Прелюбодеяние

Прелюбодеяние Javora Veselinova je pokušaj visokoestetizovane pretenciozne bugarske melodrame o momku iz razvedenog braka koji se spetlja sa očevom novom ženom. Usput je to i film o njegovom odnosu sa jednom psihički nestabilnom devojkom, ali i o sofijskom noćnom životu i sve to je dato sa obiljem slow motiona. I sa tom salatom od tema i slow motionom traje jedva 74 minuta.

Film je snimljen 2014. godine. Nažalost, izgleda kao da je bitno stariji od toga. Kao da je iz vremena kada je slow motion i taj vid visoke estetizacije nekome bio big deal. Svakako da 2014. to nikoga nije zanimalo.

Jako slabo. Još jedan od radova koji umnogome potvrđuju izgrađene predrasude o bugarskoj kinematografiji.

REBOUND: THE LEGEND OF EARL "THE GOAT" MANIGAULT

Kad sam bio klinac sfedinom devedesetih, dok je tzv. Michael Jordan Effect bio izuzetno uticajan u Holu+ivudu i podsticao na snimanje filmova o košarci, HBO film o Earlu Manigaultu je bio jedna od najtvrđih stvari na temu košarke koju smo gledali moji drugovi i ja.

Iz današnje vizure REBOUND: THE LEGEND OF EARL “THE GOAT” MANIGAULT je naravno žešća hagiografija i ne ostavlja isti utisak kakava je ostavljao onomad kada je nasuprot Nikeovoj estetici sportiste kao superheroja doneo ulice Njujorka i istinitu priču o tipu koji je tukao Wilta i impresionirao Kareema dok je još bio Lew Alcindor, ali nikada nije zaigrao u Ligi jer je propao od droge.

Eriq La Salle je vrlo solidno i vešto režirao ovaj film. Scene košarke su istovremeno energične i nostalgične a redukcija elemenata iz Goatove biografije je u suštini funkcionalna. Naravno, kao klinac nisam znao koje je elemente La Salle izmenio a gde je smatrao da treba “štampati legendu”, tako da bih recimo voleo da sam video pokušaj da zaigra za Utah Stars posle zatvora jer mu je to ipak bio jedini dodir sa profesionalnom košarkom, a isto tako ono zakucavanje sa dva ubačaja u obruč koje je i sam Goat negirao se zadržalo kao “istina”.

Priča je sama po već dovoljno interesantna i bez tog detalja koji je ionako neizvodljiv u stvarnosti a gledalac naročito zna da je to neizvodljivo Donu Cheadleu. Ovaj film je snimljen 1996. godine, kada su glumci i akcione zvezde bili razdvojeni pojmovi. U to vreme je još uvek košarkaš dakle igrao košarkaša i La Salle se dosta i drži toga, pa tako Wilta recimo igra Kevin Garnett a danas pomalo zaboravljeni prvi pik Warriorsa Joe Smith Connie Hawkinsa, nekadašnjeg kontorverznog centra Sunsa, Lakersa i Hawksa.

Pa ipak, on uzima da Cheadle igra Manigaulta i samim tim neke od njegovih najčuvenijih atletskih akrobacija mora da lažira i to radi dosta solidno. Pa ipak, naše saznanje koliki je i ko je Cheadle više subjektivno nego objektivno čini te detalje malo neubedljivim.

Međutim, La Salle je uzeo Cheadlea da bi ovaj doneo Goatovu dramu a ne veštinu na terenu (premda ta dva ne treba razdvajati jer je suština jednog u drugom) i ovaj u tome briljira, uspeva da prikaže njegovo potonuče u narkomaniju i naravno muke jednog okorelog džankija na ubedljiv način. Stoga, La Salle pravi mudru odluku i žrtvuje ono što je u svakom sportskom filmu po definiciji manje važno.

Stoga, REBOUND funkcioniše kao fina nostalgična priča o tome kad je košarka bila “mlada”, i kada su NBA talenti ipak još uvek bili uličari, daleko od internata i srednjih škola koje ih pod staklenim zvonom gaje kao vrhunsku vrednost za koledže i samu ligu.

REBOUND definitivno nije onaj monolit realizma kako mi je izgledao kao klincu ali je i dalje jedan od najbitnijih filmova o košarci snimljenih do sada i svakako jedna od najboljih istinitih priča koje su ekranizovane na tu temu.

Don Cheadle i Michael Beach najavljuju svoju veličinu koja će kasnije činiti temelj njihovih dugih i plodnih karijera, a visok nivo produkcije i ozbiljnost pristupa pokazuju da je HBO bio osoben brend još pre nego što je posle SOPRANOSa postao “više od televizije”.

MIDSOMMAR

MIDSOMMAR Arija Astera je novi rad reditelja koji je prošle godine imao precenjeni HEREDITARY, slavljen kao veliki povratak horora koji je na kraju polarizovao publiku. Novi film je nešto drugačiji, još je udaljeniji od onoga što bismo u konvencionalnom smislu nazivali hororom. Međutim, obrni-okreni, MIDSOMMAR ipak jeste film strave, na kraju krajeva i što je najvažnije, bitno je bolji od HEREDITARY.

Ari Aster je snimio dvoipočasovni film. Da li je to bilo neophodno? Svakako da ne. Nema MIDSOMMAR nekakav zahvat ili obim priče koji iziskuje to vreme trajanja i tu odluku da se snimi tako iracionalno dug film zapravo možemo čitati kao Asterovu odluku da odmakne svoj film od žanra i da ga gurne direktno u pravcu art housea sa jakim autorskim pečatom.

MIDSOMMAR je film koji se odmiče od horora pre svega time jer nema isključivi fokus na stravu, ali ima veliki fokus na nju kada se film dovede do ključanja. Priča počinje kao relationship drama o mladoj ženi koja ima teškoće da očuva vezu sa svojim momkom posle teške porodične tragedije koju je preživela. Ne bi li ojačala izbiljno narušenu vezu sa svojim momkom polazi sa njim i njegovim prijateljima u Švedsku na paganski praznik u jednoj izolovanoj komuni.

Kada se tamo nađu, stvari kreću putem WICKER MANa ali i odnosi među likovima postaju neobični. Naime, ovde opet moramo imati izvesnu dozu iracionalnosti među junacima kako bi priča bila održiva, i ona se bazira na dve atipične premise. Jedna premisa je da deo njih želi da ostane sa sektašima uprkos bizarnim i surovima ritualima kojima su pristvovali jer žele da pišu disertaciju o tome. Druga je da oni ne razmišljaju kao gledaoci horor filma već kao ljudi koji imaju poverenja i ne polaze od premise da je svako koga sretnu psihopata. Paradoksalno, da bi se horor ostvario, Aster iskopava motivaciju iz realizma, da ne kažem naturaizma, i time doprinosi začudnoj atmosferi.

