Thursday, September 30, 2010

COLOR OF NIGHT

Reprizirao sam u ciklusu Brunovih ranih/zaboravljenih & neodgledanih radova COLOR OF NIGHT Richarda Rusha. Ovaj film je bio najslabiji u talasu tada aktuelnih erotskih trilera dovedenih do nivoa vrhunske B.O. atrakcije sa BASIC INSTINCTom. Iz onog vremena pamtim COLOR OF NIGHT kao dosta slab pokušaj da Bruno odmeri svoje spolovilo sa Michaelom Douglasom što mi je tada delovalo besmisleno jer mi je oduvek delovalo da je njegov glavni konkurent Mel Gibson.

U svakom slučaju, Bruce ne samo da je odlučio da meri sa Mikeom nego je u ovom filmu i pokazao kojom vrstom vatrene moći raspolaže u par navrata tokom prilično nerafiniranih scena seksa koje u sebi imaju vrlo izdašan spoj umetničke pretenzije i vulgarnosti.

Umetnička pretenzija stiže od Richarda Rusha koji je u režiju COLORa ušao posle 15 godina od remek-dela STUNT MAN i od njega se očekivalo da snimi film koji neće biti lišen umetničke vrednosti. I zaista, COLOR sasvim sigurno pokazuje pretenzije koje su u najboljim trenucima na tragu De Palme a u najgorim na nivou nekih persiflaža Paul Bartela.

Ta neujednačenost, prilična konfuzija, prenaglašena glumačka igra Bakulinih/Willisovih pacijenata i slaba partnerka za koju je odabrana Jane March, čine da ovaj film koji traje vrlo hrabra dva sata, iako nije dosadan, štaviše prilično je dinamičan, izgubi svaki smisao na nivou priče a ne uspe da ga nadoknadi na polju stila što je omogućilo recimo De Palmi ili Argentu da formulišu svoja najznačajnija remek-dela.

Rushova egzekucija nije bez stila, ali prosto to nije potreban nivo da bi se prevazišli problemi na nivou priče i film izdigao u neke više kinestetičke stvari gde logika razvoja likova i njihove radnje više nije presudna.

Bruno je na liniji, efektan kao i uvek, a iskusni operatori preko Lance Henriksena lako nalaze svoje mesto pored njega. Iako povremeno dolazi nadomak DIE HARD vs PSYCHOTICS glumačke atmosfere, ona se nikada ne zapati sasvim.

Uprkos svim greškama, COLOR OF NIGHT je jedan od onih filmova u kojima su prilično jasne namere autora, i one su mahom ostale neostvarene. Ali da su bile ostvarene, bio bi to odličan film. Ovako je samo vrlo zabavan trainwreck vezan za jednu zvezdu i jednu epohu.

* * 1/2 / * * * *

NO CONTEST

Reprizirao sam NO CONTEST Paul Lyncha, DTV akcijaš iz 1994. u kome se okušao vrstan B-kast - Shanon Tweed, Robert Davi, Andrew Dice Clay i Roddy Piper.

Lynch je kao iskusna televizijska kuka okupio vrlo solidne personality actore koji se mogu kupiti novcem kojim je on raspolagao i u toj ekonomiji nije nimalo pogrešio, izuzev što je Tweed pretvrdo drvo javorovo kad se ne skida, a ovde se ne skida već igra akcionu heroinu koju jedan od negativaca definiše kao "Bruce Lee with boobs". Tweed je prilično ukočena u dramskim scenama i dosta nezgrapna u borilačkim, ali je zbog svoje visine, definitivno intimidating protivnik za teroriste-kriminalce koji u prilično bukvalnom i detaljnom rip-offu DIE HARDa zauzimaju izbor za mis.

Clay igra predvodnika bande a Davi telohranitelja jedne od učesnica koji se kreće sa štapom ali vrlo dobro može da pomogne Shannon koja je ostala unutra i da joj pomogne da vodi igru. Inače, Davi je alumnus McTjevog DIE HARDa.

Clay igra vođu, Rickmanovu ulogu a Piper Godunovljevu.

Lynchova egzekucija je B, nema tu neke visoke kase, ali film ima dobar tempo, i odvija se u nepretencioznom duhu rip-offa savremenog akcionog filma i ne može se reći da nema svoje mesto u getu akcione ortodoksije.

* * / * * * *

Sunday, September 26, 2010

MESTO SUSRETA BEOGRAD

Dugo me je iz detinjstva pratila scena iz nekog domaćeg filma u kome junaka ubijaju tako što ga napiju za volanom automobila u garaži a zatim upale motor da bi izgledalo kako se ugušio. Konačno sam uspeo da shvatim odakle je ta scena.

Reč je o televzijskom filmu MESTO SUSRETA BEOGRAD Slavoljuba Stefanovića Ravasija, doajena dramske produkcije Radio televizije Beograd. Ravasijeva karijera trajala je 34 godine i ekranizaovao je masu klasičnih drama, literarnih adaptacija ali i originalnih dela u formi televizijske drame ili filma.

MESTO SUSRETA BEOGRAD je po svojoj formi televizijski film. Pisali su ga Milo Dor, poznati pisac srpskog porekla koji se između otsalog bavio i pisanjem krimića i Milovan Vitezović inače njegov dobar prijatelj. Po svom sadržaju i pp formalnim rešenjima MESTO SUSRETA BEOGRAD je krimić ali kao nešto što su radili ljudi koji ipak nisu specijalisti za žanr, a Ravasi i Vitezović to svakako nisu, u sebi nosi još ponešto.

Pre svega, iz današnje vizure ovaj TV film ima najpre snažan campy value. Još od skora Zorana Hristića koji je vrlo bogat i krajnje prenaglašen u svom pokušaju da isprati temu i žanr filma (dušu je dao da se barem špica pojavi kao mp3), i to u prilično bukvalnom smislu - film govori o strancima koji kradu ikone i antikvitete iz Jugoslavije, dakle skor je mešavina synth suspense muzike sub-moroderovskog tipa sa primesama duhovnosti oličenim kroz horove i neke arhaičnije zvuke. Ono što se Hristiću ne može prebaciti je da skor nema koncept. Itekako ga ima, ali je toliko na prvu loptu da deluje kao parodija. Tema je doduše vrlo upečatljiva i da je film postigao veći uspeh sigurno bi je češće čuli u televizijskim prilozima.

Isto važi i za sam scenario. Dor i Vitezović ne vladaju baš najbolje strukturom, likovi im nestaju i ponovo se pojavljuju, kao nosioci radnje se smenjuju razni junaci a svi pokušaji da se nekim scenama da cool krimi ili noir patina deluju jako campy i sadrže dosta kičaste replike.

Ono što je međutim interesantno jeste sama postavka koja je dosta sveža, u poređenju sa nekim tipičnim krimićima tog doba. Glavni junaci iz policije, novinari i dobri arheolozi su kliše, ali ceo subplot sa švercovanjem umetnina u kutijama za košulje u koji su umešani samopuravljači-rukovodioci a naročito krajnje bizarni ambijent groblja na selu na kome se za mrtve grade čitav kuće, ogromne grobnice i sl. deluje krajnje zanimljivo.

Pozitivci su nažalost potpuno sterilni, jedina nevina bića osim Hegelovog kamena, ali i među njima ima interesantnih detalja. Pre svega, tu je lik beogradskog novinara koga igra Danilo Lazović. On je po svom profilu duhovitog marginalca u vijetnamki koji ume da odbrusi policajcima i ljudima na vlasti i koga glavni inspektor zove "disident", prototip 80s rehabilitovanog soft disidenta iz medija. Iako se ne pominje za koju novinu piše, liči na nekog ko bi recimo pisao za DUGU.

Još je zanimljivija disidentova agenda. Naime, on smatra da naša država nedovoljno štiti crkvena dobra od pohlepnih stranaca, i svakako nema ništa protiv da se ujednii sa svojim "protivnikom" hrabrim i umorni policijskim inspektorom u pokušaju da se šverceri spreče.

Ova koprodukcija beogradske i austrijske televizije nudi jedan vrlo afirmatiovan pogled na Crkvu i njene relikvije, monasi su prikazani vrlo pozitivno i produhovljeno - glavnog monaha igra Petar Božović a izuzev novinara Austrijanca Petera Radeckog (koji odmah na početku negira da ima ikakve veze sa feldmaršalom, što glavnom stranom negativcu deluje drsko i implicitno se kaže da je on potomak te aristokratije) svi ostali stranci su pokvareni i što je još zabavnije, svi stranci u svim prilikama govore srpski što je lep detalj na temu kulturne hegemonije. Sa tom blagom dozom ksenofobije u spoju sa fetišizacijom nacionalnog blaga i policije koja je dorasla da okrene novi list, MESTO SUSRETA BEOGRAD je svakako moglo da zauzme svoje mesto u televizijskom "događanju naroda" u drugom planu iza VUKA KARADŽIĆA.

Osim Vitezovića, na MESTU SUSRETA radili su još i direktor fotografije Aleksandar Petković i druga kamera sa VUKA Bratislav Grbić, tako da ovo jeste u izvesnom smislu bio reunion te ekipe, doduše bez Kadijevića ali sa pouzdanim Ravasijem na čelu. Grbić je inače bio televizijski snimatelj koji je imao bekgraund u svetu folklora i kada se povukao iz te priče, počeo je sam kao autodidakt da savladava znata u čemu mu je Petković dosta pomogao upravo na snimanju VUKA KARADŽIĆA da bi kasnije i samostalno radio neke stvari.

Glumačka podela je izuzetno interesantna. U glavnoj ulozi novinara Petera Radeckog je Tanasije Uzunović, sa plavom kosom, jugoslovenski Julian Sands. Novinara-disidenta igra Danilo Lazović takođe u najboljim godinama a Peterovu simpatiju arheološkinju Ljiljana Blagojević (Miki čak anticipira njen potonji MILF status replikom "Što si starija sve si lepša" or something). Negativce, Braću Zarić igraju Miki Krstović i Miroljub Lešo, dvojica ultimativnih badassova jugoslovenskog filma s tim što je Miki rehabilitovan kao takav a Lešo još nije.

Dragan Maksimović igra falsifikatora ikona, na pola puta između Rubljova i Charlie Mansona, što za njega nije težak zadatak. Lik se zove Boško Šatara što daje ekipi filma priliku da naprave in-joke sa Šotrom.

Jedini krupan miscast je Mihajlo Kostić-Pljaka u glavnoj ulozi inspektora u kojoj je stvarno slab.

