u praktično identičnom liku, a zatim i kako Ljilja Blagojević, producent SINOVACA igra zlu upraviteljicu škole (imati na umu da je Kalina u vreme snimanja AENIGME imala četiri godine , o čemu će nešto više reći čičko Žika, hroničar života i dela studentkinja glume sa FDU), itsl.

Fulci u ovom filmu jeste bio senilan ali ne potpuno, i ovaj film, za razliku od prvi put kad sam ga gledao, ipak ima nekakvo dostojanstvo, kao starac koji je ipak svestan potrebe da nosi staračke pelene. Pošto ima Fulci filmova u kojima toga nije bio baš svestan.

U svakom slučaju, ovaj film zaslužuje da se u nekoj ediciji nađe kao double DVD sa TT SINDROMOM, i da se stvar lepo zaokruži.

* 1/2 / * * * *

Sunday, March 4, 2007

ZABRANJENI BEZ ZABRANE

Danas sam bio na projekciji filma ZABRANJENI BEZ ZABRANE Dinka Tucakovića & Milana Nikodijevića i imao sam jedan potpuno apsurdan doživljaj.

Naime, prvo sam u dokumentarnom filmu koji govori o zabranama, doživeo da mi stav bude cenzurisan, to jest da izvod iz mog intervjua bude potpuno mimo duha čitave izjave, a zatim sam saznao da postoji i DIRECTOR'S CUT filma.što dakle znači da je ovo neka verzija iza koje autor ne stoji do kraja, to jest da je napravljena nekakva PRIHVATLJIVA verzija za javnost. To bi naravno bilo potpuno okej, kada ne bi film bio upravo o cenzuri, komunističkoj lakirovki, izvrtanju stvarnosti i umetničkih vizija i sl.

Konačno, čini mi se u barem dva intervjua, i to sa Radoslavom Zelenovićem i Boškom Ruđinčaninom, da su Dinko Tucaković i Milan Nikodijević obavili neke privatne poslove i izrespektovali svoje šefove, a koji, a Zelenović naročito, nemaju apsolutno nikave veze sa ovom temom, ili imaju, a Zelenović posebno, samo sa one druge represivne strane.

Tako je na kraju jedna zanimljiva tema iskorišćena kao poligon za neku privatnu kombinaciju.

Što se moje izjave tiče, ona je naprosto govorila o tome kako disidentstvo u SFRJ nije bilo totalno nezavinsa disciplina i kako je Tito gajio svoje disidente, i rtaj stav se naravno nije našao u ovom filmu. Takođe sam bio rekao da su se izvesni producenti trudili da svojim slabijim filmovima nameste zabrane, i to takođe nije ušlo, tako da su ukinuti drugačiji stavovi od apologije tom vremenu a pride je ismejan naš najveći reditelj Žika Mitrović kroz potpuno tendenciozan insert iz UŽIČKE REPUBLIKE.

Pa ipak,zanimljivo je pogledati ovaj film, pošto ni nekorektne rediteljske intervencije, ni par irelevantnih sagovornika, ne mogu umanjiti značaj nekih izjava i dokumenata.

Ja sam inače bio član Komisije koja je ovom filmu dala novac za produkciju i iz ove vizure, iako sam nezadovoljan filmom, ne kajem se. Mislim da će neki sirovi dokumenti iz ovog filma nekad biti korisni.

I da, naravno, najbizarniji deo filma je sama špica na kojoj se prvo, tehnički potpuno nekompetentno, nekoliko puta ponovi ista pesma, u smislu da počne, traje, završi se i počne ponovo.

A zatim, što je još strašnije, u biografiji piše da je Žika Pavlović umro "posle naizgled rutinske operacije" što sugeriše da je Žika možda ubijen, pošto nikome drugom nisu navođeni razlozi smrti, a svakako ne sa toliko detalja. Ovo nije šala. Ovo je jako ozbiljna stvar. A oni se tako nemarno ponašaju.

Saturday, March 3, 2007

LITTLE MISS SUNSHINE

Pogledao sam esnafskog oskarovca LITTLE MISS SUNSHINE i moram priznati da je ova nagrada postala sve čudnija i čudnija. Naime, nikada nisam imao iluziju da oskari za bilo šta nešto zaista vrede i da se daju ekstraodrinarnim ostvarenjima, ili nekim izuzetnim nastupima u filmovima. Uostalom, zar ove godine CHILDREN OF MEN nije izvisio za oskara iako ga je objektivno zaslužio za fotografiju.