Astera je čini mi se ta začudna atmosfera, ta prilika da se pravi neka estetizacija tela i prirode, zanimljivih ambijenata, građenje atmosfere umnogome usmerila u pogledu toga kako će izgraditi tempo filma. Dakle, film je tenzičan ali nije brz u pogledu tempa. Isto tako, bitno je naglasiti da nije naporan za gledanje, nije monoton. Ali jedna stvar koja se recimo gubi sa tako ekstremnim trajanjem jeste relacija prema inicijalnoj traumi glavne junakinje koja se na neki način zaboravi i izgubi na značaju iako je u temelju cele priče.

Pa ipak, Asterov film je izuzetno intrigantan za gledanje i sve ove eventualne probleme nadoknađuje atmosferičnošću, harizmatičnim glavnim glumcima i sjajnim lokacijama.

Ne znam da li je ovaj film ostao neprikazan kod nas jer bi pokazao da je srpski narod u dubokoj zabludi kada vapi za tim da se snimi horor o vlaškoj magiji kako bismo pokazali Zapadu nešto što oni nemaju. Ali, svakako bi bilo zanimljivo pogledati ga u bioskopu.

U panteonu zanimljivih filmova o kultovima, stavio bih ga uz rame sa SACRAMENTom, odličnim filmom Ti Westa koji se više bavi nečim po uzoru na Jonestown nego na WICKER MAN ali ima sličnu dramaturgiju uznemirenja zatvorene zajednice dolaskom stranaca.

MIDSOMMAR sigurno nije onoliki masterpis kolikim ga autori smatraju ali svakako jeste respektabilan i neophodan odmak u savremenom filmu strave.

* * * / * * * *

UN COUTEAU DANS LE COEUR

UN COUTEAU DANS LE COEUR Yanna Gonzaleza, brata Anthonyja Gonzaleza iz M83, i samog nekadašnjeg člana tog benda je depalmijanska pizdarija kakvu samo Francuzi danas sebi mogu da dozvole. Iako se ovaj film može posmatrati i kao neo-giallo zbog nekih stilema, uostalom i De Palma je popio malo sa tog izvora, postoji nešto užasno američko i samim tim depalmijanski u ovoj intrigantnoj queer fantaziji.

Film je smešten u svet francuske gej pornografije kasnih sedamdesetih. HIV još vreba kao ubica ali na sceni se pojavljuje pravi - slasher sa kožnom maskom i falusom iz kog izlazi oštrica.

Ubica počinje da ubija glumce koji rade za jednu porno producentkinju. Ali kako je ovo istovremeno doba ne samo De Palme već i CRUISINGa, onda isprva te smrti ne deluju čudno jer se glumci vucaraju po leather club sceni gde ima raznih čudnih svatova. Ipak, vremenom, leševi kreću da se gomilaju i glavna junakinja, producentkinja koju igra Vanessa Paradis kreće sama u istragu jer vidi da od policije nema koristi, niti ih zanima da rešavaju ovaj slučaj.

Kao De Palmini trileri iz kanonske faze, prožeti sa Friedkinovim CRUISINGom, Gonzalezov film ima junake, i zaplet, pa čak i situacije i mizanscene koji su uvek spremni da odu korak dalje od racionalnog kako bi se došlo do poente koja njega zanima, do ishoda koji on traži. I na toj ravni prepoznavanja sa De Palmom i Friedkinom ovaj film dobija ili gubi razumevanje publike.

Za razliku od De Palme, mada se ne može reći da nije pokušao, Gonzalez ne uspeva da generiše napetost, naprosto čini se da ne postavlja prave likove u opasnost, to jest da oni glavni dolaze u nevolju srazmerno kasno, kao i da sami set-pieceovi nemaju onu depalmijansku virtuoznost, ali njegovo suštinsko oslanjanje na njih je apsolutno čitljivo. Otud, čini mi se da ovaj film, iako nesumnjivo mora steći kultni status neće biti previše značajan među fanovima horora i trilera, koji pored pojmova vole da dobiju i konkretnije dokaze napetosti i strave.

Sam svet gej porno industrije je zanimljiv, vibrantan, sa nekoliko sjajnih detalja i upečatljivih likova koji su svojstveni pričama ovog tipa ali ovde dobijaju svež spin.

Gonzalezov film je uprkos svojim žanrovskim zahvatima na koje je snažno oslonjen ipak pre svega art house film i za razliku od De Palminih ranih radova, nikada nije ni morao da se dokaže u exploitation ravni. Pa na kraju zapravo osim nekoliko krvavih ubistava, i samog dešavanja u pogledu snimanja gej pronića na nivou ideja i onoga što se nagoveštava, takvog sadržaja ima iznenađujuće malo.

Glumačka ekipa je sjajna. Scenografija savršeno zarobljava ne samo epohu već pre svega film sedamdesetih. To su ti korodirali ambijenti francuskog soft corea, to su ta mesta okružena otpadima na kojima smo navikli da nalazimo gej klubove u filmu sedamdesetih.

Gonzalez je reditelj snažnog rukopisa, pa i ne čudi da je sa ovim filmom dospeo do Kana. Njime je sasvim sigurno, uvodeći element žanra uspeo i da proširi svoje područje borbe. Videćemo šta mu je sledeći korak, mada kako se čini, neće biti napravljen bez jakog queer pečata. 

* * * / * * * * 

THE PEOPLE'S FIGHTERS: TEOFILO STEVENSON AND THE LEGEND OF CUBAN BOXING

THE PEOPLE’S FIGHTERS: TEOFILO STEVENSON AND THE LEGEND OF CUBAN BOXING Petera Berga je dokumentarni film koji je snimio za Olimpijski kanal u produkciji legendarnog Franka Marshalla.

Pete Berg, kao osvedočeni ljubitelj boksa, preuzima ulogu reditelja i naratora i na vrlo jasan i precizan old school način prikazuje istorijat kubanskog boksa i njegovih olimpijskih uspeha. Uz odličnu upotrebu bogate arhive koja pokriva sve aspekte sportskog i političkog dejstva boksa, Berg potpisuje film koji stoji kao udžbenički primer istovremeno poučnog i faktografski bogatog a opet energičnog i sinematičnog dokumentarca.