Kad je reč o sceni koju sam upamtio, to je ubistvo Vlaste Velisavljevića koji igra austrijskog švercera umetnina i u njoj su Lešo i Krstović dosta upečatljivi tako da u toj sceni ima neke svireposti i dan-danas. Ostale scene nasilja nisu toliko efektne, ali ih ima nekoliko i atraktivne su na nivou detalja ili kadra, poput one u kojoj se vidi kadar Miroljuba Leša nabijenog u šoferšajbnu.

Ravasi je dosta trapav reditelj u suštini i iako je imalo potencijala MESTO SUSRETA nije dobacilo do stilske uglađenosti POZORIŠNE VEZE. To međutim ne znači da se u ovom TV filmu ne može uživati. Štaviše, sav je za to ako je gledalac raspoložen za spoj time capsulinga, naivnosti i gledanja domaćih glumaca u žanrovskoj akciji.

Ravasi je dobro zarobio atmosferu i Beograd druge polovine osamdesetih, a ima i bizarnih detalja, recimo za večerom u kući glavnog inspektora iz jedne od soba gruva neka old school repčina koju nažalost nisam uspeo da identifikujem ali deluje kao rad na tragu Rick Rubina. Američka naravno.

Ono što je ponekad prednost reditelja koji dolaze uizvan žanra jeste što neke scene rade mnogo naivnije i samim tim efektnije nego žanrovski rutinri. Primer za to je Lordanov masakr u autobusu u OKUPACIJI. Ravasi ovde prilazi ubistvima i sličnim stvarima kao da su big deal, tretira ih na granici horora kao Miki Stamenoković u OPASNOM TRAGU, ali na kraju ni on ni Miki nisu sasvim ispunili svoj naum.

No, i dobar pokušaj se računa. a MESTO SUSRETA je pokušaj koji uopšte nije nezanimljiv, naročito ako imamo u vidu da je reč o televizijskom projektu.

L'AFFAIRE FAREWELL

Pogledao sam L'AFFAIRE FAREWELL Christiana Cariona, reditelja kme je ovo trebalo da bude prodor u skupi mejnstrim posle uspešnog JOYEUX NOEL. Ovaj film je višestruko zanimljiv, nama pre svega zbog toga što Emir Kusturica vrlo efektno igra naslovnu ulogu, a inače zbog toga što je ovo film o špijunskoj operaciji koja je praktično prelomila Hladni rat. Pretpostavlja se da bi se Hladni rat završio i bez toga, međutim operacija FAREWELL je ubrzala SSSRovu trku u naoružavanmju lišavajući ih agenata koji su ih obaveštavali o realnim kapacitetima Amerike i NATOa. Ono što je još zanimljivije jeste kako je ova operacija dovela do jedne od najspektakularnijih akcija masovnog ubacivanja dezinformacija u SSSR koji je u tome priodu trošio više novca na industrijsku špijunažu nego na vlastitu nauku. Između ostalih, takve akcije dovele su i do čuvene eksplozije gasovoda. nažalost, film se ne bavi tim aspektom ove priče koji je možda još zanimljiviji pošto je zaista doveo do niza apsurnih situacija i remećenja ne samo vojne već i civilne, često prehrambene industrije kroz ubacivanje lažnih informacija o računarima ili hibridnim biljkama.

Sam film se bavi špijunskom dimenzijom izdaje pukovnika KGBa Grigorjeva koji je ovde prikazan kao idealista koji je želeo da se sruši tada aktuelni komunizam koji je došao do granica svojih moći i izgradi novi koji će proisteći iz haosa koji će nastati slomom SSSRa i roditi se iz nove revolucije. Grigorjevljeva procena se još uvek nije ostvarila, ali on i u filmu kaže kako ne očekuje da se to desi za njegovog života. Ipak, ova postavka deluje dosta naivno. Ako imamo u vidu da je Grigoriev baziran na istorijskoj ličnosti, Vladimiru Vetrovu, čija je sudbina paradoksalno još filmičnija ali manje idealistička, to doprinosi pojačanoj naivnosti junakovog ideološkog kreda.

Ipak, Kusturica sa dosta samopouzdanja iznosi tu ulogu i uspeva da dočara u sparingu sa francuskim glumcima da junak dolazi iz druge kulture i da ima drugačiji pogled na svet. Carion se očigledno opredelio da romantizuje Vttorva do maksimuma i u Kusturici je imao odličnog saigrača.

Uplašenog hičkokovskog junaka koji nosi celu zaveru na leđima kao službenik Thomsona u Moskvi, maltene protiv svoje volje, igra Guillaume Canet. Njegova takođe romantična crta delimično je opravdana time što on još uvek nije do kraja iskvaren svetom špijunaže. Canet je na svom standardnom nivou i predstavlja dobru kontratežu Kusturici.

Carion je ovog puita operisao sa velikim budžetom i ambicijama o čemu ne svedoči samo vrlo solidna rekonstrukcija osamdesetih u Moskvi, sprovedena po bivšem SSSRu, skup soundtack čiju okosnicu čini Queen, omiljeni bend sina pukovnika Grigorieva, već i skor koji je pisao Clint Mansell.

Ipak, carionov rukopis je začuđujeće konvencionalan, akademski, bez žara i jasnijeg stilskog opredeljenja. Iako je film nesumnjivo stručno realizovan iz režije se ne prepoznaje tačno stilsko opreeljenje iako imajući u vidu stilizaciju na nivou scenarija, reč je pre svega o špijunskom trileru lecarreovskog tipa, sa dosta osvrta na privatni život junaka.

Ipak, čini se da Carion pokušava da se malo okrene i Donersmarcku, i da u stvari ta blaga doza pretenzije remeti film.

Kap masterstroke na nivou podele izdvaja se Fred Ward u ulozi predsednika Reagana koji sa svojim savetmicima često gleda Fordove filmove (MAN WHO SHOT LIBERTY VALANCE) i evocira uspomenu na to kako je trebalo da glumi kod njega. Ward ga igra na granici karikature ali je ne prelazi.

L'AFFAIRE FAREWELL je svakako obavezna lektira za ljubitelje žanra i zanimljiva fusnota za istoriju našeg filma. Ipak, nekog šireg crossover potencijala ili dobre rekonstrukcije istorije ovde ipak nema.

* * 1/2 / * * * *

Saturday, September 25, 2010

RESIDENT EVIL: AFTERLIFE

Pogledao sam RESIDENT EVIL: AFTERLIFE u 2D i šta da kažem sem da je Paul WS Anderson velemajstor!

Ovakav akcijaš je nedostajao u sezoni, Anderson prži iz sve snage, ubacuje sve što je video u proteklih 20 godina kad je reč o akciji, ima tu ponajviše MATRIXa, i to ne samo na planu inscenacije akcije već i glavnog negativca koji jako podseća na Agent Smitha, ali ima tu i njegovih obeležja.

Pre svega, ono po čemu je PWS već poznat a to su gejmerski momenti. Ovo je možda i najbolji film sa osećajem gameplaya za sada jer za razliku od PANDORUMa koji deluje kao da neko drugi igra igra, RESIDENT EVIL: AFTERLIFE deluje kao da gledalac igra igru. To je postignuto na dva nivoa. Na prvom nivou, Milla ima harizmu, Ali ima harizmu, Wentworth je dovoljno cool, dakle postoje neki bazični elementi ljudskog faktora na koje se gledalac može pozvati.

Međutim, drugi plan je mnogo važniji. Tamo gde se INCEPTION iscrpljuje na nivou tutoriala i taktičke igre (namerna smrt kao žrtva/adut) RESIDENT EVIL nadoknađuje užitkom čiste pucačine. Za razliku od RESIDENT EVIL igre u kojoj pucanje nije baš lako, AFTERLIFE je kao igranje odličnog sandboxa sa nekim cheatom koji nudi besmrtnost - i shodno tome činjenje onoga što bi svako učinio a to je apsolutno iživljavanje. Sve ono što u nekom gameplayu igrač priželjkuje da izvede, u cheatovanoj besmrtnosti i izvodi.

Anderson nas je doveo na to mesto. Film je toliko gejmerski da neki kadrovi poput vojnika koji dotrčavaju na početku da naprave zasedu ili negativac koji je snimljen iz donjeg rakursa kako uzleće helikopterom čak i izgledaju formalno kao oni video segmenti igre koji u sred nivoa komplikuju plot tipa "druže, imamo iznenađenje, tu je još vojnika iako si demontirao bombu" ili "negativac opet ode - nivo nije gotov, moraš da ga juriš". Dakle, gejmerska ortodoksija na delu.

Tako je i na nivou određenih scena. recimo upad kloniranih Milla (pomen kloniranih Mila zvuči kao nešto za Willa Smile ) na početku je potpuno kao neki multiplayer shooter koji ili igraš s nekim ili se sam prebacuješ iz tela u telo kako koji protagonista strada. čak ima i par kadrova koji su potpuno na tragu toga tipa kada iz gornjeg rakursa, po dubini imamo dva plana, spratove na kojima po jedna Milla čisti prostoriju.

U domen čistog iživljavanja spada stunt sa avionom koji pokosi zombije. a o skoku sa zgrade zatvora da i ne govorimo. To je totalna perverzija. Smile

Dakle, pored osećaja cheatovane igre, u najboljem smislu, Anderson uspeva da prodre u psihu svog tipičnog gledaoca i učini da junaci čine sve ono što bi taj gledalac želeo.

Dakle, junaci ovde nisu u funkciji priče, niti su u funkciji vlastitog izgrađenog karaktera. Oni su tu da rade ono što Andersonov profajlovani gledalac želi i što se mene tiče, u tome manje-više uspeva.

To je osnovni utisak o samoj egzekuciji. Film nisam gledao u 3D ali po načinu kadriranja, insistiranju na dubini kadra i tempu koji je malo sporiji, jasno je da je film sniman za 3D, i da su pojedine kretnje kamere vrlo efektne u svojoj vrtoglavosti, naročito pri početku, kao i da su efekti mase zombija na ulicama LA pravljeni za 3D jer su mutni u 2D.

Kad je reč o setingu, Anderson dosta preuzima od Carpentera, ali naravno to radi sa dosta ekstrovertnosti, bez pretenzija, no eho ESCAPE FORM NY/LA i PRECINCTa se oseća.

Gde je mesto ovog filma u tetralogiji? Jako visoko, možda i na samom vrhu. Ako već nije najkonzistentniji film u akademskom smislu, AFTERLIFE je onda najinovativniji zbog uvođenja gejmerske dramaturgije u punom sjaju, i pravog 3Da.

