Чия е тази песен?

 Adele Peeve je bugarski dokumentarni film o tome čija je pesma "Ruse kose curo imaš" koja se javlja i kod nas i kod Bugara i kod Turaka i kod Grka.

Film je bio na FESTu 2003. godine i tad sam ga prvi put gledao, stekao je tada svojevrsni kultni status jer je našao neki kuriozitet sa Balkana i onda ga je razrađivao. Međutim, način na koji je to urađeno, i ceo postupak autorke je ogavan u suštini.

Prvo, ako imamo u vidu da je tuski jaram nekako zajednički svim teritorijama na kojima se pretenduje na ovu melodiju, reklo bi se da misterija te pesme nije baš tako nerešiva. Ali Adela Peeva ima potrebu da prikaže ove narode (uključujući i svoj) kao gomilu isključivih, nedotupavnih frikova koji ne vide dalje od svog nosa.

Svaka zemlja sem Bosne je snimana tendenciozno sa akcentom na najzapuštenije ljude i objekte i vrlo malo relevantnih sagovornika osim nekih marginalnih interpretatora. U filmu ne govori nijedan etnomuzikolog, sem jednog relativno razumnog čoveka iz Makedonije, tako da ceo spor u filmu proističe iz toga što neki ulični muzikanti baljezgaju kako znaju selo iz kog potiče pesma.

Da je Adela Peeva Sacha Baron Cohen možda bi i bilo opravdanja kada snimi izvođenje ove melodije kao kaside u nekoj islamističkoj školi i onda sa tim snimkom dolazi u Vranje i pušta ga Srbima, tvrdeći da je to bosanska verzija pesme iako bosanci imaju sekularnu verziju koja je takođe ljubavna i zove se "Anadolka". Naravno da kasida sa jakim religioznim, maltene militantnim sadržajem provocira Srbe koji onda najure Adelu i njenu ekipu. Ali, naravno u kontekstu ovog filma to deluje kao da su Srbi podjednako glupi kao i ostali ali su militantni.

Peeva u svemu pronalazi elemente kojim će balkanizovati ljude koje snima. Najgore je prošla Makedonija koja u njenom filmu izgleda kao mesto na kom ni Kiarostami ne bi snimao film svoje kanonske faze. U tom pogledu, Srbija je infrastrukturno zbilja superiorna jer koliko god Peeva tražila mesta koja izgledaju zaostalo, uvek u kadar zaluta i nešto što deluje sasvim u redu.

No, Peeva je u svom triku uspela. Ne samo da je njen film putovao po festivalima već je u vreme FESTa i kod nas našao poštovaoce koji su ga razumeli baš onako kako treba. Tako recimo u Vremenu, Teofil Pančić kaže -

"Ipak, šta je tu je, sada mi samo preostaje da preuzmem rizik i – usred fertutme oko Vlade i ostalih kratkotrajnih kerefeka – podelim s vama jedan poseban doživljaj, koji je festovskoj publici upriličila bugarska rediteljka Adela Peeva, autorka dugometražnog dokumentarca Čija je ovo pesma.

Adela je Peeva krenula tragom jedne melodije koje se seća iz detinjstva, ali ne zna joj poreklo. Neću vas mučiti neizvesnošću: radi se o pesmi kod nas poznatoj po uvodnim stihovima "Ruse kose curo imaš, žališ li gi ti?" Dalje pevušite sami. Elem, pošto pesma "vuče" na Orijent, Peeva odlazi u Istanbul; tamo joj sagovornici lepo objašnjavaju da se radi o staroj turskoj popevci, ilustrujući to drevnim filmskim snimcima. Bugarka, međutim, nije zadovoljna odgovorom, i kreće u Grčku: na Lezbosu joj lokalne čičice načičkane pred tavernom odmah gorljivo objašnjavaju da se radi o staroj grčkoj pesmi, što joj smesta i demonstriraju, vokalno i instrumentalno, uz prigodno proklinjanje zlikovaca koji svojataju ekskluzivnu grčku baštinu. Istraživački raspoložena Peeva potom odlazi u Albaniju gde joj – guess what! – već prvi prolaznici na nekakvom vašaru, šta li, objašnjavaju da se radi o staroj albanskoj pesmi koju peva stanovita Tereza iz Korče. A da nije možda turska? – provocira Peeva. Ih, svašta, Turci su je sigurno uzeli od nas! A grčka? Ma, ni govora! A srpska? Glupost, Srbi nikada ne bi mogli da stvore takvu pesmu. Zašto, bre, ne bi? "Srbi su narod bez tradicije", objašnjava jedan nadobudni bata. Zna on, izučio problematiku na Sorboni, valjda. Peeva pronalazi dotičnu Terezu koja potvrđuje sve – poreklo pesme naročito – održavši usput pred kamerama jedan mali solilokvij o neuporedivim vrlinama albanskog naroda "kao takvog"... Sofijska filmska antropološkinja zatim putuje u Sarajevo gde, jakako, doznaje da se u ovoj našoj priči-trakavici zapravo radi o staroj bosanskoj pesmi: ovaj put možemo čuti čak dve verzije, "svetovnu" sevdalinku ("Oj djevojko, Anadolko") i religioznu kasidu o Alahovoj veličini. U Makedoniji autorka pronalazi novu varijantu iste pesme u derviškoj tekiji, ali i kod pravoslavnih Makedonaca (tu se zove "Paca Drenovčanka"). Rediteljku nije mrzelo da ode u te opevane Drenovce, da pronađe tragove davnog življenja te opevane Pace Lepotice... A onda – Vranje! Ciganski/romski dernek na Đurđevdan, živopisni starci iz cigan-male koji se kunu da su Koštanini unuci lično & personalno, mladi i nadobudni pravoslavni pop koji se žali na "ciganizaciju svega postojećeg" iz Naše Srpske Tradicije, pa tako i lajtmotivske pesme ovog filma, za koju je inače opšte poznato i naučno dokazato da je – nikada ne biste pogodili – stara srpska pesma iz vranjanskog kraja. Što pop & društvo i lično demonstriraju. Lepo pevaju, vaistinu. A onda se Adela s nekim Uglednim Građanima Male Varoši opušta u nekoj vranjanskoj mehani, i sve ide lepo i dobro dok im ne pusti njihovu "svetu" pesmu u obliku bosanske kaside: svi s gnušanjem ustaju od stola i odlaze, spominje se provokacija, špijuni, šta ti zapravo hoćeš, imaš li dozvolu za snimanje, psovke, gurka... malo je falilo da padnu i batine. Preživevši nekako Vranje i lokalne Čvoroviće, Adela P. se vraća u domaju, gde se njena turneja završava na "narodnom zboru" podno planine Strndže – to vašarisanje tamo ali baš strašno liči na ravnogorski Vudstok, njen vodič čak nosi trešnjev top na dernek! – gde Adeli Provokatorki prete kamenovanjem jer se usudila da pitanjem odrekne "bugarstvo" naše pesme: jedan čiča, violinista, hoće da bije i pobije sve koji kažu da je to turska pesma, grupa mladih bilmeza-motorista krvavooko objašnjava da se radi o svetoj pesmi bugarskih ustanika, o "relikviji", usput filozofirajući o tome kako treba pobiti sve Cigane i Turke, kako oni koji nisu Bugari zavređuju odlazak "pod nož"... I tu se negde ovaj briljantan filmski esej o banalnosti mržnje završava.

Ono što je Adela Peeva ovim filmom uradila upravo je (antropološki, etnološki, kulturološki...) ideal ove kolumne: "izolovala" je jedan tobože marginalan detalj iz svakodnevice i iz živuće povesti naših žilavih etno-mitova i od tog "materijala" napravila priču u koju (vazda krvava) Istorija i (vazda barapska) politika nasilno, bakandžama provaljuju, kao Kojadin i njegovi kadgod u Studio B."

Dakle, Teofil je razumeo ovaj film "baš kako treba". Zlobnik bi rekao da je to dovoljan dokaz da mu se prida neki drugi predznak.

IVANA CEA GROAZNICA

IVANA CEA GROAZNICA Ivane Mladenović je drugi film spsko-rumunske rediteljke iz Kladova, školovane u Bukureštu sa kojim je i intenzivno profesionalno vezana.

U ovom flimu Ivana Mladenović se vraća u Kladovo i snima igranu priču u kojoj ona sama i ljudi iz njenog okruženja igraju sami sebe odnosno blago fikcionalizovanu verziju vlastitih ličnosti.

Ivana Mladenović ima iskustvno kao glumica i radila je sa uglednim rumunskim autorima međutim ovde tu celu stvar diže na viši nivo. Njena glumačka igra je centralni deo ovog filma i ona uspeva da donese dovoljno harizme da pokrene i sve ostale oko sebe, čiji kvalitet naravno varira, premda se baba i otac izdvajaju kao najfilmičniji likovi.

Ovakvi spojevi fikcije i dokumentarizma nisu novi, setimo se sličnih zahvata Srđana Karanovića a nedavno i Nikole Ležaića u TILVI ROŠ (zanimljivo da je i Tilva Roš ime sa vlaškim korenima, kao što je i ovde rumunska manjina u protagonizmu) ali film Ivane Mladenović donosi jako kompaktnu verziju svega toga, sa jasnom celovitošću priče koja "liči na život" i njegovu spontanost ali je zapravo vrlo strukturirana i oko događaja i oko transformacije lika.