Nažalost, ovakvi radovi su sade u defanzivi i to je šteta, ali srećom barem televizija ih i dalje gaji. Ovo je dokumentarni film koji slavi sport i nema onu tell-all dimenziju koja bi možda mogla da ga učini pikantnijim, međutim vrlo lepo opisuje kako je Kuba stvarala heroje i vrlo lepo neke od njih koji su preživeli prikazuje danas, kada su u penziji.

Film zauzima osvežavajuće pro-amaterski a samim tim i pro-kubanski stav kad je reč o prebezima u SAD a pitanja ljudskih prava se dotiče minimalno i na jedan krajnje racionalan način.

Film je dostupan za besplatan streaming na Olympic Channelu i za ljubitelje sporta i old school dokumentarca ovo je jedno natprosečno iskustvo.

SRBENKA

SRBENKA Nebojše Slijepčevića je kod nas lažno predstavljana kao dokumentarni film o ubistvu porodice Zec, naročito Aleksandre Zec, kako bi se stvorio utisak da Hrvati imaju svoj TERET. Pa ipak, ne može se postaviti apsolutno nikakav znak jednakosti između ta dva filma, za početak zato što SRBENKA nije film o ubistvu Aleksandre Zec i samo je spin-mašina Filmskog centra Srbije, tradicionalno bazirana na ideji da ljudi inače ne gledaju filmove uopšte mogla da pomisli kako se ova laž može održati na duže staze.

SRBENKA je primarno film o nastanku predstave Olivera Frljića o Aleksandri Zec i ona se u filmu spominje usput kao motiv oko kog se gradi predstava i oko kog učesnici radnog procesa, reditelj i glumci grade svoj umetnički izraz. Aleksandrom Zec se i oni, u materijalu koji je ušao u film, bave srazmerno malo jer je sam proces rada takav da oni kopaju po sebi, po svojim razmišljanjima, sećanjima i sl. U sklopu toga dešavaju se i tri ispovesti Srba koji pričaju o tome kako im je bilo kad su bili deca, kako je to biti dete a srpskog porekla jer i Aleksandra je bila dete kad je ubijena.

Ta svedočanstva su data lapidarno u nekim arty zahvatima što je i svojstveno tim modernim autorskim dokumentarcima.

Svaki tekst koji pokušava da predstavi ovaj film kao priču o zločinu nad porodicom Zec je potpuna laž i sva je prilika da ga je pisao neko ko nije gledao film ili ne očekuje da ga vi pogledate. U najboljem slučaju, možemo reći da je ovo film čija je sporedna tema to kako je biti Srbin u Hrvatskoj.

Međutim, pre svega ovo je film o radnom procesu Olivera Frljića, making of njegove predstave. Frljićev način rada je sam po sebi političan, pa se onda uz njega normalno javlja i politika, ali SRBENKA se izrazito fokusira baš na Frljića te i tu političnost prelama kroz njega. Ono što pratimo su njegove indikacije i reakcije, pa čak i kad se dešava nešto objektivno, film nam to ne prikazuje izuzev kroz njega.

Slijepčević je pošao od ideje da će snimajući proces rada na predstavi uspeti da u zasedu uhvati nešto što je uzbudljivo i ima svoju dramaturgiju, tenziju i intrigantnost. I u tome je delimično uspeo.

Međutim, reakcija na film će svakako varirati u odnosu na to koliko vas zanima gledanje Frljićevog radnog procesa. Svakako da onaj ko bude gledao zbog Aleksandre Zec u ovom filmu neće naći to što traži. 

* * 1/2 / * * * *

AD ASTRA

AD ASTRA Jamesa Graya je njegov prvi iskorak u SF, naročito u hard SF, i ova neobična odluka se isplatila, jednim velikim delom zato što je film rađen za studio pa je imao priliku da bude korigovan kroz dosnimavanja koja su obogatila film.

Obim reshootova je bio toliki da je uloga second unit reditelja Dana Bradleya vrlo istaknuta a za njene potrebe angažovan je čak i drugi DP, čuveni Caleb Deschanel.

Time je film bitno obogačen ali je pomalo i stvoren utisak da sedi na dve stlice.

Jedna je kontemplativni SF o svemirskom putniku koji želi da nađe svog oca - legendarnog astronauta za kog se odavno misli da je mrav i da na tom putu sazri kao ličnost. Druga je svemirski pustolovni film koji nosi neka uzbuđenja svojstvena filmovima o orbitalnim putovanjima.

Elementi ta dva filma nisu savršeno izmešani, vide se određeni šavovi ali Brad Pitt u glavnoj ulovi držai celu stvar na okupu i čini da se AD ASTRA na kraju sabere kao jedan zanimljiv svemirski vestern o svemirskom kauboju koji putuje kroz svemir u potrazi koja će mu promeniti život.

Otud, AD ASTRA na puno mesta mora da balansira i nijednom ne pada u ambis. Ali te nesigurnosti se na dosta tačaka osećaju pa će ih prepoznati i senzibilnija publika.

Jasno je da je Gray bio zaduženiji za kontemplativni deo a Bradley za uzbuđenja. I srećom, i jedno i drugo je solidno realizovano.

Brad Pitt je izuzetan u jednoj dominantnoj glavnoj roli u kojoj bez sumnje nosi ceo film u drži ga na okupu uprkos ovim kreativnim nedoumicama. Na izuzetan način uspeva da prikaže umor svog lika i potrebu za promenom  koja mu je nasušna ali se ne može ostvariti dok se ne reši situacija sa ocem.

Veliki kapital filma je što oca igra Tommy Lee Jones, glumac koji je već igrao svemirskog kauboja u istoimenom filmu a ovde dobija priliku da se iskupi za tu eskapadu Clinta Eastwooda. Štaviše, ako koji film zaslužuje naslov SPACE COWBOYS onda je to upravo ovaj koji je snimio James Gray. 

GRAVITY i dalje ostaje po mnogo čemu nedostižan, po svojoj jednostavnosti, i tehničkoj usavršenosti ali AD ASTRA nije survival thriller iako ima određene elemente toga. Pre bismo mogli govoriti o Conradu kao uticaju, o filmovima kao što je APOCALYPSE NOW ili 2001 ipak ne. Pre svega jer AD ASTRA nije takav kalibar ni u estetskom pogledu ali ni po preyenziji. Ovo je ipak film mnogo iščišćenijih motivacija i mnogo konkretnijih dogovora.

AD ASTRA sasvim sigurno nije ono što su autori zamislili, a to je remek-delo psihološki utemeljenog SFa smešteno na svemirsko putovanje. Ali ono što jeste, nije manje vredno - reč je o solidnom svemirskom vesternu koji sebe ozbiljno shvata.