* * * / * * * *

Thursday, September 23, 2010

ASSASSINATION OF A HIGH SCHOOL PRESIDENT

Pogledao sam ASSASSINATION OF A HIGH SCHOOL PRESIDENT Bretta Simona. Reč je o spoju noir i high school filma, par godina posle BRICKa Riana Johnsona koji mi je bio nepodnošljiv i pretenciozan. Iako i ASSASSINATION ima svojih pretenzija, i nadovezivanja na Pynchonov slacker noir, ipak je film sproveden u jasnijem ključu stilizacije sa jasnim i blažim odmacima od realizma i osnovni problem filma je zapravo u tome što je detektivski deo raslojen od gimnazijskog, odnosno srednja škola možda jeste poligon za razne intrige, mahinacije, misterije, ali naprosto u ovom filmu detektivsko ponašanje deluje više kao hir glavnog junaka nego kao nešto što sasvim spontano proizilazi iz radnje.

Reece Thompson je zanimljiv u glavnoj ulozi klinca koji postaje detektiv u želji da pišući za školski list simulira istraživačko novinarstvo po uzoru na Woodwarda i Bernsteina. S druge strane Mischa Barton iz serije OC je drva javorovo ali ona sa takvom izveštačenošću paradoksalno odgovara liku koji igra. Bruce Willis ima dosta bizaran lik na nivou scenarija ali Bruno ima dovoljno harizme da se izvuče sa maltene bilo kakvim materijalom i to ovde pokazuje dodajući malo star powera celoj stvari.

Simon pokazuje visoku vizuelnu kulturu i vrlo vešto stilizuje školski milje čineći ASSASSINATION nesumnjivo upmarket filmom.

Zanimljiv koncept, glumci i Simonova egzekucija su glavni aduti filma i omogućuju mu da bude izuzetno prijatan iako zapravo ne uspeva da privede kraju rešenje jednačine započete u BRICKu a to je besprekorno spajanje noira i high school filma. Ipak, za razliku od BRICKa nudi nekoliko dobrih scena i nijednu lošu.

* * * / * * * *

Tuesday, September 21, 2010

THE SPECIAL RELATIONSHIP

Prava je šteta što je naša bioskopska mreža u potpunom kolapsu pošto mislim da je Srbija jedna od retkih zemalaj u kojima bi THE SPECIAL RELATIONSHIP odlična koprodukcija HBO Filmsa i BBC Filmsa o Tony Blairu zapravo imala smisla na velikom ekranu kod nas. Ovaj treći film o Tony Blairu kog igra Michael Sheen je nastao po scenariju Peter Morgana kao THE DEAL i QUEEN pre njega i bavi se "specijalnim odnosom" koji je Blair imao sa američkim predsednicima, pre svih Bill Clintonom.

Morgan je želeo i da režira ovaj film, ali je na kraju odustao te su da bi stvar bila na nivou BBC i HBO doveli Richarda Loncrainea, jednog od Engleza koji je do sada već overio Holivud a imao je iskustva i sa biografijama slavnih političara, pre svih Winstona Churchilla. Loncraine je majstor, to je već više puta potvrdio, pa je SPECIAL RELATIONSHIP besprekorno realizovan film koji je sigurno prevashodno ciljan za TV ali se bez stida može prikazati i u bioskopima.

Morgan je poznat po tome što voli da svoje biogradske priče svodi na psihološke, arhetipske, odnose među likovima, i Blairov odnos sa Clintonom je predstavljen kao odnos učenika i učitelj u kome učenik u jednom trenutku preraste i sklanja učitelja sa puta.

Početna fascinacija Blaira Clintonom pokazuje naivnost New Laboura i da su stari laburisti bili u pravu kada su Blaira nazivali "torijevcem". Clinton Braira odmah uzima pod svoje, ne samo zahvaljujući ličnoj muževnosti, harizmi i relaksiranosti uprkos odgovornosti najmoćnijeg političara na svetu već i pričom o tome kako će njih dvojica biti predvodnici novog "progresivnog" talasa mladih posle rata rođenih političara levog centra. do kraja filma, međutim, sam Clinton počinje da sumnja da li je Blair ostao na toj liniji.

Dakle, njihov odnos se razvija od Blairove fascinacije Clintonom do Clintonove rezignazicije i razočaranja u Blaira, a što se političke dimenzije tiče, kreće se od Blaira koji uči od Demokrata na Clintovnom primeru kako imati političara superstara do Blairovog uspona i Clintonovg pada koji je delimično i sam izazvao.

Morgan vrlo dobro postavlja i dramski obrađuje sve ove teze, i iako je film baziran na jednom krajnje epizodičnom narativu, sama nit onoga što je pisac odabrao kao važno drži film kao celinu.

Glumci su odlični. Quaid se trudi da ne ode u imitaciju Clintona a da opet sasvim dovoljno liči na njega i pokazuje emocije u pravom trenutku. Naročito je zanimljiv njegov pokroviteljski odnos prema Blaira na početku njihovog odnosa u kome Clinton ne preza od toga da pokaže svoju superiornost. Hope Davis je odlična kao Hillary a o Sheenu i ostatku Blairovih više i nema potrebe da se priča, oni su se u tim ulogama već dokazali.

Ono što je nama najzanimljivije jeste to što se u drugoj polovini filma priča prebacuje na temu agresije protiv SRJ. Tu je Blair bio znatno agresivniji od Clintona, a otkrivaju se i neki ljupki detalji, recimo da je Miloševiću pred Dejton obećano da će Kosovo ostati unurašnji problem Srbije ali da on ipak nije mogao da gleda kako ga Milošević rešava pa je preduzeo korake. zatim, da ih je Milošević doveo do ludila i da je izazvao sukob Blaira sa Clintom oko toga što je Blair želeo da se počne kopnena invazija a Clinton se tome opirao. I u stcvari upravo u toj tački dolazi do loma, Blair praktično zabija Clintonu nož u leđa preuzimajući od njega inicijativu oko napada na SRJ, pokazujući se kao odlučniji i agresivniji političar u Americi. I tada zapravo Clinton shvata da Blair nije političar levog centra, što će po njegovom odlasku sa vlasti Blair i zacementirati družeći se sa Bushom, uprkos Clintonovim savetima.

SPECIAL RELATIONSHIP kao i svaka dobra politička biografija stavlja političke teme u kontekst samih karaktera i njihovog psihološkog profila pa tako ne može biti opisan kao film o konketnom političkom procesu. Ipak, mislim da je esencijalan i do sada najzanimljiviji na temu napada na SRJ i da ga treba pogledati između ostalog i zbog toga.

* * * / * * * *

Monday, September 20, 2010

SURROGATES

Moguće je da sam počeo da retardiram ali pogledao sam SURROGATES Jonathana Mostowa i taj film mi se izuzetno dopao. Doduše, priznajem, pogledao sam ga u kućnim uslovima, moguće je da u bioskopu nije tako zanimljivo, zbog samog karaktera filma. Naime, SURROGATES je u svojoj osnovi B-film u najboljem smislu te definicije. E sad, formalno, SURROGATES je A ili ako ne baš A a onda A- film. I tu nastupa možda ključni problem u recepciji ovog filma, ni njegove ideje pa ni egzekucija nisu na A nivou.

Ako kao primer A filma sa određenim SF zapletom i intelektualnim pretenzijama uzmemo INCEPTION, onda SURROGATES nema tu šta da traži, i to ne zato što je mnogo slabiji nego zato što je manje diskurzivan u izlaganju svoje ideje. Naime, INCEPTION traje dva i po sata i u jedno pet navrata nabije publici na nos kako je to sve zapravo jako pametno, dočim SURROGATES traje sat i po i mnoge svoje teze plasira na nivou detalja i ne insistira na tome da je za klasu viši od ostatka ponude.

U tom smislu SURROGATES se može porediti sa literaturom. Dok se veliki blokabasteri sa premisom da su inteligentni prodaju kao neka vrsta mejnstrim literature sa žanrovskim zapletom, SURROGATES je kao old school žanrovski roman koji je prepun konvencija i klišea ali je interesantan.

Kad govorimo o konvencijama, one su sjajno plasirane u ovom filmu pre svega jer je u njegovom B-duhu da se neke stvari plasiraju preko žanrovskih prečica, ali pored toga pošto je smešten u svet surogata a surogati su ono kako ljudi vide sebe odnosno kako žele da se predstave, logično je da policajci sebe vide kao policajce iz filma. Tako je i sa ostalim profesijama.

Ono što je meni zanimljiviji aspekt od same koncepcije surogata koja otvara mogućnosti za beskrajne diskusije, i potencijal za još deset filmova na tu temu, jeste ko im se suprotstavlja, s jedne strane tu je duboko traumatizovani detektiv-otpadnik i negativac koji je takođe opterećen vlastitom traumom. Reklo bi se da u ovom obračunu, u kome je naizgled zdrav razum osnovni razlog skepse prema surogatima, jedino traumatizovan i psihotičan čovek mogu da zaista stupe u borbu.

Po svom izgledu SURROGATES me je podsetio na 80s SFove poput Crichtonovog LOOKERa, nosi u sebi tu atmosferu tehnotrilera i smirenost estetizovanih ambijenata. Mostow se dosta igra sa sterilnim svetom surogata koji je sličan kao naš svet ali ipak nije to i uz pomoć izvrsnog DPa Olivera Wooda gradi jedan naizgled nepretenciozan a zapravo vrlo sofisticiran vizuelni koncept. Dok je glavni junak surogat, film je slikan u mirnim, ravnim pokretima kamere, sa krajnje konvencionalnim kadriranjem, a onda kada postane čovek, Mostow i Wood prelaze u sledeću brzinu. I što je više ljudi u igri, to fotografija postaje življa, sa više pokreta kamere i organskim rešenjima u tom domenu.

Film će biti upamćen po barem jednoj antologijskoj akcionoj sceni kada glavni junak helikopterom juri osumnjičenog, a ostatak akcije u sebi nosi prijatnu dozu anarhičnosti proistkle iz toga da se ubijaju ljudi koji to nisu, kao u MATRIXu.

Ono gde film ode u pogešan vid konvencionalnosti jeste samo running against the clock finale, koje nije skandalozno, u redu je, ali je moglo biti bolje.

Bruno je sjajan u glavnoj ulozi - ridikulozan u surogat formi i u ful mačo modu kada ponovo postane čovek. Drugi glumci u principu manje-.više disciplinovano igraju surogate, i samo povremeno ispadnu iz "lika". Podela je među surogatima odlično napravljena, sa glumcima poput Rosamund Pike i Borisa Kodjoea koji savršeno reprezentuju artificijelne vizije ljudi.

Iako SURROGATES donosi i reunion Willis-Rhames, oni praktično nemaju zajedničkih scena.

SURROGATES je pametan B-film pod krinkom A-filma koji pretenduje da bude pametan.

