SYMPATHY FOR THE DEVIL

Yuval Adler je još jedan od Izraelaca limitiranog talenta i tehničkog znanja koji se obreo u američkom filmu, i u B-filmu sa A- ili B+ zvezdom i Nicom Cageom uspeva da naiđe na izazov kome ni neko mnogo veštiji ne bi dorastao.

Adler snima otužan rip-off COLLATERALa, po scenariju Lukea Paradisea u kome Cage otme Kinnamana i to je manje-više to. Sledi niz mahom monologa ili mlakih dijaloga, sa vrlo malo fizičke akcije bilo koje vrste, dok se odavno pročitani obrt i malo mlake konfrontacije ne nagomilaju na kraju.

Adlerov film je čudan utoliko što u njemu do te mere nema ničega, da ni Cageovo preterivanje ne uspeva da odjekne jer se dešava u praznini. Kinnaman deluje kao da je svoju ulogu razdužio još pre snimanja, i u filmu postoji kao jedan non-entity uprkos tome što je filmičan tip.

Potpuno je neverovatna tolerancija prema ovom naslovu kao nečemu što nije nužno dobar film ali jeste barem zabavan doprinos kanonu nekog Midnight Madness miljea naprosto zato što ovaj film nije ni zabavan, ni lud, jedva da je žanrovski a kao takav ni na jednom nivou inovativan ili transgresivan ili bilo šta.

Adleru ovo nije prvi film u Americi, i rekao bih da u njemu nije ostvario ništa, ali da je možda hype mašina oko ovog naslova, na bazi uključenih imena uspela da ostvari sve. SYMPATHY FOR THE DEVIL, da - tako se zove ovaj film, na kraju ima iza sebe kritike koje ga definišu kao nešto interesantno i kul za ljude koji bi da gledaju Cagea kako luduje.

Što se mene tiče, ovde nema ništa ni za koga, pa ni za njih.

* 1/2 / * * * *

ASEDIO

Miguel Angel Vivas je žanrovski specijalista koji uvek zaslužuje pažnju i njegov novi film ASEDIO potvrđuje da je on uprkos uspesima i ozbiljnim projektima koje radi, na neki način ipak dobro čuvana tajna španskog filma jer nema naročito internacionalnu reputaciju.

ASEDIO nije film koji pati od prevelike originalnosti ali elemente koje uzima od drugih, čak i kada ih doslovno citira, veoma vešto inkorporira u novu celinu.

ASEDIO kreće kao serija ANTIDISTURBIOS i prikazuje prepad policije na zgradu punu sirotinje koju treba izbaciti iz stanova, mnogi među njima su ilegalni imigranti. Ovu napetu i haotičnu situaciju, grupa policajaca koristi kao masku da reketira lokalnog stanodavca koji drži migrante. Kada pretresajući prostor između zidova kroz koje migranti neopaženo prolaze, mlada policajka slučajno posvedoči ubistvo neposlušnog kriminalca, za njom kreću kolege, a jedinu pomoć mogu da joj pruže ljudi koje je do malopre šikanirala, a naročito porodica oko koje se naročito istakla tog dana.

ASEDIO tada prelazi na ENEMY TERRITORY i postaje estetizovan, tenzičan, visceralan akcioni triler sa jakom i eksplicitnom socijalnom dimenzijom. Vivas to sve radi u svakom smislu nepretenciozno ali ozbiljno i time na neki način pojačava utisak kako je sve to u stvari vrlo lako napraviti, čemu njegove evropske kolege nisu sklone.

Vivasov rukopis je dovoljno siguran da jedan solidan triler, vrlo atipično snimljen u dugim kadrovima i zanimljivim kretanjima kamere, učini nečim što je rutinski u najboljem smislu, iako nije.

Ovo je dobar, ozbiljno izveden film gde nam Evropa pruža ono što je nekada davao Holivud šakom i kapom.

* * * / * * * *

HIDDEN STRIKE

Atipični profesionalac Scott Waugh i prilično cenjeni Arash Amel dovedeni su u Kinu da snime HIDDEN STRIKE, kinesku produkciju u kojoj se Jackie Chan uparuje sa zapadnom zvezdom. Dakle, posle Holivuda koji je radio na uparivanjima Chana sa holivudskim zvezdama od jednog trenutka to su krenuli Kinezi, i to dovođenjem zvezde i reditelja. Setimo se Harlina i Knoxvillea kad su u tom aranžmanu radili SKIPTRACE.

Ovog puta, dovedena je ozbiljna zvezda sa velikom trenutnom karijerom i strogo kontrolisanim sledećim potezima - John Cena. On se profiliše u pravcu akcione komedije iako je kao WWF rvač krenuo pre svega kao čist akcioni heroj, setimo se MARINE ili Harlinovog 12 ROUNDS iz kojih su potom izrastale DTV franšize. Međutim, Cena je danas više komičar u suštini ali sa akcionom kompetencijom i pronalazi sve više prostora u tom post-Arnie svetu u kom Rock ne uspeva da odradi baš sve i previše robuje franšizama.

Cena je od Matta Damona na steroidima izrastao u dosta kul facu sa komičnim darom.

Otud kad je HIDDEN STRIKE krenuo kao jedan seriozan vojni akcijaš u kom sticajem okolnosti glume Jackie Chan i John Cena, svaki sa svojom melodramom i traumom i samo sa Cenom koji se zavitlava u kadru, delovalo je kako Scott Waugh ne prepoznaje šta tačno treba da radi. Ali, onda kada se Chan i Cena konačno posle par desetina minuta nađu na istom zadatku kreće buddy hemija i u sve ulazi neophodna doza komedije i stvari postaju bitno bolje. To naravno ne briše onaj drugi film, i to pre svega sa Chanom koji smo dotle gledali i ne objašnjava ga, ali nije ni važno, kad su Cena i Chan pokrenuli mašinu više se nije zaustavila.

Film je evidentno skup, i prilično maštovit ali je isto tako i dosta oslonjen na CGI koji ipak nije vrhunski. Kineska produkcija uprkos pedantnosti u ovom slučaju uvek ima nešto što je blago OFF u odnosu na ono kako stvar treba da izgleda i to prosto više nije stvar ni para nego know howa a verovatno i nekih dešavanja iza scene koja su dovela do toga da film bude shelved nekoliko godina i da duže počekamo na premijeru.

Međutim, nema razloga za to. Kad krene ono što treba film je vrlo reprezentativan. Uz pomoć CGI i žica, Jackie Chan radi nekoliko njegovih tipičnih komično-akcionih bravura. Cena mu pomaže a radi i isto to na svoj način. Doduše, ovo je film o prevozu ljudi i roba autoputevima smrti u Iraku, dakle svakako da njih dvojica previše voze za moj ukus i da je ključna klimaktička akcija vezana ipak za neki haos sa ogromnim vozilima a ne sa borbom, ali dobro. Waugh je u tri scene pokazao da razume ko je i šta je Chan i ponudio je neke od najboljih borbenih set-pieceova njegove pozne karijere.

Ceninoj karijeri ovaj film znači mnogo manje, on je kako rekoh sad u strogo kontrolisanom usponu, ali ovo definitvno nije blam, nije prevara, nije geezer teaser. Ovo je holivudizovan kineski blokbaster (barem u koncepciji ako ne u bioskopskom rezultatu) u kom on igra svoj kanonski lik i to radi pošteno.

Waugh je pokazao da ume da vodi jedno akciono preduzeće ovog formata. Ispoštovao je Chana iako bi se reklo da mu je dominantna inspiracija bio Millerov FURY ROAD, ali ukupno uzev sa tim finim neveštinama i nedorađenostima, ovog je ipak holivudizovan ali ne i holivudski domet.

Niko se u ovom filmu nije obrukao. Chan je možda nešto malo i dobio.

* * 1/2 / * * * *

MY NAME IS TANINO

Kako je Paolo Virzi postao značajan reditelj jeste pitanje na koje nije lako dati odgovor i nećemo ga naći ni u njegovom ranom filmu MY NAME IS TANINO iz 2002. godine gde možemo reći da se radi o repertoarskoj komediji sa jakim satiričnim tonovima.

Istorija pamti ovaj film kao debi Rachel McAdams, gde se vidi u toplesu što inače nije baš njen modus operandi mada ne izbegava kad je jača umetnost po sredi, i ona igra dosta veliku ulogu američke devojke zbog koje naslovni junak i ode put Amerike.

Kad stigne u Ameriku, Virzi i Tanino su često nadomak nečeg dobrog i zanimljivog ali često baš zahvaljujući rediteljevoj aljkavosti stvar zataji i ne kompletira se. Čak i kad film nudi neke dobre opservacije ili kreacije, opet ostaje nedorečen jer je rediteljski prilično naivan u stilizaciji, iako nije bez dara u inscenaciji no i tu ostaje na pola puta.

Film ima dragocenih situacija koje se smenjuju sa glupostima i sve u svemu čini mi se da Virzi ovde još uvek bolje komunicira sa onima koji su raspoloženiji za raspojasanu italijansku bioskopsku komediju nego za tobože duhoviti art koji čačka danas.

Virzi se još uvek ovde kreće sferama komedije koja jeste smešna za razliku od današnje faze kad se okrenuo komediji koja nije. U tom smislu, tolerancija prema evropskoj komediji svakako umnogome može uticati i na vaš utisak o ovom filmu.

* * / * * * *

BARBARIAN

BARBARIAN Zacha Creggera bio je jedan od najhajpovanijih horora prošle godine a svog reditelja lansirao je u prvu ligu i otimačinu među studijima. 

Ovde imamo film koji jeste u izvesnom smislu zaslužio hajp jer je dobar film. Ali, opet ne bih rekao da je ovde doneto nešto zaista novo i da bi - da imamo malo više sreće - ovo trebalo da bude neki standard uspelog mejnstrim horora. Teško mi je da ovaj film i posmatram kao nešto drugo već upravo jedino kao uspeo mejnstrim horor, a tu mi za pravo daje i činjenica da ga je pustio Fox.

U tom smislu, dakle, ko ne očekuje sad neku naročitu inovaciju i zadovoljava se dobro urađenim tradicionalističkim stvarima, može lepo da prođe.

Naime, BARBARIAN je film koji je temeljno urađen, i psihološki i dizajnerski, napet je i strašan u dobroj meri, glumci su izvanredni, naročito Georgina Campbell koja je putem televizije već postala žanrovska veteranka u suštini, ali ovde dobija i dobru priliku na velikom ekranu.

Priča o double-bookovanom Airbnbu koji se ispostavlja kao nešto drugo, a možda i kao nešto treće, jako lepo kreće da se poigrava strahovima modernog čoveka od ljudi koji ga okružuju, i Cregger se vrlo fino poigrava time dok ne pokrene mašineriju jednog arhetipskog horora.

Strukturalno film se poigrava tipičnim horor postavkama gde se krene sa uvođenjem junaka i njegove situacije a potom i potonućem u stravu. To se u ovom filmu desi dva puta, oba puta sa zanimljivim likovima, i na jedan nekonvencionalan način gde se pravi pauza u užasu da bi se priča proširila.

Flešbek o originu dešavanja u kući je takođe posebno upečatljiv i briljantan i on stoji kao treći neočekivani brejk u celini, opet strukturalno zanimljiv jer razbija stvari i na određeni način efektno odlaže puno potonuće u stravu i konfrontaciju.

Sama horor pretnja koju neću spoilovati je vrlo uspela u realizaciji, ali zanimljiva je konceptualno, i čak ideološki. Reč je o vrsti pretnje za koju smo navikli da se sreće u flyover statesima, u backwoodsima, ne u urbanoj sredini, ali ovde to i jeste tema - propali Detroit koji su napustili svi sem beskućnika i monstruma jeste na neki način divljina koju ljudi iz gradova treba da izbegavaju.

BARBARIAN je vešto izveden, tehnički i šminkerski, psihološki je ubedljiv i dobro je glumljen. Zach Cregger je pokazao da odlično vlada fundamentima i svakako treba videti šta dalje sprema.

* * * / * * * *

PERFECT PIE

Barbara Willis Sweete režirala je film PERFECT PIE, melodramu o dve prijateljice koje je u ranoj mladosti razdvojila teška trauma i sada se ponovo sastaju, trideset godina kasnije i uprkos tome što je izbegavaju, ne mogu izbeći da je iznova prožive.

Sama trauma je takođe i predmet misterije za same gledaoce gde kako film odmiče u tri vremenska toka saznajemo i kako su se događaji odvijali.

Film je zanimljivo postavljen kao studija karaktera, formalno oslonjena na misteriju kao žanrovsku mustru, međutim Barbara Willis Sweete ne uspeva da izgradi pripovedački tonus pa na kraju sve ostaje dosta blago i prilagođeno poluodsutno televizijskom gledanju gde paradoksalno ovo ostvarenje može imati veoma dug život kao naslov namenjen ženskoj publici.