U tom pogledu IVANA CEA GROAZNICA na nivou postupka unutar scena ima to poigravanje fikcijom i dokumentarniošću ali na nivou opšte strukture je ovo dobro postavljen film koji se zaokružuje i na nivou "lika" i na nivou "priče" pre svega zato što je našao okosnicu u dve okolnosti i jednom odnosu.

Okolnosti su Ivanin odmor u Kladovu i manifestacija na kojoj ona ima počasnu ulogu (u jednom momentu se pojavljuje Adam Puslojić, čovek koji je već 30 godina naša kopča sa Rumunijom) a odnos je Ivanina "zabranjena" romansa sa mlađim momkom iz njenog rodnog grada.

Pored Ivane, samo Kladovo je bitan junak ovog filma. Grad izgleda kao vrlo zanimljiva lokacija i spoj reke, hibridne arhitekture koja ide od skromnih privatnih kuća i stare socijalističke arhitekture do ekstravagantnih konstrukcija muzeja i Đerdapa, nudi najrazličitije ambijente i Ivana Mladenović ih odlično koristi sa svojom direktorkom fotografije Carmen Tofeni.

IVANA CEA GROAZNICA mogao je biti tipičan predstavnik "Bor-Majdanpek" estetike ali ju je znatno prevazišao. Naravno, ovaj film je ipak više rumunski nego srpski i u tom smislu ne treba ga svojatati.

* * * 1/2 / * * * *

ГРАНИЦА

ГРАНИЦА Hristijana Nočeva je bugarski film iz 1994. godine koji u sebi spaja apsolutno sve elemente istočoevropskog filma u pogledu stilema kojima se služi i rezultira jednim energičnim, gotovo deliričnim filmom što je meni u najvećem broju slučajeva kvalitet osim onda kada to rezultira i salatom od priča i značenja. E ovo je baš takav slučaj.

Film je smešten u osamdesete kada je režim Todora Živkova rekao da se puca na svakoga ko pokušava ilegalno pređe bugarsku graicu, bilo da bi je napustio ili ušao. Po zvanilčnim podacima, tom prilikom ubijeno je 105 ljudi ali autori ovog filma misle da je broj mnogo veći.

Život na karauli prikazan je kao nešto ravno paklu iz nekog košmara Jeana Geneta ali i Miloša Formana, ali i Žike Pavlovića ali i Emira Kusturice. Zato taj košmar deluje neuverljivo, koliko god ova rečenica zvučala apsurdno jer košmar ne može biti uverljiv ili ne, ne treba da podleže razumu jer onda i nije košmar. Međutim, ovde je taj košmar do te mere sklopljen od raznih rditeljskih uticaja, mahom ornamentalisitičkog stila, mada ima tu i ortodoksne češke škole pa deluje račundžijski, uprkos energičnoj realizaciji kakvu mahom imaju filmovi čiji autor misli da govori nešto važno.

Stoga, Nočevljev film jeste jedan trainwreck ali to ne umanjuje fascinantnost onoga čemu prisustvujemo a tu pre svega mislim na grčeviti pokušaj autora da prikaže sve što zna iako jedno s drugim ne ide.

* * / * * * *

DOLEMITE IS MY NAME

DOLEMITE IS MY NAME Craiga Brewera je biografski film o Rudy Ray Mooreu i njegovim počecima, zapravo ne baš počecima već o prvim uspesima kada je izgradio scensku personu Dolemitea i snimio istoimeni film koji će postati iznenadni hit svog vremena.

DOLEMITE IS MY NAME je priča o čoveku koji je pošto-poto želeo da postane poznat i posle neuspešnih muzičih pokušaja, kreće u stand up komediju plasirajući jive koji je pokupio od beskućnika da bi na kraju od toga svega snimio i film.

Ovo je film o periodu kada je zabava još uvek mogla da funkcioniše kao autentično preduzetništvo, kada su ploče mogle da se prodaju iz gepeka, kopije filma nose pod miškom od bioskopa do bioskopa, kada je proizvod bio artefakt i mogao se prodavati dugo.

U tim okolnostima je i neko kao Rudy Ray Moore, čovek bez izrazitog dara za bilo šta, mogao da postane zvezda barem u jednoj niši afroameričke populacije. Eddie Murphy donosi svoju harizmu holivudske megazvezde i uključen je na maksimum. On nosi film i prenosi unutrašnja vrtloženja Rudy Ray Moorea, sa energijom i uživanjem kakvom odavno nismo svedočili. Iako se u periodu ranih dvehiljaditih Murphy ofucao u seriji besmislenih i groznih komedija namenjenih celoj porodici, kontrapunkt tome je krenuo da traži u ozbiljnijim karakternim ulogama. Dok je kod Condona u DREAMGIRLS došao nadomak "oskara", u tom filmu on nije bio dominantna sila. Ovde jeste. DOLEMITE jeste Murphyjev šou.

Što je još važnije, toga su svi svesni, i svi oko Murphyja, iako tu ima velikih i aktuelnih, da ne kažem aktuelnijih zvezda od njega. Murphy nosi film i u punoj je formi a Brewer uzima nešto efikasnosti baš socijalnog i blaxploitation filma sedamdesetih i priču izlaže lako, nepretenciozno i sa humorom koji funkcioniše nekada sa neposrednim a nekada sa odloženim dejstvom. Brewer je snimio film za Netflix za relativno skroman budžet ali je po scenariju iskusnih biopic majstora Alexandera i Karaszewskog uspeo da napravi film koji ne pati od limita "istinite priče".

Za razliku od Mario Van Peeblesa koji je formalno odabrao put hibridnog filma u svom BAADASSSSSu koji govori o nastanku kultnog filma njegovog oca Melvina, Brewer ide na jednu jasnu svedenu formu movieja, koja danas deluje sirovo i mišićavo, taman kako volimo.

Alexander i Karaszewski su pisali ED WOOD i MAN ON THE MOON pa i PEOPLE VS LARRY FLYNT i DOLEMITE IS MY NAME se lako uklapa u taj niz. Međutim, čini se da je Brewerov film najdirektniji od njih, najjednostavniji ali i najraspoloženiji da neke elemente priče prenebregne. Naime, Rudy Ray Moore je neprekidno okružen ženama, mnoge od njih su lakog morala ali u ovom filmu on nema ljubavni život. Njegov neobičan odnos sa Lady Reed gde je uzeo gojaznu crnkinju i izveo je na scenu u jednoj situaciji je akcentovan kao nekakav Mooreov emancipatorski gest (iako Brewer ne pokazuje da ga je on sam bio svestan ali Lady Reed jeste), i to je na svu sreću jedini pokušaj da se "pokrije", opravda, odbrani, Mooreov u suštini besprizorni i za današnje uslove neprihvatljivi komičarski schtick.

Imajući u vidu celu Woke priču, ti detalji su mala žrtva.

DOLEMITE IS MY NAME je biopic koji su napravila "braća" koja znaju da svaki dinar mora da se zaradi. Moore je sanjao o tome da stigne u sve bioskope. Sada je putem streaminga stigao u sve kuće. Film je imao limited release ali jeste gorka ironija da ovo na kraju ipak nije bioskopski rad. Međutim, ono što definitivno jeste je film u kakvom bismo uživali da nam je stigao u bioskope.

* * * 1/2 / * * * *

EKIPA

EKIPA Marka Sopića je izuzetno zanimljiv debitantski film reditelja rane srednje generacije i prvi scenaristički rad Radeta Ćosića koji je još od filma AFTERPARTI pokazao da ga radovi iza kamere podjednako zanimaju kao i oni ispred. I ovog puta Ćosić proširuje svoj repertoar u odnosu na AFTERPARTI time što je i scenarista a ne samo glavni glumac i producent.

Ćosić kao scenarista u principu uspeva da prevaziđe brojna ograničenja koja se produkciono nameću srpskim repertoarskim filmovima koji se snimaju po etapama uz vrlo malo državne pomoći. EKIPA funkcioniše kao celina i u potpunosti prevazilazi sve one finansijske teškoće koje opterećuju naš komercijalni film. Scenario je interesantan, formalno bi se mogao opisati kao kriminalistička dramedija, ne pokušava da neprestano bude smešan ali kada treba onda jeste.

Film kome EKIPA najviše duguje jeste TRUE ROMANCE. Čitav niz motiva su preuzeti iz tog filma, ali u određenom smislu, rekao bih da EKIPA dosta jasno referiše na naše kolektivno gledalačko iskustvo. Tako da ima tu i iskustva gledanja Ritchieja pored samog citata iz Tony Scotta. Isto tako, EKIPA sublimira i iskustvo našeg komercijalnog filma poslednjih decenija i u tom pogledu donosi jednu rolu Andrije Miloševića koja je sveže edgy a opet komunicira sa publikom na njegov prepoznatljiv način.