* * * / * * * *

Sunday, September 19, 2010

SUNSET

Pogledao sam izvanredan, zapostavljen, nažalost sasvim razumljivo iako ne i opravdano, klasik iz osamdesetih - SUNSET Blake Edwardsa sa Bruce Willisom i James Garnerom. Ispostavilo se da sam ovaj film zapravo već gledao ranije ali je to bilo toliko davno da sam već i zaboravio. Vredelo je podsetiti se jer u ovom filmu, iste godine kada je snimio i DIE HARD, Bruce Willis nastupa u vrlo old school trileru sa elementima buddy filma, sa sjajnim partnerom koji će kasnije u svet vesterna u vesti i Mela Gibsona u MAVERICKu.

SUNSET je deo Edwardsove možda čak i bolje rediteljske linije trilera u kojoj je ostvario velike rezultate iako je prevashodno poznat po komedijama. Ipak, čovek koji je snimio klasik poput EXPERIMENT IN TERROR automatski se mora smatrati značajnim rediteljem trilera, zar ne? Edwardsu nije bila strana ni brutalnost u exploitation ključu kao recimo u filmu GUNN.

U tom smislu, SUNSET je koncipiran kao buddy film na tragu BUTCH CASSIDYja (još jedna paralela sa MAVERICKom) smeštena u Holivud dvadesetih, sa dve istorijske ličnosti u glavnim ulogama - čuvenim vestern glumcem Tom Mixom kog igra Willis i Wyatt Earpom koji dolazi da bude konsultant kog igra Garner.

Earp ubrzo sreće ženu iz svoje prošlosti koja ga upliće u chandlerovski zaplet koji Edwards tretira živahno ali su seksualni i politički aspekti zapleta više na liniji CHINATOWNa što je verovatno i omelo masovnije gledanje ovog filma jer je naprosto premračan da bi bio veseli eskapizam. SUNSET nije komedija, ali formalno jeste lepršavi krimić, sa elementima noira, tako da ga ubacivanje seksualnih perverzija, fetišizma, prostitucije i sličnih stvari sigurno udaljava od ciljne grupe.

Štaviše, reklo bi se da SUNSET nudi kennethangerovski pogled na Holivud.

To se može prepoznati u sjajno koncipiranom liku glavnog negativca kog igra Malcolm McDowell. Njegov lik je naime postavljen kao nekadašnji čaplinovski komičar koji je postao šef studija, sklon sadizmu i vezama sa podzemljem i u tom smislu dosta podseća na Mack Senneta a naročito ono kako ga je opisivao Ellroy u romanu BLACK DAHLIA. Štaviše, u ovom filmu, on ima i hromu sestru i to se da prepoznati kasnije kao motiv u tom Ellroyevom romanu.

Edwardsova egzekucija materijala je konzervativna. Svakako da kad je reč o Willisu iz 1988. više će se pamtiti DIE HARD jer to je landmark, ali SUNSET je sasvim solidno izveden film stare škole, no razumljivo je da u tom trenutku nije imao puno šanse na blagajnama jer se film transformisao i nije bilo strpljenja za old school stvari.

Garner uspeva da dominira nad naravno šarmantnim Willisom koji je već bio TV zvezda i zajedno čine odličan tim. Malcolm im parira u retko lucidno osmišljenoj ulozi negativca.

U svakom slučaju, SUNSET ima potencijal ne samo kao film za gledanje danas, nego i kao film za rimejkovanje, pošto bi možda iz drugog puta, sada sa Willisom u Garnerovoj ulozi mogao biti hit.

* * * / * * * *

Friday, September 17, 2010

MACHETE

Podvrgao sam se novom Rodriguezovom eksperimentu MACHETE koji potpisuje zajedno sa Ethanom maniquisom, svojim montažerom. Ovaj film spada u Rodriguezovu eksperimentalnu fazu početu sa ONCE UPON A TIME IN MEXICO i izuzev SIN CITYja predstavlja možda i najbolji film nastao u ovoj stranputici njegove karijere.

Za MACHETE se može reći da je kvalitetniji od PLANET TERRORa, pre svega utoliko što je manje talenta uludo protraćeno, a delom i zato što ako imamo u vidu da je ipak reč o ekranizaciji vic-trejlera, nije se ni moglo očekivati išta bolje. Rečju, PLANET TERROR je sa svojim konceptom Grindhouse posvete bio i verovatno poslednja instanca u kojoj se od Rodrigueza išta moglo očekivati i MACHETE dolazi u fazi kada se od njega više apsolutno ništa ne očekuje.

Za razliku od DEATH PROOFa nastalog takođe u povodu GRINDHOUSEa, koji je ipak ozbiljan film, voleli ga ili ne, PLANET TERROR je imao problem u tome što je ne samo na planu ideje već pre svega realizacija potpuno flah. odnosno, Rodriguez je ironiju prema žanru, formi, pripovedanju i svemu ostalom preneo i na sam proces nastanka filma, i tu je moralo doći do njegovog potpunog odvajanja od bilo kakve smislene kinematografije.

MACHETE je film koji nesumnjivo beleži niz duhovitih ideja, niz uspelih gegova, čak i niz ludicnih zaključaka na nivou artikulisanja grindhouse ugođaja, međutim, film je u toj meri zanatski ispušten, u toj meri pripovedački raspojasan i besmislen, bez i najosnovnije sposobnosti za razlikovanje važnog od nevažnog, da na kraju deluje kao jedan prilično infantilan film-esej.

Ideja da Danny Trejo igra naslovnog junaka, dovela je do jednog lepog grindhouse insighta koji je naravno jasan svima onima koji prate ovu vrstu filma, a to je cela podvrsta filmova sa zvezdama-debilima, odnosno masa fiolmova u kojima je glavni junak zapravo najslabija karika. Danny Trejo je epizodista, i ubacivanje nega u glavnu rolu ekvivalentno je uzimanju Rona Marchinija koji je navodno namučio Chuck Norisa u kimonu, ali ne i na ekranu, za glavnu ulogu - a takve stvari su se dešavale. Međutim, isto tako, filmovi sa opskurnim mentolima u glavnim ulogama su imali draž u tome što su reditelji istrajavali u forsiranju marginalca do statusa zvezde, dočim je Rodriguez nesiguran i pretrpava film popularnim epizodistima i vinjetama, te se gubi fokus sa glavnog, naslovnog lika i on na kraju ostaje zatrpan nizom viškova.

Film traje 105 minuta a ostavlja utisak kao da traje 155, međutim, iako je slab i naporan, ima izvesnu dozu šarma koja me je držala budnim, a ono bar zbog detalja poput reliciranja scena iz DESPERADOa, namernih grešaka u kontinuitetu sa Mercedesom Jeffa Faheya ili pojavljivanja puce iz EL MARIACHIja.

Ljudi koji ne vole film, a naročito oni koji ne vole akcioni film i misle da je to zabava za budale, mogu čak u izvesnoj meri i uživati u ovoj papazjaniji.

To sve nažalost ne znači, da ovo nije još jedan udarac u zid dead enda sa kojim se RR suočava, niti remeti status THE FACULTYja kao njegovog zapravo ako ne najupečatljivijeg a ono najkonzistentnijeg filma.

* * / * * * *

Thursday, September 16, 2010

PAYBACK

Reprizirao sam PAYBACK u Helgelandovom cutu koji se znatno razlikuje od onog koji su napravili studio i Gibson kao producent. Činjenica da je Paramount napravio DVD izdanje koje je maksimalno ispoštovalo ovaj cut, a rekao bih i podrazumevalo dosta velike investicije u novi skor i miks zvuka, govori da je Helgeland ostao uvažen saradnik i da je na kraju dobio svoju satisfakciju. Naravno, pošto je Helgeland zamenjen pred kraj snimanja, kada su dovedeni Terry Hayes da piše i John Myhre (premda pominjan je i Paul Abascal da režira). U svakom slučaju, konsenzus je da je Helgeland snimio sedamdeset posto filma, ali da je isto tako njegova verzija imala znatno kraće finale.

Inače, Paul Abascal je neka vrsta poetske pravde za Helgelanda. Naime, Helgeland je navodno "upropastio" (as in mejnstrimizovao) skript Braće Wachowski za ASSASSINS a na tom filmu je Abascal bio Stalloneov frizer. Na PAYBACKu je došlo do toga da se Abascal pozabavi njime. Kasnije je Abascal za Firera snimio PAPARAZZI.

U tom smislu, ako bi se pravilo neko paušalno poređenje, mislim da je studio cut ipak bolji, bogatiji, dorečeniji, ali Helgelandov svakako ima svoj adut a to je dosledno baziranje na 70s atmosferi i minimalizmu po kome je prepoznatljiva i Flemyngova sjajna ekranizacija Parker-novela THE SPLIT sa kojim PAYBACK u Helgelandovom cutu može da čini sjajan double-bill. Studio cut je Porteru dodao još jednu dimenziju na nivou karaktera i modernizovao ga u najboljem smislu, dočim je Helgelandov Porter sveden kao Jim Brown kod Flemynga.

Kolor-korekcija je takođe drugačija i film nije u plavim nijansama kao studio cut tako da je i u tom smislu bliži 70s krimićima. Helgeland je očigldno želeo da se nadoveže na 70s krimiće sa ubermensch glumcima mnogo više nego što je sam POINT BLANK Johna Boormana u kome iako glumi Lee Marvin, pretencioznost Boormanovog postupka odnosi prevagu. U PAYBACKu jedini arty momenat je ta arhaiziranost iako se film formalno dešava danas. Verujem da bi smeštanje filma u epohu učinilo da bude opterećen konotacijama tog vremena, a krimići iz te epohe su u principu vrlo često nevezani za trenutne istorijske tokove. U tom smislu Helgelandov PAYBACK više podseća na ritchiejevo remek-delo PRIME CUT sa Marvinom nego na Boormanov POINT BLANK sa kojim deli izvorni Westlakeov materijal. Uostalom, u jdnom detalju Helgeland pravi posvetu Siegelu kada se likovi nalaze u kafani VARRICK'S i zaista Porter dosta podseća na "poslednjeg od nezavisnih" iz tog remek-dela.

Novi score je vrlo funky i takođe vrlo 70s.

Reč je o director's cutu koji se zaista znatno razlikuje, slično Donnerovim akcijama u SUPERMANu tako da mislim da ljubitelji PAYBACKa treba da ga pogledaju, i što je još važnije, mislim da oni koji nisu ranije videli studio cut posle gledanja mogu imati drugačiji utisak

* * * 1/2 / * * * *

Wednesday, September 15, 2010

HARVARD MAN

Pogledao sam HARVARD MAN Jamesa Tobacka, film sa kojim se dosta uspešno može lečiti ENTOURAGE withdrawal. Ovaj film pored Adrana Greniera u glavnoj ulozi, ima u sebi i jedan detalj koji se kasnije pojavljivao kao motiv u seriji a to je da Vince preuzima uloge namenjene Leu DiCapriju, dakle u ovom slučaju je Adrian igrao lik koji je pisan za mladog Lea. Međutim, kada je film sniman, Leo je već imao TITANIC, a iza sebe je ostavio i BASKETBALL DIARIES koji je u izvesnom smislu prilično sličan.