* * * / * * * *

PIERCING

PIERCING Nicholasa Pescea je indie film, ekranizacija romana Ryu Murakamija, o porodičnom čoveku kome je došlo vreme da malo ode od kuće i izduva svoje psihopatske nagone kroz ubistvo prostitutke. Međutim, kada uđe u realizaciju te ideje ispostavlja se da je ona možda i “luđa” nego on.

Chrstopher Abbott je glumac koga radio volim da gledam i ovo je praktično njegova duo drama sa Miom Wasikowskom ali Pesceov film je uprkos trajanju od jedva 77 minuta , isprazan, repetitivan i odbojan na pogrešan način.

Činjenica da je na kraju prošao na neke festivale, pa čak i one mejnstrim festivale, a i da je kod kritike dobio prelaznu ocenu, pokazuje da Abbott i Wasikowska imaju mnogo veći autoritet nego što bi se očekivalo.

Pesceov rediteljski koncpet je da geografski i vremenski gurne priču u neku non-descript Americanu, i to je još jedna odluka koja iako sporedno doprinosi odbojnosti ovog filma jer bi trebalo da bude znakovita a zapravo je potpuno prazna.

CORPORATE ANIMALS

CORPORATE ANIMALS Patricka Bricea je satirična horor komedija koja se bavi kritikom korporativnog miljea i lažnih timskih vrednosti u preduzećima. Scenario je pisao Sam Bain, izvanredan britanski televizijski scenarista koji je krenuo u ekipi sa Jesse Armstrongom a danas se čini da je kolegi trenutno u Americi bolje nego njemu. Naime, za razliku od Armstronga koji ima autorsku seriju za HBO, Bain radi manje ugledne projekte sa slabijim producentima.

Na sve to, nažalost, CORPORATE ANIMALS nije dobar film, a kako je umnogome oslonjen na scenario rekao bih da u tom ishodu itekako ima i Bainove zasluge. Film je koncipiran kao kamerna drama, i najvećim delom je smešten u jedan prostor u kom junaci zaglavljeni u pećini prolaze kroz krizu i međusobne backstabbinge.

Brice se nije naročito snašao kao reditelj a Bainov scenario je teatralan i raspričan na skroz pogrešan način. Rezultat je jedna od onih mučnih indie konkokcija koja je u svom pristupu “mračna” i “anarhična” ali i po realizaciji i po idejnosti zaptavo vrlo ravna i mejnstrim.

Žao mi je zbog Baina, zbog njega sam se nadao da će ovo biti dobar film ali nažalost nije...

POLAROID

Želja izrečena posle gledanja CHILD'S PLAYa da ćemo uskoro moći da gledamo nešto autorski od Larsa Klevberga ispunila se brže nego što sam očekivao. Naime, POLAROID je dugometražna varijanta njegovog showcase kratkog filma, dakle autorski rad.

Nažalost, POLAROID je s razlogom imao nekoliko odlaganja premijere. Reč je o lepo slikanom i dizajniranom hororu o mladima koji stradaju posle fotografisanja starim Polaroidom. Ova trashy premisa nažalost rezultira vrlo slabom i nemaštovitom stravom. Tako Klevberg u ovom filmu nažalost sve ono što izgradi u karakternim scenama ne uspeva da kapitalizuje onda krenu suspense i ripper sekvence.

Možda je sve to nešto zanimljivije samoj ciljnoj grupi - omladini koja nije gledala mnogo horora, ali iskreno mislim da ni njih ne može ozbiljnije zaintirgirati.

Šteta.

* * / * * * *

HAUNT

Scott Beck i Bryan Woods su pre ogromnog planetarnog uspeha sa A QUIET PLACE već snimili jedan film, korektan found footage koji nije bio sasvim lišen rediteljskog dara. Pa ipak i u tom filmu bilo je jasno u koliko je meri John Krasinski i kao scenarista i kao reditelj bio prelomna kreativna ličnost u A QUIET PLACE.

Naime, HAUNT je jedan ultra-generic slasher sa elementima torture porna o XYtoj grupi priglupih mladih ljudi koji u potrazi za zabavom upadaju u nevolje. Ovog puta, za Noć veštica ulaze u Kuću strave kojom rukovode prave psihopate koje nameravaju da ih masakriraju.

Kako neko sebi dozvoli da snimi ovakav film posle nečega što je A QUIET PLACE ostaće enigma za mene, osim ako nema ideju da napravi neki game changer što ovaj film ni po jednom parametru nije.

On samo može biti career killer ili nešto što bitno srozava kredibilitet i kao takav spada u red filmova koje bih bez problema izbegao da nema tako uglednih imena na špici. 

Jedina kopča koja se može napraviti na relaciji sa A QUIET PLACE paradoksalno jeste ta agresivna upoteba zvuka, iako ovde mogućnost sluha ili stvaranje buke nemaju uticaja na priču. Ovo je ona vrsta inferiornog slashera u kom se najveći jump scare stvori kad nešto jako tresne. Dosta žalosno, sve u svemu...

* 1/2 / * * * *

SLUČAJ MAKAVEJEV ILI PROCES U BIOSKOPSKOJ SALI

SLUČAJ MAKAVEJEV Gorana Radovanovića je film kome sam neumitno morao prići sa jakim predrasudama posle prošlogodišnjih događaja oko zabrane filma MEZIMICA. Naprosto, ovaj film kao da je obuhvatio u sebi sve elemente tog slučaja i doveo ih do paroksizma, pukom igrom slučaja, ali pomalo i namerno.

Naime, SLUČAJ MAKAVEJEV je film o tome kako je  u novosadskom bioskopu Arena “suđeno” Makavajevljevom filmu W.R. MISTERIJA ORGANIZMA gde su se filmski znalci stavili na Makovu stranu ali su neki lokalni građani, u to vreme “drugovi”, kao predstavnici prosvete, radnika i boraca iz “baze” bili protiv. Dakle, reč je o filmu koji iznova fetišizuje period Crnog Talasa i ugroženih sloboda filmskih autora kojima smo, ne samo u filmskoj javnosti, već i u najširoj javnosti prelavljeni svakodnevno decenijama.

Ipak, kada dođe do zabrane filma, onda nekako kao da se ne nalazimo baš u zemlji u kojoj se svakodnevno priča o zabranjenim filmovima i progonjenim autorima, iako se evo i filmovi o njihovim mukama snimaju i bogznakako nagrađuju. Radovanovićev film je pobedio na FESTu, a da nije generisao apsolutno nikakav vid aktivizma.