Rade Ćosić se u glavnoj ulozi još bolje snašao u odnosu na junaka kog je igrao u AFTERPARTIJU. Ima više samouverenosti, i iz tog samopouzdanja i većeg iskustva izlazi i harizmatičniji lik. Ćosić u ovom filmu uspeva da izgradi lik simpatičnog fudbalera koji svojom naivnošću i raspojasanošću neprekidno dovodi svoju život i karijeru u pitanje. Mudro je sebe kao producent oktužio sa nekoliko zvezda u partnerskim i sporednim ulogama. Ćosić dobro parira Andriji Miloševiću kao partneru i Sergeju Trifunoviću i Žiki Todoroviću u sporednim ulogama. Film donosi zvezde, daje im materijal da “žvaću scenografiju” ali obrni-okreni uspeva da ih održi u funkciji priče.

Sopićeva inscenacija i fotografija Dimitrija Jokovića su konzistentne i vrlo interesantne. Sopić pokušava da što je više moguće prati glumca, da ga okruži lokacijama i ljudima i naravno time stvori izuzetnu atmosferičnost. Verujem da je ovo Jokoviću do sada ne samo najzanimljivija nego i najbolja fotografija u karijeri koja ga prikazuje u jednom svežem svetlu.

EKIPA je podržana na konkursu Filmskog centra Srbije za komercijalni film i na neki način ona može biti prototip filma za koje takav konkurs i treba da se pravi a to su filmovi koji pretenduju da komuniciraju sa publikom ali da imaju određeni dignitet i autorski pečat. Sopićev debi to definitivno ima. 

* * * / * * * *

SWEETHEART

SWEETHEART J.D. Dillarda je lepo prihvaćeni Blumhouse film koji je doživeo premijeru na Sundanceu. Nemam nameru da kvarim slavlje ali film me je ostavio prilično ravnodušnim. Reč je o priči o devojci-brodolomnici koja skonča na pustom ostrvu a onda se ispostavi da je na sve tu tamo aktivan i nekakav humanoidni kaiju. Uprkos tome što i sami autori pomalo aludiraju da je taj kaiju u izvesnoj meri simbol njenog stanja, ali na kraju krajeva ipak i realna pretnja i deo stvarnosti, svaki pokušaj da se kroz kaijua unese podtekst daje pogrešan predznak filmu. Naime, u normalnim okolnostima bi već izbacivanje junakinje na pusto ostrvo bio dovoljan high concept za psihološko preispitivanje. Ovo je korak dalje, po svemu suvišan, ako se zaista bavimo psihologijom.

Međutim, ako se bavimo creature featureom onda je to u redu, premda Dillardov u tom aspektu samo u pojedinim deonicama dostiže nivo solidnog. Ostatak vremena je korektan. I sa trajanjem od 82 minuta, SWEETHEART naprosto ima puno praznog hoda.

Niko ne očekuje od Dillarda da bude maestro kao Zemeckis u CAST AWAYu ali njegov survival thriller naprosto nije previše zanimljiv, pa ni artikulisan oko opšte problematike sa kojom je glavna junakinja suočena. Naprosto, i kad joj se desi nešto dramatično to nije ništa naročito.

U svakom slučaju, nadam se da će se drugima dopasti ovaj film više nego meni i da će utisci biti u većem saglasju sa mahom pozitivnim kritikama.

* * / * * * *

THE ART OF SELF-DEFENSE

THE ART OF SELF-DEFENSE Rileya Stearnsa je svojevrsni indie refleks Fincherovog remek-dela FIGHT CLUB. Ovaj film nije toliko maestralan, i daleko je od njegove grandioznosti, oslonjen je na mušičavu indie poetiku koja može biti odbojna, ali na kraju krajeva nije nezanimljiv.

Reč je o komediji koja se drži "povišenog realizma" sa povremenim iskoracima u apsurd. U određenom smislu, THE ART OF SELF-DEFENSE se služi dodžom kao prostorom za istraživanje toksičnog maskuliniteta, slično onome što smo pokušali u JESENI SAMURAJA, samo sa čitavim nizom drugačijih estetskih predznaka u pogledu toga kako bi film trebalo da izgleda i koliko širokoj publici treba da se obrati.

Stearnsov film uspeva da izbegne potonuće u žanrovsku ortodoksiju koju su nudile pojedine situacije i uspeva da ostane stilski konzistentan iako brojne situacije kojima se bavi imaju određene žanrovske recepte po kojima se rade. Stoga, ovaj film pre svega stoji kao komična studija karaktera čak i u scenama kada to nije i kada zalazi u formu trilera.

Eisenberg i Nivola su odlični u glavnim ulogama preplašenog službenika/ žrtve napada i senseija koji ga prima u dodžo. Imogen Poots odlično sparinguje sa njima dvojicom i izlazi na kraj sa likom koji je mogao biti rutinski ali mu je ona dala višeslojnost.

THE ART OF SELF-DEFENSE u izvesnom smislu nastavlja ono što je započeto u OBSERVE AND REPORT Jody Hilla, samo bez ikakve veće ambicije u bioskopima.

* * * / * * * *

BODIES AT REST

BODIES AT REST je novi film u Rennyjevoj kineskoj fazi. Harlin je prva dva filma snimio u formatima koje nije dotle radio - jedan je bio akciona komedija sa Jackie Chanom, drugi je bio fantasy baziran na igri - a BODIES AT REST je format koji savršeno dobro poznaje. Ukršteni su DIE HARD i MINDHUNTERS, dakle akcioni triler paklenog tempa smešten na jednu lokaciju, u ovom konkretnom slučaju sa personalizovanom tročlanom bandom protiv troje-četvoro dežurnih u hongkonškoj mrtvačnici na Badnje veče.

Harlinu bi više odgovarao veći bodycount jer set up sa troje civila protiv trojice kriminalaca ima aspekte potere mačke i miša, ali ima i dosta vrćenja u krug, da ne kažem jurenja vlastitog repa. Kada tome dodamo da Harlin ipak nije Kinez i da za razliku od svojih filmova nije imao priliku da izgradi neku jaču hemiju i humor prema likovima, onda imamo film čiji se aduti svode na puku mehaniku suspensea i akcije.

A u tom domenu, Harlin ima šta da pruži. BODIES AT REST je možda letargičan u pogledu likova i njihove intrigantnosti ali je vrlo pedantan i energičan kada krenu suspense scene i borba. Tuiče su izuzetno efektne, close quarters borbe generalno su energične i maštovite, a po svom običaju, Harlin čuva svoja obeležja za veliko simfonijsko finale sa srčom i eksplozijama.

BODIES AT REST nije inovativan u akcionom pogledu kao stvari koje se danas dešavaju u Indoneziji, recimo. I u tom pogledu, morao je da ima zanimljivije likove. Međutim, u domenu old school akcije i suspensea, to je visok standard, kakav se od Harlina očekuje. Stoga, i sam film nudi old school ugođaj svima onima koje te stvari i dalje zanimaju.

* * 1/2 / * * * *

KILL CHAIN

Posle odličnog filma BLUNT FORCE TRAUMA u kome je uspeo da kanališe Waltera Hilla, Ken Sanzel se vraća sa sličnom poetikom u filmu KILL CHAIN. Ponovo je reč o krimiću, sa elementima trilera pa i akcijaša, kakvog se ne bi postideo Hill.

Naravno, Hill je ovu vrstu filmova radio u bitno boljoj produkciji. I Sanzel nažalost nije uspeo da posle odličnog BLUNT FORCE TRAUMA ode korak napred u pogledu budžeta, čak bih rekao da ovo i korak nazad.

Međutim, našao je način kako slabe budžetske okolnosti preokrene u svoju korist i da napravi priču (koju bih najpre uporedio sa nekim starijim neo noir derivatima kao što je Kramerov RUNNING SCARED) koja će moći da se uradi u tim okolnostima.

Film govori o lancu smrti među naizgled nepovezanim ljudima koje sudbina sustiže jedne noći u varoši South of the Border (film je sniman u Kolumbiji) i tako se preživeli junaci prenose iz jedne zgode u sledeću.

Ryan Kwanten koji se odlično pokazao u Sanzelovom prethodnom filmu BLUNT FORCE TRAUMA, ovde ima manju ulogu i glavna zvezda je Nicolas Cage koji evidentno uspeva da snimi nešto dobro i kada radi izvan onih filmova u svojoj poznoj fazi koji pretenduju da se oslone na njega i ostvare svoje pretenzije. KILL CHAIN bi se pre mogao tretirati kao Cageov vehicle bez većih pretenzija ali rezultat je srećom smislen i nudi uživanje za ljubitelje B-krimića.

Sanzelova režija je znalačka, mišićava, on zna da svaki dinar mora da se zaradi, i danas su sve ređi reditelji sa ovakvim old school atributima. KILL CHAIN možda jeste izgubljen u vremenu jer režiran je kao Hill a pisan kao neki post-Tarantino, ali zato mislim da će ga manje nagrizati zub vremena u odnosu na ostatak DTV ponude.

* * * / * * * *

DOWN UNDER

Debitantski igrani film Abea Forsythea DOWN UNDER je niskobudžetna ali izuzetno vešto ralizovana crna komedija o rasnim nemirima u Melburnu i dve grupe momaka na pragu srednjeg doba koji idu da se pobiju jedne noći. Jednu grupu čine belci, drugu grupu čine Arapi. 