* * / * * * *

LAWLESS

LAWLESS Johna Hillcoata je nažalost prilično razočarenje posle gledanja TRIPLE 9 koji me je veoma zainteresovao za rad ovog reditelja. Ponovo je reč o All-Star postavi u nečemu što je žanrovska priča, s tim što ovog puta imamo samo priču o braći Bondourant i njihovom moonshine biznisu, i sukobima s korumpiranim predstavnicima države i zakona ali nemamo jasnu ideju o kom je žanru reč. Film je neozbiljan i naivan da bi bio istorijska hronika i priča sama po sebi. Dakle, morao je imati neki žanrovski naboj, međutim, uprkos tome što obračuna i neke kao akcije nominalno ima ovde, nije artikulisana na pravi način da bi bila zaista uzbudljiva i na kraju sve ovo deluje kao jedno veliko - i prilično zbrzano - ništa. Dok je u TRIPLE 9 baš u pogledu žanra, tenzije, napetosti među likovima iznutra, i napetosti u širem sukobu spolja, Hillcoat pokazao kako vlada stvarima - ovde baš toga nema. Samo hrpa relativno naivnih klišea urađenih u maniru jedne neinspirisane istorijske hronike.

* 1/2 / * * * *

MANJA

Jedan od Svetih (ili barem metastabilnih) Gralova srpske kinematografije o kom se stalno priča a pronalazi se retko ili skoro nikad jeste građanska ljubavna melodrama. Apollon je proizveo čak dve, TROJE Petra Pašića i MANJU Nikole Končarevića, i kada se podvuče crta od ta dva se moglo sklopiti jedno izvanredno delo jer svaki ima ono što drugom nedostaje.

U suštini, ni jedan ni drugi nemaju sreće s muškim glumcima i tu se ne bi usrećili ovom fuzijom. Međutim, Pašićev film izgleda dobro, ima neophodan dizajn da može javno da se prikaže na velikom ekranu bez zazora. MANJA međutim ima izvanredan scenario za koji bih iskreno voleo da jednog dana - kao ISKRA Gojka Berkuljava a to se opet desilo pod okriljem Apollona - dobije novu i bolju ekranizaciju.

Scenario Ivana Velisavljevića po ideji Galine Maksimović jedan je od najboljih realizovanih predložaka u srpskom filmu poslednjih godina. Ovo je film koji ima sve potrebne elemente za urbanu ljubavnu priču koja je psihološki i socijalno višeslojna, u kojoj se ne izbegava nijedna neuralgična tačka našeg filmskog pripovedanja i svaka se prevazilazi.

Ovo je scenario u kom nema scena za hvatanje za glavu u realizaciji, a Velisavljević se hrabro hvata u koštac sa mnogim koje u našem filmu upravo izazivaju takvu reakciju čim naslutimo kuda idu. Imamo junakinju sa kompleksnim porodičnim odnosima i traumom nasleđenom od roditelja koja funkcioniše i ne predstavlja balast i zaustavljanje pripovedačkog toka već naprotiv, njen katalizator. Jedna od stvari sa kojima i svetski scenaristi često imaju problem a to je meet cute baziran na postojećim elementima priče a što generalno ume da uvede u utisak mehaničnosti i konstrukcije, Velisavljević opet izuzetno vešto rešava, kasnije vrlo precizno razrešavajući sa dosta stila i osećaja za simetriju.

Odnos među likovima i transformacija koju prolazi junakinja dati su jasno, i sa minimumom onih klišetiziranih stvari kojima nam se dočarava da neko donosi odluku tipa sedi, ćuti, gleda a sutra uradi nešto drugačije, iako za publiku koja ima jeftinije ulaznice ima i toga.

Milje gig economyja je prikazan u punoj meri ali u drugom planu, nenametljivo, taman onoliko koliko igra ulogu u životu junakinje i dobili smo uvid u svet kojim smo okruženi već skoro deceniju ali ga ne gledamo mnogo filmu, kao ni druga pitanja radničkih prava i problema radnih ljudi pošto je srpski film tradicionalno još od Crnog talasa, film o osobama bez zaposlenja i profesije, eventualno kriminalcima.

Otud, Velisavljevićev scenario zaslužuje najviše ocene.

Čak i bačen u ralje novosadskog kraka Apollona, on uspeva da preživi i bitno unapredi i glumce pa i režiju u odnosu na druge projekte, ali i dalje ostaje ni približno adekvatno realizovan. Dok je podela ženskih likova korektna, a u slučaju Tanje Pjevac u ulozi majke čak i prilično inspirisana, muški likovi deluju skupljeno s koca i konopca, nedovoljno se razlikuju i izgledom i energijom, a neke glumačke veštine i bravure tu svakako nema.

Ambijenti u kojima se film odvija po običaju su oskudni i ne naročito sugestivni. Fotografija je ponovo ispod prelazne ocene.

Međutim, nesporno je da je reditelj Nikola Končarević razumeo da ima nešto posebno u rukama i na nekom fundamentalnom nivou rekao bih da je razumeo ovaj scenario i veoma se potrudio, međutim, sa slabostima u svim sektorima, koliko god se trudiš rezultat bude "kao i obično".

Film nema sreće kada mora da opstane samo na snazi scenarija. To je kao avion koji treba da izdrži let samo na bazi dobrog projekta nezavisno od toga kako je sastavljen. Međutim, ovde je predložan dovoljno snažan da stvari održi u letu.

Ne znam koji su krajnji dometi MANJE, ali verujem da će svakom iole stručnom gledaocu posle ovog filma postati jasno da je Ivan Velisavljević scenarista ozbiljnih mogućnosti.

* * 1/2 / * * * *

THE HOT CHICK

Gledalo mi se nešto veselo sa Annom Faris što ranije nisam gledao pa sam pustio THE HOT CHICK koji onomad nisam ispratio jer je imao abismalne kritike. Nisam pogrešio što sam ga pustio, naročito jer se u ovom filmu Anna Faris pojavljuje dosta ali se nažalost veoma malo zeza. Jedino što mi je pružalo neki utisak "zanimljivog" jeste queer aspekt priče kojim se film poigrava a danas Rob Schneider komičar u polu-cancelu a možda i u celom cancelu baš zato što je protivnik Woke talasa.

Ova produkcija Adama Sandlera donosi i njegov neinspirisani cameo, i zaista ništa vredno pažnje.

THEY CLONED TYRONE

Juel Taylor je za Netflix snimio film THEY CLONED TYRONE po scenariju koji potpisuje sa Tony Rettenmaierom. Na scenariju bi svakako trebalo da bude potpisan i Jordan Peele jer GET OUT a naročito US bukvalno struje kroz ovaj film, ali to sada ulazi u neke sfere meta-pozajmice, odnosno počinje da liči na priču koja je naprosto postala arhetip i više sama po sebi nije originalna tvorevina.

Naravno da nije tako. GET OUT a naročito US veoma su konkretni filmovi i način na koji ih THEY CLONED TYRONE preuzima su veoma problematični ako sagledavamo iz okvira "originalnosti". Međutim, ako to ne smeta Peeleu, pretpostavljam da ne treba da smeta ni nama, naročito jer je film odličan, premda nije masterpiece kao US.

Iako ne spadam među one koji mnogo pate od potrebe da film bude originalan i aproprijaciju u nekim filmovima ponekad vidim kao adut a ne manu, ovde me svakako Peeleovo prisustvo jeste ispunjavalo nelagodom po svom intenzitetu i malo mi je "pojeftinjavalo" utisak. Ipak do kraja sam prestao da brinem i zavoleo sve ovo.

THEY CLONED TYRONE pored elemenata zapleta - a to je još važnije i najdragocenije - pokazuje da jako dobro razume Peeleov rediteljski postupak koji je od US pa nadalje sve sem šematizovan, i vrlo zanimljivo kombinuje visoku estetizaciju, uvođenje kontra-ritma u scene nečega što je u osnovi dinamičan žanrovski film visokog tempa, te kombinuje humor među likovima i u sceni sa ironijom u postupku unutar tenzičnih situacija. Juel Taylor svakako nije površno preuzeo Peelea i oko toga nema sumnje, zakopao je duboko u analizi njegovih filmova.

Film prati tri klišetizirana i vremenski blago neodređena odnosno vanvremenska lika uličnog pushera, pimpa i prostituke koje igraju John Boyega, Jamie Foxx i Teyonah Parris, od kojih je bar Teyonah overila i Peeleovu reimaginaciju CANDYMANa. Gledajući njih osećamo neku čudnu vremensku izmeštenost, neču čudnu tipiziranost tih likova i to je prvi nagoveštaj opšte zavere koju vlada sprovodi u jednom crnačkom getu.

Ova tri lika, kao naravno potpuni autsajderi udružiće se da svojim veštinama tu zaveru ne samo razobliče nego i da je poraze, iako na suprotnoj strani stoji drugi - takođe vanvremenski vladin specijalista u roli Kiefera Sutherlanda.

THEY CLONED TYRONE bi se žanrovski mogao odrediti kao duhoviti akcioni triler sa sporednim dodacima naučne fantastike i horora i ovo nesumnjivo jeste žanrovski film. Međutim, za razliku od sličnih radova Jordana Peelea ili recimo Edgara Wrighta nije toliko okrenut jednom žanru već više jednoj supkulturi i njenoj tradiciji prikaza na ekranu. Ovo nije reakcija na žanr, već je više reakcija na jednu kulturu kroz dobrodošao melanž raznih žanrova, sa ciljem da se dekonstruiše slika izgrađena o jednoj populaciji više nego se njeni likovi uključe u žanrovski narati.

Otud fokus ovog filma su karakteri. I uprkos tome što ovo jeste film o pusheru, pimpu i kurvi koji treba da se snađu u žanrovskim okolnostima nesvojstvenim njihovim likovima, mnogo je više film o tim likovima koji idu na zadatak a usput moraju da se posluže putanjama koje otvaraju razni žanrovi.

Iskusni snimatelj Ken Seng je jako dobro razumeo šta Tayloru treba i film je veoma estetizovan, opet umnogome iskaćući iz onoga što su tipični fotografski standardi žanra.

Činjenica je da preuzimanje Peeleovih elemenata dovodi do toga se junaci vode svoju borbu da oslobode sebe a gledalac da nekako emancipuje film iz okova rip-offa, ali na kraju svi uspevaju da pobede. Na određeni način.

* * * 1/2 / * * * *

LES TROIS MOUSQUETAIRES: D'ARTAGNAN

Martin Bourboulon dobio je priliku da režira ambiciozni diptih o musketarima sa imenima kakva su Vincent Cassel, Eva Green i Romain Duris. Nažalost, prvi deo naslovljen LES TROIS MOUSQUETAIRES: D'ARTAGNAN nudi jednu zanimljivo zamišljenu koncepciju sa kojom ne uspeva ništa da uradi. Dumasov zaplet je praktično isti ali je u naraciji sproveden nekako zatupljeno, ravno, pripovedački film ne diše. Na sve to napravljena je jedna radikalna stilska intervencija. Naime, ideja je da se napravi realističniji prikaz sveta musketara, blizak onome što je radio Richet u filmu L'EMPEREUR DE PARIS ali to sam zaplet jako teško trpi jer je pun ekscesa, spektakla, vodviljskih rešenja i to jači realizam slabije trpi.

Međutim, ta direkcija da je sve malo realističnije, uprkos navodno visokom budžetu i ambicijama, u najboljem slučaju dobacuje do neke skuplje evropske serije - kada govorimo o vizuelnosti. LES TROIS MOUSQUETAIRES: D'ARTAGNAN ne uspeva po spektaklu recimo da dosegne prvu sezonu španske serije LA PESTE. Borbe su energične ali swashbuckling urađen na "realističniji" način kao ovde ne pruža ništa naročito osim što nema akrobacija, uzbudljivih kaskaderskih nastupa i sl.

Teško mi je da se setim adaptacije musketarskih priča koja mi nije na nekom nivou bila zanimljiva i pružila neku vrstu uživanja. Ovo je film koji je ugušen, u kom nikakvog uživanja nema, samo jako puno podsetnika na neostvareni potencijal, i da 36 miliona dolara budžeta nisu doneli ni blizu onoga što je trebalo.

Samim tim, ni slavni glumci kao Cassel nisu pružili ništa naročito. Eva Green ovakvu ulogu do te mere igra bez ikakvog ulaganja da povemeno mislim kao da je gledam izrezanu iz nekog drugog filma gde je igrala nešto slično.

Šteta je što je ovaj film krenuo sa ambicijom da bude reprezentativni tradcionalistički spektakl iz Francuske za ovu godinu a zadatku nije ni približno dorastao.

* * / * * * *

AKO KIŠA NE PADNE

AKO KIŠA NE PADNE je filmska adaptacija pozorišnog komada po ideji Slobodana Šuljagića, iz pera Božidara Kneževića. Scenario je napisao Ivan Velisavljević i reč je o praktično duo drami o udovcu i udovici koji se upoznaju na groblju gde odlaze u svaku nedelju, ako kiša ne padne. Između njih se rađa zainteresovanost, pa na kraju simpatija i ljubav.

Tekst je mahom oslonjen na govornu radnju, i ako imamo u vidu priču koja vas ili zanima i nadražuje ili ne, osim ako se ne pravi nešto drugačije, ne znam da li se moglo drugačije napisati.

Nažalost, inače pouzdani Marko Sopić je ovaj scenario veoma loše realizovao. Bez ideje, bez autoriteta, bez dinamike bilo koje vrste, on prilazi svemu što u spoju sa slabošću svih sektora ekipe svojstvenom novosadskom kraku Apollon produkcije rezultira filmom koji znatno podbacuje u odnosu na potencijal.

