NIGHTMARE CINEMA

NIGHTMARE CINEMA je antologija horor priča, labavo povezanih materijalom koji je režirao Mick Garris sa Mickey Rourkeom u glavnoj ulozi. Produkcioni nivo filma je solidan ali kamernost nekoliko priča i po karakteru i po realizaciji vuče na televiziju i maloekranske formate, pa mislim da je to i najbolji dom za ovaj film.

Alejandro Brugues koji se u žanru do sada pojavio sa filmom JUAN OF THE DEAD u prvoj priči pravi verovatno i najsinematičnije izdanje u ovoj antologiji. U maniru CABIN IN THE WOODS pravi zanimljivu parodiju slashera sa ubicom koji progoni tinejdžere. Ovaj film vešto spaja duh 80s slashera propuštenog kroz krajnje ironičnu optiku, dakle i kroz ono što smo iskusili devedesetih, sa dodacima 50s SFa i dinamičnom realizacijom. Bruguesov film istovremeno nabacuje i visok tempo i bioskopski ugođaj koji potom film ne dostiže.

Joe Dante po Mathesonu snima zanimljivu zonasumrakovsku horor etidu o rizicima plastičnih operacija. Film je kamerni, a Dante se kreće terenom koji mu u principu nije svojstven. Ipak, iako nema one ekstremnosti i cartoonish izraza po kome ume da bude prepoznatljiv, ovaj film ima svoj high spirit, delom zahvaljujući Richardu Chamberlainu u ulozi plastičnog hirurga. Kao što je Brugues u odnosu na svoje ranije radove “prevazišao” sebe, tako je Dante snimio nešto u čemu nije baš ostavio svoj pečat, i pokazao je u detaljima malo staračkog nemara ali je generalno solidan.

Treću priču potpisuje Ryuhei Kitamura, i ona kreće odlično, spajajući internatski exorcism horor sa nekim njegovim J-horor obeležjima koja su passe ali su zanimljiv spoj sa ovom temom, međutim sve to negde od polovine postaje generički, gomilaju se besmisleni preokreti, prevaziđene konfrontacije i do kraja slabo drži pažnju.

David Slade je uradio malu stilsku vežbu u četvrtoj priči i nažalost nije ponudio ništa sadržajnije dočim je Mick Garris u svom maniru prekaljenog profesionalca uspeo da uradi ono što je do sada više pita izveo - u antologiji sa poznatijim kolegama i klasicima uspeo da se bolje snađe nego oni, u jednoj bucatijevskoj priči o dečaku koji teško ranjen završava u bolnici u kome deo prisutnih pokušava da ga izleči a deo da ga odvede u večna lovišta.

Ako bih rangirao priče, Brugues i Dante su na vrhu. Za njima Garris. U ovoj horor antologiji ima šta da se vidi, ali sem Bruguesa i Garrisa ostali nisu pružili rad na nivou koji se od njih očekuje.

Srećom, dvočasovni skup pet priča je pitak i gledljiv, pa fanovi žanra neće mnogo propatiti ako se ipak prepuste ovom polovičnom iskustvu. 

* * 1/2 / * * * *