Flm uspeva da nađe dosta humora, a tu ima i dosta crnjaka i dosta provokacije, u ovoj priči koja u suštini ima sve predispozije message movieja. Sa idejom da prikaže obe grupe, i one koje smtramo za negativce i one koje smatramo pozitivcima kao karikature, sa obiljem idiosinkrazija, zabluda i besmislene agresije, Forsythe gradi balansiranu sliku jednog krajnje osetljivog momenta.

Forsythe se ovde kreće nekim utabanim stazama. Imamo tu sve ono što smo naučili iz Scorseseovog AFTER HOURSa, pomešano sa nekim tarantinovskim detaljima, ali ono što je autentično jeste njegov smisao za humor koji se javlja i u fizičkoj radnji, i u detaljima i u dijalozima. Forsythe nepekidno prijatno iznena

uje i izmiče tlo pod nogama likovima unoseći specifičan apsurd ali osećajnost u njihovu besmislenu egzistenciju.

Ne treba da čudi da je posle ovakvog debija, Abe Forsythe privukao pažnju i dobio priliku da snima LITTLE MONSTERS i sarađuje s Lupitom.

Ipak, DOWN UNDER nije dovoljno ispoliran da bi ga uveo pravac u prvu ligu. Ali ovo jeste vrlo zanimljiv australijski doprinos politizovanom žanrovskom filmu koji je sa dozom humor Jordan Peele uveo u žižu interesovanja.

* * * / * * * *

WOUNDS

WOUNDS Babaka Anvarija je kreativni korak nazad za ovog reditelja koji je pre par godina napravio senzaciju sa filmom u britanskoj produkciji koji je izgledao kao iranski horor, sa svim manirizmima njihove old school kinematografije.

U filmu WOUNDS, Babak Anvari je dobio priliku da režira Armie Hammera i Zazie Beetz što je privilegija ali umesto da kapitalizuje na njima on ih je zarobio u prilično stupidnom garden variety stpehenkingovskom hororu.

Ovog puta zaplet se tiče neke kletve i barmena koji je u svojoj kafani našao zaboravljen mobilni telefon pre koga mu se ona useljava u život.

Armie i Zazie pokušavaju da stvar dignu na viši nivo svojom harizmom i hemiju koju pokušavaju da uspostave među svojim likovima ali ono što je problem jeste strava koja je kinogovski neinventivna ali i realizacija koja je kruta, neinspirisana, rutinska, u pogledu bogatstva detalja i produkcionog dizajna čak i upadljivo skromna. 

* *  / * * * *

ZOMBIELAND: DOUBLE TAP

ZOMBIELAND DOUBLE TAP Rubena Fleischera je nastavak ekonomičnog Sonyjevog hita od pre deset godina. Reese i Wernick su pokušali da naprave seriju ZOMBIELAND za Amazon i to im nije prošlo. Ali, u međuvremenu su uspeli da se afirmišu kao solidni, pouzdani i aktueni scenaristi sa simpatijama Ryana Reynoldsa sa žanrovske sadržaje, sa DEADPOOLom kao vrhunskom vizit-kartom.

ZOMBIELAND DOUBLE TAP potpisuju sa Dave Callahamom, profesionalcem koji imak nema reputaciju ravnu njihovoj. Deluje kao da je neka vrsta of projekta koji su želeli da rade ali je obrni-okreni ipak urađen kao off ostvarenje. Otud i neočekivna pomoć trećeg scenariste.

Ono što je osnovna karakteristika DOUBLE TAPa jeste da ne unapređuje stvari u odnosu na prvi film, kao što je to bio slučaj sa drugim DEADPOOLom. Da, ovog puta smo naviknutiji na meta momente koje nude Reese i Wernick ali film je epizodičniji, i ako je moguće još proizvoljniji nego prvi.

Ponovo imamo okolnosti u kojima niko ne gine od glavnih junaka, čak i kada pomislimo da će se to desiti, nažalost u toj relativno razbarušenoj strukturi imamo i čitave delova u kojima ekipa ne uspeva da prikrije koliko joj neki rukavci priče nisu važni, a na kraju krajeva i koliko joj ono što je priča nije važno u odnosu na gegove, prilike da se zapakuju neke zanimljive, bilo komične bilo akcione scene.

Ali OK, ako je prvi film ipak imao definisanije želje i ciljeve junaka i samim tima imao jasniju strukturu, ovaj barem u tom džeziranju ide od nadahnute minijature do nadahnute minijature.

Stvari su i dalje zastrašujuće meta, i dalje previše za moj ukus. U pojedinim momentima čak kreću se granicom lapsusa (iako tehnički ne greše, recimo ima referenca na Thora koji je naravno postojao kao strip pre apokalipse 2009. ali nije bio ni blizu nečega opšte prepoznatljivog kao posle filma itd.). Elem, u toj opuštenosti ima nekih bravura, ima sjajnih scena kao što je recimo finale sa evoluiralim zombijiima ili borba u kući snimljena u jednom kadru.

Druga bitna napomena je da u drugom delu Jesse Eisenberg nije tako antipatičan lik kao u prvom što je dosta bitno jer je glavni lik. No, sve u svemu, ovo je manje-više sve ono što bi se dalo očekivati, samo još rasutije.

U tom rasipanju, međutim, film dobija zanimljiv kvalitet, naime pošto nije opterećen strukturom daje mogućnost da se publika iznenadi, ne fundamentalno ali krajnje simpatično.

Elem, ko ode da se zabavi neće pogrešiti ali isto tako neće dobiti nešto više od onoga što je nudio prvi deo. 

* * 1/2 / * * * *

SORKHPUST

SORKHPUST Nime Javidija, na engleskom poznat kao THE WARDEN, možemo definisati kao umereno arty triler baziran na high conceptu koji uspeva da iz male priče prikaže i nešto, mada ne mnogo širu sliku.

Smešten u 1967. godinu, THE WARDEN govori o iranskom zatvoru koji se ruši da bi se proširio aerodrom. Poslednjeg dana, upravnik i čuvari pakuju zatvorenike i stvari za preseljenje. U poslednjem trenutku, otkriva se da jedan zatvorenik nedostaje.

Upravnik shvata da se zatvorenik sakrio negde u zatvoru koji će uskoro biti napušten, i kreće da ga traži sa čuvarima, a svi izvan njegovog kruga deluju kao potencijalni pomagači u sakrivanju i bekstvu tog robijaša osuđenog na smrt.

Ubrzo, film prerasta u jednu košmarnu priču o upravniku zatvora koji ne može da napusti svoju kaznionicu, otvara se pitanje ko je u stvari zatvorenik i ko je zapravo slobodan.

THE WARDEN želi da načne i neke metafizičke teme ali je u osnovi ovo ipak najefektnije kao triler snimljen u kinematografiji za koju taj žanr nije karakerističan. Međutim, kao i druga dva najpoznatija filma Navida Mohammadzadeha, i THE WARDEN u osnovi ima vesternizovan pristup inscenaciji pa i ritmu.

Navid je u ovom filmu drugačiji nego u JUST 6.5 i SHEEPLE. Ovde je pod šminkom, mnogo je tiši, i igra zvaničnika čija slabost baš i proističe od institucionalne presije, i straha od nadređenih. Lik je uvek na granici da preraste u karikaturu ali na kraju uspeva da prelomi gledaoca i razvije simpatije.

Nima Javidi vešto koristi epohu da bi prikazao "slobodniji život" iz Pahlavijevog vremena, pa i nešto slobodnije i emancipovanije žene.

THE WARDEN nije eksplozivan kao SHEEPLE ili JUST 6.5 ali je vrlo solidan triler kakav nismo mogli da očekujemo iz Irana.

* * * / * * * *

LITTLE MONSTERS

LITTLE MONSTERS Abea Forsythea je dobio mnogo manji hype nego što je zaslužio. Kad god pomislimo da je zombi komedija krenula put zaslužene mirovine, da se ofucala i da je sva supstanca potrošena, pojavi se film kao što je Forsytheov biser i vrati joj svu vitalnost.

LITTLE MONSTERS polazi od high concepta koji na izvesni način parodira Benignijev LA VITA E BELLA i prikazuje zgubidana koji polazi na izlet sa vrtićkom grupom svog sestrića ne bi li pomogao u brizi o deci i nabacivao se vaspitačici. Međutim, kada krene zombi akcident i zaraza se raširi po zabavnom parku koji posećuju deca, vaspitačica odlučuje da petogodišnjacima sve prikaže kao jednu veliku igru i da pošto-poto sačuva red i njihov dečji pogled na svet.

Film je izuzetno duhovit, i u pogledu vizuelnih gegova ali i verbalnog humora. Abe Forsythe udara iz svih mogućih oružja, a Alexander England, Lupita Nyong’o i Josh Gad su odlični prenosioci tih ideja. Svako od njih je napravio upečatljivu rolu. Naročito je zanimljivo da je Lupita ove godine overila dve izuzetne horor priče sa snažnim smislom za humor. Kao i u USu ona je ratnica iako to nije uobičajena uloga za ženu u ovakvoj dinamici kada ima muškaraca među protagonistima, i ona se dobro nosi sa svim zadacima.