Naime, za razliku od novosadskih Apollona koji su obično imali i nepoznate te uglavnom slabe glumce, ovaj film zapravo ima Radoja Čupića i Gordanu Đurđević Dimić koji iza sebe imaju i karijere i dovoljno talenta da dobro izvedu ove role. Međutim, svaka ideja koja je uneta u njihovu igru je na prvu loptu, svaka emocija je dočarana na najklišetiziraniji način, igraju sporo, dijalog nije savladan u potpunosti da se konvertuje sa stranice na ekran.

Konačno, scenaristički pokušaji da nešto o čemu se priča vidimo su jedna od najvećih grešaka jer je Sopić toliko jezivo realizovao njihove oniričke scene i flešbekove da je to direktno strašno. To ne da nije pomoglo filmu već ga je povuklo za klasu nadole.

Šteta, predložak i glumci bi u sigurnijoj i kreativnijoj realizaciji mogli biti veoma zanimljiv materijal za romcom sa starijim likovima namenjen staračkoj publici koja je kod nas ionako najmasovnija publika.

SMRT DJEVOJČICE SA ŽIGICAMA

SMRT DJEVOJČICE SA ŽIGICAMA Zorana Ferića je jedan od meni omiljenih romana i rado ga proglašavam za najbolji krimić napisan na prostoru bivše Jugoslavije. Nije pisan kao isključivi krimić već kao jedan maštoviti, dijabolični i crnohumorni roman visoke književnosti ali je koristio kao okosnicu priču o ubistvu.

Izbor da Ferićev roman ekranizuje Goran Kulenović je zanimljiv, po meni neobičan i u startu pogrešan, ne zbog njegove sposobnosti da snimi film već zbog toga što izbor ovog reditelja umnogome određuje format tog ostvarenja.

SMRT DJEVOJČICE SA ŽIGICAMA je mogao biti film za Kan, film koji bi snimali autori u rasponu od Lanthimosa ili Braće Coen do nekoga poput Jacquesa Audiarda. Ipak, u izvedbi Kulenovića to je postao film koji će se teško izboriti za neko mesto na srednjeevropskim festivalima.

Naprosto, Kulenović je sjajan televizijski autor. Neko ko je potpisao seriju CRNO-BIJELI SVIJET svakako da ima iza sebe da kaže da je postigao mnogo. Međutim, on je reditelj koji misli u televizijskom formatu, skučeno, efikasno ali nemaštovito, on snima na Rabu ali film deluje kao da je sve fejkovano u Dubravi a onda opaljen poneki kadar na moru. Ima tu prosto jednog suženog filmskog mišljenja koje je ovaj film veoma limitiralo u dometu.

E sad, ako vidimo šta je domet filma, i za kakav obim se opredelio Kulenović, onda je ovo koherentno i smisleno delo. Adaptaciju romana su izveli Kulenović i sam Ferić. Adaptacija je redukcionistička, ističe osnovni zaplet i stavlja u prvi plan glavnu priču, isključuje digresije i adaptacija je u tom pogledu jasna i korektna. Međutim, neke stvari ostale su na papiru, pre svih stara ljubav koja prati glavnog junaka i koju vidimo da je napisana jer je dobijamo odigranu u scenama li nažalost ne dobijamo pravu emociju od svega toga.

Ta Ferićeva melanholija je bitan element koji je Kulenoviću izmakao iako je postojao ne samo na Ferićevom već i na njegovom papiru.

I to je najveći nedostatak Kulenovićeve vizije, ako se odlučimo da film cenimo po njenim vlastitim propozicijama i prestanemo da žalimo za velikim svetskim filmom koji je mogao nastati.

Drugi krupan nedostatak je Ozren Grabarić u glavnoj ulozi Fera. On je odličan glumac, sjajan izbor na papiru, ali ima teškoće da se nametne kada je okružen sa prekaljenim kolegama koje imaju iskustva sa glavnim rolama kao što su Bojan Navojec, Slavko Subin ili Nikša Butijer. On nije sporan ali prosto u kadru, energetski biva zasenjen.

Sve ostalo je u ovom "kalibru" koji imamo uglavnom dobro, duhovito koliko treba, napeto koliko može, ne mnogo maštovito ali efikasno i ukupno uzev u redu.

Priča je zanimljiva. Ona je živa klana-nedoklana. To nije taj film, ali priča i kad je redukovana je mnogo dobra. Otud ovaj film dobacuje do nekog dometa daleko ispod STRICA ali tu negde oko OSMOG POVERENIKA, koji je takođe ekranizacija poznatog pisca Renata Baretića, u odnosu na koji je ipak kompaktniji i zanimljiviji.

Otud, nisam dobio film koji sam u ovom romanu video ali Kulenović je snimio šta je mogao. Pa ćemo u Kulenovićevim propozicijama i ocenjivati.

* * * / * * * *

ZAŠTITA PRE SVEGA

ZAŠTITA PRE SVEGA je jedan od onih filmova koji gurne gledaoca u teža razmišljanja.

Naime, režirao ga je Pavle Vučković koji je premijeru svog debitantskog filma PANAMA imao u Kanu, u terminu specijalnih projekcija kad idu filmovi Woody Allena i slični projekti koji su bitni ali van konkurencije. Pavle se kvalifikovao za tu počast pobedom na kanskom studentskom festivalu.

Posle PANAME, prema kojoj ja možda imam blagonaklonije mišljenje nego ostali, dobio je sredstva za sledeći film koji deluje vrlo zanimljivo ali još nije snimljen, radio je neke epizode nekih ne naročito zahtevnih serija, i ukupno uzev reklo bi se da je znatno gore prošao nego što je zaslužio svojim ranim radovima i prvim filmom.

Da li je to neki stav establišmenta koji je odlučio da ga ipak ne kooptira ili nešto drugo, ne znam, ali ZAŠTITA PRE SVEGA je Apollonova produkcija, milje u kom je zbilja veoma neočekivano zateći mladog učesnika kanskog festivala u punoj snazi. Istini za volju, Puriša Đorđević je svoj poslednji film snimio za Apollon a u svoje vreme je bio učesnik festivala A-kategorije ali ipak se to desilo kada je bio u dubokoj starosti i bez relevantne prilike da išta snima već decenijama.

Nažalost, Vučković u svom Apollon filmu ne uspeva da iskoristi ovaj produkcioni model za nešto u svoju korist. Štaviše, rekao bih da je ZAŠTITA PRE SVEGA umnogome baš uklopljena u ono što Apollon zamišlja kao svoju produkciju. Reč je o omladinskoj komediji, ne mnogo drugačijoj od onih koje u Novom Sadu producira Slobodan Šuljagić, sa tom razlikom naravno da je ovu režirao Pavle Vučković i slikao Đorđe Arambašić, da se vodilo računa kako će likovi biti obučeni i u kojim ambijentima će se ovo snimati, i samim tim je sve ovo neuporedivo bolje. Međutim, već na nivou scenarija nisam baš siguran da li je možda JENGA ipak skladnija pa i maštovitija od ZAŠTITE, iako se sami koncepti razlikuju.

Rečju, Vučković se povinovao Apollonu, a Apollon nema milosti. Neujednačen doprinos raznih sektora, nedovoljan budžet za glumce itd. dovode do toga da u filmu sasvim dovoljno toga bude OFF da ne dobacuje do bioskopskog dometa, a to je ipak zločin kada je reč o reditelju Vučkovićevog profila, od kog imamo očekivanja kao kinematografija ali zašto ne reći imamo i ulaganja.

Strahinja Blažić kao najpoznatiji i najiskusniji glumac u vodećoj četvorci stvara disbalans u odnosu na ostale, a koncepcija da slavni glumci igraju epizode, između ostalog i glumci iz predstave Ivana Zekića po kojoj je film snimljen, ne daje očekivane rezultate, jer nas samo podseća ko bi u nekoj "normalnoj produkciji" igrao ove likove.

Iako za razliku od Šuljagićevih produkcija ovde nema te tehničke neispravnosti koja ih odvaja od statusa komercijalnog proizvoda, i u ZAŠTITI PRE SVEGA ipak ima sasvim dovoljno elemenata koji izbacuju ovaj film iz bioskopskog razmatranja. Film će biti prikazan na palićkom festivalu koji još od prošle godine prikazuje Apollonove filmove i to je logična destinacija za Vučkovića kao reditelja ali nisam siguran koliko je to povoljno za ovaj naslov.

Ipak je snimanje komercijalnog filma jedan veoma poseban dark art, ali za sada još nismo videli nijedan Apollonov pokušaj u kome je time neko ovladao, iako je Ivica Vidanović bio blizu u MOMKU I DEVOJKAMA.

Može biti da je Vučković potcenio ovaj format ili da je precenio Apollon kao takav, ali u ovu đavolju igru morao je ući sa bitno jačim konceptom i idejom kojom bi pobedio taj uigran sistem degradacije profesije.

* * / * * * *

DOCTOR STRANGE IN THE MULTIVERSE OF MADNESS

Sada sam na sedam filmova zaostatka u odnosu na MCU jer sam pogledao DOCTOR STRANGE IN THE MULTIVERSE OF MADNESS. Mislim da mi neće biti lako da smanjujem zaostatak posle ovog iskustva.

Sama Raimija sam jako uvažavao i voleo kao reditelja sve negde dok ga nisu progutali SPIDER-MANi i tu sam negde i zaboravio na njega kao reditelja, mada posle toga nije mnogo ni snimao, a iskreno to što je snimio mislim da nisam ni gledao. No, ovde se Raimi posle Arada pridružuje Feigeovom Marvelu i potpisuje film posle kog bi mu se mogao preporučiti neki sanatorijumski smeštaj.

Teško je objasniti koliko je ovo užasno gledalačko iskustvo. Nisam voleo AVENGERSe, jedva sam izdržao ona dva poslednja, ali sve to nije ni blizu toliko zastrašujuće kao ovaj film. Tamo su barem glumci bili motivisani, delovali su koliko-toliko zainteresovano za to što rade. Ovde su to letargična, umorna lica, zarobljena u seriji dijaloških scena tutorijalske funkcije presečenih povremeno nemaštovitom akcijom koja je nemaštovita, loše osmišljena, bez ikakvog žara, bez suštinske dinamike, bez ubedljivosti, bez ikakve narativne funkcije i vođenja priče od neke do druge tačke.

Neverovatno je kako jedna rudimentarna, poptuno simplifikovana priča koja se bavi pokušajem da se ode od jedne do druge tačke ne uspeva i da se artikuliše u to i kako se sve pretvorilo u jedno beskrajno mlaćenje prazne slame sa nekim generic dijalozima u kojima nema ničega supstancijalnog, pa ni dosetki nema - ni u pokušaju.

THE VOW

THE VOW Michaela Sucsyja je inspirisan istinitom pričom ali ono što sam dobio gledajući ga, po scenariju prekaljenih romcom veterana koje veoma cenim Abby Kohn i Marca Silversteina je nažalost jedna prigodna praznična verzija te zgode namenjena Danu zaljubljenih.

To samo po sebi nije loše. Niti je film loš, ali svakako da su mu izmakle neke interesantne etičke implikacije koje nosi sama priča.

Tema amnezije je čest motiv u ljubavnom filmu i tu THE VOW ne čini izuzetak. Međutim, ne otvara neka dublja etička i identitetska pitanja koja nosi priča o ženi koja doživi automobilsku nesreću, od nje zadobije amneziju usled koje se ne seća svog braka i celokupan doživljaj sveta joj vraćen u vreme pre nego što je donela neke bitne životne odluke koje će dovesti i do upoznavanja muža i braka.

Ono gde film THE VOW drži rezon romantične komedije jeste upravo vezivanje za činjenicu da brak među glavnim junacima dolazi u krizu i raspada se jer se ne znaju i među njima nema više to jest nema uopšte onog romcom nivoa ljubavi koji je prethodno vladao. I to je osnov za zanimljiv eksapistički repertoarski film sa talentovanim zvezdama kao što su Rachel McAdams i Channing Tatum uz podršku Sama Neilla i Jessice Lange.

Kada se na doda jedna priča sa dosta snažnih melodramskih obrta i skrivenih tajni, sa snažnim motivacijama da pokrene ili obustavi stvari, sve se iscrpljuje u kvalitetnom repertoarskom filmu.

Sucsy je specijalista za estetizovane ljubavne priče i ovoj se izvanredno snašao. Film jako lepo izgleda, ima odličan ritam i zvezde nose sve što treba, čak i kada zaplet postane artificijelan.

No, tema kojom se bavi dobije na samo dva mesta dodir sa životom - kada na početku filma ispiše da je film baziran na istinitom događaju i kad na kraju ispiše šta je bio epilog.

Otud ovde je tema uspešno i sa dosta ukusa eksploatisana, ali nije ni približno obrađena.

* * * / * * * *

THE FLASH

Kada je THE FLASH doživeo potpuni kolaps na blagajnama, osetio sam izvesnu prijatnost iako nisam od onih koji se raduju tuđem neuspehu. Međutim, u tom trenutku iz ovih ili onih okolnosti bio sam osam MCU filmova zaostatka i cela dva DCEU, i to je pokazalo da prosto više ni šira javnost ne može da se nosi sa prenaglašenim kulturnim kapitalom strip ekranizacija koje su postale temeljna stvar i glavni oslonac najvećih holivudskih studija a to objektivno ne zaslužuju.