Grenier u ovom filmu služi kao odlična zamena za Lea u Tobackovoj osavremenjenoj viziji klasika Jacka Nicholsona DRIVE, HE SAID u kome se snalaženje mladog sportiste na radikalizovanom univerzitetu koji je preplavila droga, zamenjuje snalaženjem mladog sportiste na konformističkom univerzitetu koji je preplavila droga.

Kao i uvek, veliki mačo američkog filma, ubacio je dosta autobiografskih detalja u film, i u stvari ta činjenica da je stekao status poštovanog mužjaka Fabrike snova je i održala Tobacka na obroncima prve lige toliko dugo. Ceo koncept Ivy league studenta koji eksperimentiše sa drogama, eksom, kockom i svetom podzemlja je biografski detalj koji je obeležio Tobacka kao mezimca mnogih holivudskih mogula i u ovom filmu to je stvar koju on primarno eksploatiše.

Umesto političke pobune izražene kroz eksperimetisanje sa seksom i drogom, u HARVARD MANu Toback prikazuje jocka koji pokušava da mnogo dublje spozna sebe mahom idući od orgazma do higha i nazad. U ovom filmu jock u glavnoj ulozi je prikazan kao pozitivan, višedimenzionalan lik, koji misli da manipuliše ljudima u svom životu sve dok ne overdozira sa LSDom i sam postane izmanipulisan u jednom slučaju koji uključuje mafiju, nameštanje utakmica i FBI.

Konzistentnost izraza nikada nije bila Tobackova jača strana, čak ni u njegovom klasiku FINGERS, međutim to smeta HARVARD MANu da bude energičan i interesantan nezavisni film, sa vrlo intenzivnim tempom i zanimljivim rediteljskim koncpetom koji se bazira na seriji kratkih kadar-sekvenci i dosta pokreta kamere. Toback se birajući takav rediteljski koncept kreće tankom granicom između zbrzavanja stvari i istinske estetizacije, ali na kraju, čini se da preovlađuje ovo drugo, između ostalog i zato što je glumačka igra jako dobra i ne iziskuje dosta coveragea.

U filmu se u dosta bitnoj ulozi pojavljuje i NBA košarkaš Ray Allen koji je dotle već igrao u HE GOT GAME. Toback je svoju priču na temu tenzija između belaca i crnaca već snimio, a rekao bih da Ray Allen ima istu ulogu kao i Jim Brown u FINGERSu, s tim što ipak postoji generacijski jaz između njega i Tobacka (koji je jedno vreme čak i živeo u istoj kući sa Brownom).

Međutim, ovaj film nije za gledaoce koji nisu barem malo upoznati sa Tobackovim radom, i neke od njegovih rediteljskih idiosinkrazija mogu biti shvaćene kao veliki problem.

Ipak, Toback nudi dosta sjajnih stvari onima koji vole taj in your face pristup i pokazuje kako je moguće snimiti dinamičan film koji vrca od dijaloga i pretenzije koja se graniči sa banalnošću, ali je strogo vezana za karaktere a ne za autora i zato funkcioniše.

* * * / * * * *

Tuesday, September 14, 2010

MAVERICK

Reprizirao sam MAVERICK Richarda Donnera, izvanredan film iz Firerovog opusa koji se nažalost često previđa, iako je bio vrlo kvalitetan i prilično uspešan. Gibson je 1994. kada je počeo da se pomalja vestern posle uspeha UNFORGIVENa, a u vreme TOMBSTONEa, WYATT EARPa, nastupio sa vesternom koji je koncipiran kao veliki povratak zabavnoj strani tog žanra, na tragu pojedinih filmova Burt Kennedyja i Don Siegela.

Istovremeno, ovaj film je veliki omaž starim vestern klasicima, i to ne samo staroj seriji MAVERICK čiji glavni glumac James Garner igra drugu najvažniju mušku ulogu u filmu, ili BUTCH CASSIDYju, čiji scenarista William Goldman potpisuje izvanredan scenario već i brojnim lokacijama, situacijama, glumcima i pevačima kantri muzike koji se u velikom broju pojavljuju u cameo ulogama.

Firerov Maverick je daleko kompleksniji od Garnerovog sa televizije koji je bio šarmantni kartaroš-prevarant. Novi Maverick je istovremeno komičan ali i psihotičan, i Mel ga gradi sa unošenjem pomalo Martina Riggsa u taj popularni lik. Štaviše, u jednoj situaciji, Donner i Gibson efektno namiguju filmu LETHAL WEAPON, ali to nije samo detalj već i u priličnoj meri signal u kom pravcu će Gibson razviti ovog junaka.

Goldmanov scenario istovremeno ima zadatak da ispriča Maverickovu avanturu, bude franchise starter ali i da ponudi sve moguće vestern situacije, od borbi po salunima, preko tuča sa Indijancima do smirivanja odbegle kočije. U tom smislu, Goldman se koristi strukturom road movieja i nudi jedan u suštini epizodičan ali koherentan scenario koji obiluje duhovito postavljenim situacijama u kojima Gibson i Jode Foster u ulozi koja je potpuno atipična za nju briljiraju u maniru najvećih holivudskih parova, nadovezujući se unutar vestern tradicije na parove poput Clinta Eastwooda i Shirley Maclaine u TWO MULES FOR SISTER SARA Dona Siegela. Donner u principu tako i režira film, iako obiluje akcijom, MAVERICK je pre svega komedija o nadmetanju dva karaktera.

Od kada je upao u nevolje, pominju se glasine da bi Gibson radio nastavak MAVERICKa što u produkcionom smislu ima logike jer je ovo bila produkcija njegove kompanije Icon i on verovatno ima prava na osnovu kojih može sam da izfinansira film; a Jodie Foster može da privuča jer je i on igrao u njenom novom indie filmu BEAVER i poznati su po tome da su bliski prijatelji. U tom smislu, postavljaju se dva pitanja. Prvo je otkud to da MAVERICK nije dobio nastavak u ono vreme a drugo je naravno kolike su šanse da danas taj film zaigra na blagajnama. Odgovor na ovo drugo pitanje je otvoren a moja pretpostavka vezana za prvo je naprosto to da iako je MAVERICK bio uspeh u svim aspektima, vestern ipak nije delovao kao perspektivna forma u periodu koji je potom usledio i da je produkovao više flopova nego hitova, a i sam Gibson se više fokusirao na manje komične saradnje sa Brian Helgelandom i dr.

Iako spolja deluje kao laboratorijski krojen spoj BUTCH CASSIDYja i LETHAL WEAPONa, MAVERICK je jedan od retkih blokbastera koji se isključivo bazira na snazi glume, karaktera i scenarija, a u kinestetičkom smislu na zanatskim veštinama svojstvenim vesternu, poput snimanja u divljim predelima i akrobacije.

* * * / * * * *

Friday, September 10, 2010

THE DISAPPEARANCE OF ALICE CREED

Pogledao sam jedan od najprecenjenijih novih britanskih trilera THE DISAPPEARANCE OF ALICE CREED J Blakesona, film koji je tretiran kao veliki showcase za nove talente, ali na kraju sve to deluje kao krajnje prosečan pokušaj aproprijacije koncepta poput SLEUTHa u nove okolnosti otmice. Nažalost, za razliku od SLEUTHa gde su likovi bili zanimljivi i pre "velikih preokreta", u ovom filmu jedino preokreti daju svežinu filmu dok su likovi s jedne strane prazni i konvencionalni a s druge, čak i u onom domenu u kome su izgrađeni krajnje neintersantni. Tome treba dodati i određene preokrete/osobine likova koje ostavljaju utisak krajnje neubedljivosti.

Blakesonova egzekucija je pristojna, film izgleda glossy i pokušava da nadoknadi sve potencijalne nedostatke koje sa sobom nosi minimalizam i smeštanje većeg dela filma u dve prostorije i u tome bi sigurno uspeo da je imao iole zanimljivije likove. Slično zanimljivom ali probelmatičnom filmu EDEN LAKE, jedan od značajnih simptoma ovog filma jeste rešavanje situacije korz detalje proistekle iz fizičke konfrontacije umesto promena odnosa. Iako jako volim fizičku konfrontaciju na filmu, ovo naprosto nije priča koja tako treba da se rešava.

* 1/2 / * * * *

Thursday, September 9, 2010

PUSHOVER

Pogledao sam izvanredan B-noir Richarda Quinea PUSHOVER koji bi verovatno ostao nedostupan da ga Columbia nije izdala u jednoj od svojih cratedigging DVD edicija. Ovaj film sam sticajem okolnosti dugo imao na nišanu, doduše pre svega jer me je glumačka podela intrigirala. Fred MacMurray je glumac čije filmove uvek gledam sa velikom pažnjom i mislim da je on, upros solidnoj karijeri mogao da postigne više, a zatim zbog Kim Novak koja je takođe jedna od potcenjenih Hitchovih plavuša. U ovom filmu MacMurray igra ulogu na tragu DOUBLE INDEMNITYja, dvanaest godina posle Wilderovog remek-dela a Kim nešto slično REAR WINDOWu, u isto vreme kada je nastalo Hitchovo.

Quine je marginalan reditelj, poznat po nekoliko solidnih ali za istoriju filma manje važnih filmova koje je radio za Columbiu. Međutim, PUSHOVER je pre svega maestralno režiran film.

Smešten u jednu zgradu veći deo svog trajanja, PUSHOVER naizmenično funkcioniše kao fatalistički noir i u najboljem smislu zamršeni suspenser u kome se smenjuju nevolje izazvane dubokim duševnim slabostima i nagonima sa napetim poukama o tome kako ne postoji savršeni zločin. Iako na površini, a i zahvaljujući tome što Quineovo ime ne garantuje ništa, PUSHOVER deluje kao u najboljem slučaju izvaredan programmer, nesumnjivo je reč o filmu vrlo podesnom za analizu.

Pre svega, PUSHOVER vrlo suptilnim rešenjima dovodi u pitanje neke od konvencionanih pretpostavki psihologije noir filma. Pre svega, iako ovde postoji femme fatale koja predlaže glavnom junaku kako da ukrade novac i pobegne sa njom, na kraju se iospostavlja da je njemu mnogo više stalo do novca nego njoj i da štaviše, ona prema njemu gaji vrlo iskrena osećanja, i da je u izvesnom smislu njen predlog bio u funkciji samoodržanja kada joj je pretio odlazak u zatvor.