Alexander England se nameće kao harizmatičan, goofy macho protagonista. Ima u sebi nešto poor man’s Chrisa Hemswortha i to može biti samo kompliment. Voleo bih da ga više gledam u glavnim ulogama jer ima nešto autentično kao potencijalni komični akcioni heroj.

Kasting klinaca je briljantan. Okupljena su simpatična deca koja su odlično stavljena u funkciju i uspevaju da adekvatno sparinguju sa starijim junacima i učestvuju dobro u zezanju. Film naravno nije namenjen deci ali je u mnogome oslonjen na njih i njihov komičarski tajming. Činjenica da je ovoliko izvučeno iz nastupa klinaca pokazuje visok domet kako rada sa glumcima tako i montaže.

Abe Forsythe ima dobru saradnju sa stalnim snimateljem Lachlan Milneom. Film je precizno kadriran i sledstveno tome vrlo precizno i efektno sklopljen u montaži. Abe Forsythe pokazuje da je spreman za teže i zahtevnije mejstrim zadatke. On možda nema tu eksplozivnost Edgara Wrighta ili lo-fi alter poetiku Taike Waititja ali nema nijednu prepreku da se koliko sutra lati projekta kakve oni rade u Holivudu. 

* * * 1/2 / * * * *

METRI SHESH VA NIM

METRI SHESH VA NIM Saeeda Roustayia, na engleskom poznat kao JUST 6.5 predstavlja iranski film nove generacije. Posle izuzetnog filma na engleskom poznatom kao SHEEPLE, jedne vrlo zanimljive, anarhične i crnohumorne krimi priča, Iranci isporučuju novi blokbaster.

Oliver Stone je posle ciriškog filmskog festivala za ovaj film rekao, "“Just 6.5” is the Iranian “French Connection” I mentioned last post. Huge hit in Iran. Fast-moving, authentic, wholly unsentimental, a slice of Iran no one’s ever seen. Writer and director is Saeed Roustayi."

Opisujući ga kao remek-delo, Stone nimalo nije preterao.

Ovaj film deluje potpuno drugačije od onih Kiarostamija i Panahija kojima su nas Iranci izlagali ranije. Izgleda kao da je cenzura popustila, prvo dopustivši da Roustayi uspe da se nagleda Friedkina, Manna i Audiarda a potom i da snimi i prikaže ovakav film.

Roustayi uspeva nešto što je vrlo redak slučaj u globalnim filmskim tokovima - da u jednoj vrlo ranoj fazi razvoja žanra u jednoj kinematografiji napravi ostvarenje koje će doprineti estetici nekog žanra u kome dominiraju neke druge kulture. Roustayi je upravo to uradio.

Iranski milje crackheada i heroinista je nešto do sada neviđeno na filmu, možda samo dotaknuto u MIDNIGHT EXPRESSu, a ove godine pravi veliki ulazak na iranske a onda i svetske ekrane. JUST 6.5 nije jedini film koji to tematizuje ali je svakako najsnažniji.

Roustayijev rediteljski pristup je moderan, kadriranje je bazirano na vešto artikulisanim pokretima kamere, mizanscen je vibrantan, ubedljiv, izbor glumaca i statista je izuzetan i doprinosi autentičnmosti, međutim Roustayijev film je estetizovan i ima finu dozu stilizacije kojom uobličuje svoj vrlo blago "podignuti realizam".

Međutim, Roustayi zna da je realizam njegovo osnovno oružje i on nikada ne "podiže" stilizaciju do nivoa tipičnijeg cops and robbers koncepta. Ono gde postoji najjači art house uticaj međutim jeste dramaturška struktura. Roustayi pomera fokus sa glavnog junaka, inspektora policije na narko dilera kog on hapsi, i pokušava da "razume" obe strane.

Ali, kod Roustayija je jako bitna jedna stvar - u Iranu je kazna za prodaju droge smrt. Dakle, sve dobija jednu dublju egzistencijalističku dimenziju. Nije sporno da i iranska policija nagrađuje cinkaroše, setimo se filma TARAJ iz 1985. godine, ali bez ikakve sumnje onaj ko je osuđen ima teške sudbinske dileme.

Od uvodne potere pa sve do završnice, Roustayi ubacuje čitav niz neočekivanih šamara čak i za najverziranijeg gledaoca krimića. Inventivnost autora i autentičnost miljea su izuzetni, i JUST 6.5 je zaista jedan neobičan korak napred za iranski film u jednom neočekivanom pravcu.

Sa filmom SHEEPLE, ovaj film deli izuzetnog glumca Navida Mohammadzadeha. Međutim, čini se da su oba filma ne samo deo istog talasa već i jednog vrlo zanimljivog razvoja u kome se prepoznaje sazrevanje poetika. Roustayi bi bez problema sutra mogao da snima holivudski ili zapadnoevrospki film, ali možda je bolje da ostane u Iranu i tamo napravi svoju Fabriku snova.  

* * * * / * * * *

THE MONUMENTS MEN

THE MONUMENTS MEN Georgea Clooneya je nažalost slab film o vrlo zanimljivoj temi. Šta se dešava sa umetničkim delima i zaštićenim objektima kada krenu ratna dejstva? Ratno pravo kaže da se ne diraju ako se sa njih ne vrše dejstva. Ali, šta ako neka sila odluči da ta dela uništi ili otuđi?

Imali smo iskustvo Starog mosta u Mostaru. O Kosovu da i ne govorimo. Mesopotamski spomenici pod udarom pljačkaša i uništitelja iz Islamske države. Međutim, rušenje i uništenje, i konačno krađa, nisu od juče i Drugi svetski rat je bio jedna od najvećih situacija tog tipa, jednim delom jer je naciste istinski interesovala umetnost - uostalom sam Hitler je bio neuspeli slikar. Naciste su tuđa uemtnička dela zanimala na dva nivoa - klasiku da pokradu a savremenu umetnost da unište jer su je smatrali dekadentnom.

Američka vlast je formirala tim istoričara umetnosti, kustosa i arhitekata koji se iskrcavaju u Normandiji posle trupa i kreću sa njima kao konsultanti ali i posmatrači i izveštači šta se dešava sa kulturnom baštinom. Vremenom shvataju da nacisti imaju strateški plan kako da odnesu ogromne količne umetnina a deo njih i da unište. Ova ekipa stručnjaka započinje istragu kako taj plan treba da se odigra...

Clooneyev izvanredni film LEATHERHEADS je bio staromodan i to mu je bio adut. THE MONUMENTS MEN je nažalost anahron i ta arhaiziranost čini da izgleda bajato i konfekcijski. Sama priča je vođena kroz niz epizoda koje variraju u kvalitetu i samo razaraju utisak koji bi tema morala da ostavi.

All-Star podela je harizmatična ali ne uspeva da podigne nivo filma - jednim delom jer niko nema dovoljno prostora da se razigra.

Imajući u vidu kakav je, THE MONUMENTS MEN je čak i podnošljivo prošao na blagajnama.

* * / * * * *

MISS HANOI

MISS HANOI Zdeneka Viktora je konfuzan češki krimić o hardboiled inspektoru koji sa mladom policajkom vijetnamskog porekla istražuje ubistvo koje se desilo u ovoj maloj etničkoj zajednici, prisutnoj u Istočnoj Evropi kao relikt Hladnog rata.

Nažalost, ništa od toga u ovoj priči nije adekvatno iskorišćeno. Film ne dobacuje ni do nivoa televizijskog produkta pristojnog nivoa.

A PIERRE WOODMAN-SZTORI

A PIERRE WOODMAN-SZTORI je mađarski dokumentarni film o Pierreu Woodmanu koji je izvorno namenjen televiziji ali je prikazan i na nekim festivalima. Režirali su ga Andras Kovacs i Peter Szajki a Woodman im je dao pristup i na njegovom radnom mestu, i u kući i u zavičaju. Za razliku od ambicioznog ROCCOa koji je išao linijom subjektivnog dokumentarnog filma ali se na kraju pretvorio u Roccov one man show kada je autore uzeo pod svoje, ovde imamo posla sa čovekom koji je relativno tiho i bez harizme uspeo da plasira svoju priču i potisne sve kontroverze koje su o njemu postojale.

Međutim, ovaj film jeste korisna istorija jednog kraka porno industrije u kom je Pierre Woodman značajan deo, plus obrađuje i neke stare favorite kao što je recimo Stanislas Piotr. 

Čim je pravljen za televiziju nesporno ima komunikativnost, ali zapravo najzanimljiviji može biti ljubiteljima i poznavaocima.

END ZEIT

END ZEIT Caroline Hellsgaerd je verovatno najbolji zombi film snimljen u Nemačkoj. Ne računm njihov koprodukcioni udeo u RESIDENT EVILima. Reč je o “ženskoj” priči o dve devojke koje u dva preživela nemačka mesta, Vajmaru i Jeni, pokušavaju da pronađu spas, kako od pomahnitalih zombija tako i od svojih trauma koje ih prate od momenta kada je izbila Z-epidemija.