Međutim, u slučaju LITTLE MISS SUNSHINE, izuzev Alana Arkina kome je ova nagrada naprosto naplata penzijskog osiguranja i ništa više, zaista ne vidim interes da se ovom filmu da oskar za scenario. Osim što je na planu profila filma, ovaj oskar praktično repriza slučaja filma SIDEWAYS, inače znatno maštovitijeg, i zanimljivije postavljenog filma, koji su uradili ljudi koje je oskar potom zaista izdefinisao. dok su Payne i Taylor ipak veterani, autori filma LITTLE MISS SUNSHINE nisu postigli apsolutno ništa čime su zaslužili ovakvog kviska za akcije koje predstoje.

Dobitnik oskara za scenario Michael Arndt će sledeće raditi TOY STORY 3 i moram priznati da mi uopšte nije jasna ta akcija, osim ukoliko se u Arndtu ne krije novi John Sayles, i neki gen za preciznu žanrovsku egzekuciju koji se ne oseća u njegovim "autorskim" komadima.

LITTLE MISS SUNSHINE je ravan, neupečatljiv film, koji možda može biti zanimljiv Sundance entuzijastima.

* * 1/2 / * * * *

Friday, March 2, 2007

THE QUIET

Pogledao sam THE QUIET Jamie Babbit, courtesy of Ginger, i mogu reći da se ne radi o najstrašnijoj stvari koju sam učinio iz ljubavi prema Elishi Cuthbert, mada bilo je potrebnio dosta entuzijazma da se podnese ovaj flick.

Naime reč je o poprilično mediokritetskoj, ali zato vrlo glossy kombinaciji HEAVENLY CREATURES i AMERICAN BEAUTY, u kojoj odlični glumci, poprilično negližirana Elisha i vrlo solidni Martin Donovan čine da potpuno moronske radnje nekako prođu i da se film podnese relativno bezbolno u svoja 92 minuta.

Pored raznih senzacija iz ovog filma koje ću pamtiti ima i jedna lucidna scena. Naime, Martin Donovan je tatko na Elishu koji je u incestuoznom odnosu sa njom. Ko ima pravo da ga krivi? Ona ga u jednom momentu slaže da je trudna i traži mu soma dolara za abortus. On ih pripremi ali provali da nije trudna. Sledi scena u kojoj je on grdi i pati kako mu se ćerka pretvorila u kurvu koja se bavi iznudom novca od tatka a Elisha se sirota u suzama izvinjava. To je recimo bila onako kinky inverzija.

Ipak, još ćemo morati da čekamo na WILD THINGS sa Elishom.

* * 1/2 / * * * *

DREAMGIRLS

Pogledao sam DREAMGIRLS Billa Condona, courtesy of Ginger, i mogu reći da je to slučaj jedne vrhunski izvedene i starinski zamišljene holivudske produkcije, čija arhaičnost i konzervativnost postavke dostižu nivo umetničkog koncepta.

Naime, DREAMGIRLS bi bio klasičan MGM mjuzikl pre nekih 60ak godina, ali danas je ta forma zaboravljena i zato je reč o artu.

DREAMGIRLS u sebi spaja oba principa filma, bazirana na francuskoj izvornoj školi, dakle i meliesovski i limijerovski princip, i stoga istovremeno podseća i na MGM i na Warnerov mjuzikl.

Na MGMov liči po glamuru a na Warnerov po socijalnoj angažovanosti i dokumentarnom segmentu koji zapravo parafrazira život autentičnih zvezda, u konkretnom slučaju Motownovaca.

Film je odlično dizajniran,blago stilizovan kako bi se epohe jasno percipirale, sve je glossy i moglo bi se reći da u pojedinim segmentima film zalazi i u domen imaginarne percepcije nekih decenija.

Meni je lično najviše legao dizajn sedamdesetih, mada ne mora da znači da je i najbolji.

Condonova režija je sigurna, ali vrlo konvencionalna i čini se da pokušava da ipak bude distancirana u odnosu na materijal, usled čega, priča počinje da se odvija mehanički. Iako se mjuzikli karakterišu jasnim, klišetiziranim melodramskim zapletima, čini se da Condon ne uspev da prebaci rampu sa svojom melodramom, tako da DREAMGIRLS funkcioniše isključivo na bazi audio-vizuelnih senzacija.

Ako se tome doda i relativna nedoslednost u dijegetičkim pogledima ovog mjuzikla, gde imamo dijegetički mjuzikl koji se primarno bavi temom podatnom za nedijegetički mjuzikl, to jest imamo paradopks da je reč o filmu koji govori o pevačima na sceni, iako se pojedine scene odvijaju kroz spontane izlive pevanja i samim tim deluju kao pleonazam,možemo reći da Condonov film zaista uspeva da zadrži pažnju na bazi audio-vizuelne energije i simpatične dokumentarnosti.

Iako ovaj film nije ništa posebno,svojom logističkom kompleksnošću i količinom senzacija koje nudi predstavlja ipak ozbiljno dostignuće koje se neće bez razloga smatrati klasikom.

* * * / * * * *