Od jedne forme koja zaslužuje poštovanje, koja ima društveni značaj, ali se ipak nalazi u okvirima trivijalne kulture mladih, strip ekranizacije su odjednom počele da dobijaju dvestamilionske i veće budžete, da se pretvaraju u tročasovne filmove, u epopeje koje se dele u dva dela da bismo obuhvatili njihovu enormnu širinu i epski zamah, a da pritom prosto nisu mogle da iznesu ambicije kojima su autori tih ekranizacija pokušavali da ih obremene.

Zvezde i reditelji podjednako počeli su da lažu sebe kako arhetipske priče koje obrađuju sa ljudima obučenim u helanke zapravo imaju bogznakakav civilizacijski temelj i postepeno nas doveli do toga da u dvadeset godina imamo četiri SPIDER-MANa 2.

Sada je obim promašaja sa kojima se suočavaju stripske ekranizacije daleko izvan onog da nisu dostigli očekivanja. To su debakli kao da je neko pustio blokbaster a zaradio od natrprosečno uspelog award-season filma.

Ono zbog čega sam osetio prijatnost jeste osećaj da ovi promašaji neće uticati na autore jer je prosto samo reč o promeni paradigme, i konačno zato što je gledalački organizam tako radikalno odbio debilizaciju blokbastera koja je poodmakla.

Uostalom, to se ne tiče samo stripskih ekranizacija, pogledajmo petog Indiana Jonesa, film koji nikog zapravo ne zanima, koji nema reditelja - Spielberg ga ne režira, nema glumca - Harrison Ford ima 80 godina i prosto nije više taj heroj i nema publiku jer je to sve ispričano i ljudi neće da se pojave u tolikom broju da opravdaju budžet od 300 miliona dolara. E sad, ko uopšte da 300 miliona dolara za nastavak pulp avanturističkog akcijaša sa osamdesetogodišnjakom bi verovatno bio zanimljiv nekom psihijatru svuda sem u savremenom Holivudu.

Za to vreme, opet, nije sporno da je ogromni kreativni pool povučen za nečega verovatno "boljeg" da bi se bavio ovim stvarima i da ti ljudi mogu mnogo da pruže. THE FLASH je primer toga.

Uprkos tome što je potpuno kolabirao na blagajnama, THE FLASH je odličan film. Andy Muschietti, čovek koji je zadužio Warner trošeći godine svog života na snimanje diptiha po trashy romanu Stephena Kinga IT, ovde je pokazao da nema ništa loše u reditelju Kingove ekranizacije što dobra zamisao ne može da izleči.

Mnogi reditelji su prodefilovali kroz ovaj projekat, najzvučnije ime je Robert Zemeckis, a jasno je i zašto. Naime, on je ključna referenca u ovom filmu, kao uostalom i u finalnom AVENGERS diptihu, pošto Holivud još uvek nije uspeo da smisli nijedno bolje razrešenje od njegovog remek-dela od pre skoro 40 godina. Kasnije su to bili scenaristi Daley & Goldstein (uz Jody Harrolda i sada potpisani kao autori priče), Rick Famujiwa koji je kastovao Iris i konačno Muschietti, meni lično najmanje zanimljivo ime od svih ali nesporno čovek koji je uradio dobar posao.

Scenario je pisala Christina Hodson, a ona se već dokazala sa veoma duhovitim skriptom za BIRDS OF PREY, i uz evidentan doprinos Daleya i Goldsteina koji su oni posle preneli na HONOR AMONG THIEVES, možemo reći da je ovde prevladao princip "udaranja brige na veselje". Dakle, film je mudro našao humor u premisi i našao je mustru izvan stripa, pre svega kod Zemeckisa u BACK TO THE FUTURE i pre svega funkcioniše kao jedna zgoda o vremenskom putniku zaglavljenom u prošlosti u kojoj je stvorio krupan poremećaj i izgubio moć da to ispravi.

Isto tako, ne smemo zanemariti da su Daley i Goldstein bili umešani u SPIDER-MAN: HOMECOMING koji je doneo osvežavajući street level odnos prema junaku. Ima toga i ovde.

Naravno, postoji nešto što se u ovom filmu zove fan service, ali ja bih to radije nazvao korporativnom hagiografijom. Dakle, ima jako puno in-jokesa o DCEU filmovima, popularnoj kulturi, stripovima itd. Međutim, film funkcioniše mimo toga. Kad se pojavi Michael Keaton kao Betmen, stvari se ne svedu na to da sala kolektivno uzvikne "To je jedini Betmen", kako su ih kondicionirale korporacije, već on ipak tu postoji i kao lik. Naravno, ne može svaki fan service detalj da zaigra na taj način niti treba, ali autori zaslužuju pohvalu da iako nas zasipaju hrpom takvih stvari barem priča zaista funkcioniše, a i neki pop kulturni razgovori deluju uverljivo - tipa logično je da se mladi ljudi međusobno prepoznaju pričajući o kultnim filmovima.

S druge strane, Flash ovde ima moći koje su nama kao ljubiteljima stripa poznate a filmski su relativno jasne jer sad on istovremeno može da se munjevito brzo kreće ali ponekad kad pređe brzinu svetlosti može i da putuje kroz vreme. Muschietti stoga koristi i tehniku filmskog trika gde on prosto nestane iz kadra jer je otrčao, a naravno ima i obiljna slow motiona. U par scena ta fizika ipak postaje malo nejasna, ali to je najkarakterističnije u najmaštovitijem set-pieceu, a to je rušenje bolnice na početku filma. Muchietti dakle Flashove sposobnosti prikazuje kao relativno beskrajne, ali gledaoci će imati dobre volje za to.

Gubitak moći u spoju sa dolaskom Zoda na Zemlju, koji smo imali u MAN OF STEELu (i ovo je iznova ta situacija) naravno referiše na Lesterov SUPERMAN 2 koji je meni veoma drag. Uključivanje raznih Flasheva u raznim iteracijama je takođe karakteristično i za strip i za seriju baš zbog sposobnosti da se kreće kroz dimenzije, pa ipak treba priznati da je to uradio SPIDER-MAN u trećem delu. Ipak rekao bih da je Muschiettijeva ekipa to uradila efikasnije, bez mnogo dijaloga i razjašnjavanja. U tom smislu, fan service je ovde ogroman ali fundamentalne stvari bolje funkcionišu.

Grant Gustin je meni bio savršen Flash, ali znamo da tog crossovera nema. Međutim, i Ezra Miller je odličan. Šteta što je uspeo da potpuno uništi svoju karijeru pre izlaska ovog filma, a onda ga ni blagajna nije naročito "pogledala". Snalazi se dobro sa dve verzije istog junaka, bez građenja nekih "jeftinih" razika među njima, kao i ozbiljnim dramskim scenama koje ima sa "samim sobom":

THE FLASH se dugo pripremao, na kraju Ezra Miller je implodirao a film je na blagajnama propao, sve je praktično bilo uzalud. Ali, umesto uspelog projekta u Excelu, dobili smo odličan film u VLCu. Rekao bih da je ovo slučaj gde je publika zapravo bolje prošla.

* * * 1/2 / * * * *

MIDNIGHT IN PARIS

U sklopu industrijske špijunaže pogledao sam MIDNIGHT IN PARIS, film koji je snimio Woody Allen u fazi kad više nisam pratio njegove filmove jer se sve pretvorilo u manirističku hiperprodukciju.

I čini mi se da se nisam prevario jer je ovaj film, nagrađen "oskarom" za scenario, sa tradicionalnom Allenovom All-Star postavom u suštini na nivou školskog programa, i formalno i suštinski.

Priča o piscu koji šetajući pariskim ulicama posle ponoći prelazi u staro vreme u kom upoznaje svoje uzore, nažalost ne dobacuje dalje od jako puno naknadne pameti i služi kao katalizator za razrešenje jedne relativno prozaične ljubavne priče, koja je opet pa mnogo zanimljivija od tih deonica i da je ceo film o njoj bio bi bitno bolji.

Oni koji nisu digli ruke od Allena hvale kako se Owen Wilson snašao kao njegov alter-ego ovom prilikom, meni je iskreno i to izmaklo.

* * / * * * *

THE FAMILY STONE

Ovu vrućinu provodim u nekoj vrsti delirijuma tako da je bilo zanimljivo šta ću učiniti kad je na televiziji naišao film THE FAMILY STONE koji sam gledao davnih dana i malo je reći bio užasnut njime.

Odlučio sam da ga pogledam opet jer je reditelj Thomas Bezucha u međuvremenu snimio odličan film LET HIM GO, koji je otprilike sve suprotno od ovoga, pa sam hteo da vidim da onomad nisam nešto propustio. I nažalost, izgleda da nisam.

Bezucha jeste pokušao da uzme strukturu prazničnog All-Star romcoma i da onda izvrši subverziju žanra time što će likovi biti manje idealni nego inače u ovom formatu, uvodeći i neke "ozbiljne teme i probleme" i ironično postaviti romantične ishode, mimo očekivanja.

Nažalost, izmena formule ostala je mehanička koliko bi bila i sama formula tako da nema tu istinske subverzije koja bi organski stigla. Sve transgresije koje učine likovi u suštini mogle bi da se dese i oproste u običnom romcomu pa kad se ovde dese i promene junake, nema neke posebne težine.

Žanrovi su veoma specifične zveri i ne treba olako pokušavati subverziju čak i kada deluju kao "laka meta".

* 1/2 / * * * *

THE APPALOOSA

THE APPALOOSA Sidney J. Furieja snimljena je po romanu Roberta MacLeoda. Scenario su pisali iskusni Roland Kibbee, kog znamo po sjajnom VERA CRUZu i James Bridges koji se sa uspehom hvatao u koštac sa raznim žanrovima. Reč je sporom, blago kontemplativnom vesternu o sukobu rančera i lokalnog bandita koji kreće krajnje prozaično, oko naslovnog konja ali se onda pretvara u borbu na život i smrt.

Film je namerno spor čemu doprinosi i Marlon Brando u glavnoj ulozi i on traži "umetnost" i tamo gde je ima i tamo gde je nema. Međutim, ulozi prilazi sa punom posvećenošću pa ko to voli dobija Branda u kanonskoj formi.

Furie u pojedinim trenucima nudi bljeske svog stila ali u principu pre svega nudi svoje, veoma artikulisano viđenje relativno klasičnog vesterna, apdejtovano u skladu sa dešavanjima iz 1966. kada je film izašao.

Lično, voleo bih da je film brži, ali jasno mi je zašto nije i verujem da će naći receptivnu publiku.

* * * / * * * *

THE SNAKE WOMAN

THE SNAKE WOMAN Sidney J. Furieja iz 1961. godine je B-horor o misterioznim ujedima zmija u britanskoj varoši gde takvih stvorova ne bi trebalo da bude i razvija se teorija da je čudovište u stvari žena koja se zbog prokletstva pretvara u reptila.

Premisa je trashy, sam film je mahom u dijalozima i puno se mlati prazna slama o raznim sumnjama, pretpostavkama i saznanjima. Horora praktično nema. Niti bilo čega drugog vrednog pažnje.

GOD IS A BULLET

Kad se neko upusti u snimanje filma sa namerom da snimi nešto kultno, to obično ne rezultira očekivanim dometom.

Nick Cassavetes u ekranizaciji Bostona Terana GOD IS A BULLET radi upravo to i ne mogu isključiti mogućnost da će mu akcija ipak uspeti. Naime, film nije ni izašao u širu distribuciju a već ima dva cuta, jedan od 120ak minuta i drugi od 156. Nick nikada nije bio štedljiv na minutaži ali je 36 minuta velika razlika.

Gledao sam ovaj kraći cut i nisam siguran da li ću gledati duži. Jednim delom jer mi nije jasno šta li se zbiva u tom dužem kad je i ovaj dvočasovni sa dosta praznog hoda, dosta komotnog tempa i redundantnosti. No, u redu, ima ko želi da vidi pun materijal pa ko preživi neka ispriča.

GOD IS A BULLET je baziran na istinitim događajima iako je teško zamisliti da se nešto ovako zaista desilo. Naime, Cassavetes je snimio film koji je otprilike kao Cosmatosova COBRA samo napravljena kao da je smrtno ozbiljna akciona drama.

Dakle, ovde seoski policajac uz pomoć kolebljive članice satanističke bande, tetovirane od glave do pete, pokušava da nađe svoju otetu ćerku i na tom putu sreće razne sataniste koji su manje ili više tetovirane nakaze sa raznim formama izopačenosti.

Film odlično izgleda, i da je ritmički malo jasniji, da je prosto dinamičniji u pogledu akcenata i intervala bio bi znatno uspešniji. Međutim, Cassavetes ovde izgleda namerno spušta loptu kako ovo ne bio jedan rutinski old school film o satanističkim bandama u flyover statesima kao što je u staro vreme snimao Jack Starrett već jedan krupan artefakt za sva vremena po uzoru na S. Craig Zahlera.

Da li je u tome uspeo potpuno je individualno. Meni je ovaj film bio zanimljiv za gledanje cela dva sata ali nije uspevao da me u potpunosti investira u priču jer je ona iz daljine jasna i iz daljine se može sagledati. Otud je moj utisak negde oko * *. Ipak, lako mogu da zamislim nekoga ko je skroz kupio Cassavetesov postupak i kome film doseže i do * * * po ukupnom dometu jer ima i niz nespornih aduta - recimo dobro izgleda, fotografija je dobra, lokacije i scenografija su izuzetne, atmosfera je sugestivna.