Caroline Hellsgaerd nema onu žanrovsku rutiniranost iskusnijih horor reditelja, a rekao bih da joj zombi akcija i horor u principu i nisu primarni. Zato film u generalnom ritmu ozbiljno varira između karakterne drame, filma putovanje i zombi apokalipse. S druge strane, Hallsgaerdova rediteljski prilazi znatno pedantnije, mnogo više arty od žanrovskih specijalista, ima već fokus na karaktere od onoga što se inače javlja kao standard.

Indie i arty filmovi sa zombijima nisu retkost ali nisu tako česti u kontinentalnoj Evropi van Britanije. Otud svakako da ovaj film treba da pogledaju ljubitelji žarna koji pokušavaju da drže prst na pulsu žanra. 

* * 1/2 / * * * *

GEMINI MAN

Još od vremena kad sam bio srednjoškolac pratim proces nastanka filma GEMINI MAN, kada se orvi put pojavio kao najava u planovima Jerry Bruckheimera i kada je pominjan kao potencijalni rad Curtisa Hansona i Tony Scotta. Prvobitno je pominjan Clint Eastwood kao glavni glumac, kasnije Harrison Ford i Mel Gibson a premisa je glasila atraktivno - penzionisani plaćeni ubica se suočava sa najopasnijim protivnikom, mlađom verzijom sebe nastalom genetskim inženjeringom.

Na kraju film je snimljen sa Will smithom koji faktički jeste ušao u šerifovske godine ali spada u red onih zvezda koje “nit se šiju nit se paraju” i deluje bitno mlađe od svojih pedesetak godina. Izbor Willa Smitha kao ikone akcionog filma nije sporna. Uostalom, on je pre 20 godina za Bruckheimera i snimio ENEMY OF THE STATE gde ga je baš Tony Scott istretirao kao atipičnu akcionu zvezdu, uzevši lik kakav bi kod Hitchcocka igrao Cary Grant i ubacio ga u svoj visokooktanski mehanizam.

Dvadeset godina kasnije, Smith je u tim godinama ali ne deluje da mu je fizički tonus imalo pao u odnosu na ta vremena. U tom pogledu, njegova vitalnost je možda u izvesnom smislu učinila da GEMINI MAN ne ponudi adekvatan kontrast. Pa ipak, Will Smith ima sina, a Jaden je već sada bitno zanimljiviji muzičar nego što je Will ikada bio a kao glumac je na zanimljivom putu. Stoga, Will nosi specifičan bagaž odnosa sa mlađom verzijom sebe. Ne verujem da je ovaj “meta” nivo bio zamišljen kao bitan sloj ovog filma ali uspeo je da se oformi tokom gledanja. Stoga priča o ostarelom ubici koji shvata da ga juri njegov klon i prema njemu razvija odnos kao prema sinu kog nikada nije imao, možda i ponajviše u odnosu na Smitha može da se reflektuje kroz odnos sa Jadenom.

Izbor Anga Leeja za reditelja pokazuje da su Smith i Bruckheimer želeli da uzmu autora koji će biti ne samo akcioni specijalista već i ugledan “umetnik”, i na tom nivou su našli optimalno rešenje. Međutim, odlučivši se za Leeja napravili su rizičan potez jer on nije reditelj akcionih filmova, samim tim nema rutinu u vođenju takvog filma, i to se u GEMINI MANu vidi.

Ang Lee je jedan od onih reditelja koji pred svoje ekipe postavlja kompleksne tehničke zahteve i onda se zavali u stolicu i gleda kako ih oni ispunjavaju. Kao i u CROUCHING TIGERu gde je Yuen Woo Ping radio vrlo kompleksne borilačke koreografije. Kao što znamo te borbe su dogurale film i do velikog rezultata i do interesovanja za nagrade ali sve ono između tih letenja po šumi delovalo je dosta klimavo.

Ovde je film snimao Dion Beebe koji je australijski specijalista za tehnički zahtevna i inovativna snimanja. Michael Mann ga je uzeo za COLLATERAL i MIAMI VICE u vreme kad je digitalna tehnika ulazila u upotrebu. Potom je radio EDGE OF TOMORROW prepun specijalnih efekata u neslućenom obimu. Ovde je njegov zadatak bio da radi na 120 frejmova u 3Du.

J.J. Perry i ekipa eksperata za akcione scene dobili su zadatak da naprave nekoliko sekvenci koje će zaseniti Bournea ali i Bonda i to su takođe uspeli. Potera motorciklima u Kartaheni u Kolumbiji u prvom činu filma je jedna od najimpresivnijih akcionih sekvenci ove sezone, pa i poslednjih godina. Dakle, Ang Lee je majstor da crpi ono što mu donose saradnici, second unit kaskaderi.

Isto važi i za close quarters battle koji je urađen na izuzetno energičan način, sa vrlo izrazitom telesnošću u borbi, što rade i Will Smith i Mary Elizabeth Winstead.

Međutim, ono gde Ang Lee nema rutinu jesu one scenarističke i rediteljske deonice između specijalističkih briljiranja, a to su mirne scene, to je ona instalacija koja se postavlja između akcenata. U tim scenama rutiniran akcioni reditelj drži tenziju, a jedino što Ang Lee uspeva da istakne u tim delovima jeste odličan interplay između Smitha i Winsteadove. Njihovi dijalozi su odlični, imaju u sebi screwball komponentu, ali Ang Lee ima neku čudnu “lenjost” u nekim detaljima tih deonica.

Benedict Wong se javlja kao “kineski dodatak” priči, i uz kineske pare, to je svakako i put za “komercijalno vađenje” ovog filma od 138 miliona na kineskom tržištu. Njegov lik ima funkciju “budale” u ekipi koju čine “ratnik” i “čarobnica”, ali je u osnovi suvišan i prosto nije na nivou njih dvoje. Kao treći u ekipi deluje kao bukvalni “treći točak”, i to je onda još dodatno akcentovano detaljima koje Ang Lee verovatno svesno ostavlja campy otvorenim (tipa, nejasne okolnosti kada Wongov junak “pozajmi” Gulfstream kojim junaci putuju po svetu).

Ang Lee izbegava klasičnu akcionu gradaciju time što iz scene u scenu povećava adute u odnosu na likove ali ne u odnosu na infrastrukturu. Stoga je završni obračun postavljen u jednom malo svedenijem miljeu u pogledu ambijenta nego što bi se očekivalo ali podužu uloge junacima.

Scenario potpisuju David Benioff, Billy Ray i Darren Lemke (koji je radio na scenariju od samog početka). Kada se ime kao Benioff pojavi kao scenarista, a znamo ako ne po GAME OF THRONES a ono bar po 25th HOUR ili njegovim romanima da je reč o velikom majstoru, rekao bih da je GEMINI MAN verovatno namerno simplifikovan i ogoljen. Da li bi priča išla bolje da je nešto zakomplikovanija, da se ušlo malo više u neke tehnikalije? Što se mene tiče, verovatno da, i to bi upravo rutinirani žanrovski reditelj poput Tony Scotta i tražio.

Ang Lee je pak želeo neku arhetipsku jednostavnost i sad kad ju je dobio možemo govoriti da je izneverio očekivanja publike. To ne govorim samo u odnosu na zlatne standarde žanra kao što je baš ENEMY OF THE STATE već i u odnosu na Bournea, pa i Bonda. Ang Lee donosi jednostavnog Winnerovog MECHANICa u ovaj film, ali Smith kao A-zvezda nudi glumačke kvalitete koji prosto vape za “ozbiljnijim” okruženjem.

Konačno, GEMINI MAN je izašao u vrlo kompleksnom trenutku u istoriji savremenog Holivuda. Naime, ako se setimo, pre dvadeset godina, FIGHT CLUB je bio komercijalni promašaj, premda postao je nesporno kultni film. U ovom slučaju, JOKER je uradio upravo ono što je FIGHT CLUB pretendovao da postigne. Postao je hit, pokrenuo je gledaoce, rasplamsao polemike, i krajnje subverzivno iz ofucanog IPa napravio apoteozu originalnim filmovima.

U tom trenutku, jedino što nadraženi narod ne želi da vidi jeste GEMINI MAN koji je high concept bruckheimerovskog tipa u kome je glavna fora kako da se stoprvi put napravi svežim ono viđeno sto puta.

Naravno da je u tim okolnostima GEMINI MAN prikazan kriitčarima i publici koje tako nešto u ovom trenutku baš i ne zanima. Ako se tome doda sećanje na LOOPER koji je opet pa na jedan indie način kanibalizovao ideju GEMINI MANa, onda imamo ostvarenje koje je dočekano na nož.

GEMINI MAN svakako nije zaslužio takav brutalan doček. Ovaj film ima odličnu rolu Willa Smitha, ima sjajnu partnerku za njega u liku Mary Elizabeth Winstead, ima izvanrednu akciju, i ima do sada najveću upotrebu tehnike podmlađivanja glumaca koja u ovom filmu zaslužuje prelaznu ocenu.

