THE LUCKY ONES

THE LUCKY ONES Neila Burgera je veoma zanimljiv road movie iz 2008. godine u kom troje američkih vojnika na zdravstvenom odsustvu iz Iraka, od kojih je jedan demobilisan a dvoje se vraćaju nazad, zbog oluje ne mogu da uhvate vezu na njujorškom aerodromu i iznajmljuju minivan da se prevezu do bližnjih.

Uprkos tome što se vide prvi put u životu, ubrzo shvataju da su oni jedni drugima mnogo bliži od ljudi koji su ostali iza njih u Americi i samo formalno su im bližnji, da je to zemlja u kojoj se oni sve teže snalaze i da na kraju krajeva, nisu sasvim slučajno otišli iz nje.

Film ima lagan ritam ali itekako je strukturiran, a tri zvezde u glavnim ulogama - Rachel McAdams, Michael Pena i Tim Robbins doprinose celovitosti filma, i donose veliki zvezdani napon, s tim što je ovo u širem kontekstu možda film u kom se najviše istakla Rachel McAdams, pošto je njen lik i postavljen kao potencijalno najprovokativniji.

Naime, ona je priglupa redovka iz vojske koja ima dobru volju i mio karakter ali po povratku u Ameriku mora da se suoči sa tim da je mnogo toga u njenom životu bilo iluzija - od nekih odnosa koje je ostvarila u ratu do nekih perspektiva koje je videla za sebe a ispostavilo se da nisu realne.

Uprkos tome što i Penin lik a naročito Robbinsov imaju verovatno radikalnije melodramske putanje, Rachel McAdams zadire u sam srž iluzije o američkoj posebnosti nenametljivo igrajući naizgled komičan lik kroz koji se kasnije prelomi mnogo toga.

Burger je reditelj koji je prepoznatljiv po veoma strukturiranim major-like filmovima snimljenim mahom van major studija, u kojima karakterni glumci rade žanrovske stvari, ali ovde je on snimio jedan u suštini Sundance film kome su glumci i jako efikasna fotografija Declana Quinna (koji je iste godine potpisao potpuno drugačiji PRIDE AND GLORY Gavina O'Connora) dali fizionomiju studio filma.

Nekome je možda prikaz veterana kao ljudi koji su na ovaj način izgubljeni u vlastitoj zemlji, na ovaj ili onaj način ideološki sporan, ne vidim ni levicu ni desnicu kako podržavaju ovaj film u celosti, međutim, meni je taj gubitak korena u jednoj društvenosti kakva je američka delovao krajnje logično.

Isto tako prozaičnost nekih odnosa u koje su junaci verovali poslužio je kao nenametljiva metafora prozaičnosti samog sukoba u koji su se uputili i njihove opet pa sasvim prirodne potrebe da veruju kako su stvari veće i važnije nego što jesu.

* * * / * * * *