Konačno, vrhunac perverzije koji daje dodatni sloj ovom filmu jeste fetišizacija Svetozara Cvetkovića, Makavejevljevog redovnog saradnika, iako je upravo on bio producent MEZIMICE koji je napravio nečasni dil sa Jelenom Trivan, predsednicom Upravnog odbora Filmskog centra Srbije, prihvatio njenu “nepristojnu ponudu” i prekinuo produkciju tog ostvarenja. Naravno, on je za to nagrađen mogućnošću da snima drugi film, koji mu se nota bene više snimao, a svoj cinizam je zaokružio time što je tvrdio da nikakvog pritiska od strane vlasi nije bilo, iako je o tome govorio potpuno suprotno pojedinim članovima ekipe.

I sada, isti taj Svetozar Cvetković ne samo da se pojavljuje kao nekakav simbol Makavejevljevog saradnika, već i igra njega samog i kazuje neke njegove rečenice. Film jeste sniman pre MEZIMICE i cele te afere, ali svejedno izašao je posle njega, pa je ta stvar morala uticati na recepciju kod ikoga ko ima barem gram morala.

Međutim, decenije isprazne tlapnje o tome kako je naša kinematografija bila bastion slobode potpuno su ispraznile te događaje od bilo kakvog značenja, odnosno pretvorile su ga iz činjenice u recept kako da se dođe do afirmacije. Danas, festival u Leskovcu ima nagradu koja nosi ime “Živojina Pavlovića”. Ta nagrada dodeljena je bez ikakvih tegoba, bez ijedne izgovorene reči podrške kolegama, baš u dane kad je zabranjivana MEZIMICA. Autorski festival ima nagradu “Saša Petrović”, ni on nije doneo bilo kakvu reakciju na to.

Dakle, sve to je prazna priča, i ako je išta nakaradnije od pojavljivanja Svetozara Cvetkovića u ovom filmu, onda je to ponovno rekapitulairanje priče o slobodi u teksotvima koji izlaze o ovom filmu, tačno godinu dana od zabrane MEZIMICE.

Stoga, ovde ne postoji sloboda, ne postoji ni autorstvo, ne postoji ništa sem buđelara Filmskog centra Srbije, a koji je pod kontrolom vladajuće stranke, I ništa drugo nije ni potrebno. A priča o Makavejevu je komodifikacija jedne objektivne situacije koja se zaista desila i zaista bila veoma neprijatna.

Autori uvek mogu da kažu da kroz priču iz prošlosti govore o sadašnjosti, ali zapravo ne govore, oni to ne rade jer nema nikakvog fidbeka te vrste. 

Šta je onda ovo? Pa ovo je jedna muzejska postavka, i kao takva ona nije u duhu Makavejeva koji i kad se bavio prošlim vremenima nije imao muzejske rezultate.

Sam film je zanimljivo baziran na snimcima te rasprave koja se odigrala u Novom Sadu i izgrađen je metodom Serbian Cuttinga koji je voleo i Mak, kombinujući segmente iz MISTERIJA, zatim snimke preživelih učesnika polemike kako slušaju sebe šta su pričali, onda nekakve igrane sugestije (ne bih to nazvao rekonstrukcijama) o govornicima koji se kao siluete javljaju preko snimka. I konačno imamo malu teatralističku intervenciju gde se u bioskopu vrši mala priručna rekonstrukcija ambijenta kako bi se sa glumcem Cvetkovićem odigralo “veliko finale” u kom Makavejev izgovra svoju odbranu, i to njen deo koji nije sačuvan na trakama ali jeste stenografisan.

Kako je Makavejevljev slučaj bio politički, onda se otvara pitanje da li je i kakav politički stav ovog filma. To je teško reći. Na scenariju je uz Radovanovića potpisan i histerični antikomunista Boris Trbić. A kako su komunisti koji su protiv filma mahom karikaturalni laici, koje je tu doduše doveo život i manipulacija lokalnih moćnika, a ne scenario, onda naravno da ne možemo reći da ih je Trbić izmislio.

S druge strane, Makavejevljeva priča o komunizmu je dosta cinična, jasno je da on odavno sebe nije video kao komunistu u titoističkom pogledu niti da je funkcionalno uopšte mogao da se identifikuje sa sistemom koji je doduše braneći pokušavao da ironično reafirmiše, tako da i taj segment leve retorike nije baš sasvim levi.

Lica koja se pojavljuju u filmu, među kojima je recimo dr Branislav Dimitrijević koji sluša trake na kojima govori njegov otac, uvaženi profesor prava Vojin Dimitrijević, svakako govore o tome da je Radovanović bio ideološki otvoren da na ekranu pored protagnoista događaja prikaže i ljude koji su danas kritički afirmatori socijalizma koji je (u pojedinim periodima) postojao u Jugoslaviji.

U filmu postoje šimpanze pred kojima sedi Svetozar Cvetković. One su verovatno simbol divlje, animalne destrukcije, instinkta, podjednako aluzija i na komuniste i na sam Makavejevljev film koji je tretirao i animalnu stranu strasti, ali rekao bih da su majmuni tu ipak radi elitističke simbolike.

Uostalom, laici koji su kritikovali film su kao komunisti bili avangarda onomad, ali svakako ni retorički ni idejno nisu pandan eliti koja ovde brani Makavejeva.

Dakle, ako išta film je možda eventualno elitistički, sa podmsešljivim odnosom prema samom komunizmu kakav je gajio i sam Makavejev.

U mešavini različitih materijala i “slojeva stvarnosti”, Radovanović na neki način gradi strukturu makavejevljevskog tipa. Međutim, ono što ovaj film nema ni u tragovima jeste smisao za humor, izuzev onog koji se tu javio potpuno nesvesno kroz perverznu šalu pojavljivanja Svetozara Cvetkovića u ovakvom projektu. To zaista deluje kao da se neko fenomenalno zajebava.

Međutim, znamo da to nije šala, već podsetnik kakvi sve ljudi mogu da se “ušunjaju” u živote velikih umetnika i ostanu da ih “zastupaju” posle smrti.

SLUČAJ MAKAVEJEV je moderan dokumentarni film koji ne kompletira činjenice o onome o čemu govori, ali je na kraju krajeva prilično jasan u prikazu događaja koi tretira. Iz samog stenograma crpi najveći deo svoje dramaturgije što je vrlo zanimljivo jer bi se od dokumentarnog filma pre očekivalo da to radi iz montaže i oblikovanja materijala nego iz verbalnog (maltene možemo reći, teksta). Stoga, uprkos tome što nije pravljen kao istorijska lekcija o MISTERIJAMA, iz niza detalja uspeva da izgradi detaljnu sliku o tom događaju koji se zbio u Novom Sadu.