Međutim, unutar toga dosta je tu idi mi-dođi mi momenata, opštih mesta razvučenih kao da nam se prikazuju prvi put itd.

Ako imamo u vidu Cassavetesov opus, nije njemu nasilje sasvim strano na filmu. Spadam u manjinu kojoj je ALPHA DOG bio dobar, uz sve mane. Međutim, ipak mi se čini da je njegova reputacija malo limitirala status ovog naslova kao Exploitation Magnum Opusa što on objektivno jeste ali ga kritika ne gleda baš kroz tu optiku.

U tom smislu, preporučujem da svako pogleda film jer jurenje vidno izopačenih satanista po američkoj provinciji nikada ne izlazi iz mode. Za utiske ne garantujem ali slutim da će mnogima ovo biti mnogo bolje nego meni jer se meni COBRA sviđa baš onakav kakav jeste.

PARTNERS IN ACTION

U svojoj 69. godini, Sidney J. Furie snimio je zanimljivo glumljen film PARTNERS IN ACTION čiji je osnovni problem scenario koji deluje kao da smo ga toliko puta videli da ni elementarno ne može da nam zadrži pažnju. Uprkos tome što ovo nije povratak Furiejevoj briljantnosti iz tzv. wide lens faze, ovo je film koji dobro izgleda, i daleko nadilazi ipak polutelevizijsku sudbinu koja mu je namenjena.

Glavnu ulogu enigmatičnog bezbednjaka koji je osumnjičen za ubistvo policajca iako je on zapravo probao da spreči neke narko dilere igra Armand Assante. Assante radi ono svoje i sad to je stvar ukusa, ali okej, znali smo u šta se upuštamo. Međutim, Kanađanin Furie ovde sjajno koristi talent pool Kanade koji pravi čudo po serijama i u ranoj roli kastuje malog Douglasa Smitha i Mpho Koahoa. Douglas je sjajan u praktično nosećoj ulozi kao klinac koji je pronašao onesvešćenog Assanteovog junaka i uz dosta sumnji pomogao mu da stane na noge.

Film provodi previše vremena baveći se negativcima i njihovim pokušajima da nađu izgubljene narkotike, to dovodi do lutanja u priči, i to je šteta. Gluma u filmu je odlična, kao i produkcioni dizajn i opšta vizuelna artikulacija. PARTNERS IN ACTION je film uspelog modernog izgleda, i ako je to bio izazov Furieju, uspeo je da se iznese sa njim.

* * / * * * *

MY FELLOW AMERICANS

Peter Segal je početkom dvehljaditih bio u samom vrhu prve lige reditelja studio komedija i taj status je zaslužio sa nekoliko izuzetnih naslova. Kasnije, počinje da luta, što je šteta.

Na početku karijere, sredinom devedesetih, krenuo je vrlo brzo da gradi ozbiljnu reputaciju, pritom moramo imati na umu da je on reditelj sa solidnim formalnim obrazovanjem. S početka njegove karijere, najznačajniji i najuspeliji naslov je MY FELLOW AMERICANS u kom su glavne uloge ostvarili Jack Lemmon i James Garner.

U ovom filmu, njih dvojica igraju bivše predsednike i stare rivale, Lemmon je Republikanac a Garner Demokrata koji se odjednom nađu u sred nameštaljke i pokušaja odmetnutih NSA agenata da ih likvidiraju o ime aktuelnog predsednika koji želi da prikrije neku aferu.

Njihovo bekstvo i pokušaj da skupe dokaze kojim će objasniti šta im se dešava pretvara se u road movie u kome će se oni - naravno - susresti sa rezultatima svog minulog rada i videti kako ih ljudi zaista doživljavaju.

Segalova režija je sigurna ali konvencionalna, kao i sam scenario. Sve je moglo biti napetije i smešnije, ali ovako kako jeste je taman kako treba za jedan lagani mejnstrim što i jeste osnovna pretenzija ovakvog projekta sa vremešnim zvezdama.

Deceniju i po kasnije, Tom Cruise je pokušavao da mobiliše Jacka Nicholsona da zaigra u filmu EL PRESIDENTE, za isti studio, i da u režiji Douga Limana ispriča priču o telohranitelju koji štiti život bivšeg predsednika kog želi da ukloni aktuelni kolega. 

Taj scenario pisali su Jesse Armstrong i Paul Attanasio, a Armstrong je kao što znamo deo ekipe koja je u Americi obradila politički sistem u seriji VEEP. Još jedna njuška iz ovog filma koja će kasnije imati posla s predsednikom je Bradley Whitford koji je par godina kasnije krenuo da radi WEST WING.

Dakle, MY FELLOW AMERICANS jeste na neki način bitan rasadnik ideja za kasnija ostvarenja na ovu temu (nisam čitao EL PRESIDENTE, ali sinopsis kao da je preslikan, recimo).

Garner i Lemmon su naravno sjajni. Ko ih voli, ovo je već gledao. Ali, ako ima neko ko nije, svakako treba. 

* * * / * * * *

THE TAKING OF BEVERLY HILLS

Sidney J. Furie je zagazio duboko u fazu tezgarenja kada je snimio THE TAKING OF BEVERLY HILLS, praktično DIE HARD rip-off koji je kupila Columbia a onda odlučila da ga ni ne pusti u bioskope kako treba, u kome glavnu ulogu Ken Wahl, velika televizijska zvezda koja nikako nije uspevala da iskorači u svet filma.

Ken Wahl igra kvoterbeka lokalnog tima koji dolazi na Beverli Hils povodom humanitarnog skupa na kom se skupio krem ovog naselja, da bi potom ostao zatečen tokom pokušaja lokalnih policajaca da isprave nepravdu što čuvaju bogataški kraj u kom oni sami ne mogu da priušte život, i da pod krinkom lažne ekološke katastrofe evakuišu stanovnike i poharaju im imovinu. 

Međutim, Wahl propusti upozorenje da je nastupila tobožnja opasnost zbog izlivanja hemikalije i sa policajcem koji se predomislio kreće da mrsi konce pljačkašima.

Imamo dakle sve DIE HARD momente osim što je sandbox ceo deo grada, ali ostalo je tu - počev od diverzije koja prikriva pravi karakter akcije negativaca.

Nažalost, Wahl pokazuje dobru volju i dosta energije, ima nekoliko prigodno goofy akcionih prizora ali ovo nije film koji bitno odskače od nečega što bi koju godinu pre snimio Cannon, i Furie, tada već na pragu sedme decenije pokazuje jednu efikasnost, ali ne i majstorstvo koje krasi njegova najbolja dela iz druge polovine šezdesetih. Naprosto ovo je ipak poprilično garden variety akcijaš svog vremena, sa manje para nego što ambijent u kom se dešava zaslužuje ali opet ne i bez sredstava.

Furie je barem u svemu ovome efikasan. Nije ni senka onog majstora koji je bio, ali pokazuje da je B-akcioni film preduzeće koje može da vodi s dve leve ruke.

* * / * * * *

I'M STILL HERE

I'M STILL HERE Caseya Afflecka je zanimljiv mockumentary sa elementima performansa u kom Joaquin Phoenix igra samog sebe u fazi egzistencijalne krize kada bi da napusti glumu i postane reper. Kako bi snimio ovaj film, Phoenix je imao nekoliko javnih nastupa u kojima je plasirao tu ideju tako da kad je film izašao bilo je dilema da li je ovo dokument ili fikcija.

Međutim, ovo je jako dobro izvedena fikcija u kojoj Joaquin Phoenix bespoštedno igra i kao ko-scenarista sa Affleckom tumači sebe, prikazujući se kao pretenciozna karikatura koja ne zna više šta će sa sobom i želi da pobegne od površnosti statusa filmske zvezda a onda postepeno postaje sve estradniji i tablodiniji. E sad, ima u svemu tome onoga kako znamo Joaquina i inače, pre ove intervencije, i ako je nekome - kao recimo meni - bio dosta odbojan inače, sada se za to nalazi još jača potvrda i samim tim jači utisak "istinitosti".

Međutim, činjenica da je Joaquin uspeo da igrajući dekonstruisanu verziju sebe stvori dosta ubedljiv utisak da je ovo istina, pokazuje da je on ipak veliki glumac naše generacije. On je od početka karijere nastojao da bira projekte, a sada naravno može da igra šta god poželi i igra s kim god poželi, međutim u ovom radikalnom samoupravljačkom projektu snimio je nešto vredno, svakako u ravni starih mavericka iz šezdesetih i sedamdesetih koji su voleli da odvoje malo vremena za sebe i umetnost.

Casey Affleck je prilično darovit za režiju. Ovo je formalno opservacioni dokumentarac bez talking headsa, sa malo intervencija arhivom, ali ono što uspeva da uhvati u dugim neprekinutim kadrovima drži pažnju a Joaquin zaista daje sve od sebe. Veliki je Affleckov podvig to što je uspeo da isprati estetiku praćenja čoveka kamerom u nekom home video/ reality ključu ali da to opet bude film i da se tako prati.

I'M STILL HERE je nenametljiv komentar celebrity kulture i ideje umetnosti i stvaralačke ostvarenosti koji se i u najradikalnijim formama daju komodifikovati. Međutim, sve to je prisutno u filmu baš na onaj način kako treba, proističe iz priče a ne iz predavanja.

* * * 1/2 / * * * *

THE NAKED RUNNER

Postoje mnogi filmovi za koje mi je jasno da nisu postigli uspeh kada su izašli a u stvari su vredni pažnje. Ipak, veoma je malo onih za koje to niko kasnije nije shvatio.

THE NAKED RUNNER je jedan od njih.

Onako kako je nastao možda ponajbolje objašnjava njegove kvalitete. U potrazi za hitom posle par manje uspelih filmova, Frank Sinatra gleda THE IPCRESS FILE i poziva Sidney J. Furieja da snimi sa njim jedan stilizovani loopy špijunac. Biraju roman Francisa Clifforda i ukratko rečeno, Sinatra je dobio ono što je želeo.

Publika je donela filmu solidan uspeh ali ga je kritika jednoglasno odbila. Međutim, moguće da je razlog za to neke druge prirode, recimo bio je neki drugi sličan koji im se više dopao, estetika na koju se Furie oslanjao je tada bila aktuelna i odlučili su da podrže neke njene druge zastupnike, smetalo im je kako se Amerikanac ugurao na hiper-britanski teren...

Ko zna šta je po sredi? Ipak, možda THE NAKED RUNNER pre 56 godina prosto nije bio dobar film ali danas je impozantan.

Sinatra igra industrijskog dizajnera koji je tokom Drugog svetskog rata radio za OSS a potom se naselio u Londonu. Danas je udovac i živi miran život. MI-6 ga se seti kada dođe dotle da u Istočnoj Nemačkoj moraju da ubiju jednog prebega. Problem je u tome što u dizajneru treba probuditi ubicu.

Stanley Mann je adaptirao Cliffordov roman - i uz ogradu da TV rip koji sam gledao možda nije kompletan - postoji jedna nedoumica koju do kraja nije razjasnio, a to je priroda odnosa britanskih i istočnonemačkih obaveštajaca. Međutim, to mi nije smetalo jer je filmu dalo naročitu dijaboličnu dimenziju u tretmanu kontinentalne Evrope kao sive moralne zone u kojoj se etički i politički uzusi menjaju kao kompas kada poludi u blizini pojedinih geoloških formacija.

Otto Heller, briljantni Furiejev saradnik, iskusan, star ali u punoj formi radi ovaj film kombinujući radikalne kompozicije kadra, veoma široke planove koji čine da se junak izgubi u ambijentima ali i ekstremno krupne planove u situacijama tenzije. Kao i THE IPCRESS FILE, THE NAKED RUNNER je stilizovan za popizdeti i izgleda fascinantno već samo kao vizuelni zapis i artefakt te vrste. 

Priča je neobična i ima metafilmsku dimenziju, prvo jer je Sinatra igrao shootera atentatora u ranom filmu SUDDENLY, a zatim jer je zbog svojih veza i sa mafijom i sa Kennedyjevima pominjan kao epizodni protagonista događaja u Dallasu. Jako je otud zanimljivo gledati priču o tome kako specijalne službe čoveka postepeno, korak po korak, pretvaraju u ubicu raznim tehnikama manipulacije.

Isto tako zanimljiv je sam glavni junak koji zapravo nikada ni ne uspe da sagleda celovitost zavere iako pokušava. On ima protagonizam ali sile koje su iznad njega nikada ne gube kontrolu, pa film nosi izvesnu dozu specifične egzistencijalne teskobe koja ga izdvaja od tipičnih priča o tajnim agentima koji uprkos uključenosti moćnih službi i tajnih udruženja uspevaju da urade nešto "svoje".

THE NAKED RUNNER je apsolutno neophodan, nezaobilazan naslov za ljubitelje špijunskog filma, naročito iz ove epohe i još jedna potvrda koliko je Sidney J. Furie bio opasan reditelj kad je bio u snazi i nije potonuo u potpuno tezgarenje.

Ovo je svakako film čijoj ću se vizuelnosti i atmosferi vraćati.