Po mnogo čemu je ovo rutinski rad ali u svojim vrhunskim dometima pokazuje Holivud u najboljem svetlu. Nažalost, postojanje izvan franšize i IPa učinilo je da garden variety Holivud više ne funkcioniše u poslovnom pogledu. To bi moglo razlog za radovanje da poslovno funkconalna alternativa nije tako mračna, sama po sebi. Stoga, GEMINI MAN je old school.  Ali ima manju sposobnost da se odupre svojim klonovima od svog glavnog junaka.

* * * / * * * *

RAMBO: LAST BLOOD

Sylvester Stallone je oduvek bio centralni deo filmova o Rambu. I danas je on jedna gromada mesa neodredivnog pola i starosti, muškarac koji se usred prevelike upotrebe steroida, hormona rasta i zatezaja kože pretvorio u babu sa dubokim glasom. Film o takvom čoveku bi mogao biti prvoklasna senzacija na nekom queer festivalu i rado bih ga gledao ali prosto on više nije Rambo.

Stallone posle godina očajničkog pokušaja da ostane vitalan, sada hoće da igra dedu, ali on nije deda. Deda je Clint. Ili Mel. Stallone deluje kao čovek koji osam sati dnevno provodi po lekarima kioji mu nešto ušpricavaju i posle se dorađuje u teretani. On naprosto ne može da prođe kao disfunkcionalni veteran koji danas živi kao težak i krotitelj konja u Meksiku.

Ipak, daleko da je Sly jedini fundamentalni problem ovog filma. Naivna postavka situacije ili likova sama po sebi ne može da mu se uzme za zlo. Otišli smo na film koji se zove RAMBO: LAST BLOOD i to u sred 2019. godine. Nije baš da smo imali čemu da se nadamo. Celih trideset i kusur godina od poslednjeg Rambo-filma koji je imao smisla, mi gledamo film koji ne shvata koliko je tupav i umesto da ono što je u njemu nevažno i zato glupo nekako ubrza, smandrlja, pa da dođemo do krtine, on na tome instira.

Imamo nekoliko scena koje su skaredno napisane i loše glumljene u kojima saznajemo koliko Stalloneu znači kćer preminule komšinice. Kako mu je ona kao ćerka koju nikada nije imao. Kako želi da je sačuva, možda čak i preteruje u tome. To traje dugo i užasno je.

Mi naravno znamo da će ona upasti u nevolju. I to traje dugo i užasno je.

I onda kad ona upadne u nevolju, ni tad Rambo ne ubaci u višu brzinu.

Negde na oko sat vremena filma počeo je da me hvata san. Upadao sam u san i vraćao se na javu, usput shvatajući da sam nedovoljno dugo spavao jer i dalje smo u mučno dosadnim deonicama.

Elem, imamo na kraju taj završni Rambov obračun sa negativcima. Vezan za jednu lokaciju na kojoj on ubija meksičke kartel-pimpove i njihove pistolerose, mahom raznim klopkama po kojima je poznat. Bez neke dinamike ali sa izvesnom dozom zainteresovanosti reditelja za mehaniku ubijanja. I onda on istim ritmom, bez ikakve tenzije, bez ikakvog preokreta ubije i glavnog negativca. I to je to.

Šta reći. Film se onda završava montažom Rambovih eskapada iz prvih filmova. Kao to je kraj ove sage. Nažalost, šteta što je ovo kraj. Trebalo je da bude spektakularniji.

U određenom smislu, sve je delovalo da će biti low key još kada smo imali taj homecoming momenat i vratili Ramba u SAD da zaokruži priču. Ali, moguće da ovo zapravo jeste još jedna geopolitička priča. Kao što je kec bio suočavanje sa traumom Vijetnama, dvojka pokušaj da se u Vijetnamu ipak pobedi, treći pokušaj da se Sovjetima Avganistan pretvori u Vijetnam, onda je ovaj film jedan MAGA pokušaj da se obračuna sa Meksikom kao domom malevolentnog, do zuba naoružanog i prodornog organizovanog kriminala.

Adrian Grunberg kao Meksikanac već je režirao jedan film u kom velika zvezda pravi svoj kambek preko leđa Meksikanaca. Ali GET THE GRINGO je ipak iza kulisa vodio Mel Gibson i to je potpuno druga klasa filmmakinga u odnosu na Stallonea. Zanimljivo je da Grundberg u principu važi za čuvenog pomoćnika režije koji je radio sa velikim majstorima kad su snimali u Meksiku i Južnoj Americi, i Gibsonov film je bio smešten u Meksiku a upoznali su se radeći APOCALYPTO. Međutim, iako je smešten delom u Meksiko, LAST BLOOD je sniman u Bugarskoj i na Kanarskim ostrvima! Dakle, Grundberg iako majstor za on-location rad u Meksiku, dolazi da fejkuje Meksiko u Bugarskoj. Čudni su putevi globalizacijski. Otkud Grundberg u svemu ovome? Iskustvo sigurno ima. Da li je doveden kao čovek za kog se zna da će pustiti glavnu zvezdu da režira koliko je zanima?

Ko zna?

U svakom slučaju, Grunberg je ovde saobraćajac. Neke lokacije je dobro iskoristio. Scena velikog prebijanja Ramba je recimo efektno urađena u jednoj paklenoj betonskoj faveli, i akcija nije rađena bez žara. Međutim, koliko god se Grunberg trudio da pravi nešto grungy i gritty, stvari su neizlečivo tupave i preopširne.

Onomad kad je izašao četvrti Rambo, napisao sam, "Mora da bude scena u kojoj ga zarobe, mora da bude scena u kojoj se on stopi sa prirodom, mora da bude scena u kojoj se on goloruk sukobi sa mašinom koja je nadmoćnija od njega, mora da bude scena duge i bolne i napete borbe sa negativčevim glavnim henchmanom, pa na kraju sa glavim villainom. Toga ovde nema.

Villaina ubije sa manje truda nego neke druge. smrt je efektna ali se villain ne izdvoji."

Ovde ima malo zarobljavanja, ima malo kamuflaže ali svega ostalog opet nema.

LAST BLOOD je na putu da neznatno bolje prođe na blagajnama od prethodnog filma. Projekcija na kojoj sam bio okupila je dosta ljudi iz vremena kad su prvi filmovi bili popularni. Mobilisani su stari kaldrmaši da vide svog heroja, to je publika koja se ne okuplja lako. Ipak, šteta što nisu dobili nešto bolje. Iz sale su izašli vidno razočarani, konstatujući da Sly više nije legenda.

* 1/2 / * * * *

VOJNA AKADEMIJA 5

VOJNA AKADEMIJA 5 je treći film u ovom potpuno bizarnom serijalu premontiranih televizijskih epizoda koji je počeo svoj bioskopski život DRUGIM DELOM, potom trećim i evo sad petim. Dakle, prvog i četvrtog dela nema.

Peti deo je možda do sada i najbolji, iz dva razloga. Prvo, čini se da su posle prethodna dva pokušaja, autori počeli da shvataju kako da naprave nešto barem približno filmskom narativu unutar serije, tako da ovde imamo nekoliko jednoličnih priča koje pratimo uporedo i koje vode ka nekakvom zaključku. One su sve vrlo slične po svom suštinskom karakteru i prevashodno su romantične. Minimalno se prepliću i možemo reći da bi se po žanru VA 5 mogla definisati kao romantična dramedija, što je dosta neobično za nešto što govori o vojsci i budi militaristički duh. Za razliku od prethodne dve sezone koje su malo pojačale militaristički duh i bile malo više vojni filmovi, ovde imamo akcenat na vantelesnoj i vanbračnoj oplodnji.

Film traje dva sata, i to trajanje nije nežno, ali kako je reč o komprimovanoj seriji, ne može se reći da se i u tom trajanju iscrpljuju događaji.

Druga velika prednost VA5 je dobrodošla promena scenarista. Novi tim svakako pokazuje da ima elementarni dar da postavi scene, i da ima barem u tragovima smisla za humor (u jednom populističkom ključu). Zanimljivo je da i dalje likovi romske porodice zalaze u rasizam i zabavno je da ovako kontrolisan projekat koji nastaje pod pokroviteljstvom Javnog servisa RTS i Vojske Srbije ima tako pustopašan rasisitički vajb. Naravno, ne mislim da je ovde reč o nekom svesno malignom rasizmu već pre svega o pučkom jeftinom humoru koji ga takvim čini.

Nažalost, ovo je možda i najslabije režirani deo. Sa nizom scena gde se istovremeno oseća i sazrevanje ekipe i ozbiljan javašluk. Pa tako ambiciozne pokušaje smenjuju površne i aljkave realizacije. 

U aktuelnoj fazi uspona militarističkog duha u Srbiji, čini se da bi Vojska Srbije konačno mogla da napravi i neki produkt koji je nešto dostojniji njenog imena ali pre svega njenih propagandnih potreba. VOJNA AKADEMIJA previše duguje prethodnom DSovom režimu koji ju je koncipirao kao još jedno odlivanje državnih para. Sada je ipak za vreme Vučićeve demokratske despotije bitno ozbiljnije doživljena moć filma sa nacionalnom temom i nije svedena na isključivi privredni kriminal kao ranije. U tom smislu me čudi da oni i dalje dopuštaju produžetak ovog serijala u ovom formatu.