Zatim, film se dosta poigrava sa voajerističkom dimenzijom jer su glavni muški junaci policajci koji nadgledaju ljubavnicu razbojnika koga jure. Jedan od njih razvija dosta upadljivu sklonost ka voajerizmu i u tome uživa. Kada na kraju sapase život mlade žene na koju je naročito obraćao pažnju, teško je ne primetiti perverznu dimenziju njihovog odnosa koji je počeo kroz voajerske poglede.

Konačno, sklop događaja koji dovodi do neumitnog kraha glavnog junaka, iako je sasvim ubedljiv u kontekstu priče i potvrđuje paradigmu da nema savršenog zločina, ipak ostavlja utisak iznuđenog raspleta i kao da sugeriše da je "istina" o sudbini tih junaka potpuno "drugačija". To bi se u načelo moglo reći za noge noir zaplete, međutim ovaj je specifičan zbog drugačijeg, iskrenijeg odnosa između Zavedenog Muškarca i Fatalne Žene, jer on zapravo nije zaveden i ona zapravo nije fatalna.

Ovaj film je nastao po prozi Billa Ballingera i Thomasa Walsha, međutim, po samom filmskom izrazu reklo bi se da je reč o vrlo filmičnoj adaptaciji koja je svela prozu na dramski minimum, i to u ovom slučaju savršeno funkcioniše. Psihološka dimenzija odnosa je u toj meri intrigantna čak i ikad se gleda iz današnje vizure da bi PUSHOVER lako mogao biti rimejkovan u sadašnjim okolnostima.

Od prvog kadra Quine donosi eleganciju i jednostavnost klasičnog holivudskog filma, a iako je film evidentno sniman u krajnje svedenim produkcionim uslovima, to se ne oseća kao nedostatak već upravo daje svemu naročit kvalitet. Iako nisam ljubiotelj filmova vezanih za jednu lokaciju, PUSHOVER je po svojoj uspešnosti u tom domenu preteča BOUNDa Braće Wachowski.

Kvalitet ovog filma na kome se nije previše insistiralo i koji nije naročito naglašavan u literaturi je na svu sreću primećen kod urednika DVD izdanja studija Columbia.

* * * 1/2 / * * * *

Wednesday, September 8, 2010

GARDIENS DE L'ORDRE

Pogledao sam GARDIENS DE L'ORDRE Nicolasa Boukhrieffa jednog od najintrigantnijih francuskih reditelja krimića. U ovom filmu posle izvanrednih CONVOYEURa i CORTEXa koji su imali visok stene originalnosti u postavci, zajvaljujući čemu je CONVOYEUR bio i kupljen za američki rimejk, ali se čini da od toga neće biti ništa posle Nimrodovog ARMOREDa, Boukhrieff preuzima jednu češće korišćenu holivudsku formulu i daje joj svoj autentični pogled.

U konkretnom slučaju GARDIENS DE L'ORDRE, Boukhrieff peuzima koncept michaelmannovskog policijskog filma osamdesetih, odnosno, budimo pošteni, oslanja se na njegov prevashodni uticaj na estetiku policijskog filma pošto Mann na velikom ekranu postaje značajan tek tokom devedesetih u punoj meri dok je u osamdesetim uticajan preko televizije i po obodima.

Ipak, Boukhrieff se najviše može porditi sa Mannom po tom spoju upravo francuske utišanosti policiera & junaka posvećenioh svom profesionalnom kredu po cenu svega u spoju sa američkim konvencijama detektivskog para, nasilnih kriminalaca, ambijenata okupanih neonom i plesnom muzikom, prostora koji su istovremeno moderni i arhaični. U tom smislu, iako se dešava sada, GARDIENS ima izvesnu retro dimenziju, ne samo na nivou postavke već i u pojedinim dizajnerskim rešenjima. Međutim, ta retro dimenzija, meni lično prija, iako je sasvim moguće da neko drugi doživi ovaj film kao hermetični pastiš.

Film je slikao Dominique Collin koji je Boukhrieffov saradnik od početka, a značajno je doprineo i radu Gaspara Noea, tako da film ima taj neobičan spoj blako pomerenih uglova snimanja, kadar-sekvenci i konvencionalno, dinamično postavljenih obračuna koji na svakom koraku nose poneki rediteljski kink. U tom smislu, GARDIENS je film koji u svakoj sceni nosi barem po jedno suptilno rediteljsko rešenje, i pre svega je reč o filmu čiju atipičnost čini rediteljski koncept.

Pre svega, film je realizovan praktično bez pokušaja bilo kakve duhovitosti. Eventualni humor proističe iz situacija. KKarakteri su vrlo sadržajni pre svega zahvaljujući Boukhrieffovom vođenju, i sposobnosti da kroz par jednostavnih poteza motiviše rasplet koji se u tippinim policijskim filmovima obično dešava po automatizmu. takav je i odnos između dvoje glavnih junaka koje igraju Cecile De France (mezimica iz HAUTE TENSION) i Fred Testot koji počinju film kao autsajderi a završavaju ga kao heroji ali u jednom atipičnom, spuštenom ključu, u kome to što su usamljeni nimalo nije cool, i akcija je naporna, krvava, nasilna a opet na jedan svež način estetizovana.

Iako se može reći da ova dva glumca ne grade neke širokogrude i naročito simpatične junake, identifikacija sa njima pre svega dolazi iz mannovske posvećenosti poslu, radnog procesa i celokupne atmosfere. I sam film je takav. Iako se oslanja na konvencije visokokomunikativnog žanra, GARDIENS nije veseli crowdpleaser, i u priličnoj meri je acquired taste za razliku od CONVOYEURa i CORTEXa.

Isto tako, ono što su Boukhrieffovi quirkovi nekome može smetati, no u svakom slučaju, njegova odstupanja od konvencije i pokušaji da obogati formu su čitljivi i mislim da bi ljubitelji policijskog filma trebalo da ga pogledaju.


* * * / * * * *

Tuesday, September 7, 2010

THE TALL GUY

Konačno sam uspeo da lociram THE TALL GUY Mela Smitha, debitantski scenario Richarda Curtisa, i uz nesebičnu pomoć Meha Krljića i njegovih hacking skillza, uspeo sam da ga otvorim posle višednevne borbe sa fajlom koji je želeo da mi ostane nedostupan.

Kao veliki fan Richarda Curtisa nisam mogao da dozvolim sebi da imam neke daleke utiske o ovom filmu iz davne prošlosti. I zaista ovaj film je zanimljiv kao svojevrsna preteča NOTTING HILLa gde je glavni junak neuspeli američki glumac a romantic interest je londonska medicinska sestra, dočim je kasnije everyman bio Hugh Grant a slavna glumica Julia Roberts. Osnovna razlika između ta dva filma je to što je u početku Curtis režiran kao klasičan komediograf, čime se uostalom bavio na televiziji, tako da u ovom filmu Mel Smith pokušava da koliko god može insistira na komediji, gazeći ne samo verbalni već i fizički humor do granice slepstika. Međutim, snaga Curtisovog rukopisa nije samo u duhovitostima već upravo u karakterima i zato su njegove najspelije filmove režirali reditelji poput Mike Newella i Rogera Michella, autori koji se pre svega bave karakterima i dramom, pa tek onda fizičkim aspektima humora.

U tom smislu Mel Smith nudi stari i u velikoj meri prevaziđeni pogled na Curtisa, i čini se da je on slaba karika u ovom filmu.

Jeff Goldblum je na svom visokom nivou, kao i inače dok je Emma Thompson očekivano izvanredna u svojoj ulozi i pruža rolu koja u priličnoj meri anticipira kasnije izbrušenije karaktere koje je Curtis pisao i kreirao u saradnji sa drugačijim rediteljima.

Izuzmu li se slapstick preterivanja koja je Mel Smith uneo sasvim nepotrebno, THE TALL GUY stoji kao jedna jednostavna ali izuzetno efektna romantična komedija, u kojoj su spojeni elementi koje će Curtis kasnije u Working Title produkciji dovesti do savršenstva. Iako se vrlo lako ovoj WT produkciji mogu oprostiti neke greške u koracima, njih zapravo ni nema previše, i THE TALL GUY zaslužuje veću pažnju od pukog istorijskog značaja koji ima Curtisov debi.

* * * / * * * *

WILD TARGET

Pogledao sam nažalost krajnje suvišnu britansku komediju WILD TARGET koju je po francuskom izvorniku režirao Jonathan Lynn, reditelj koji je nekada radio holivudske filmove visokog profila, između ostalog i superiorniji rad na istu temu - WHOLE NINE YARDS sa Bruce Willisom.

Ovog puta, plaćeni ubica sa quirkom, da ne kažem queerkom, ima lik Bill Nighyja, sa svim njegovim već poznatim glumačkim iživljavanjima. Dama u nevoklji je Emily Blunt, a slučajni prolaznik koji otkriva ubicu se sebi je Rupert Grint. kao negativci pojavljuju se Moffatov Watson - Martin Freeman i Rupert Everett. Nažalost, imena ovih talentovanih glumaca i relativno solidna produkcija & egezkucija ne uspevaju da prikriju koliko je ovaj film zapravo suvišan.

Ne samo da smo ovaj zaplet videli već stotinama puta, i da Lynn sa saučesnicima naprosto ne može da doda ništa novo, nego bi se reklo da kvalitet glumačke podele dodatno smeta u filmu jer naizmenično izaziva sažaljenje zašto takvi talenti igraju u ovakvom filmu odnosno podseća na njihove odlične role u mnogo boljim filmovima.

WILD TARGET je u najbolju ruku rutinski film koji se slomio pod teretom neiskorišćenog talenta i ispred a bogami i iza kamere, jer Lynn nije čovek za olako otpisivanje.

* 1/2 / * * * *

Sunday, September 5, 2010

OUT OF SIGHT

Reprizirao sam OUT OF SIGHT Stevena Soderbergha, ekranizaciju romana Elmore Leonarda koja je jednim potezom vratila Soderbergha u igru, potvrdila Clooneya kao zvezdu i lansirala Scott Franka kao scenaristu-superstara. Frank je potpisao i adaptaciju Leonardovog romana GET SHORTY koju je režirao Barry Sonnenfeld, takođe, jedan izvanredan film. Prava je šteta što ljudi koji stoje iza SHORTYja i SIGHTa, a to je De Vitova firma Jersey Films više ne postoje jer su u nekoliko navrata napravili odlične filmove upravo tog srednjebudžetnog profila, a opet za publiku, što danas sve više nedostaje u ponudi studija.