* * * 1/2 / * * * *

THE RAVEN

THE RAVEN je komedija inspirisana Poeom i adaptirana iz pera Richarda Mathesona. Zanimljivo je da u ovoj parodiji Corman odlazi u jednom čudnom smeru, i tu na zanimljiv način zadire u samu prirodu horora. Naime, ovo je parodija horora koja ponajviše liči na ekranizaciju neke bajke. Tu su čarobnjaci sposobni da ožive mrtve, deformišu žive, menjaju oblike i sl. i to sve na kraju deluje kao jedna crnohumorna bajka, naročito jer se Matheson i Corman ovde još uvek oslanjaju na gothic horor koji je tropey na jedan drugi način od filmova sa klasičnim ripper sekvencama.

Vincent Price je veoma raspoložen da se poigra sa svojim tipičnim imidžom. Peter Lorre je u to vreme već učinjen smešnim od strane života dočim i Karloff, iako najmanje adaptabilan glumac nalazi tu nešto za sebe. Treba imati na umu da je u ovom periodu Price još uvek u svojoj kanonskoj fazi i da parodiranjem u izvesnoj meri udara na svoj core business.

Kasnije su setovi za ovaj film srušeni u kolektivno režiranom filmu THE TERROR koji je pak vrlo seriozan u pristupu hororu. Iskreno, iako je THE RAVEN neuporedivo bitniji i atipičniji film, meni je THE TERROR bio interesantniji, možda baš zato što je skroz nastao improvizacijom u odnosu na žanr.

* * 1/2 / * * * * 

THE LITTLE SHOP OF HORRORS

THE LITTLE SHOP OF HORRORS Rogera Cormana uvek rado repriziram, pre svega jer uvek ima o čemu da se razmišlja kad se gleda film koji je sniman samo dva dana. Legenda o ovom filmu kao Two Day Pictureu nikada neće prestati da živi i nikada neće prestati da inspiriše.

Međutim, čak da je sniman i duže, i da je sniman "sasvim normalno", scenario Charlesa Griffitha je prosto izvanredan pa ne čudi da je ova ideja kasnije živela i kao mjuzikl i kao skupi holivudski rimejk, i kroz gomilu preteča i kroz masu epigona. Naprosto, ovo je film koji zalazi u sfere arhetipa - ubistva kao krajnje civilizacijske tačke, uspeha i opstanka kao savremenih horizonata postojanja.

Međutim, pored Griffitovog scenarija koji je zaista osnov svega, ipak ima tu dosta i do Cormanove režije koja je nenametljiva. Ne bi ovo bilo snimano dva dana da ima puno pozicija kamere, pa ni da je mizanscenski složeno, ali je izvedeno sa pravom merom. Scene uvek imaju protagoniste i nekog "agitatora" koji ih ometa, provocira, smeta. Uz rizik da neke radnje usled malog broja pozicija kamere ostanu neadkevatno akcentovane i nezabeležene, i da sve ode u utisak snimljenog pozorišta to se ipak ne desi, što samo svedoči o Cormanu kao velikom majstoru, kada je bio u najboljoj formi.

Glumačka podela je naravno puna Cormanovih favorita a i kasnijih superstarova koji će ga prerasti. Međutim, jedan od aduta filma iako zapravo nešto što bi prvo moglo biti žrtvovano kao tehnička stvar jeste sama biljka koja je izvedena vešto i dan-danas je validna kao efekat i kao lutka koja je lik za sebe.

THE LITTLE SHOP OF HORRORS je redak primer nečega zbudženog na brzaka što nikada neće izaći iz mode.

* * * 1/2 / * * * *

MARRIED LIFE

Ira Sachs je u filmu MARRIED LIFE, u saradnji sa Orenom Movermanom - izvanrednim scenaristom - adaptirao roman Johna Binghama FIVE ROUNDABOUTS TO HEAVEN. Binghamov roman je izdat 1953. i pre Sachsa adaptiran je za seriju ALFRED HITCHCOCK HOUR gde je pročitan u izvornoj formi kao triler.

Sachs ga međutim ne snima kao triler već nam fassbinderovski pruža od svega pomalo. Ovde ima trilera, ima i crne komedije, ima i društvene kritike, ima i melodrame u epohi. Ima svega i svačega i ničega konkretno. To se sve prenosi na inscenaciju koja je jednostavna, staromodna, da je film crno-beli - mogli bismo reći da je rekonstrukcija nekog manje zahtevnog trilera iz pedesetih, ali ovako to prosto deluje previše komotno.

Glumci igraju dobro, ali Chris Cooper u glavnoj ulozi deluje kao najslabija karika, iako nije slab u suštini, ali nekako on prvi poklekne pod pritiskom nejasne ideje šta se ovde zapravo radi. Konačno, glumci igraju relativno konvencionalno, kao da nisu u tako stilizovanim uslovima.

A opet ni sam film nije toliko eksplicitno stilizovan, međutim, ne mogu pobeći od utiska da je na sve ovo što nam je prikazao, Sachs ipak želeo da sve ovo još i zaliči i na film iz epohe u kojoj se priča dešava.

Šteta, Binghamova priča je i dalje validna, i duhovita je i uzbudljiva je i nije zaslužila da ovako neopredeljeno i neubedljivo bude obrađena.

Film ne traje predugo i donosi četiri zvezde u glavnim ulogama, i dalje nije mnogo teško pogledati sve ovo, ali uprkos utisku spolja, ovo ipak nije značajan film.

* * / * * * *

TOO SOON TO LOVE

TOO SOON TO LOVE je rani film Richarda Rusha koji je nastao kao B-naslov koncipiran sa vaspitnom funkcijom. U tom pogledu film u sebi umnogome duh pedesetih. Međutim, već 1960. godine, Richard Rush donosi nešto od duha koji će šezdesetih postepeno izrasti u Novi Holivud. Rush i scenarista Laszlo Gorog, emigrant iz Mađarske koji se bio specijalizovao za trashy SF ispisuju film prepun klišea o dvoje zaljubljenih klinaca koji posle jednog intimnog susreta moraju da se suoče sa problemom neželjene trudnoće i neverovatno je kako ovako klišetiziranu priču, maltene na nivou nekog školsko-narudžbenog filma, Rush uspeva da sprovede sa dosta energije i stila.

Na kraju TOO SOON TO LOVE jeste to, jedna maltene naturalistička priča o tome kako je jedna transgresija dovela do situacije koja junacima može promeniti živote, gurnuti ih na marginu sitnog kriminala i nadrilekarstva, ali isto tako uspeva da bude omladinska melodrama koja je propulzivna, izvedena sa punim ubeđenjem.

Rush ovde ima nekoliko scena koje po svojoj zrelosti nadilaze i okvire ove produkcije ali i ranu fazu njegove karijere u kojoj se ne bi očekivala ovakva sigurnost.

* * * / * * * *

MOMAK I DEVOJKE

MOMAK I DEVOJKE je bio frustrirajuće blizu toga da bude dobar Apollonov film. Naime, pored pouzdane realizacije Ivice Vidanovića, imao je i nešto najbliže star wattageu viđeno kod Apollona. Scenarista film Rok Radiša i Tamara Aleksić su se odlično snašli u glavnim ulogama. Iako je Aleksićka mnogo popularnija i uspešnija glumica od Radiše, ovde su pokazali jako uspelu hemiju i nastupili ravnopravno kao centralni par u romantičnom zapletu. Kada se tome doda odlično odabrana i visprena devojčica u ulozi deteta koje junak protiv svoje volje mora da čuva, i tako se i upoznaje sa svojom izabranicom - dobijamo tri osnovne role u kojima imamo dobar izbor glumaca i dobru glumačku igru što je za romantičnu komediju najvažnije.

Međutim, scenario Roka Radiše ima jedan suvišan pseudokriminalistički zaplet u kom pomalo pratimo ilustraciju šta se desilo sa ocem devojčice oko koje se gradi zaplet, suvišan i po miljeu u koji je smešten i po sadržaju i po pretencioznoj izvedbi koja odstupa od žanra. I uopšte mehanika zapleta mimo osnovne priče o detetu i dvolje ljudi koji se preko njega zaljubljuju uglavnom je nevešta i suvišna.

Isto tako, film umnogome zavisi od montažnih sekvenci kako bi pokazao razvoj odnosa, što ne samo da dobija jednu mehaničku manifestaciju već umanjuje broj izazovnih i važnih dramskih scena kroz koje se razvija odnos.

Dakle, nukleus filma iako nimalo originalan imao je potencijala, nukleus glumačke igre ga je i imao i razvio ga je ali je forma gotovo u svakom pogledu podbacila. Ipak, u deficitu ovakvih sadržaja kod nas, možemo reći da je reč o časnom pokušaju.

* * / * * * *

HEAD

 Serija THE MONKEES predstavlja jedan od najznačajnijih pop kulturnih fenomena u istoriji rokenrola. U ovoj seriji osnovan je fiktivni bend, sastavljen od kastovanih muzičara-glumaca koji je potom zaživeo i realno, na sceni, izdajući ploče koje su im pisali drugi kompozitori i svirali studijski muzičari, dok su oni samo pevali. Vremenom, rokenrol scena je počela da odbija Monkeesa kao "lažni" bend jer ne rade svoje pesme, zanemarujući ulogu sešn muzičara pa i drugih kompozitora u radu velikih bendova te ere. Sam bend u jednom trenutku preuzima i kreativni segment u svoje ruke i odmiče se od bubblegum popa koji je dotle svirao, okreće se tada aktuelnim psihodeličnim uticajima i sl. i popularnost im potpuno implodira.

Seriju Monkees su kreirali Bob Rafelson i Bert Schneider i na osnovu ove serije su izgradili firmu koja će ispisati istoriju prvim Rafelsonovim rediteljskim radovima i drugim saradnjama. Kada se serija posle dve sezone završila. Schneider i Rafelson su odlučili da zaključe taj deo svog delovanja filmom HEAD koji je ispratio pokušaj Monkeesa da zauzmu svoje mesto u kontrakulturi.

Međutim, odmah je bitno reći da se to nije desilo i da je neuspeh samog filma u potpunosti ukopao bend, prateći albumi su im propali, i prestali su da postoje dve godine kasnije.

Ipak, vremenom, film je stekao kultni status kao i sama grupa. Dok su Monkees ubrzo rehabilitovani i ispostavili se kao bitan uticaj na punk bendove, a ploče su im semplovane u ranom hip-hopu, dočim je film shvaćen kao monument psihodeličnog counterculture filmmejkinga i kao bitan deo istorije rokenrol filma.

HEAD je uspešniji od psihodeličnih radova koje su snimali The Beatles kao što je MAGICAL MYSTERY TOUR. Ovo je vizuelno veoma izazovan film, bez jasnog zapleta, prati dramaturgiju skeča i sna, stoji kao labavi narativ i kolekcija muzičkih numera ali ima celovitost u atmosferi, ličnostima benda i kroz filmska sredstva kojima se vešto povezuju celine.

Rafelsonova egzekucija je izvanredna. Direktor fotografije Michel Hugo mu je umnogome pomogao da vizuelno uobliči ovaj izazov. Zanimljivo je da je Hugo snimao i film THE. PHYNX, takođe kultni rokenrol film o bendu koji dobija zadatak od tajne službe da svira u Albaniji kako bi spasao neke otete bezbednosno zanimljive ljude. THE PHYNX je nosio drugu vrstu ekscesa i zaslužuje drugu vrstu pažnje, a u narativnom pogledu je dosta konvencionalniji, međutim, osetio sam izvesnu vezanost njegove estetike sa HEADom.

Ono što Rafelson rediteljski pruža i dalje čini HEAD tehnički jednim od najbolje izvedenih backstage filmova- što HEAD svakako na neki način jeste. Studiji još od svojih početaka imaju sklonost dekonstrukciji svojih zvezda i produkcije. Warner je četrdesetih pravio sjajne backlot komedije. HEAD jeste dekonstrukcija Monkeesa, mnogo više nego što su Lesterovi filmovi bili dekonstrukcija Beatlesa, jednim velikim delom jer su Rafelson i bend želeli da dovedu do implozije Monkeesa u onoj formi u kojoj su postojali.

Stoga, HEAD je rokenrol film u najčistijem obliku jer pokušava da prenese pobunu i protiv establišmenta i protiv industrije i protiv samog benda kakav je u tom trenutku bio. Nažalost, u vreme izlaska sam bend više nije bio toliko važan da bi išta imalo da se sruši.

Ipak, HEAD je ostao kao značajno delo, vreme mu je dalo za pravo, i dan-danas je ovo nezaobilazan deo rokenrol filma kao što su Monkees i dalje referentna tačka za model benda koji formuliše industrija a što postoji i dan-danas, u K-Popu dovedeno do jednog globalnog priznatog estetskog koncepta.

Pre-Fab Four imaju svoje mesto u istoriji i danas, na sličan način kao i ovaj film.

* * * / * * * *

PSYCH-OUT

PSYCH-OUT Richarda Rusha je exploitation film iz hipi ere nastao u produkciji Dicka Clarka, ozbiljnog nosioca američkog televizijskog mejnstrima što čini stvari još zanimljivijim.

Jack Nicholson je radio na scenariju ali je na kraju Rush radio po drugom predlošku, a Jack je dobio glavnu ulogu, muzičara Stoneya koji pomaže traumatizovanoj gluvoj devojci da pronađe svog brata koji je sišao s uma i postao hipi propovednik a igra ga Bruce Dern.