JOKER

JOKER Todda Phillipsa je film o kom može da se napiše knjiga.

Reč je o izuzetnom filmu u svakom pogledu, ali trenutak u kom se pojavio, njegovo mesto u okvirima popularne kulture i relacija u odnosu na nju, konačno recepcija koja je usledila - sve to je izuzetno kompleksno, subverzivno, jako i opasno.

Za početak, bitno je definisati jednu stvar. JOKER je art house film.

Ako bi me neko pitao na koji film najviše liči, najpre bih pomenuo YOU WERE NEVER REALLY HERE Lynn Ramsey. U redu, jasna poveznica ta dva ostvarenja je Joaquin Phoenix, ali kanski laureat Lynn Ramsey je zapravo studija karaktera o junaku zatvorenom u svoja stanja, misli, sa jako subjektivnom vizurom. Phoenix je bitan činilac u oba filma. On je punktum u oba slučaja. Njegova glumačka igra, lice, telo, sve to su prejaki znaci da bi se sveli samo na to da je isti glumac u oba filma. Phoenix je u oba slučaja okosnica filma koja prevazilazi nivo kastinga. Ti filmovi ne bi bili isti da glavne uloge igra neko drugi. Na neki način, sam Phoenix je postao žanr za sebe a YOU WERE NEVER REALLY HERE i JOKER su to najradikalnije pokazali.

Dakle, ovo nije akcioni film, iako je vrlo uzbudljiv. Ovo nije komedija, iako je na pravim mestima izuzetno duhovit. Ovo je naprosto priča o posrnuću jednog čoveka u potpuno ludilo i destrukciju, izražena istovremeno gotovo ekspresionistički usled njegove subjektivnosti ali i naturalistički, maltene strindbergovski, u ređanju okolnosti koje su katalizator tog raspada.

Gde se ovaj film nalazi u odnosu na DCjev strip? Pa na istom mestu gde se nalazi i u odnosu na Scorsesea. Naime, Phillipsov film se dešava u epohi u kojoj su nastali TAXI DRIVER i KING OF COMEDY i film je u podjednakoj relaciji i sa tim filmovima koliko i sa DCjem. Njegova drska ideja da se tako direktno poigrava sa Scorseseom ne treba da se čita kao nekakav send up velikog majstora koliko možda kao pokušaj da se film učini delom Scorsese-verzuma. Odnosno, kao što postoji jasna kopča sa KING OF COMEDY, tako postoji i jasna kopča sa DCjem. Međutim, ako bih pokušao da objasnim ovaj film u odnosu na DC, rekao bih najpre da je ovo film o čoveku koji postaje Joker, negde podsvesno upoznat sa njime kao stripovskim likom, kao što me ne bi čudilo da negde zna i za Ruperta Pupkina.

Nezavisno od toga da li je Todd zaista želeo da proizvede ovaj po-mo efekat, da snimi film o stripu koji izgleda kao da su strip-junaci svesni stripa, evidentno je da ovo jeste priča o društvu koje se raspada pod uticajem dva agensa - klasnog raslojavanja i popularne kulture.

U pogledu društvene kritike u energičnoj završnici, Todd denotativno kanališe Lumetov NETWORK ali u dubini sam osetio ono vrtloženje koje je nosilo finale STRANGE DAYSa Kathryn Bigelow, tu tačku kada se iz jedne napete male priče sve relaksira kroz širenje tenzije na ceo svet.

Ipak, sve ove reference na stranu, JOKER je film u kom pop kultura igra značajnu ulogu ali daleko od toga da joj se robuje, kao i da film ne funkcioniše bez nje. Naprotiv. Ovo je film koji je moguće bez ikakvih problema i bez ostatka razumeti, prihvatiti i diviti mu se ako ne znamo ništa o DCu i Scorseseu. Štaviše, i voleo bih da je Todd Tarantino pa da post festum kaže šta ga je inspirisalo.

Nisam iskreno verovao da Larry Sher može ovako da snima iako mu je Todd do sada već priredio nekoliko dosta ozbiljnih vatrenih krštenja. Toddov film koristi stilsku raskoš sadašnjeg Scorsesea u pravljenju priče kakvu je ovaj snimao onda kada nije ovako režirao kao danas. To je vrlo zanimljivo. Ako je Scorsese zaista ključna tačka za razumevanje onoga što se dešava na ekranu, onda je bitno reći da njegovi filmovi nisu izgledali ovako, ali da opet najveći deo arsenala kojim se Todd služi jesu stigli iz njegovog opusa. Međutim, u sve ovo Todd unosi mnogo svog ličnog pečata. Uostalom, njegova sposobnost da rekonstruiše i dekonstruiše kinematografiju iz prošlih vremena videli smo u drugačijem a opet odličnom filmu STARSKY AND HUTCH. Toddov smisao za humor, za apsurd, donosi niz bogatih detalja. Ovo je jedan od onih velikih filmova gde konac delo krasi, gde od celine koja funkcioniše sve ide do detalja i gradi koherentan, do tančina osmišljen svet.

U tom smislu, dok Scorsese i u sadašnjoj epohi Holivuda može sebi da dozvoli ovakav film. Setimo se izuzetnog BRINGING OUT THE DEAD, Todd Phillips pravi vrhunsku subverziju što ovakvu priču stavlja pod strip etiketu. Ne kažem da on ovakav film ne bi mogao da snimi bez naslova JOKER. Ali teško da bi mogao da postigne ovakav eksplozivan uspeh sa ovakvim art houseom da te etikete nije bilo. Pritom, dok se JOKER otvara sa 155 miliona dolara, YOU WERE NEVER REALLY HERE je u Americi zaradio tek DVA I PO miliona dolara. Samo zahvaljujući toj etiketi, Todd je uspeo da dobije negodovanje zbog nagrade u Veneciji, ali i nestvarnu gledanost za ono što prikazuje ljudima.

Kad se raziđu dim i prašina sa bioskopskih blagajni ovog vikenda, imaćemo možda i najgledaniji savremeni art house film u istoriji, zahvaljujući jednom detalju, a to je natpis da je baziran na stripu. Todd kao stari edgelord uživa u ovoj perverziji, siguran sam u to. I treba. JOKER je na neki način i praznovanje svega do čega je savremeni film dobacio u estetskom pogledu i potpuna subverzija onoga u šta se savremeni Holivud u poslovnom pogledu pretvorio.

Istovremeno, ovo je ponovno podsećanje da to što formalno gledano filmska industrija opterećena ekranizacijama stripova, rimejkovima i nastavcima, ne znači da ne živimo u periodu neverovatne kreativnosti. A Todd se oprobao ne samo u žanrovima čiji se autori redovno potcenjuju već je radio i dva rimejka i dva nastavka. Slično Craigu Mazinu koji je napravio senzaciju kao scenarista serije CHERNOBYL a dotle je radio gross out komedije, parodije i nastavke, među njima i jedan sa Toddom, sada je i on pokazao da se u rovovima exploitationa kriju daroviti ljudi koji u pravim okolnostima mogu da zasijaju.

Osećam izuzetno lično zadovoljstvo što su dve decenije verovanja u Todda krunisane jednim ovakvim umetničkim, festivalskim i poslovnim trijumfom. Sad bar znam da neću biti usamljen kad budem nestrpljivo čekao njegov sledeći film.

* * * * / * * * *

CORNBREAD, EARL AND ME

CORNBREAD, EARL AND ME Josepha Mandukea je film iz 1975. koji kao da je snimljen juče. A rekao bih čak i da dosta liči na filmove snimljene juče.

Naime, priča prati mladog dobroćudnog diva koji se sprema da ode sa košarkaškom diplomom na koledž ali onda biva ubijen od strane policije, ni kriv ni dužan, pošto su oni pomislili da je reč osumnjičenom kog su jurili.

Klinci iz kraja koji su ga obožavali, komšije, lokalni trgovci, napadaju policajce i brutalno ih isprebijaju. Međutim, kada krene suđenje, policijski inspektori kreću od jednog do drugog svedoka i vrše pritisak ne bi li ovi promenili iskaze. Na sudu, samo još jedan dečak ostaje kao potencijalni svedok koji neće lagati, iako prete da će oduzeti socialnu pomoć njegovoj majci.

Iz današnje vizure, ovaj film deluje surovo, pregrubo u rukovanju ovako delikatnim temama, ali manje-više postupci u ovoj vrsti filma nisu postali bitno uglađeniji. Stoga, kao prototip ove vrste filma zaslužuje ocenu više od one koju dobija po utisku posle gledanja.

Pored veterana kao što su Moses Gunn, Rosalind cash, Thalmus Rasulala i Bernie Casey, CORNBREAD, EARL AND ME donosi i dva zanimljiva filmska debija.

Cornbreada igra NBA velikan Jamaal Wilkes, potpisan kao Keith Wilkes. A njegovog malog obožavaoca i komšiju niko drugi do Larry Fishburne. U jednoj sceni Wilker podučava Fishburnea košarci, ali Larry će mu kasnije u Holivudu osvetlati obraz postavši upravo onako pouzdani profi kakav je Jamaal bio na parketu.

* * * / * * * *