NEKROTRONIC

NEKROTRONIC Kiah Roache-Turnera je novi film ekipe koja je snimila simpatičan i vešti low budget Ozploitation WYRMWOOD. Sa nešto većim budžetom, Roache-Turner ostaje čvrsto vezan za svet visokokinetički snimljenog hibrida trashy akcije sa primesama horora.

Ovo je skuplji film pa je sebi mogao da priušti Monicu Bellucci u ulozi zle nekromanserke, kolekcionarke demona neutažive gladi, a od poznatijih njuški tu je i David Wenham. I Kian Roache-Turner pokazuje da se većim budžetom može da napravi i neke veće akcione zahvate i da se solidno služi specijalnim efektima. U tom pogledu, ovde on polaže dva ispita, pokazuje da ume sa zvezdama i da je tehnički kompetentan.

Ono u čemu pada to je priča, i to ne na nivou zamisli već na nivou vođenja. Naime, ako još i prihvatimo da je ovde priča infantilna besmislica jer ovaj žanr to trpi, ono što ne možemo da prihvatime jeste i da je ispričana infantilno i besmisleno. Roache-Turner fino odradi set-up koji je složen, bizaran i šašav, ali onda moramo da prođemo kroz još dva tutoriala koji ne pomažu da se film na kraju ne pretvori u vašar rasprskavajućih demona, i lažnih dilema.

Sve to je šareno, zabavno i dinamično, ali je šteta što nije malo smirenije ispričano jer ova vrsta šarene carpenterovske pizdarije na tragu LITTLE CHINAe ima potencijala i za više od onoga do čega je na kraju film dobacio.

Kiah Roache-Turner je reditelj koji ima perspektivu i iskreno se nadam da će uskoro doći u ruke nekog producenta koji će mu nametnuti malo više kontrole nad vođenjem priče.

* * 1/2 / * * * *

LEVEL 16

LEVEL 16 Danaishke Esterhazy je vrlo zgodan kanadski suspenser koji ne nudi mnogo toga novog ali ono što radi je vrlo vešto i energično realizovano.

LEVEL 16 se na neki način može gledati kao par PARADISE HILLSa Alice Waddington, i govori o enigmatičnom internatu za devojčice koji se u nekakvim postapokaliptičnim okolnostima zagađene atmosfere nalazi pod zemljom. Naravno, ubrzo počinju da se postavljaju pitanja da li je sve onako kako rukovodioci internata tvrde. Da li je napolju apokalipsa? Da li devojčice idu na usvajanje uglednim porodicama? Da li su sve one u opasnosti?

Danaisha Esterhazy ne bazira film na nekim revolucionarnim preokretima, premda je sama geneza onoga što stoji iza svega zapravo dosta originalna. Negde na polovini filma, i gledaoci i junakinje u potpunosti shvataju šta su opasnosti, ali to ne umanjuje suspense.

LEVEL 16 stoga ne zavisi od preokreta jer uspeva da vrlo solidno generiše suspense sa jednom umerenom dozom iznenađenja. Glumačka podela je uniformno odlična, od devojčica do starijih junaka koje igraju stariji glumci. Ambijent u koji je priča smeštena je sveden, ali sugestivan i vrlo efektan. Sve u svemu, sa limitiranim sredstvima postignuto je dovoljno i LEVEL 16 stoji kao solidan i napet triler sa elementima SFa i horora koji svoju napetost crpi iz čisto filmskih sredstava i elementarne psihologije.

* * * / * * * *

THALASSO

Guillaume Niclaux u filmu THALASSO nastavlja ono što je započeo u prvom igranom filmu o kidnapovanju Michela Houellebecqa. Ovo je praktično nastavak tog filma, iz njega preuzima Michela, ali i fikcionalne likove iz prvog filma. Međutim, ovog puta pojavljuje se još jedan teškaš, u svakom pogledu - Gerard Depardieu, i takođe igra samoga sebe.

Nezadovoljni režimom ishrane i terapija u spa centru, Houellebecq i Depardieu kao dvojica najkontroverznijih Francuza počinju da se druže i sparinguju na razne teme od života posle smrti i religije do seksa i politike. Niclaux im daje slobodu da se raspuste u tim dijaloškim deonicama a oni su dovoljno harizmatični da ih iznesu besprekorno.

Sporedna priča sa otmičarima iz prethodnog filma u početku smeta kao nepotreban dodatak ali vremenom se ona dosta efektno prožima sa osnovnim gradivom koje čine Michel i Gerard.

Dok je prvi film bio nesposoban da priču o otmici Houellebecqa učini održivom u dugometražnoj formi, drugi film u tome uspeva. Delom jer dodaje Gerarda, delom jer smešta priču u jednu par excellence houellebecqovsku okolnost talaso centra koju onda umereno razrađuje u njegovom ključu.

Izuzetno će našoj publici biti zanimljiv podzaplet sa Houellecqovom teorijom kako mu je otmicu organizovao Hollande sa idejom da ga spreči da se kandiduje na izborima i razmišljanjima da to opet pokuša.

* * * / * * * *

HUSTLERS

HUSTLERS Lorene Scafarie je prilično konfuzna i naivna ekranizacija istinite priče o striptizetama koje su posle izbijanja svetske ekonomske krize izgubile svoje klijente sa Wall Streeta i počele da se bave prevarama tako što su drogirale klijente i nabijale im račune na kreditnim karticama.

Nažalost, Lorene Scafaria pravi film koji je istovremeno true crime priča, vesela lopovska pustolovina, priča o osnaživanju žena, i osuda njihove objektifikacije. Rezultat je naravno vrednosno konfuzan a u pogledu izgradnje karaktera i postavke događaja krajnje naivan.

Kako bi junakinje bile heroine, iako su u osnovi seksualne radnice, Lorene Scafaria ih pravi kao čedne mlade žene koje nikada "ne krše pravila posla striptizete i lepdenserke". U takvu karakterizaciju nemoguće je poverovati jer ipak naslućujemo kakav je to posao i kako se u njemu granice lako prelaze. Međutim, kod Scafarie junakinje sve vreme čine samo ono što je u okviru "njihovih granica" a u to je nemoguće verovati.

Njihov kriminalni rad je istovremeno glamurizovan a onda sporadično problematizovan. Žene su istovremeno objektifikovane a onda tobože "osnažene". I sve to je na kraju krajeva jedan tupav film. U određenom smislu, Jennifer Lopez kao "gazdarica" ovog filma očigledno više ne može da nađe jasnu granicu šta želi da uradi. Ona je možda pomislila da je ovo njen WOLF OF WALL STREET ali onda nije mogla pobeći od instinktivne želje da napravi i chick flick.