Cela generacija koja igra hipike u ovom filmu je starija od samih hipika, pa se ne može reći da je ovaj film produkt hipi kulture i njen dokument. Naprotiv, dosta toga je u njemu neutentično, i na neki način fabrikovano.

Međutim, Rush i kad radi expploitation ostaje zanimljiv reditelj i nema nikakve sumnje da on ipak dolazi iz counter-culture miljea, tako da i sam film, na kraju ostaje na ničijoj zemlji između exploitationa o opasnostima hipi-pokreta, kritike sistema, klišea tadašnjih hipi filmova gde uvek mora biti tuča sa seljacima, mora biti scena LSD tripa i sl.

Stoga, mi danas ovaj film opet moramo vrednovati kao jednu energičnu vremensku kapsulu u kojoj ima šta da se vidi, iako je u vreme izlaska, sva je prilika, verovatno nervirao hipike.

* * * / * * * *

THE BROKEN LAND

THE BROKEN LAND John A. Bushelmana iz 1962. godine je relativno klasičan B-vestern u kom noseću ulogu igra Kent Taylor, veteran iz raznih studio filmova gde je u A naslovima imao epizode a u B glavnjake.

Bushelman je slično ispraksiran, a film donosi i scene stealing ranu ulogu Jacka Nicholsona koji igra begunca iz lokalnog zatvora.

Film traje malo preko sat vremena, snimljen u Technicoloru, u okolini Tucsona, kanonskom prostoru za snimanje vesterna pedesetih i iako je film iz šezdesetih, upravo ima jasnu strukturiranost i karakterizaciju B-vesterna pedesetih. U tom smislu, Nicholson donosi modernu glumačku igru ali se uklapa i ne odudara od celine. Jednog dana ćemo moći da kažemo da je Nicholson zapravo veoma značajno doprineo ne samo vesternu kao žanru već i njegovoj transformaciji i da je imao ulogu i kao zanimljiv autor i kao pouzdan glumac u raznim fazama.

* * 1/2 / * * * *

RIDE IN THE WHIRLWIND

RIDE IN THE WHIRLWIND Montea Hellmana sniman je kada i THE SHOOTING sa kojim deli deo glumačke podele. Scenario je pisao Jack Nicholson koji igra i jednu od glavnih uloga ali pošteno govoreći ne možemo reći da je sebi dao nekakav plum part.

Naime, ovo je ipak jedan B-vestern u kome Monte Hellman želi da se odmakne od konvencija, bude malo haotičniji i realističniji u postavljanju likova bez klasičnog vestern protagonizma, i rezultat je jedan konfuzan film u kom se ne zna ko na koga puca, ne zato što geografija akcije ne valja, koliko zato što niko koga gledamo na ekranu nije previše važan, ni za priču, ni za gledaoce.

Dok je SHOOTING bio sušta suprotnost, oslonjen na mali broj definisanih likova, ovde ih imamo više i ima raznih faca čak i Harry Dean Stanton kad se još nije zvao Harry ali sve to manje-više ne daje neke naročite rezultate.

Iz klasičnog vesterna SHOOTING nije uzeo ono što je dobro, a nije doneo ništa novo.

* * / * * * *

THE BLACKENING

THE BLACKENING je režirao Tim Story, prilično aktivni reditelj glupih afroameričkih komedija. Ovo mu je malo ambiciozniji film jer želi da snimi horor parodiju sa afroamerikancima u kojoj je to malo slasher a malo je i parodija njihovog položaja u popularnoj kulturi. Ipak, teško je posle Jordana Peelea doneti nešto ovakvo da može da izdrži poređenje i ne bude obesmišljeno, a ovde nemamo posla ni sa elementarno "dobrim" filmom.

Grupa prijatelja odlazi da proslavi Juneteenth, afroamerički aktivistički praznik i suočavaju se sa ubicom u Airbnbu koji ih tera da igraju igru koja se tematski oslanja na položaj crnaca u hororu. Pošto svi likovi imaju istu boju kože, ne zna se ko "umire prvi", i sve ostale konvencije, ali to je sve toliko slabo u pogledu humora i oskudno u pogledu horora, pa nam ostaje jedan naizgled razgažen žanrovski hibrid u kom se ne može pogrešiti, izveden sa puno grešaka.

Iz nekog pijeteta, film je naišao na iracionalnu dozu milosti kritike. Ipak, don't believe the hype.

* 1/2 / * * * *

RESTORE POINT

RESTORE POINT Roberta Hloza je češki SF triler koji je nastao u manjinskoj srpskoj koprodukciji.

Umnogome ovaj film menja očekivanja koja naša filmska javnost ima kad se pomene pojam manjinske koprodukcije. Naime, obično se očekuju neki regionalni film s Leonom Lučevim, a ovo je nešto sasvim drugačije - vrlo konkretan, vešto izveden repertoarski film na liniji američkih narativnih tehnika, i što je još važnije sa ukazivanjem na Hlozov potencijal da preseli svoj posao pravo u Holivud.

Prošla su vremena Formana i ostalih Čeha koji su put Amerike pošli na bazi art house uspeha, Hloz nastupa iz pozicije žanrovski opismenjenog autora koji je i studio-ready i Netflix-ready, sa preciznošću kakvu imaju recimo nemački reditelji pred odlazak u SAD.

Priča prati detektivku u bliskoj budućnosti gde je sve slično kao sada izuzev što postoje bekapi ljudi i u slučaju nasilne smrti oni se mogu vratiti u život. Međutim, kreću ubistva nebekapovanih ljudi i ometanja bekapa a detektivka u svemu otkriva duboku zaveru.

Philip K. Dick je prva referenca sa filmskim naslovima kao što su BLADE RUNNER i MINORITY REPORT, s tim što je ovaj više cronenbergovski, premisu tretira hladno, racionalno, kao da nije fantastika.

Hlozov rediteljski postupak je isti takav, odmeren i precizan.

Ovakav film možete pogledati danas u američkoj produkciji barem jednom godišnje i Hloz ne donosi ništa novo, osim što je film češki a ne bi morao da bude. To je istovremeno i najveća zamerka koja mu se može dati.

* * * / * * * *

THE SHOOTING

THE SHOOTING Monte Hellmana mi je na novo gledanje bio prijatnije iskustvo nego prvi put ali iskreno ne mogu da kažem da sam supstancijalno više dobio. Opet me ova kriptična celina nije zadovoljila, ali mi je sam odnos među likovima, i način kako je igrano, bio dovoljno zanimljiv da sa podjednakim interesovanjem kao i prvi put pogledam ovaj film - delom jer sam ga dosta zaboravio i davno je bilo.

Ovaj film je pre svega zanimljiv iz filmmejkerskog ugla, kao mustra za nešto.

Međutim, to THE SHOOTING ne čini nužno filmom kome bih se inače opet vraćao. Showcase za Hellmanov arty odnos prema konvenciji vesterna, i glumačka podela u kojoj su Warren Oates i Jack Nicholson u punoj koncentraciji sasvim su dovoljni da uvek ima šta da se vidi, ali što se mene tiče ne dobija se ništa na kraju.

* * * / * * * *

THE GREAT SCOUT & CATHOUSE THURSDAY

THE GREAT SCOUT & CATHOUSE THURSDAY je vestern komedija iz 1976. godine koja je pokušala da zarobi duh društvenih a pomalo i kinematografskih komešanja te epohe. Ovaj film je prošao nekoliko inkarnacija u pripremama, bio je u jednom trenutku vehicle Jamesa Garnera i režija Daryla Dukea, ali je na kraju sve režirao Don Taylor sa Lee Marvinom i Oliverom Reedom u glavnim ulogama.

Ikona američkog mačo filma, a naročito vesterna, Lee Marvin dobija priliku da sparinguje sa britanskim karakternim glumcem koji se takođe nametnuo kao mačo ikona, Oliverom Reedom, ali u fazi kad je kod obojice alkolol već zaigrao jako bitnu, možda i dominantnu ulogu u životu. Film je praćen brojnim anegdotama o njihovim pijanstvima i haosu koji su pravili, i reklo bi se da oni u to vreme nisu bili shvaćeni kao toliko cool kao danas.

U podeli su još i Robert Culp i Kay Lenz, i pružaju odličnu podršku iz senke ovoj dvojici koji dominiraju ekranom.

Marvin i Reed su na ekranu profesionalni i raspojasani. Ovo ni za jednog od njih nije bitan film, ali jeste prilično uspeo, i dobacuje do nekog standarda koji su u ovom žanru postigli najbolji radovi Burta Kennedyja.

Marvin igra nekadašnjeg skauta, tragača za zlatom a sada sitnog prevaranta koji sa svojom dvojicom saradnika, igraju ih Oliver Reed i Strother Martin, želi da povrati novac koji mu je ukrao nekadašnji partner kog igra Robert Culp. Sledi duhovita pustolovina, u kojoj je Don Taylor možda mogao biti efikasniji u pogledu tempa, ali je pravi mišićavo i energično. Lokacije nisu senzacionalne, ovo je i dalje jedan "operativni" vestern a ne galerijski primerak žanra, ali su veoma funkcionalne, i film je smešten u dane na kraju Divljeg Zapada ali funkcioniše po starim zakonitostima.

Robert Alan Shapiro potpisuje duhovit scenario, i zanimljiv je detalj da se Culpov negativac zove Jack Colby, a kasnije će imati Jeffa Colbyja u seriji DYNASTY koju je kreirao.

U svoje vreme, ovaj film nije prošao dobro, verovatno zato što u to vreme nisu znali da traje Zlatno doba holivudskih studija.

* * * / * * * *

COCAINE AND BLUE EYES

Fred Zackel je pisac krimića kome je mentor bio Ross Macdonald i jednom prilikom je duhovito izjavio da su ga otkrili Ross Macdonald i O.J. Simpson. 

Zackel je upoznao Macdonalda na jednom skupu književnika i kada se poznatom autoru dopala jedna pesma koju je napisao tada prilično rezignirani mladi pisac koji je na dati skup došao sa idejom da digne ruke od književnosti. Međutim, Maconald ga je uzeo pod svoje, dao mu ideju da se oproba kao pisac detektivskog romana i ostalo je istorija.

O.J. Simpson se u priči pojavljuje kasnije kada je 1983. producirao televizijski film u kom je ekranizovan Zackelov roman sa idejom da posluži kao backdoor pilot za detektivsku seriju.

E.W. Swackhamer je televizijski veteran koji je potpisao epizode čitavog niza najznačajnijih serija sedamdesetih i osamdesetih i njegova egzekucija televizijskog filma COCAINE AND BLUE EYES je vrlo efikasna, estetizovana u skladu sa mogućnostima televizije i što je najvažnije - Simpson je sasvim funkcionalan u glavnoj ulozi koja bi mogla prerasti u noseću rolu buduće serije. Svakako ga nećemo pomešati sa Denzelom pa čak ni Jimom Brownom, ali ovde je Simpson jedna filmična faca koja igra i telom i licem, kad se pojavi u kadru nešto se dešava.

Priča je dosta rutinska i najveći problem ovog televizijskog filma jeste što se odvija relativno mehanički, ređajući očekivane obavezne figure hardboiled krimića bez puno unutrašnje dinamike. Simpson ipak nije dovoljno dobar glumac da i to nekako nadgradi i kroz glumu izgradi neophodan ritam. Otud, nekog ritma ni nema, tu je samo tempo, i to dosta visok, što opet ne znači da ostvarenje drži pažnju.

COCAINE AND BLUE EYES je korektan televizijski film ali je sasvim logično kako to da nije rezultirao serijom.

THE MISSING JUROR

Jednačasovni B-filmovi bili su standard tokom četrdesetih i mnogi slavni reditelji krenuli su u tom nezahvalnom formatu, a moram priznati malo ko od njih se u njemu snašao zaista dobro.

Budd Boetticher snimio je 1944. film THE MISSING JUROR i u njemu možemo da vidimo besprekoran stil, čak na neki način različit od preciznosti koja će kasnije krasiti Buddove kanonske vesterne - iako treba dodati da je pored vesterna radio i uspele krimiće koji se prosto ne smatraju previše značajnim. Pa ipak, teško je imati neku antologiju gangsterskog filma bez pominjanja LEGS DIAMONDa.

U ovom slučaju, reč je o krimiću koji je pre svega suspenser, iako ima elemenata misterije, ali je ona više nejasna junacima nego gledaocima koji su tretirani po svim pravilima suspensea.

Struktura u kojoj se izlaže predistorija kroz nešto duže flešbekove u izvesnom smislu ne odgovara trajanju, međutim Boetticherov vizuelni rukopis čini stvari veoma propulzivnim. Sa lakoćom izlaže likove, ni ne zahteva previše prostora da postavi priču i ovde uprkos nekim stvarima koje su strukturalno mogle biti skladnije itekako šta ima da se nauči.

Konačno uprkos tome što traje 66 minuta, u najboljem smislu ima feel filma "normalnog trajanja" u pogledu sadržaja.

* * * / * * * *

THE LUCKY ONES

THE LUCKY ONES Neila Burgera je veoma zanimljiv road movie iz 2008. godine u kom troje američkih vojnika na zdravstvenom odsustvu iz Iraka, od kojih je jedan demobilisan a dvoje se vraćaju nazad, zbog oluje ne mogu da uhvate vezu na njujorškom aerodromu i iznajmljuju minivan da se prevezu do bližnjih.