Soderbergh je snimio ovaj film u svojoj baroknoj fazi i u saradnji sa DPjem Elliott Davisom, napravio je izuzetno atmosferičan film, koristeći se brojnim trikovima koje zna, od bogate, koloritne fotografije, preko montaže sa dosta 70s a ponegde i novotalasovskih detalja, do funky skora Davida Holmesa koji je svoj vrhunac u saradnji sa Soderberghom postigao baš u ovom filmu. U svakom slučaju, Soderbergh je posle ovog filma počeo da jenjava kao veliki stilista i prešao je uneke radikalnije eksperimentalne forme, međutim ovaj film je dobar podsednik koliko ovaj reditelj vlada izražajnim sredstvima filmske moderne i potvrđuje da je klasa, i da nimalo nije za otpisivanje.

Ono što je glavni adut ovog filma, pred odličnog u duhovitog Frankovog scenarija, baziranog na Leonardovom romanu koji sam po sebi vrca, jeste Soderberghovo snalaženje unutar scena na rediteljskom planu. U svojim kasnijim radovima, imao je iskustva i sa zvezdanijim podelama od ove, ali nikada potom nije uspeo da na tako efektan način stvara odnose između likova unutar scene, da kreira tenziju, svakome pruži ne samo funkciju već i pravo mesto, i da istakne zvezde. U tom domenu, OUT OF SIGHT funkcioniše besprekorno, i iako zapravo vrvi od headlinera glumaca, nikada se ne dovodi u pitanje da su Clooney i J.Lo u centru pažnje.

Što se Clooneya tiče, njegova uloga u OUT OF SIGHTu se bez problema može meriti sa Redfordovom interpretacijom Dortmundera u HOT ROCKu, dakle to je taj spoj naizgled laganog materijala i zvezde koja se kreće tankom linijom između zabave i ozbiljnog karakternog igranja, odnosno mejnstrima visoke klase. Ni ne čudi da je kasnije Clooney pošao putem Redforda i Beattyja i njihovim 70s stazama.

Što se J.Lo tiče, koliko god ona danas delovala besmisleno, ovo je film koji je izašao neposredno posle U-TURNa, a glumica koja ima takvu seriju nasova u par godina jeste sila na koju se mora(lo) računati. Doduše, ona je ovde aposlutno u funkciji priče, potčinjena rediteljskoj viziji i njen slučaj je klasičan primer davanja suvišne slobode glumcu koja na kraju dovodi do potpunog kraha karijere i reputacije. U ovom filmu, J.Lo je na apsolutnom vrhuncu.

Hemije između nje i Clooneya je izvnredno realizovana, sa dijaloškim razmenama na nivou klaska poput Cary Granta i Katherine Hepburn i erotskom tenzijom koja se retko sreće u mejnstrim filmu.

OUT OF SIGHT je ukratko film kakav se retko sreće, uspeo primer mejnstrim filma visoke klase u kome su autori pored evidentne veštine i kvaliteta imali i malo sreće da sve bude obogaćeno jednom dodatnom dimenzijom harizme i šarma. Više od deset godina od kada sam ga prvi, i ubrzo potom drugi put gledao u bioskopu, ovaj film stoji kao ništa manji klasik.

* * * 1/2 / * * * *

THE JERICHO MILE

Pogledao sam THE JERICHO MILE, dugo vremena nedostupni debi Michaela Manna, TV film koji je u svoje vreme izdominirao na Emmyjima i započeo njegovu uspešnu televizijsku karijeru.

Ovaj TV film bi se najbolje mogao opisati kao ROCKY u zatvoru, s tim što se glavni junak bavi srednjeprugaškim trčanjem. Mann se snalazi kao riba u vodi u zatvoru. Film je sniman na autentičnoj lokaciji sa podelom koju su činili glumci i zatvorenici i očigledno je da Manna mnogo više lože rasne tenzije među mačo bandama nego priča o trčanju koja u sebi svakako sadrži određene elemente idealizma, ali je daleko od zašećerenosti i naivnosti. Izuzev glavnog junaka koji je na dooživotnoj robiji zbog zločina iz strasti sa kojim se gledaoci mogu identifikovati, i pomalo prenaglašene emocije koju iznosi Peter Strauss u toj ulozi (to nadoknađuje odličnom fizičkom spremom u scenama trčanja), ostatak filma začuđujuće deluje autentično.

Međutim, rekao bih da je tako tvrd prikaz zatvora i politike u njemu jedino i mogao biti prikazan pod krinkom "inspirativne" priče o trkaču.

Ono što je najznačajniji zahvat Manna u odnosu na trkačku priču jeste to što uspeva da izbegne pojednostavljivanje i naivne emocije u njenom prikazu. Uprkos tome što je mogao imati boljeg glumca od Peter Straussa za tu ulogu, Mann vrlo dobro stvara dilemu da li je sportski fanatizam stvar endemskog olimpizma ili pukog narcizma i sebičluka glavnog junaka.

Vizuelni koncept je poludokumentarni, snimano je prljavo, što je idealno sa postizanje utiska autentičnosti. Ne čudi da je sa ovakvim debijem, Mann uspeo da se nametne kao nosilac nečeg novog i energičnog na sceni, i da podseti na ranije televizijske asove poput Siegela i Aldricha.

Saturday, September 4, 2010

ŽENA SA SLOMLJENIM NOSEM

Pogledao sam ŽENU SA SLOMLJENIM NOSEM Srđana Koljevića. Kao neko ko je svoj profesionalni rad i akademsku karijeru u priličnoj meri ugrozio analizirajujući njegov rad kroz kritike i kao neko ko ga otvoreno nazvao jahačam naše filmske apokalipse, već mesecima bivam tizovan od svih onih koji su gledali ŽENU da je to film "za mene" i da me neće "razočarati".

Nažalost, ŽENA me je razočarala jer od nje nisam dobio ono što su svi očekivali da će mi pružiti a to je gorivo za dalju elaboraciju Koljevićevog pogubnog uticaja na naš film. Doduše, možda je problem i u meni, naime odavno me sve ono što je loše u našoj kinematografiji ne potresa kao ranije, i trudim se da frustracije doživljavam pozitivno, koliko god je to moguće.

S druge strane, čini mi se da i dalje nisam zaboravio one osnovne postulate pisanja o lošim filmovima koje sam svojevremeno savladao na kursu PRa u Hezbolahu, kada naiđe prava prilika kao što je recimo bila BESA.

Dakle, problem donekle jeste u meni ali jeste i u novom Koljevićevom filmu.

Naime, već je reakcija na Koljevićev film umanjena time što je film promašaj u onom domenu u kome je trebalo da bude hit. Nije otišao na festivale, po gradu se čak i najbliži saradnici sprdaju sa njim, svi koji su ga gledali, čak i oni najtolerantniji misle da je to bezveze, u najmanju ruku mlako. U takvim okolnostima, kada je film izgubio tlo pod nogama, zaista nisam potreban ja da ga overavam.

Štaviše, moram priznati da mi je nekako i žao što je sve tako ispalo i što se jedna zabluda i pogrešan put konačno tako i pokazala u filmu za koji se čini kao da su ga svi doživljavali kao novi korak u karijeri.

Ipak, taj novi korak nije mogao da se ostvari u jednom tako potrošenom filmu, sa do te mere potrošenim idejama, i toliko ponavljanja starih rešenja. Od samog scenarija koji se bavi trima ukrštenim pričama koje imaju snažan eho nesnimljenog OBORENOG POGLEDA te snimljenih KLOPKE i LJUBAVI I DRUGIH ZLOČINA, ali bez ionako dubiozne svežine bilo kod god tih filmova, sa nejasnim odnosima među likovima čija polurazumljivost proizilazi iz pokušaja suptilnosti, krajnje neuspelog; ljubavnim pričama koje ne sadrže previše ljubavi u sebi - odnosno padaju na onom najdelikatnijem terenu a to je ubeđivanje gledalaca zašto su to dvoje ljudi jedno za drugo; sa ponovnom eksploatacijom Bosne i izbeglica koja je postala deplasirana iz prostog razloga što je Dejton potpisan pre 15 godina i naprosto taj problem više ne postoji u tom obliku, ti ljudi su se snašli, prilagodili i od jarana neumitno postali ortaci; nekim pseudocrnotalasovskim prikazom života ljudi sa margine koji je toliko bajat da već tokom sedamdesetih nije mogao da prođe u scenarijima Gordana Mihića. Dakle, sve to je pre svega zamorno. Nema tu nečeg novog, ma koliko loše bilo, nema tu ni kvaliteta niti produbljivanja ambisa sa čijim je iskopavanjem počeo Koljević pre nekih dvanaestak godina.

Štaviše, ovaj film deluje kao delo koje označava kraj jedne ere. U njemu se oseća, po meni, nešto slično kao u STRŠLJENU kada sam i locirao Koljevića kao simptom a to je taj utisak da posle njega stvari neće biti iste. Ako je STRŠLJEN bio uvod u užas mislim da je ŽENA zaključenje. Naprosto, ovo je ćorsokak koga su svi svesni, i iako će možda biti još filmova na ovom tragu, oni nepovratno ispadaju iz mejnstrima kako kod nas, tako i kod inostranih partnera koji to sve blagonaklono podržavaju.

O kraju jedne epohe, svedoči i krajnje indiferentna gluma. Nebojša Glogovac je prosto istu tu ulogu simpatičnog marginalca-emotivca odigrao više puta nego što je trebalo i u ovom filmu ta filmska persona je umorna, čini se kao da je njemu samom to dosadilo. Branka Katić, koja je u istoj godini overila Michaela Manna i Koljevića što jeste specifičan kuriozitet, kao da se više ne snalazi u našoj kinematografiji i njena uloga je bazirana na površinskoj manifestaciji karaktera, kao mali flešbek na neke njene ranije uloge poput UBISTVA S PREDUMIŠLJAJEM. Anica Dobra, pak, više uopšte ne uspeva da se snađe, deluje preumorno čak i da uključi njen poznati šarm i dar za komiku. Slično važi i za Vuka Kostića, i za Nadu Šargin. Jedino što je iole zabavno jeste uloga Nikole Rakočevića kao gimnazijalca koja deluje kao prikvel ŠIŠANJA. Dakle, glumce je napustila volja, i oni više ne pružaju svoje standardne partije u ovakvom filmu.

Po reakciji publike u bioskopu, rekao bih da film ne uspeva da generiše simpatije kakve bi želeo. Iako bi u teoriji urbana melodrama mogla da napravi dobar rezultat, čini mi se da ŽENA SA SLOMLJENIM NOSEM neće prevazići skor ČEKAJ ME JA SIGURNO NEĆU DOĆI od tridesetak hiljada gledalaca što je za Koljevića ipak slabo ako imamo na umu da je SIVI KAMION imao stotinak hiljada.