I možda je HUSTLERS najsmislenije čitati kao "edgy" chick flick koji se kao bavi zločinom, i kao bavi osnaživanjem žena, a u stvari je jedna bezopasna fantazija o životu na "drugoj strani" gde su muškarci tupave svinje, a žene mudre lisice. Dobri rezultati na blagajnama pokazuju da je HUSTLERS uspeo da nađe svoju publiku.

* * / * * * *

RIOT GIRLS

RIOT GIRLS Jovanke Vučković je jedan od festivalskih žanrovskih filmova koji pokazuju da kao i u art houseu i u “žanru” postoje povlašćeni autori i “klanovi”. Jovanka Vučković je već nekoliko godina aktivna kao hroničar, kritičar pa sad pomalo i autor pre svega u žanru horora. RIOT GIRLS je njen celovečernji film koji bi se najpre mogao dafinisati kao omladinski postapokaliptični film.

Naime, u alternativnoj 1995. godini došlo je do pomora “roditelja”, svi stariji su umrli od neke zarazne bolesti a preživeli su deca i omladina. Naravno, kao u u svakom postapokaliptičnom filmu, oni su se odmah podelili prilikom borbe za opstanak pa su tako u sukobu bogati sa siromašni(jim)a.

Kod Jovanke Vučković zeitgeist očigledno igra važnu ulogu, ali godina kada se zaraza desila više izgleda kao 1985. nego kao 1995. Iskreno, gledajući film, zapazio sam jedan detalj u muzičkoj slici koji asocira na 1995. Sve ostalo deluje kao da je vezano za 1985. godinu i kao da sam pogrešno razumeo na početku filma. Međutim, i ostali materijali govore o 1995. pa hajde da im verujemo.

Deo junaka su punkeri, riot grrrrrl devojke, a drugi su u 50s školskim uniformama, i ničega tu nema što je mlađe od 1985. godine. Bilo bi mi zanimljivo da posle MID-90s Jonah Hilla dobijemo još jednu evokaciju “mog vremena”, ali ovde smo mnogo pre dobili klasičnu 80s throwback postavku.

Soundtrack takođe govori u prilog tom 80s argumentu. Tu su uglavnom neke lažne hair metal pesme i punk koji podseća na klasike već odavno odsvirane godine.

No, RIOT GIRLS je ipak mnogo manje maštovit od TURBO KIDa i posle zanimljivog početka, ne ode praktično nikuda, osim što je solidno slikan na evidentno skromnom budžetu i što nije snimljen bez neke veštine. Međutim, u ovom filmu nema nekih novih ideja na bilo kom nivou. Krene sa tom zanimljivom premisom i onda više nemamo apsolutno nijednu aluziju na svet u kome nema odraslih izuzev očigledne metafore da se eto i u takvom svetu podele koje su stvorili “stariji” reprodukuju i produbljuju.

Međutim, nema nikakvih drugih detalja kojima bi se ta zanimljiva premisa razradila. Nema pokušaja mladih da osposobe infrastrukturu (koja je i dalje čitava), nema nekog novog uređenja civilizacije, pa čak ni u LORD OF THE FLIES obliku. Nema ništa novo sem eto jedne priče o momku koga otimaju i dve devojke koje odlaze da ga spasu.

U toku tog polnog invertiranja narativa, njih dve otkriju i da su lezbe. Nisam siguran koliko je više išta od toga novo u danima intenzivne inkluzije.

Ovaj film je finansiran u okviru raznih kanadskih programa i krenuo je na žanrovske festivale. Iako bi po definiciji morao biti spreman za crossover ka ljubiteljima “običnog žanrovskog ugođaja”, nisam siguran da će u tome uspeti. Sa manjkom arty ili angažovane nadogradnje u odnosu na ovaj dosta tipski kostur, RIOT GIRLS ostaje tek zanimljiv eksces koji je pripovedački moga biti sastavljen znatno veštije.

Nažalost, sa maskama u smeni scena koje pokušavaju da bez ikakvog razloga evociraju atmosferu stripa, autorka misli da nam je već pomerila narativni prag. A nije ga ni dotakla. 

* * / * * * *

RUNNING WITH THE DEVIL

RUNNING WITH THE DEVIL Jasona Cabella, film koji sam pogledao u bioskopu iako je sva prilika da je profilisan za gledanje na malom ekranu, naročito ako imamo u vidu sliku koja na velikom ekranu deluje tehnički neispravno. Da li je problem u slici i tome kako je kolorkorigovana sa tom velikom dozom crne koja je trebalo da svemu da neki tmurni kvalitet ili DCP nije dobro izrađen jer izvorni fajl nije kvalitetan, na kraju krajeva nije ni bitno. Svakako da ovakav materijal za projekciju ne zaslužuje cenu karte koja se naplaćuje i za “normalno snimljene” filmove.

Drugi segment koji bi mogao biti argument da se za ovaj film ne plati tipična cena karte jeste sam narativ. Naime, RUNNING WITH THE DEVIL jako podseća na one televizijske serije iz ciklusa DRUG WARS koje je početkom devedesetih producirao Michael Mann, i onda su one posle četvoročasovnih TV varijanti dobijale dvočasovni oblik TV filma za distribuciju na VHSu.

RUNNING WITH DEVIL deluje upravo tako, kao stomininutno skraćenje neke mini serije o kartelima.

Međutim, ono što je još zanimljivije jeste da ova po mnogo čemu sporna i nedorećema celina, na mikro-nivou dosta dobro realizovana. Ima tu lepih scenografskih rešenja, brižljivo izabrane rekvizite, lucidno kadriranih situacija, i kada se na sve to doda ponešto zanimljivih detalja iz operativnog rada kartela, RUNNING WITH THE DEVIL na kraju ipak postaje must see za one koje zanima ova tematika.

Što se ostalih tiče, uprkos podeli u kojoj se nalaze Nic Cage, Larry Fishburne i sin Wingsa Hausera, trebalo bi da zaobilaze ovaj TRAFFIC za beskućnike u širokom luku. 

* * / * * * *

PARADISE HILLS

PARADISE HILLS Alice Waddington je euro-extravaganza na tragu Christophea Gansa i Guillerma Del Toroa i neočekivano se uklapa u talas horora koji na određeni način preispituju pitanja identiteta kao što je US Jordana Peelea ili pre njega rad Pascal Laugiera.

Waddingtonova ne dobacuje ni do ranog Laugiera niti do Peelea u krajnjem dometu ali taj identitetski segment je na kraju krajeva ipak samo sporedni segment, neka vrsta logičkog kostura njene gothic bajke o luksuznom ostrvu otetom od vremena i civilizacije na kome neposlušne devojke bivaju prevaspitane i prilagođene zahtevima svoje moćne okoline koja ih je poslala na obradu.