Uprkos tome što se vide prvi put u životu, ubrzo shvataju da su oni jedni drugima mnogo bliži od ljudi koji su ostali iza njih u Americi i samo formalno su im bližnji, da je to zemlja u kojoj se oni sve teže snalaze i da na kraju krajeva, nisu sasvim slučajno otišli iz nje.

Film ima lagan ritam ali itekako je strukturiran, a tri zvezde u glavnim ulogama - Rachel McAdams, Michael Pena i Tim Robbins doprinose celovitosti filma, i donose veliki zvezdani napon, s tim što je ovo u širem kontekstu možda film u kom se najviše istakla Rachel McAdams, pošto je njen lik i postavljen kao potencijalno najprovokativniji.

Naime, ona je priglupa redovka iz vojske koja ima dobru volju i mio karakter ali po povratku u Ameriku mora da se suoči sa tim da je mnogo toga u njenom životu bilo iluzija - od nekih odnosa koje je ostvarila u ratu do nekih perspektiva koje je videla za sebe a ispostavilo se da nisu realne.

Uprkos tome što i Penin lik a naročito Robbinsov imaju verovatno radikalnije melodramske putanje, Rachel McAdams zadire u sam srž iluzije o američkoj posebnosti nenametljivo igrajući naizgled komičan lik kroz koji se kasnije prelomi mnogo toga.

Burger je reditelj koji je prepoznatljiv po veoma strukturiranim major-like filmovima snimljenim mahom van major studija, u kojima karakterni glumci rade žanrovske stvari, ali ovde je on snimio jedan u suštini Sundance film kome su glumci i jako efikasna fotografija Declana Quinna (koji je iste godine potpisao potpuno drugačiji PRIDE AND GLORY Gavina O'Connora) dali fizionomiju studio filma.

Nekome je možda prikaz veterana kao ljudi koji su na ovaj način izgubljeni u vlastitoj zemlji, na ovaj ili onaj način ideološki sporan, ne vidim ni levicu ni desnicu kako podržavaju ovaj film u celosti, međutim, meni je taj gubitak korena u jednoj društvenosti kakva je američka delovao krajnje logično.

Isto tako prozaičnost nekih odnosa u koje su junaci verovali poslužio je kao nenametljiva metafora prozaičnosti samog sukoba u koji su se uputili i njihove opet pa sasvim prirodne potrebe da veruju kako su stvari veće i važnije nego što jesu.

* * * / * * * *

NIMONA

Posle savršenstva postignutog u remek-delu SPIES IN DISGUISE, Nick Bruno & Troy Quane vraćaju se trijumfalnim odjekom odličnog animiranog filma NIMONA, napravljenog za Netflix koji ga je uzeo u turnaroundu posle Disneyeve akvizicije Foxa.

Ono što je kao domet postojalo u SPIES IN DISGUISE a kritika nije baš u potpunosti proslavila, ovde je prepoznato kao domet, verovatno zbog toga što je NIMONA zaista do lakata, a možda i do ramena umočena u LGBTQ+ afirmaciju.

Ja kao gledalac nemam problem sa tim, ali iskreno ne bih baš ovaj film pustio deci, zato što - paradoksalno - najmanji problem predstavlja ono što je osnovni queer adut i smisao filma - ali ima nekih sporednih elemenata seksualizacije koje vidim kao problematične.

Naime, osnovni queer element u tumačenju Stevensonovog ili Stevensonkinog stripa jeste sam lik Nimone, čudovišta koje uzima razna obličja među kojima su neka muška a neka ženska. I to je element bajke koji je inherentno queer i koji bi deci sasvim sigurno bio interesantan, pa sad ako neko dete u tome prepozna nešto za sebe, lepo. Međutim, onda imamo glavnog junaka koji je naprosto i najstrejtaškije moguće gej. I sad, to je već nešto gde ne možemo pobeći od osećaja da se dešava neka seksualizacija jer ovi likovi su narativno mogli biti i drugovi i imati istu dinamiku moći a ne nužno ljubavnici. I kod seksualizacije mislim da dosta ljudi povlači granicu gde im materijal postaje neprihvatljiv za decu.

Naravno, neko će reći da je svaka romansa u animiranom filmu onda nužno seksualizacija, jer svi u krajnjoj liniji mogu biti drugovi, ali svima nam je jasno da to nije baš tako jer su to neke arhetipske situacije koje mi drugačije percipiramo i obično su vezane za stvaranje porodice, kog ovde recimo između dva junaka nema. Paradoksalno, možda bi radikalizovanje njihovog odnosa, pretpostavka da i on vodi u formiranje porodice sve ovo učinilo manje seksualizovanim.

Isto tako, teško je zamisliti da se NIMONA snimi na drugačiji način, naročito ako imamo u vidu stripski izvornik, pa bi bilo interesantno istražiti da li se Netflixova verzija razlikuje od one koju je pripremao Fox.

Pritom, Bruno i Quane su užasno duhovito čačnuli queer elemente u SPIES IN DISGUISE gde superšpijun kog igra Will Smith postaje golub pa se ispostavi da je golubica a ovde su krenuli đonom i realno izgubili dobar deo publike koji će ovo skloniti od dece.

No, sad sve to na stranu. Nisam dete, i to mi je sve u redu, međutim, film je jako duhovit, inteligentan, malo manje propulzivan od SPIES IN DISGUISE jer Nimona ima ipak pretežno humanoidni oblik, ali i dalje veoma dinamičan, transhumanistički pustolovni crtać.

Ovog puta priča je smeštena u fantasy world sa futurističkim elementima (premda ima dosta relikata iz prošlosti, odnosno našeg sveta, tako da fantasy treba uzeti uslovno - više zbog medievalizma nego zbog konkretnog nepostojanja tog sveta u nama poznatim okvirima, ovo je fantasy koliko i roman HRIM, RATNIK Vladimira Lazovića, recimo) i Bruno & Quane imaju s čim da se poigraju.

Nimona je fenomenalan lik, i u stvari vitez Ballister Boldheart služi kao straight man, mada koliko god svi bili transhumani kvirovi, na kraju ipak čovek biva junak, i kroz njega se na kraju prelomi premisa. Da ne preskočim to.

Strip je postigao veliki uspeh ali ne toliko da junaci izgledaju kao u njemu. Međutim, Bruno & Quane veoma skrupulozno prate ono što je bilo nacrtano i osnovne karakteristike likova čuvaju, kao što i fakturi slike daju malo primesa mange i papirnate grafike.

NIMONA je odličan film. Nisam siguran koliko ciljne grupe će ga zaista pogledati i da li će zaista kvariti decu, ali svoj nepopularan stav sam izneo. Međutim, kao i strip, ima on potencijala da komunicira i sa starijima koji uostalom ponajbolje i mogu sagledati sve slojeve i kvantitet elemenata koje su autori uneli.

* * * 1/2 / * * * *

PEŠČANE PLAŽE MARSA

PEŠČANE PLAŽE MARSA nastale su po pozorišnoj drami Andrije Lakića koju je sam autor adaptirao u filmski scenario. U režiji Petra Pešuta, ovo je trebalo da postane film koji ja po koncepciji inače volim, a to je žanrovski prepoznatljiva priča vezana za lokalni milje često maksimalno udaljen od bilo koje holivudske konvencije koja u nekom trenutku preraste u nekonvencionalni SF ili horor.

Edgar Wright i Nacho Vigalondo su izgradili karijere na takvim filmovima ali nažalost PEŠČANE PLAŽE MARSA nikada ne uspeju da izvrše uspešnu tranziciju iz veoma skromno realizovane inscenacije drame u kojoj se posetioci jedne igraonice deru jedni na druge, drobeći o opštim mestima iz krajaškog i blejačkog života, tako da nešto što deluje kao silazak neke onostrane sile na Zemlju oko polovine flma ne uspeva da umnogome promeni ni utisak ni tonus onoga što gledamo.

Glumačka podela je zahvaljujući tekstu apsolutno lišena harizme. Imao sam velike teškoće da diferenciram likove iako jesu pisani tako da se razlikuju što je verujem najviše problem režije, a u vizuelnom pogledu, uprkos pokušaju monohromatske fotografije agresivnijeg pristupa ne dobija se ništa.

Žao mi je što na čest vapaj da bi Apollon trebalo da bude prostor za mlade autore da pokažu šta znaju, odgovor bude ovako nešto. Naročito mi je žao što je ovo ekipa sa Fakulteta dramskih umetnosti, iako je hardver iz Šuljagićeve novosadske proizvodne linije Apollona koja za sad ništa naročito nije uspela da proizvede, ali je u pogledu promašaja pomerila granice. Ovo ostaje negde pri sredini tog dometa, jednim delom što nekih radikalnih pokušaja - uprkos konceptu - paradoksalno i nema.

Šteta. 

MEAN GIRLS

Reprizirao sam MEAN GIRLS s nemilim povodom. Hteo sam da se - iz nažalost svima poznatih razloga - podsetim kako je u tom filmu tretiran detalj spiska učenika koji prave naslovne junakinje.

Sam film će iduće godine slaviti dvadesetu godišnjicu i moram priznati da je odoleo zubu vremena. Danas je to jedan ozbiljan "Who's Who" poznatih holivudskih diva, sa dozom ironije - glavna junakinja Lindsey Lohan potonula je u opskurnost tabloida, alkoholizma itd. a tada je bila glavna zvezda dok su joj danas slavnije koleginice pružale podršku.

Scenario Tine Fey je duhovit, bistar i anarhičniji od onoga što je tada bio standard u mejnstrimu. Isto važi i za režiju Marka Watersa koja je raskošna, ekspresivna ali u suštini ipak vrlo disciplinovana i čini MEAN GIRLS jednim veoma zategnutim filmom bez viškova, sa dovoljno snage da ponovo prođe kroz sve tipske situacije omladinskog filma, i doprinese nečim svojim.

Film je naravno u odnosu na današnje okolnosti blago anahron. Njegov humor bi u mnogim aspektima danas verovatno bio politički nekorektan a tada je bio progresivan, ali to je samo znak koliko se društvene okolnosti menjaju. Međutim, film je u izrazu i dalje dovoljno svež i nije prevaziđen, što znači da se film menja sporije od društva poslednjih par decenija.

* * * 1/2 / * * * *

CONFIDENTIAL INFORMANT

CONFIDENTIAL INFORMANT Michaela Oblowitza je nažalost nastao metodom krpljenja što je šteta jer je čak i ovakav bio nadomak jednog tarantinovskog Grindhouse štimunga ali mu je to zamalo izmaklo.

Naime, CONFIDENTIAL INFORMANT možda svesno možda nesvesno izgleda kao slabo očuvani i nekako skrpljeni VHS Rip nekog opskurnog straight to VHS krimića iz devedesetih.

Prvo, smešten je u 1995. bez nekog jasnijeg razloga ali u redu, to je zanimljiv detalj koji doprinosi tom efektu falsifikata.

Zatim, film je sniman negde u Novom Meksiku a to glumi Njujork, što je zaista sjajan Grindhouse momenat sa sve korišćenjem stock footagea koji deluje ubačen kao sekirom, a isto važi i za neke reminiscencije na Zalivski rat koje su isto jezivo insertirane na početku filma bez ikakvog naročitog razloga.

Film donosi reunion Mela Gibsona i Nicka Stahla kog je maestro režirao u svom rediteljskom debiju MAN WITHOUT A FACE i sad je Nick veća ruina nego Mel, i u stvarnosti i u filmu, što je apsurdno, plus metafilmsku dimenziju dodatno razrađuje podela uloga gde je Mel mentor Nicku.

Nick Stahl i Dominic Purcell igraju detektive partnere koji se vucaraju po njujorškim ulicama i čiste ih od kriminalaca. Kada jedan od njih shvati da je smrtno bolestan i da svojoj porodici neće ostaviti ništa, odlučuje da namerno pogine na zadatku kako bi familija dobila osiguranje. To namerava da izvede tako što će ga u zamenu za neke prljave pare ubiti džanki koji umire od AIDSa i želi da obezbedi svoju porodicu.

Mada je javno-privatno partnerstvo uspostavljeno, stvari polaze po zlu i preživeli detektiv završava u istrazi.

Purcell je glumac lišen ekspresivnih mogućnosti. On u ulozi pandura na umoru koji smišlja ovu kombinaciju je ozbiljan promašaj. Stahl je solidan glumac, i dobra je faca ali prosto iako ga je život žestoko patinirao nije mu dodao na šarmu. On igra propalog čoveka ali ipak poželjno je da propalog junaka ne igra propao glumac a ovde to nije izbegnuto.

Mel Gibson se pojavljuje u dve i po kancelarije i jednom na ulici. Deluje da je spičio celu ulogu za par snimajućih dana ali ga u filmu ima dosta, i očekivano, gde god se pojavi, dešava se kinematografija. Uloga je bitna za zaplet, ima najbolje replike, najbolje je igrana, i logično zbog nje vredi videti film.

Ako vas ne pali ideja novosnimljenog falsifikata izgubljenog straight to VHS akcijaša iz devedesetih, nema potrebe da gledate ovaj poluneispravni krpež. Međutim, ako vas zanima Mel u bilo kojoj formi, dobićete sasvim solidnu dozu.

* 1/2 / * * * *