ŽENA SA SLOMLJENIM NOSEM je film koji iscrpljuje i zamara. I to je sve.

Thursday, September 2, 2010

THE EXPENDABLES

Pogledao sam THE EXPENDABLES i jedina stvar koja me je obradovala u celom filmu jeste to što sam na kraju video ime Johna Reynoldsa (da bar neko koga znam ima koristi od ovog smeća) i provalio da se Slyov dubler preziva isto kao moj dragi prijatelj.

Sve ostalo što nam je prikazano je zaista jezivo na svim zamislivim nivoima, da citiram Bobana. Nisam očekivao da će EXPENDABLES biti neki naročito ozbiljan film, nisam očekivao ni da će biti na nivou starih akcijaša (koji su, iako je mene lako diskreditovati kao fana Dolpha Lundgrena, ipak bili, fuck it, dobri filmovi uglavnom) i bio sam pripremljen za neku osrednjost.

Međutim, ono što je rezultat EXPENDABLESa je čemer i jad, u glumačkom, scenarističkom, rediteljskom, i što je najpotresnije - elementarnom tehničkom smislu.

Kad je o glumcima reč, prvo treba reći da im je dat nezahvalan zadatak da iako im je akcija primaran vid izražavanja moraju da glume u ogromnoj količini jezivo napisanih dramskih scena. Tu se svako snalazi kako zna - Statham je personality actor, ima šarma, pa se to nekako proguta; Sly je u stanju raspadanja, izgleda kao posrnuli izduvani roid rager; Jet Li je dosta indisponiran, umoran, neubedljiv čak i onda kada radi poteze koje će verovatno moći da izvede i sa osamdeset godina; o podeli mladih roid ragera i potpuno raspadnutom Mickey Rourkeu čiji je simpatični comeback počeo da se pretvara u jednu perverziju ozbiljnih razmera najradije ne bih ni govorio - kao njegov fan iz vremena dok je još bio upotrebljiv, ne mogu da kažem da mi nije drago što Holivud ispravlja nepravdu koju mu je naneo, međutim, mislim da se sad već malo preteralo sa ispravljanjem te nepravde.

Jedini glumac koji je u ovom filmu uspeo da napravi kakvu-takvu kreaciju je Dolph. Njegov lik je prvo jedini među njima koji se ponaša iole uverljivo - on je umoran od ubijanja, navučen je na džank i želi da se iživljava nad protivnicima jer mu je sve dosadilo. To je jedna logična, prirodna emocija, jedini vid promišljanja pozicije stare akcione zvezde u EXPENDABLESu koji je upravo trebalo da bude baziran na tome.

Lundgren i inače u poslednje vreme bolje može da prođe kao izopačeni negativac nego kao akcioni heroj i to mu daje taj spook faktor i u US3: REGENERATION i u EXPENDABLESu, a tragovi toga sežu do Ivana Draga, naravno.

Međutim, Stallone i ostatak ekipe u suštini imaju isti attitude kao Stalloneovi likovi iz osamdesetih, koji doduše jesu patili od istog problema kao pesme Bojana Marovića - junak je bio premlad da ga život toliko samelje. Kako god bilo, Sly, Statham, Rourke, Lundgren i Li su u istom stadijumu samlevenosti iako, nisu baš istih godina. Dakle, što se karaktera tiče, izuzev Lundgrenovog Gunnera, svi ostali su potpuna uravnilovka, bez ikakvih ličnih obeležja.

To bukvalno repliciranje rešenja iz osamdesetih bi moglo proći da nema dve velike razlike u odnosu na tadašnje filmove. Prva razlika je u tome što Slya u to vreme nije bilo degutantno gledati a danas zaista jeste (mada ima i jedan tužniji prizor - Arnie, to je prava tuga) a druga je u tome što su te filmove režirali opasni reditelji, tipovi poput George Pan Cosmatosa, Mark L. Lestera pa čak i Peter MacDonalda.

U ovom filmu međutim imamo glumce koji izazivaju mešavinu gađenja i sažaljenja, a bez ikakvih naznaka da je to namera autora kao recimo u WRESTLERu, i rediteljski koncept koji je mešavina najgeneričnijih savremenih pristupa inscenaciji akcije, dakle brze i efektne tuče po uzoru na rad Jeffa Imade u BOURNE SUPREMACY, pokušaj stvaranja realizma kroz pseudodokumentarne pokrete kamere kao kod Greengrassa inače, sa nekim kao old school set-pieceovima koji su jednolični.

Krvi ima, to je činjenica, ali se na kraju to sve pretvara u jednu CGI grotesku sa kidanjem tela koje ne stvara osećaj bola i frakturama kao stalnim asortimanom borbe čime se gubi moć takvih rešenja da posluže kao akcenat. Setimo se scene kada u filmu RAMBO 3, naslovni junak pogodi sovjetskog vojnika nožem u vrat. To mu je jedini takav kill i zato je tako efektan jer je postavljen kao akcenat. Ovde svaki kill pokušava da bude akcenat, maltene svaka tuča podrazumeva frakturu, amputaciju ili oba, i to na kraju gubi svoj efekat. Licemerno bi bilo da kažem da se žalim što je tako jer iako je akcija mahom slabo realizovana, ona je jedino što me je držalo relativno budnim tokom filma, ali care for what you wish - ako sam ikada želeo da svaki kill bude tako efektan, sada se ispostavlja da to ipak ne ide.

Glavni negativci su Eric Roberts i David Zayas. Zayas je direktno ridikulozan kao latinoamerički diktator. Takve diktatore je eliminisao još Chuck Bronson početkom osamdesetih. Eric Roberts s druge strane, a na osnovu serije ENTOURAGE znamo da je u izvrsnoj formi, ne dobija priliku da se fizički razračunava, iako je on imao svoje oktagonske nastupe u serijalu BEST OF THE BEST. dakle, izuzev Gary Danielsa i Steve Austina koji neupečatljivo stradaju, negativci u ovom filmu su ili upadljivo nemoćni kao Zayas ili neiskorišćeni kao vitki i snažni ER.

U tom smislu EXPENDABLES ni ne pokazuje borbu nego prilično nezanimljivi demolition derby u kome grupa slabo simpatičnih do antipatičnih likova maltretira desetine nekih slabića čiji je jedini claim to evil baziran na dve i po scene u kojima šikaniraju istih desetak statista u ritama.

Nažalost, kada se sve uzme u obzir, teško je biti na bilo koji način zadovoljan filmom u kome je jedini kvalitet mahom nameravana a u manjoj meri ostvarena svirepost akcionih scena pošto ga to svodi na tvrdnje onih koji su se bavili klevetanjm akcijaša osamdesetih i daje im za pravo.

* 1/2 / * * * *

Wednesday, September 1, 2010

DOG POUND

Pogledao sam DOG POUND Kima Chapirona, reditelja filma SHEITAN čiji sam ja verovatno jedini fan. Posle SHEITANa, tada vrlo mladi Chapiron napravio je dužu pauzu ali je za to vreme intenzivo radio u umetničkom kolektivu zajedno sa Romain Gavrasom koji je danas, iako nema film sigurno veće ima od njega kao reditelj spotova za Justice i naročito po spotu BORN FREE koji je radio za MIAu.

U tom pogledu, DOG POUND je više u duhu ovog novog kolektiva nego bizarnosti noeovske-kounenovskog tipa koju je Chapiron plasirao u SHEITANu. Ipak, ne treba se brinuti, i Vincent Cassel je deo tog kolektiva i igra glavnu ulogu u debitantskom filmu Romain Gavrasa koji je sada u postprodukciji.

Gavras je na DOG POUNDu radio kao reditelj druge ekipe, a direktor fotografije je bio Andre Chemetoff koga znamo po već pomenutim spotovima te ne čudi da u pojedinim momentima, naročito kada eskalira nasilje, DOG POUND podseti na spotove poput BORN FREE ili Justiceovog STRESSa, što je za mene inače, samo preporuka.

Dok je u filmu SHEITAN Chapiron više pokušavao da se nametne u shock cinema okvirima, da dovede teme inbreedovanih prvincijalaca u sukobu sa urbanom omladinom do paroksizma, DOG POUND je smiren u svom izrazu, vrlo precizan, gotovo šematizovan u svojoj psihološkoj postanci. Deo kritike nazvao je DOG POUND džepnim PROPHETom, i ta definicija nije bez osnova, ako svedemo ovaj film samo na aktuelne zatvorske priče. Ipak, mne je po toj svedenosti i preciznosti, tom prelivanju iz stereotipa u arhetip najviše podsetio na Siegelov RIOT IN CELL BLOCK 11.

Ipak, DOG POUND donosi i izvsne novine. Pre svega ta mešavina larryclarkovske i gusvansantovske esetetike nije nikada primenjena na film koji je u osnovi vrlo dinamičan i po formalnim rešenjima u scenariu gotovo konzervativan, te se dobija jedan zanimljiv spoj, dosta blizak britanskom filmu ali ne i Alan Clarkeu koji je na sličnu temu snimio film SCUM. Za razliku od Clarkea, Chapironov svet je ipak u izvesnom smislu stilizovan ili barem estetizovan.

Kad je o esettizaciji reč, ne samo da kostimi igraju bitnu, gotovo fetišističku ulogu već je sam ambijent u koji je smešten dom drugačiji od gladijatorskih akademija na koje smo navikli u američkom filmu.

I tu dolazimo do možda najzanimljivije dimenzije DOG POUNDa. Film se dešava u Americi, s tim što rediteljski postupak Kim Chapirona i upotreba mahom nepoznatih glumaca čine da film deluje evropski jer je lišen prepoznatljivih američkih rešenja. U konkretnom slučaju, DOG POUND je sniman u kanadi, kao i većina savremenih američkih filmova, uostalom, ali naprosto prisztup svemu je do te mere drugačiji da se ispostavlja kako je naš doživljaj Amerike u stvari više vezan za kadriranje i način glume nego za nju samu.

Dok je SHEITAN bio lutajući metak koji nije svakog gledaoca pogađao na pravo msto, DOG PUND je znak Chapironovog sazrevanja koji u pojedinim deonicama čak deluje prenaglašeno kao dokaz zrelosti. Pošto je ovaj ispit uspešno položio i pokazao da ume da snimi psihološki seriozan film, Chapiron kao da ima dva debija, jedan divlji i jedan odmereni. Sada sa nestrpljenjem treba sačekati njegov PRVI FILM.

* * * / * * * *