Emma Roberts predvodi glumačku podelu u kojoj su još Awkwafina i Eiza Gonzales kao njene sapatnice odnosno Milla Jovovich kao zlokobna upravnica ostrva. Uspeva da se nametne kao leading lady među njima i što je najvažnije uspeva da se izbori da je ne proguta raskošni produkcioni dizajn koji je obezbedila Alice Waddington na španskim lokacijama.

Međutim, ako produkcioni dizajn ponekad zapreti glumcima da će ih smazati, ne znači da ne pomaže filmu u nekim drugim deonicama kada odmenjuje ono što priča ne uspeva da pruži. Stil iznad supstance i eye candy jesu atributi ovog filma, i tretiram ih kao njegov kvalitet, pre nego kao objašnjenje zbog čega je možda gori nego što izgleda.

Priču su u scenario uobličili Brian DeLeeuw i Nacho Vigalondo. Za Vigalonda je ovo atipičan i narativno prilično konvencionalan rukopis, iako nekih poprilično neočekivanih preokreta ima na nivou fabule ali ne i na nivou vizure i protagonizma po čemu je on poznat.

PARADISE HILLS kao i Del Torova recentna koketiranja sa gothic bajkom ima potencijal za crossover ali više u glavnotokovski nego u art house okvir.

* * * / * * * *

CHILD'S PLAY

CHILD'S PLAY Larsa Klevberga, norveškog debitanta je rimejk kultnog horora Dona Mancinija koji je krenuo kao mnogo više straight up horor sa goofy premisom da bi serijal postepeno krenuo da se usmerava u pravcu totalne parodije i dekonstrukcije. Mancini se svog serijala povrh svega ni danas nije odrekao ali je Klevberg dobio priliku da uradi svoj reboot paralelno sa tim.

Ono što se prvo zapaža u rebootu norveškog reditelja jeste pozajmica jako bitne premise iz danskog animiranog filma TERNET NINJA gde ukleta lutka dobija svoj život ne kroz vudu ritual već kroz postupak mobingovanog radnika u sweatshopu za proizvodnju lutaka. Dakle, lutka Chuckyja u ovom filmu ima sličnu premisu kao karirani nindža u ovom animiranom filmu s tim što nema nameru da se osveti zlom vlasniku korporacije već da postane malevolentni prijatelj onome ko ga dobije.

Međutim, kod Klevberga postoji i vlasnik korporacije koji doduše, bar ne za sada, nije protagonista ali boji celu priču svojim prisustvom.

Bitan apdejt a koji se dobro nadovezuje na potencijale horora jeste cela ta internet konektibilnost novog Chuckyja koji postaje bitno opasniji od starog iako nije ništa manje goofy.

Tu goofy premisu svojim vrlo duhovitim scenarijem jako dobro uspeva da kompenzuje Tyler Burton Smith u saradnji sa odličnom glumačkom podelom koju čine Aubrey Plaza, talentovani dečak Gabriel Bateman i Brian Tyree Henry koji mogu da iznesu hipness i "samosvest" likova unutar ovakve premise. Nekim puristima će smetati što su junaci unekoliko svesni u kako se goofy premisi nalaze ali meni je taj spoj bio odličan.

Inherentni nedostaci Mancinijevog filma čine da Klevbergov rimejk bude briljantan, ali u odnosu na projektni zadatak dat Klevbergu i Tyler Burton Smithu, ovo je sjajan maturski rad. Očekujem ih u nečemu, nadajmo se, njihovom, i autorskom.

* * * 1/2 / * * * *

STARFISH

STARFISH britanskog filmaša i muzičara je izuzetno kriptičan, interesantan i visoko estetizovan spoj intimne psihološke drame, SFa i horora. Pripovedački, ovaj film se koristi svim sredstvima koja su dostupna Alu Whiteu i u tom pogledu pojam “dramaturgije” kao načina stvaranja drame dovodi do pune zaoštrenosti. Film se izrađava kroz fabulu, kroz fizičku radnju, ambijente, scenografske detalje a konačno i kroz zvučnu sliku. Ta punoća izraza omogućuje da gledaocu ne zasmeta kamernost, pa i statičnost pojedinih deonica.

Glavna junakinja je istovremeno i okosnica filma, i ovo je film pre svega o njoj uprkos široj vrlo bombastičnoj priči koja je okružuje. Posle smrti prijateljice, u periodu tuge i razmišljanja o nerazrešenim odnosima, junakinja se budi u svetu koji je zadesila apokalipsa i invazija nekih strašnih monstruma koji su prodrli sa drugog sveta, a kako nam u relativno šturom objašnjenju sugerišu autori, zapravo iz druge dimenzije.

Da li su ti monstrumi nešto što je prodrlo u svest junakinje posle tragedije koja ju je zadesila ili je reč o objektivnoj okolnosti, film nikada definitivno ne kaže, poigrava se tim elementima, ali kada se stvari dešavaju u pogledu suočavanja sa monstrumima, tretira ih uzbudljivo, u maniru filma A QUIET PLACE.

Al White je maštovit i vešt reditelj i uspeva da animira gledaoca raznim vrlo veštim i čitljivim rediteljskim intervencijma kojima na uspešan način sugeriše promenljive “nivoe svesti” na kojima se nalazi junakinja.

Monstrumi koji se pojavljuju idu u rasponu od kaijua do nekih manjih i odlično su dizajnirani. STARFISH je VFX-heavy film koji koketira sa žanrom i na njega se povemeno jako oslanja ali svakako nije repertoarsko ostvarenje, stoga imponuje nivo pedantnosti i kreativnosti sa kojim je realizovan baš u domenu žanrovskog.

Verujem da je Al White reditelj čiji rad treba pratiti dalje. Mašta i zanat koje je ovde pokazao neće proći nezapaženi. 

* * * / * * * *

BRAID

BRAID Mitzi Peirone je interesantan arty horor o dvema delinkventkinjama u bekstvu koje odlučuju da potraže slkonište na bogatom imanju svoje najbolje drugarice iz detinjstva koja je danas umno poremećena i poprilično opasna osoba. Ona sa njima počinje da u odraslom dobu igra neke igre pretvaranja 

Vremenom njih dve kreću da se razdvajaju i da drugačije reaguju na igru koja im je nametnuta.

Mitzi Peirone uzima ovu rudimentarnu premisu i od nje pravi vizuelno energičan film, pa uz tri inspirisane glumice gradi zanimljivu celinu. Međutim, BRAID je daleko od zaokruženog dela, pre je dobar showcase za rediteljku i glumice na ekranu.

* * 1/2 / * * * *